Вести:

недеља, 31. јануар 2021.

Борис Трбић: У филмовима себе приказујемо онако како други желе да нас виде

недеља, 31. јануар 2021. | Уреднички колегијум 0


Борис Трбић: У филмовима себе приказујемо онако како други желе да нас виде

Филм никада није припадао само уметности. Са дозом јаче или слабије намере, он је увек био средство за ширење одређених идеја и ставова аутора или продуцената.

Филм никада није припадао само уметности. Са дозом јаче или слабије намере, он је увек био средство за ширење одређених идеја и ставова аутора или продуцената.
Илустрација: КМ новине



  • Данас је, барем оно чиме смо буквално затрпани, још и најмање уметност а пропагандни карактер није ништа слабији, па и напротив у појединим случајевима. Ипак, у Србији као да се пренебрегава оно што филм може да постигне и будући, пре свега из финансијских разлога, да је бављење филмом привилегија "елите", он постаје нешто друго. О томе где је српски филм доспео а шта би могао да постигне, за КМ новине говори Борис Трбић, ко-сценариста филмова "Случај Макавејев" и "Чекајући Хандкеа", писац књиге "Било једном на Блиском Истоку" и "Лука у манастирима", те предавач на филмској школи Универзитета Свинбурн у Мелбурну.


КМ Новине: У свету филма, не из продукцијског већ из угла опште присутности, ко смо ми?

Б. Трбић: Наш професор Владимир Стаменковић је својевремено гледајући како Слободан Живојиновић једе сендвич у паузи меча са Мекинроом, на Аустралијан Опену – ноншалантно и помало арогантно, али забавно – рекао нама, студентима ФДУ: ’Ми смо мали народ са јаком имагинацијом’. Иако ми је Стаменковић био један од најомиљенијих професора, добар педагог, образован, јак, а опет приступачан, и помогао ми да артикулишем своја знања и вештине, са овом констатацијом се не слажем. Народи се не деле на мале и велике, а народи који имају несрећу да трпе толику присутност зла на свом простору, унутрашњег и спољног, сигурно не могу бити описани као мали, чак и да та дистинкција постоји.

Борис Трбић
Шта то значи за ’наш филм’? Ви говорите о српском филму, или југословенском филму чије рушевинe опстојавају као део културне продукције нечега што би требало да се назове ’српским филмом’? Или говорите о српској кинематографији у настајању (пазите, код нас је ’Крунисање Краља Петра’ 1903 рад странаца из Њукасла, али ми имамо први играни филм тек пет година после Аустралијанаца, коју годину после Кабирије, и пет, шест година пре Грифитовог ’Рађања једне нације’ – српски филм који су радили домаћи филммејкери је далеко старија премиса од ’југословенског’). Срби имају комплетно сачувани први играни филм. Аустралијанци тек двадесет минута ’Приче о Келијевој банди’. Дакле, ’ми’ имамо историју, али ко смо то ’ми’? Нема везе што ви или ја немамо ту дилему.

’Ми’ немамо филмску историју као Руси, Мађари, Чеси, Пољаци (можда не баш тим редом) и сигурно немамо такву филозофску снагу, књижевност, драму, и филм као Румуни, да нас упоредим са народима источне Европе. Ако сви ови народи у последње време морају да улазе у транснационалне копродукције, морамо и ’ми’. Ми немамо другог извора прихода нити могућности, а радећи такве филмове принуђени смо да правимо естетске и финансијске, али и политичке компромисе. Колико је то добро или упутно, процените сами. Али то је императив. ’Ми’ смо национална филмска продукција која за разлику од многих нема јасно уграђен код ауторског филма који говори о историјском памћењу и културном идентитету нације. Код нас су такви филмови захваљујући тоталитаризму и култур-терору Титоизма и Југословенства, изузеци. Ми зато немамо филмове о двадесетом веку у којима се говори о српским жртвама. Има их мало, нису јасно профилисани и често се пакују или су се бар паковали у муљаву и токсичну масу која још увек слави револуционарни занос, оправдава и прећуткује етничко и револуционарно насиље и послератни терор и о нашем грађанском рату говори без јасних могућности да се чују алтернативни наративи. ’Ми’ смо дакле све што и други, али далеко, далеко компликованије.


КМ Новине: Шта то онда ми себи радимо нашим, српским филмом? Како то описати?

Б. Трбић: Андре Базен је својевремено рекао да је америчка кинематографија, односно Холивуд успешна зато што себе представља на начин на који Американци себе желе да виде. Између 1930. и 1967. када су холивудски продукти полагали право на више од 70 посто ’скрин тајма’ у земљама не-енглеског говорног подручја, ово је био и извор меке моћи. Као мала земља, ми имамо сасвим другачију причу. Ми углавном правимо филмове (и ТВ серије) који нас представљају на начин на који други желе да нас виде. Ти други су странци, остали екс-југословенски народи (не знам одакле им то право) и титоистичко-југословенска, привилегована каста која у нашој култури још увек поставља питања на која су сви други дали одговоре. Једно је, на пример: Ко смо то ’ми’? Наш филм је, често се то чује, ’недовољно српски’. И то је тачно. Али је недовољно и било шта друго, осим нео-либералне мимикрије колонијалног. Филм треба да је много ствари одједном. Да Србија прави ’шовинистичке филмове’ први бих се од њих оградио. Не треба ми култура која није хетерогена, хибридна, релациона. Не треба ми расизам, баш захваљујући чињеници да је наш народ са Ромима и Јеврејима често био дискриминисан и сатиран баш захваљујући таквим, есенцијалистичким виђењима културе. Ми би нашим филмом могли и морали да приказујемо наше приче, приче људи који их осећају, људи из земље, емиграције, људи који плаћају улазнице и порез за телевизију, људи који купују чланство на интернет платформама, људи који су већинске али и мањинских националности, људи који се налазе у свим порама друштва и који су свих идентитета. Без комитетске прескриптивности и без злоћудног настављања грађанског рата средствима културног рата.





КМ Новине: Након 5. октобра 2000. године, међу првим ако не и први међународно признати и награђени филмови били су “Кордон” Горана Марковића и “Професионалац” Душана Ковачевића. Први инспирисан, други прилагођен тада актуелном међународном погледу на Србе кроз призму Милошевића али, на свој начин критички. Чини се да су они касније постали, или макар најавили, образац по коме ће филм у Србији почети да се прави редовно у покушају да се “пробије” у иностранству. Супротно томе, ондашња филмска јавност је поручила да очекује филмове “из нашег угла” не из њиховог, што су добили. Од те до тачке на којој смо данас, у ком се смеру крећемо, какав смо пут прешли?

Борис Трбић: За први је сценарио написао мој колега са факултета и са посла, а други је филм по драми мог професора. Одговорићу прецизно: Без обзира на квалитет ових филмова или на њихове недостатке, по мом мишљењу ова два филма не искачу ни из претходно утврђених образаца нити из онога што је уследило. Не видим да је било шта било различито у претходном периоду нити да се већинска продукција естетски, идеолошки и продукцијски променила у наредном периоду. За мене је 5 октобар моменат када је оглашено да је слобода стигла. То никада није проверено. За мене слобода значи да у најпознатијој контакт емисији на државној телевизији буду два или три госта који се не слажу са водитељком, влашћу, страним фактором или увреженим мишљењем. И да кажу да су најопасније истине оне које не треба доказивати. Када се то тачно догодило у Србији? Можда се ви сећате боље?


КМ Новине: Није нарочито потребно говорити о томе да још увек у Србији главну реч воде потомци аутора пропагандних филмова и идеологије Титове Југославије. Шта то доноси Србији на филму али и у општем животу?

Борис Трбић: Ништа. Мене идеолошки острашћени наративи не занимају. Знам да се они ’очекују’, знам да су они лакше фундирани и знам да су добродошли. Деца и унуци уважених чланова комитета, генерала, вођа истакнутих јединица, цензора, и слично још увек се котирају прилично високо у домаћој кинематографији, али као што ни један политичар петог октобра никада није дошао у Аустралију да овде види или посети српске избеглице, од 1945 до данас, тако се ни такви филмови овде не гледају. Не гледа их ни домаћа публика, не гледају их ни Југословени, ни српске избеглице. Они су као некада ’пригодне ТВ драме’ (’Последњи чин’, ’Непокорени град’) награђивани на неким фестивалима а затим брзо заборављани. Они налазе и пут до интернет платформи. Али то је сасвим ирелевантно. Ти филмови једноставно неће трајати.

Исто је и транснационалним пројектима који имају само транснационалну публику. Знате, турски режисер Нури Билге Џејлан има 30,000 гледалаца у Истанбулу, а 0.3 милиона у Француској. То је сјајан режисер. Али таквих режисера има пет или седам у Турској у протеклих тридесет година, и свима им знам имена. Колико филмских и телевизијских програма и интернет програма прави турска кинематографија годишње? Морамо говорити и о размерама културне продукције да бисмо разумели ко су у њој доминантни гласови.

КМ Новине: Филм “Дара из Јасеновца” представља први филмски пројекат који се на озбиљан начин бави, и истиче да се бави, геноцидом Срба у НДХ. И поред необоривих историјских чињеница на којима се заснива и оправданој сумњи да уопште може верно да прикаже тамошње догађаје (не само он, већ било који други филм који обрађује тему Холкауста) свет га доживљава као “националистичку пропаганду”. Како то видите?

Борис Трбић: Прво, филм нисам гледао. То је један од наших филмова који би требало да говоре о Другом Светском Рату и злочинима усташких јединица и државе геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Друго, ’свет’ о том филму не говори једногласно. ’Свет’ је и критичар грчког дневног листа, и шангајски филмофил, и љубитељ филма из Гое и марксиста из Буенос Ајреса, и сниматељ еротских филмова из Лисабона и националиста из Нигерије или Алжира, и ирански клерик који дозвољава филмове у оквиру државне комисије. То је такође свет. Треће, ми немамо филм о злочину у Сремској Митровици, једном од највећих урбицида Другог Светског Рата када су за три месеца 1942 године у том граду усташке трупе убиле све Јевреје, већину Рома и огроман број Срба. Ту је убијен и највећи сликар прве половине двадесетог века код нас, Сава Шумановић. Зар мислите да његов друг из Земунске Гимназије, Славко Воркапић, велики српски теоретичар филма, холивудски монтажер, експериментатор и модерниста није пожелео да направи филм о Сави? Направио је ’Ханку’. Уместо тога Богдан Богдановић је у Сремској Митровици направио државни пројекат, споменик револуцији, који је као и Булајићева ’Неретва’ био подржаван од државних фактора, али није говорио о тишинама. Значи, потребно је још филмова о неистраженим и огромним траумама Другог Светског Рата. Знате ли зашто? Па зато што без ситуирања тих траума у данашњи контекст нема ни пројектовања какве такве будућности. Они који ућуткују овакве наративе, било да су у Србији или не, имају жељу да ова неуралгична тачка настави да генерише нове невоље. Зато што како каже Мишел Ролф-Труло, велики наративи обично генеришу и велике, код нас рекао бих заглушујуће, тишине.

КМ Новине: Има ли у томе кривице не само филма већ генерално српског друштва, уметничког света и интелигенције да нам је са једне стране требало више од 70 година да такав филм направимо а са дуге да то још и (поред кратког филма “Три четвртине” и то ауторског) буде једини филм такве врсте?

Борис Трбић: Ја не знам шта је ’српско друштво’. Не знам ни шта је аустралијско. Знам да о томе нећу да ме уче ни партије на власти ни партије у опозицији, ни деца револуционара. Не само они. Да ли је то много? Наравно да има кризе понашања и делања културних посленика. Најквалитетнији филм о људима који се са постојећим стањем мире из ситне користи није направио никакав Србин, иако ми о себи волимо да мислимо као о слободоумном народу, и храбром, већ Италијан Бернардо Бертолучи, који је након рада са Пасолинијем направио сјајну филму и уметничку каријеру. ’Конформист’ (1970)је направљен пре тачно пола века и потребно је да га чешће гледамо.

КМ Новине: У исто време, Косово и Метохија остају иза завесе српског филма данас и протеклих 20 година. Слично је чак и документарном свету где филмове најчешће праве сами аутори па на њих не утиче ни продуцент ни финансијер. А опет ни тих филмова нема, како то?

Борис Трбић: Поједини филмови постоје, на другима сам учествовао у писању сценарија, неки су у пост-продукцији, пројеката значи има. Ја сам на једном, који треба да буде најављен ускоро, радио са Гораном Радовановићем. Горан је режисер ’Енклаве’↗ и знам како на његове филмове реагује страна публика. Када 800 људи на пројекцији ’Енклаве’ у индијској Гои дочека режисера овацијама, онда су то и реакције на филм у коме по први пут видите српско дете на Косову и Метохији у борби за голи живот. Са њим сам сарађивао и на ’Случају Макавејев’, филму који је добио Награду ФЕСТ-а и приказан је у Ротердаму, на Колумбија Универзитету, у шпанској и португалској кинотеци, и на још десетак фестивала у свету, док је његов нови филм на коме сам такође сарађивао, ’Чекајући Хандкеа’, посвећен Србима у Великој Хочи. Малим причама о себи, без дефинитивних и високобуџетних истина, ми можемо да полако стигнемо до тога да се чује и наш, алтернативни наратив. Да постоји неки баланс онога што је већ изречено, и онога што је и ’наша’ прича. Прича потлачених, национално дискриминисаних и опкољених људи који живе у ендемском сиромаштву и у непријатељском окружењу. Људи. Који су Срби. Јер приче других националности са простора бивше Југославије су у ’светским’ (шта је ’свет’?) медијима већ добиле сву пажњу.

Новца никада нема. Филмови су се правили и у избегличким логорима на Блиском Истоку. О једном од тих режисера, Рашиду Машаравију сам недавно објавио текст. Вертикални односи моћи (’да неко дође из Београда и да уз помоћ државе направи филм’) нису разлог и да Срби са Косова и Метохије такође не праве филмове о себи. Нискобуџетни филмови могу постати култна остварења баш због свог андерграунд статуса. Сви имају камере, дронове, мобилне телефоне. Али филмова нема.

10 Movies Where Nothing Happens | Movies With No Plot


КМ Новине: Како пробити ту менталну блокаду, кукавичлук, показати да опортунизам ту ништа добро неће донети и покренути машину која ће да самеље сав онај мрак који се сакупио између тих пукотина у нашем карактеру?

Борис Трбић: Не бих се сасвим сложио. Ми смо наступали блаже, али темељно, дисциплиновано кроз деветнаести век, и ишло нам је боље. Припремили смо кроз цео тај век повратак, у правом тренутку, на простор КиМ. Повратак државе. Ту смо били одувек. Али повратак и контролу на простор на коме имамо историјско право. Радили смо предано. Било смо истрајни и дисциплиновани и као народ и као култура. Споро, без великих гестова. Али смо стигли негде. Ово зло није дошло преко ноћи.

Што се филма тиче, није то питање карактера, већ новца. Сви они који су спремни да идеологије мењају као кошуље су углавном обележени као људи ’огромног талента који су се продали’. То је најобичнија лаж. Идеја да би истим тим људима требало дати новца па ће они ’радити у служби прећутане истине’ је будалаштина. Они су привилеговани као уметници у једном друштву због родитеља, због партијских и клановских веза и због политичких афилијација. Други једноставно нису добили платформу да артикулишу своје мисли и дела. Знате, Нови талас, Политичко позориште па чак и Црни талас су били државно финансирани пројекти који су откривали одређене, каналисане истине о једном друштву. Створили су низ успешних људи и пар солидних или добрих филмова, мање добрих песама и заиста јако јако мали број представа, у једној распалој земљи и једној култури разрованој националистичким партикуларизмима за шта нису и сами били криви. Али, да ствар буде луђа, либерали који су ове пројекте подржавали никада од 1970их нису устали против тих партикуларизама. Зато што ми стално говоримо о истим људима. Зато су нови људи одмах гушени, рецимо забраном ’Голубњаче’. Није била довољно модерна? Подтекст није досезао стандарде полуистина Политичког позоришта? На филму их је још више. И то не само оних који имају некакав национални фокус већ и жељу за жанровском и комерцијалном афирмацијом. Државни пројекти су били строго каналисани и контролисани пројекти. Било је ту уметничких квалитета, без икакве двојбе, Макавејев, Павловић, Петровић, али је било и много контроле над оним што никада није изговорено. Када држава финансира, она захтева и контролу.

Шта можемо да урадимо данас? Дајте деци камере у српским селима на КиМ и реците им да направе филмове о себи. Без звезда, музике, монтаже. Чак и без титлова. И видећете чудо. Зар мислите да је немогуће да десет кратких филмова деце са КиМ не преплави не само српски медијски простор већ и допре у иностранство и потпуно неутралише приче либералног шминкераја који акцентира наративе о демократском и трансформисаном Косову (без Метохије)? Демократско Косово за Србе не постоји. Косово није трансформисано: на њему је насиље према српској (бројчаној) мањини једина константа. Постоји само жеља за потчињавањем и асимилацијом или одласком нежељеног, реметилачког фактора. Нека деца говоре о себи. Хајде да видим ко ће их зауставити. Дистрибуција? Интернет платформе?


КМ Новине: Можда би могло да помогне и ауторе да мотивише свест о значају који би имала једна таква кампања усредсређена на приказивање истине о српском страдању и геноциду над Србима на КиМ који се као такав нигде и не помиње?

Борис Трбић: Не верујем у кампање. Не верујем у прикупљање новца, иако сам у емиграцији стотину пута радио нешто слично. Укључујући и помоћ КиМ. Са променљивим успехом, некад много боље, а некад јако, јако лоше. Највећи број људи дође на манифестацију, стоји крај врата и чека да изађе, а да не остави ништа. “Something for nothing”. Верујем у иницијативу и много рада. И онда у кампање, ако баш мора.

КМ Новине: Који модел, или можда више њих, у свету могли да покушамо да применимо на нас?

Борис Трбић: Рад. То још увек нисмо покушали. Дисциплину и ако је могуће мање поткупљивости и љигавог странчарења. Ако сте уметник, нисте шовиниста. Ако тражите истину, пријатељи су вам сви који подржавају дијалог и правду. Ја на интернет платформама објављујем на два или три језика. Само једна група контаката ми је етнички чиста. Не група академика, пријатеља, филмофила, студената. Група Срба које сам блокирао на социјалним мрежама јер за њиховим друштвом немам никакве потребе.

Ако тражите модел, имајте у виду да неко, да ли филммејкери или неко други, мора и то неизоставно, да васпита нову генерацију филмске публике са новим сензибилностима. Овде цитирам једног француског филозофа, који је о таквим процесима говорио управо у оквиру колонијалних односа силе. А то се не ради, опет и опет, мимикријом колонијалног, филмовима у којима је женско тело једини женски капитал и у којима лоши глумци који не могу да достигну Бату Живојиновића и Павла Вуисића покушавају да псују као они. Мачизам без покрића. Ако хоћете да чујете једно ново и другачије мишљење, мислим да ће нова улога жена и деце у нашим филмовима потпуно обесмислити ancient regime и апологете старих форми идеологизоване репресије које трпимо већ готово читав век. Али то неће бити приче о фрагментисаном појединцу у фрагментисаном друштву. То ће, надам се, бити далеко квалитетније и комплексније приче. Боље приче, изнедрене и генерисане изнутра.

КМ Новине: Оваквом филмском индустријом, уметношћу, приступом филму уопште, где себе сврставамо у свету и да ли можемо боље?

Борис Трбић: Нема сврставања. Можемо боље. Али ово није фудбалско првенство, а филм нам је за нијансу бољи од фудбала. Некад чак много бољи. И телевизија нам делује разноврсније, али може то далеко, далеко боље.

КМ Новине: За разлику од других бивших република Југославије, као да се још једино у Србији задржала Југославија, нарочито у уметности и “елити” у чијим се рукама све налази. Па ми тако једини “познајемо” југословенски филм од пре ратова 90-тих док други имају “своје” филмове иако можда неки од тих вештачки створених народа нису ни постојали у то време. Како се већ једном ратосиљати бесмисленог и штетног терета “југословенства” и титоизма који нам је ионако само зла донео?

Борис Трбић: Познају га и они, и те како добро. То да ли су ’вештачки створени народи’ оставио бих њима. Од мене нећете чути никакве квалификације о колективима. Ако неко жели да буде нешто, онда нека то буде, али онда нема етноцентричности и дискриминације када и моји пријатељи желе да буду неко или нешто и боре се против апартхејда и претњи ’тракторијадом’ као недавно у Црној Гори. Јер то има само једно име. Једнака права за све и увек.

Дисциплиновани отклон од шовинизма и оштре, сложне реакције против титошовинизма и наметања југословенских матрица, против двоструких стандарда и скривања историје. Против тога свако пристојан после толиких година култур-терора мора устати без икаквих компромиса. Ми не желимо терор једноумља и не желимо шовинистичко дивљање и медијско профилисање ни у земљи ни у иностранству. Не због себе. Због наше деце. А она су шовинистичких свињарија и расног профилисања итекако свесна јер су већином билингуална, и говоре са другом децом истог порекла и на тим, другим језицима. Што није само некакав отклон од матерњег језика већ и шанса за хибридно причање сопствених наратива. Моја деца, иако мала, показују солидарност са дискриминисаним народом у Црној Гори. Наступили су у истом програму у коме и последња јасеновачка логорашица. Тога се вероватно гади београдска ’елита’ али заиста немам времена да размишљам о туђим неурозама. Мој брат од тетке, рођен у Мелбурну, живи у Србији, и на КиМ је био више пута него ја. Тоталитарна ордија која је некада говорила емиграцији да ’остане тамо где је’ нема више никаква права да људима брани идентитет и културу памћења. Неће нам ваљда такви људи, тоталитарци, говорити ко сме а ко не сме да буде део једне културе?

Интервју водио: Иван Максимовић


Од недавно, Борис Трбић снима подкасте који носе назив "Љубав је хладнија од филма" где се говори о теорији али и филму уопште. Прегршт занимљивих и не толико доступних информација можете чути у овим емсијима у којима су гости стручни људи из света филма.До сада објављене и нове емисије можете погледати на каналу на коме се налази и ова:

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:




* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Осврт на филм ''Споразум'' - шта смо видели а шта ''нисмо''? - КМ Новине

Мада су сцене из реалног живота Срба на Косову и Метохији у прошлом и почетком овог века превазишле сваку уметничку машту, то није разлог да се уметници овом тематиком не баве. До сада су снимљена само два филма на тему албанског терора над косовско метохијским Србима ("Енклаве" и "Споразум"), а овај последњи је био разлог за критички осврт Ивана Максимовића, дописника Магазина Таблоид из Косовске Митровице.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Нишки фестивал установио награду ''Милорад Мандић - Манда'' а одбио филм у коме је он глумио! - КМ Новине

Нишки фестивал установио награду ''Милорад Мандић - Манда'' а одбио филм у коме је он глумио! "И да, можда неко мисли да је "Повратак" лош филм, не кажем. Можда је. Али се питам у односу на шта је лош?" - каже редитељ одбијеног филма.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Филм ''Седам хиљада душа'' - прича о заборављеним српским страдалницима (ВИДЕО) - КМ Новине

Филм ''Седам хиљада душа" - прича о заборављеним српским страдалницима (ВИДЕО) #Седам_хиљада_душа #Sedam _hiljada_duša #Dokumentarni #Film Снимање документарно-играног филма "Седам хиљада душа" завршено је половином децембра у Чешкој. Сценариста и редитељ филма је Сањин Мирић који већ годинама живи у тој земљи а пореклом из БиХ.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.