https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:

петак, 02. децембар 2016.

Осврт на филм ''Споразум'' - шта смо видели а шта ''нисмо''?

петак, 02. децембар 2016. | КМ новине 11


Живот на филму или: филм о животу и смрти у прадомовини српске државности - филм ''Споразум''.

Фото: sporazum-movie.com



  • Мада су сцене из реалног живота Срба на Косову и Метохији у прошлом и почетком овог века превазишле сваку уметничку машту, то није разлог да се уметници овом тематиком не баве. До сада су снимљена само два филма на тему албанског терора над косовско метохијским Србима "Енклавa" и "Споразум", а овај последњи је био разлог за критички осврт Ивана Максимовића, дописника Магазина Таблоид из Косовске Митровице.


Пише: Иван Максимовић, 'Таблоид'



Драматични догађаји на простору Косова и Метохије, који чини националну, државну, духовну и сваку другу суштину српског идентитета, а који су се одиграли последњих деценија (посебно с краја прошлог и почетка овог века), морали су да нађу више места и у српској кинематогрофији, можда и да покрену нови талас, али се ништа од тога није десило.


У народу свакако постоји велико очекивање али не само да остаје неостварено. Услед тога сваки филм који иоле буде на ту тему, а за сада их је свега два, бива просто прихваћен без икаквог критичког погледа на само дело. Сећања на ове догађаје су толико жива да се не могу назвати тек сећањима а последице и константно понављање насиља над Србима указују на једноставно сагледиву реалност која је још увек жива свакодневница а не успомена. Свега тога има и у филму "Споразум" који је после "Енклаве"тек други који се бави судбином Косова и Метохије. Први утисак, односно почетак самог филма, испуњава очекивања и заснива причу на реалним догађајима што га чини јединственим. Ипак, на крају филма, неупитно остаје благи осећај празнине.

„Споразум", који потписује као сценариста и редитељ Ужичанин Предраг Радоњић, који је провео више година као новинар чији је посао везан за КиМ, се не може посматрати као као филмско дело и ништа више јер свака слика и звук који са Косова и Метохије буду послати у свет, без преседана утичу на изградњу свести, ставова или предрасуда које јачају или слабе позицију онога о коме је реч. Тај аспект овог филма је и најважнији у актуелном тренутку, за 30 година то вероватно неће бити тако али сада јесте.

Новинарка „Политике" писала је како је филм историјски важан за српску кинематографију јер је први сниман на Косову и Метохији после рата 1999. године. Аутор и продуценти филма узели су то чак и као пропратни слоган у маркетиншке сврхе. Међутим, по мени је то чак увредљиво. Ако је само у томе значај овог филма онда је она само на фин начин хтела да каже да филм у ствари није добар. Њена тврдња не само што није позитивна већ је и нетачна.

Први српски играни филм после 1999. године у потпуности сниман на Косову и Метохији је филм „Неспоразум"... Сценариста и редитељ тог филма је Ненад Тодоровић, директор измештеног приштинског Народног позоришта. Продуцент тог филма јесте Предраг Радоњић па (за сада) претпостављам да је ово „чињеница" о првенству снимања заправо договор њих двојице који су у филму „Споразум" заменили улоге а и у томе што ћемо „Неспоразум" видети тек следеће године иако је у потпуности завршено снимање а он још пре две године од Филмског центра Србије добио само на име трошкова постпродукције више од десет (ако се добро сећам негде око 13 хиљада евра) што представља готово половину новца у односу на оно колико је укупно коштао „Споразум" како његов аутор тврди. Зашто је то тако за сада је непознаница.

Историјски значај "Споразума", ако о првенству у нечему говоримо као о значају, јесте то што су у њему по први пут у српском филму приказани конкретни злочини против Срба од стране Албанаца. Тај злочин и последице које су произашле из њега представљају и окосницу ове филмске приче.


Фото: sporazum-movie.com

Сам почетак је изузетно упечатљив, први минути филма су мучни јер представљају огољену реалност која за расељене Србе траје до данас. Ту је најприближнији филму „Kућа поред пруге" који се такође на дубоко емотиван начин бави управо судбином прогнаних Срба још 80-тих година који су, као и јунаци овог филма, свој заклон пронашли у Краљеву. Неупућеног гледаоца прве сцене могу да наведу на закључак да се ради пре свега о повратку расељених Срба у своје домове. То ипак није кључни моменат филма већ само један од елемената нарације да се на контролисани начин прикажу не узроци већ последице сукоба два народа, различитих полазних позиција Шиптара и Срба на начин какав већ влада у српском друштву као предрасуда а који битно онемогућава правилно разумевање суштине самог пролема. У том сегменту сукоба тешко је приказати нешто ново с обзиром да свако разбијање уврежених ставова битно утиче на савремени политички курс који ни мало није наклоњен српским интересима а кога се медији стриктно држе.

Са друге стране пробирањем и истицањем једних а запостављањем других мотива ствара се полуистинита прича која ће приказати стварност какву аутор доживљава или жели да је ми видимо. Проблем би био упола мањи да промотивне наступе аутора и учеснике филма у медијима не прати фраза да је филм инспирисан истинитим догађајима. Најпрецизније у овом случају било би рећи да је филм употребио одређене животне, дакле истините али екстремо ретке и јавности непознате ситуације, и да се њима послужио како би утврдио предрасуду о расељеним Србима, а у крајњој линији, и уопште о Србима са Косова и Метохије која се у животу већ дуже време манифестује чак и као непријатељско расположење према њима од стране сународника из остатка Србије.



О последицама сукоба

Замислите филм сниман на Косову и Метохији, а да није „по истинитим догађајима"? О чему би тај филм уопште могао да буде? Ако би он и био сниман тако онда чињеница да је ту сниман била би најнепожељнији податак о том филму јер би га потпуно непотребно "оптеретио" извесним очекивањима. Косово и Метохија у себи носе историју, судбину, драму... Везани су за сваку област живота заступљену у животу било ког човека ма где он живео на планети али њихов збир ће увек и увек значити - сукоб и неправду, из ког год угла гледали на њега. Дакле, немогуће је снимати филм на КиМ а да није у мањој или већој мери сниман по истинитим догађајима али манипулацијом тих догађаја јесте могуће испричати причу која се никада није одиграла.

У овом филму ће наивне повратнике, измалтретиране од стране свих који су их успут срели, и њихових и „наших", сачекати заседа Албанаца који по њима отварају ватру и насилно их заустваљају. То је сцена која због своје аутентичности може и заслужује да као првенац да уђе у историју српског филма. Међутим, она уједно представља и прекретницу са очекиваног курса. Од тада ће филм помињати али неће приказивати „тежак живот и невоље повратника и Срба на Косову и Метохији са којима се свакодневно сусрећу". Од тог момента почиње константно опадање динамике и акције коју филм наговештава на почетку. Драматика, придодата искључиво филма ради а лишена најављеног реалистичног осликавања тешке српске свакодневнице на КиМ, ни изблиза не испуњава очекивање које почетак филма најављује.

Као и сви документарни па и онај једини српски играни филм о Косову и Метохији пре овога, „Енклава", и овај се бави последицама сукоба без узимања у обзир околности које су до њега довеле а које се развијају барем век уназад препознатљиве као оркестрирани иступи Шиптара, јавно приказивани као протести због кршења албанских људских права а испод површине искључиво са циљем отимања Косова и Метохије. Као такви увек су усмерени против Срба који за све то време од њих трпе страховите злочине и притиске не би ли напустили своја имања или их продали будзашто. Убиства Срба и силовања најчешћи су облик притиска током минулих деценија а кулминирали су током рата на Косову и Метохији у форме какве Европа није видела од логора и крематоријума нацистичке Немачке. Ништа од тога нећете видети за сада ни у једном српском, па ни у овом филму.

Након поменуте, преломне сцене напада, готово све дозавршне шпице надамо се да ће главни јунак издржати притисак због наметнуте дилеме. Расплет, односно решење, ипак је пронађено на привидно „неутралном" терену у драматуршком смислу али се сасвим неупитно може закључити да је реч о издаји „из љубави". Издаји људских вредности са којом свака личност може да се сретне. Ако гледаоци махом одбијају да се идентификују са главним јунаком а аутор тврди да је прича истинита, питање је кога онда сам аутор осликава?

Напуштена места, делови насеља, порушена гробља, страже пред манастирима јесу српска свакодневница али и нешто што у овом филму видимо. Опет, попут начина како су приказани у филму „Енклава", ни овде не знамо чак ни зашто нешто изгледа уништено, ни ко је то уништио и када? Да ли су гробља запуштена јер су Срби "отишли" некуда, или их је неко порушио а ми не чујемо и не видимо ко... Да ли је стража на прилазу манастирима редовна патрола или је тренутак „посебан", зашто су уопште ту?... Да ли су насеља напуштена због масовног одласка у градове? Једино што видимо је како главни јунак пролази кроз крхотине прошлости а ми немамо представу зашто је то тако.

Шта или ко је уништио гробље, како до тог сазнања? / Фото: sporazum-movie.com


Све су то детаљи које ми, наравно, препознајемо само зато што знамо за страдања Срба на Косову и Метохији али неко ко у свету недовољно познаје ситуацију у великој је мери изложен ризику да не схвати или сасвим погрешно протумачи приказане слике. У сличној позицији биће и Срби који ће филм гледати за 20, 30 година. Гледајући филм стичемо утисак да је нешто заиста приказано и будући информисани о догађајима дозвољавамо да нас половичан начин представе обмане као да је нешто добро урађено. А, није.


"...Зашто смо онда ратовали"

Као играни филмски првенац оставља утисак да се аутор чврсто држао сценарија, због чега глумци у завршницама сцена остају „блокирани" у тумачењу емоција и стоје помало „празни" чекајући „рез" због чега филм изгледа помало „тврдо". Ипак, у поређењу са филмовима првенцима домаћих редитеља који данас представљју значајна имена српске кинематографије, у овом филму је то чак много мање присутно.

ПОСЕТИТЕ САЈТ ТАБЛОИДА:


Сцене у којима се приказује однос Срба једних према другима, Срба и Албанаца као и ових других међусобно, врло су аутентичне па је велика штета што је аутор дозволио да драматургију понесу или фиктивне или прерађене сцене због чега филм веома трпи.

Занимљиво је да Америчких окупационих војника има у филму али они нису приказани ни у каквом негативом светлу иако су управо најодговорнији за тренутно стање.

Албанци су приказани у светлу своје нетрпељивости према Србима. Заседа српским повратницима је припремљена, како један од нападача каже „ако се они врате, вратиће се и остали. Зашто смо онда ратовали?". То јесте врло смео и отворен приступ методи којом се филм користи да би приказао драму, у томе је једна од његових вредности, али су сви негативни ликови Албанаца приказани врло уопштено изузев једног делимично „откривеног". Са друге стране, Срби су у оквиру општих ситуација приказани као персонализовани и дубоко лични ликови који као такви представљају Србе са Косова и Метохије у општем светлу. Тако да са једне стране имамо нешто што свакако нисмо могли да сакријемо, албанско непријатељство према Србима, и са друге нешто што ипак не познајемо довољно, судбину српских повратнике и њихове животе након прогона о чему нећемо сазнати више чак ни након филма.

Шта је још битно да се о овом филму зна а што је утицало на његов коначни изглед. Предраг Радоњић је из Ужица, није са Косова и Метохије. Он је овде дошао током 90-тих због студија књижевности а "остао"због посла, како би зарађивао за живот на препоруку пријатеља, Живојина Ракочевића који га је упознао на студијама у Приштини у годинама пре рата на Косову (његов боравак на КиМ своди се на повремене посете и лобирање за своју фирму у Београду).


Готово од самих почетака и оснивања КИМ радија, на предлог и иницијативу владике Артемија односно Епархије рашко - призренске а што је спроведено активностима Српског националног већа КиМ и донацијама страних организација. Управа радио станицом поверена је протосинђелу Нектарију (Воргучићу). До Погрома марта 2004. године радио станица је функционисала у том формату да би се тада српски медијски представници уверили како је неопходно имати на терену и ТВ екипе јер догађаји се развијају муњевитом брзином и у условима небезбедности никако није могуће новинарским екипама из централне Србије да на време стигну и било шта забележе. Тада настаје ТВ продукција Глас Југа уз техничку подршку Националног Дневника ТВ Пинк (помоћ у опреми за снимање и прослеђивање материјала). Уредник КИМ радија и касније Гласа југа био је Живојин Ракочевић, из Мораче у Црној Гори, све док није постао члан РРА. Монтажер и особа одговорна за техничко функционисање радија је Горан Аврамовић из Крагујевца. Дакле нико од кључних људи овог, у једном моменту изузетно важног медија, ни једног тренутка није био са Косова и Метохије. Радоњић је успео да лобирањем од једне приватне клинике из Београда добије средства за покретање ТВ станице "Центар" која је и продуцентска кућа која је технички изнела овај филм.

Са отварања ТВ ЦЕНТАР, с лева на десно: представници окупационих снага немачког КФОР-а, Рада ТрајковићСава Јањић, такозвани министар у "влади" шиптарских сеаратиста Далибор Јевтић, такозвана "амбасадорка" САД у Приштини Трејси Ен Џејкобсон и други...





Отров из Нектаријевих уста

На све ово се не може прећутати чињеница да је главни продуцент филма „Споразум", некадашњи дечански монах који је напредовао чак до чина протосинђела, Нектарије, а после 16 година монашког живота одлучио да (2006.) самовољно напусти монаштво, скине мантију, ожени се. Искористио је чињеницу да је због монашког послушања КИМ радио из административних разлога био регистрован на његово име те је тако само „наставио" да буде директор истог радија којиод тада обезбеђује приходе за живот породици човека рођеног у Босни, где његова мајка живи (барем до пре неку годину), који је ишао у средњу школу у Словенији а касније живео у Нишу.

На сајту КИМ радија, у делу „О нама", наводи се да су главни донатори, спонзори и партнери овог радија „...владе Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Канаде и Немачке. Осим наведених страних канцеларија, које су до сада остале наши главни донатори, подршку радију су пружали и Национална задужбина за демократију (НЕД), Балкански труст за демократију (БТД), Косовски фонд за отворено друштво (КФОС), амбасаде Норвешке, Финске и Швајцарске у Приштини, ИРЕКС, УНДП, УНФПА и многи други".

Раскинуте су све дотадашње везе са Епархијом рашком призренском и СНВ КиМ али су очуване одличне везе са дечанцима, пре свих Савом Јањићем и Теодосијем Шибалићем, касније првацима црквеног пуча и незаконитог узурпирања у коме и данас обитава Епархија рашко-призренска са седиштем у Грачаници.

Нектарија, (световно име Исака) Воргучића албански медији у интервјуу из 2006. године називају „Оцем независности", а он у истом још каже да су Срби требали „1999. године, по повлачењу војске и полиције, да схвате своју политичку судбину" тачније да прихвате окупацију и наметнуту албанску управу.

Аутор тог интервјуа је Петрит Сељими, данас "министар" у тзв. влади албанских сепаратиста пре свега познат по екуменистичком, тј., међуверском дијалогу у чему своје учешће нарочито истиче Нектарије (Исак) Воргучић и то још од раних поратних година на КиМ. Томе се изразито, као једом од начина отимања српског верског наслеђа и стварања нове "косовске православне цркве" као прилогу шиптарској држави, противио епископ Артемије што је био један од два разлога да буде прогнан. Други је био његов чврст став и противљење отимања КиМ и активности у том смеру. Са узурпацијом Цркве и медија на КиМ, српски народ у потпуности губи оријентир у даљој борби за своју државу и опстанак.

Исак активно учествује у промоцији „демократије" на КиМ и унапређујући сепаратистичку „независност" у све очигледнијем облику заузврат не добијајући ништа од њих, и даље су главни финансијери ове политике Американци. Ипак, одлично очувани односи са присталицама извршеног црквеног пуча 2010. године на КиМ, већ поменутим Савом Јањићем али и игуманом Иларионом (некадашњим глумцем из Београда, Растком) Лупуловићем, помогли су реализацију овог филма, како се то каже а њима се аутор у одјавном титлу на крају филма посебно захваљује.

Црква, дакле, није изостављена ни у овом филму. У јединој, али кључној сцени за доношење тешке одлуке о проблему са којим се главни јунак среће, он охрабрење тражи у манастиру и управо ту је Црква приказана као институција у којој Бога најмање има а „из љубави према ближњима" није лоше материјално се окористити, препоручиће у овом манастиру након изузетно хладног дочека игуман уредно подшишаване браде (што је иначе недозвољено, без изузетка).


"Само ти узми коју кинту, синко" / Фото: sporazum-movie.com
Збуњујуће да је то могло да добије пристанак оних који тренутно контролишу рад манастира и ко се ту у ствари пита? Или можда није збуњујуће јер знамо да су баш дечанци били ти који су предњачили у сарадњи са сепаратистима са КиМ. Од примања Сејдиуа као председника албанских сепаратиста за Васкрс у манастир, оглушујући се о благослов надлежног епископа, преко Бајдена и Агима Чекуа па до прибављања личних докумената такозване „републике Косово" за ондашње монаштво и ко зна чега још између? У тој сцени чак статира један од дечанских монаха, Марко. Да напоменем и да је Сава Јањић био на званичном отварању ТВ "Центар" у власиштву Исака Воргучића, одбеглог дечанског монаха.

Добро приказане слике из живота Срба са КиМ са почетка филма, све остало замагљују ишчекивањем чије би испуњење оправдало пропусте али - то се не дешава.



Да ли је филм испричао причу...

Остаје дилема и потреба да се разграничи шта се у филму хтело а шта смело да прикаже, јер ипак га продуцира медијска кућа која делатност обавља са дозволом шиптарских квази-институција која би свој опстанак довела у питање реално приказаним стањем. Међутим, како уопште сакрити да ни 16 година од прогона нема повратка Срба, како сакрити да Срби нису безбедни кад не прође ни месец а да не буде неког озбиљнијег напада на њих, како сакрити да су гробља уништена кад више готово ни једног нема у срединама из којих су Срби протерани? Да ли је онда трик у уопштеном приказивању албанске стране а персонализовању Срба који на Косову и Метохији живе или су прогнани? Ликови, дакле, Срби које успут срећемо, од Краљева до Грачанице, редом су лакоми на новац, брзи на псовке, заједљиви, пуни презира и међусобне мржње, мешавине конзерватизма и развратног живота. „Патријархални женомрсци" који развијају послове са Албанцима и добро им иде. Људи који ће продати и „мртву мајку" зарад нешто пара. Прећутно али очигледно сами криви за све што их је снашло... Да, и те како и на жалост све више таквих Срба има.

Али су то ипак усамљени случајеви а њихов број се повећавао са притисцима Албанаца чија је реприза масовног насиља марта 2004.године у присуству НАТО снага и одсуство било какве државне реакције српских власти, нагнала највећи број Срба да почну продају својих имања. То је додатно поспешено самопроглашењем „независности" 2008. године и поновног одсуства сваке реакције нових српских власти. Живот после тога у срединама јужно од Ибра постао је неподношљив и без избора хоћете ли или не да прихватите (једину) албанских власт уколико иоле желите да функционишете. Са Бриселским споразумом 2013. године и насилно организованим шиптарским изборима на северу Косова и Метохије, као и агресивном политиком Александра Вучића да од српског народа на КиМ направи додатак новонасталом "косоварском" народу, угасила се скоро свака нада да ће моћи даље да се опстане као Србин. Власт се побринула да све то „подебља" инсталирањем границе, царине и строге контроле по међународним прописима на прелазима ка централној Србији.

Млади, уплашени родитељским саветима, обузети радом разних НВО и ускраћених могућности да раде и било шта ураде почињу да размишљају другачије, све већи број њих се „интегрише" за мало новца и бескорисне прилике. И међу таквима, буквално као "сламке међу вихорове" опстају они који се одлучују за псећи живот и српски идентитет и државу. Ништа ни од тога ни у овом филму нећете видети. Остаје само горак укус да међу Србима преовладава интерес, несугласице и како доћи до новца. На продају је изгледа све, посебно оних који на КиМ ништа своје немају.

Из свог угла, као Србин са Косова и Метохије погођен овим филмом, имам права да поставим питање онако јавно, без да очекујем одговор, као што ни мене о овом филму нико није питао, да ли је филм испричао причу кроз призму самог аутора и продуцента који су овде да би зарадили (не)што више новца опструирајући својим медијским радом борбу за опстанак Срба, њихово страдање, патњу и жртве ради личне користи и каријере? Ја сам стекао такав утисак.

А, како га не стећи ако пред собом имате дело које потписује неко ко управо зарађује на несрећи српског народа селективно пласирајући вести о догађајима на КиМ а ко је одлучио да причу о Србима исприча на "пријемчивији начин" како рече продуцент овог филма Исак Воргучић који за РТВ ПУЛС из Шилова"посебно истиче помоћ" тзв., "министарства за повратак и заједнице" при " влади" албанских сепаратиста као и њихове "општине Грачаница" као и Канцеларије за КиМ путем које се, у складу са неуставним и криминалним Бриселским споразумом, укидају српске институције на Косову и Метохији.


https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт



Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.

Рођен је и живи на Косову и Метохији.



Извор: Таблоид    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

11 коментара:

  1. Толико глупости на једном месту нисам могао ни да замислим. Ако сматрате да је прича лажна, онда вам лепо саветујем да се мало више распитате о животу срба на централном косову, али и метохији. Филм говори више него било која испричана прича која је до сада пласирана. Али схватам вашу огорченост, заправо вам сметају људи који су направили ово дивно дело, толико сте њима посветили пажњу да сте у једном тренутку толико залутали да сте се једва вратили на тему. А јесте први филм снимљен на Косову и Метохији, и то на АУТЕНТИЧНИМ локацијама, док се о том "неспоразуму" само прича, и то је можда неко тамо снимио, само никако да неко то и види...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Видим да Вас занима то што радим, што и јесте циљ сваког рада, да изазове интересовање. мало сте контрадикторни у коментарима, не знам зашто избегавате директно да кажете оно што Вам смета мада ми се чини да уколико би сте екли, Вама то не би ишло у прилог, мој утисак. Не знам само где да се распитам о томе како живим, како сам живео и како моји живе на централном Косову? Од свега тога ништа у филму нисмо видели. Не знам на коју врсту приче мислите када кажете да филм говори више од њих? Ако мислите на новинарске па и аутор и продуцент су новинари "са" Косова и Метохије, што то до сада нису испричали а раде већ 17 година тај посао који има за циљ да пренесе како живе Срби на КиМ? Јел код њих можда да се распитам како живе Сби и како ја живим? овде кажете да ми сметају људи који су направили "ово дивно дело" а у следећем коментару видим да га наивате лошим филмом? Шта у ствари желите да кажете? Такву шзофреност само код Вучића гледамо. Иначе, смета ми то што и људи раде, не сметају ми они. Њихов ад је усмерен против мог постојања на КиМ као Србина, да то ми јако смета. Филм "Неспоразум" је сниман и већ монтиран, кажу да ћемо га видети 2017. године. Надам се да неће бити попут "Енклаве" и "Споразума" али познајући рад и знајући да је то једна екипа људи, и немам нека велика очекивања.

      Избриши
  2. Посебно ценимо коментаре "анонимних" аутора...

    Ако заиста има "толико глупости на једном месту" онда то што сте прочитали текст са толико глупости понајвише говори о вама. Ваљда сте мислили да је ово "Курир" или како се већ зову све оне новине за људе који не мисле својом главом? Ово није такав сајт, ово је место где је критика непосредна и оштра према свима и свему. Ето, и овај филм се нашао на листи, шта сад...

    Филм, судећи по тексту, говори о људима који су га направили. Ви видите огорченост, они које занима суштина не виде огорченост, виде реалност. Него, где су контра аргументи, где је ту логика осим слепог стајања у одбрану филма који, по свему судећи, од самог почетка није могао ништа да каже? А ако је код паса, коња и сваке друге животиње и биљке важно порекло, како то да за филм није важно ко га је правио? Такви људи и не могу да направе нешто друго, ми који живимо на Косову и Метохији то одлично знамо. Ви, ако вам шта још није јасно, обратите се редакцији листа који је овај текст објавио. А то што вам се критика не свиђа указује на вероватноћу да сте и сами део екипе која је ово направила, зар не господине без идентитета? (Људи редовно заборављају да је на интернету врло лако пратити трагове...)

    ОдговориИзбриши
  3. Горан Марковић03. децембар 2016. 21:47

    Текст је истинит ,али и тенденциозан. Већина текстова Ивана Максимовића намећу фикс-идеју да су проблем Срба на Косову и Метохији,а и саме Србије уствари Срби који нису ,,староседеоци,, или рођени на КиМ!? Што је одвратна будалаштина. Највећи издајници су уствари баш управо ти ,,ђивђани,, којима су уствари проблем Личани, Херцеговци, Црногорци, СРБИЈАНЦИ или неки други. Само су Косовари или како сами себе зову Косовци дивни.Пих...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Најважније је управо оно што сте рекли - да је текст истинит. Зато је код нас и објављен.

      Лажно име је можда и гора ствар од "анонимних" коментатора а попут претходног ни Ви не нудите аргументе, као да желите да умирите своју савест некако? Обично се такви људи згражавају над оваквим истинитим текстовима и испољавају своју мржњу. То што сте се пронашли у тексту опет је потврда да је текст истинит што значи да је прошао основни критеријум а свачији став, јавно изнет, је подложан јавној критици која би требала да садржи аргументе и контра-арументе а не пљувачину.

      Избриши
    2. Ви очигледно не познајете мој рад када кажете да већина текстова обрађује људе који нису рођени на КиМ и да су они за све криви. Дефинитивно не познајете то што сам до сада радио. Немам ту шта да додам.

      Избриши
  4. И ја сам Горан03. децембар 2016. 23:08

    Не зову они "сами себе" Косовци већ је то правилно према српској граматици. Не бих тако олако доносио суд о мржњи али заиста делује тако када један очигледно писмен човек, попут Вас Горане, свесно негира граматику и намеће злонамеран назив који су фашисти наметнули Албанцима током Другог светског рата.

    О филму, и тексту поводом њега, кад погледам филм.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Горан Марковић03. децембар 2016. 23:56

      Нема у мом коментару никакве пљувачине већ навођења чињеница. Мржња је присутна код других који виде кривца у сваком ко није ,,рођени Косовац,, а нарочито ако је ,,Србијанац,,! Могу се на прсте избројати ,,Косовци,, који нису у игри Ракочевића и Радоњића, чак који су их и уздигли на пиједестал славе у издаји. Кроз текст се провлачи ко кривица што је дотични Радоњић рођен у једном, био у другом,а животари у трећем крају. Можда да је ко шиптарски министри,одборници,полицајци,цариници и други рођен на Косову и Метохији , да његови нису насељеници из Лике, Црне Горе или Херцеговине , е онда није проблематичан. То се провлачи кроз текстове. Не знам само ко је то ,,ђивђанима,, оставио у аманет Косово и Метохију ,па су ко само они Богом дани да одлучују?! То је иначе шиптарска мантра. То одлучивање нас је и довело до дна.

      Избриши
    2. @И ја сам Горан - да, то сте одлично приметили. Граматика и мржња се не поклапају.

      Избриши
  5. Марковићу, можете да се вадите сада али сви видимо шта горе пише. не могу да тврдим исто шт и ви јер искрено, нисам толико пажљиво читао све те текстове које наводите да бих са сигурношу тврдио да ли је то тачно или није али сасвим је извесно да ни један од Срба са КиМ, рођених овде дакле, НИЈЕ МОГАО ни да приђе политичким круговима уколико није био обрађен тако да ради оно што му кажу из Београда или црногорци који су се јако умрежили, што јесте истина и то сви Срби са КиМ знају посебно старији, и то је непобитна чињеница. Радњићу не доживљавам нити сам чуо да неко схвата као кривицу то што је живео или живи негде друго (а говори се о овом тексту, стижу и приватне поруке и изгледа да је занимљивији читаоцима него што смо мислили да ће бити) али то јесте доказ да Србин који није са КиМ и није баш наклоњен срчано судбини српског народа већ му је то постао посао, не може да њихово страдање стави испред својих интереса па мислим да су зато и набројани сви ти људи који су умешани у филм, то јест снимили су тај филм. То је, као што сте рекли, истина. Ако је текст претенциозан шта онда рећи о филму који сву кривицу сваљује на косовске Србе а они сами никада нису одлучивали о својој судбини већ су то били Београд и Црногорци??? И ти "министри" и остали издајници добар део их није са Косова мада има и оних који су у шиптарској "влади" а ти исти Шиптари су им убили брата, оца, дете... и не знам кога. Сви други које наводите су у тим службама јер их је Београд што на преару што на силу, што страхом што претњама натерао на то. Мали је број оних који су ту дошли јер су баш желели да буду издајници у животу. И све се то десло пошто је Београд повукао своје институције и повукао своје службе а народ оставио на милост и немилост гурајући га кроз медије у шиптарске чељусти. А ти из медија су овај филм и направили.

    ОдговориИзбриши
  6. Текст је мало предугачак али све честитке.

    ОдговориИзбриши

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.