Вести:

Косово и Метохија

Наша реч

Најновије ►►►

субота, 24. јул 2021.

Историјски пројекат Сребреница: Грајфов Извештај о Сребреници решава и отвара многа питања

Историјски пројекат Сребреница: Грајфов Извештај о Сребреници решава и отвара многа питања

"Десеткована колона је по ратном праву била легитиман циљ борбених дејстава и пуцање по њој и наношење губитака није представљало кршење закона рата."

"Десеткована колона је по ратном праву била легитиман циљ борбених дејстава и пуцање по њој и наношење губитака није представљало кршење закона рата." #Srebrenica #Masakr #Zločin #GEnocid #GideonGrajf #Izveštaj
Гидеон Грајф



Коментарисати докуменат од преко хиљаду страна обично не би било препоручљиво само неколико дана пошто је био објављен, али у овом случају је реакција, макар прелиминарна, императив у светлу кабадахилука Валентина Инцка, одлазећег „високог представника“ у Босни и Херцеговини.

Једноставно, питање је части и основног самопоштовања прекршити илегално наметнуту норму о „негирању сребреничког геноцида“ коју је овај одвратни човек, позивајући се на своја фантомска „бонска овлашћења,“ и покривајући се уобичајеном лицемерном реториком резервисаном за овакве прилике, самовољно уградио у кривични законик Босне и Херцеговине.

Да почнемо од почетка. У Извештају међународне комисије за Сребреницу под председништвом проф. Гидеона Грајфа, у прва два поглавља износе се необориви аргументи у прилог и неправничком уму очигледној тези да се у јулу 1995. на подручју Сребренице није догодио геноцид. Ти аргументи нису ни сензационални ни спектакуларни зато што их је у суштини већ изложио низ правних стручњака, од проф. Вилијама Шабаса, проф. Џорџа Самјуелија, до проф. Миленка Креће и проф. Милана Благојевића. Аргументација Грајфових сарадника Валтера Маношека и Маркуса Голдбаха иде тим утабаним путем. Академски аргументи који су, у вези са правном квалификацијом сребреничке афере, одраније у оптицају засновани су на здраворазумском и контекстуалном читању Конвенције о геноциду које, засигурно, ни судијама Хашког трибунала није страно пошто су већином дипломирани правници, мада су из опортунистичких разлога пристали да се таквог тумачења одрекну пошто су се обавезали да делују по политичким налозима у које су таква lege artis тумачења неуклопива.

У сваком случају, не пишемо овај осврт искључиво ради кабадахије Инцка, већ много више као омаж др. Милану Благојевићу, до пре неколико минута судији Окружног суда у Бањалуци који је данас урадио нешто што се на Балкану не чини. У знак гнушања и протеста, он је за поднебље где се налази извршио један револуционаран чин: поднео је оставку на своју званичну функцију, судијски положај, „као вид отпора према тиранији ОХР-а.“ Овај морални шамар силеџија Инцко неће ни осетити зато што су батине у буквалном смислу једина казна коју би његова огрубела чула успела да региструју. Али барем на огуглале поданике немогуће државе БиХ, гест донедавног судије Благојевића можда ће деловати као симболичка лекција од непревазиђеног едукативног и моралног значаја.





Дакле, овај кратак и импресионистички коментар на Извештај Грајфове комисије почећемо не са тврдњом, ни са констатацијом, а најмање са закључком, него са аксиомом да се у јулу 1995. године у Сребреници није догодио геноцид.

Грајфов извештај, политички коректно насловљен као „истраживање страдања свих народа“ на подручју Сребренице у ратном периоду, има и плусева и минуса. На плус страни рачуноводственог протокола, поред јасног и недвосмисленог одбацивања политички исконструисане тезе о геноциду, истичу се поглавља посвећена трогодишњим догађајима који су претходили наводном геноциду. То је, пре свега систематско, у потпуности успешно и неопростиво занемарено сатирање српске заједнице на простору Сребренице, што чини позадину чувене опаске генерала Моријона на суђењу Слободану Милошевићу да такав зулум за собом оставља неутољиву жеђ за одмаздом која кад тад долази на наплату.

Затим, не мање важно, изношење обимне изворне документације о страдању колоне 28. дивизије АБиХ у пробоју из Сребренице према Тузли. Темеље овом истраживању ми смо поставили пре више од десет година на међународном симпозијуму о Сребреници одржаном 2009. у Москви и у нашим издањима после тога (и овде). Тема није нова, али је неопходно непрекидно се на њу враћати и допуњавати је. Једна од ноторних сребреничких „подвала,“ како би се живописно изразио пок. пук. Ратко Шкрбић, је смишљено не спровођење дистинкције између погинулих и стрељаних. Да се уважавала та дистинкција, манипулисање сребреничким сценаријом било би практично онемогућено, или бар у великој мери отежано. Десеткована колона је по ратном праву била легитиман циљ борбених дејстава и пуцање по њој и наношење губитака није представљало кршење закона рата. Ствар је у томе што је по изјавама преживелих учесника у пробоју из колоне, које смо ми објавили и својевремено анализирали, а што се у Извештају проф. Грајфа додатно елаборира, кристално јасно да је колона у успутним борбама са ВРС претрпела огромне, али легитимне и некажњиве, људске губитке.

Komisija Vlade RS negira genocid u Srebrenici | Politika | DW | 12.06.2021


Бројност и дестинација тих посмртних остатака формално су непознати, не стварно наравно него само службено, зато што значај и импликације ове епизоде Хашки трибунал у својим пресудама не разматра и не препознаје. А тај значај се састоји из основане сумње, која би се без много труда и церемоније могла уздићи на статус презумптивне чињенице, да су ти посмртни остаци хиљада погинулих (не стрељаних, нити противправно усмрћених) завршили као експонати у Меморијалном центру у Поточарима у својству „жртава геноцида.“

Зато је поглавље на тему колоне, поред већ поменутог што се бави српским жртвама Сребренице, кључно за разумевање догађаја. Можемо га третирати онаквим какво јесте, остављајући по страни недоумице да ли господин коме се ово поглавље у Извештају приписује (види овде и овде) стварно располаже неопходним капацитетима да се на овако стручан и темељан начин позабави комплексном тематиком која се до пре непуне две године морала налазити у потпуности изван његовог знања и обзорја.

Што се минуса тиче, они би се могли сумаризовати овако. Грајфов Извештај се исувише изокола и са недовољном жестином бави примордијалним питањем улоге Хашког трибунала у омогућавању сребреничке подвале. Нерегуларности у Трибуналовом начину деловања (да не говоримо о значају у Извештају непостављеног питања његовог легитимитета) не третирају се систематски, као што тема заслужује. Без артиљеријске припреме медија главног тока свакако, али сигурно ни без привидног имприматура лажног „међународног суда,“ сребренички наратив у форми у којој га знамо не би могао ни да настане. Зато благо формулисане примедбе у Извештају на рачун неких „превида“ и процесних пропуста Трибунала и његових органа делују посве невешто, заправо веома чудно. Једино рационално објашњење које долази на ум везано је за политички коректан задатак који је Комисија добила од наручиоца Извештаја, Републике Српске. Та порука је вероватно била више имплицитна него изричита, да се у већ узбурканој политичкој атмосфери избегне непотребно таласање. Али овде се ради о „таласању“ принципијелне природе, избегавањем којег се нарушава интегритет целог Извештаја. Зато је управо таква врста таласања била неопходна.

Друга важна опаска везано за негативну страну биланса односи се на необјашњиво одсуство изворне форензичке грађе у поглављу које се односи на масовне гробнице и жртве погубљења. Госпођа Марија Ђурић, антрополошки археолог по стручном усмерењу, у свом прилогу, уз местимичне личне коментаре, у суштини препричава објављени материјал из налаза релевантних сведока-вештака тужилаштва Хашког трибунала. Оно што по свом одсуству боде очи у њеним разматрањима, поред изостанка већег критичког отклона, је неузимање у обзир и неразматрање аутопсијских извештаја, њих 3,568 на броју, које су сачинили форензичари Хашког трибунала између 1996. и 2001. када су ексхумирали масовне гробнице о којима госпођа Ђурић пише. Та примарна грађа је незаобилазна за стручњака профила госпође Ђурић, било да се стручно идентификује као антрополошки археолог или прост судски форензичар.

То нас уводи у следећи крупнији проблем у вези са овим Извештајем. Приређивач и сарадници су се на основу своје анализе доказне грађе определили за процену да се људски губици на муслиманској страни, у критичном периоду између 11. и 19. јула 1995, своде на број стрељаних који износи максимално 2,500 до 3,000, и број погинулих у пробоју од 4,000 до 5,000. На први поглед, а без дубљег упуштања у ствар, српском читаоцу ће те цифре, а нарочито однос између њих, деловати симпатично и прихватљиво. Међутим, „ђаво је у детаљима.“

Грајфова Комисија полази од налаза (читалац увидом у Извештај може сазнати како се до њега дошло па то нећемо понављати) да је 11. јула 1995. становништво Сребренице износило око 35,500, од чега је 23,000 било евакуисано 12. и 13. јула, док је 12,500 углавном војноспособних мушкараца пошло у пробој, од чега близу 7,000 отпада на „нестала лица,“ формално на погинуле у борбама и заробљене па стрељане. Кад год се олако барата проблематичним бројем „несталих“ у редакцији Хашког трибунала, што је накнадно услужно прихватила и Чавићева комисија 2004. године, то побуђује оправдану скепсу, али то је тема за посебну дискусију.

Комисија се при томе не осврће на постојање докумената који упућују на могућност другачије демографске структуре. За бројно стање становништва у енклави постоје разни извори, од извештаја општинских власти у енклави достављеног Сарајеву 11. јануара 1994, где се наводи цифра од  37,255, па до поверљивог извештаја истог органа сарајевској централи да се јавно барата са цифром од око 42,000 да би се могла тражити већа количина хуманитарне помоћи, али да је стварни број опет негде око 37,000. Судија МКТБЈ Патриша Валд (која се у Трибуналу иначе понашала као Алиса у земљи чуда и чије оцене не завређују нарочити кредибилитет) у једном свом правном мишљењу је устврдила да је у енклави на крају њеног постојања било 37,500 душа. Хашки трибунал генерално узима цифру од око 40,000, што је бројка која се такође прихвата и у Дебрифингу холандског батаљона и у извештају мајора Рајта, из посматрачке мисије Унпрофора, дакле фактора који су се налазили на терену.

Свако се, наравно, опредељује за сопствене критеријуме у бирању цифре која му се чини најверодостојнијом. Али и ту се морају узети у обзир неки објективни чиниоци. Један од њих су званични записи разних страних агенција које су пратиле ситуацију на терену о кретању избеглица после 11. јула и процес њиховог приспећа у Тузлу, закључно са 4. августом 1995. Постоје четири службена документа на ову тему, са датумима од 15, 17 и 29. јула и 4. августа 1995. Извори ових докумената су разноврсни, Акаши, Унпрофор и Светска здравствена организација. Ту је приказан прилив у таласима на подручје Тузле и то тачно оном динамиком која би се очекивала у контексту догађаја, од 19,700 у Акашијевом извештају Кофи Анану од 15. јула до 35,632 лица из енклаве који су по извештају Унпрофора од 4. августа 1995. живи приспели у Тузлу.

Историјски пројекат Сребреница: Грајфов Извештај о Сребреници решава и отвара многа питања


Нико веродостојност овог потоњег извештаја Унпрофора (који је, узгред, још убедљивији зато што је разложен на уже демографске и географске категорије у односу на придошле избеглице) никада није довео у питање. Када га је, само  један пут, на суђењу Толимиру, одбрана предочила као доказ, веће га је на ургирање тужилаштва одбацило са фриволним образложењем да је непоуздан зато што се после наведене цифре у заградама налази реч „approx. или „приближно“. Али већ из овог ауторитативног записа о бројном стању преживелих избеглица из првих дана августа 1995. произилази да је укупно становништво Сребренице од 35,500 на 11. јула, на шта се Комисија позива, немогуће, зато што то математички искључује да је ико погинуо у пробоју или да је био стрељан.

Мада можемо бити сигурни да ни локалне власти ни страни посматрачи за време сукоба у Сребреници нису радили редован попис становништва, где би испитаници имали да попуњавају и потписују формуларе, што значи да су све цифре тек процене мање или више утемељене, ради кохерентности слике коју сугеришу релативно поузданији подаци којима располажемо, ипак делује најразложније определити се за цифру од око 40,000 становника. То нам оставља статистички простор где би могли да уденемо људске губитке настале погибијом у пробоју и стрељањем заробљеника, за које сигурно знамо да су се догодили.

И овде се враћамо на недовршени део разматрања варијабли које се односе на губитке колоне и форензичке доказе о вероватном броју стрељаних. Да пођемо од аутопсијских извештаја, које је госпођа Ђурић у својој анализи прескочила, пошто је тај параметар релативно поузданији. Судећи по обрасцу рањавања и без цепидлачења тамо где би се могло протумачити и овако и онако, произилази да је судски доказивих стрељања, дакле убистава у кривичном значењу те речи, могло бити око 1,000 а највише до 1,500. Ако за вероватну цифру несталих узмемо око 4,500, дакле разлику између укупног становништва (40,000) и преживелих избеглица (35,632), то нам даје цифру од око 3,000 погинулих у повлачењу колоне, који ни по каквом основу не могу бити жртве геноцида. Тиме се сребреничка математичка конструкција на приближно задовољавајућ начин затвара.

Најзад, у Извештају преостаје још једно важно непокренуто и неразјашњено питање: ко је интелектуални аутор злочина, ко је осмислио и организовао Сребреницу?

Ово питање је, наравно, врло деликатно и вероватно нико нема право да на њега озбиљно очекује одговор од ма колико независне Комисије која, уз сво дужно поштовање, ипак ради под надахнућем званичних структура на једним нестабилном геополитичком подручју. Овде опет наилазимо на већ поменуту тему „таласања.“ Додуше, Комисија не опонаша Хашки трибунал упирући прстом у дежурне кривце, Караџића, Младића и њима сличне, али нам ни не нуди свеже идеје које би нам могле помоћи да се снађемо у овој дилеми.

Кога интересује, у нашем недавно објављеном аналитичком пресеку „Сребреница 2020,“ понудили смо о овоме неколико занимљивих хипотеза, у шестом поглављу, „Сребреница и асиметрична борба за истину.“

Историјски пројекат Сребреница



* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Сребреница у контексту споља инспирисане радикализације муслимана у БиХ - КМ Новине

Увијек је проблем говорити о Сребреници. Чини се да је генерал Радиновић дао правни оквир који је прилично инспиративан - да можемо говорити о злочинима који су се непобитно десили у јулу мјесецу '95. године који су почињени према Бошњацима. Тај злочин је био посебан.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Сребреница и Јасеновац: права разлика између измишљеног и стварног геноцида - КМ Новине

Сребреница и Јасеновац: права разлика између измишљеног и стварног геноцида #Jasenovac #Srebrenica #Genocid #Laž Наше истраживање о Сребреници омогућило је и врло значајне увиде у вези са Јасеновцем. Док је масакр у Сребреници, који се одиграо пред крај сукоба у бившој Југославији 1990-их година, био изведен да би послужио намени која је у првом реду била политичка, он је такође имао и једну важну последицу.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Британија 11. јула 1995.: Срби нису планирали напад на Сребреницу, испровоцирали га муслимани - КМ Новине

Британија 11. јула 1995.: Срби нису планирали напад на Сребреницу, испровоцирали га муслимани #Britanija #Srebrenica #Napad #Masakr #ne #genocid #Zločin #Muslimani Напад снага босанских Срба на Сребреницу у јулу 1995. испровоциран је од бошњачке стране, а Пале нису имале план да се освоји енклава, већ је до напада дошло на иницијативу локалног команданта, наводи се у декласификованим документима британске владе, који су објављени на сајту Националног архива те земље.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

петак, 23. јул 2021.

Крвави трагови безакоња: Старо Грацко 23. 07. 1999. – Косово и Метохија

Масакр у Старом Грацку је убиство 14 српских земљорадника, који су отишли у поље да жању пшеницу на својим њивама.

Масакр у Старом Грацку је убиство 14 српских земљорадника, који су отишли у поље да жању пшеницу на својим њивама.  #Старо #Грацко #масакр1999 #Косово #Метохија #ОВК #UQK


Српске жетеоце су убили припадници албанске терористичке тзв. "Ослободилачке Војске Косова" "ОВК/UQK" , 23. јула 1999. свега месецдана дана по доласку припадника КФОР-а и власти УМНИК-а на Косово и Метохију, после Кумановског споразума 10. јуна 1999.

Иако су имена убица добро позната, ни данас после 22. године нико није изведен пред лице правде, јер је ЕУЛЕКС одустао од даље истраге. Најтрагичније је то што ни српске власти не желе да ово свирепо убиство квалификују као (ратни) злочин.


ЗЛОЧИН

У смирај дана 23. јула 1999. догодио се можда и највећи злочин у покрајини, након доласка КФОР-а. Око подне тај дан 14 српских земљорадника (међу којима и једно дете) је изашло у поље, на своје њиве да пожању жито на једној малој њиви. Српски земљорадници су у страху за своје животе тражили од војника КФОР-а да их заштити када иду у поље да раде, али они су се правдали да нема довољно средстава. Из суседног албанског села Стари Алаш у рано предвечерје око 20 сати, пришла је група албанских терориста "ОВК/UQK" коју је предводио Бег Шаћири са својом групом. Након свирепог мучења, где су ћртвма вадили су срца, мозак и секли делове тела, излагали их врелом ваздуху из ауспуха и друго, терористи - монструми су пуцали по њима из 9 пушака (7,62мм) и 2 пиштоља, а затим отишли. После злочина неколико мештана Старо Грацко је покушало да приђе месту злочина али су били страховито уплашени видевши шта се десило. Неки мештани су кренули одмах у избеглиштво, а већи део је остао, желећи да остану да остану на својој земљи. Наредних дана су мештани ископали раке и достојно сахранили жетеоце.


Једна од рођака са фотогрфијама свих убијених . / Фото: И. М.

Сат времена након злочина у Старом Грацку, припадници британског КФОР-а су затворили све прилазе око Старог Грацка. Потрага за злочинцима је настављена наредних дана. Тек 9. августа 1999. је ухапшена Шаћиријева група (56 терориста "ОВК/UQK"), која је у НАТО бази провела 12 дана. Пуштени су по налогу „са врха“. Јавности је објављено да „нема довољно доказа“. Иако је тада у НАТО бази сачињено неколико докумената које говоре о томе да су злочинци били испитивани и да су све признали британским војнцима КФОР-а.

Полиција УМНИК-а је 28. јула 1999. извршила претресе у 25 кућа Албанаца, али није нашла доказе. На школи у Старом Грацку је стављена плоча са именима свих 14 погинулих у овом злочину. На плочи су поред имена погинулих записани и следећи стихови:


„У МОМЕ ПОЉУ ВЕСЕЛА
ЖЕТВЕНА ПЕСМА НЕ ЧУЈЕ СЕ ВИШЕ!
А НА МЕНИ ЈЕ ДА СВЕДОЧИМ И ПАМТИМ,
ЗЛО ПОЧИЊЕНО ДА НИКАД НЕ ЗАБОРАВИМ!“

Недуго након сахране српских жетеоца из Старог Грацка, надгробне плоче жртава су порушене и уништена је спомен-плоча. Поред тога постављене су нагазне мине око гробља, тако да Срби не могу да иду на гробље нити да запале свеће својим најмилијима. Када су Срби затражили опет помоћ од КФОР-а да разминира гробље, војници КФОР-а су се смејали рођацима погинулих у лице.


Капелна црква на гробљу у Старом Грацку. Минирана у једном од више насртаја до сада. / Фото: И. М.

Један Албанац из села Стари Алаш, који је долазио у Старо Грацко да ради, дружио се са мештанима Србима убијен је након 26. јула 1999. јер су се Албанци бојали да не ода комшијама Србима ко је убио српске жетеоце старограчане.

Породице жртава су у Косовској Митровици (администрација Републике Србије) добиле решења, да су жртве из Старог Грацка умрле природном смрћу?!


ИМЕНА ЖРТАВА


Седам жртава је живело у селу Старо Грацко, а остали у суседним селима.

  1. Андрија М. Одаловић (1967.), није имао доњи део, јер му је био одсечен.
  2. Јовица Живић (1970.), погођен метком, а исечена му је десна рука и уво.
  3. Радован И. Живић (1967.), погођен метком, масакриран ножем.
  4. Слободан Ч. Јанићијевић (1965.)
  5. Миле Ђ. Јанићијевић (1957.)
  6. Новице М. Јанићијевић (1961.)
  7. Момчило Ђ. Јанићијевић (1946.)
  8. Станимир М. Ђекић (1955.), заклан и вене му исечене.
  9. Бождар Ђекић (1955.), заклан, гркљан му пресечен, одсечене му руке и ноге.
  10. Саше Ј. Цвејића (1973.)
  11. Љубише Д. Цвејић (1939.), погођен метком, потом заклан, није имао гркљан.
  12. Никола Д. Стојановић (1936.), масакриран
  13. Миодрага Тепшић (1951.), масакриран по ногама и телу. Он је највише масакриран.
  14. Милована Јовановић (1969.), масакриран и очи су му паљене на ауспух трактора. 

Чланови породице Јанићијевић са фотографијама својих најближих убијених на пољу / Фото: И. М.


ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Бег Шаћири, од оца Исмаила, рођен15. јула 1960. у селу Црни Брег, крај Липљана. Има жену Хамиду (1961.), са којом има синове: Мухамеда (1981.) и Фикрета (1982.); и ћерку: Ксилу (1984.). За време рата на простору Косова и Метохије 1998-1999 командовао је јединицом „Фортуна“ у оквиру 121. бригаде ОВК, са којом је по сопственом признању починио многе злочине. Између осталих и овај у Старом Грацку.

Линда Кренази, од оца Сабрија, рођена 30. марта 1979. године. Била је чланица 96. батаљона при "ОВК/UQK", која је вршила злочине у околини Неродимља, на југоистоку Косова и Метохије. У Урошевцу јој је био штаб "ОВК/UQK". Од 10. априла 1999. борави на Паштрику. Тада је приступила "ОВК/UQK" и учествовала је у неколико напада на српске цивиле и полицајце. 22. маја 1999. је рањена и отишла на лечење у албански град Брурел. Вратила се на Косово и Метохију 8. јуна 1999. и наставила борбу у својој терористичкој јединици "ОВК/UQK".






Ајваз Корпузи, од оца Бехрама, рођен је 21. маја 1956. у селу Седларе, општина Липљан. Отишао је као младић у Републику Албанију, где је боравио 1991. Тамо је одслужио војни рок. После одлази у Западну Европу где се придружио албанској емиграцији, која се бавила организованим криминалом (дрога, проституција, шверц оружја, пљачке, уцене…). На Косово и Метохију долази 1998. године, па је одмах постао члан 121. бригаде "ОВК/UQK", официр њихове "Војне полиције". Са својом јединицом је био активан у борби против српске полиције и ВЈ. Имао је подугачак низ злочиначких акција у којима је учествовао (Клечка, Црнољево, Лапушник, Магура, Словиње…). Сматра се главним организатором етничког чишћења општине Липљан. Један од његових злочина је и овај у Старом Грацку 23. јула 1999.

  1. Ахмет Батифу
  2. Илир Батифу
  3. Наим Батифу
  4. Мухамед Адеми
  5. Зенел Амерлаху
  6. Ментор Амерлаху
  7. Блерим Хокса
  8. Али Мејзиноли
  9. Милазим Битићи
  10. Блерим Јашаница
  11. Рахим Подварица
  12. Шабани
  13. Салиху Шаћири
  14. Бесим Алиу
  15. Зења Бечај

Имена осталих злочинаца који су пронађени, именовани и лоцирани од стране УНМИК полиције такође бивају окривена у међувремену. Њихов списак објавиоје Милован Дрецун у једној од својих емисија "Изазови истине" посвећене Старом Грацку. Из неког разлога, како сам каже, чекао је да прође десет година да би објавио емисију.





"Располажемо обимним, строго поверљивим материјалом УНМИК полиције о масакру у селу Старо Грацко. Из материјала који је означен као "веома осетљив", види се да је спроведена детаљана истрага, да је ухапшено 20-торо људи осумњичених да су испланирали и реализовали овај масaкр" каже Дрецун у емисији "Изазови истине", сниманој 2002. године али емитованој више од десет година касније.


Од 2010. године, некако упоредо са прогоном епископа Артемија као тврдог борца за очување Косова и Метохије, на парастос који служе узурпатори и безаконици ове Епархије, почињу да долазе и сарадници шиптаских сепаратиста, запослених у њиховим квази-институцијама. Из године у годину долазили су све "важнији" представници шиптарских квази - институција и то у друштву велеиздајника из српске Владе.

Тако је ред дошао и на онога за кога нико не би могао помислити да ће доћи. Како се то каже, "вратио се на место злочина" - Хашим Тачи лично. Он је 2016. године повукао незамислив потез - положио је венац српским жетеоцима масакрираним у Старом Грацку у лето 1999. године од стране шиптарских терориста чијих јединица је он био командант.

У краткој изјави тада Хашим Тачи ни једном једином речју није обећао нити најавио хапшење теориста и зликоваца којису ово починили. На тај начин је изразио чврсто уверење да злочин над српским жетеоцима и није злочин и да се и сам слаже са тавим методама јер не намерава да казни друге злочинце.

На овај начин Тачи је показао и да зна ко су починиоци! Да јесте био би прозиван зашто ништа не чини. Ћутањем је исказао своју праву намеру.


ПОСЛЕДИЦЕ

Рашко-призренски епископ Артемије је успео са неколико људи септембра 1999. године да оснује Српско Народно Веће Косова и Метохије, које је требало да организује живот Срба у покрајини након окупације. "ОВК/UQK" је тада трансформирана у Косовски Заштитни Корпус (КЗК), па су од терористичке организације постали легална оружана формација. Нереди и хаос у српској покрајини су настављени у наредним годинама. 2003. године је убијено двоје деце, а рањено четворо у Гораждевцу. Средином марта 2004. отпочиње велики погром српског живља, када је више од 50.000 Албанаца напало око 16.000 Срба у целој покрајини Косово и Метохија, почињена је огромна материјална штета, а убијено је више Срба.

Британци, који су здушно помогли Албанцима да изврше геноцид над Србима, протерују их, убијају и пљачкају, данас се хвале својим учешћем у тој "мировној мисији", ето, баш у Липљану.




Фебруара 17. 2008. године у Приштини под одобрењем НАТО пакта и ЕУ, проглашена је држава тзв. "република Косово". Неколико десетина држава у свету је по диктату САД и Велике Британије признало ту парадржаву и успоставило дипломатске везе са њом. Ипак, она је до данас остала марионета која никоме не делује убедљиво нити је способна за самостално функционисање. Русија не дозвољава да се усваја као коначно решење које није у складу са Резолуцијом 1244 која гарантује пуни интегритет Републике Србије.

ХАПШЕЊА

Октобра 2007. године полиција УМНИК-а је ухапсила Мазљума Битићија, из села Велики Алаш код Липљана, због сумње да је умешан у овај злочин, али је пуштен после 2 месеца, због „недостатка доказа“. До данас нико није одговарао за овај злочин јер постоји огроман интерес Запада, који и врши снажан притисак на све, да истина не изађе на светлост дана. Са једне стране то чува кредибилитет "мировне мисије", са друге за јавност прећутно а за Србе са Ким више него јасно показује се да злочинци неће бити кажњавани ни за најмонструознија непочинства.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Слике из српске прапостојбине: Срба скоро да нема, али има ''Српске листе'' - КМ Новине

Село Старо Грацко на Косову и Метохији, познато је по томе што су терористи "ОВК" у једном дану, 23. јула 1999., убили 14 српских жетеоца на повратку са својих њива. Масакр неко још и помене с времена на време али само село и његове житеље тек о парастосу.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Крвави петак у Старом Грацку (ВИДЕО) - КМ Новине

Крвави петак у Старом Грацку (ВИДЕО) #Staro #Gracko #Masakr #Žeteoci #Ubistvo #Šiptari #Kosovo #Metohija #Mediji #Vesti #Separatisti #Žrtve #kmnovine Тела погубљених сељака одмах су превезена у Приштинску болницу, није се чекало јутро да се место злочина подробније сними и истражи. Ово је предупредила то да новинари евентуално сниме тела на њиви.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Ко је вратио Тачија у Старо Грацко, на место злочина? - КМ Новине

Ко је вратио Тачија у Старо Грацко, на место злочина? Бесомучна кампања за вештачком "нормализацијом односа" одвија се ових дана активније него икада до сада. Тачи је пред спомен плочом положио венац у боји заставе такозваног "независног Косова"Но, запрепашћењу овде ниј крај.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

среда, 21. јул 2021.

НЕМАЧКИ ИСТОРИЧАР: Рачак инсцениран, НАТО 1999. спремио 200.000 војника за напад на КиМ!

Наслов

У строгој тајности 27. маја 1999. министри одбране САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Италије састали су се у хотелу "Бристол" у Бону како би размотрили почетак копненог рата на Косову и Метохији, наводи
Матијас Кинцел


#NATO #Zločin #Agresija #Kosovo #Metohija #Srbija



Најмоћније светске силе спремале су 1999. године, током НАТО бомбардовања Југославије, копнену инвазију на Косову и за то су спремили чак 200.000 војника! То је у књизи "Пут у рат: Немачка, НАТО и Косово" открио немачки историчар и политиколог Матијас Кинцел.


Београд попустио

- У строгој тајности 27. маја 1999. министри одбране САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Италије састали су се у хотелу "Бристол" у Бону како би размотрили почетак копненог рата на Косову. У том тренутку, све интерне разлике унутар НАТО подређене су једном циљу - победи над Југославијом! Израђен је план о ангажовању 150.000 до 200.000 војника и одмах су формирани привремени главни штабови у региону. Југословенско руководство је, показавши се разумнијим од својих северноатлантских противника, почетком јуна изненада попустило и тим кораком спречило већ детаљно припремљену копнену битку на Косову - навео је Кинцел у поменутој књизи, коју је у српском преводу управо објавио Службени гласник.








Рачак је инсцениран

Кинцел наводи и да до рата на Косову и Метохији вероватно никада не би дошло да је Немачка објавила прави извештај о случају "Рачак". Наводни масакр који су Срби починили над Албанцима у Рачку је, подсетимо, послужио као повод за бомбардовање Југославије 1999, а касније се испоставило да је тај случај био инсцениран.


- Овако је, дакле, изгледала ситуација почетком марта: војна операција против Београда нити се наметала на бази хуманитарне ситуације на Косову, нити је била ургирана јавним мњењем у државама НАТО. Али баш у том тренутку финска комисија предаје Савезној влади (Немачке) свој обдукциони извештај о Рачку. До рата на Косову вероватно никад не би дошло да је Јошка Фишер (у то време шеф немачке дипломатије) тада обелоданио извештај о "масакру" у Рачку. Онда би можда више било узето у обзир и важно откриће Берлинер цајтунга о Рачку од 12. марта 1999: "Интерно, тако важи у ОЕБС, одавно се верује да је реч о 'инсценирању са албанске стране'. До тог резултата дошло се на основу података из центра везе Мисије на Косову. Тако је 'већина мртвих скупљена у широј околини Рачка и пренесена на место где ће касније бити пронађени'. Већина Албанаца страдала је, по томе, у борбама од дејства српске артиљерије. Многима од њих 'касније је навучена цивилна одећа', каже један представник ОЕБС." Ипак ништа од тога: фински коначни извештај држан је у тајности - пише Кинцел.

Он је у књизи навео и да је Немачка од почетка подржавала формирање терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК), да је све време упорно заговарала рат против Србије, те да је више од САД тежила ратном исходу кризе на Косову и Метохији.



Црни биланс НАТО агресије на Југославију

Кинцел у књизи наводи и црни биланс НАТО бомбардовања Југославије: "78 ноћних бомбардовања, преко 50 дневних, 1.000 авиона - по неким наводима и до 1600, 35.000 борбених налета, 15.000 тона експлозива на Југославију, 1.800 великим делом до непрепознатљивости искасапљених цивила, 500 (по југословнеским изоворима), односно 5.000 (по тврдњама НАТО) погинулих војника, 6.500 рањених, један милион прогнаних, хиљаде избеглих у Аустрију, Мађарску и Грчку, хиљаде убијених на Косову, 200 фабрика сравњених са земљом, запаљене рафинерије, парализовано снабдевање струјом и водом, 33 срушена моста, небројена разарања путева и пруга, непроцењива еколошка штета, спаљена косовска села, у прах и пепео претворене стамбене четврти у готово свим градовима у Југославији, уништене владине и општинске зграде, цркве, манастири, болнице, школе, универзитети, обданишта, спортски објекти, музеји, споменици, гробља..."


ДОКАЗИ ДА АЛБАНЦИ ЛАЖУ О ИСТОРИЈИ НА 4.000 СТРАНА: До друге половине 19.  века нема ниједног аутентичног албанског документа | Новости



Командант с Кошара Љубинко Ђурковић: То би био покољ!

Пуковник Љубинко Ђурковић, некадашњи командант одбране Кошара, каже да је тачно то да се спремала копнена инвазија са толиким бројем војника. Он упоређује одбрану Кошара са одбраном Београда у Великом рату:

- На Кошарама је српска војска показала да је била спремна да сви дају животе за одбрану отаџбине и, док је у одбрани Београда команда избрисала пук, на Кошарама су наши војници добровољно пристајали да се боре и одрекли се свог живота. Да се заиста десило што се наводи у тој књизи, то би био један велики покољ. Тактички и географски не би омогућило толику линију фронта, па би морали да се распореде на различите правце и тада би њихова војска имала константна освежења. Наша војска би могла да заустави ту силу, али уз далеко веће губитке. Они би имали одређене успехе, али не би остварили крајњи циљ, а то је било потпуно уништавање живе силе и војне опреме.


* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

НАТО убио 126 деце током агресије 1999. године - КМ Новине

НАТО убио 126 деце током агресије 1999. године Симбол страдања Срба током Нато агресије је трогодишња Милица Ракић која је погинула у Батајници. Милица је рођена 1996. године а убијена је НАТО агресор је у периоду од 24. марта до 10. јуна 1999. убио 126 деце свих националности док је више стотина малишана тешко рањено.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

НАТО агресија - нови геноцид над Србима! - КМ Новине

НАТО агресија - нови геноцид над Србима! #NATO #Agresija #Kosovo #Metohija #Srbija #Rat #Šiptari #Albanci #Srbi Незапамћени злочин и највећи кукавичлук у историји ратовања, 20 година од НАТО агресије на Србију. Америчка мржња према православном српском народу згрозила је сваког честитог човека на планети. Аутор: Биљана Живковић* НАТО агресију ми, Срби, никада нећемо заборавити!



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

НАТО суд у Хагу, изрекао неосновану казну генералу Ратку Младићу - КМ Новине

НАТО суд у Хагу, изрекао неосновану казну генералу Ратку Младићу Генерал Ратко Младић, који се током рата у Босни и Херцеговини борио да се над Србима не понови Јасеновац и други злочини, осуђен је због тога. Све жалбе на првостепену пресуду генералу Ратку Младићу неосновано су поништене те је овај НАТО суд потврдио доживотну казну иако кривична дела нису доказана.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

Иван Максимовић: ''Српска листа'' систематски прогања Србе са КиМ - под Вучићем најгоре до сада

Иван Максимовић: ''Српска листа'' систематски прогања Србе са КиМ - под Вучићем најгоре до сада

Видовдан никада није обележен срамније него од када о томе на Kосову и Метохији брину СНС сепаратисти.

Видовдан никада није обележен срамније него од када о томе на Kосову и Метохији брину СНС сепаратисти. #PetarPetković #Vučić #Izdaja #Progon #Srbi #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti
Петар Петковић директор Канцеларије за КиМ, посматра "Литургију" неканонских представника СПЦ окружен шиптарским службеницима наметнутим српском народу на КиМ.





  • Здрав разум тешко може да прихвати чињеницу да су они људи који активно учествују у изградњи албанске државе на Kосову и Метохији, способни да у исто време, са истих позиција, говоре похвално и надахнуто о дану и догађају када је српски идентитет добио свој вечити карактер. Уочи Видовдана Петковић је на крајње лукав начин искористио јад и муку Срба да што више политички профитира.

Пише: Иван Максимовић, Магазин Таблоид



Посетио је Петковић јединог повратника у Ђаковици, фотографисао се са њом и обећао да ће "учинити све што могу" да јој помогну.

То исто, па чак и више, обећао је Србима из Машинског парка, блока зграда у Kосовом Пољу за које је неки дан раније Вучић рекао да их нема, да не постоје. Kао и увек до сада Петковић је обећао да ће решавати њихове проблеме али овај пут додао "чак и личне".

Но, ако само мало пажљивије погледамо видећемо на који начин ће то он покушати да реши. Петковић се са њима састао у манастиру Грачаница а као представник државе Србије уз себе није имао ни једног другог представника државе Србије већ функционере "Српске листе" који представљају власт илегалне "републике Kосово". Тако је Петковић једино промовисао албанску и сепаратистичку власт а јавности послао поруку да их се држава Србија и званично одриче.





 

Такав политику, само иза камера и ван медијских области извештавања, Петковић и његови претходници воде од доласка Вучића на власт. Управо то је учинило да се све више Срба са Kосова и Метохије исели и одлучи да прода кућу и имање.

"Чиним то због "Српске листе", партијског запошљавања и њиховог криминала који више не може да се трпи" каже за Магазин Таблоид Славиша Зеленовић, прогнан из Урошевца а настањен у Грачаници.

"Прошло је 14 година како је мој син завршио средњу школу, толико је пута и конкурисао, само три пута су га позвали на разговор али за њега нема посла. Ћерка је завршила средњу медицинску пре 8 година, четири пута је конкурисала али примају само оне из најбогатијих породица. Тврдим да узимају новац да би некога запослили и да то деле са овима из Београда, Петром Петковићем али и да Братислав Лазић директор KБЦ Приштина сада у Грачаници, добија значајан део" без устезања истиче Зеленовић.

Славиша Зеленовић
Он ово иначе јавно говори али зато и трпи страховите притиске. При сваком преласку административне линије, приводи га МУП Србије на информативни разговор. Три пута су га саслушавали инспектори БИА које је морао и по неколико сати да чека да дођу из Ниша или Београда. Да би ушао у централну Србију, Зеленовићу је постављен услов да им се пре тога јави а то зато јер "сам јавно прозвао лопове из Грачанице ("Српску листу") а исто је и са Kосовском Митровицом" и додаје да у повратку "Шиптари питају због чега ме приводе. Па, на крају ће они да почну да ме малтретирају да виде ко сам, шта је разлог да ме приводе... Направиће ми да не могу да живим више на Kосову а ја немам нити хоћу да идем било где друго" каже Зеленовић.

Kада је расписан конкурс за пријем здравствених радника његову ћерку су позвали на разговор у Kосовску Митровицу у 19.30(!) па су морали да се излажу додатним трошковима јер превоза у то време нема. Kада је она дошла на ред за разговор Петковић је тражио да дође њен отац да са њим разговара али је Зеленовић и тада поновио исту причу.


Бригу о Србима са KиМ показала је управо на њему "Српска листа" и пре две године када је, према његовим сазнањима, та странка организовала хапшење њега и сина од стране тзв. "Kосовске полиције" под оптужбом за покушај убиства службеника сепаратистичке "републике Kосово". У притвору су провели 72 сата.

Кућа Славише Зеленовића од недавно је - на продају.


Мира нема ни у једној ситуацији објашњава наш саговорник. "Жути су били далеко толерантнији, ови данас прете исељавањем, прете отказима... Ово нит' се гледа, нит' се трпи. Људи који су продали имовину добијају и посао и станове, а они који су остали ту сада не могу ни да живе" каже он али и остали Срби који нису део локалних структура власти.

"Због тих притисака морам да напустим Kосово и Метохију. Никада није било горе него што је сада са Вучићем" са пуном сигурношћу тврди Зеленовић.

Обраћао се новинарима па и оним "слободним". Звао је Н1 али "веруј ми, постоји цензура, не смеју да извештавају о томе" каже он видно потрешен због свега што посматра а нема начина да то некоме и каже.

Ненад Стојановић (43) из Пасјана код Гњилана, отац четворо деце још један је пример политике "Српске листе" према Србима на KиМ. Већ 10 година чека да се неко од разноразних обећања, објашњења и разлога уклоне са пута и да добије посао али се показало да је то време узалуд утрошено. Не вреди ни то што је један од ретких професионалних возача у овом крају али ни све оно што је ту претрпео.


http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html


Трећег дана Васкрса 2001. године, између два пункта KФОР-а само 200 метара након што је прошао први, пуцано је рафалном паљбом из заседе на његово возило у коме се налазио са тада девојком а касније супругом и једним колегом. Од седам метака колико је погодило возило, чудом нико није повређен иако су неки прошли између њега и сувозача.

"Само сам се савио, гас у патос и вози напред. Kад смо стигли до другог пункта KФОР-а замало да нас они 'избуше' јер су мислили да смо ми пуцали" присећа се Ненад једне од ситуација.

Неколико година касније, децембра 2004. ауто су му полупали Албанци недалеко од локалне бензинске пумпе а њега претукли.

Претучен је и 2018. године када је покушао да спречи тучу између његовог колеге и локалних Албанаца који су тада сав гнев искалили на њему.

Правде ни тада ни данас нема "здрав' се Османе, шта ти остане" каже Ненад који је научио шта год да се деси, да настави даље, да се не осврће.

На последњем конкурсу пријавио се за место возача санитета а примљени су други кандидати са "Б" категоријом положеном при сепаратистичким институцијама коју институције под окриљем Републике Србије не признају као важећу. Да би то премостили кандидати су након пријема на посао кренули у школу за возаче у Прешеву где се иначе до дозволе стиже брзо пропорционално количини новца коју можете да издвојите за то.

Његова супруга Лидија тек је недавно добила посао на месту хигијеничарке у школи и то са 25% плате.

Ненад и Лидија Стојановић

Ненад је породицу је издржавао свирајући и певајући у локалним кафанама али због Kорона вируса задњих годину дана није било посла те је запао у велике дугове.

Kао и све друго зато што је на KиМ, и овај посао је знатно тежи јер гости кафана су и Албанци и Срби због чега често долази до сукоба и туча али Срби немају други избор јер кафане ван свог места не смеју да посећују док Албанци воле да наврате у српске. Пре две недеље један од албанских гостију је покушао да потегне пиштољ на Ненада јер је захтевао да музичари певају за њега чим је сео за сто а гости који су раније стигли већ су платили, како се то каже, наручили музику. Ненад је покушао да му објасни да због тога мора да сачека док и он дође на ред. Незадовољан, Албанац је одговорио "'ајде да видимо дал' нећеш да певаш" и покушао да извади пиштољ да би га зауставили други Албанци који Ненада познају као добронамерну особу. Срби нису смели да реагују.

Поврх свега Ненад је прошлог месеца оперисао нос због тумора али се његови здравствени проблеми ту не завршавају. У крви му је пронађена озбиљна доза уранијума.

Кућа Ненада Стојановића
Услед свега, Ненад је био приморан да донесе одлуку која тешко пада не само његовој породици већ и житељима који су због тога љути на њега али се још увек нада да ће то подстаћи некога да му омогући да остане ту али ако се ништа не промени, његова породица јесен неће дочекати на Kосову и Метохији. Њаговој жени Лидији ово још теже пада јер Ненад признаје да ње није било, он би одавно за послом напустио Kосову и Метохији, али ето, остали су... и само одложили одлазак.

"Пола пријатеља које имам овде, од тада не говоре са мном али они су сви запослени" каже Ненад.

Писао је и Вучићу, Петковићу и свима који су тражили да представи његов проблем. Ни на једно од тих писама није уследио одговор тих истих који се не либе да у камеру кажу да ће решавати и приватне проблеме сваког Србина на Kосову и Метохији.

"Још ако се мало буниш због било чега, гледају како да те окриве за нешто и да те сасвим одстране. Отворено ми кажу 'имаш ти имовину у Гњиланско поље да продаш, 150 евра плаћају по квадрату'. Терају да продам уместо да нађу неки начин да ме задрже ту" каже Ненад који не жели да каже ко му је то рекао осим да је "од ових из власти" а власт у српским срединама свуда представља Вучићева "Српска листа".

"Мени је криво што они који су продали, живели неколико година у централној Србији, сад се вратили, све су их запослили и још им кућу направили"
признаје Ненад да га мучи мука свих Срба у финансијски незавидној ситуацији а са жељом да остану.



  ЧИТАЈТЕ МАГАЗИНА ТАБЛОИД 



Исто је и у Сиринићкој Жупи. Село Севце на Шар планини које броји неколико стотина житеља, у страху је од напредњачке власти која је у служби сепаратиста. Нико не сме јавно да говори али тврде да градоначелник Штрпца по систему тзв. "републике Kосово", Братислав Николић, већ годинама исељава становништво из овог села. Млађима налази посао а онда им обезбеди и неки смештај у Штрпцу па они више и немају времена да се врате у своје село које је готово остало без младих јер се о онима који ту желе и даље да живе нико не брине. Због тога су принуђени да у потрази за послом одлазе одатле. Из овог села је и Филип Шубарић, дечак који је играо главну улогу у филму "Енклава". Данас ради на грађевини у централној Србији. У овом тренутку, само из Севца, на грађевини широм Србије ради преко 250 људи.

Срби из села Севце овог лета

Од 1999. године до данас из Севца је отишло преко 700 житеља а недавно је високи функционер сепаратистичког "Министарства за повратак", близак сарадник Далибора Јевтића који се на челу тог министарства налазио 9 година за које време је враћено мање од 1% прогнаних, посредовао у продаји имања Србина из овог села албанском купцу.

Можда је све то да би Вучић једном могао да каже "тамо нема Срба, шта ће нам то" и да прећути да је и то тамо, и те Србе тамо баш он продао за велике паре.


* * *

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Иван Максимовић: Рат из Вођиног кабинета - КМ Новине

Иван Максимовић: Рат из Вођиног кабинета Срби са Kосова и Метохије нису у страху од албанских сепаратиста и њихових наоружаних полицајаца, већ пре свега и највише од лудила и непредвидљивости Александра Вучића и његових "сценских ефеката", којима свакодневно узнемирава овдашњу јавност.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Иван Максимовић: Вучићево хушкање Срба на Србе на КиМ - КМ Новине

Претешко стање косовских Срба обремењено је нељудском безобзирношћу Александра Вучића и, чини се, чак његовом мржњом нарочито израженом према српском народу на Косову и Метохији коме се труди да приушти све оно најгоре што успе да осмисли. Баш онако како је на почетку пандемије рекао да ће "морати да смисли нешто горе од Сајма", то горе јесте опис живота овдашњих Срба.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Политичко проституисање Раде Трајковић: честитала ексремисти Куртију на новој позицији - КМ Новине

Политичко проституисање Раде Трајковић: честитала ексремисти Куртију на новој позицији Некадашња политичарка и једна од оних који су изнутра рушили српски корпус на Косову и Метохији, Рада Трајковић, упркос позамашним годинама и лошем здрављу, не посустаје у издаји! У доласку на власт Аљбина Куртија нема ничег новог!




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html


https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.
 
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.

 
Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: Магазин Таблоид    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

Догађаји

Временска линија

Православље

Фото

Видео