Вести:
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове

недеља, 27. септембар 2020.

Још једна годишњица заборављеног злочина - раскопавање српских беба на КиМ (ВИДЕО)

Данас је Крстовдан, дан проналска животворног крста Господњег и живог сећања на Његово и страдање свих који су крштењем понели свој крст и пошли за Њим. Многе, нарочито Србе на Косову и Метохији, адски ужаси страдања нису мимоишли.

Из породичног албума ородице Петровић/ Фото: Иван Максимовић

Пише: Иван Максимовић



И док је Голгота, брдо на коме је распет Господ, окружено многим значајним местима за хришћанско предање, дотле је српски Јерусалим, поље Косово на коме је у једном дану принето више жртава него било где друго у хришћанској историји, а из љубави према ближњима и у име светих и светлих идеала - за крст часни и слободу златну, сво окружено голготама.

Куда год унакрс да кренете све што се сматра Косовом прекривено је страдалним местима, освећено крвљу и орошено сузама, засејано костима знаних и незнаних хришћанских праведника и мученика... На нашу жалост, углавном заборављених иако ни у наше време не мањка трпљеног страдања.

Но, злочин о коме је овде реч, ископавање сахрањених беба и њихово комадање - само зато јер су српске, јединствен је и непоновљив у свету.

А видимо да је тај свет у стању да мења улога жртве и џелата али и своје "готове" и "непроменљиве" одлуке око "статуса" па чак и наводних "граница" јужне српске покрајине. Решења су толико растегљива и могућа по разним осама, са пребацивањем тежишта да је могуће и на српској страни наћи, па ево и у самом врху власти од Председника па до оних на најнижим локалним ступњевима, људе расположене да поклоне не само Косово и Метохију већ као "прилог" још и Прешево и даље, ако шта ко затражи...

Онда дође неки други светски моћник, моћник кратког домета, даха и времена, моћан само по томе што му је на располагање дато огромно средство овоземаљске силе, и несрећни српски народ чија свака генерација страда изнова, задеси срам да му кукољ и несој на чело залепи печат понизности са именом Доналда Трампа. Иако се говори о неком побољшању, једина суштина онога што се дешавало под утицајем америчког председника Трампа последњих дана, јесте да је на агресију и злочине Клинтонових - ставио печат. И тако је све стало!


Укратко, све је могуће и све би овај свет могао да отрпи када се ради о Косову и Метохији, све осим једног - откривања истине. Из простог разлога јер би се размотавањем клупка историјских догађаја на Косову и Метохији на његовом крају неумитно дошло до истине да су Срби једини народ који је вековима трпео, како раније турски тако и последњих неколико арнаутски, односно шиптарски зулум и терор. То је клупко тако чврсто умотано, не само од света већ и у самој Србији, да више не памтимо или немамо правилан однос према злочинима над Србима па чак ни онима који су се десили једино нама. Један од оних злочина чије сакривање никако не могу да схватим, јесте ископавање тек сахрањених беба породице Петровић из Граца на централном Косову, на самом ободу поља Косова.

Знам тачно где сам се налазио у тренутку када сам те 1989. године као једанаестогодишњак сазнао за ову страшну вест. Сећам се узнемирења око мене, које је заиста било огромно. Толико да као дете чак и када сам схватио шта се десило, нисам могао да разумем да је неко мог узраста уопште био способан да о таквом злочину размишља, камоли да га почини. То је само један од оних тренутака који као да су паралелни са овим светом иако по свом обиму, нарочито овај, представља догађај који свет не памти. А по свему судећи, с обзиром да се десио над Србима, неће га ни памтити ако ми не допринесемо томе.

Сећање на тај злочин носио сам цео свој живот. Ишчекивао сам и трагао за коначним решењем надајући се да је једино могло да буде праведно без обзира на све. Нисам га нашао. Осим тишине и бледог сећања ничег другог није било. Све је више у мени расла жеља да истина о догађају остане забележена у документарном филму. Тако сам на Крстовдан 2013., отишао у Граце са намером да пронађем родитеље и директне учеснике, нисам знао на шта могу да наиђем. Још више ме је затекла чињеница када сам сазнао да сам за тих  25 година од тог догађаја, ја био једини новинар који је икада посетио породицу. Како су ми рекли, раније би новинари долазили тек у село, од мештана узели по неку изјаву и то би било све. Неверица је запечаћена када ми је неку годину касније и новинарка приштинског "Јединства" потврдила да ни она нити било ко од новинара које она познаје, нису посетили породицу Петровић.

А о каквом је догађају реч када медији нису нашли за сходно да му посвете пажњу? На Крстовдан те 1988. године, деда Станко је пошао да обиће гробиће својих првих унучића. Призор који је затекао, следио му је крв у венама, ужас какав није могао да замисли да би се могао десити.

Тело једне од две српске бебе, близанаца умрлих одмах по рођењу, ископала су и голим рукама раскомадала шиптарска деца која су у том крају изводила стоку на испашу. Недело али и окрутност при чињењу незабележени су у читавој историји човечанства. Па, опет, то није био крај ни њиховог ни страдања њихових родитеља.

Двојица мушких близанаца родитеља Радојка и Драгице Петровић умрли су ускоро по рођењу. Сахрањени су 4. и 5. јула недалеко од села Граце, између Вучитрна и Приштине.

Родитељи несрећних беба на почетку свог брачног живота.

На велики празник, Крстовдан, ожалошћени деда  пошао је да обиђе гробиће. Надао се да ће сам, у тишини, моћи да се помоли и да одушка свом болу. Оно што је тамо нашао превазилази моћ описивања. „Призор је био језив, ужасавајући. Видео сам разбацане дечје кости и пеленице“ описивао је деда Станко дубоко урезану слику у својој души.

Злодело овде почињено није забележено током читаве историје света. Ни међу људима али ни међу најкрволочнијим зверима које су икаде ходале овом планетом. Петорица малих шиптара, узраста од 11 до 15 година, раскопали су гробиће, извадили телешце једног од близанаца, разбили му главицу и покидали ручице и ножице од тела. Остатке мртве бебе разбацивали су наоколо насумично по шипражју током овог демонизованог чина. Сандук напуњен земљом, поново су затрпали, на брзину.

Иако је ово пријавио најближој станици Милиције што је пре могао, они се тек сутрадан појављују на месту невиђеног вандализма. Са њима су дошли и форензичари (међу њима је била и Славица Добричанин, професор Медицинског Факултета у Приштини а иначе сведок многих Шиптарских зверстава) ради што прецизнијег реконструисања и бележења читаве ситуације.

Милиција, нарочито у Вучитрну тада састављена искључиво од Шиптара са неколицином поткупљених Срба који су изигравали марионете и пуки декор баш као и данас, одбила је да прихвати да је у раскопаном гробу лежало тело бебе.

Окупљени мештани покушавали су на све начине да убеде полицију у то, нарочито на основу разбацаних остатака тела већ ископане бебе, није вредело. У очају, уз одобрење породице, неки од Срба почињу одмах да копају, и то голим рукама, други гроб који није био дубински оскрнављен. И тако је и други близанац, ни смрћу раздвојен од свог брата, и у овом страдању понео свој крст заједно са њим. На крају је закључак био поражавајући за све који сматрају да живе у свету у коме постоји макар минимум разумних осећања и схватања, укључујући и негативна, која одређују односе међу људима.

У извештају Комитета и истражног судије из Вучитрна наводи се да су око отвореног гроба пронађени дечија лобања, кости грудног коша и кости дечјих екстремитета. „Поред отвореног гроба такође смо пронашли белу пелену с којом је, вероватно, било прекривено тело умрлог детета у мртвачком сандуку, као и папирни новац“ пренели су тада медији.

Управо је "папирни новац" био оно што је послужило да се манипулише мотивима шиптарске деце да почине овај демонизовани злочин који је једино имао за циљ да застраши Србе и натера их да се иселе са Косова и Метохије. Наводно, Шиптари су веровали да је обичај Срба да у сандуке остављају новац и да су се деца полакомила на њега. Међутим, питали су Срби, ако им је то био мотив, зашто онда нису однели новац?

Починиоци су убрзо откривени, петорица Шиптара: Ш.К. (15), М. К. (11), Г. Х. (12), А. И. (11) и Н. Ж. (13). Сазнало се и за двоје суседа Шиптара који су од првог дана знали (а можда и видели недело) а да нису никоме пријавили. То су Б.Б (16) и домаћица и мајка Климаку Бедрија сви су из оближњег села Доње Становце.

Упркос свим чињеницама, упркос живим сведоцима и документима, тадашње шиптарске власти са појединим проданим Србима (баш као и данас) крећу у прикривање па чак и посредно правдање овог злочина.  Према изјавама које сам током снимања документраног филма у неколико наврата  забележио видео камером, неколико директних учесника је потврдило да је прикривању злочина предњачио, сада у пензији тадашњи високи чиновник општине Вучитрн а касније секретар Црвеног крста на Косову и Метохији Д. М.* Њему су касније породичну кућу у Вучитрну порушили локални Албанци и не обавештавајући га о томе. Кућа је порушена упркос чињеници да "сви знају ко сам, где радим и шта радим и на чије је ово име" како је рекао је РТС-у тада.

Дубоко повређен због тих навода које сам у ранијим текстовима о овом злочину јавно изнео, Д. М. ме је позвао у своју канцеларију и онда покушао да ме убеди да је то лаж а онда и тешким претњама да повучем написано. На крају је ипак задржао "неутралан" став да би неколико месеци касније стигао и судски позив јер је желео да се извиним због онога што сам написао на основу забележених изјава мојих саговорника. Како се сазнало судија који је тај случај требао да води био је Мурганићев некадашњи сарадник, односно били су повезани економским интересима а ни сам Суд није био надлежан за ту врсту поступака. Захваљујући пријатељима који су били спремни да до краја заштите мене и право на истину, поступак је обустављен након указаног низа неправилности. Иначе, понудио сам Д. М. да говори у том филму и да изнесе свој став, да сам образложи и говори о том догађају из свог угла. Одбио је. Као и да одговори, у том у неку руку приватном разговору, да ли су упитању били лични интереси односно да ли му је плаћено да то чини, да ли му је можда прећено и тако био присиљен, или је прикривање само био покушај да се умири народ и предупреде еветуално сукоби у политички изузетно осетљивом тренутку? Ћутао је извесно време гледајући ме нетремице у очи. Ништа није рекао.

Иако сам раније наводио пун идентитет, овај пут то нећу да учиним како се не би погрешно пажња усмерила искључиво на њега јер оно што је јако битно и још важније да се зна, јесте да је сваки чиновник из редова српског народа, од којих су преовладавали Црногорци, у доба албанског управљања Косовом и Метохијом, био у ствари њихов, шиптарски човек. Било да се налазио у локалној самоуправи, полицији или судству, изузетака није могло да буде. Управо данас имамо идентичну ситуацију где Срби представљају декор шиптарских власти, судства и лице те лажне "државе" а где сви до једног управо раде у корист албанских интереса и такође нема изузетака. И догађаји се понављају...

Заборавили смо тај, као и ко зна колико још других злочина нарочито силовања девојака и деце јер је била велика срамота говорити о томе. Срби су се, незаштићени, увелико селили. Срби се и данас, после деценија албанског терора, непрестано исељавају са Косова и Метохије услед незаштићености и тоталне препуштености албанској локалној власти. Оно што је заборављено опет се понавља. Таква су правла историје. Рецепт који је успешан нико не мења.

Чак и према овом злочину, на који сам после свих тих година подсетио српски народ, однос је помало чудан. Њиме се баве искључиво алтернативни медији, подсећајући из године у годину, без жеље да траже правду, разјашњење, да га истакну и да он добије заслужено место у сећању српског народа. Сви се задовољавају тиме да напишу по коју реч о томе.

То наше "зна се" и "сви видимо" шта се дешава, је једна од наших најотровнијих рана. Задовољавајући се оним "што знамо" ми себе устројавамо на пут заборава чвршће него што би то било к одруги могао. И то на најпростији могући начин - тиме што "знамо" себи сугеришемо да о томе не размишљамо, да се њиме не бавимо - да га не памтимо!

А у ствари, злочин је тек до пола откривен. Документарни филм чије сам снимање започео тада, са јаком жељом и намером да српској и светској јавности укажем на ужас и предочим праву слику догађаја о тадашњем тренутку који  за свет представља време "репресије над Албанцима", никада није завршен. Ни портал, чији сам дописник тада био, ни било ко други није показао интересовање за расветљавање тог догађаја. За то време снимано је неколико филмова о измишљеним злочинима над Албанци које су спровели "неидентификовани" али увек Срби.


Остаје питање, да ли још увек није тренутак да се за истину о српском страдању говори или смо сами криви што се о томе ћути и са великом сигурношћу гура у заборав? Мислим да ће нас најдубље сахранити баш то што "сви видимо" и што "сви знамо" шта се дешавало... Па макар нико ни 25 година или дуже, најчешће никада, не обишао страдалнике да истину забележи управо од њих.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽



*Након што се немоћ Д. М. доказала и кроз претње смрћу, које су остале неостварене, и путем чак илегалног судског покушаја да се повуче истина, мислим да нема сврхе инсистирати на даљем објављивању јер је он само део система који је одлично знао шта се дешава. Тај систем не само да је дозволио да починиоци и они који су их заштитили прођу некажњено, већ им је омогућио да напредују до изузетно високих положаја у друштву. Но, ипак, у документарном филму за који се надам да ће средства бити пронађена и на крају ипак завршен, све ће битио белодањено онако како се и дешавало.

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram




https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::  Хвала на интересовању

уторак, 15. септембар 2020.

Црква у Бабином Мосту од потписивања Бриселског споразума оскрнављена по 18 пут! (ФОТО)

Црква покрова Пресвете Богородице у Бабином Мосту, код Обилића, оскрнављена је током претходне ноћи.

#Црква #Бабин #Мост #Сркнављење #Обијена #Разбојници #Албанци #Шиптари


Провалник или провалници у објекат Српске православне цркве ушли су тако што су скинули металну решетку са прозора и упали унутра, изјавио је председник привременог органа општине Обилић Горан Данчетовић.

Данчетовић је рекао да је инцидент узнемирио Србе у Бабином Мосту и подсетио да су прошлог месеца у овом селу Албанци претукли четворицу српских младића.

"Таман се ситуација слегла од тог инцидента, сада опет ово, то је додатни притисак на мештане", рекао је Данчетовић.

Свештеник при узурпираној Епархији рашко - призренској, Александар Нашпалић, јутрос је видео да је проваљено у храм:

“Kада сам обишао цркву ујутру видео сам да је источни прозор код спомен костурнице поломљен, морао сам да сачекам полицију  затим сам отворио врата храма која нису била остећена. Kада смо ушли видели смо да је целиваоница оборена, сломљено је једно кандило, олтар је испретуран, оштећена су венчила и лева страна ормарића и фиока у којој стоји новац. Такође сам видео да недостаје парохијска торба, у којој је био мали крст, један епитрахиљ и око 15. 000 динара”, каже он.

Из непознатог разлога медији преносе да се ради о трећој провали чија је мета ова црква у задњих пар година али се у ствари ради о осамнаестом случају скрнављења овог храма од потписивања Бриселског споразума 2013. године! Починиоци, као и у сваком нападу у коме су жртве Срби, нису откривени.


Однета је торба свештеника која је била у цркви, а случај је пријављен такозавној "косовској полицији" познатој по томе што готово ни у једном случају напада на Србе није открила починиоце.








У Бабином Мосту, које је мултиетничко село, до 1999. године живело је око 1100 Срба док их данас ту живи око 800 а Албанаца је око 150.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Цркву Спомен-костурницу хиљаде српске деце помрле у Албанији рушили комунисти и Шиптари

Стара црква Свете Тројице у граду Ђаковици је била предвиђена за маузолеј, спомен-костурницу хиљаде српске деце помрле у Албанији и земних остатака изгинулих, побијених и смрзнутих у ратовима 1912-1918. године. Та црква је завршена 1940 године, априлски рат 1941. године спречио је довршење цркве и њено освећење. Срушена од српских безбожника комуниста 1949.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Поново обијена црква у Гојбуљи

Црква Св. Параскеве у селу Гојбуља (општина Вучитрн), обијена је по други пут ове године,7. маја. Овдашњи Срби су око 16.00 часова приметили да су врата на цркви разбијена и проваљена. Са икона је узет новац у вредности око 20 евра који су верници оставили за Ђурђевдан.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Опљачкана црква у Паралову, Косовско Поморавље (ВИДЕО)

Непознати починиоци обили су врата и украли икону и пар хиљада динара у ситним апоенима. Случај је приметио Синиша Симијоновић и одмах је обавештена такозвана "косовска полиција" која је убрзо стигла и обавила увиђа. Мештани, већ навикли на овакве нападе, кажу да није велика материјална штета али да је циљ да се преосталим Србима улије додатни страх како би се одселили.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 14. септембар 2020.

Сахрањен генерал армије Драгољуб Ојданић

Генерал армије Драгољуб Ојданић, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије и министар одбране СР Југославије, сахрањен је јуче уз звуке песме "Марш на Дрину" и почасни плотун припадника Војске Србије, у родном селу Равни, надомак Ужица.

#Sahrana #General #Dragoljub #Ojdanić #Užice #Kosovo #Metohija #Srbija
Генерал Драгољуб Ојданић





На вечни починак испратили су га ћерка Милојка, унуци Драгољуб и Милан, снаха Катарина, пријатељи, колеге и саборци.

У пуној порти цркве у Равањском пољу о животу генерала Ојданића, који је преминуо 6. септембра у 79. години, говорили су они који су га познавали, његови пријатељи и ћерка Милојка. Глумица Ивана Жигон рецитовала је стихове "Пркосне песме" Добрице Ерића.

Последњу почаст одали су генерали Бранко Крга, Божидар Делић и други, бивши премијер Србије Никола Шаиновић, као бројне личности из свих сфера друштвеног живота.




ПЛОТУН И "МАРШ НА ДРИНУ"

НА гробљу у Равањском пољу тело генерала Ојданића дочекано је уз звуке песме "На ливади где је бреза бела". Испраћен је уз тактове "Марша на Дрину" и почасни плотун припадника почасне чете Војске Србије.

Емотивно, скривајући сузе и терет тешког бремена које породица Ојданић носи, од свог оца опростила се његова ћерка Милојка.

- Целог живота си одлазио, а ми смо знали да ћеш се вратити. Данас смо неми. Сви твоји најмилији, ми суза више немамо. Данас стојимо овде, сви твоји вољени, пријатељи, комшије, припадници Војске, поштоваоци. Твоја предобра душа, пуна разумевања за свакога, више није могла да се бори. Остаћеш наш понос - рекла је Ојданићева ћерка Милојка, подсетивши да су након генераловог одласка у Хаг, многи његови сарадници и пријатељи испаштали.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Последњи херој Отпора Новом светском поретку

Последњи херој Отпора Новом светском поретку У апсолутно незаконитој судској инстанци познатој као Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ), 22. новембра ће бити изречена пресуда српском генералу Ратку Младићу. Рећи да је садржај пресуде унапред познат, не значи ништа.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Заказани протести пред амбасадом САД-а у Подгорици

Српска листа поднела је пријаву Министарству унутрашњих послова и јавне управе Црне Горе за одржавање серије јавних скупова пред амбасадом Сједињених Америчких Држава у Подгорици. Протестне перформансе одржаћемо 14. и 24. марта, а 27. марта класични протестни скуп на платоу испред амбасаде.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Штрбац: Да у Хагу важи смртна пресуда, мање би Срба убили него сада у затворима (ВИДЕО)

Генерал Миле Мркшић недавно је преминуо у затвору у Португалу где га је послао хашки трибунал. Оћигледно је смрт наступила немаром али се и друге сумње тешко могу отклонити. "Мени је много рођака умрло од рака плућа и мучили су се дуже времена, месеци, година... а ово је нешто убрзано.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

среда, 12. август 2020.

Драган Тонић, заборављена жртва шиптарског терора наших дана

Драган Тонић из Скуланева код Липљана, један је од српских страдалника са Косова и Метохије о чијој се несрећи до данас није говорило.

Драган Тонић из Скуланева код Липљана, један је од српских страдалника са Косова и Метохије о чијој се несрећи до данас није говорило.
Драган Тонић, заборављена жртва шиптарског терора нашег доба / Фото: КМ новине
 
Пише: Иван Максимовић




ВАЖНА НАПОМЕНА: БЕЗ ИЗРИЧИТЕ САГЛАСНОСТИ АУТОРА НИЈЕ ДОЗВОЉЕНО УНОСИТИ БИЛО КАКВЕ ИЗМЕНЕ У ТЕКСТ, ИЗБАЦИВАЊЕ БИЛО КОГ ДЕЛА ТЕКСТА КАО НИ СЕЛЕКТИВНА ИЛИ ПОТПУНА УПОТРЕБА ЧИЊЕНИЦА НАВЕДЕНИХ У ТЕКСТУ У НАУЧНЕ, ПОЛИТИЧКЕ, УМЕТНИЧКЕ НИТИ БИЛО КОЈЕ ДРУГЕ СВРХЕ. ЗАХТЕВЕ ИЛИ ПИТАЊА СЛАТИ НА И-МЕЈЛ АДРЕСУ: redakcija@kmnovine.com

 

Околност да се његово убиство догодило готово у исто време када и масакр над децом из Гораждевца, учинила је да он падне у заборав. Ово је први пут, од 2003. године, да се о њему говори или пише.

Скуланево је смештено у средишњем делу простране равнице која се протеже од Грачаница на истоку, до подножја планине Голеш на западу. Ово село са око 350 житеља у то време, своје корене вуче још из 13 века а могуће је и раније, са њима и страдање које га није мимоилазило.
Река Ситница, на којој се злочин догодио, протиче на око 200 метара даље од овог села.

Прве године након окупације Косова и Метохије биле су време ужасног терора и недвосмисленог геноцида који је над Србима, и свим осталим неалбанцима, вршен у присуству НАТО снага, такозваних "миротвораца" који су били све осим тога. Кратки предах од злочина и непрестаних напада уследио је 2002. године која пролази релативно мирно, да би се насиље интензивирало с пролећа наредне, 2003. године када је дошло је до низа шиптарских злочина у којима су подједнако брутално убијана деца, одрасли, старци... 

Како год звучало, велики део жртава пао је из српске наивности која је одлика пре свега доброћудних, незлобивих људи. Верујући да се Шиптари неће иживљавати и вршити злочине над оним Србима који нису чинили злочине, како су Шиптари у јаности и сами често тврдили, локално становништво је у својим срединама живело “нормално”. Треба додати да су Шиптари учествовање Срба у рату који су изазвали, сматрали врстом злочина против њих иако је он био наметнут и
представљао потребу да се одбране држава и народ од терориста. Тај став задржали су доданас. Са друге стране, активности терориста, Шиптари сматрају оправданим а самим тим и жртве које су нанете Србима, најчешће цивилима који нису били устању да се одбране.

Углавном, тада се још увек није излазило ван енклава-логора.
То се чак и данас ретко дешава без јаког разлога. Унутар њих се живот наизглед одвијао безмало као и до тада.  Спољашну разлику у односу на нормаланост, која ипак није била мала, у то време показивале су импровизоване ограде од бодљикаве жице или су се код већих, где ограђивање није било изводљиво ни сврсисходно, на прилазима налазиле зауставне тачке на којима је КФОР тобож контролисао ко улази и излази из њих. Унутар тог простора људи су се кретали, одлазили у продавнице, састајали се на спортским теренима и игралиштима или одлазили на пецање како је то често чинио и Драган Тонић водећи живот уобичајен за Србина тог доба и места.

Надајући се да “све ово мора да прође” и да свећа која никоме неће моћи да гори до зоре, ипак неће тако дуго горети, Драган је себи припремао услове за бољи живот. На свом парчету земље, тик уз кућу која је по архитектури садржала одлике оних на које су Срби били ограничени у турско доба, ниске и скромне, а касније се на њих и сасвим навикли, никла је нова. Градило се скромним средствима, опет у духу времена у коме се живело, на спрат са више соба него што је реално потребно, рачунајући на госте који ће долазити али и на проширење породице, коју је сигурно и Драган планирао.

Породична кућа Драгана Тонића у Скуланеву. Са леве стране старије, нешто даље нова у којој је планирао свој живот и опремио неке од соба. Данас ту нико не живи па и капија већ полако тоне у коров. / Фото: КМ новине

Летњи августовски дани протицали су мирно али уз већ уобичајено повећани опрез, све до вечери када се српско становништво на Косову и Метохији сабирало у својим кућама, не ретко и сеоским продавницама надајући се неким добрим или охрабрујућим вестима или да би разговором и шалом разбили тежину свих мука које су их притискале. Увек заузимајући положај тако да су у сваком тренутку могли да се баце у заклон уколико би до напада дошло.

Посматрачу са стране изгледало би да Срби воле да се опијају али ми који смо ту живели, знали смо да је све то само повратна реакција на притисак и тескобу у коју смо гурнути и да је то био наш начин да се са њом изборимо јер смо махом били препуштени себи.

Тек пред ноћ осетила би се сва језа српске свакодневнице. Често се догађало да неки од тих дана потврди да осећај страха није безразложан. Овај дан, 11. август 2003. године, је био један од њих.

Као што је то често радио и тог дана, ни по чему не слутећи да ће се кобно завршити по њега, Драган је спаковао своју опрему за пецање и кренуо на реку на којој је налазио сваки пут налазио свој мир и спокој. Тог дана пронашао је своју смрт. Али не обичну, природну ни ону из несрећног случаја, био је то дан када је Драган Тонић страдањем утиснуо и свој печат у небеску књигу Христових мученика, косовскометохијских Срба страдалих јер су право веровали а српски говорили.

Вероватно никада нећемо сазнати детаље о његовој голготи и мучеништву које је поднео али се по повредама на њему доста тога могло утврдити.

Након крвничког пребијања, “тупим предметима” како је за медије штуро изјављено , Шиптари су му из непосредне близине пуцали у уста. Рана је била прострелна, метак је прошао кроз врат и изашао на потиљак. Драган је остао да лежи на том месту.

Са тешким повредама на телу, Тонића су пронашли српски чобани око 20.00 часова увече. Лежао је на обали Ситнице у локви крви, дајући минималне знаке живота.

За прозадпане медије у Србији злочин над Драганом извршили су “непознати нападачи”. Касније је ипак утвђено да су га напала двојица Шиптара. Тело је пронађено на путу који одатле води у суседно село Главница које се налази на супротној страни реке а насељено је готово искључиво Шиптарима.

Одмах је пребачен у болницу удаљену око 50 километара у Косовској Митровици где је установљено је да се ради о повредама лица, меких ткива и великих крвних судова. Док се и даље налазио у коми, подвргнутје операцији која је трајала осам сати.

Стање се није поправљало па је 13. августа пребачен у Клиничко болнички центар у Београду. Тог дана догодиће се масакр на Бистрици код Гораждевца у коме су убијена два дечака а рањено више деце док су се купала на тој реци. То ће све друге несреће и трагедије из тог периода, разумљиво, бацити у други план.

У атмосфери непрестаних напада у коме се пажња придавала тек оним са најцрњим исходом док су остали нису могли избројати, као и још увек отежаног протока информација у то време, тек штуре вести стизале су до јавности која у шоку због онога што се догодило у Гораждевцу, готово да и није регистровала агонију овог Србина.

Недељу дана касније Драган ће изгубити своју битку за живот. Умире у ноћи између недеље и понедељка, 17. на 18. август у 44-тој години живота.


Озлојеђени овим злочином, у коме је на суров начин одузет живот младом човеку и како то често бива, једном од најбољих међу нама, али и другим злочинима до тада јер је Драган био трећа жртва у том селу од окупације Косова и Метохије јуна 1999. године, а поред петоро других који су теже или лакше рањени, мештани су до 16.00 сати држали у блокади пут Призрен - Липљан - Косово Поље. Захтевали су хитан одговор од УНМИК полиције и КФОРа на питање да ли је неко од осумњичених из села Главнице ухапшен због овог злочина, јер је одређених инофрмација о у идентитету убица било.

“Поводом овог смртног случаја народ се спонтано окупио, са УНМИК-ом нисмо имали контакт, са КФОР-ом јесмо. Они су преузели обавезу да на даље регулишу саобраћај и не дозвољавају пролазна путном правцу липљан - Враголија” изјавио је за медије Н.Ж., мештанин Скуланева.

Представници Координационог тела за Косово и Метохију допремили су увече Драганове посмртне остатке у Скуланево где је у присуству неколико стотина Срба сахрањен сутрадан, 19. августа на велики православни празник, Преображење Господње.

Гробно место Драгана Тонића на сеоском гробљу у Скуланеву / Фото: КМ новине

Свештеник липљанске парохије, Ранђел Денић, у својој беседи је позвао присутне да “смогну снагу и не напуштају српском крвљу натопљену косовскометохијску земљу и поред свакодневних жртава које плаћају”.

Овим је за јавност завршена прича о једном од српских страдалника. Његово име спомињаће се спорадично тек у неколико извештаја и списака српских жртава, сведено на има и презиме, место и годину страдања.

Чак је и на Драгановом надгробном споменику, чини се доста уздржано и достојанствено записано је тек:

“Ој премили српски роде, приђи ближе и не жали труда свога, па прочитај спомен овај и реци Бог да прости душу Драгана Тонића.

Убијен мучки од душманске руке”

Задња страна надгробног споменика Драга Тонића / Фото: КМ новине

Наравно, ни породица ни мештани га никада неће заборавити. Кога год у селу да питате свако ће вам, у било ком тренутку, са лакоћом и прецизно објаснити где се налази његов гроб.

А као што је у селима и обичај, парцеле су одређене тако да представљају својеврсно породично гробље, место на коме се сахрањују чланови једне породице. Тако је и овде случај па се тик испод гробова својих родитеља, налази и Драганов.

"Изнад" Драгановог гроба налази се гроб његових родитеља, а лево од њиховог и гроб његовог рођеног брата Димитрија. / Фото: КМ новине

Убиством Драгана Тонића започело је и мучеништво Добриле, његова и мајке још двојице синова, Димитрија и Љубомира које је родила и одгајила са својим мужем, Александром. Њен супруг а њихов отац, умире у оно зло време, 1999. године. Убрзо, 2002. године, умире јој најстарији син Димитрије. Само годину дана касније несрећну мајку ће задесити још једна страшна трагедија, Драганова смрт. Средњег сина, Љубомира, живот је одвео на другу страну, у Ниш, где и данас живи са својом породицом.

Никог није било да саслуша бол и патњу, или да утеши усамљену старицу у несрећи коју је носила у својој души још пуних 12 година, све до 2015-те, када и она умире у 86-тој години живота.

Свештеников позив на сахрани, Србима да остану на светој косовскометохијској земљи, нешто је за чим готово да није било потребе. Срби оних села на Косову и Метохији, која су насељавали староседеоци, нису одлазили. И данас су то једина села у којима живе Срби. Тек више година касније, равно деценију још након овог злочина. Неповољни политички потези централних власти из Београда, учинили су да наде буде све мање и тада се највећи број одлучује да оде са КиМ осећајући да је издан и он и све жртве које је до тада поднео.

Срби су, као и у Драгановом случају, увек страдали из огромне мржње према свом народу јер је остао и жели да остане на својој земљи, на којој вековима живи, не само на Косову и Метохији. Зато су злочини над цивилима тако монструозни, њихов је циљ да заплаше народ, да га поколебају, натерају да се исели и напусти своју земљу. То некада јесте, некада није успевало.

Овдашњи Србин уместо да се заплаши, он се са патњом сродио, прихватио је као нешто своје, као сасвим природни део свог живота. Као свој усуд и крст. И то чини се нигде тако као на овом поднебљу.

Нажалост знамо и да не ретко, Срби заборављају своје жртве. Често се дешава и да се чују позиви на опраштање и да се "крене даље". То је нешто што не можемо да прихватамо јер сваки човек има власт да опрости једино оно што је њему лично учињено, чак не ни оно што је учињено његовом најближем сроднику, а тек нарочито не ако је жртва његов сународник.Може да опрости бол која је тиме њему нанета, и треба то да учини кад год је у стању, али не да опрашта у туђе име, не да опрашта у име оних чија је крв сурово и брутално проливена. На то једино Бог има право. Народ своје жртве мора да поштује као светињу јер оне то и јесу.

Исто тако да не заборавимо да још увек постоји нешто што можемо да чинимо за наше, српске жртве а то је молитва. Тако и овог 18. августа, не заборавимо да запалимо свећу и, како је на споменику и записано, рецимо да Бог прости душу Драгана Тонића, његових најближих и свих српских мученика.

 



https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2020 ::  Хвала на интересовању

недеља, 02. август 2020.

Опљачкана црква у Паралову, Косовско Поморавље (ВИДЕО)

Црква светог цара Kонстантина и мајке му Јелене у селу Паралово, у новобрдској општини,  нашла се на мети вандала.




Непознати починиоци обили су врата и украли икону и пар хиљада динара у ситним апоенима. Случај је приметио Синиша Симијоновић и одмах је обавештена такозвана "косовска полиција" која је убрзо стигла и обавила увиђа.  Мештани, већ навикли на овакве нападе, кажу да није велика материјална штета али да је циљ да се преосталим Србима улије додатни страх како би се одселили.

"Ово се највероватније десило у ноћи 29. јула. Долазила је полиција и направила увиђај. Процена је да ће покушати да дело окарактеришу као прибављање имовинске користи. Међутим, ми мештани који овде живимо, нас пар душа, немамо апсолутно никаквог разлога да верујемо у то. Што се нас тиче, циљ је јасан, да се додатно узнемири нас неколицина који још живимо у овом засеоку", каже за Пулс Драган Стојковић.



http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html



Изградња цркве почела је 2018. године средствима тзв "републике Косово" уз сагласност узурпатора трона Епархије рашко - призренске, Теодосија(Шибалића).

Ово није прва црква која се гради новцем шиптарских сепаратиста. Занимљиво је да је изградњу овог објекта помогао први Вучићев "градоначелник" Грачанице и заменик такозваног "премијера Косова" који је у то време био Хашим Тачи. Он је такође учествовао и у почетку изградње цркве у Чаглавици коју је такође финансирала илегална "општина Грачаница" при администрацији тзв "републике Косово а о чему смо такође благовремено писали. О томе можете читати путем линка у дну овог текста.

Општина Ново Брдо, такође у систему албанских сепаратиста, обезбедила је грађу за кров и столарију, док је спољна изолација, завршена ове године, углавном добровољним прилозима мештана и оних који су се одселили а којим није правилно објашњено какав је подухват у питању.

Овакви подухвати раде се не како би се ојачала вера у народу већ како би Шиптари могли да кажу да су цркве њихове, с обзиром да су они плаћали њихову изградњу иако преко појединих "институција" иапк су оне у њиховом систему и располажу новцем из њиховог буџета. Све то представља припрему за проглашење "Косовске цркве" о чему је још раније писано.

Село Паралово чини 16 раштрканих махала у којима живе Срби и Албанци. Овде је сада још око 115 Срба, а до рата их је било око 700. Напади на преостале Србе су чести а нападачи веома бахати. Медији о њима махом не извештавају. Управо њихова одбаченост јесте најповољније подручје за умножавање оваквих грађевина јер жељни минималне пажње, при том лоше и непотпуно обавештени, они бивају веома срећни таквим постпуцима ни мало свесни да је то на њихову штету и постепену асимилацију у вештачки народ "Косовара" који се активно стварају и дефинишу на светом Косову и Метохији не би ли тиме заувек преотели овај део земље од остака Србије.

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Теодосије 'освештао' прву цркву коју гради тзв ''република Косово''! - КМ Новине

Почетак изградње новог храма на територији Епархије рашко-призренске финансираног парама тзв. "републике Косово", по свему судећи представља и почетак изградње "косовске православне цркве", посебно имајући у виду редовне међуверске сусрете и Теодосијево ангажовање у њима. Ова, слободно можемо рећи, политичка "црква", посвећена је једном од најуспешнијих српских владара и једном од највећих бораца и државника за све време постојања Србије - светом Деспоту Стефану Лазаревићу.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Теодосије на Косову распродаје српску земљу (ФОТО, ДОКУМЕНТ) - КМ Новине

Крајем прошле године, свесно злоупотребљавајући део имовине српског народа на Косову и Метохији над којом има надлежност, епископ викарни Теодосије повукао је један од најтежих потеза у оквиру издаје коју, координисано са српским властима у Београду, спроводи на Косову и Метохији већ дуги низ година.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

У сред поста - Теодосије испија пиво на Бир Фесту! (ВИДЕО) - КМ Новине

У сред поста - Теодосије испија пиво на Бир Фесту! (ВИДЕО) Бир-фест, који се одржава у току Богородичиног поста, посетио је и узурпатор трона Епаргхије рашко - призренске Тедосије Шибалић, преносе српски медији.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању