https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове

субота, 25. децембар 2021.

Damnatio memoriae aeternum

Damnatio memoriae aeternum

Читаоци ће нам опростити, али после гласања у окупираној „Народној Скупштини Србије“ у четвртак 23. децембра 2021. нашу казнену препоруку из претходног текста, „damnatio memoriae,“ сада смо принуђени да допунимо важним додатком – aeternum.

Damnatio memoriae aeternum



Нимало ганути драматичним апелом госпође Смиље Тишме, у позној старости једне од малобројних преживелих логорашица из усташког логора смрти Јасеновац, да изгласају барем резолуцију у знак осуде за геноцид над српским народом у НДХ, кад већ 14. децембра нису смогли храбрости да се супротставе велеиздајнику и узурпатору чија упутства спроводе и да омогуће изградњу меморијалног центра у спомен српским жртвама, безпризорници који глуме скупштинске посланике и овога пута гласали су „по партијској линији.“ То значи, поред тога што су претходно одбацили предлог за подизање физичког спомен обележја, да су сада – несумњиво следећи команду „одозго“ – одбили да усвоје макар про форма текст где би осудили нечувену голготу народа за чије се парламентарне заступнике лажно издају, и где би званично били именовани његови џелати.

Подсећамо јавност, у марту 2010. године тадашња Народна скупштина Србије, додуше у различитом саставу али једнака по бестидности, после бурне дебате покренуте једино захваљујући пожртвовању и упорности опозиционих посланика којих је тада још било, на превару већине усвојила је декларацију о Сребреници, уз лажно обећање да ће ускоро затим изгласати и декларацију у спомен српским жртвама. На испуњење овог обећања већ преко десет година се чека.

На та наивна ишчекивања садашња разбојничка „скупштина“ дефинитивно је ставила тачку, кратко, јасно и брутално. За разлику од оне друге, од пре десет и више година, ова уопште не тактизира. Без увијања, са сировошћу својственом неандарталцима, она народу од којег прима плату и добија незаслужене привилегије отворено и са презиром баца у лице чињеницу да њему не служи.

У четвртак 23. децембра 2021, вођени безграничним безобразлуком, ова ништавила, у име безпомјаника коме служе, јасно су рекли, urbi et orbi, не само да у Србији није дозвољена изградња физичког споменика српским жртвама, већ да се одбацује чак и могућност да се о њима нешто про форма стави на папир.

Брисање ових карикатура из свих анала, заједно са оличењем зла које их је поставило и чија наређења ропски слушају, и затирање свих њихових трагова, из докумената, регистара и књига, у смислу древног института damnatio memoriae, зато је минимум који у односу на њих једно цивилизовано друштво решено да опстане мора испунити. Али у овом случају то више није довољно.

Њихов најновији презриви чин, одбацивање чак и симболичке, вербалне осуде језивог хрватског злочина над српским народом, ставља их са оне стране добра и зла и обавезује нас да прецизирамо да казна коју за њих предлажемо не сме бити временска. Не сме се допустити том беспризорном чопору да се непажњом будућих поколења икада више неприметно опет увуче у редове људске врсте. Зато је додатак aeternum неопходан, да би се истакло да за њих и демонизованог несрећника коме служе на овоме свету помиловања неће бити никада, и да су изопштени за сва времена.

Институт Арчибалд Рајс 





* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Чујте Срби, изгубили смо срце Арчибалда Рајса?! - КМ Новине

Срце Арчибалда Рајса, криминолога, публицисте и великог пријатеља српског народа сахрањено је по, његовој жељи, на Кајмакчалану. Рајсовог срца данас тамо нема, али постоје недоумице око тога куда је ишчезло. Влада Србије позвала је професора Рудолфа Арчибалда Рајса, Немца по рођењу и швајцарског држављанина, да истражи злочине Аустроугарске над српским цивилима 1914.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Ниподаштавање српских жртава - КМ Новине

У извештају о церемонији на Крфу, одржаној 24. септембра 2014. године, агенција Танјуг тешко се огрешила о историјску истину: На грчким острвима Крф и Видо одржане комеморативне манифестације у знак сећања на око 250.000 страдалих цивила и припадника српске војске у Првом светском рату.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Др мед Јасмина Пеев: Рат без оружја, c графенoм и лажима - КМ Новине

Свакодневно смо бомбардовани контрадикторним вестима с разних поља. Испарише многе историјcке ''истине''. Уметничка дела су постала гадна - a и сâми њени ствараоци их сматрају ружним (Picasso, Abramovic...). 'covid - мере'' претворишe у невероватно застрашивање - концентрациони логори за здраве не-вакцинисане људе се представљају као нормала у Аустаралији!





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

уторак, 14. децембар 2021.

Годишњица масакра у кафићу ''Панда'' у Пећи и злоупотребе у корист џелата

Годишњица масакра у кафићу ''Панда'' у Пећи и злоупотребе у корист џелата
За терористички акт, чији су починиоци познати и осуђени Шиптари из УЋК, кривица покушава да се намести Србима зарад "неког важнијег циља" који Запад има.

Кафић "Панда"

У тексту „Вечерњих новости“[1] под насловом „Масакр у Пећи 1998. дело ЈСО“, из пера новинара В. Митрића, уз поднаслов „Адвокат Душко Томић оптужио Радета Марковића и ДБ за злочин у пећком кафићу“, поново се, свесно или несвесно, перфидно актуелизује, зарад дневне политике (а биће и ради нечег много важнијег), на крајње тенденциозан начин један трагичан догађај из ближе српске историје.

Наравно, проблем није у томе што је интерпретирана проблематична изјава адвоката Томића и што је као круцијални доказ наведена, обратимо пажњу, његова забелешка из 2004. године, коју је саставио након разговора са бившим (и након тога, гле чуда, преминулим) припадником РДБ Цвјетином Милинковићем, већ је проблем што наведени новинар, када се већ бави случајем „Панда“, није навео кратак историјат и судски епилог тргагичног догађаја према званичним извештајима из реалног времена, али и на основу бројних других сазнања до којих се сукцесивно долазило годинама након тога. И то не само из домаћих већ и из објективних иностраних извора. Па чак и оних врло блиских НАТО естаблишменту, који ће након неколико месеци од наведеног догађаја покренути оружану агресију на СР Југославију.

Просечан читалац који није упућен у то шта се и како стварно догодило тог децембра 1998.године у Пећи (а таквих је, на нашу жалост, све више), може да стекне потпуно искривљену слику и да буде дезинформисан. Коме је то у интересу?

Да подсетимо – током опсежне истраге која је вођена након масакра, али и на основу конкретних резултата прикупљених током блокаде Пећи а затим и противтерористичке акције у ширем рејону села Глођане, непобитно је утврђено да је инспиратор и организатор ове терористичке акције Рамуш Харадинај, командант тзв. оперативне зоне ОВК „Дукађин“ у Метохији, да је задатак операционализовао његов рођени брат Даут, који је конспиративно убацио четири групе терориста у град, те да је само једна од њих успела да изведе терористички акт. Непосредни починилац је Агрон Колчаку коме су помагали Газменд Бајрами, Ђевдет Бајрами, Бећир Љођа и Влазним Прђеђа. Сва наведена лица осуђена су у редовном судском поступку који је завршен након окончања НАТО агресије, у новембру 1999. године.

Непосредни повод био је догађај на државној граници са Албанијом из новембра 1998. године у ширем рејону карауле „Митар Војиновић“, када су граничне јединице Војске Југославије успеле да спрече илегални прелаз масовне групе терориста са оружјем, опремом и већом количином новца (заплењено, између осталог, 358 хиљада немачких марака), којом приликом је ликвидирано 34 припадника "ОВК". О свему томе је сведочио, и то сасвим коректно, на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу, тадашњи заменик Вилијема Вокера, обавештајни британски генерал Карол Древијенкијевич и недвосмислено потврдио напред наведене чињенице.




Дакле, с једне стране се радило о планираној освети, а с друге стране, онај важнији мотив био је озбиљније провоцирати снаге реда – полицију и војску, како би се, у условима мониторинга од стране мисије ОЕБС под руководством америчког обавештајца Вилијема Вокера, предузимале опсежније борбене акције и дестабилизовао достигнути безбедносни ниво: успостављени мир, пуна контрола територије КиМ од стране СРЈ и Србије, а снаге терористичке ОВК након вишемесечне противтерористичке операције, сведене скоро на безначајну меру.

Међутим, како је брутални терористички акт изведен сирово, уз остављање бројних доказа на лицу места, затим, врло брзо су лоцирани осумњичени и након тога лишени слободе непосредни починиоци, као и то што је примењена већ виђена тактика шиптарских терориста којом су непрекидно 90-тих година провоцирали сукобе и наносили губитке српској полицији, чак је и према аршинима Вилијема Вокера тај догађај, као могући повод за озбиљније реаговање тзв. међународне заједнице и пре свих НАТО-а, био неуверљив и није се могао адекватно експлоатисати. Онако, како ће се, тачно месец дана након тога, одиграти намештање измишљеног масакра у селу Рачак.

Током 1998. и 1999. године у Ђаковици је било развијено Истурено командно место (ИКМ) Приштинског корпуса ВЈ, где је формиран својеврсни командно-оперативни центар за линијско и дубинско обезбеђење (одбрану) државне границе и 10-километарског граничног појаса на правцу: Пећ-Ђаковица-Призрен-Драгаш, али и за борбу са терористичким снагама ОВК по дубини Метохије. Одатле су увезиване и координиране заједничке активности и сарадња команди и јединица ВЈ, МУП-а и осталих државних органа.

О случају смо информисани одмах и из своје надлежности ургентно предузели бројне мере. Располагали смо снагама од око 8.000 људи распоређених у граничном појасу и у наведеним гарнизонима. Конкретно у Пећи били су лоцирани значајни делови 125. моторизоване бригаде (2. моторизовани и оклопни батаљон, делови артиљеријског дивизиона, извиђачко-диверзантски и остали састави). У подршци снагама МУП-а је извршена блокада града, али и осталих ОВК жаришта у широј околини, која су они поседали и користили за планирање и извођење терористичких акција – Глођане, Јабланица, Рзнић, Раставица, Грамочељ, Прилеп.

Поред наведеног, у Пећи, Ђаковици и Призрену били су размештени бројни оперативци војне службе безбедности и војне полиције, као и војно-обавештајни органи. Наведимо их: део Оперативне групе Управе безбедности ГШ ВЈ, затим припадници органа безбедности Приштинског корпуса (Одсек безбедности ПрК, орган безбедности 125. мтбр, органи безбедности 53. и 55. граничног батаљона), припадници 14. Контраобавештајне групе, делови приштинског Обавештајног подцентра 3. Армије, органи Одсека за обавештајне послове ПрК, јединице 52. батаљона војне полиције и други састави и органи.

Имајући све то у виду, питање за врсне новинаре и аналитичаре би морало да гласи – не да ли је Милорад Улемек - Легија са својом ЈСО могао да изведе наведену акцију у виду најпрљавије завере (теоретски, наравно, да) и који би његов, односно, мотив Радета Марковића био, већ, да ли би се након таквог непочинства и бруталне издаје извукли неопажено и у коначном неоткривени? И ко би могао тада да тако нешто (сакрити их и оправдати по сваку цену) уопште нареди?

И да ли би онолики број припадника ВЈ, који није никада био потчињен МУП-у и Државној безбедности Републике Србије (нити њоме импресиониран), а још мање Јединици за специјалне операције, толике године, и поготову у реалном времену, ћутао? И зашто би то радили у тренуцима када смо баш тада, у зимским месецима 98/99, држали стање у покрајини, и посебно на простору Метохије, под пуном контролом? И како је било могуће да ни тада ни касније никада не процури из војних редова баш ни једна информација о тако небулозној пројекцији и диверзији стратешких размера?

Наравно да на овако бројна и логична питања нећемо добити одговоре оних који упорно потпаљују опасну ватру, а углед земље и народа, намерно или не, бацају под ноге.

Уосталом, о ком угледу и достојанству говоримо када је управо челни човек државе Србије, Александар Вучић, у вези са овим случајем изазвао праву конфузију. Као први потпредседник Владе је гостујући на телевизији „Пинк“, у емисији „Тешка реч“ 28. децембра 2013. године изјавио да злочин у кафићу „Панда“ највероватније нису починили шиптарски терористи ОВК и наговестио српској јавности да буде спремна за суочавање са „страшним сазнањима“. Заборављајући или не, свеједно је, да је годину дана пре тога у свом говору у Савету безбедности ОУН, 05. децембра 2012. године, износио нешто сасвим друго.

Када је, затим, уследила „артиљеријска подршка“ разних прорежимских гласила која не престаје до дана данашњег, као и Наташе Кандић и особито коалиционог партнера Вука Драшковића, оног вечитог борца за истину, правду, слободу, демократију… и посебно отварање „досијеа злогласне УДБЕ“ (али не свих досијеа, рецимо, не оних сарадничких), трагичан случај убиства шесторо српских младића попримио је размере и обрисе вешто вођене, то јест, само настављене жестоке субверзивне и психолошко-пропагндне операције, којој смо као народ изложени скоро три деценије.

И управо због свега наведеног нису нам ни потребни спољни непријатељи. Довољна је квалитетно организована пета колона и одабране наивчине у неколико најважнијих друштвених стубова, као што су, рецимо, штампани и електронски медији, и драма је ту.

А то што се поново убијају трагично настрадали српски младићи из Пећи, наравно да то њима не представља никакав проблем. Жалосно и јадно.


[1] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:546520-Masakr-u-Peci-1998-delo-JSO



Пише:  Горан ЈЕВТОВИЋ
Извор: Фонд стратешке културе



Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Писмо са Косова - деца која не гледају кроз прозор - КМ Новине

Пуцњава у Гораждевцу и бацање бомбе у Гојбуљи затворили су у куће децу из готово свих српских села јужно од Ибра. „Мама, могу ли овде да гледам кроз прозор?", било је питање једне девојчице из околине Пећи која је са мајком 1998. године напустила своје родно село и уточиште пронашла у Куршумлији.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Kолико је српски режим заслужан за ослобађање Харадинаја? - КМ Новине

Српску јавност дубоко је погодила чињеница да је Суд у Француској одлучио да ратног злочинца Рамуша Харадинаја који је о својим злочинима сам јавно говорио и записао их, не испоручи српском правосуђу. Међутим, нико се не пита - колико је српски режим учинио да до тога дође?



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

НП ''Отаџбина'': Вучић, ако није иницијатор, неће спречавати истрагу насиља над Србима - КМ Новине

Смена ректора Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици проф. др Срећка Милачића, познатог по тврдим ставовима када је у питању интеграција овог универзитета у просветни систем тзв. републике Косово само показује да Александар Вучић што хитније жели да се отараси јужне српске покрајине.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

недеља, 19. септембар 2021.

О тачности података Музеја жртава геноцида о жртвама Јасеновца

О тачности података Музеја жртава геноцида о жртвама Јасеновца

Председник Управног одбора Музеја геноцида у Београду, епископ славонски г. Јован Ћулибрк се стално позива на податке о страдању Срба, Јевреја и Рома у Јасеновачком систему хрватских логора смрти које поседује тај музеј.

О тачности података Музеја жртава геноцида о жртвама Јасеновца


Он је уједно и члан комисије, постављен од стране Српске православне цркве за разговоре са римокатолицима о злочинима Алојзија Степинца, надбискупа загребачког за време Другог светског рата.

Савезно министарство за рад, здравство и социјалну политику тадашње Југославије је 1964 године покушало да изврши попис свих жртава хрватског геноцида у Југославији, у току Другог светског рата. Одлука да се изврши попис жртава донета је на захтев борачких организација Југославије. У дневном листу ПОЛИТИКА је објављен формулар у који су сви они који су знали нешто о жртвама требали да унесу потребне податке.

Нажалост тај попис жртава није успео из више разлога.

У Јасеновачком систему хрватских логора геноцида убијено је од 1941. до 1945. године преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома међу којима је било 110.000 деце испод 14 година старости.


Прикупљено је свега око 40 % материјала, од кога је један део био сасвим непоуздан. Госпођа Смиља Тишма, јасеновачка жртва, је у име Удружења заточеника и потомака заточеника хрватских логора геноцида у НДХ од 1941. до 1945. године изјавила да је радила у том министарству на обради пописа жртва. Уверила се да у то министарство никада нису стигли подаци из њеног краја у коме је изгубило животе више десетина хиљада недужних људи.


Нису стигли ни подаци из нпр. Грубишног Поља, Бјеловара, Дарувара, Лике итд. Савезни завод за статистику је успео да обради само око 80.000 предмета, а тадашње Савезно извршно веће је прекинуло тај рад, одбацило тај попис и ставило ембарго на сав тај материjал.

Музеј геноцида у Београду је скинуо ембарго са тог материјала, па сарадници тог Музеја сада обрађују тај материал као да је он веродостојан. Наравно, Музеј покушава да допуни податке које поседује новим накнадно утврђеним именима жртава. На жалост, Музеј никада неће да сазна имена жртава скуваних у казанима за прављење сапуна. Тај сапун је дељен у Србији пеко Црвеног крста, па када су људи сазнали од чега је направљен престали су да га узимају. Неће се никада сазнати имена жртава спаљених у Паћилијевој пећи или пак жртва чији су лешеви извађени из масовних гробница па спаљени да би се унуштили трагови злочина.. Никада се неће знати имена нерођене деце извађене из утроба мајки, као ни жртава чије су лешеве месецима и годинама воде Саве и Дунава носиле све до Црног мора.

Музеј жртва геноцида у Београду као ни епископ г. Ћулибрк никада се нису осврнули на налаз о броју жртава Међународне комисије за истину о Јасеновцу.

Музеј геноцида у Београду користи тај непоуздани материјал о жртвама хрватског геноцида, а тај исти материјал користи и епископ г. Јован Ћулибрк.

Србољуб Живановић
Резултати сарадника Музеја геноцида у Београду су сасвим непоуздани, јер су рађени на оскудном и неправилно прикупљеном материјалу, на који је и тадашњи организатор пописа ставио ембарго.

Међународна комисија за истину о Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома је утврдила на основу антрополошких и судско-медицинских налаза, на основу докумената, на основу писања хрватских медија из времена Другог светског рата и на основу података коју су дали немачки и други обавештајци да је у том Јасеновачком систему хрватских логора геноцида убијено од 1941. до 1945. године преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома међу којима је било 110.000 деце испод 14 година старости.

Музеј жртва геноцида у Београду ни епископ г. Ћулибрк се никада нису осврнули на овај налаз Међународне комисије за истину о Јaсеновцу.

Професор Др. Србољуб Живановић

Председник Међунродне комисије за истину о Јасеновцу

Лондон, Велика Британија



* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Напади на Србе у Ораховцу малолетничка делинквенција или етнички мотивисан притисак? - КМ Новине

Напади на Србе у Ораховцу малолетничка делинквенција или етнички мотивисан притисак? После сваког таласа напада на Србе, па и овог прошле недеље, код грађана српског дела Ораховца јавља се страх да би и њихова имовина могла бити следећа мета.Тзв.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Проф. др С. Живановић: Римокатоличка ''црква'' наставља да се бори против Православља и српског народа - КМ Новине

Проф. др С. Живановић: Римокатоличка "црква" наставља да се бори против Православља и српског народа



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   


КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

среда, 25. август 2021.

Упокојила се Божана ‘Боја’ Радета рођ. Лалић, последња од преживелих из јаме Равни Долац

Упокојила се Божана ‘Боја’ Радета рођ. Лалић, последња од преживелих из јаме Равни Долац

Упокојила у Господу Божана ‘Боја’ Радета. Последња од Божијом вољом преживели пакао јаме Равни Долац код Ливна.

Божана ‘Боја’ Радета



Сахрана је обављена данас на православном гробљу у Губеру, селу у коме је живела.

Божана ‘Боја’ Радета, рођена Лалић, била је родом је из Доњих Рујана код Ливна. Њено мирно детињство, у дванаестој години, прекинула је, као и код многих других, бруталност Другог светског рата. На Огњену Марију, 30. јула 1941. године, усташе из Рујана и околине одвели су Боју, њену мајку, сестре и брата – укупно 218 српских жена, деце и стараца из овог села и живе их бацили у јаму Равни Долац на Динари.

Боја је била међу 14-оро оних који су Божијом вољом преживели пакао јаме Равни Долац и дочекали да буду живи извађени након 42 дана проведена без хране у јами дубокој преко 40 метара. Њено, као и сведочење других ‘јамарица’, забележио је новинар и публициста Будо Симоновић у својој књизи Огњена Марија Ливањска. Причу Божане Радете – под насловом ”Ране Боје Лалић” – доносимо у наставку.

Нека јој је лака земља и покој души!






Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

РАНЕ БОЈЕ ЛАЛИЋ


Село Губер је једно од најљепших у Ливањском пољу. На самој периферији Ливна, са лијепим новим кућама, широким авлијама, шталама, помоћним зградама и богатом маханизацијом, подсјећа на шумадијска села.

У једној од тих нових кућа, уз саму магистралу, нашао сам у љето 1990. године Божану – Боју Радету, родом од Лалића из Рујана. Мало прије тога јој ненадно умро муж и остала сама да се вије у пространој кући. Навикла је Боја да губи и трпи ударце, цио живот јој губљење, али године учиниле своје и више нема снаге као некад да стисне срце, да претрпи и сакрије сузу.


Поготову кад говори о паклу јаме Равни долац, који је и она преживјела и чије су посљедице, грдни ожиљци на челу и доњој вилици и грба на леђима од повреда кичме, и данас врло упадљиви. Збори, а сузе јој само кипе из ситних очију као да се све то десило јуче и као да то казује први пут:

„Било нас, залуду, пуна кућа. Отац ми и мајка, Марко и Љубица, нас четири сестре и два брата. Кад се заратило, ја била у дванаестој години.

На неколико дана уочи Светога Илије, чини ми се на два дана уочи Огњене Марије, поведоше оца. Ко се јаду нада, дођоше комшије за њега, ди ће комшија зло учинит.

Затворило га у Гредарову кућу. Мати ујутро иде да му носи шта јести, ма јес врага, не дају јој га ни видит. Друге ноћи, послим сам дознала, повезало иг жицом бодавицом па под Пролог. Рано моја, све мушкиња што је било, четири села су ту сложили…

На Огњену Марију, изјутра, некако око девет сати, оно кад се благо у лад гони, заредише по селу и нас купити и гонити, једне у школу, једне у кућу Глигића.

Нас у школу. Гони нас Мијо Плазанић. Пријатељ нам тобож, Дара Пере Лалића удата за његовог брата Стипу, али заборавио пријатељство. Вели, морате ићи, само да вас попишу, све оставите ди је, ни кућу закључават не треба…

Тамо веле идете у Србију, али нам не дају да се приповратимо и спремимо. Мили боже, искупили се сви Рвати колико иг има у селу. Све наши, рано моја, ниједног нема у војничком – цивили. Који нема пушку, има лопату или кијак. Брече, прите, ки да нису они људи од јуче. Веле: ко на страну и корак мрдне, метак му је у леђа…


Жене, оне старије, и дивојке стасале опазиле шта ће бити па почеше пиват и псоват чим нас обрнуше пут планине. Иђемо, а куд год погледаш около по оним косама гамижу усташе, побјећи не мореш да мореш летит. Душо моја мила, вируј тако је било, то ти је цила истина.

Догнаше нас и утираше у ону пећину на дно Равног доца, ди нам је благо пландовало. Вели ту Живко покојнога Луке Лалића, мало је био старији од мене:

- Јадан ја, нас ће у јаму безданку…

Јес вала тако рече. Рекоше и други. Галка се онесвисти. Мртва, мртва…

Чула сам послим да су једни ћели бомбама да нас побију ту у пећини, али други не дали: ко ће купити комаде и вући мртве лешине у јаму.

Почеше да прозивају по фамилијама. Прозваше и нас. Мајка носи несритну Досту у нарамку, није јој ни по године било, а Зорку води за руку. Брат ми, црни Богољуб, сестра Јања и ја прид њом.

Кад избисмо на косу према јаме, имамо шта чути и видити: лелек и вриска до неба се чује, а они крвници алачу и дозивају се. Најгрлатији Баћо Одак и Мате – Маћан Ћенан: нагнај, Мате, дочекај, Баћо, удри тога тамо, у јаму га мајку му српску…

Душо моја мила, ово ти је цила истина и ако није вако било дабогда ја опет у јаму. И нису туђи но све наши сељаци, комшије — они нас побише и побацаше у јаму. Ја да знам, није само Јозо Шибеник. Он није ћео: пуцајте, удрите, рекао, ја то гледати не могу и нећу дизати руку на комшије…

Никако не знам шта је и како са мном било, како сам пала и колико сам у несвисти била. Прво сам чула Галкин глас. Запомаже: положите ми зекану…


Учини ми се да сам у Галкиној штали. Ма шта ћу у Галкиној штали?! Тргнем се и мало исправим, али ме жестоки болови оборише и у глави ми се разбистри.

Десно око не могу отворити. Гледам на лијево: мрак мркли. Галка одиста поред мене, чујем јој глас, и даље виче да мора кући зекану положит. Чујем и друге гласове, јечање и запомагање:

    - Ајме мени, црној, ди смо ово ми? – вриснуг.

    - Е, у кукавици, у јами! - збори неко.

    - У каквој јами, црна срићо!?

    - У безданки, у Равном доцу…

Почнем ја запомагати. Не могу никуд мрднути, све боли: разбијено чело, раскрижена доња вилица, поломљена ребра, повриђена кичма, сто другиг убоја и рана и не опажам.

Жеђ тежа од свега…

Сунце ме мало огрија кад ми се јавише Богољуб и Јања. И они живи, Богољуб, несритник скоро здрав.

Виђог онда и мајку мртву, бог да јој душу прости, а Зорку и Досту мученицу не никако. Притисло иг и притрпало у оној гомили, и данас ми је жаља што иг више ни мртве не виђог.

Данима лежим непомична и претрнула онако на оним лешевима и чекам да ми црњо Богољуб или ко други дотури влажну крпу да исциједим кап воде. Један дан обрете ми се коноп поред главе.

Мислим снијевам па и не погледујем према отвору горе. Опазише и други па завикаше: ко је бацио коноп.

Одозго збори муши глас: Миле Маљковић из Чапразлија.

- Е, Миле, мили ти Бог дао, оћеш ли нас извадити и спасити мука, заваписмо ми у глас.

Обећава онај одозго и липоречи, пита ко има жив и збори да покупимо паре и злато од мртвиг да не иђе крвницима у руке.


Неки посумњаше: ди би Срби мислили о парама и злату код оволико мртвиг душа.

Бране и зборе да се нико не веже.

Живко покојнога Луке не послуша, дом му се црнио. Оде. За њим и цура Биланова, Сава, била липа, кукавица, у колу је ја гледала, у стотину да ти је око уграби.

Свезаше онда и мога Богољуба, кукавица ја, да оста можда би ми претекао. Био здрав, по цио дан он и и Живко и још неки покушавали да се веру уз стину и изађу без конопа.

Зборише и ја да идем, ране да видам, али мени све нешто збори: не, не!

Кад се горе гласну пушка разабрасмо да оно није Миле Маљковић…

Вратише ми, ојађена ја, Богољуба и Живка поново у јаму па за њима и Саву, али не дадоше ни да иг придржимо да им душа испане но засуше камењем, великим гредама те побише све ко се добро није склонио у крај. А џаба и склањање, греда прсне па камење удара на све стране.

Најпослим бомбе! Мили боже, разносе месо, одлићу главе, руке, ноге. Запомажу поред мене Јово Бачковић и Ђоко покојнога Павла Лалића. Мене погоди у десну ногу. Пљушти крв, рано моја, ки да си вола заклао, а ја мислила да у мени више нема капи ни под грлом. Вриштим, нема никога да помогне. Ја онда сама, скини мараму са главе и некако замотај. Гелер ми је и данас ту и са њим ћу ево и у гроб.

Ђоко, кукавац, издану брзо, има га Бог на уму да се не мучи. За њим наскоро и Јово Бачковић и многи други – преполовисмо се.

Ја не могу да се мрднем ни колико сам могла приђе, а навалише црви, боже драги ко те јаде да преживи. Нема више Богољуба да ми додаје и кваси крпе. Умрије и Јања, жалосна ја, и све се погуби, нико ником помоћи не море.

Свеједно, жеђ ми најтежа. Пробала и ја мокраћу да пијем, али не могог. На једно мисто при стини, ди је вода капала, ископали једну малу каменицу, али ја, тужна, не могу до ње доћи па онда на кољенима и лактовима некако премилим преко ониг трупла. Тамо нема ни језик да сквасим. Пуно црва, гмижу, али ко то гледа…

Кад нас извадише, мене снијели све до Воденог доца, нијесам могла ни на магаре. Послим у болницу у Ливно.

Једног дана, ето једног болничара, не знам му име, весела му мајка и Бог му мјесто у рају дао, памтим само да је имао фес на глави. Пита: имаш ли ти кога овдинак у Ливну.

Зборим ја: имам стрину Боју, долазила она и у болницу да ме види.

Онај ти болничар мене у наручје па право стрини — видио, зар, да ми живота није, а и усташе изгледа приђе негда поклале неке Србе који су се личили ту у болници.

Стрика Илију већ било убило и стрини остало четворо о врату на голој улици, али ме она узе за најближе дите и за годину остадог код ње, Бог јој дао и од мога здравља и сваку срићу и на овом и на оном свиту.

Све мени приђе но својој дици. А ја чукетник и богаљ, њена дица не могу ни јест кад ме виде. Чујем ја како стрини зборе да нећу остати свит о мени да зависи, али она не да проговорит.

И, ај, ај, тако неђе до иза Божића. Ја почег помало да се опирем на ноге. Све ме Благоје стринин, вазда му благо у дом, узме па ме води, ко мало дите…

И ето, за муку моју, ја претеког, а и данас не знам како. Некаква сила пресудила да ми буде вика, а коме је вика томе је и лика…

*   *   *


Боја Лалић – Радета још се вије у свом дому у Губеру. Сама и чемерна, одатле није хтјела ни кад су насљедници оних који су њу мучили и бацали у јаму прије петнаестак година почели да јој звецкају оружјем око врата, кад су почела поновна убиства недужних и нејаких, само зато што су Срби и што су се дрзнули да остану на свом огњишту. За велико чудо, нијесу поново дигли руку на њу – оставили су је да ту чами и дотрајава, сама и далеко од свакога свога…

О књизи ”Огњена Марија Ливањска”:

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, као и каснијим страдањима, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна.

О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни припадници друга два народа – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави.

Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека.

Извор:

ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА

* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com
* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Сведочење преживелог: Усташе комунистима свечано предале логор Јасеновац па заједно убијали Србе - КМ Новине

Мане Вековић - Четник који је преживео крематоријум у Јасеновцу гледаоје убиство војводе Павла Ђуришића алиикако усташе званичнопредају партизанималогор а онда га заједно воде неко време! Покољ четника из уже пратње војводе Павла Ђуришића преживео је Мане-Манојло Вековић, командант гарде у одступници, родом од Мојковца.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Усташе слале Србе као робове у Норвешку - КМ Новине

Усташе слале Србе као робове у Норвешку Усташе су у Норвешку током Другог светског рата послале више од Он је у обраћању на конференцији Кнут Фловик Торесен о голготи нашег народа - више од половине је страдало у логорима.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Како су Срби из Петриње прогањани и убијани - КМ Новине

Како су Срби из Петриње прогањани и убијани Град Петриња, његова непосредна околина и читава Банија, који су нажалост погођени овим земљотресом, били су већински српски вековима. Петриња и Банија су страдални и мученички крајеви за српски народ и ова објава није намењена да се ликује над земљотресом или нечем сличном.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању