Вести:

Косово и Метохија

Наша реч

Најновије ►►►

понедељак, 23. април 2018.

Навршава се 20 година од првих отмица и стравичног злочина тзв ''ОВК'' над Србима

Пре тачно 20 година, терористи "ОВК" киднаповали су и убили седморо цивила српске националности. Ово је био први случај масовних отмица Срба на Косову и Метохији.

Први од отетих Срба



Данас се навршава пуних 20 година од првог масовног злочина и киднаповања седморо српских цивила из села Горњи Ратиш и Дашиновац код Дечана. Са болом и тугом сећамо се Вукосаве Марковић (62), Даринке Ковач (67), Милице Радуновић (61), Милке Влаховић (66), Милована Влаховића (64), Милоша Радуновића (61) и Слободана Радошевића (56).

Тела неких од њих до данас нису пронађена иако се поуздано зна да су сви убијени на врло свиреп и окрутан начин. Ове невине људе убили су припадници тзв. "Ослободилачке војске Косова" само из разлога што су припадали српском народу и исповедали православну веру. То им је била једина кривица!

Почетком 1998. дошло је до пооштравања напетости између српских власти и тзв "Ослободилачке војске Косова" на подручју око Глођана, родног места ратног злочинца Рамуша Харадинаја. Подручје између Глођана и Дечана било је од кључног стратешког значаја за тзв "ОВК" јер је повезивао штаб терориста "ОВК" у Глођанима и границу са Албанијом, одакле је тзв "ОВК" током целе 1998. добијала наоружање и остале потрепштине.

Глођане је такође постало важан регрутни центар ОВК за подручје јужног дела Метохије (шиптари га називају још и "Дукађин") и оперативне зоне Шаља, Лап и Дреница. Снаге тзв "ОВК" су нападале српску полицију на подручју Метохије, као и оближњи прихватни центар за Србе избегле из Хрватске који се налазио у селу Бабалоћ.

Након 24. марта 1998. терористи "ОВК" под командом и контролом Рамуша Харадинаја организовале су систематску кампању преузимања контроле над подручјем између Глођана и Дечана, нарочито над селима Дубрава, Рзнић, Ратиш и Дашиновац, како би Србе истерале из села у којима су живели. Такође су наставили с нападима на избеглички центар у Бабалоћу код Дечана. Тај центар био је мета сличних напада тзв "ОВК" још од 1997.

Снаге тзв "ОВК" под командом и контролом Рамуша Харадинаја, укључујући “Црне орлове”, који су били под директном командом Идриза Балаја, малтретирале су, тукле и на други начин терале српске и ромске/египатске цивиле из тих села, а цивиле који би остали или одбили да напусте своје домове су убијале. У другој половини априла 1998. терористи тзв "ОВК" под командом и контролом Рамуша Харадинаја успеле су да блокирају делове Дечана на отприлике три недеље.

Српски форензички тим за увиђаје спровео је истрагу у близини канала Радоњићког језера, на пољопривредном добру Економија у Рзнићу и на путу ка селу Дашиновац. Дана 12. септембра 1998. тај тим је пронашао најмање 39 тела или остатака тела на подручју канала Радоњићког језера, шест тела на пољопривредном добру Економија и најмање три тела на путу ка Дашиновцу. Форензички преглед тела и остатака тела извршен је у провизорној мртвачници у Ђаковици. За неколико тих тела или остатака утврђено је да припадају српским, ромским и албанским цивилима који су нестали од априла до почетка септембра 1998. на подручју "Дукађинија".

Током сукоба 1998. и 1999. године оперативни центар Рамуша Харадинаја налазио се у његовом селу Глођане у општини Дечани. Био је смештен на отприлике два километра од канала Радоњићког језера и пољопривредног добра Економија, где су нађена тела и остаци тела, на једном од само два мала прилазна пута тој зони. Село Дашиновац, у којем су нађена још три тела, удаљено је девет километара одатле. Тачан број тамо покопаних тела се не зна, јер су остаци тела измешани. Форензичком проценом тих остатака утврђено је да је на локацији на ободу језера остављено најмање 39 тела.

Тог 21. априла 1998. убијено је и отето седморо српских цивила, од чега четири жене. Вукосава Марковић (девојачко Вујошевић), рођена 1937, и њена сестра Даринка Ковач (девојачко Вујошевић), рођена 1932, обе Српкиње, нестале су из своје куће у селу Горњи Ратиш, општина Дечани. Село Ратиш се налази на три до четири километра од Глођана. Обе жене су убијене од стране припадника тзв "ОВК" а остатке њихових тела је 12. септембра 1998. пронашао српски форензички тим покрај бетонског канала који води у Радоњићко језеро. Прегледом су на оба тела утврђене ране од ватреног оружја, а на телу Вукосаве Марковић утврђени су вишеструки преломи костију.

Истог дана у селу Горњи Ратиш нестали су и Милован Влаховић (1935) и Милка Влаховић (1933), брачни пар, обоје српске националности. Терористи ОВК под командом Рамуша Харадинаја наисилно су одвели ово двоје старијих људи у штаб ОВК у Глођанима. Тамошњим Албанцима који су покушали да спрече њихово одвођење запрећено је да ће и њих убити ако се буду мешали.

Милован Влаховић је убијен, а остаци његовог тела пронађени су 12. септембра 1998. покрај бетонског зида Радоњићког канала. Форензичким прегледом на њему су утврђени преломи костију проузроковани механичком силом. На зиду канала били су видљиви трагови од метака. Милка Влаховић након отмице више није виђена жива и верује се да је убијена. Постоје чврсте индиције да се и њено тело налази међу неиндетификованим телима есхумираним из масовне гробнице у Радоњићком Језеру.

Два дана касније нестали су и Срби Слободан Радошевић (1943) и његово двоје суседа Милош Радуновић (1938) и његова супруга Милица Радуновић (1938) који су боравили у својим домовима у селу Дашиновац, општина Дечани. Њих су из својих кућа насилно одвели ОВК тероисти. Потом је у локалним српским новинама и у емисији информативног програма локалне телевизије објављено саопштење ОВК у којем је породицама Слободана Радошевића и Милоша Радуновића поручено да оду покрај пута надомак Дечана и покупе тела тих мушкараца. Чланови њихових породица из страха нису отишли на ту локацију.

Српска полиција је 12. септембра 1998. северно од Радоњићког језера на путу ка селу Дашиновац, тачно као што је наведено у саопштењу ОВК, пронашла остатке тела Слободана Радошевића и Милоша Радуновића, покривене слојем земље. Иако су с друге стране тог пута пронађени остаци женског тела и делимично спаљени комади женске одеће, тело Милице Радуновић није идентификовано. Она се званично води као нестала.

Отац Милош и мајка су остали у селу са још десетак житеља, углавном старих. Желели су да чувају имање, да брину о кући, веровали су да нико неће да их дира. Убрзо после нашег одласка чули смо преко радија да се блокирају села и све што даље знам о мајци биле су само гласине – испричала је за „Политику” Лидија Миленковић, чији су родитељи прве жртве албанског терора на Косову и Метохији.

Пролазили су месеци а Лидија није могла апсолутно ништа да сазна о родитељима. Притиснута невољом, сталним претњама и страхом, њена породица је у јесен 1998. морала да побегне из Ораховца. Уточиште су у годинама које су уследиле, пронашли у Лазаревцу.

Пријавила сам нестанак Међународном комитету Црвеног крста и дала узорак за ДНК анализу. Уз помоћ ових узорака су касније пронашли и идентификовали мог оца, који је убијен са комшијом и бачен у канал. Ништа о мајци, међутим, ни после свих ових година, нисам могла да сазнам – испричала је Лидија.

За ове стравичне масакре суђено је и Рамушу Харадинају али је ослобођен свих оптужби захваљујући томе што су готово сви сведоци побијени од стране Албанаца.

Према писању редакције



http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

субота, 21. април 2018.

''Где то пише?'' ЗСО – између косовских прописа и „Kosovo law“

Питање и те како важно за будућност Срба на КиМ – шта ће бити основ за формирање ЗСО – Први бриселски споразум или закони тзв. Републике Косово – наишло је на дијаметрално супротна тумачења у Београду и Бриселу.



На најаву портпаролке ЕУ Маје Коцијанчич да ће ЗСО бити формирана у складу са косовским законима, председник Србије одговорио је питањем: А где то пише? О томе да ли ЗСО треба да се прилагоди уставно-правном систему тзв. државе Косово или правни поредак Косова треба да се прилагоди ЗСО, да ли би овај орган могао да се подведе под суштинску аутономију коју помиње Устав Србије, те на шта указује чињеница да у погледу надлежности ЗСО Бриселски споразум између Београда и Приштине представља копију тзв. косовског Закона о локалној самоуправи разговарамо са др Слободаном Орловићем, професором Уставног права на Правном факултету у Новом Саду, др Слободаном Самарџићем, професором на ФПН и бившим министром за Косово и Метохију, и правним историчарем Зораном Чворовићем, професором на Правном факултету у Крагујевцу.


Слободан Самарџић: Прописи Србије? Наравно, не

У Првом споразуму о принципима који регулишу нормализацију односа (2013) стоји да ће ЗСО имати статут, али се каже и да ће „правне гаранције бити предвиђене позитивним и уставним прописима“. На које се позитивне прописе мисли?

На прописе Србије, наравно, не. У тачки четири истог документа реч је о надлежностима ЗСО „предвиђеним Европском повељом о локалној самоуправи и косовским прописима“. Потом, у пратећем документу под насловом Делокруг рада и мандат Руководећег тима за успостављање ЗСО, у тачки шест каже се да ће „Асоцијација/Заједница бити формирана на основу члана 1 Првог споразума, и усвојиће свој Статут у складу са Европском повељом о локалној самоуправи и косовским законима“. Најзад, у документу из августа 2015, под насловом Асоцијација/Заједница општина са већинским српским становништвом на Косову – општи принципи/главни елементи, у првој тачки се каже да се ЗСО успоставља онако како је „предвиђено Првим споразумом, законом о ратификацији Првог споразума и законима Косова“. Овде се укључује и Закон о ратификацији Првог споразума који је усвојен у Скупштини Косова. Најзад, када је реч о уставном суду Косова, у тачки два последњег документа пише: „На основу Првог споразума који признаје њен посебан карактер, влада Косова ће усвојити уредбу која ће се непосредно примењивати и коју ће размотрити Уставни суд.“

Које су надлежности ЗСО, каква је његова правна форма и политички садржај?

Посматрам већ годинама, од априла 2013, како повелики број професионалних обмањивача у јавности најпре причају о некаквој аутономији Срба у независном Косову, па потом о наводним извршним надлежностима којима ће располагати ЗСО, све директно на основу Првог бриселског споразума. Да видимо и ово. У тачки четири се наводе области надлежности ЗСО и то набрајањем: економски развој, образовање, здравство, урбано и рурално планирање. Основно питање је коју врсту надлежности ће ЗСО имати у овим областима. Да ли законодавну, као што стоји у Декларацији Томе Николића коју је Скупштина усвојила почетком 2013. као преговарачки оквир српске стране? Никако. Да ли извршну, како тврде државни пропагатори и дан-данас. Никако. У Првом споразуму лепо пише да ће ЗСО вршити „пуни надзор“ у набројаним областима надлежности. И тај се став напросто понавља у свим потоњим документима. Просто говорећи, у тим областима надлежности косовска скупштина ће доносити законодавне прописе, косовска влада ће доносити подзаконске акте о спровођењу закона, а ЗСО ће вршити „пуни надзор“ над спровођењем ових виших прописа. Ово последње припада једнако свим општинама на Косову, а оне имају право да се удружују ради лакшег обављања ових послова „пуног надзора“.


Слободан Орловић: Ни помена о српском Уставу


Да ли ЗСО, како је представљено Бриселским споразумима, може да буде ван уставног и законског оквира тзв. државе Косово?

Моје полазиште је да је из угла нашег устава Бриселски споразум неуставан. Проблем са њим је, поред низа уставних одредби које крши (нпр. о подели власти, о јединству судске власти, о Влади, о уставности и законитости, о Уставном суду, о територијалном уређењу и др.), и конфузна, „двоглава“ правна природа – Бриселски споразум је оцењен од стране Уставног суда као политички акт, а с друге стране, спроводи се као сваки други општи правни акт. Ово значи да је у пракси извор права на основу кога се доносе појединачни правни акти и решава се правима и обавезама у конкретном случају. У Бриселском споразуму нема помена о српском уставу и законима, већ се наводе косовски прописи – меродавно право, уставно право, косовски закони (чл. 2 и 4). У пратећим документима („Преговарачки процес са Приштином“) наводи се надлежност косовског Уставног суда да оцењује (разматра) уставност статута и других аката у вези са ЗСО. Наравно, тај уставни суд штити Устав „Косова“. Произлази да је ЗСО могућа, ако је уопште могућа, само у правном систему „Косова“.

Да ли ЗСО може истовремено да се третира као институционални орган у оквиру уставно-правног поретка тзв. Косова и да се уклопи у одредбу о суштинској аутономији предвиђеној нашим уставом?

Заједница српских општина није, строго гледано, противна нашем уставу јер познаје општине као јединице локалне самоуправе, а којима није забрањено да се повезују, удружују у асоцијације, конференције па и неке чвршће институционалне облике. Али ЗСО никако не би могла да се подведе под суштинску аутономију коју помиње Устав Србије, па ни као део те суштинске аутономије јер се о њој мора донети посебан закон по поступку за доношење устава (двотрећинска већина у Народној скупштини и референдум). Такође, ЗСО је најнижи облик власти – локална самоуправа, док је суштинска аутономија средњи ниво власти, одмах испод државног, са широким аутономним правима која подразумевају законодавну па чак и уставотворну власт.

Каква ограничења носи прихватање оваквог модела, те није ли то онда противуставни акт?

Сасвим противуставан је Бриселски споразум.

Да ли формирање ЗСО прејудицира питање признања уставно-правног поретка Косова или то питање није ни постављено?

ЗСО је облик локалне самоуправе, надлежности које има (ако буде имала) јесу по својој природи локални послови, како наведени (економски развој у општинама, образовање, здравство, урбано и рурално планирање), тако и други које им доделе централне власти у Приштини. Уређење ЗСО, по хијерархији правних прописа, мора бити у складу са косовским уставом и законима и, уз све то, мора проћи контролу Уставног суда „Косова“. Дакле, ЗСО, ако једног дана угледа светлост, не треба митологизовати, нити помишљати да се ради о некаквој „српској држави“ унутар „Косова“. ЗСО је облик локалног удруживања са националним кључем који може да помогне свакодневном животу и опстанку Срба на Косову и Метохији. У том смислу, наш је интерес да се она образује чим пре, макар и као прелазно решење – до посебног закона о суштинској аутономији како то пише у Уставу Србије.


Зоран Чворовић: Бриселски споразум је копија косовског закона


Да ли је дилема – Први бриселски споразум или закони тзв. Републике Косово – најсрећније формулисана?

На овако постављену дилему најпре ће се упецати већина оних који нису правници, али који ће као из топа употребити један правнички аргумент како би показали да наведени спор није нимало национално безначајан: боље је за Србе на КиМ да се ЗСО непосредно темељи на једном међународном уговору (мада Бриселски споразум није као такав уведен у правни поредак Србије, али у међународном и унутрашњем праву Србије производи дејства једног међународног уговора), него на законима тзв. Косова. Јер где је међународни уговор, ту су и међународне гарантије за положај Срба на КиМ. Овакав лаички доживљај наведене дилеме чак има и своје оправдање у тзв. Уставу Косова, јер према чл. 19 ратификовани међународни споразуми, какав је и Први бриселски споразум којим је предвиђено оснивање ЗСО, спроводе се на директан начин и имају премоћ над законима тзв. Републике Косово. То би значило да најпре треба да се напише Статут ЗСО, да би потом са Статутом, који изворно произлази из ратификованог међународног споразума, били усклађени одговарајући закони тзв. Косова.

Да ли међународни уговор, ратификован у тзв. Републици Косово дан уочи Видовдана 2013, којим је предвиђен ЗСО, претпоставља постојање два посебна уставна система?

Међународни уговор који је у тзв. Републици Косово ратификован 2013. године у форми „Закона о ратификацији првог међународног споразума принципа који уређују нормализацију односа између Републике Косово и Републике Србије“ претпоставља постојање два посебна уставна система независних држава. Сходно томе, формирање ЗСО је према Првом бриселском споразуму предвиђено у оквиру онога што је на српски преведено као „косовски прописи“, а што се у енглеском оригиналу назива „Косово лаw“. Обе синтагме упућују на исто – свеукупност прописа који чине један правни поредак, на чијем челу се у савременим условима сходно начелу законитости налази устав. Пошто уређење ЗСО мора да буде у складу са тзв. Уставом Косова, у Општим принципима Асоцијације/Заједнице се предвиђа да подзаконски акт косовске владе о уређењу ЗСО „размотри Уставни суд“ тзв. Косова. То „разматрање“ не може да буде пука формалност како би неки хтели да га представе, већ је еуфемизам за класичну оцену уставности владиних уредби из чл. 113 тзв. Устава Косова. Полагање наде у снагу Бриселског споразума да обезбеди самостално институционално организовање Србима на КиМ, развејава чл. 16 тач. 1 тзв. Устав Косова, где је прописано да Устав има премоћ над свим другим правним актима, због чега сви ови акти, па и ратификовани Бриселски споразум, морају да буду у складу са Уставом. Једном речју, формирање ЗСО се не одиграва у некаквом правном вакууму који треба да се попуни кроз споразумевање преговарача, већ у јасно уставно-правно омеђеним границама две независне државе, које су постале све јасније захваљујући бриселској одлуци Београда да самоукине уставни поредак државе Србије на КиМ. Када је Влада Србије одлучила да укине локалну самоуправу на КиМ формирану према Уставу Србије, није на КиМ формиран никакав правни вакуум већ се на широкогрудо уступљени простор проширио систем локалне самоуправе по тзв. Уставу Косова. Читав тај процес потискивања једног система локалне самоуправе и једног уставног поретка другим системом локалне самоуправе и другим уставним поретком треба да се оконча формирањем ЗСО. Јер у савременим условима нова држава увек настаје повлачењем правног поретка старе државе.

Какав је статус предвиђен ЗСО ако га тумачимо у оквирима дефинисаним најпре тзв. Уставом Косова, а потом и Бриселског споразума, као акта мање правне снаге?

Кристално је јасно да ЗСО не може да буде ништа више од једног сталног облика институционалне међуопштинске сарадње српских општина. ЗСО не може да буде облик српске територијалне аутономије, јер тзв. Устав Косова предвиђа једностепену локалну самоуправу са општинама као јединим јединицама локалне самоуправе. Исти документ оставља општинама могућност институционалног повезивања кроз формирање асоцијације општина, због чега је 2011. и донет Закон о међуопштинској сарадњи. Општинама су тзв. косовски прописи дали и право прекограничне сарадње. Надлежности које су Првим бриселским споразумом уговорене за ЗСО у потпуности одговарају надлежностима које има општина у тзв. косовском систему. Ово постаје очигледно када се упореде надлежности из тач. 4 документа Општи принципи Асоцијације/Заједнице и чл. 17 Закона о локалној самоуправи тзв. Косова који регулише изворне надлежности општина. Пошто у погледу надлежности ЗСО овај споразум између Београда и Приштине представља копију тзв. косовског Закона о локалној самоуправи, онда је и ангажман да се ЗСО уреди непосредно на Бриселском споразуму, а не на тзв. косовским законима – потпуно депласиран.

Пише: Наташа Јовановић
за "Печат"


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: Анфор    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

Фељтон: Писма српских конзула из Приштине - Из уста Арнаута с краја 19. века о њима и о Србима

Данило Катанић, тајни извештач српског конзула у Приштини, иначе управитељ српских основних школа у Митровици, сазнао је у лето 1899. године о једном важном дијалогу, који је неки угледни арбанашки првак из добре породице, водио са одређеним Србином из Митровице.

Косовска Митроивца



 
Собзиром да је тај разговор садржавао низ различитих и занимљивих података, међу којима и потврду: шта Арбанаси мисле о себи и о Србима, то је Катанић цело то саопштење забележио под наводницима и доставио га Конзулату српском у Приштини.

А ево шта је арбанашки првак рекао: „Арнаути су - тако се отприлике изразио овај Арбанас - млад, вредан, бистар и разборит, а при том велики народ, који живи на простору од Таслиџе до Јање и од Јадранског мора до Вардара, насељава дакле 4 вилајета јевропске турске царевине. Нарочито се тај народ одликује својим јунаштвом и храброшћу, којим особинама превазилази све друге народе и због чега му се сви морају поклонити. Јевропа данас води рачуна о томе народу, јер је то заиста силан и снажан народ, који и заслужује да има своју самосталну државу и он ће је ускоро и створити. Арнаути данас и држе турску царевину. Да њих није, она би одавно пропала. Турски цар то врло добро зна, па зато се и он боји Арнаута. Aко Арнаути само успу (а без сумње ће успети) да остваре оно што су наумили, онда ће се тек видети шта су они и шта могу учинити“.


http://www.joetravel.rs/

„Пошто је још пуно којешта надробио о грдној сили и храбрости арнаутској, онда је узео у претрес Србе и о њима казао своје мишлење, које је, како изгледа, мишлење свих овдашњих Арнаута. Казао је најпре, да су Арнаути и Срби, што међу њима живе, један народ, подељен на три вере (ту разуме и Арнауте римокатоличке вере). Сви смо пре били Латини, па су неки и остали то (Арнаути римокатолици), неки су се истурчили, а неки прешли у православље.

„И ја сам - казао је - водим порекло од једне хришћанске породице, која и данас живи ту и ту и зове се тим именом“ (име породице као и име саме личности, која ми је дала повода да ово напишем, прећуткујем за сад из извесних разлога), а то је стара српска породица, чији чланови и данас живе у једном селу, као добри и изврсни Срби. По свему се дакле види - продужава он своје разлагање - да смо ми сви један народ, и, по његовом мишљењу, и ми што се погрешно називамо Србима, Арбанаси смо. Ми страшно грешимо, што се називамо Србима, јер је то један врло покварен и поган (баш тако) народ, који треба уништити и збрисати с лица земље. Сви, дакле треба да се зовемо Арнаутима, па онда рахат међу њима да живимо и да уживамо сва она права која и они. Ако не то, а оно можемо бити Латини, јер и они су то исто, што и Арнаути. Паметније би било од наше стране, да ми то сами учинимо, док нас они не почну приморавати на то, а то ће скоро отпочети. „Как'и Срби? Треба тај погани милет што пре очистити одавде или их нагнати да буду Арбанаси, што и јесу од старине. То ми Арнаути хоћемо и учинићемо. Не само ми, овако мисле људи у целој Јевропи; ја сам читао дела о Арбанасима, која су јевропски људи писали, па и они исто овако мисле“ (заиста и читао неко дело на арнаутском језику, латиницом писано, које је неки непријатељ Српства писао, - Зна се већ чије је то масло).

„Овако говори један млад и зажарен Арбанас, који ужива велики глас међу својима и који је својом интелигенцијом доста измакао од својих дивљих другова. Да је пак доиста из српске лозе, признаје он сам а види му се и по томе, што врло лепо и чисто српски говори; чему га је мајка још из малена учила. Овај његов говор нарочито бележим, што потиче од такве једне личности, која је као првак и поглавица Арнаута, и оно дакле, што он говори у име свију.

Шиптари уз подршку Отоманског царства, као и данас Запада, увек спремни да се дигну на оружје против Срба.

Јасно се из тога види, шта смерају Арнаути и ко их на то подбада. Онај, који им улива такве мисли у главу, тај их у исто време дражи противу Срба, убеђујући их да су им Срби највећа сметња за остварење њихових замишљених планова. Само с тим се могу објаснити толики грдни зулуми, што јадни Срби трпе од ових уображених и разузданих дивљака. Са свију страна се окомили на Србе и у највећој журби, хитају да униште тај - како они кажу - покварени и погани милет. Журе и успевају.

Факат је, да је Срба овамо с дана на дан све мање и мање. Једни напуштају своја огњишта, једни гину, једни умиру пре времена, живећи у непрестаном страху и трпећи свакојаке срамоте и понижења, те тако мало по мало нестаје их. Ако овако још мало потраје, доћи ће време заиста, кад у овом крају (у средишту Српства из старине) неће бити ни гласа ни трага oд Cpбa.

Све ово посведочено је размишљање Арнаута - Шиптара с краја 19. века, како сам Катанић и наводи у свом писму. Нема потребе уопште, чак би би било сувишно, свако поређење са стањем данас у било ком смислу ових навода. То ће се такође видети и  из наставка Катанићевог писма.
„Влада Турска, да ли се заиста боји Арнаута, као што они кажу, или се пак слаже са том арнаутском политиком, не знам, тек се то види, да им она попушта и сама упућује на утамањивање свега онога што је српско. Највеће зликовце, највеће зулумћаре и арамије, који и саму државу на разне начине оштећују, па чак и јавно је харају, власт штити и чува само за то, да утамањују Србе. Познати разбојник, убица и арамбаша Усија Фератовић, против кога су толике тужбе отишле од овдашњих Срба, главна је и уважена личност сад овде, јер власт не само што га не гони, него га храбри и иде му на руку да се обогати. Да је то тако види се по томе, што је за ову годину закупио десетак вароши Митровице за 600 лира, а цео овдашњи ућумат зна, да би се тај десетак могао продати и за 800 лира, и више још. О томе добро зна и сам мутесариф приштински, који је био на лицитацији. А што зна мутесариф, свакако зна о томе и валија, па ипак се такав човек, који је починио и чини грдна зла и који јавно ара и пљачка државу, трпи па чак се и уважава из узрока који горе наведох. Шта више он се зариче, да од свега што за десетак дугује неће ни паре дати држави. Зато ваљда сад прави кулу усред Митровице, па га ипак зато нико не гони".

Шиптари пред кулом - негде на Косову и Метохији

Из књиге Бранка Перуничића -
„Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

петак, 20. април 2018.

Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије

У јулу 2017. године отпочела је да тече последња фаза у процесу признања независности тзв. Косова од стране Србије. Тада је српски председник Александар Вучић (од 2012. године први потпредседник, од 2014. премијер, а од 2017. председник Републике) позвао на отпочињање унутрашњег друштвеног дијалога о Косову и Метохији, да „то бреме не би остављали потомцима, већ да би сви заједно пронашли трајно решење и искључили сукоб као опцију“.

Александар Вучић

Пише: Ања Филимонова, Анфор



„Ми – изјавио је тада Вучић – морамо да размислимо шта ћемо и како с нашим односима и ставовима о Косову и Метохији, а не да бежимо од тога и да живимо у периоду од пре 300 година“. (овде) Када говори о КиМ Вучић редовно указује на неопходност одбацивања „мита“ (очигледно под „митом“ подразумевајући духовно-историјско наслеђе везано за Косово и Метохију, пре свега Светосавско предање и Косовски завет).

Тема „унутрашњег дијалога“ се појавила у првом Вучићевом обраћању у својству новоизабраног председника државе. Амерички амбасадор у Србији, Кајл Скот, одмах је подржао Вучићеву иницијативу, наглашавајући да је „важно да у дијалог буду укључени сви сегменти друштва, да се изјасне о најважнијим проблемима земље, а у томе су спољна политика и односи са Косовом веома битни“. (овде) У суштини циљ „дијалога“ показује да Вучић није спреман да на себе преузме потпуну одговорност за признање од стране Србије квазидржаве албанских сепаратиста као независне суверене државе, укључујући и њено чланство у УН. Потребно му је да одговорност за тај чин подели са Скупштином, Црквом, невладиним сектором и САНУ.

Формално гледано дијалог се водио неколико месеци. Међутим, његов коначни исход је био сасвим неочекиван. Александар Вучић се 30. марта 2018. године сусрео са тзв. Конвентом (асоцијација више од седамсто невладиних организација изразите прозападне орјентације, неформални лидер Конвента је Соња Лихт). Вучић је управо пред овим „скупом“ представио своје виђење резулата дијалога. И поред тога што се, према његовим речима, „огромна већина политичке и неполитичке јавности Србије“ изјаснила за очување статуса кво, замрзавање сукоба и чекање бољих услова, српски председник не дели такву сагласност. Србија на тај начин, према његовом мишљењу, „ништа не би добила, већ би само изгубила“. (овде) Вучић је одбацио мишљења већине угледних представника Цркве, науке, културе и јавности и предност дао позицију коју је по питању КиМ заузео прозападни део невладиног сектора. На крају сусрета Вучић је показао велику довитљивост изјавивши: „Заједнички именитељ свих анализа Националног конвента састоји се у томе да је неопходно да прихватимо независност Косова, али да је формално не признамо“. Очигледно је да таква формулација одговара Вучићевим личним интересима, зато он још само прецизира да „видимо шта можемо да извучемо за српску заједницу и како можемо да осигурамо будућност Србије у ЕУ“. (овде)

Примећујемо да су изјаве Александра Вучића, чак и о кључним питањима, мутне и недоречене, формулације су популистичке, нејасне и неизоштрене и отварају више питања, него што нуде одговора. Истовремено, од српског председника стално се чују упадљиво непријатељске и слуђујуће оцене карактера српског народа: „лењи“, „неспособни“, „живе изван реалности“, Срби морају да одбаце „митове“ и „митологију“, „не треба љубити земљу својих предака, већ земљу по којој ходају наши потомци“. (овде) Вучић оптужује Србе ни мање ни више него за расизам, као, примера ради, при сусрету са Еди Рамом у септембру 2015. године: „Албанаци су често имали расистички став према Србима и обратно, Срби према Албанцима“.(овде) Он често прибегава уопотреби вештачке симетрије, због чега га је умировљени епископ Атанасије оценио „као пеливана, који игра двоструку или троструку игру на штету Свете Србије и Светог Косова“.(овде)

Уочи 2016. године Александар Вучић се у новогодишњем обраћању обрушио и на Небеску Србију и уопште на српску историју: „Србији је доста „чаробних штапића“… који нам обећавајући… правду и бољи живот на небу, у „небеској Србији“. За њу је требало само да умремо, ништа више“, „по Волтеру, само бедни народи живе од историје. И то тако што је измишљају“.(овде)

Све је то вучићевска реприза псеудоморфозе културе и промене националне свести. Претпостављамо да је Александру Вучићу и његовим западним саветницима познато да је народ без историјског сећања неспособан за деловање. Ако узмемо у обзир став истог тог Волтера, према коме је људској делатности својствен свестан избор циља, поставља се питање какав је стварни циљ таквих идеолошких диверзија које су усмерене на формирање антисвести и фрустрираног идентитета. Требало је, по свему судећи, озбиљно проучити западне мислиоце, а не руководити се само тренутним маркетиншким циљевима. Гистав ле Бон је на пример тврдио да „су мртви не само бесконачно бројнији,  већ и да су бесконачно моћнији од живих. Они управљају огромним пределом несвесног, тим невидљивом пределом који под својом влашћу држи све манифестације разума и карактера. Народ се знатно више руководи својим покојницима, него живима.“ Потпуна катастрофа за једну земљу може да се заврши са ситуацијом у којој се идејни погледи шефа државе на сопствени народ не разликују од погледа немачког каплара.

„Немачка парадигма“ је посебно блиска српском председнику. Крајем марта 2018. године Александар Вучић је у свом видео обраћању поново препоручио народу „да сагледа реалност“, да схвати да је „кључ будућност Србије, а не то колико волимо прошлост“ (стално подстицање да се покорно прихвати „албанска реалност на Косову“). Међутим, он своје мисли није зауставио на томе. Српски вођа препоручује Србима да за пример узму Немце, јер се немачко друштво „одрекло два своја града“. Предлажемо читаоцима да погоде који су то градови? За оне који нису погодили – Праг и Кенигзберг. Зато што су „у Прагу… говорили на немачком, а не на чешком језику, чак је Кафка писао на немачком језику и слови за немачког писца… Немачка нема контролу над Прагом… Кенигзберг је не само место где је 1701. године крунисан Фредерик Први (тако се чуло, прим. А. Ф.), већ и у исто време центар пруске државе… Немци сада живе без Кенигзберга и без Прага“.(овде) Обратимо пажњу на то како је „аутор именовао“ краља Фридриха I. Ради се о томе што на српском језику његово има гласи „Фридрих“, али се на енглеском језику пише „Frederick”.

По правилу се иза димне пропагандно-маркетиншке завесе намењене унтрашњој употреби јасно указује глобалистички политички пројекат.

Као прво, Вучићеви саветници су били бивши директор ММФ Доминик Штрос-Кан, бивши аустријски канцелар Алфред Гузенбауер, бивши шеф италијанске дипломатије Франко Фратини. У овом моменту је као Вучићев саветник остао Тони Блер (баш онај који је Србији донео НАТО бомбе „Милосрдног анђела“). Упада у очи то што је Александар Вучић као члан СРС написао похвалну рецензију за књигу свог шефа Војислава Шешеља, потпуно неукусног наслова „Тони Блер – енглески педерски испрдак“. Без обзира на то, управо према моделу Тонија Блера у Влади Србије сада функционишу „delivery units” који контролишу ефективност рада министарстава (при том је сама В. Британија одустала од примене овог система). Блеров помоћник за специјалне операције у области пропаганде, Алистер Кембел, обучавао је стручњаке српске Владе који су задужени за рад са медијима. Бивши радикал А. Вучић одржава блиско пријатељство и са другим особама које су предводиле агресију против његове земље – Герхардом Шредером и паром Клинтон (Вучић је септембра 2016. године у Фонд Хилари Клинтон у име Владе Србије донирао 2 милиона долара – Clinton Global Initiative).(овде) Итекако је занимљиво то што је Тони Блер од 2013. године постао саветник и албанског премијера Едија Раме. Тако је Блер постао неформална везивна карика између руководства Србије и Албаније.

Као друго, чланови Владе Србије, премијер Ана Брнабић и потпредеседник и министар саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре Зорана Михајловић, чланови су српске филијале Трилатералне комисије (основали су је 1973. године Дејвид Рокфелер и Збигњев Бжежински).

Као треће, ни један шеф српске државе пре Александра Вучића, од С. Милошевића до Т. Николића, није водио преговоре са шефовима иностраних обавештајних служби. У априлу 2014. године (Вучић је тада био председник Владе) догодио се тространи сусрет између Вучића, америчког амбасадора Мајкла Кирбија и бившег шефа ЦИА Дејвида Петреуса. Затим је уследио читав низ Вучићевих сусрета са Петреусом, како службених, тако и приватних. Почетком фебруара 2018. године дошло је до службене посете Београду и до сусрета са Вучићем шефа британске обавештајне службе МИ6 Алекса Јангера, а као  разлог за сусрет је наведена обавештајна сарадња две земље.

У делатности Петреуса је најучљивије следеће: он је један од руководилаца гигантског инвестиционог фонда „Kohlberg, Kravis, Roberts & Co. L. P.” (KKR) и медијски магнат. Фонд је 2013. године усмерио прве директне инвестиције у Источну и Централну Европу купујући медијску компанију „United Group“ (SBB/Telemach). „United Group“ је објединила велике интернет-провајдере и оператере кабловске и сателитске телевизије са простора бивше Југославије. Сада је KKR покренуо сопствену регионалну телевизијску мрежу N1 TV, са студијима у Београду, Загребу и Сарајеву, која је ексклузивни партнер CNN. При том је „United Group“ објединила производњу и емитовање телевизијског садржаја. Истовремено „United Group“ наставља да шири своју сферу утицаја улазећи на тржиште фиксне и мобилне телефоније и преузимајући конкуренте, међу њима и „Ikom” (Србија). При том, исплативост инвестиција у балканске медије се не назире ни у далекој будућности. Тај сектор преживљава такве тешкоће, да губитке трепе и велики играчи какав је у Србији SBB. Чак ни астрономске инвестиције KKR нису поправиле ситуацију SSB у Србији. Годишњи извештаји показују стални раст губитака у милионима евра: 29 мил. 2014., 33 мил. 2015. и 35. мил. у 2016. години. Објашњење можда лежи у томе што је Петреус куповином медија купио и утицај. Осим тога, по свој прилици је дошло и до напумпавања трошкова како би се избегло плаћање пореза. Захваљујући негативном билансу, SBB годинама није платио ни цент пореза на добит, мада је 2016. године имао приход од 170 милиона евра. Тако је губитак буџета Србије изгледа достигао и десетине милиона евра.(овде)

Чинило се да је у 2014. години била неизбежна конфронтација између државе Србије и KKR, јер се KKR спремао да свој телевизијски канал N1 емитује преко сопствене мреже „SBB Telemach“. Истовремено је Влада Србије објавила предлог закона о медијима, према коме дистрибутер није могао бити и произвођач телевизијског програма. Ова забрана се чинила сасвим логичном, јер би дистрибутер на штету конкурената давао предност својим каналима. Неколико година пре тога ЕУ је тај принцип наметнула српској државној телевизији РТС, која је морала да се одрекне своје дистрибутивне мреже. Међутим, у случају KKR и N1 Брисел је био другачијег мишљења или тачније, изменио је своје мишљење услед лобирања Европске банке за обнову и развој (сувласника „United Group“). После новог сусрета са Петреусом, премијер Вучић је одлучно окончао спор – поздравља се долазак N1 у Србију. Држава се сама повукла. У августу 2014. године парламент је гласао за нови текст закона о медијима кога су банкари издиктирали посредством Брисела. Одстранивши народ, транснационална финансијска олигархија је заврнула руке парламенту који више није размишљао о супростављању. Епилог: у октобру 2014. године отпочело се са емитовањем телевизије N1. У марту 2017. године кабловски оператер SBB је уклонио најпопуларнији државни канал РТС1 са прве позиције на даљинском управљачу. То место које је припадало РТС1 од формирања прве телевизије у земљи, SBB је дао предводнику антисрпске (и антируске) кампање ТВ N1.(овде)


http://www.joetravel.rs/


Једном речју, генерал Петреус је у Србији власник ТВ N1, једног од највећих кабловских оператера SBB, а такође телевизијских канала Гранд продукција, Тотал ТВ, Спорт клуб, Синеманија, укључујући и дечји канал „Ултра ТВ“. Према информацијама „Информера“ Петреус је и власник једне од најпопуларнијих дневних новина „Блиц“. Генерал се интересује и за куповину банкротиралих великих српских компанија.(овде) Осим тога, значајан део интернет саобраћаја на Балкану се обавља преко провајдера које је купио Петреус. Српско истраживање „Невидљива инфраструктура – токови података“ је показало да се сав интернет-саобраћај слива у једну тачку: „Ако неко жели да прочита, филтрира или заустави сав национални интернет саобраћај који се одвија преко мреже SBB, он то може да уради користећи само једну тачку”. Потпуно случајно та тачка припада управо KKR.(овде) Овде се чини сасвим умесним да се помене једна изјава блиског сарадника Александра Вучића, тадашњег министра рада Александра Вулина (сада је министар одбране Србије и при том сам није служио војску). Када је у фебруару 2015. године руска телевизија РТ подвргла критици владу Александра Вучића због њене сарадње са Тони Блером, Вулин је тада исказао „тактичку мудрост“ указујући на то да РТ („Русија данас“), као прво, није државна телевизија Руске Федерације (!), а као друго „ову земљу – изјавио је Вулин – Вучић води из Београда, а не из Брисела, Вашингтона и не води је из Москве. И то свима мора да буде јасно… Србија воли како Вучић води ову земљу“.(овде) Демагогија гротескних размера је обавезан атрибут гарнитуре СНС којим се чува власт и прикрива стварни пројекат.

Суштина тог пројекта у односу на целину српског националног корпуса на Балкану, тиче се обавезног признања независности „Републике Косово“. То је вишефазна операција, током које су, после агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године, приштински сепаратисти 2008. године прогласили независност. Сада се у српским службеним документима без икаквог смисла, примера ради, влада Рамуша Харадинаја именује као „Првиремене институције самоуправе у Покрајини“, као да Харадинај и његови претходници врше функције власти зато што су легитимно изабрани у Републици Србији. То је пропагандно средство које треба код грађана Србије да створи утисак да службени Београд одржава легитимне контакте са приштинским сепаратистима.

Влада Ивице Дачића (тада први заменик председника Владе и министар унутрашњих послова) је 2008. године потписала споразум да мисија УН УМНИК преда главне функције у области правосудног система, царине и полиције мисији ЕУ ЕУЛЕКС (чији је званични циљ јачање косовских институција).(овде) Потом је уследила у потпуности несхватљива одлука Међународног суда правде УН од 2010. године. Суштина саветодавног мишљења овог Суда своди се на то да „акт проглашења независности није супротан међународном праву“, јер било која група може прогласити независност од било кога, па зато и сам акт (декларација) проглашења није противан међународном праву (другима остављам правну оцену оваквог закључка). Међутим, саветодавно мишљење Међународног суда правде садржи један изузетно важан став: група Албанаца која је прогласила независност није представљала званичне органе привремене самоуправе покрајине Косова и Метохије. Следствено, они нису имали потребна овлашћења да прогласе независност, па је зато реч о акту политичке природе. Одлуку Међународног суда правде свака страна може да тумачи и користи у свом интересу, па се тако Суд заштитио од  напада у једном изузетно остељивом питању.

Тако се до доласка Александра Вучића на власт 2012. година косовска политика српских власти споро, али сигурно кретала у правцу примене плана Марти Ахтисарија (мада српска власт упорно одбија да то призна), притиска на Србе и учвршћивања органа власти приштинских сепаратиста. У томе се огледа континуитет политика Бориса Тадића и Александра Вучића. Ипак, Срби су се у таквој ситуацији успешно сналазили. До бесповратног погоршања ситуација тада није дошло, пре свега због тога што су Срби са севера покрајине одлучно у својим руакама држали овај део Косова. Напомињемо да на територију севера Косова са већинским српским становништвом, албански терористи нису могли ступе од времена Другог светског рата.

Неспоран дугогодишњи ауторитет био је и остао Марко Јакшић са својим саборцима. У фебруару 2011. године Срби са севера покрајине су спровели референдум на коме су се практично једногласно изјаснили за непризнавање „косовских органа власти“. Занимљиво је да је крајем 2011. године Ангела Меркел извршила притисак на Бориса Тадића да потпише споразум истоветан садашњем Бриселском споразуму, али је Тадић то одбио. Уочи потписивања Бриселског споразума Срби са севера КиМ су тражили да се распише општенародни референдум о закључивању антиуставних споразума. После тога су Срби са КиМ у складу са законодавством Србије самостално формирали законодавни орган – Скупштину АП Косова и Метохије. Међутим, власт у Београду је већ од 2012. године (када је на власт у Србији дошао тандем Т. Николић – А. Вучић) престала да организује изборе на КиМ према законима Републике Србије. Тада је дошло до драстичног убрзавања већ назаначених тенденција.

У 2013. години се збио кључни догађај. Српска власт, коју се представљали тадашњи председник Владе Ивица Дачић и тадашњи први потпредеседник Владе Александар Вучић, потписала је 19. априла тзв. Први бриселски споразум (Дачић је фактички приморао Вучића да стави свој потпис, пошто није хтео да буде једини у таквом послу). Суштина Бриселског споразума се састоји у томе да се руководство Србије, без спољног притиска и реалне војне претње, одрекло вршења полицијске и судске власти на целокупној територији Косова, укључујући и север покрајине. Од тада на Косову функционише само судски и полицијски систем „Републике Косово“. Бриселски споразум признаје и учвршћује само функционисање правног поретка „Републике Косово“. У овом документу нема помена Устава и закона Републике Србије или било какве формулације о томе да су Косово и Метохија саставни део Републике Србије.

Посебно понижење за Србију и Србе било је полагање заклетве верности „Републици Косово“ од стране српских судија и полицајаца (10% српских судија је одбило ово понижење). Природно је што је приштински судски систем одбио да призна пресуде које су раније донели судови на КиМ у оквиру уставног система Србије, што је север покрајине гурнуло у стање правног хаоса.

Суштина преговарачког процеса, који српске власти лукаво означавају именом формат Београд – Приштина, а „косовске власти“ као преговоре Републике Косово и Србије, састоји се у успостављању праве државне границе. При том, претходна власт Бориса Тадића је само парафирала споразум о интегрисаном управљању границом, пошто се на документу налазе само иницијали, а не и потпис шефа преговарачке групе Борка Стефановића. Потом су уследили: предаја царине у надлежност Приштине, матичних књига и катастарских докумената, утврђена је међународна процедура нострификације диплома између Србије и Косова, укинути су органи цивилне заштите на целокупној територији КиМ (укључујући и легендарну групу Бранилаца моста), Приштина је добила свој међународни телефонски код +383 и, најзад, уколоњена је последња физичка баријера која је спречавала улазак албанских јединица на север Косова – Парк мира на мосту преко реке Ибар (који дели јужни од северног дела Косовске Митровице).

Насупрот томе, Београд није ништа добио од Албанаца. За шест година власти, Александра Вучића није ништа предузео у вези са повратком 220 000 Срба протераних са КиМ, а оне Србе који су на КиМ „штити“ тако што их ставља под шапу албански организованих криминалних група и бивших главешина ОВК. Србији се ништа горе од Бриселског споразума није догодило у историји „решавања косовског питања“. У свему томе су јасно уочљива обележја државне издаје и националне капитулације.

У новембру 2013. године режим Александра Вучића је извршио директни противзаконити притисак на српско становништво у покрајини да би га принудио да учествује на изборима по законима „Републике Косово“. Тада су Србима претили губитком социјалне помоћи из Србије, губитком посла и сл. Подвлачимо, од 2012. године до данас на територији Косова се уз сагласност власти Србије спровде једино избори „Републике Косово“. Осим тога, садашња власт у Београду је насупрот претходним српским лидерима формирала сопствену странку на Косову под именом „Српска листа“. У странку су ушли људи сумњиве, чак и криминалне прошлости, бивши ватрогасци и бивши полицајци. Њихова најзначајнија специфичност огледа се у томе што су потпуно одани и контролисани од стране власти у Београду. Сходно резултатима парламентарних избора у „Републици Косово“, „Српска листа“ је ушла у „косовски парламент“ и подржала је избор Рамуша Харадинаја за премијера (септембар 2017. г).

Тако је „Српска листа“, политичка снага Александра Вучића на Косову, ПОМОГЛА Харадинају да постане премијер. При том је због почињених злочина против Харадинаја 2006. године у Србији покренута истрага. Имајући то у виду, намеће се логично питање: шта је Рамуш Харадинај за режим Александра Вучића и „Српску листу“? Злочинац, који је починио нека од најтежих кривичних дела против Срба или политички партнер? Подсећам да је Рамуш Харадинај да би избегао кажњавање од стране Међународног трибунала за бившу Југославију уз помоћ својих терориста ликвидирао око четрдесет сведока и чланова њихових породица, у циљу застрашивања дизали су у ваздух аутомобиле, пуцали из аутоматских пушака. Захваљујући „труду“ српске стране консолидоване су позиције некадашњих главешина диверзантско-терористичке ОВК, на челу са Рамушем Харадинајем, најауторитетнијим терористом који је умео гвозденом руком да одржава дисциплину и да ефективно извршава задатке било ког нивоа, не гнушајући се ничега. Како истиче пуковник српског Министарства унутрашњих послова и активни учесник рата на КиМ, Славко Никић, Харадинај може да спроведе мобилизацију ветерана ОВК у року од два часа, док се на позив за мобилизацију српског премијера Ане Брнабић може одазавати једино геј-одред – сумурно се шали пуковник.(овде)

Формирањем и директном подршком „Српској листи“, Београд је решио два задатка: гушење целокупне остале друштвено-политичке делатности Срба на КиМ и даље укључење и сарадња Срба са поретком „Републике Косово“, све до сагласности са Харадинајевоим кандидатуром за премијера. Премијер Србије Ана Брнабић је 13. септембра 2017. године изјавила да „Српска листа има пуну и безрезервну подршку Владе Србије и њихова одлука да уђу у нову владу у Приштини је одговорна“.(овде) Али још је интересантније то што је Александар Вучић честитао „Српској листи“ победу због уласка у „косовски парламент“, али се одмах оградио од своје екипе, истичући како је ипак „то ваш избор“.

Преговори Србије са „Републиком Косово“ одвијају се без прекида, чак и упркос громогласног убиства једног од угледнијих српских лидера из покрајине Оливера Ивановића. Да српска власт није укинула своје судство и полицију у покрајини, не би била принуђена да понизно моли Приштину да јој дозволи да учествује у истрази и при том, по обичају, да не добије то одобрење.

Двадесетшестог марта се догодио инцидент са хапшењем шефа Канцеларије (раније је постојало Министарство за КиМ, па је потом ниво спуштен на ранг канцеларије) за КиМ Марка Ђурића на територији северне Косовске Митровице. Занимљиво је то што је овом инциденту претходила необична „приватна“ и по свему ванредна Вучићева посета САД, редовном авионском линијом, а потом и тајни Вучићев сусрет са Хашимом Тачијем. Суштина инцидента који се збио није у томе што је Приштина ухапсила представника Владе Србије, већ у томе што су то Албанци могли да учине потпуно легитимно, јер им је легитимност обезбедио нико други него Бриселски споразум. Косовске власти су деловале у складу са својим законодавством, због чега су протести против њиховог деловања у овом случају потпуно противправни.

Специјалне јединице Косовске полиције („РОСУ“) су пре посете српских чиновника заузеле стратешке пунктове на граници и упозориле да се посета српских чиновника сматра непожељном, те да ће у супротном они предузети оштре мере. Српска страна инсистира на претходном договору са Приштином, док Харадинај тврди да је Ђурић на Косову био илегално, а да се око добијања дозволе за боравак догодио технички неспоразум.(овде) Хапшење је извршено уз демонстрацију силе, као показна акција. Марка Ђурића су са лисцама на рукама одвезли у Приштину и дословце су га вукли за кравату на подсмех публике. Али више питања искрсава него што има одговора. Када је Марко Ђурић пристигао у северну Косовску Митровицу за одржавање скупа је изабрана најмања сала. Због чега? По свему судећи да би се смањио број учесника и самим тим смањио ризик од већег отпора специјалним јединицама „РОСУ“. Све у свему, догађај у вези са хапшењем Марка Ђурића свима делује чудно. Чини нам се да је од изазивања Приштине да репризира насиље из деведесетих година прошлог века, много битније да се Приштини не преда север Косова и да се прекину преговори, који су по свим тачкама национална капитулација.

Поводом овог инцидента Алексанадар Вучић се директно обратио за савет председнику Русије Владимиру Путину. У телефонском разговору В. Путин је обајнио позицију Русије: напад на Србију се третира као напад на Русију, треба у потпуности следити принципе Резолуције Савета безбедности УН 1244. А ову Резолуцију, подвлачимо, грубо нарушава Бриселски споразум који је закључио Вучић. Бриселски споразум нарушава и Устав Републике Србије, али према закључку Уставног суда Републике Србије Бриселски споразум није правни, већ политички акт.

Према мишљењу Александра Вучића Србији сада не остаје ништа више осим да се бори за формирање некакве Заједнице српских општина. Међутим, у Бриселском споразуму се говори само о законима „Републике Косово“, па отуда та Заједница може да функционише само у складу са косовским законодавством. Заједници не могу да буду додељена законодавна овлашћења и може једино да одлучује о локалним питањима. Формирање ЗСО је у принципу постављено на противправној основи, зато што је пажња морала да буде на неповредивости територијалне целовитости и суверенитета Србије на КиМ, како то гарантују Устав Србије и Резолуција 1244.

Приштина са своје стране негодује због ЗСО, јер на територији „Косова“ већ функционише асоцијација косовски општина, па је нејасно зашто је уопште потребно њено дуплирање. До данас Приштина није формирала ову нову асоцијацију која је у целини узев бесмислена за све и не намерава да помаже Вучићевом режиму, коме би формирање ЗСО омогућило да разговоре са Албанцима лажно тумачи као „успех“.


Мотиви деловања Александра Вучића су крајње једноставни. Покрет „Отаџбина“ у обраћању јавности од 7. априла 2018. године указује:

„2012. године Алексанар Вучић је обећао својим западним менторима да ће се одрећи Косова и Метохије. Из тог разлога он обмањује, лаже, манипулише, служи се свим могућим и немогућим средствима да дато обећање испуни. Зна добро да они, са којима је правио договоре, у случају преваре знају да буду јако брутални. Судбина покојног премијера Зорана Ђинђића јасно опомиње. Данас су грађани Србије таоци сулудог обећања председника Републике да због доласка на власт мора да преда јужну српску покрајину“.(овде)

Међународна заједница очекује од Вучића да у 2019. години са Приштином закључи правно обавезујући споразум о узајамном признању, укључујући и препуштање „Републици Косово“ чланства у УН. Тај споразум је услов за пријем Србије у ЕУ („ЕУ нема алтернативу“, главна је парола Вучићевог режима), па и сам Споразум о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ третира Косово и Србију као засебне независне државе и садржи обавезу закључивања споразума о регионалној сарадњи и добросуседству (чл. 15. ССП).(овде)

Све што је Александар Вучић урадио по питању КиМ је противуставно, његов приступ и журба у решавању проблема КиМ условљена је искључиво његовим личним обавезама према Западу. Уз то, и време ради за Србе, јер Албанци због тешког економског стања и свеопштег беспоретка настављају да масовно напуштају покрајину, а наталитет се у њиховим породицама драстично снизио. Не треба преувеличавати број Албанаца, њих на КиМ према оценама „Отаџбине“ нема више од 900 000 (овде), док је Срба око 130 000.

Шта је друго него расизам позив да се преда Косово „зато што су тамо Албанци“? Многи од њих све до данас користе пасоше Републике Србије (док Србе присиљавају да узимају пасоше „Републике Косово“, у исто време сами Албанци задржавају за себе документе Србије), уче се и лече у Србији и када би се уништило терористичко и криминално подземље (што је обавеза државе) Албанци би могли да буду као сви други грађани Србије. Модел разорене територије лишене будућности коју су формирали Американци, није усрећио ни саме Албанце, који су постали таоци бивших терориста ОВК.

У целини гледано ситуација на КиМ је експлозивна и представља директну претњу за безбедност Руске Федерације.

Као прво, на Косову се налази једна од већих база САД и НАТО у свету – Бондстил. Приступ бази је затворен, а налази се на територији на којој искључиво живе албански кланови лојални САД. У Кампу Бондстил су се од 2010. године обучавали терористи за учешће у украјинском оружаном сукобу. Ко може да гарантује да се ово неће наставити до неког новог сукоба на постсовјетском простору?

Као друго, Албанци никада нису били нешто посебно религиозни, али су сада у Албанију и на КиМ дошли вахабисти, исламски екстремисти са Блиског истока. Већ сада око 30% Албанаца на КиМ припада радикалној грани ислама; на КиМ је пристигла и Ал Каида, која се овде озбиљно и на дуже време укопава.(овде) Од Приштине до Москве потребно је два часа лета авионом, зато спој исламиста, криминала, трговине наркотицима и базе Камп Бодстил не може да не узнемирава.

Од „наранџасте револуције“ 5. октобра  2000. године до данашњег дана у Србији се формира систем тихе, али свеобухватне окупације земље. Овај процес је драстично убрзан после доласка на власт Александра Вучића. Његов режим је на Косову успео да ликвидира институционалну и ванинституционалну заштиту српских националних интереса. Наусупрот угледних и истинских српских лидера са КиМ, формирана је „Српска листа“ као политички симулакрум са оперативним задатком да уништи свако испољавање другачијег политичког става. Не само да не постоји ни идеја ни стратегија националне одбране, већ, напротив, актуелна власт врши активну пропагандну припрему за „убрзано решење косовског проблема“. Покрећу се тајни преговори и сусрети, који резултирају провокативним екцесима. Поједини су дошли од стране Београда, као онај који је везан за историју воза-музеја, које је био украшен са иконама и натписима „Косово је Србија“ на различитим језицима, а који због претње из Приштине није ни стигао до границе са КиМ, као и инцидент са хапшењем Марка Ђурића. Иза ових провокација се у оквиру „бриселских преговора“ одиграва стварна предаја свих позиција од стране Александра Вучића.

Мора да забрињавају тежње да се Русија увуче у решавање вештачки створених ситуација, а да се при том не помињу прави разлози њиховог настанка: вероватни договор Александра Вучића са западним фактором и цена његовог доласка на власт, Вучићева предаја севера КиМ Албацима, уз ликвидацију државних органа Србије на територији целе Покрајине, укључујући и север који је раније био недоступан Албанцима. Треба узети у обзир да Запад спроводи сложену и вишефазну операцију не само у српској АП КиМ, већ и на целом Балкану. У том погледу се подршка антисрпским и антиуставним деловањима Александра Вучића у српском националном корпусу схвата као подршка Рамушу Харадинају, пројекту „Велика Албанија“, америчком војном јачању на Балкану и, најзад, Ал Каиди.




http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: Анфор    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

Прљаве шиптарске тајне: Највеће истраживање чувеног француског новинара о злочинима ОВК

Будимир Баљошевић, педесетогодишњи учитељ, покушао је 27. октобра 1999. године да, заједно са још четири пријатеља, побегне из гета у који су били сатерани Срби из Ораховца.

http://1.bp.blogspot.com/-U-UlGolgs_E/VZr4yL_9BfI/AAAAAAAAHiM/stmwDM5UUZU/s1600/kosovo-teroristi.jpg


Косово и Метохија су доспели под привремену управу Уједињених нација у јуну исте године, а заједно са тиме стигле су и јединице КФОР-а, "мировне" формације под вођством НАТО-а.

Њихов суграђанин ромске националности, Агрон Н., понудио им је да их пребаци у Рожаје у Црној Гори, по цени од 840 долара по особи. Имао је и зашто да им наплати тако високу цену: радио је са Косовским заштитним корпусом (КЗК), организацијом под надзором НАТО-а, а њен задатак био је друштвена реинтеграција бивших бораца Ослободилачке војске Косова (ОВК). Агрон је до тог тренутка већ извео четири успешне „ексфилтрације“ Срба из Ораховца. По занимању је био грађевинац и радио је на изградњи нове базе КЗК у оближњој Ђаковици, где је петоро Срба последњи пут виђено.

„Стао сам да потражим свог шурака који је требало да се придружи нашем конвоју. Србе сам оставио у ауту, а када сам изашао из шуракове куће, неко ми је довикнуо да се сакријем. Непозната лица су одвела Србе из аута и нико од тад није чуо за њих“, објашњава Агрон Н. Одлучио је да му је безбедније да буде неколико месеци у Новом Пазару. Баљошевићев брат је више пута покушавао да сазна нешто о судбини петоро Срба, али није имао много успеха: „Неки италијански војници из КФОР-а су дошли да разговарају са мном, као и полиција УН, али нисам ништа сазнао.“

Њихова судбина није тако необична. Негован Маврић, осим што је власник малог кафића у Великој Хочи, српској енклави свега пар километара од Ораховца, председник је локалног Удружења породица киднапованих и несталих лица са Косова и Метохије. Показао ми је списак мртвих и несталих из села: пронађени су остаци деветнаесторо Срба отетих 1998. и 1999. године, али се још 55 Срба и девет Рома воде као нестали.

Прво убиство српских цивила десило се 12. маја 1998. године, када су српска полиција и "ОВК" почеле да се боре за контролу у тој општини, у којој је тада живело много Срба. (Тачније, терористи УЋК су напали слабо штићени Ораховац) Последња отмица догодила се 28. јула 2000, више од годину дана након што је успостављен протекторат УН (види Трговина органима).

Брда око Велике Хоче прекривена су виноградима, а планине изнад њих обележавају границу између Косова и Албаније.  Некада су Албанци и Срби ораховачког краја живели у миру. Од јуна 1999. године, српско становништво у Великој Хочи се смањило са десет хиљада људи на свега седам стотина, уз још триста људи у горњем делу Ораховца. Срби су протерани из мешовитих села као што су Зочиште, Оптеруша и Ретимље.

Већина несталих Срба отета је још у јулу 1998, када је ОВК накратко окружила Ораховац. Потом је велики број српских цивила из Ретимља одведен у оближњу базу ОВК у Семетишту. Жене су пуштене након четири дана, после интервенције Црвеног крста, али нико од мушкараца (од којих је један имао свега 16 година) више није виђен. У априлу 2005. неки од њих су идентификовани међу остацима двадесет и једне особе у масовној гробници у Волујку, селу близу Клине.

Највећи део Срба киднапованих пре краја рата је највероватније убијен на Косову. Теза да су Срби киднаповани након доласка КФОР-а одведени у Албанију изнета је пре доста времена, али до сада ти људи нису пронађени. Шефко Аломеровић, председник санџачког Хелсиншког одбора (реч је о локалној организацији, независној од Хелсиншког одбора за људска права у Србији), спровео је опсежну истрагу у јесен 1999, али је извештај о истрази изгубљен, а Аломеровић је преминуо 2003.

У интервјуима из 2000. тврдио је да је посетио пет затвора на Косову. Радило се о малим комплексима – често су то биле старе гараже или индустријска постројења на периферији града – са десет до педесет притвореника. Центри су били под управом команданта „Мале“ (чије је право име Алуш Агуши), блиског сарадника Рамуша Харадинаја.

Неке од породица су нудиле да откупе затворенике, али упркос томе што су често велике своте новца плаћене посредницима, нико од њих није ослобођен. Неки од Срба су задржани са намером да се размене за албанске затворенике у Србији којих је 2000. године било око осам стотина, према неким проценама. (На крају је ослобођено чак преко 2000 шиптарских терористиа међу којима и они већ правоснажно осуђени за доказана зла, убиства и прогон српског народа)

Жан Арно Деренс
Недељник,  КМ Новине

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

Догађаји

Временска линија

Православље

Фото

Видео