Вести:

Косово и Метохија

Наша реч

Најновије ☛

среда, 27. јул 2016.

Наша и њихова деца: од Преоца до Минхена

Наша и њихова деца: од Преоца до Минхена Са својим „политичким” искуством тешко могу да избегнем опсервацију да је, увек пре него што се нека деца затресу као пруће, неко некога некако позвао на буђење, ослобођење, изједначење, исправљање неправде.

Са својим „политичким” искуством тешко могу да избегнем опсервацију да је, увек пре него што се нека деца затресу као пруће, неко некога некако позвао на буђење, ослобођење, изједначење, исправљање неправде. Прошло је тачно 30 година од када је Светислав Танасковић, тракториста из села Преоца на Косову, са скупштинске говорнице бивше велике државе, окупљеним делегатима поручио: „Не може деца на Косову да се тресу кај пруће, а деца у Србији, Београду, Загребу, у целој Југославији да спавају мирно.
Фото: Интермагазин





Прошло је тачно 30 година од када је Светислав Танасковић, тракториста из села Преоца на Косову, са скупштинске говорнице бивше велике државе, окупљеним делегатима поручио: „Не може деца на Косову да се тресу кај пруће, а деца у Србији, Београду, Загребу, у целој Југославији да спавају мирно. Или ће сви да спавају мирно, или ће сви да се тресу…”. Да је тада телевизија имала демократску слободу да прекине редовни програм и уврсти његов наступ као „брејкинг њуз”, јер је тај догађај у тадашњим политичким околностима без сумње гарантовао новинарску ексклузивност и си-ен-еновску сензационалност, Танасковића би чуо милионски аудиторијум. Није било тако. Од заборава су га само делимично истргле кратке репортаже београдских електронских и штампаних медија. А потоња дешавања нису га уврстила у знамените протагонисте. Истог Танасковића упознао сам 2000. године на Косову где је и даље постојао у метежу који је остао иза пропалог покушаја васколиког српства да устроји своју државу на територији на којој је зачета. Покушаја иницираног упозорењем Танасковића и његових 200 Срба Косоваца тадашњој Југославији да „њихово стрпљење и трпљење има своју људску меру”. Том приликом ми је, радозналом да проникнем у индивидуалну психологију изданих и преварених, разочараним тоном рекао: „Ипак су се сва деца тресла кај пруће...”

Изгледа да је тракториста са Косова имао само пола пророчанства у свитку или му је, можда, тескоба прекинула незавршену мисао пред скупштинским микрофоном. Тресла су се после тога деца и у Загребу и Београду и дуго потом и у целој Југославији. Али и у Њујорку, Ираку, Авганистану, Либији, Кијеву, Сирији, Паризу, Истанбулу, Даласу, Батон Ружу, Ници, Минхену и другим местима која сустичу моју игноранцију из простог разлога што не стижем да запамтим сваки „брејкинг њуз” којим Си-Ен-Ен допуњује анксиозност својих гледалаца. Уколико се развој догађаја настави овако вртоглаво, телевизијски канали изгледа неће ни морати да састављају редовну програмску шему. „Корак насилних и хаотичних догађаја у свету се убрзава. И то вероватно није случајно” – објављено је пре неколико дана у америчком „Форин полиси” интернет издању у тексту „2016: Теорија иза веома лоше године (а само је допола прошла)”. Аутор Дејвид Бел умирујуће истиче да 2016. и даље није тако „занимљива” као 1940. (почетак Другог светског рата), 1945. (нуклеарна енергија је први пут употребљена у ратне сврхе), 1989. (пад гвоздене завесе) или 1991. година (почетак Заливског рата), али и упозорава да је „актуелна година тек превалила прву половину, те да је посве могуће да се каскада догађаја којима сведочимо убрза с неслућеним последицама”. Можда због економичности у тексту, а можда и због сумње да је догађај у Скупштини СФРЈ 1986. године превише ефемеран за светске размере, господин Бел није уврстио Танасковићево предсказање у своју интересантну анализу.

Моје немушто промишљање донекле је другачије од неоконзервативног „Форин полисија”. Рођен сам тамо где и Танасковић и тресао сам се са осталом децом. Као пионир, неприродно узбуђен изјавама учесника 14. конгреса Савеза комуниста Југославије, стасао сам прерано и насилно у homo politicus-а и тако постао будан сведок протеклих 30 година. Са својим „политичким” искуством тешко могу да избегнем опсервацију да је, увек пре него што се нека деца затресу као пруће, неко некога некако позвао на буђење, ослобођење, изједначење, исправљање неправде, а на правду је људски род осетљив. Сагласан сам с аутором из „Форин Полисија”: овде набројани догађаји у временском убрзању у протекле три деценије нису случајни – изузев неколико последњих година, у којима изгледа да они који позивају, који креирају новине у светском поретку, више немају исправну контролну конзолу. Знам то, јер се, нажалост, данас деца тресу и тамо где су раније дуго била спокојна. А на децу смо сви, ипак, најосетљивији. И то сигурно није случајно!


Александар Ј. Ристић, Неуролог



Извор: Вести    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

Срби у Метохији (2): Опстајемо, јер смо заједно

Милија Вулићевић (66) је срећан човек. Сваки дан уз њега су синови, снахе, унучићи. Њих шеснаесторо сада живи у једном дворишту у Видању, највећем повратничком месту општине Клина.

Милија Вулићевић (66) је срећан човек. Сваки дан уз њега су синови, снахе, унучићи. Њих шеснаесторо сада живи у једном дворишту у Видању, највећем повратничком месту општине Клина.




Живе мучним пољопривредним животом, у њиви су од јутра до сумрака, раде, граде, али их на крају дана на кућном прагу дочека дечја граја и весеље. То је једна страна стварности ове породице настањене у Метохији.

- Задовољан сам што су деца порасла и што су унучићи поред мене. Одлични су ученици овде у Видању, унука на факултету у Београду. Ипак, то говори нешто! Опстајемо, јер смо заједно, тако је много лакше да се опстане - поносно истиче Милија. 

Сви Срби су морали да оду из села 1999. године. Пет година касније, Вулићевићи су једва дочекали да се врате. У селу је сада око 100 домаћинстава. Већином су старачка, људи су дошли да дочекају последње дане на огњишту или због имовине. Вулићевићи поносно истичу да у селу има још десетак породица "у комплету, као ми".

Најтеже је мајци - Ми смо били у Крушевцу - додаје Милијин 42-годишњи син Небојша. - И што се финансија тиче, могли смо тамо да останемо. Ипак, ово је наша бабовина и то нас је више вукло. Желели смо да се вратимо на своје. Обнављали смо полако. Деца су дошла 2005. године. И када је почела са радом основна школа у једној кући, а деца пошла у школу, видели смо да овде може да се живи - додаје он.

Срби у општини Клина често су жртве напада и пљачки. Вулићевићи се горко сећају када су им 2007. године украли два бика. Али, како кажу, "хвала Богу, од тада нам више ништа нису украли".

- Тренутно смо задовољни безбедношћу, али ни не идемо нигде - каже млађи брат Немања (28). Та друга страна приче, константна несигурност, утиче на сваки сегмент њиховог живота.

Живот од пољопривреде

- Претежно живимо од пољопривреде, али радим и у школи као ноћни чувар. Јесте тешко живети, али шта ћемо када нема боље. Већином имамо ратарску производњу, пшеницу, кукуруз, детелину. Имамо бикове, краве, овце за нас. А продајемо накупцима који долазе, јер загарантовану продају немамо - каже Немања Вулићевић.

- Није време као пре рата да можемо да радимо увече док не завршимо посао. Морамо да купимо чапље пред мрак, па да идемо кући. Ето, да је време како треба синоћ смо могли да завршимо оно што радимо данас, али никад се не зна када може неко да налута... Досад нисмо имали проблема, али по причама из околине, дешава се и у чисто албанским местима, па што се не би десило код нас. Што да ми њега чекамо, боље седи кући и затвори врата - појашњава Небојша. Можда је најтеже било мајци Вери. Од када се вратила, па до данас, каже, не може да одагна страх.

- Било ми је тешко када је муж рекао да се вратимо. Нисам волела да се врате ни он, ни деца. Када смо дошли живели смо у страху, у страху смо и радили. Бринула сам, као што свака мајка брине, а бринем и данас. Деца ми сама иду по пољу с трактором, раде, морају. Знате и сами да мајка брине за своје дете. Мајка је мајка. Ако их нема мало са трактором, размишљам да их ко не сретне, да им се не деси нешто у шуми - додаје 64-годишња жена.

Немања је ожењен Катарином и има троје мале деце: Невену, Давида и четворомесечног Данила. Небојша има ћерке Светлану, Сању и Тању и сина Стефана, рођеног на Косову.

Жеље и стварност

- Деци није било лако, почели смо из почетка. Када виде нешто ново, као да смо отишли у Дизниленд, али сналазе се. Старија је ђак генерација, добила је Вукову диплому. А да ли ће остати, зависи од посла. Човек иде за послом и у Аустралију ако треба, да јури кенгуре. А ако нађу перспективу сигурно ће се вратити када се одшколују. Рачунам да ће да превагне да дођу у Видање - каже Небојша.

Да ли ће село опстати, свакако зависи од младих. То је тема око које ни Вулићевићи не би да гарантују. Њихове жеље су једно, али стварност и перспектива су нешто сасвим друго. Бака Вера је искрена:

- Нема с ким да се врате. Моје две унуке су на факултету, и трећа ће наредне године. Има још деце, али како се школују, тако ће одлазити. А да се враћају? Где ће омладина са бабама, са старцима? Ти што оду се снађу. И птица, па нађе те направи гнездо и испили пиленце, а камоли људи да створе породицу и скуће кућу.

Срећа на огњишту

Милија Вулићевић каже да му је било много тешко када је одлазио.- Међутим, када сам се вратио био сам пресрећан. Овде није било шта да се види, све је било порушено! Ипак, мало по мало, успели смо донекле. Није све то како треба, пре рата смо имали два пута више, али добро је - прича глава породице која већ 11 година изнова гради огњиште у селу Видање.


Јелена Петковић


Извор: Вести    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

уторак, 26. јул 2016.

Беседа о. Евтимија на Јеванђеље о фарисеју и блудници (ТОН)

Беседа о. Евтимија на Јеванђеље о фарисеју и блудници (ТОН) "Греси наши могу да нам се опросте ако приђемо Господу са покајањем" подсетио је протосинђел Евтимије беседећи на дан Свете равноапостолне Олге, у недељи за нама.

Протосинђел Евтимије / Фото: КМ Новине, архива




На Јеванђеље о Фарисеју Симону који је позвао Господа у свој дом и блудници која је пришла Господу, беседио је протосинђел Евтимије, настојатељ храма Светог Саве у Жеровници на КиМ, где је и служена Литургија.

"Господ нама неће судити што смо грешили, јер нема човека да не греши, Господ не захтева од нас безгрешност и чистоту анђелску, то је немогуће, Он захтева од нас две ствари. Да се кајемо због грехова својих и да се трудимо и боримо против греха, да му се не препуштамо јер то је дрско. Дрско је пред Богом који све види и све зна, него да се трудимо, да се боримо и да молимо Бога за помоћ. Јер, без Његове помоћи, ништа нећемо учинити" рекао је између осталог протосинђел Евтимије у беседи коју можете послушати:





Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 25. јул 2016.

Манастир Бинач: Срби се повукли пред пуцњима, нова оштећења (ВИДЕО)

Манастир Бинач: Срби се повукли пред пуцњима, нова оштећења (ВИДЕО) Група од 20 Срба на коју су испаљена два рафала док су радили порти манастира у селу Бинач вратила се да заврши чишћење и ту затекла поломљен часни престо.

Манастир је порушен након окупације КиМ 1999. године

На остацима цркве затекли су побацано камење и грање и наново оскрнављен и бачен раније поломљени и оштећени часни престо.

Случај су пријавили полицији, која је на лице места изашла са Србима и локалним свештеником.

После јучерашњег оружаног напада у коме нико није повређен, "косовска полиција" је инсистирала да Срби дају изјаве у станици полиције, што су они и учинили.

Они су за агенцију Бета рекли да су се према њима у станици полиције односили коректно, али и да је било коментара да се ради о пуцњави која се чула са сеоске свадбе.

Они су додали да, иако им је јуче речено да ће јавни тужилац покренути истрагу, сазнали су да услед недостатка доказа и изјава сведока и локалних мештана који "нису чули никакву пуцњаву" нема основа за покретање истраге.

Три дана пре почетка чишћења манастирске порте Срби су поднели захтев косовској полицији у Витини и тражили да их она обезбеђују.


  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: ⏯



Тај манастир, веома поштован међу Србима, 16 година уназад на остацима цркве Светог арханђела Гаврила на дан манастирске славе, 26. јула се служи литургија и долазе Срби са свих страна. Од протеривања Епископа Артемија окупљања у овом крају су се претворила у фарсу иако то народ себи не жели да призна из велике потребе да очува своју веру те му је несхватљиво да баш они који су томе живот посветили, данас је и издају.

У овом крају сведоче да је узурпатор трона ЕРП, Теодосије, од народа тражио да "мотком протерају оца Кирила" јер није хтео да стане уз безаконике и одрекне се црквеног поретка установљеног канонима по којима је владика Артемије још увек јединин канонски Епископ ове епархије. Отац Кирило је најпознатији по обнови манастира Драганац а у народу по томе што је 1999. легао на пут испред колоне која је пошла да напусти своје домове и рекао да ако хоће нека иду али прво њега нека прегазе што је резултирало повратком и останком народа. Због тога је један од верника Теодосију одговорио "владико, батина има два краја" након чега је Теодосије сагао главу и ућутао. Неко време после тога силом наметнути игуман манастира Драганац, уз употребу силе, избацио је оца Кирила из манастира.

Од 1963. године манастир је уписан у регистар споменика културе Србије а након 1999. године у потпуности су порушени и конак и манастирска црква.



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

Срби у Метохији (1): Старци жртве насиља, млади немаштине

Срби у Метохији (1): Старци жртве насиља, млади немаштине Старци су жртве напада, а млади економије. Укратко, то је прича Срба у Метохији.

Млади одлазе трбухом за крухом, јер је од свих тих давања Београда за Косово последњих 17 година, ипак изостао један од најважнијих: план одрживе економије. Бриселске статистике  Ма шта говорили политичари, подаци су неумољиви. А они показују да се број напада на Србе на Косову не смањује, нарочито у региону Пећи. Модерним језиком чак и косовска полиција објашњава да није реч о етничким, већ о нападима зарад финансијске користи, крађама уз које често иде и физичко насиље. Расправа о мотивима можда је занимљива за Брисел, али старцима у Истоку и Клини то не прави разлику. Нападнути су јер су нејаки, слаби, не могу да пруже отпор и извесно косовска полиција неће наћи починиоца.
Опљачкана четири пута: Ката Грујић из Доњег Петрића / Фото: Вести

Први су већ на такав живот свикли, каменице у њима буде инат. Али тамо где оне не добаце, ефикасно тера немаштина.

Млади одлазе трбухом за крухом, јер је од свих тих давања Београда за Косово последњих 17 година, ипак изостао један од најважнијих: план одрживе економије.


Бриселске статистике

Ма шта говорили политичари, подаци су неумољиви. А они показују да се број напада на Србе на Косову не смањује, нарочито у региону Пећи. Модерним језиком чак и косовска полиција објашњава да "није реч о етничким", већ о нападима зарад финансијске користи, крађама уз које често иде и физичко насиље. Расправа о мотивима можда је занимљива за Брисел, али старцима у Истоку и Клини то не прави разлику. Нападнути су јер су нејаки, слаби, не могу да пруже отпор и извесно косовска полиција неће наћи починиоца.
 

- Током 2015. било је више од 30 случајева напада на старачка домаћинства. Гађају их, малтретирају, пребијају на њиви. Нема недељу дана да се не деси неко малтретирање. Брачни пар од 75 година, Живана и Ружу Мазић, свако мало неко гађа камењем. Док су радили у башти, недавно су им неки момци ушли у кухињу, узели јаја из фрижидера и полупали. Толико су се осилили. Богосав Дабижљевић има исто 75 година и потпуно је слеп. Пет пута су му упали у кућу, пребили га, поломили му ребра, тукли и његову супругу. Једном су му чак и подрум запалили. Он и жена су морали да оду, а сада у кући живи један локални Албанац, да и њу не би запалили. Прошле године украдено је 13 трактора, 15 грла, и да не рачунам остало - каже Божидар Шарковић, председник Привременог органа Општине Клина.

А Косовска полиција?


- Уххх, када бисте чули неког од командира, рекли бисте па овде је све ок. Они заузму став, па ко папагаји понављају: урадићемо све, ангажоваћемо сва средства. Али, ниједан починилац до сада није пронађен. Полиција дође, направи увиђај, каже решићемо и то је последњи пут да их видиш. До следећег напада.


Бака Ката Грујић из Доњег Петрича једина је Српкиња која се вратила у то село. Њену кућу су четири пута пљачкали, покрали јој све кокошке, уништили башту.
- Знам ко је, а не смеш да кажеш - прича озлојеђена 75-годишња старица, у истој реченици додајући да сигурно остаје тамо где је правила породицу.




Знају све, али не смеју да кажу

Млади пред којима је тек то животно раздобље одлазе јер нема посла. Једини стабилан извор прихода су платни спискови Републике Србије, али због уредбе Владе и када неко оде у пензију, није могуће да на то место дође млађа особа.

Злоупотребе у пољопривреди

На све то, додаје Шарковић, има и злоупотреба. Субвенције добијају и они који су имања продали.
- Министарство пољопривреде слободно може од представника привремених органа да затражи да проверимо особе које добијају пољопривредне субвенције и сигурно бар 30 одсто нема више право на то јер су имање продали. Ту је исто реч о огромним износима - додаје Шарковић.
 
- Останак младих зависи од запослења. Човек трбухом за крухом иде чак и у Аустралију да јури кенгуре - слеже раменима Небојша Вулићевић из села Видање, општине Клина.

Незапосленост је велика, додаје Шарковић, а с друге стране, пољопривредници немају могућност да продају своје производе.

- Наша земља овде у Метохији може да роди све, и кромпир, и пасуљ и црни лук. Повратници су спремни да раде, али је проблем пласман. Рецимо, Општина Клина, Исток и Пећ имају око 2.000 хектара земље под пшеницом, а Албанци нам диктирају цену увек мању од тржишне. Прошле године пшеница се плаћала од 17 до 19 центи, а ми смо били принуђени да спустимо на 16. Један од разлога је што немамо где да је складиштимо. Прошле године имали смо и око 30 тона вргања одличног квалитета, али ни Срби ни Албанци нису хтели да откупе. Испред носа нам пролазе паре које су могле значајно да побољшају стандард Срба - истиче Шарковић.



Ипак смо и ми Срби

- Уз социјална давања и повратничке помоћи, донације семена пшенице, кукуруза и вештачког ђубрива породице некако преживљавају. Не треба нама пуно, али нас погађа константна неправда. И оно што доживљавамо од Албанаца, али и што када стигне хуманитарна помоћ или донација, то се подели до Митровице. Ми то видимо као дискриминацију. Ипак смо и ми Срби. И ако ставимо на папир, јужно од Ибра има више Срба него на северу, у који су све очи упрте - истиче Божидар Шарковић.

- Нема бољих ствари. Него, све некако уназад - каже локални свештеник Слободан Марковић.


Од Истока и Клине, до Пећи и Призрена, у Срба је све мање и мање. Како време пролази, истичу многи од саговорника "Вести" живи се на минимуму и без загледања у будућност.

 

- Да будем најискренији, да сам ја млад, не бих остао овде - закључује Радојко Савић, из села Црколез, општина Исток. Села у којој је половина кућа спаљена, али никада, па ни данас имања и окућнице нису биле на продају.

Јелена Петковић


Извор: Вести    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

Догађаји

Новорусија

Православље

Фото

Видео