Вести:

Косово и Метохија

Наша реч

Најновије ►►►

субота, 03. децембар 2016.

Шиптарима ништа није свето, на српском гробљу у Ђаковици граде Суд!

Породице из Ђаковице реагују због одлуке да се на старом православном гробљу гради суд. Албанци су после 1999. порушили и цркву и ту направили градски парк.

Старо гробље у Ђаковици, данас градилиште. / Фото: А. Ђикић, НСПМ
















На старом православном гробљу у Ђаковици, на којем сада шиптарске власти граде зграде суда, сахрањен ми је свекар Спиро Станојевић 1963. године. То је наше старо православно гробље и то знају сви Шиптари у граду, али очигледно да њима ништа није свето, па ни кости покојника - прича за "Новости" Душанка Станојевић (84), једна од расељених из Ђаковице.

Драгојла Ђикић (75), просветни радник у пензији из Ђаковице, говори за наш лист да је гробље било велико и да је оно из периода пре и после Првог светског рата.


Црква и капела Св. Саве на ђаковичком гробљу. / Фото: А. Ђикић, НСПМ
- Иако је временом урушавано, на њему је до 1999. године било на стотине надгробних споменика. Ја сам као девојчица одлазила са мајком јер ми је на том гробљу сахрањен деда који је умро млад, али и бројна родбина. Поуздано знам да се на том гробљу налазе гробови и два руска геометра као и једне Рускиње, наставнице балета која нас је као мале учила овој уметности - прича Драгојла.

Она објашњава да је њен покојни отац, који је преминуо пре 44 године, први Србин из Ђаковице који је сахрањен на новом гробљу у Пискотама.

И Слађана Кузмановић (50) чија је бројна родбина сахрањена на старом православном гробљу у Ђаковици на којем се сада зидају три зграде суда, каже да је као девојчица одлазила са мајком да запали свеће рођацима али и француским и енглеским војницима који су страдали у Првом светском рату, а који су сахрањени на том гробљу.


Градилиште на гробљу у Ђаковици. / Фото: Новости
Сећа се, каже, када јој је отац преминуо 1981. године да је сахрањен на гробљу у Пискотама, али су и даље сви Срби из града одлазили на задушнице на старо православно гробље.

Марина Савић (51), сада расељено лице из Ђаковице, чија се кућа налазила преко пута овог гробља, каже да су албанске власти после 1999. године порушиле и православну цркву у центру Ђаковице и ту направиле градски парк.


Црква Свете Тројице данас потпуно порушена, остаци уклоњени а на том месту изграђен парк.

Извор: Новости    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

Господари судбине

У прошли петак је Вучић био код пријатеља Бин Заједа. Петак је свети празник, муслимани тог дана не спавају ни са женама.
















Милован Бркић, Таблоид



Али, Вођа је, тврде упућени, уговарао и удају своје кћерке мезимице за шеиковог сина, и договарао послове илегалног трансфера оружја на Кавказ и на територију под контролом Курда. Како су Курди из Ирака најбогатији, под вођом Барзанијем, зато је и он позван да буде јемац-платилац за испоручено оружје, опрему, санитет и добровољце-псе рата из Србије, које ће Александар и Андреј да шаљу, а господа Курди ће да плаћају. Пола на рачун СДПР-а а пола крвавој браћи, што на руке, што на тајне рачуне у приватној држави УАЕ, код шеика.

Иако није био у земљи, све телевизије су репризирале његове раније наступе, да делује као да је он ту.

Има и оних који тврде да се Вучић уплашио најављеног заједничког штрајка војног и полицијског синдиката. Ко зна ко иза тога стоји, плашили су овог шизофреног педера.

Начелник Генерал-штаба Љубиша Диковић запретио је војним синдикалцима да ће на њих да пошаље навијаче и хулигане, да их пребију!

Никада у историји војни вођа није претио својој војсци да ће их измлатити плаћајући отпаднике друштва-хулигане. Сваки официр из било које земље света треба да обије да се рукује са Диковићем, а они који познају његове збринуте кћерке да их питају од чије крвнине живе.

Не чуди оваква суровост генерала Диковића. Његов министар је доскорашњи возач, а председник Владе шизофрени педер.

Вучићева камарила, брат Андреј, отац Анђелко, кум Никола Петровић сматрају да су власници наших судбина. Војници морају да се хране и облаче о свом трошку, са платом од 260 евра. Две трећине запослених, којима Вучић обезбеђује посао плаћањем страним компанијама из буџета, раде за 22.000 динара, по цео дан, без хране, одмора, без регреса и плаћеног превоза. Многи носе пелене, да не иду у тоалет, да газде што више зараде...И опет их Вучић свакодневно грди, као нераднике, на сва уста.

Ко није члан напредњачког картела, нема шансе да добије посао.

Заиста, Вучићева банда је господар наших судбина. Ником не прашта. Ни умрети се не може, ако они не одобре!

Прошле недеље, потукли су се у Новом Саду Андреј Вучић и бизнисмен Звонко Веселиновић. У све већој беспарици у Србији, Вучићи сада рекетирају, прво, бизнисмене са Космета, па редом. Звонка ће првог затворити и ''извршити пренос његове имовине на Андреја''. Таква судбина чека све оне који су са Вучићима били блиски.

Вођа је страшљивац. У петак су његове новине најавиле да је дао рок од три дана да БИА открије убице Салета Мутавог и да утврди власништво над оружјем, или ће их почистити. БИА није овлашћена да истражује убиства криминалаца, и поседовање оружја, јер је то у надлежности полиције (Службе за борбу против организованог криминала). Он је први диктатор који не плаћа ни војску ни полицију, ни тајну службу, а очекује да заштите његову лоповску породицу!

Господари наше судбине имаће црну судбину.

Вучићева Велика пропаганда лажи најавила је његов скори сусрет са Путином и Трампом. Шокирани, писали смо изабраном председнику Трампу да ли је то могуће? Његов саветник нас је охрабрио. Зар са таквим диктатором? Лакнуло нам је. Председник Путин је најавио долазак министра Лаврова. Са Вучићем нема више сусрета. Руси знају ко је он, какав је лажов и лудак у питању.

Ни енглеска обавештајна служба неће моћи да му помогне да побегне у Уругвај. Време велике наплате и чишћење смрада из Владе Србије је пред нама. У Народној банци седе и они који нису напредњаци. Сваком рачуну и исплати се ушло у траг!

Много крви и несреће су донели Вучићи, кум Никола и њихова свита, које се полако ослобађају.

Несрећни патријарх Иринеј одликовао је несрећног уредника ДезИнформера Драгана Ј. Вучићевића.

Господари наше судбине смртно су уплашени од господара својих живота.

Оче, опрости им, јер не знају шта чине!





Извор: Таблоид    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

петак, 02. децембар 2016.

Савршени кандидат помахниталих „елита“

Саша Јанковић се никада не смеје. Ваљда мисли да намргођен изгледа озбиљније, или је пак природно намћор. Свеједно, он заиста делује биолошки неспособан да икога развесели.

Саша Јанковић


Али су зато његови љубитељи урнебесни:

„Србија се већ годинама суочава са дубоком и тешком кризом која прати недовршену транзицију државе и друштва. Институције су разорене или под притиском, неповерење грађана у државу је огромно, неправда је свуда присутна, а сиромаштво реалност за већину људи. Грађани имају прилику да почну да мењају ствари на председничким изборима следеће године. Улога председника државе, у дубоко подељеном друштву које никада није успело да отвори озбиљан и конструктиван дијалог о тешким темама, додатно добија на значају“, стоји на самом почетку апела којим је стотинак јавних личности позвало Сашу Јанковића, већ девет и по година заштитника грађана, да се укључи у трку за здање на Андрићевом венцу.


ВАШАР ИЗВИКАНИХ ТАШТИНА

Објављен у петак, апел је, насупрот самом Јанковићу, разгалио Србију. Најпре, списак потписника је просто смехотресан. Ту је „Политикин“ еротоман Бошко Јакшић, али и бивша „локица“ Јелена Тинска, тако да, уз сво уважавање њихове политичке проницљивости, нико не може да искључи могућност да се у апелу крије и каква сексуална порука заводника Бошка заносној Јелени. Онда је ту глумац Никола Ђуричко, чини се најзад опорављен од развода Бреда Пита и Анђелине Џоли, чији му је брачни бродолом, како је признао у недавном гостовању на Н1 телевизији, пао необично тешко. Затим вајни редитељ Јанко Баљак, који се још није опоравио ни од Брозове смрти, судећи по његовом „Плавом возу“, вероватно најбезвреднијој творевини у историји Радио-телевизије Србије. Па још један залудни „филмски стваралац“, Стеван Филиповић, редитељ недотупавног „Шишања“ које је режим Бориса Тадића ономад био промовисао и у српској скупштини и у британском парламенту, али и филмски критичар Милан Влајчић, који је то и такво „Шишање“ својевремено похвалио као „српску Паклену поморанџу“ – и остао жив.

И тако даље. Све сами бисери као створени да их Татјана Војтеховски (такође потписник!) испита у оним својим злогласним ријалити чепркањима по потресним људским судбинама. Кад скупина таквих недостојника реши да се удружи у политичком деловању, то њихове личне трагедије неминовно преводи на поље друштвене пародије.

Ништа мање детињаста није ни садржина самог апела, почев од већ цитираног увода. Мудраци указују грађанима на „прилику да почну да мењају ствари“ тако што ће да гласају за Сашу Јанковића. А шта би то Јанковић мењао у односу на одиста штеточински режим Александра Вучића? Да ли би најзад зауставио погубне евроинтеграције? Или пузеће улажење у НАТО? Или гажење Устава Србије и одрицање од злочином отетог Косова и Метохије? Да не би можда, за рзалику од Вучића, одбацио „ед мемоар“ и стао да развија привредну сарадњу са Русијом?

Лична нетрпељивост између Јанковића и Вучића је неспорна, али у чему се то њихова политичка становишта разликују?!

Чак су и по превртљивости слични. Јанковићу, наиме, нико никада неће пребацити да је гадљив у избору радног окружења. Деведесетих је најпре био новинар прозападне агенције „Бета“, али је онда 1997. мртав-хладан прешао у савезно Министарство омладине и спорта које је било у рукама Социјалистичке партије Србије до Петог октобра. Тамо је преживео и преврат, остао у министарству и под ДОС-овском диктатуром, све до 2003. када је почео да ради за ОЕБС. Њих је напустио 2007, када га је Народна скупштина поставила за заштитника грађана. На то место предложила га је Демократска странка Србије, али га силазак ДСС-а са власти нимало није затекао неспремног, него је и у Тадићевој хијерархији заузимао посебно место, чим је децембра 2010. баш он одлетео у Осло (владиним авионом) да присуствује додељивању Нобелове награде кинеском дисиденту. И поред оваквих престројавања, лета 2012. тада нови сазив Скупштине једногласно му је одобрио нови мандат на место заштитника грађана, а са новоуспостављеном Вучићевом влашћу сарађивао је без икаквих несугласица у наредне две године, одобравајући им тешка кршења људских права на Космету у спровођењу Бриселског споразума, као и гушење Уставом зајемчене слободе кретања незаконитом „геј парадом“.

Тек после чувене туче Андреја Вучића и обезбеђења му са Жандармеријом, Јанковић долази у сукоб са режимом. Све до тада, два рођена превртљивца, Јанковић и Вучић, нису један другом правили ма какве тешкоће.

Како онда Србија да се не кикоће док чита о „прилици да почне да мења ствари“ коју јој нуде пријатељ Бернара Анри Левија (Горан Марковић), или писац који се хвалио како је ногама газио позиве да се заштити ћирилица (Владимир Арсенијевић)?!


ЕЛИТЕ БЕЗ КОМПАСА

Када се, међутим, узме у озбиљно разматрање, апел Саши Јанковићу је недвосмислен доказ безумља самопроглашених друштвених „елита“.

„Одмереност, храброст коју је показао у тешким тренуцима, посвећеност одбрани владавине права и заштити људских права, професионални резултати у изградњи важне институције – гаранција су да би Србија у њему добила председника каквог заслужује“, величају Јанковића потписници, по свој прилици не до краја свесни да је свака и једна од набројаних похвала чиста лаж. Колико је био посвећен владавини права и људским правима, најбоље знају, као што је већ речено, они најугроженији, а то је Србији одан свет са Косова и Метохије. Али Јанковић се ни иначе не може похвалити „професионалним резултатима“. Штавише, за једног правника одликује се ванредном спремношћу да крши законе чак и на мање-више безазленим примерима, као што је овај у који је и моја маленкост била уплетена.

С јесени 2009. године, Иницијатива младих за људска права тужила је била Нову српску политичку мисао због наводног говора мржње, а онда, пре него што је судски поступак уопште и започео, иста та Иницијатива је уприличила округли сто управо поводом те њихове тужбе. То је било озбиљно кршење закона који забрањује јавно коментарисање судских поступака пре него што су окончани, како се на суд не би вршио утицај пре првостепене пресуде.

Писао сам у то време за НСПМ, па сам, заједно са Маринком Вучинићем, био одређен да у име НСПМ одем на округли сто и опоменем учеснике да је то што раде кршење закона, али и да скренем пажњу на истински говор мржње који се, уперен против Срба, могао прочитати на „Е новинама“ или пак Пешчанику. Међу учесницима је био и заштитник грађана. И нимало није био потрешен због тога што крши закон. На Маринковићево и моје упозорење да је сама тема скупа противзаконита, буквално се, као и остали учесници, није ни осврнуо. Господин правник.

У једном тренутку улетео сам у оштру расправу са Биљаном Ковачевић Вучо, када је покушала да ме убеди да Срби не могу бити предмет говора мржње јер нису „рањива група“. Ову непојамност Саша Јанковић не само да није оповргао, него је зајапуреној Биљани Ковачевић Вучо дао за право, додуше посредно (ућуткујући мене позивом да расправу оставим за неку другу, тобоже прикладнију прилику). Господин заштитник.


ВУЧИЋУ НА СРЕЋУ

Саша Јанковић није ни одмерен ни храбар, што се непобитно може закључити на основу тога како се лане држао када су му режиму наклоњени таблоиди ископали из прошлости случај самоубиства најбољег пријатеља у његовој, Јанковићевој, кући.

Не улазећи у то шта се заиста догодило и да ли је Јанковић одговоран за смрт свог друга, остаје чињеница да породица страдалог младића и даље криви управо Сашу Јанковића, коме је, када је цела афера избила на видело, поставила неколико нимало угодних питања која, како кажу, до дана данашњег нису добила уверљиве одговоре. Све и да ни на који начин није допринео смрти најбољег пријатеља, како је могуће да Јанковић за све ове године није нашао за сходно да унесрећеној породици отклони недоумице?

Ко би још породицу најбољег пријатеља после такве трагедије оставио у таквом неспокоју?! Свакако не неко ко је „одмерен“ и „храбар“, каквим Јанковића описују потписници апела.

Толико о Јанковићу. Да се вратимо сада на 104 јавне личности које, нажалост, уживају некакав, махом незаслужени друштвени углед, а дају себи за право да се изјашњавају о осетљивим питањима о којима очигледно не знају под милим богом ништа.

Осим што су овим апелом показале колико су недорасле ма ком одговорном задатку, дотичне личности исцртале су и једну истину која многима промиче: Србија није под „окупацијом“ и Србијом не управљају Западне силе, које, несумњиво крволочне и непријатељски настројене према српству уопште, заправо само користе овдашње недостојнике и њихов злокобни политички и друштвени утицај.

Док цео свет напето ишчекује на шта ће да изађе владавина Доналда Трампа, извесно је да нико из америчке дипломатије, па ни Кајл Скот, уопште и не размишља о Саши Јанковићу и његовој могућој кандидатури за председника Србије. Исто се може рећи и за Западну Европу, која се још није опоравила ни од Брегзита, а сада мора да се носи и са новим, прекоокеанским шамаром, па још и турским претњама да ће послати нове таласе миграната. Да ли је вероватно да, у таквим околностима, из Вашингтона, Лондона, Брисела или Берлина стигне наређење да се састави апел Јанковићу?

Наравно да није.

Поготово не би Западњаци то радили у овом тренутку, када се и код њих сасвим урушава сам концепт славних личности – глумаца, певача, музичара, писаца, новинара, ТВ звезда… Трампова победа разоткрила је дубоко гађење које су најшири народни слојеви гајили према „истакнутим појединцима“ оданим једино сопственим повластицама. А на Балкану, поготово у Србији, та клика је још и омраженија него што је у Америци.

Иза апела, према томе, не стоји никаква „западна агентура“. Исто тако ни иза Јанковићеве кандидатуре, о којој се наглас размишља већ више од годину дана.

И апел, и Јанковић, и његова кандидатура, али и оно против чега се он као бајаги бори, све је то закувано у овдашњим кухињама, из Србије и непосредног окружења (првенствено Загреба и Подгорице). Србија се суверенитета одрекла сама. Није нас у овај државни суноврат који траје пуних 16 година натерао нити један страни амбасадор. Они су га свакако потпомагали, од Вилијема Монтгомерија па надаље, али је суноврат изворно последица немоћи и слабости српских државних установа, унутрашњег слома безбедносних и одбрамбених служби, те на крају нискости политичких и друштвених елита.

Уосталом, највише користи из Јанковићеве кандидатуре извући ће управо онај против кога је све то наводно и уперено: Александар Вучић. Истински популистички кандидат би Вучићу утерао страх у кости. Јанковић ће, онако намргођен, само да га разгали.


Пише: Миодраг Зарковић


Извор: ФСКСРБ    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

Осврт на филм ''Споразум'' - шта смо видели а шта ''нисмо''?

Живот на филму или: филм о животу и смрти у прадомовини српске државности - филм ''Споразум''.

Фото: sporazum-movie.com



  • Мада су сцене из реалног живота Срба на Косову и Метохији у прошлом и почетком овог века превазишле сваку уметничку машту, то није разлог да се уметници овом тематиком не баве. До сада су снимљена само два филма на тему албанског терора над косовско метохијским Србима "Енклавa" и "Споразум", а овај последњи је био разлог за критички осврт Ивана Максимовића, дописника Магазина Таблоид из Косовске Митровице.


Пише: Иван Максимовић, 'Таблоид'



Драматични догађаји на простору Косова и Метохије, који чини националну, државну, духовну и сваку другу суштину српског идентитета, а који су се одиграли последњих деценија (посебно с краја прошлог и почетка овог века), морали су да нађу више места и у српској кинематогрофији, можда и да покрену нови талас, али се ништа од тога није десило.


У народу свакако постоји велико очекивање али не само да остаје неостварено. Услед тога сваки филм који иоле буде на ту тему, а за сада их је свега два, бива просто прихваћен без икаквог критичког погледа на само дело. Сећања на ове догађаје су толико жива да се не могу назвати тек сећањима а последице и константно понављање насиља над Србима указују на једноставно сагледиву реалност која је још увек жива свакодневница а не успомена. Свега тога има и у филму "Споразум" који је после "Енклаве"тек други који се бави судбином Косова и Метохије. Први утисак, односно почетак самог филма, испуњава очекивања и заснива причу на реалним догађајима што га чини јединственим. Ипак, на крају филма, неупитно остаје благи осећај празнине.

„Споразум", који потписује као сценариста и редитељ Ужичанин Предраг Радоњић, који је провео више година као новинар чији је посао везан за КиМ, се не може посматрати као као филмско дело и ништа више јер свака слика и звук који са Косова и Метохије буду послати у свет, без преседана утичу на изградњу свести, ставова или предрасуда које јачају или слабе позицију онога о коме је реч. Тај аспект овог филма је и најважнији у актуелном тренутку, за 30 година то вероватно неће бити тако али сада јесте.

Новинарка „Политике" писала је како је филм историјски важан за српску кинематографију јер је први сниман на Косову и Метохији после рата 1999. године. Аутор и продуценти филма узели су то чак и као пропратни слоган у маркетиншке сврхе. Међутим, по мени је то чак увредљиво. Ако је само у томе значај овог филма онда је она само на фин начин хтела да каже да филм у ствари није добар. Њена тврдња не само што није позитивна већ је и нетачна.

Први српски играни филм после 1999. године у потпуности сниман на Косову и Метохији је филм „Неспоразум"... Сценариста и редитељ тог филма је Ненад Тодоровић, директор измештеног приштинског Народног позоришта. Продуцент тог филма јесте Предраг Радоњић па (за сада) претпостављам да је ово „чињеница" о првенству снимања заправо договор њих двојице који су у филму „Споразум" заменили улоге а и у томе што ћемо „Неспоразум" видети тек следеће године иако је у потпуности завршено снимање а он још пре две године од Филмског центра Србије добио само на име трошкова постпродукције више од десет (ако се добро сећам негде око 13 хиљада евра) што представља готово половину новца у односу на оно колико је укупно коштао „Споразум" како његов аутор тврди. Зашто је то тако за сада је непознаница.

Историјски значај "Споразума", ако о првенству у нечему говоримо као о значају, јесте то што су у њему по први пут у српском филму приказани конкретни злочини против Срба од стране Албанаца. Тај злочин и последице које су произашле из њега представљају и окосницу ове филмске приче.


Фото: sporazum-movie.com

Сам почетак је изузетно упечатљив, први минути филма су мучни јер представљају огољену реалност која за расељене Србе траје до данас. Ту је најприближнији филму „Kућа поред пруге" који се такође на дубоко емотиван начин бави управо судбином прогнаних Срба још 80-тих година који су, као и јунаци овог филма, свој заклон пронашли у Краљеву. Неупућеног гледаоца прве сцене могу да наведу на закључак да се ради пре свега о повратку расељених Срба у своје домове. То ипак није кључни моменат филма већ само један од елемената нарације да се на контролисани начин прикажу не узроци већ последице сукоба два народа, различитих полазних позиција Шиптара и Срба на начин какав већ влада у српском друштву као предрасуда а који битно онемогућава правилно разумевање суштине самог пролема. У том сегменту сукоба тешко је приказати нешто ново с обзиром да свако разбијање уврежених ставова битно утиче на савремени политички курс који ни мало није наклоњен српским интересима а кога се медији стриктно држе.

Са друге стране пробирањем и истицањем једних а запостављањем других мотива ствара се полуистинита прича која ће приказати стварност какву аутор доживљава или жели да је ми видимо. Проблем би био упола мањи да промотивне наступе аутора и учеснике филма у медијима не прати фраза да је филм инспирисан истинитим догађајима. Најпрецизније у овом случају било би рећи да је филм употребио одређене животне, дакле истините али екстремо ретке и јавности непознате ситуације, и да се њима послужио како би утврдио предрасуду о расељеним Србима, а у крајњој линији, и уопште о Србима са Косова и Метохије која се у животу већ дуже време манифестује чак и као непријатељско расположење према њима од стране сународника из остатка Србије.



О последицама сукоба

Замислите филм сниман на Косову и Метохији, а да није „по истинитим догађајима"? О чему би тај филм уопште могао да буде? Ако би он и био сниман тако онда чињеница да је ту сниман била би најнепожељнији податак о том филму јер би га потпуно непотребно "оптеретио" извесним очекивањима. Косово и Метохија у себи носе историју, судбину, драму... Везани су за сваку област живота заступљену у животу било ког човека ма где он живео на планети али њихов збир ће увек и увек значити - сукоб и неправду, из ког год угла гледали на њега. Дакле, немогуће је снимати филм на КиМ а да није у мањој или већој мери сниман по истинитим догађајима али манипулацијом тих догађаја јесте могуће испричати причу која се никада није одиграла.

У овом филму ће наивне повратнике, измалтретиране од стране свих који су их успут срели, и њихових и „наших", сачекати заседа Албанаца који по њима отварају ватру и насилно их заустваљају. То је сцена која због своје аутентичности може и заслужује да као првенац да уђе у историју српског филма. Међутим, она уједно представља и прекретницу са очекиваног курса. Од тада ће филм помињати али неће приказивати „тежак живот и невоље повратника и Срба на Косову и Метохији са којима се свакодневно сусрећу". Од тог момента почиње константно опадање динамике и акције коју филм наговештава на почетку. Драматика, придодата искључиво филма ради а лишена најављеног реалистичног осликавања тешке српске свакодневнице на КиМ, ни изблиза не испуњава очекивање које почетак филма најављује.

Као и сви документарни па и онај једини српски играни филм о Косову и Метохији пре овога, „Енклава", и овај се бави последицама сукоба без узимања у обзир околности које су до њега довеле а које се развијају барем век уназад препознатљиве као оркестрирани иступи Шиптара, јавно приказивани као протести због кршења албанских људских права а испод површине искључиво са циљем отимања Косова и Метохије. Као такви увек су усмерени против Срба који за све то време од њих трпе страховите злочине и притиске не би ли напустили своја имања или их продали будзашто. Убиства Срба и силовања најчешћи су облик притиска током минулих деценија а кулминирали су током рата на Косову и Метохији у форме какве Европа није видела од логора и крематоријума нацистичке Немачке. Ништа од тога нећете видети за сада ни у једном српском, па ни у овом филму.

Након поменуте, преломне сцене напада, готово све дозавршне шпице надамо се да ће главни јунак издржати притисак због наметнуте дилеме. Расплет, односно решење, ипак је пронађено на привидно „неутралном" терену у драматуршком смислу али се сасвим неупитно може закључити да је реч о издаји „из љубави". Издаји људских вредности са којом свака личност може да се сретне. Ако гледаоци махом одбијају да се идентификују са главним јунаком а аутор тврди да је прича истинита, питање је кога онда сам аутор осликава?

Напуштена места, делови насеља, порушена гробља, страже пред манастирима јесу српска свакодневница али и нешто што у овом филму видимо. Опет, попут начина како су приказани у филму „Енклава", ни овде не знамо чак ни зашто нешто изгледа уништено, ни ко је то уништио и када? Да ли су гробља запуштена јер су Срби "отишли" некуда, или их је неко порушио а ми не чујемо и не видимо ко... Да ли је стража на прилазу манастирима редовна патрола или је тренутак „посебан", зашто су уопште ту?... Да ли су насеља напуштена због масовног одласка у градове? Једино што видимо је како главни јунак пролази кроз крхотине прошлости а ми немамо представу зашто је то тако.

Шта или ко је уништио гробље, како до тог сазнања? / Фото: sporazum-movie.com


Све су то детаљи које ми, наравно, препознајемо само зато што знамо за страдања Срба на Косову и Метохији али неко ко у свету недовољно познаје ситуацију у великој је мери изложен ризику да не схвати или сасвим погрешно протумачи приказане слике. У сличној позицији биће и Срби који ће филм гледати за 20, 30 година. Гледајући филм стичемо утисак да је нешто заиста приказано и будући информисани о догађајима дозвољавамо да нас половичан начин представе обмане као да је нешто добро урађено. А, није.


"...Зашто смо онда ратовали"

Као играни филмски првенац оставља утисак да се аутор чврсто држао сценарија, због чега глумци у завршницама сцена остају „блокирани" у тумачењу емоција и стоје помало „празни" чекајући „рез" због чега филм изгледа помало „тврдо". Ипак, у поређењу са филмовима првенцима домаћих редитеља који данас представљју значајна имена српске кинематографије, у овом филму је то чак много мање присутно.

ПОСЕТИТЕ САЈТ ТАБЛОИДА:


Сцене у којима се приказује однос Срба једних према другима, Срба и Албанаца као и ових других међусобно, врло су аутентичне па је велика штета што је аутор дозволио да драматургију понесу или фиктивне или прерађене сцене због чега филм веома трпи.

Занимљиво је да Америчких окупационих војника има у филму али они нису приказани ни у каквом негативом светлу иако су управо најодговорнији за тренутно стање.

Албанци су приказани у светлу своје нетрпељивости према Србима. Заседа српским повратницима је припремљена, како један од нападача каже „ако се они врате, вратиће се и остали. Зашто смо онда ратовали?". То јесте врло смео и отворен приступ методи којом се филм користи да би приказао драму, у томе је једна од његових вредности, али су сви негативни ликови Албанаца приказани врло уопштено изузев једног делимично „откривеног". Са друге стране, Срби су у оквиру општих ситуација приказани као персонализовани и дубоко лични ликови који као такви представљају Србе са Косова и Метохије у општем светлу. Тако да са једне стране имамо нешто што свакако нисмо могли да сакријемо, албанско непријатељство према Србима, и са друге нешто што ипак не познајемо довољно, судбину српских повратнике и њихове животе након прогона о чему нећемо сазнати више чак ни након филма.

Шта је још битно да се о овом филму зна а што је утицало на његов коначни изглед. Предраг Радоњић је из Ужица, није са Косова и Метохије. Он је овде дошао током 90-тих због студија књижевности а "остао"због посла, како би зарађивао за живот на препоруку пријатеља, Живојина Ракочевића који га је упознао на студијама у Приштини у годинама пре рата на Косову (његов боравак на КиМ своди се на повремене посете и лобирање за своју фирму у Београду).


Готово од самих почетака и оснивања КИМ радија, на предлог и иницијативу владике Артемија односно Епархије рашко - призренске а што је спроведено активностима Српског националног већа КиМ и донацијама страних организација. Управа радио станицом поверена је протосинђелу Нектарију (Воргучићу). До Погрома марта 2004. године радио станица је функционисала у том формату да би се тада српски медијски представници уверили како је неопходно имати на терену и ТВ екипе јер догађаји се развијају муњевитом брзином и у условима небезбедности никако није могуће новинарским екипама из централне Србије да на време стигну и било шта забележе. Тада настаје ТВ продукција Глас Југа уз техничку подршку Националног Дневника ТВ Пинк (помоћ у опреми за снимање и прослеђивање материјала). Уредник КИМ радија и касније Гласа југа био је Живојин Ракочевић, из Мораче у Црној Гори, све док није постао члан РРА. Монтажер и особа одговорна за техничко функционисање радија је Горан Аврамовић из Крагујевца. Дакле нико од кључних људи овог, у једном моменту изузетно важног медија, ни једног тренутка није био са Косова и Метохије. Радоњић је успео да лобирањем од једне приватне клинике из Београда добије средства за покретање ТВ станице "Центар" која је и продуцентска кућа која је технички изнела овај филм.

Са отварања ТВ ЦЕНТАР, с лева на десно: представници окупационих снага немачког КФОР-а, Рада ТрајковићСава Јањић, такозвани министар у "влади" шиптарских сеаратиста Далибор Јевтић, такозвана "амбасадорка" САД у Приштини Трејси Ен Џејкобсон и други...





Отров из Нектаријевих уста

На све ово се не може прећутати чињеница да је главни продуцент филма „Споразум", некадашњи дечански монах који је напредовао чак до чина протосинђела, Нектарије, а после 16 година монашког живота одлучио да (2006.) самовољно напусти монаштво, скине мантију, ожени се. Искористио је чињеницу да је због монашког послушања КИМ радио из административних разлога био регистрован на његово име те је тако само „наставио" да буде директор истог радија којиод тада обезбеђује приходе за живот породици човека рођеног у Босни, где његова мајка живи (барем до пре неку годину), који је ишао у средњу школу у Словенији а касније живео у Нишу.

На сајту КИМ радија, у делу „О нама", наводи се да су главни донатори, спонзори и партнери овог радија „...владе Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Канаде и Немачке. Осим наведених страних канцеларија, које су до сада остале наши главни донатори, подршку радију су пружали и Национална задужбина за демократију (НЕД), Балкански труст за демократију (БТД), Косовски фонд за отворено друштво (КФОС), амбасаде Норвешке, Финске и Швајцарске у Приштини, ИРЕКС, УНДП, УНФПА и многи други".

Раскинуте су све дотадашње везе са Епархијом рашком призренском и СНВ КиМ али су очуване одличне везе са дечанцима, пре свих Савом Јањићем и Теодосијем Шибалићем, касније првацима црквеног пуча и незаконитог узурпирања у коме и данас обитава Епархија рашко-призренска са седиштем у Грачаници.

Нектарија, (световно име Исака) Воргучића албански медији у интервјуу из 2006. године називају „Оцем независности", а он у истом још каже да су Срби требали „1999. године, по повлачењу војске и полиције, да схвате своју политичку судбину" тачније да прихвате окупацију и наметнуту албанску управу.

Аутор тог интервјуа је Петрит Сељими, данас "министар" у тзв. влади албанских сепаратиста пре свега познат по екуменистичком, тј., међуверском дијалогу у чему своје учешће нарочито истиче Нектарије (Исак) Воргучић и то још од раних поратних година на КиМ. Томе се изразито, као једом од начина отимања српског верског наслеђа и стварања нове "косовске православне цркве" као прилогу шиптарској држави, противио епископ Артемије што је био један од два разлога да буде прогнан. Други је био његов чврст став и противљење отимања КиМ и активности у том смеру. Са узурпацијом Цркве и медија на КиМ, српски народ у потпуности губи оријентир у даљој борби за своју државу и опстанак.

Исак активно учествује у промоцији „демократије" на КиМ и унапређујући сепаратистичку „независност" у све очигледнијем облику заузврат не добијајући ништа од њих, и даље су главни финансијери ове политике Американци. Ипак, одлично очувани односи са присталицама извршеног црквеног пуча 2010. године на КиМ, већ поменутим Савом Јањићем али и игуманом Иларионом (некадашњим глумцем из Београда, Растком) Лупуловићем, помогли су реализацију овог филма, како се то каже а њима се аутор у одјавном титлу на крају филма посебно захваљује.

Црква, дакле, није изостављена ни у овом филму. У јединој, али кључној сцени за доношење тешке одлуке о проблему са којим се главни јунак среће, он охрабрење тражи у манастиру и управо ту је Црква приказана као институција у којој Бога најмање има а „из љубави према ближњима" није лоше материјално се окористити, препоручиће у овом манастиру након изузетно хладног дочека игуман уредно подшишаване браде (што је иначе недозвољено, без изузетка).


"Само ти узми коју кинту, синко" / Фото: sporazum-movie.com
Збуњујуће да је то могло да добије пристанак оних који тренутно контролишу рад манастира и ко се ту у ствари пита? Или можда није збуњујуће јер знамо да су баш дечанци били ти који су предњачили у сарадњи са сепаратистима са КиМ. Од примања Сејдиуа као председника албанских сепаратиста за Васкрс у манастир, оглушујући се о благослов надлежног епископа, преко Бајдена и Агима Чекуа па до прибављања личних докумената такозване „републике Косово" за ондашње монаштво и ко зна чега још између? У тој сцени чак статира један од дечанских монаха, Марко. Да напоменем и да је Сава Јањић био на званичном отварању ТВ "Центар" у власиштву Исака Воргучића, одбеглог дечанског монаха.

Добро приказане слике из живота Срба са КиМ са почетка филма, све остало замагљују ишчекивањем чије би испуњење оправдало пропусте али - то се не дешава.



Да ли је филм испричао причу...

Остаје дилема и потреба да се разграничи шта се у филму хтело а шта смело да прикаже, јер ипак га продуцира медијска кућа која делатност обавља са дозволом шиптарских квази-институција која би свој опстанак довела у питање реално приказаним стањем. Међутим, како уопште сакрити да ни 16 година од прогона нема повратка Срба, како сакрити да Срби нису безбедни кад не прође ни месец а да не буде неког озбиљнијег напада на њих, како сакрити да су гробља уништена кад више готово ни једног нема у срединама из којих су Срби протерани? Да ли је онда трик у уопштеном приказивању албанске стране а персонализовању Срба који на Косову и Метохији живе или су прогнани? Ликови, дакле, Срби које успут срећемо, од Краљева до Грачанице, редом су лакоми на новац, брзи на псовке, заједљиви, пуни презира и међусобне мржње, мешавине конзерватизма и развратног живота. „Патријархални женомрсци" који развијају послове са Албанцима и добро им иде. Људи који ће продати и „мртву мајку" зарад нешто пара. Прећутно али очигледно сами криви за све што их је снашло... Да, и те како и на жалост све више таквих Срба има.

Али су то ипак усамљени случајеви а њихов број се повећавао са притисцима Албанаца чија је реприза масовног насиља марта 2004.године у присуству НАТО снага и одсуство било какве државне реакције српских власти, нагнала највећи број Срба да почну продају својих имања. То је додатно поспешено самопроглашењем „независности" 2008. године и поновног одсуства сваке реакције нових српских власти. Живот после тога у срединама јужно од Ибра постао је неподношљив и без избора хоћете ли или не да прихватите (једину) албанских власт уколико иоле желите да функционишете. Са Бриселским споразумом 2013. године и насилно организованим шиптарским изборима на северу Косова и Метохије, као и агресивном политиком Александра Вучића да од српског народа на КиМ направи додатак новонасталом "косоварском" народу, угасила се скоро свака нада да ће моћи даље да се опстане као Србин. Власт се побринула да све то „подебља" инсталирањем границе, царине и строге контроле по међународним прописима на прелазима ка централној Србији.

Млади, уплашени родитељским саветима, обузети радом разних НВО и ускраћених могућности да раде и било шта ураде почињу да размишљају другачије, све већи број њих се „интегрише" за мало новца и бескорисне прилике. И међу таквима, буквално као "сламке међу вихорове" опстају они који се одлучују за псећи живот и српски идентитет и државу. Ништа ни од тога ни у овом филму нећете видети. Остаје само горак укус да међу Србима преовладава интерес, несугласице и како доћи до новца. На продају је изгледа све, посебно оних који на КиМ ништа своје немају.

Из свог угла, као Србин са Косова и Метохије погођен овим филмом, имам права да поставим питање онако јавно, без да очекујем одговор, као што ни мене о овом филму нико није питао, да ли је филм испричао причу кроз призму самог аутора и продуцента који су овде да би зарадили (не)што више новца опструирајући својим медијским радом борбу за опстанак Срба, њихово страдање, патњу и жртве ради личне користи и каријере? Ја сам стекао такав утисак.

А, како га не стећи ако пред собом имате дело које потписује неко ко управо зарађује на несрећи српског народа селективно пласирајући вести о догађајима на КиМ а ко је одлучио да причу о Србима исприча на "пријемчивији начин" како рече продуцент овог филма Исак Воргучић који за РТВ ПУЛС из Шилова"посебно истиче помоћ" тзв., "министарства за повратак и заједнице" при " влади" албанских сепаратиста као и њихове "општине Грачаница" као и Канцеларије за КиМ путем које се, у складу са неуставним и криминалним Бриселским споразумом, укидају српске институције на Косову и Метохији.




Извор: Таблоид    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

субота, 26. новембар 2016.

Пријеки судови Саве Ковачевића

“Наредба КПЈ за Црну Гору  05. 02. 1942. године –  Строго пов: НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби.





Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу не питајући никога за кривце… “ Ова  монструозна наредба преточена је и у пјесме које су уперене против Васојевића и Срба уопште.У зиму 1942. године Ђиласове присталице пјевају:„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме/ Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије/ Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу/ Историја сад се пише да нијесмо Срби више.“

На простору Требињске шуме партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама. Ови злочини били су наставак злочина – геноцида који су починили Муслимани и Хрвати – усташе над православним Србима Требињског среза прољећа и љета 1941. године. У оба случаја жртве су цивили, често жене, дјеца, старци и болесне особе. Не прави се разлика у годинама, убијани су заједно дјеца и родитељи…


 „Помилуј Свемоћни невине што гину…“ Ове почетне ријечи пјесме МОЛИТВА, великог српског пјесника Јована Дучића, објављене у Американском Србобрану 17. септембра 1942. најбоље би описале стање у коме се српски народ Требиња и Херцеговине нашао 1941. и 1942. године.
У окупираној Отаџбини, незаштићен, био је препуштен на милост, чешће на немилост, издајника и злочинаца који су ступили у редове тзв. НДХ – злочиначке квази државе, створене од стране окупатора. Од маја мјесеца 1941. године почињу прва убиства српског становништва – цивила на простору источне Херцеговине.

Усташе (локални Хрвати и муслимани, често комшије, дојучерашњи пријатељи, чак и родбина) у љето 1941. године на простору источне Херцеговине убијају више хиљада Срба – цивила. Та монструозна убиства, чије су главне карактеристике звјерска мучења и бацања у крашке јаме (још) живих људи, имају све особине геноцида над цивилним становништвом – Србима православне вјере. Послије првих убистава Срба – цивила, становништво се организује и формира „народну војску“ да би се заштитило српско становништво од истребљења. Усташе настављају са убијањем Срба током цијелог рата. Српско становништво Херцеговине овим усташким злочинима било је десетковано. Усташе, нажалост, нису биле једина опасност за биолошки опстанак српског народа у Херцеговини.


ДОЉЕ ЦРКВА И ОЛТАРИ, И ПОПОВИ И ЖАНДАРИ…

Након ових усташких злочина, а често и у исто вријеме, српски православни народ Херцеговине био је изложен убијању и од стране комуниста – партизана и то у периоду од новембра 1941. до маја 1942. године.

Водећи се идеологијом која је страна српском националном бићу, комунисти – партизани из идеолошких „убјеђења“ а посебно због намјере да по сваку цијену освоје власт, убијају најистакнутије представнике српског народа. На првом мјесту свјештенство и монахе Српске православне цркве, представнике државне власти, као и све који су одани традиционалним и духовним вриједностима српског народа. Због својих идеолошких, револуционарних убјеђења, партизани (комунисти) су се отуђили од српског народа и православне вјере, којима су до јуче припадали, видјевши сада у њима свог главног непријатеља.

Да би оправдали своје поступке и изнијели циљеве борбе, партизани су организовали скупове по градовима и селима Херцеговине. Посебан циљ био је придобијање српске омладине, која је морала присуствовати тим скуповима. Причама о лагодном животу, о слободнијим моралним начелима, омладина се покушавала придобити на страну комуниста. На тим скуповима читани су различити прогласи, наредбе и сл. Послије би се организовале игранке на којима би се често пјевале и погрдне пјесме против цркве и српства. Оне у ствари, најбоље осликавају карактер тог покрета у првим годинама рата, 1941. и 1942. године. Кроз те „пјесме“ могао се наслутити крвави сценарио унапријед планираног злочина.
Од старијих људи из Требињске шуме забиљежио сам једну такву „пјесму“ коју су партизанке пјевале на тим скуповима: „Доље црква и олтари и попови и жандари/ Побићемо мантијаше иако су крви наше“.

Измишљане су и приземне „крилатице“ као нпр: „Чизма, нога – нема Бога“.

Наведени „стихови“ показују колико су тада припадници партизанског (комунистичког) покрета, до јуче Срби, постали једни од најљућих непријатеља и српске нације и православне вјере. Као потврду овом закључку, навешћемо неке наредбе и догађаје који су потом услиједили.

Да би се лакше схватиле наредбе злочиначког карактера, које су биле усмјерене према српском православном народу Љубомира, Требињске шуме, Зубаца и Попова поља у зиму 1942. године, наводимо наредбу КПЈ за Црну Гору од 5. фебруара 1942. године, коју су саставили Владо Мартиновић и Милован Ђилас:

Наредба КПЈ за Црну Гору  05. 02. 1942. године –  Строго пов.
НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу не питајући никога за кривце. Куће конфисковати, а потом запалити стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници. Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак.

Владо Мартиновић – Бајица        
                                                                                                     Милован Ђилас

Ова  монструозна наредба преточена је и у пјесме које су уперене против Васојевића и Срба уопште.У зиму 1942. године Ђиласове присталице пјевају:„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме/ Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије/ Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу/ Историја сад се пише да нијесмо Срби више.“

Сава Ковачевић руководи се истим начелима као и Милован Ђилас и доноси исте наредбе, које у дјело спроводе Димитрије Булајић, Драгица Правица и многи други. Сава Ковачевић има свој пријеки суд од новембра 1941. до маја 1942. године.


ПОПОВО ЈЕ ИМАЛО ЛАЗА ПРИБИШИЋА

Пријеки суд Саве Ковачевића убио је двадесетшест Срба Граховљана. Прва жртва невиђеног терора у општини Грахово био је Филип Максимов Кешељевић. Филип је рођен у Вилусима 1888. године. Као младић одлази на рад у Америку. Из Америке долази на позив своје Отаџбине 1914. године, и као добровољац у Српској војсци учествује у Великом рату, борећи се за крст часни и слободу златну. По извојеваној побједи и слободи постаје одборник у општини Грахово. Угледног домаћина Филипа Кешељевића сачекале су у засједи присталице Саве Ковачевића 22. новембра 1941. године и убиле.

Сава Ковачевић забрањује да се за убијеним Србима, у знак жалости носи црнина. Филипова супруга Марија Кешељевић и кћерка Видосава Кешељевић према православном обичају носе црнину. По њих долазе 17. марта 1942. године, и одводе их из њихове породичне куће на Вилусе. Ожалошћена Марија и њена кћерка Видосава убијене су у близини цркве Светог Матеја на Вилусима, а потом бачене у кречану поред цркве.
Сава Ковачевић свој пријеки суд премјешта из Грахова у требињску Ластву, 4. јануара 1942. године. Он наређује тзв. „ударној групи“ коју предводи Милосав Мићо Алексић да на Бадњи дан 1942. године на Требињским брдима убије Јована Мишељића и Саву Ковача. Група Мића Алексића није извршила задатак, због чега Сава Ковачевић шаље јачу терористичку групу или тзв. „казнену експедицију“ коју предводи Димитрије Булајић – један од највећих комунистичких егзекутора.

Послије, ова казнена експедиција долази у Требињску шуму, средином јануара 1942. године, и креће у лов на угледне Србе православне вјероисповјести. У свом вршљању Булајићева експедиција долази у село Жаково 31. јануара 1942. године. Димитрије Булајић тада се смјестио у кућу Вукасовића у селу Жаково. Пратећи директиве Саве Ковачевића, он у Жакову издаје сулуду наредбу поповској партизанској чети и подбрдској партизанској чети да се 31. јануара 1942. године, у току ноћи изврши напад на италијански војни логор у селу Пољице-Попово, на италијанску посаду на мосту код овог села (мост је саградио Бан Петар Иванишевић из Пољица Попова), као и да се мост сруши, ради слабљења покретљивости италијанског тешког наоружања и возила.

Командир  партизанске чете са подручја Попова поља Лазо Прибишић из поповског села Драчево супроставио се Димитрију Булајићу. Он није хтио провести у дјело наредбу Саве Ковачевића. Својим сарадницима је рекао: „НИКО НЕМА ПРАВО ДА ПРОВОДИ САМОВОЉУ НА НАШЕМ ТЕРЕНУ“. Самовоља Саве Ковачевића, односно Димитрија Булајића у Поповом пољу није проведена, иако је планирана. Прибишић није дозволио напад на италијанску војску у Пољицу Попово и тиме је избјегао одмазду италијанске војске над православним српским становништвом овог дијела Попова поља.

Овим поступком Прибишић је сачувао недужно српско становништво. Разлог овом његовом поступку свакако је великим дијелом раније страдање Срба Попова поља, који су били изложени геноциду од стране хрватских и муслиманских усташа (највећим дијелом својих комшија) 23. и 24. јуна 1941. године. Тада су усташе живе у крашку  јаму Јагодњачу – Ржани до бациле више стотина недужних православних Срба, становника Попова поља.

Лазо Прибишић тада није дозволио ни убијање угледних Срба Попова поља, као што је на Грахову убијен угледни српски домаћин Филип Кешељевић.

„Казнена експедиција“ Димитрија Булајића вратила се из Попова поља на Љубомир необављена „посла“.


ТЕРОР У ТРЕБИЊСКОЈ ШУМИ ИЛИ УБИЈ КОМШИЈУ СВОГА

Срби у Требињској шуми нису били те среће… Они нису имали Лаза Прибишића, али је зато Сава Ковачевић имао Драгицу Правицу. Драгица Правица проводи НАРЕДБЕ из требињске Ластве, она је у ствари „казнена експедиција“ у Требињској шуми. Са својим сарадницима проводи у дјело све наредбе Саве Ковачевића. Те наредбе су са становишта српског народа – наредбе усташког карактера, којима се жели промијенити код српског народа, његов светосавски систем животних вриједности и наметнути његовом бићу неку нову, њему страну идеологију.

„Ударне групе“ хватају и одводе без икакве кривичне одговорности Србе – мјештане, становнике села Требињске шуме. Одводе их и убијају на исти начин као што то раде усташе, бацајући их живе у херцеговачке јаме и поноре. Жртве су цивили, становници околних села, међу којима је било жена и малољетне дјеце.

Слиједећи директиве Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину, на чијем челу се налазио Сава Ковачевић, партизанско руководство кренуло је у крвави обрачун са потенцијалним „непријатељима“ широм источне Херцеговине. Штаб јужнохерцеговачког НОП одреда и Окружни комитет КПЈ за јужну Херцеговину (у ствари Петар Божовић и Драгица Правица) иницирали су обрачун са измишљеним непријатељима (обичним народом), односно „петом колоном“.

У првој фази страдали су и неки партизански руководиоци „због либералног става према петој колони“. Уклоњени су сви они из партизанских редова који би могли бити противници планираних акција (убистава). Њима су организована „партијска суђења“. Навешћемо примјер др Спасоја Спаића, предратног комунисте.

Комисија коју су чинили: Драгица Правица, Петар Божовић и Мићо Гобовић на саслушању му је поставила питање: „Какву казну за себе предлаже?“ Одговорио је: „Да се не би више овакве ствари дешавале, за мене је смртна казна“. Окривљени су били принуђени да сами себи изричу смртне казне, које је комисија „широкогрудо“ замијенила њиховим избацивањем из Партије, смјењивањем са дотадашњих дужности и деградирањем на обичне борце. Када су уклоњени противници насумичног убијања свог народа у партизанским редовима, обрачун са свима који су били означени од комуниста као „пета колона“ могао је да почне.

Скоко у својим књигама наводи имена преко 80 жртава – цивила „црвеног терора“ 1941. и 1942. године у требињском крају. Средином јануара 1942. године у Ластви је формиран Први ударни батаљон за борбу против „пете колоне“.

Локално партизанско руководство Шуме требињске (које је раније саставило спискове за хапшење) обратило се Оперативном штабу са молбом да му пошаље у помоћ ударну групу за ликвидацију „пете колоне“ у једном дијелу Требињске шуме (шест села).  (Документ се чува у Архиву војно-историјског института, фонд НОР, кутија 1673, рег. бр. 11/2.)
Оперативни штаб (Сава Ковачевић) послао је једну комбиновану чету из састава Бањско – вучедолског батаљона (командир Мирко Копривица, политички комесар Мато Килибарда, са њима је био и замјеник политкома херцеговачко црногорског Оперативног штаба Миле Килибарда) и појачао је једним водом зубачке чете батаљона „Лука Вукаловић“. Ту комбиновану чету народ Требињске шуме назвао је „казненом експедицијом“.

Друга „казнена експедиција“ на челу са Димитријем Булајићем након „чишћења“ љубомирске општине, спустила се преко Загоре у шумска села Добромане и Жаково. Комбинованој чети Бањско-вучедолског батаљона придружили су се и дијелови Шумске партизанске чете. Те „казнене“ јединице су ноћу 5/6. фебруара предузеле опсаду поменутих шест села и тада похватале велики број људи, цивила – мјештана, који нису пружили никакав отпор.

Хапшења и убијања вршена су често по ноћи, или рано ујутру, да се од стране жртава и њихових укућана не би препознали њихови ликвидатори, који су добрим дијелом биле познаници из околних села. Тада су партизани одвојили 13 људи и упутили их у Ластву.

Пријеки суд Оперативног штаба у Ластви осудио је на смрт њих осморицу. Тада су у Ластви убијени: Васо Краљевић, Гајо Краљевић, Саво Краљевић и Никола Краљевић, Ђуро Делић, Владо Врећа, Томо Башић (бивши посланички кандидат за срез Требиње), и његов малољетни син Лазар Башић, ученик требињске гимназије. Очевици су касније причали да је отац Томо давао 100 волова да му пусте малољетног сина, међутим све је било узалуд. Убијени су обојица.

Остала петорица су пуштени уз тешке материјалне казне у корист партизана. Овај злочин се догодио 7. фебруара1942. године. Породицама је наређено да шаљу пакете хране и одјећу, иако су њихови ближњи били убијени недјељама раније.


НАКОН УСТАШКИХ ЈАМА, ПРОРАДИЛЕ ПАРТИЗАНСКЕ

На простору Требињске шуме, партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама. Трагично је и то да су они добро познавали своје жртве, јер се најчешће радило о комшијама и дојучерашњим познаницима.


ЈАМА СВИТИ ДО

Олгу Гојшину из села Јасеница – Луг (говорила више страних језика), Мару Зечевић и Анђу Зечевић партизани убијају и у јаму бацају крајем марта 1942. године. Комунисти у исту јаму бацају и цијелу породицу Јоковић из села Диклићи, почетком априла 1942. године.
Италијани, који су обезбијеђивали жељезничку пругу тражили су да им дјечак Анђелко Јоковић покаже пут за село Лопоч у Бобанима. По Анђелковом повратку, сарадници Драгице Правице хапсе малог Анђелка, његову мајку Мару и оца Саву (Саво је био душевни болесник који се и прије рата лијечио по болницама), одводе их и бацају у крашку јаму Свити до. Мали Анђелко имао је само 13 (по некима 15) година… Родбина и пријатељи су 2002. године извадили из јаме кости мученика и сахранили их код цркве Св. Варваре у селу Ђедићи.


ПРЕБИЛОВА ЈАМА

Ова јама налази се у близини села Крњевићи. Невиђени терор у Требињској шуми не посустаје, напротив… Дјевојку од непуних 17 година, Љубицу Булајић са Вилуса, која је била код родбине у Требињској шуми, одводе и бацају у Прибилову јаму 2. фебруара 1942. године. Своје џелате, бездушне крвнике ова дјевојка молила је и преклињала да јој поштеде живот… Злочинци су остали глуви на вапаје недужне дјевојке и хладнокрвно је убили. На исти начин мучене су и убијене дјевојке из српског села Пребиловци, бачене у Шурманачку јаму 6. августа 1941. године. Прибилова јама и Пребиловци… српска рана непреболна… Посмртни остаци ове, по свједочењу, прелијепе дјевојке – српске мученице Љубице Булајић, извађени су из јаме и пренесени у порту цркве Св. Варваре у селу Ђедићи 2002. године. Послије њеног убиства, партизани у Прибилову јаму бацају и Обрена Одавића из села Луг и Крста Томовића из села Добромани.


ЈАМА ГОЛУБЊАЧА

У  близини села Гомиљани налази се јама Голубњача – још једно комунистичко огледало, у коју су априла 1942. године, на Велики четвртак, доведни и убијени виђенији људи Требињске шуме. Партизани су у ову јаму убили и бацили сљедеће православне Србе, становнике Требињске шуме: Тодора Џоџа, Шћепана Џоџа, Јова Вулетића, Душана Пупића, Ружицу Џоџо и Анику Бубало.

Тодор Џоџо био је изузетно јак и развијен човјек. Са својим крвницима он се он се ухватио у коштац код јаме. Пошто га нису успјели убити, комунисти су га тешко рањеног гурнули у дубину јаме, из које није било наде да изађе. Родбина је тражила своје нестале укућане. Тодоров брат Јокан сишао је у јаму када су лешеви убијених цивила били у фази распадања. Нашао је свог брата Тодора у сједећем положају, са празном дуванском кутијом и опушцима покрај њега. Лако је закључити да је Тодор био дуго жив и да је полако умирао.


ЈАМА ДУБОКО

Апсурдни злочини над Српкињама у Требињској шуми које су починиле партизанске „казнене експедиције“ по налогу партизанског Оперативног штаба за Херцеговину са Савом Ковачевићем на челу, окончани су бацањем жена у јаму Дубоко. Ова јама налази се у непосредној близини села Цицина. Поред ове јаме партизани убијају и у јаму бацају Анику Пиџулу из села Луга и једну жену из Дубровачке жупе. Ова жена којој је било име Пера, скупљала је сир, суво месо, вуну, и трампила за суве смокве, маслиново уље, лозову ракију. Вјероватно су је комунисти оптужили као шпијуна и сарадника окупатора, што је и била најчешћа оптужба.

Ови злочини били су наставак злочина – геноцида који су починили Муслимани и Хрвати – усташе над православним Србима Требињског среза прољећа и љета 1941. године. У оба случаја жртве су цивили, често жене, дјеца, старци и болесне особе. Не прави се разлика у годинама, убијани су заједно дјеца и родитељи… Усташе тако на Придворачкој јами надомак Требиња убијају и у јаму бацају 23. јуна 1941. године Божа Пиџулу и његовог сина Милорада, ученика од 18. година.

Убијању жена у Требињској шуми претходило је монструозно убиство калуђера манастира Дужи. Ови калуђери били су Руси, који су се населили на простор Краљевине Југославије послије тзв. „Октобарске револуције“ уз одобрење краља Александра I Карађорђевића. По смјерницама Оперативног штаба за Херцеговину, локални комунисти одводе из манастира Дужи калуђере Русе, и недалеко од манастира убијају их моткама. Њихова имена су: Евгеније Черњевски, Михаило Соколов, Јован (Лукијан) Гашпар. Они су убијени 23. децембра 1941.

Сава Ковачевић са казненом експедицијом коју предводи Димитрије Булајић убија на Љубомиру – Радачки бријег преко двадесет православних Срба – мјештана 27. фебруара 1942. године. По његовом наређењу Драгица Правица и локални комунисти уз помоћ „казнених експедиција“ убијају Србе и Српкиње у Требињској шуми, у марту и априлу 1942. године. Послије Љубомира и Требињске шуме терор Саве Ковачевића „премијешта“ се на Зубце.


КРАЉЕВ СВАТ И КРВАВИ ИСТИХАН

Као и на Грахову (убиство Филипа Кешељевића) терор Саве Ковачевића почиње убиством угледног домаћина и свата краља Александра I Карађорђевића Ђока Вукашиновића из села Поткрај – Зубци.

Ђоко је са својом супругом Ружом (дјевојачки Даниловић) имао осморо дјеце: синове Милана, Ђорђа и Владимира и кћерке Анђу, Даринку, Зорку, Стану, Ану. У младости ишао је на рад у „црну Америку“. По повратку из Америке важио је за добростојећег домаћина и угледног Србина. Као такав изабран је у групу сватова – Херцеговаца, које је краљ позвао на своје вјенчање са румунском принцезом Маријом 1922. године у престолном Београду.

Сава Ковачевић шаље казнену експедицију из требињске Ластве, која долази у село Поткрај и ту хапси Ђока Вукашиновића 24. јануара 1942. године и одводе га назад у Ластву. Сава Ковачевић са својим истомишљеницима убија Ђока Вукашиновића у Ластви на Савин дан, 27. јануара.

Као и у Требињској шуми, „казнене експедиције“ или „ударне чете“ систематски и колективно убијају у првој половини априла 1942. године на Истихану код села Тули – Зубци сљедеће Српкиње: Драгу Вукаловић из Богојевић села, Милу Гудељ из зубачких Рапти, Анђу Климовић из Куње Главице, Петру Мијовић-Ћурић из Коњског и Анђу Спаић из села Граб. Петра Мијовић-Ћурић је рођена сестра Ђока Вукашиновића, који је убијен на Савин дан, 27. јануара 1942. године у требињској Ластви.

По убијању Српкиња на Истихану, на истом мјесту „казнена експедиција“ из требињске Ластве убија сљедеће Србе: попа Јова Даниловића из села Придворци, Ђура Курајицу из села Куња Главица, Стојана Курајицу из села Куња Главица, Тривка Пејановића из села Рапти – Зубци, Марка Тривковог Пејановића из села Рапти – Зубци, Војина Брковића из села Нецвијеће, Радована Томовића из села Нецвијеће.

Поп Јово Даниловић дошао је у село Поткрај да обиђе своју ожалошћену сестру Ружу, супругу Ђока Вукашиновића. Од сестре Руже одлази до друге сестре у село Турменти, гдје га партизани хапсе. По хапшењу, одводе га на Истихан гдје га убијају.

Наведени догађаји касније су од комунистичких власти замагљени термином „ЛИЈЕВА СКРЕТАЊА“. Истина је да су то била брутална убиства православних Срба требињског краја (и Херцеговине) од стране партизана – комуниста у првим годинама рата, 1941. и 1942. године. Убиства су вршена и касније, чак и послије „ослобођења“.

Терор над породицама српских жртава у Требињској шуми настављен је све до резолуције Информбироа и међусобних обрачуна у комунистичким редовима, што је српски народ  Шуме требињске доживио као олакшање. О овим догађајима, које обрађује наведена литература, о страдању својих ближњих, спремни су да свједоче и потомци жртава.

Српски народ Херцеговине био је масовно изложен усташком геноциду у другој половини 1941. године, али и све до краја рата. Трагична чињеница је и да је крајем 1941. и све до половине 1942. године  исти народ био изложен бруталном убијању од стране комуниста партизана, и то истим методама како су то чиниле и усташе. Почетком љета 1942. године, националне формације (ЈВуО) и српски народ Херцеговине похватао је и за злодјела казнио велики дио комуниста – партизана који су ивршили наведене злочине. Дио партизанског руководства избјегао је казну, а дио погинуо у каснијим борбама у Босни.

Од средине 1942. на простору Херцеговине није више било организованих партизанских јединица. Вријеме „првих партизана“ како се у народу звао период од средине 1941. до средине 1942. године, тиме је завршен. Од средине 1942. године у источној Херцеговини војну и цивилну власт формирају националне снаге, под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића. Званични назив војних јединица под његовом командом је: Југословенска војска у отаџбини – ЈВуО, док је у народу био одомаћен назив из Првог свјетског рата (и раније) – четници.

Чињеница је да и данас описани догађаји представљају својеврсан табу, јер се о злочинима комуниста (партизана) није говорило, међутим о ЈВуО или четницима се у протеклих 70 година рекло све и тачно, а политичка коректност је налагала – да се придода и много тога нетачног. Истине ради, треба изнијети све чињенице, како би се на објективан начин сагледали догађаји и личности из времена Другог свјетског рата.

Наведене болне чињенице постављају питање: хоће ли потомци невиних српских цивилних жртава, као и остали разумни Срби дозволити да се пјева у Требињу и Старој Херцеговини у 2016. години, као и у наредним годинама, Ђиласова пјесма из 1942. године: „…ИСТОРИЈА САД СЕ ПИШЕ ДА НИЈЕСМО СРБИ ВИШЕ…“!?



Аутор: Милан Путица


КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:

„Граховачка трагедија у злом времену“,  Радомир Булајић
„Породица и родбина Вукашиновића из Зубаца 1555 – 1998“,  Рајко Пантов Вукашиновић
„Жртве комунистичког терора у требињском крају“, Јоле Мерћеп
„Пакао – или комунизам у Црној гори“, Глас Црногорца, Цетиње, репринт
„Либера, виа, виа“, Мина Ковачевић
Архив Војно-историјског института Београд




Извор: “Радио Требиње“    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

Догађаји

Новорусија

Православље

Фото

Видео