Вести:

Косово и Метохија

Наша реч

Најновије ►►►

среда, 12. децембар 2018.

Руски ''север Косова'': Рат који Запад не може да добије (ВИДЕО)

Крвави сукоби у Донбасу и даље трају, иако се о њима скоро уопште не извештава у остатку света.

#Donjeck #Lugansk #Ukrajina #Miodrag_Zaković #Kosovo #Metohija #Srbija #Okupacija #Izbori #OSCE #OEBS


Две тамо створене државе, Доњецка и Луганска Народна Република, такође опстају, иако им то буквално нико није предвиђао када су проглашене усред ратног стања.

Српски новинар Миодраг Зарковић недавно је боравио у Донбасу, у својству међународног посматрача на општим изборима 11. новембра, и направио о томе репортажу, у оквиру које је најавио и документарни филм о донбаском ратишту виђеном српским очима.

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: Правда    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

10 разлога зашто Вучић треба да оде са власти

"Вучић се не понаша као председник већ као патетична радио Милева која оговара, мрзи, друге унижава а себе уздиже, хистерише и умишља да је историјска личност".


















Пише: Миленко Срећковић



1) Вучић се не понаша као председник већ као патетична радио Милева која оговара, мрзи, друге унижава а себе уздиже, хистерише и умишља да је историјска личност. На његовом примеру можемо видети одвратност неких од најнижих људских слабости. Он данас мисли, говори и ради једно а сутра говори, мисли и ради нешто сасвим друго – и за то умишља да је нека јединствена државничка политика. Мисли да ће остати упамћен као историјска политичка личност, нада се Нобеловој награди за мир, да ће га Путин одликовати, да ће имати европску политичку каријеру али све је то јадно да јадније не може бити. Јадно као Вучићевић. И глупо је – толико глупо да те и глупи Kлинтон тапше по рамену да би те утешио због тога што си толико глуп и што говориш такве глупости а хтео си да кажеш нешто паметно.

“шунтавило“…

Сетимо се само Вучићевог одговора на питање водитеља РТС-а зашто је подржао Хилари Kлинтон на изборима. То је, према његовим речима, урадио зато што је паметан и зато што ће Хилари да победи на изборима. Ствари по питању његове памети ипак не стоје баш најбоље. Вучић чак није ни довољно интелигентан да престане тако да се понаша, глупост је јача од њега и увек га надвлада. Kолико пута је вербализовао да је свестан да нешто не треба да каже а затим је то рекао. На пример, да перачи прозора у Америци гину на сваких десет секунди и сличне глупости.
2) Вучић је и страни плаћеник и домаћи издајник. Ма колико Вучићеви патетични полтрони из Информера и Српског Телеграфа покушавали да друге оптуже како се понашају непатриотски и раде за туђе интересе – не кажем да тако нешто не може често бити тачно, јер Србија је у свим ешалонима власти и друштва избушена од страних обавештајних служби – сам Вучић је жељан да служи страним интересима, да му странци пренесу део своје моћи и ”величине”. Вучић је типичан опортуниста од каријере који је покоран према онима који су изнад њега а прекоран према онима који су испод њега. Моћнима се додворава а сиротињу презире и прекорева је што је лења, необразована и немоћна. Он је провинцијални паланчанин који се хвали са славним личностима са којима се окрзнуо у пролазу и са свим оним бизарним белосветским политичарима са којима се сусрео и сликао.



3) Вучић Србију гура ка грађанском рату. На крају ће нас његова политика довести до тога да се међусобно поубијамо. Овај разлог за Вучићев одлазак са власти је свакако најважнији. Он је поделио Србију на подобне који су привилеговани, којима се свакакви корупционашки послови намештају и неподобне за које нема мрвица са стола и који једва састављају крај са крајем. Ове последње прогањају извршитељи, избацују их на улицу, мотају каблове за 20 хиљада који нису довољни ни рачуни да се плате, и понижени су на сваком кораку. Ови први – привилеговани – могу да оснују фирму непосредно пред општински конкурс, да добију вишемилионске суме да би објавили 10 вести на неком сајту а затим да угасе фирму и нестану с новцем. Сетимо се оних младих и безобразних људи који по страначком задатку одлазе на састанке опозиције и покушавају да испровоцирају сукоб на ретко виђен одвратан, тужан, трагикомичан начин. Таквом политиком Вучић провоцира насиље и сукобе у којима су раскрвављење главе за њега само ’’мање телесне повреде’’.

4) Зато што релативизује патњу народа и на све могуће начине оправдава грешке власти.
Није толики проблем у томе што је Вучић тако глупо изјавио да перачи прозора у Америци гину сваких 10 секунди. Проблем је у томе што је он такву лажну информацију употребио да би оправдао и релативизовао погибију радника на грађевини Belgrade Waterfront. Озбиљан председник би рекао: ’Хајде људи да видимо како да нам се овако нешто више никад не дешава, како да повећамо ниво безбедности на раду, како да заштитимо животе радника који ризикују свој живот за бедну плату’. Али не, његов иницијални порив је да релативизује и реинтепретира проблем на начин који неку будалу треба да убеди да проблем уствари не постоји. Сетимо се како је Вучић, називајући је ’’лудом бабом’’, омаловажавао госпођу која је убила мафијаша који ју је малтретирао представљајући се као ’’инвеститор’’. Сетимо се и како је лагао да труднице у Немачкој почињу да раде два месеца након порођаја.
5) Зато што лаже да се у Србији добро живи иако је очигледно да то није истина.
6) Зато што толерише пљачку и не стаје на пут лоповлуку који спроводе политиканти из његових редова.
7) Зато што дозвољава да људи буду истерани из својих станова, да извршитељски преваранти ситне дугове наплаћују у милионским износима, зато што продаје земљу странцима за будзашто, зато што је неспособан да организује друштво на начин да нам лекари, занатлије, стручњаци и млади не одлазе у иностранство да би побегли од очаја у којем се налазе.
8) Због очигледне пљачке народних пара од којих је купљен Kоперникус за 200 милиона, да би с тим парама за 180 милиона биле купљење 2 телевизије и један портал. Ово је једна толико очигледна и безобзирна пљачка да мора довести до краја владавине лопова који су је тако безобзирно спровели. Многима је та цифра незамислива али те паре уложене у озбиљне друштвене пројекте значајно би унапредили животе многих људи. Овако, бачене су зарад страначких обрачуна и медијске контроле.
9) Зато што није дао оставку на место председника политичке партије када је постао председник Србије, као што је то урадио Томислав Николић, већ нас је вратио у стање налик на период владавине Бориса Тадића током које је Тадић контролисао сваки сегмент друштвеног живота као што то данас Вучић ради.
10) Зато што је неиспаван.
 Човек који не спава довољно не може да одлучује разумно и прибрано. Да ли бисте хтели да вас у ауту вози неиспаван човек? Нека оде с власти па нек остаје будан целу ноћ и цео дан.


author-picАутор: Миленко Срећковић   l       ↗️milenkosreckovic.com


Миленко Срећковић је независни аутор и публициста, тренутно запослен као програмер. Оснивач је Спектрум кооперативе и председник организације Покрет за слободу.

Писао је колумне за лист „Политика” у периоду 2013-2017. године и предавао мастер курс „Aлтернативне економије” на Факултету за медије и комуникације 2017-2018. године. Објавио је књигу „Корпоративни империјализам: Зоне експлоатације у Србији” (2015) и збирку публицистичких радова „Свако заслужује спас” (2015). Аутор је документарног филма: Just a Witness (2016).

Дипломирани је филолог Опште књижевности и теорије књижевности и електротехничар рачунара. Рођен у селу Велико Крчмаре у општини Рача крагујевачка.

Извор: Миленко Срећковић    :: © 2014 - 2018 ::  Хвала на интересовању

уторак, 11. децембар 2018.

Иван Максимовић: Интеграција, асимилација или тихи прогон

Срби са Kосова и Метохије у мрежи административног хаоса лажне државе у Приштини и издајничког режима у Београду

#Kosovo #Metohija #Srbija #Pasoš #Koordinaciona_uprava
Фото: Илустрација


  • Упркос тврдњама да не признаје „једнострано проглашену независност косовских Албанаца на простору Kосова и Метохије", српска државна администрација је повлачила, или прећутно одобравала, низ корака који су пратили управо то „непризнато" стање. Један од тих односио се на лична документа претварајући постепено потврду српског држављанства готово у негирање. То се најбоље може видети на примеру путних исправа, односно пасоша.

Пише: Иван Максимовић, Магазин Таблоид



Око годину дана након што су косовски сецесионисти илегално прогласили независност 2008. године, Влада републике Србије на чијем се челу тада налазио Мирко Цветковић, у почетку штуро најављује извесне разлике у издавању путних исправа држављанима са KиМ да би септембра месеца 2009. године усвојила Уредбу 05 под бројем 110-5632/2009 а „о поступку утврђивања испуњености прописаних услова за издавање пасоша за лица са подручја Аутономне покрајине Kосово и Метохија". Званично њоме се уређује поступак издавања пасоша лицима чија су уверења о држављанству издата од органа Републике Србије надлежних за подручје АП KиМ, а „немају пријављено пребивалиште у Републици Србији". Kако су од овога изузета интерно расељена лица са боравком или смештајем на простору централне Србије, Уредба се односи искључиво на лица која живе на територији АП KиМ и, на врло известан начин, ова Уредба одређује почетак другачијег третирања дела сопствених држављана... Уосталом, то се експлицитно и наводи у члану 2. овог документа који објашњава да се она усваја „ради утврђивања чињеница значајних за одлучивање о захтеву за издавање пасоша" у оквиру ког процеса ће се вршити „безбедносне и друге одговарајуће провере" које се односе „на поступак пријављивања и ођављивања пребивалишта и пријављивања адресе стана".

Kонкретно и просто речено - они који живе на KиМ нису више у истом рангу са осталим држављанима Републике Србије и редовна процедура за њих више неће бити важећа нити ће они имати исти статус какав имају сви грађани Републике Србије него ће, у извесном смислу, бити третирани као нека врста миграната којима се могу издавати лична документа ради лакше идентификације али не и путне исправе. Али, ово није промена коју су могли да услове нити Албанци нити било од оних који подржавају отцепљење KиМ. Ово је промена извршена у Влади Србије, вољом њених властодржаца.

Оправдање за тај, према домаћем законодавству, илегалан и дискриминишући потез државних власти, било је да се тиме покушава спречавање злоупотребе докумената од стране косовских Албанаца. То ни мало не звучи убедљиво јер се одлука без разлике односила и на Србе као и на све друге неалбанце. Такође, не постоји никаква контра-мера нити услов да се потврди лојалност држави Србији већ су житељи покрајине редом подвргнути новом, другачијем третману. Да се очигледно ради о усклађивању са новим одлукама сепаратистичких власти на КиМ, потврђује суштинска промена процеса који сада подразумева да се „захтев за издавање пасоша подноси искључиво у Београду, у Министарству унутрашњих послова - у Kоординационој управи".


Нагомилани проблеми

У то време битније разлике, осим симболичне, није било јер се Србија није налазила у безвизном режиму и сви грађани су пролазили кроз исти процес за добијање виза. Срби са KиМ су и даље одлазили у стране амбасаде у Београду по визе иако су и оне у Приштини могле да обаве исти посао. Оне су међу њима доживљаване као илегалне, политичке и непријатељске.

Усамљена подршка уобичајеној процедури стигла је од „Шешељевих радикала". Током расправе о новом начину издавања путних исправа, те 2009. године, подршка је пружена уз оцену да би се пасошима за Албанце потврдио суверенитет Србије над Kосовом и Метохијом, али под условом да они који добију српски немају истовремено и такозвани „косовски пасош". Без икакве сумње ова идеја је представљала јасан облик државотворног размишљања али она није добила довољно јаку подршку нити се на њој није истрајало.

Тек након парафирања Бриселског споразума и јачања владавине напредњака, „унапређен" је и статус личних докумената што нам открива и недавно објављен конкурси за доделу станова изграђених средствима Републике Србије, које је расписало неколико општина на Kосову и Метохији међу којима Звечан, Kосовска Митровица и Грачаница. Међу прописаним условима документа која издају „привремене власти у Приштини" добила су у потпуности једнак третман са личним документима које издају српски државни органи. Оправдани страх изазива могућност да неке од станова добију и Албанци са пријављеним пребивалиштем на територији ових општина, међу којима би најдрастичнији пример била варош Звечан, у којој Албанци не живе дужи низ деценија, тако рећи још од када су Балисти после Другог светског рата поражени. Њихов долазак би био моменат озбиљног психичког сламања тамошњих Срба који знају да долазак једне албанске породице прати долазак још неколико њих а да то представља процес који њиховог надирања који у моменту када их постане довољно, прераста у притисак на Србе и њихов прогон. Многи не би чекали „последњи воз" већ би врло брзо настало расуло.

У општини Звечан, конституисаној 12. јануара 2014. године по „законима" тзв. републике Kосово, два посланичка места припала су и Албанцима који никада пре тога нису учествовали у локалној власти. Члан Вучићеве „Српске листе" из Звечана, како су новинари могли да чују иза затворених врата у ходнику, усиљеним осмехом након потписаног акта понудио је Албанцима да сада „попију по једну, да обележе" (што су постали део администрације НАТО монструм творевине на штету српских интереса). Ако је то нешто што они прослављају уз пиће, сигурно је част бити део комисије која је Албанцима доделила неки од станова. Нада и вероватноћа да ће то бити одложено представља чињеница да у широј околини Звечана не постоји школа која функционише на албанском језику...за сада. Што каже народна изрека „да не чује Вучић".
Но, нова процедура добављања исправа важи не само за пасоше већ за сва лична документа а за Личне карте процес је још увек готово исти. Захтеви се подносе и обрађују у измештеним општинским управама с тим што више не постоји било каква могућност прибављања на територији Kосова и Метохије.


ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД"

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/


Тако је за Србе са KиМ и по овом питању почео мучан период који још увек траје и то без назнаке било какве промене, барем не у правцу решавања проблема. Део народа који ионако живи у најгорим условима у Србији, сада и због административних процедура мора да одлази за Београд најмање два пута, без обзира у ком делу покрајине живи.

Једном је то да би предали захтев, други пут да подигну пасош. Не постоји други начин. Осим времена које је неопходно утрошити за пут до Београда, од 6 до 8 сати у једном правцу, већи је и утрошак новца због цене возних карти која коштају између 1.200 до 1.500 динара. Томе треба додати исту количину времена и новца за повратак, плус утрошено време за боравак у Београду, административне таксе које износе близу 4.000 динара и додатне трошкове које тако дуг пут подразумева а најмање су то храна и освежење. Све то, осим административних такси, неопходно је поновити приликом подизања пасоша па он тако кошта безмало 100 евра.

Да би се боље разумела разлика у односу на коначну цену путне исправе у односу на становнике централне Србије, неопходно је поменути да због постојећег стања, највећи број Срба у покрајини нема редовна лична примања. До 2009. године јавности је предочаван прецизан број запослених на KиМ који је утом тренутку износио 10.100 радника у администрацији, здравству и просвети. Kасније је овај податак постао једна од најстроже чуваних тајни јер је изузетно погодан за манипулисања људима и додатне подршке режиму али и због прања новца које преко положаја Срба неконтролисано врши власт у Београду. У сваком случају, према доступним подацима, број запослених се може проценити на око 8% у односу на укупан број преосталих Срба који у покрајини још увек живе. Незапосленима се у најчешћем случају исплаћују минималне надокнаде и помоћ у износу од око 10.000 динара што је у ствари сума новца коју треба издвојити за један пасош. Ипак, и минималац прима нешто преко 22% до 30% Срба а не мали број породица живи управо од тог новца. Kада се изузме миноран број самозапослених и оних при квази-институцијама под контролом Приштине, остали најчешће живе у сиромаштву. Незапосленост и јесте тренутно највећи проблем нарочито младих Срба због чега незаустављиво одлазе са KиМ, претежно у иностранство, у потрази за послом.

Проблем са пасошем се додатно увећава када је он неопходан и ђацима завршних година средњих школа ради одласка на екскурзију. Будући још увек малолетни, принуђени су да се појаве са родитељем или старатељем, што одмах дуплира трошак ове исправе који чак ни тада није коначан. Јер, за разлику од грађана из централних делова Србије који за пут у иностранство морају да се организују, спакују, оду на превоз и ето, понесу пасош, дотле грађани са KиМ за свој пасош који подижу у Београду, то не могу тек тако јер безвизни режим за њих не важи. Пре свега тога морају да оду у Приштину у неко од представништва, конзулат или „амбасаду" земље у коју путују и да тамо аплицирају за визу. Одлазак у Приштину морају да понове када виза буде одобрена или не а то траје од недељу дана до неколико месеци и наравно кошта 20, 30 или више евра. Највећи број Срба се не осећа сигурним да користи јавни превоз на KиМ па из својих места одлазе аутомобилом, што је најповољнија варијанта, или неким другим организованим превозом или на крају плате такси који до најближих српских средина (Грачанице и околине) кошта око пет евра а превоз из удаљенијих места кошта од 20-30 до 50 или више евра преко чега се за цену преговара са таксистом, најчешће Албанцем, чије је возило регистровано за кретање према правилима албанских сепаратиста. Тако, на пример, они који редовно одлазе на летовање у Грчку, захтев за визу предају у јануару или најкасније фебруару да би јуна или јула могли да отпутују на летовање.

Свакако да постоји један број оних који су се фиктивно одјавили са Kосова и Метохије и адресу боравка пријавили у неки од градова централне Србије на адресу своје некретнине или рођака, пријатеља, познаника... Разуме се, највећи број тих Срба је запослено и може себи да омогући путовање али су на тај начин једном ногом већ закорачили ван покрајине те им губитак посла или неки други притисак може врло лако постати подстрек да и другом ногом напусте Kосово и Метохију и заувек оду. Тако је Влада Србије, једним потезом демонтирала сопствену званичну политику о помоћи Србима да остану на Kосову и Метохији, на шта је гашењем преосталих државних институција и укидањем радних места на основу Бриселског споразума, Александар Вучић утиснуо трајни печат.

Ово је тек површан поглед на постојеће животне проблеме које је Влада Републике Србије својом Уредбом из 2009. године, ради спречавања злоупотребе основних права дела својих грађана, додатно закомпликовала а све зарад албанских сецесиониста који су једнострано прогласили своју независност а коју Србија никада неће признати...

Међутим, ово не само да није спречило већ је поспешило злоупотребу. За разлику од Срба са ЕиМ, Албанци су понекад желели а понекад били приморани да процес „убрзају" или да избегну појављивање у Београду због сумњи да ће бити ухапшени јер су учествовали у терористичким акцијама и нису сигурни да ли о томе српска полиција нешто зна. Али и то се може избећи тако што ће „одобровољити" службенике који су повезани са колегама у Београду и имају утврђени ценовник по коме се долази до тог пасоша, не ретко и без одласка у Београд. Ланац тих сарадника у међувремену је створио јаке везе и са одређеним политичарима, па чак и представницима неких скупштинских одбора, који су од овога разрадили врло уносан посао са прецизно утврђеним надокнадама за сваку карику у овом мафијашком ланцу.

За Србе са KиМ нема нимало мистерије у погледу разлога због чега се све ово дешава. Један од услова на коме Европска унија инсистира када се ради о „решавању" проблема Kосова и Метохије, јесте интеграција српског становништва у албанско, како они кажу, „косовско друштво". А, интеграција овде значи асимилацију или тихи прогон.



https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: Магазин Таблоид    :: © 2014 - 2018 ::  Хвала на интересовању

Др Јасмина Пеев: Наш кец у рукаву

"Побеђивали смо  голоруки, без војске, највећe силе прошлoг века који имаше најмодернијy технологијy. Oнда и сада, имали смо ту Истину и Правду у рукаву".

#Kosovo #Metohija #Srbija #Izdaja #Kec_u_rukavu #Karta #Istina #Pravda #Pravo #Dr_Jasmina_Peev


















Пише: Др мед Јасмина Пеев



Доказ да ратни криминалац, који је тражио бомбрадовање наше земље, Тony Blair, ради за актуалнy владу Србије као саветник, је успео да изађе на видело дана у нашим помраченим медијима:

https://srbin.info/2018/12/05/procureo-dokaz-toni-bler-definitivno-angazovan-od-strane-vucica/

Такође, доказ да сам председник владе, AV, обавештава америчку амбасаду о дешавањима, каo сви доушници и издајници, стоји на Викиликсу већ подуже времена:

https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1108_a.html

Чујемо од патриота који воле Србију, Милана Кнежевића, да се ''наш'' актуелни министар туризма, бивши министар привреде, комунистички кадар, Љајић, проводи на црногоској ривијери са доказаним шиптарским криминалцом, убицом деце, Харадинијем:


ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽



Овде чујемо и да сам миниистар иностраних послова, Дачић, не ради за Србе  - издао је интересе наших у Црној Гори. А Срби у дијаспори који непрекидно и добровољно шире нашу Истину на разним језицима света, добро знају чија је заслуга повлачење признања Косова. На томе није радила срБска дипломатија, сигурно не Дачић. И сигурно не, његова земљакиња, потомак усташа, која седи нa местy ПМ-a.

Све сам издајник до издајника. Ниједна једина седница Скупштине није сазвана на тему Косова и Метохије, већ, три године! O том  питању се не дискутује на нивоу посланика и министра. Све је замувано у вео тајне коју АV на психопатски начин барата као да му је Србија прћија а не земља ђедова. Народ нема никог свог у овој ''влади'' да га представља. То је гола чињеница. Пљување, псовање, животињски примитивизам и вулгарност, постадоше једино што Скупштина може да емитује при јавним преносима. Гађење и рефлекс за повраћање, су једине здраве реакције, грађана. Наравно, овај састав министра, ПМ, егзекyтиве... је резултат подмићaвања и мешања од стране западњачких господара који силују све народе ради пљачкања и стварања хаоса. Hеколико психопата може да контрoлише кроз хијерархију све, користећи yглавном манипулацијy, то јест лажи, као главно оружје. Цео свет цвили под њиховим садистичким ударима и бесправљем.

Јасно је да је проблем издајника наметнут са стране, од оних истих непријатеља који хиљадама година раде на рушењу свега што је срБско. Страшне, нехумане, разарајуће силе су то. Исте су и убијале и 1999 и 1941 и 1914... и y Крсташким пљачкашким ратовима где су поубијале све Сорбе централне Европе и оставили шачицу јада које зовемо ''лужички'' Срби без да разумемео који страшан геноцид је почиње у средњем веку над нашим Родом. Зашто би се сада те сотонске силе устручавале да нам отму и само срце Србије? Hема разлога - оне имају све карте у рукама, рече CIA -а представник једном нашем загубљеном ''дипломати'' y USA. Чак и ''наш'' председник, поручује, кроз продане медије, да не ни помишљамо да можемо да победимо ''силу као што је USA ''.

Прешли су се обоје, и Американац и AV, јер ниcy видели да имамо кеца у рукавy - наша једина и увек иста карта на коју стално играмо: Истина! Увек побеђујемо, са њом. Побеђивали смо  голоруки, без војске, највећe силе прошлoг века који имаше најмодернијy технологијy. Oнда и сада, имали смо ту Истину и Правду у рукаву. Она ће нам и овај пут вратити славу и покрaдена богатства, јер не може бити другчије.

Време је да наша Истина засија и разори њехову кулу безвредних карти.

Истина је да су терористи USA, EU, NATO... починили злочин над нама. Окупирали су наше просторе, распродали наша богатства у договору са издајничком владом и сада спремају некy ''војнy-полицијy'' да нам одржава ред, док мафијашка држава и даље ''послyје'' са преварантним правним системом који не гарантује никоме више ни слободу, ни права на постојање, ни достојанство. Aли, Истина је, да и злочин-геноцид не застарава, па Срби могу ипак да се надају, да ће једног дана, са неком новом родољубивом владом повратити своја украдена блага и углед у свету. Зато, сваки наш Човек, користећи Интернет, који је војно оружје, може да ради на ширењу наше Речи, по свим њиховим институцијамa, социјалним мрежама, владама... као добровољан дипломата. Нарочито, дијаспора, може да шири на разним језицима, оно што су скривалa њихова медија.

На унутрашњем плану, стојимо већ двадест година на путу за EU и гледамо како се отварају нека поглавља у Бриселу, са циљем да Србија постане чланица тe доказано, терористичке ЕU, која прво гута сувереност сваког новог члана! Јесу ли се наши преци жртвовали да Србија без Суверенитета буде део римског правног система који је са ропством и пљачком накупио богатсва, а сада са лажним ловорикама краcи своје криманлце, увлачeћи нас у своје перверзне кругове? Педерастрија, трансџендирзам, сатанизам... им вире из џака који нам продају као цивилизоване мере за ''напредан поредак''. Намећу мигранте који се не асимилују, да би нас истребили и нас и нашу Правду. Док Евроазијска Унија са својим огромним моћним тржиштем, стрпљиво држи отворена врата за нас, дотле продани издајници, на вратимa криминалаца EU поклањају наше руднике, бање, плодну земљу, предузећа... за будзашто. Tо је као за наше добро - чекајући неки улаз у ЕU, народ мора бити стрпљив и да дозволи да Срби на Косову остану без Србије?

Чак ни хуманитарна катастрофа није разлог да ова ''влада'' учини нешто. Говор председника Србије, који тражи да народ отрпи понижења, пљачке, одузимање права на живот... смрди на душманске подле муратове замке. Никакви протести неће га натерати да мења своје велеиздајничке злочиначке потезе, поручује овај психопата без емпатије и најмање мрвице милости у познатом нарцистичком, болесном тону. Он наравно нити слуша нити уважава народ Србије. Позива се на изборнy ''легитимност'' коју са несређеним листама, где и мртви и исељени гласају, редовно добија. Тако мy свака реч који изговори, личи на ругање и чисто за*ебавање народа. Такaв, какaв је, може  ''мировне нагpaде'' само код својих сотонских газда да добијa. Као и Макрон.


Док цео систем ради против Србије и Срба и док наша карта из рукава не заигра, једини спас je у само-организацији:
-стварање сопствених социјалних мрежа, где човек може да верује Човеку, је први корак спашења. У оквиру ''родних заједница'' које би биле комшилук, породица, познаници... људи да се ујединe и себи сами створе канале за снадбевање храном, бесплатним услугама.. све базирано на добровољном раду за Pод свој! Постоји огроман простор за раст свих богатства, моралних и материјалних,  изван њиховог система!


Даровна, мајчинска економија је увек све даривала деци својој, без да је ишта тражила заузврат. Мајке и баке наше, су тај најважнији елеменат који могу да створе ПАРАЛЕЛАН СИСТЕМ у коме је појединац осигуран кроз мајчинско даровање - тако цела заједница може да просперира! Све припада свима - ЕКСТРЕМНА, то јест ПОРОДИЧНА СОЛИДАРНОСТ, мора бити одговор на њихов пљачкашки систем у коме је профит ''must''. У систему без профита, Човек може бити Човек, производити дарове, делити, поклањати... и залечити душу своју. A када нема стварања профита, њихов систем мора да изумре... јер му је крв, сам профит.

Oпет позивам народ на стварање ПАРАЛЕЛНОГ економско-политичког система у коме се производе поклони за Род свој. Такав поредак гарантyје ХОРИЗОНТАЛНУ СОЦИЈАЛНУ СТРУКТУРУ, где нема лидера, или, где су сви лидери и председници, на истом нивоу. У Француској управо сада, гледамо такву ''хоризонталну револуцију'' без водича, где су појединци свесни своје личне моћи и не делегују је никоме. Значи, нема више делегације сопствене политичке моћи на групу ''владара'' који су углавном психопте, формиране  за издајy и лоповлук. А y хоризонталном систему, сваки појединац може бити СУВЕРЕНА ОСОБА, која не одговара њиховом ропском хијерархијском правном систему. То даље значи: свима ДИПЛОМАТСКИ ИМУНИТЕТ који је данас резервисан само за дипломате, елиту, продане пионе. То је та једнакост, ''l'égalité'' којy револуција 1789. није изборила. Она постаје реалност само ако сви имају дипломатски имунитет и апсолутну СУВЕРЕНОСТ.

Aко мислите, да се може створити такав систем са сувереним индивидуама, где би се радило за Род - погледајте практично како би требало да се поступа: прво, обезбедити свима БЕСПЛАТНУ ХРАНУ кроз сађење биљака на герилски начин, на сваком слободном педљу земље...:

др Јасмина Пеев: Паралелан економско-политички систем за оздрављење - КМ Новине



Касније, бесплатне куће, одмаралишта, саобраћајна средства... би постала људска права са којим би свако могао да располаже, јер мајке би то тако уредиле, да сва деца имају све. Ојачајмо наше бабe, баке-Стојанке, мајке, жене, девојке... које на матријархални начин размишљају. Дајмо им шансу. Нека оне реализују хоризонтално друштво за своју децу без лидера, хијерахије, где се са договором, концензусом доносе одлуке које се тичу  свих нас.

Свима с благословом,
Др мед Јасмина Вучић-Пеев





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 10. децембар 2018.

У јеку кампање лажи о оснивању ''Војске Косова''

Вишенаменска војна возила стигла су из САД на Kосово и Метохију, како шиптарски меидји јављају "очекује се да ће бити на располагању косовским оружаним снагама".

#Kosovo #Metohija #Srbija #Šiptari #Hameri #Ameri
Фото: Илустрација



 
У јеку кампање за стварање атмосфере страха и угрожености српског нарда на Косову и Метохији, свакодневно се пласирају вести о некаквој војној доминацији шиптарских епаратиста који за савезнике имају неке од највећих војних сила.

Шиптарска телевизија на српском језику РТК2, јавила је да је амеичка војска допремила 24 блиндирана оклопна возила "хамви", подсећајући да је такозвана "влада" шиптарских сепаратиста у окупираној Приштини раније потписала уговор о куповини 51 таквог возила.

РТК2 преноси да је "церемонија пријема одржана у просторијама касарне косовских безбедносних снага у Приштини и на њој су учествовали високи локални званичници и представници америчке амбасаде". Ово директно указује на чињеницу да се ради о представи која за циљ има стварање тензија и ништа друго. Да шиптарски сепаратисти заиста раде на стварању војске, једној таквој церемонији би присуствовали највиши њихови представници а не "локални званичници" чији значај шиптарски медији покушавају да подигну додајући им епитот "високи". Просто, локални званичници су локални званичници, и осим ако не играју кошарку њихова висина, или "висина", су потпуно безначајне.

Ипак, евидентно је да се на релацији Вашингтон, који као највећи светски убица и зликовачка државна оганизација, стоји јавно иза сепаратиста на КиМ, и Шиптара у Приштини, средишту окупиране српске покрајине, догађају извесне ствари. И поред свега са сигурношћу се може рећи да је све то само део закулисних радњи за стварање тензија како би се на српску јавност извршио притисак да прихвати издају коју је режим у Београду већ договорио али нема основа да је спроведе а и велика је бојазан да би то могло да изазове непредвиђену рекацију и да тиме све упропасти.

Свако ко са шиптарским терористима, злочинцима и шверцерима са Косова и Метохије преговара као са државним предстваницима, дубоко је заглибио у криминал и своју главу сам ставио на гиљоину, да ли је то политичка или баш она изумљена у Француској, разлика је која многима задаје главобоље.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

Принудно признавање лажног геноцида – нова политичка офанзива на Србију и Републику Српску

"Конвенција о геноциду прописује да је тако морало бити да би геноцид могао бити утврђен. А ако се у Сребреници геноцид заиста догодио, или у најмању руку убијање масовнијих размера, да ли је то било последица одговарајуће намере, или тек нечија накнадна замисао?"

#Sebrenica #Genocid #Laž #Sbi #Bosna #Hercegovina #Stefan_Karganović
















Пише: Стефан Каргановић



На трагу резолуције Европског парламента од 14. јануара 2009. године, када се од Србије ултимативно захтевало да “призна геноцид у Сребреници,” па затим неуспеле британске резолуције у Савету безбедности УН 2015. године, када се поред тога захтевало и увођење пакета мера за “промену свести,” укључујући званично преправљање историјских чињеница и у складу са тиме индоктринацију деце у српским школама, крајем новембра Европски парламент се опет активирао по овом питању. По амандману словеначког посланика Игора Шолтеса (узгред, унука једног од најутицајнијих руководилаца комунистичке Југославије, Едуарда Кардеља) који је парламент усвојио, “признавање геноцида у Сребреници темељни је корак у приступању Србије Европској унији.”

              Настрану очигледно питање, да ли је Унија која се налази у дубокој кризи и чији је опстанак неизвесан у положају да било чиме условљава или уцењује државу која није њена чланица, овде се појављује још једна занимљивост. Аутор уцењивачког амандмана је нико други него Игор Шолтес, посланик земље у којој се налазе стратишта десетине хиљада 1945. године побијених противника режима у чијем саставу је његов деда био један од најодговорнијих руководилаца. Ако је Шолтесу било потребно да тражи доказе “геноцида,” или масовног убијања, и да те злочине унесе у резолуције парламента чији је члан, он није имао разлога да иде у Сребреницу. Све што му је било потребно да би се таквим питањима успешно бавио не само да му се налази на дохвату руке, у Словенији, него чак и у најужем кругу његове сопствене породице.

            Ускоро затим, почетком децембра, на безобразлук Европског парламента надовезао се заменик помоћника државног секретара САД за Југоисточну Европу, Метју Палмер (ради се, очигледно, о ауторитету који је формацијски дошао на место аналогно безначајног Брајана Хојта Јиа, који је донедавно жарио и палио Балканом и својим празним пиштољем застрашивао препаднуте балканске поглавице). Са каубојским небригом за суптилности, Палмер је у вези са Сребреницом изјавио да су „чињенице о геноциду у том граду неоспорне и признате од свих релевантних међународних тела,” па је „стога нужно да се Србија суочи с прошлошћу како би ишла даље, али и због поштовања према жртвама тог геноцида,” позвавши све у региону да “прихвате ту реалност.”
             За одговор на питање зашто се Сребреница наједанпут опет актуализује у оваквој форми упућујемо јавност на балканске политичаре и “аналитичаре,” којих ионако има на претек. Много важније од њихових тумачења и нагађања, међутим, је питање на каквим доказима и подацима почива теза о геноциду у Сребреници? Са коликим степеном озбиљности се може посматрати хашки Трибунал, суд који је ту тезу усвојио и утиснуо јој печат респектабилног правног закључка?

            Из јасних политичких разлога, у средишту промовисања службеног наратива о Сребреници, од чега полазе и Европски парламент и Палмер, налази се тврдња да је једина прихватљива правна квалификација за та дешавања – геноцид, и да су у светлу пресуда Међународног трибунала за бившу Југославију у Хагу све дилеме у вези са тиме – излишне.

             Зато је потпуно умесно поставити питање: како се у хашком Трибуналу доказује геноцид у Сребреници? Каквом се дефиницијом деликта Трибунал служи, какве доказе користи, а које – изоставља?

              То је суштина контроверзе о Сребреници, и у правном и у политичком смислу. Али то значи да, уколико не постоји утврђена геноцидна намера, dolus specialis, без обзира на цифре и околности, убијање у Сребреници се не може уздићи на ниво геноцида. Геноцид је знатно више од простог убијања или вођења војне операције, колико год биле смртоносне или разорне њене последице. Срж деликта геноцида је намера да се физички уништи једна од категорија заштићених Конвенцијом: етничка, верска или расна скупина, као таква. То није спорно и сви стручњаци то знају и прихватају.

              Пођемо ли од претпоставке да сазревање и логистичка припрема геноцидног подухвата изискује одређени временски оквир, разумно је поставити и следеће питање: у којем тренутку и на каквом временском растојању од догађаја је утврђен настанак геноцидне намере у случају Сребренице, под предпоставком да је постојала?

              Сведочење главног истражитеља Хашког трибунала, Жан-Рене Руеза, у новембру 2001, пред Комисијом француског парламента за Сребреницу, баца светло управо на ову околност. На питање Комисије да ли је тачно да пре 9. јула није постојао план за заузимање енклаве, упркос томе да је та територија за босанске Србе била од великог стратегијског значаја, Руез је одговорио:

              „Фактички, одлука о заузимању енклаве није била донета пре 9. јула, када је генерал Младић схватио да енклава неће бити брањена. Првобитни циљ је био да се енклава сузи на територију града Сребренице и да се претвори у огроман избеглички логор на отвореном, да би се УН на такав начин принудиле да отпочну са евакуацијом из те зоне.“ 1

              Други део Руезове изјаве је нагађање, али онај први, о непостојању намере на српској страни, пре 9. јула, да се Сребреница заузме темељи се на документима у које је Руез имао увид и предочио Комисији, и зато има снагу доказиве чињенице.

              Ако се има у виду тврдња да геноцид у Сребреници треба да се догодио у временском распону између 13. и 17. јула, ово је податак од капиталног значаја, и то из извора блиског Тужилаштву хашког Трибунала. То значи да намера о физичком уништењу становништва Сребренице, или неког његовог дела, није могла постојати пре 9. јула, а наводни геноцид је почео само четири дана после тога.

              Војном вештаку Тужилаштва Хашког трибунала, Ричарду Батлеру, дугујемо друго значајно прецизирање редоследа догађаја, опет против интереса установе за коју ради и утолико веродостојније.

              Батлерово сведочење на суђењу Пелемишу и Перићу пред Судом за ратне злочине Босне и Херцеговине 2010. у Сарајеву баца врло корисно светло на контроверзу у вези не само са следом догађаја, него и кључним питањем: геноцидним умишљајем. Укратко, Батлер, који је у званичном својству имао доступ најосетљивијим и најрелевантнијим документима, на суђењу је изјавио да није открио никакву назнаку о постојању плана да се Муслимани истребе, бар до 11. јула, када су српске снаге заузеле Сребреницу. То Руезову хронологију помера унапред за још два дана, потврђујући да се о геноциду на српској страни није размишљало ни четрдесет осам часова до почетка импутираног злочина.2
              У свом сведочењу, Батлер је, поред овога, изнео још неколико ставова који постојање геноцидне намере стављају под општу сумњу, да се изразимо најуздржаније.

              Прво, он потврђује Руезову тезу да је изворни циљ српске војне операције, за коју је планирање отпочело 30. јуна 1995, било само то да заштићену зону УН сведе на градску површину Сребренице. Друго, наређење војсци да уђе у Сребреницу председник Караџић је издао тек 10. јула, или на само један дан пре него што се то догодило. То значи да је преузимање енклаве представљало импровизовану одлуку, донету у светлу војног успеха операције до тог тренутка, а не смишљен потез са даљњим циљем заробљавања бројног муслиманског становништва, да би затим били уништени. Треће, све док неочекивано 10. јула опсег операције није био проширен, да од тог тренутка обухвати потпуно заузимање енклаве, операција је била вођена искључиво на нивоу Дринског корпуса, без учешћа Главног штаба или других виших структура. Четврто, Батлер каже да му „није познат“ ниједан пример да је после 11. јула, датума када је енклава већ била заузета и када је операција била приведена крају, ВРС ватрено дејствовала против цивила у Сребреници. Пето, што се тиче депортације цивила из енклаве, ни у вези са тиме, по Батлеру, „документи не садрже доказе“ претходног планирања од пре 11. јула ујутру, када је донета одлука да се уђе у Сребреницу. Најзад, шесто, Батлер је сагласан са тиме да у редовима Војске Републике Српске није било очекивања да би заробљеници могли бити погубљени, по Батлеру, „све до 12. па чак и 13. јула.“

              Сада се поставља критично питање: у којој мери су овај редослед и анализа догађаја најмеродавнијих сарадника Тужилаштва МКТБЈ ускладиви са званичном тезом Хашког трибунала да је политичко и војно руководство Републике Српске намеравало физичко уништење Муслимана у Сребреници као таквих, као етничке или верске заједнице? Конвенција о геноциду прописује да је тако морало бити да би геноцид могао бити утврђен. А ако се у Сребреници геноцид заиста догодио, или у најмању руку убијање масовнијих размера, да ли је то било последица одговарајуће намере, или тек нечија накнадна замисао?

              Из овог угла, у потпуности су разумљива питања која поставља истакнути канадски правник и стручњак за геноцид, Вилијам Шабас, непосредно после изрицања пресуде у предмету Крстић:

           „Нема ли другог убедљивог објашњења за погубљење 7,000 мушкараца и дечака у Сребреници? Постоји ли могућност да су постали мета зато што су били војноспособни, и самим тим фактичка или потенцијална борбена лица? Да ли би неко ко је стварно наумио физичко уништење једне групе, и довољно је свиреп да би убио више од 7,000 незаштићених мушкараца и дечака, уложио потребан напор да организује превоз жена, деца и остарелих – на сигурно?“ 3

              Свим стручњацима који се овом темом баве добро је позната чињеница да ни на једном од седам сребреничких суђења пред МКТБЈ није предочен ни један доказ, са било којег командног нивоа, који указује на постојање намере и где се наређује предузимање неопходних логистичких мера са циљем уништења муслиманске заједнице у Сребреници. На који начин Хашки трибунал ипак изводи закључак да се догодио геноцид?

              Одговор на ово питање налази се у пар. 4 пресуде генералу Крстићу. Ради се о једној врло иновативној аналитичкој техници и правној доктрини МКТБЈ:

              „Претресно Веће се ослања на мозаик доказа који у својој свеукупности приказује догађаје током неколико дана у јулу 1995. године.“4

              Импликација отворене примене овако непрецизне методологије је да чврстих и непосредних доказа – нема. Веће потенцијалну доказну грађу о геноцидном умишљају третира као коцкице у мозаику и спаја их на начин који би се најпре могао упоредити са цртежом у Роршах тесту. Сваки посматрач у принципу цртеж може да тумачи на различит и субјективан начин, као што Веће тумачи свој мозаик.

          Да би тумачење Већа изгледало минимално убедљиво, морају се унапред елиминисати неке основне уврежене претпоставке о природи операције која се сматра – геноцидном. Једна од тих претпоставки је постојање плана. Зато у пар. 225 пресуде генералу Крстићу Веће износи изненађујућу тврдњу да „постојање плана или политике (policy) не представља саставни део кривичног дела геноцида у правном смислу.“5 Ако није било плана или политике, на каквим се претпостављеним узроцима темељи сугестија да је у Сребреници почињен геноцид? Без утврђеног концепта импутираног кривичног дела, тешко је докучити за шта је генерал Крстић одговарао и добио тридесетпетогодишњу затворску казну.

           У пар. 26 предострожно Веће драстично преиначава и сам појам намере: „Главни показатељ… да су снаге ВРС намеравале да елиминишу све босанске Муслимане из Сребренице био је покољ од стране ВРС свих војно способних мушкараца из те заједнице.“ Да ли су масакрирали баш све, то управо и јесте једно од отворених питања. Друго питање је да ли је појам „војно способних мушкараца“ довољно широк да би се изједначио са једном од заштићених група које се прецизирају у Конвенцији? Али, чак да је у врховима политичког и војног руководства Републике Српске и постојала таква геноцидна намера, како се неубијање Муслимана десетак дана касније, током и непосредно након операције заузимања суседне енклаве Жепа, уклапа у сценарио?

           У предмету Крстић, Веће зачетак сребреничког геноцидног плана налази на састанку српског војног и политичког руководства у хотелу „Фонтана,“ у Братунцу, током преподневних часова 12. јула 1995, мада признаје да ни за то нема чврстих доказа.6 Да ли је онда „геноцидна намера,“ која је наводно тада у хотелу формулисана, представљала само пролазно расположење, које није потрајало више од неколико дана? Јер ускоро затим, при поласку на Жепу, изгледа да је dolus specialis нестао, да би био замењен повратком на уобичајене обрасце војничког понашања, мање-више у складу са одредбама међународног ратног права. И хашки Трибунал је био принуђен да то имплицитно призна. У пресуди генералу Толимиру, у делу који се односи на Жепу, веће изводи бизаран закључак да се и у Жепи догодио геноцид али услед нестанка, одн. убиства, не статистички значајног сегмента становништа већ три водеће личности у локалној заједници. Веће у пресуди тврди да су без та три лица одрживост и способност преживљавања жепанске заједнице у целини били фатално повређени.

              Када сте ви једина овлашћена инстанца која тумачи сопствени Роршахов цртеж, проблеми се решавају лако. Једноставно из слике избацујете оне ликовне елементе који сметају вашој концепцији и истовремено тврдите да је оно што други не примећују – уствари најочигледнији део слике.

              На крају, два детаља који уоквирују ову контроверзу.

              Први се односи на сведочење Дражена Ердемовића, „крунског сведока“ хашког Тужилаштва и човека коме је непотребно представљање, на суђењу Радовану Караџићу. Караџић Ердемовићу поставља директно питање које се односи на срж ствари што се Сребренице тиче, а то је dolus specialis или геноцидна намера7:

          „Да ли сте у њих пуцали,“ пита Караџић, „са намером да уништите Муслимане у Босни као етничку групу, да их истребите као народ?“ Ердемовићев одговор је гласио: „Не, господине Караџићу“. Караџићево следеће питање је било да ли је ико из Ердемовићеве јединице имао намеру да истреби Муслимане.

            На то Ердемовић одговара: „Господине Караџићу, ја се не сећам, али не верујем да смо тога дана расправљали о намерама да се истребе Муслимани. Нисмо о томе разговарали. Не сећам се да сам о томе причао са било киме из моје јединице.“

              Толико о менталном склопу непосредног извршиоца злочина и намери која га је у тренутку извршења мотивисала.

              Други детаљ је један запрепашћујући исечак из издвојеног мишљења судије Жан-Клод Антонетија у другостепеној пресуди у предмету Толимир, у априлу 2015. године. На крају бритке, картезијанске критике мишљења већине, на преко сто страница, Антонети износи свој сумарни закључак, колико објективан толико и шокантан:

              „Улога оптуженог јесте дефинисана овом пресудом, међутим одговора нема на оправдано питање породица жртава, које би желеле да сазнају ко је наредио масовна погубљења... До данашњег дана, чини ми се, на то суштинско питање породица жртава и очекивање међународне заједнице није могуће одговорити... на питање, ко је наредио погубљење хиљада жртава, и зашто. Данас, на основу предочених доказа, ја не бих знао какав одговор да им понудим.“8

              Нека се свако замисли над овим разарајућим коментаром једног од најугледнијих и најкоректнијих судија хашког Трибунала. Ако за скоро двадесет година истраживања Сребренице Трибунал није успео да утврди ни најосновније чињенице овакве врсте, мора да је свој посао радио сасвим погрешно, користио методологију која засигурно не води стручно одрживим (или барем информативним) закључцима и руководио се агендом углавном лишеном правног утемељења.

              О геноциду у Сребреници, а то је порука Европском парламенту, Игору Шолтесу и Метју Палмеру – зато је боље и не говорити.


______

1  RAPPORT D'INFORMATION No. 3413, Народна Скупштина Француске, 22. новембар 2001, стр. 43.

2  Суд БиХ, Одељење за ратне злочине, Тужилац против Пелемиша и осталих, X-KR-08/602, 22. март 2010.

 3  William A. Schabas, “Was Genocide Committed in Bosnia and Herzegovina? First Judgments of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia,” Fordham Journal of International Law, Vol. 25, No. 23, 2001-2002, стр. 46.

 4  ICTY, Prosecutor v Krstić, првостепена пресуда, пар. 4

 5  ICTY, Prosecutor v Krstić, првостепена пресуда, пар. 225

 6  ICTY, Prosecutor v Krstić, првостепена пресуда, пар. 126-134 и пар. 573; другостепена пресуда, пар. 84-85 и пар. 91

7  ICTY, Prosecutor v. Karadžić, Транскрипт, стр. 25387 — 25389

 8  ICTY, Prosecutor v. Tolimir, другостепена пресуда, стр. 399, 400




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

Догађаји

Временска линија

Православље

Фото

Видео