Вести:

Косово и Метохија

Наша реч

Најновије ►►►

среда, 26. април 2017.

И тзв., Косовска полиција се прикључила нападима на Србе, туку и кажњавају без повода

И тзв., Косовска полиција се прикључила нападима на Србе, туку и кажњавају без повода Патрола тзв., Косовске полиције зауставила је у недељу увече у Гњилану возило којим је управљао Србин и без повода га шамарала, касније му је још и написана казна, сазнају КМ Новине!

#Напад, #Срби, #Албанци, #Косово, #Метохија, #Полиција, #Зликовци, #Терористи, #Страх, #Мржња, #Вучић,
Фото: Илустрација




Возило којим је управљао Миодраг Цветковић из села Партеш у Косовском Поморављу, у суботу на недељу увече у Гњилану је на контролном пункту зауставила патрола тзв., "Косовске полиције" а затим га изложила психо-физичком малтретирању иако за то није пружио никакав повод, јавља дописник КМ Новина из тог краја. Наиме, једини разлог злостављања је то што је возач Србин а та двојица припадника ове полиције, обојица локални Шиптари.


Током контроле Миодрага је један од Албанаца полицајаца без икаквог разлога ошамарио неколико пута а када га је Милош упитао "зашто ме бијеш" полицајац се само насмејао.

Младић кога је полицајац са бројем 2208 неколико пута ударио рекао је да је упамтио његов број на основу чега ће поднети станици службену пријаву. То је полицајца поколебало и он је Милошу вратио документа рекавши му "у реду, нећу да те казним али нисам те ја ударио, јел јасно?". Затим су му дозволили да настави пут до куће.

Међутим, очигледно су позвали другу патролу и дали опис аутомобила којим је управљао Цветковић јер јев врло неуобичајено да возило које већ прође контролни пункт накнадно прати и заустави полиција те нема сумње да је све то био део договора албанских полицајаца. Након заустављања у селу Ливоч, Милошу су ипак написали и саобраћајну казну вероватно са жељом да га упозоре да ипак не би смео да њима а тако ни себи, прави било какав проблем.

Цветковић је до данас неколико пута одлазио у најближу полицијску станцу у Пасјану покушавајући да пријави полицајца који га је тукао без разлога али нико није желео да забележи његову изјаву. Оно што Србе овог краја посебно забрињава јесте што је командир станице у Пасјану, која одбија да покрене поступак, заправо локални Србин.

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Одбијање покретања службеног поступка уз "пријатељске" савете да заборави на тај случај, за циљ има заштиту личног положаја и радног места полицајаца Срба који су запослени у овој служби јер и сами знају да ни њима, уколико се нађу у проблему а покретање истраге би могло да им то предтсвља, нико неће помоћи.


Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

уторак, 25. април 2017.

Косово Поље - сваки камен историја

Косово Поље није само то што име каже, већ је оно прави мали град, односно предграђе Приштине, одакле се возом одлази на све четири стране ове најстарије српске покрајине.







Косово Поље у историјско-географском смислу има много веће и шире значење, јер је то пространа равница у средишњем делу косовске котлине, источно од реке Ситнице и јужно од речице Лаб, где се одвијала историјска Косовска битка.

Данас на том простору постоји мноштво веома значајних културно-историјских објеката који на аутентичан начин говоре не само о Косовској бици и догађајима који су јој претходили, већ и о српској средњовековној држави Немањића у целини.


Један од капиталних објеката из тог времена, подигнут на јужном рубу Косова Поља, јесте манастир Грачаница, задужбина краља Милутина из 1315. године. Посматрана као здање, Грачаница је архитектонски један од најзначајнијих споменика српског средњег века, коју помињу готово све антологије европског градитељства.

То је петокуполна грађевина са правоугаоном основом у виду двоструко уписаног крста, који тако удвојени и постављени један изнад другог дају грађевини степенасту силуету, завршену с високим централним кубетом и четири нижа угаона кубета. Иначе, површине фасаде и спољна декорација купола изведене су једноставним средствима: каменим тесаницима топле жућкасте боје, црвеном опеком и белим спојницама малтера који се међусобно комбинују по већ традиционално провереним обележјима византијске архитектуре, дајући тиме грађевини пуну декоративност.


"Косово Поље" Ђорђе Крстић


На централном делу Косова поља је монументални Споменик косовским јунацима. Нешто северније, али у непосредној близини, Муратово и Газиместан турбе (место погибије султана Мурата и високог војног заповедника Турске из времена после Косовске битке), а непосредно уз реку Ситницу налази се велико рударско насеље Обилић.

Ту, у непосредној близини, у самом средишту косовске котлине, уз магистрални пут који води ка Качаничкој клисури и даље према Скопљу, пажњу путника и туриста привлачи невелико, али живописно насеље по имену Девет Југовића.

"Косово Поље" - Зоран Живковић
Десетак километара северно од Приштине према Вучитрну, ту где је било само средиште Косовске битке, године 1953. подигнут је велики и леп споменик посвећен успомени на косовске јунаке. Споменик својим обликом подсећа на средњовековне куле и утврде. Грађен је од тесаног камена по нацрту академика Александра Дерока, који је био инспирисан градитељством средњовековних српских неимара.

Споменик је висок 25 метара и доминира над пространом косовском равницом. У његовој унутрашњости су бронзаним словима на каменим плочама исписани стихови из епских народних пјесама у којима је опевано јунаштво учесника у Косовском боју и њихова погибија.

На највишој коти споменика, у самом врху спомен-куле, налази се барељеф на коме је ликовно изражен план и дат детаљан опис битке.

У пратећем тексту се каже:


- На Косову Пољу, у долини реке Лаба - између Ситнице, Грмеч планине, реке Самодреже и потока Бутовца – 15. (28) јуна 1389. године вођена је историјска битка између средњовековне српске кнежевине и турске царевине.

Српска војска, која је бројала око 35.000 бораца, била је распоређена на десној обали Лаба, тако да јој се десно крило ослањало на Ситницу, а лево крило на планине. Штаб кнеза Лазара налазио се у средини. Турска војска, која је бројала око 100.000 људи, заузела је положај према српској, на левој обали Лаба, наслањајући се левим крилом на Ситницу, а десним на планине. Штаб султана Мурата био је постављен у средини.

Тога дана, око 8 часова ујутру, Турци су предузели напад, прешли Лаб левим крилом и заметнули жесток бој око брежуљка на десној обали. Српско десно крило одбило је све нападе и пребацило Турке поново на леву обалу. Затим је српска војска предузела напад, прешла десним крилом Лаб, пребацила турско лево крило и набацила га на резерву. Срби су на тај начин дошли у непосредну близину турског штаба што је, у критичном моменту по Турке, искористио војвода Милош Обилић који је напао самог турског заповедника, султана Мурата, и смртно га ранио. Тада, око 10 часова, заповедник турског десног крила принц Бајазит, да би утицао на критичан развој битке, а пошто према њему није постојала озбиљна опасност, јер Срби на његовом правцу нису могли знатнијим снагама прећи Лаб, са већим делом својих трупа и општом резервом бочно напада српско десно крило и замеће најкрвавији бој око брда Мазгита и Газиместана.Око подне, у решавајућем моменту по целу битку, кнез Лазар нареди српској резерви да уђе у бој. Али, док је српска резерва кретала у бој, одељења на крајњем десном крилу подлегла су турском обухватном маневру и бројној надмоћности свежих трупа, те цело српско десно крило попусти и почне се повлачити.

Да ли је српска резерва интервенисала па није успела, или уопште није ушла у бој – не може се утврдити. Тек, повлачење десног крила пренесе се на цео фронт, чиме је битка изгубљена...


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

У Косовском боју погинула су и оба државна поглавара: турски султан Мурат Први и српски кнез Лазар.

Ту, у непосредној близини Споменика косовским јунацима, налазе се и два историјски значајна турска споменика: Муратово турбе, подигнуто на месту где је Милош Обилић усмртио турског султана Мурата и где га је његов син Бајазит одмах после боја сахранио, а други споменик – маузолеј је Гази Местан турбе (зову га и Барјактарево турбе), где је гроб неког високог турског команданта - барјактара, који је погинуо у бици која је 1448. године вођена на овом пољу.

Предање казује да је на овом локалитету, крај Гази Местан турбета, у време Косовског боја погинуо и Југ-Богдан са својих девет синова.

У ниши, на предњој страни Споменика косовским јунацима, исписана је бронзаним словима порука:






Ко је Србин и српскога рода
А не дош‘о на бој на Косово
Не имао од срца порода
Ни мушкога ни девојачкога
Од руке му ништа не родило
Рујно вино ни пшеница бела
Рђом кап`о док му је колена.

Пише: Драгиша Спремо

Извор: НСПМ    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 24. април 2017.

ЦРНОГОРСКА ГОЛГОТА: Како су комунисти разапињали свештенике и бацали у јаме! 📷

Терор над Српском православном црквом за време и после Другог светског рата.


















Од 200 свештеника у Црној Гори, побијено је њих 182, и то најчешће на најсвирепије начине, пошто су их претходно зверски мучили – чупали им браде, качили им овнујска звона, упрезали у коњске кочије, терали их да пију крв убијених четника, живе их бацали у јаме. Послератна власт регистровала Удружење свештеника Црне Горе, које је обавило црквени календар с петокраком!


Пише: Љубиша Морачанин



Пре Другог светског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживело је тек 15 застрашених црквених пастира. Није преживео ни митрополит Јоаникије (Липовац) – убијен је по окончању рата, у једном потоку код Аранђеловца. Но, о том злочину ћемо касније. Кренимо редом…

Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети Лука у Жупи код Никшића. Убијен је у манастирском конаку јула 1941. године, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Тако је однешено и 16 његових одликовања.


Живе их бацали у јаме

Партизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе Добрске само зато што је био поп. По кратком поступку, осудили су га на смрт и живог бацили у јаму дубоку 17 метара, у Куновом присоју, недалеко од Пековог штаба. Сведоци кажу да је пет-шест дана из јаме запомагао: „Воде, воде… Убијте ме ако сте људи!“

Ново Н. Караџић, свршени богослов из Лијеве Ријеке, пошто је побегао са породицом из Метохије, настанио се код ујака у околини Бијелог Поља где је ухваћен и зверски убијен од својих братучеда партизана Луке Жарића и његових синова.




Жртве светлих револуционарних традиција Дурмиторског партизаног одреда су свештеници Ново Делић из Дробњака и протојереј Богдан Церовић са Жабљака. У исто време, у Боану, код Шавника, изречена је смртна пресуда проти Митру Лопушини, али је он успео да побегне. Попа Делића су бацили у јаму у Шавнику, са још 16 угледних људи; о том злочину је Радован Бећировић испевао гусларску песму.

У Црмници су комунисти опљачкали скоро све манастире, а у некима су чак и логорске ватре палили. Тако је у цркви Свете Петке у Подгори потпуно изгорео иконостас са иконама и одеждама.

За време напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 75-годишњег старца, претходно му почупали браду, а онда га задавили.

На Бадњи дан 1942, комунисти су побили и у реку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић.

Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана.

Кривица Сава Пејовића, свештеника из Боке Которске, била је што је јавно осуђивао комунистичко безбожништво и неморал. Зато је крајем марта 1942., убијен на путу за Поборе, где је ишао да служи верски обред.

Комунисти нису само убијали свештенике, већ су их на разне начине злостављали и понижавали са намером да унизе њихов углед у народу. Прота Косарић и још један свештеник били су упрегнути у коњске кочије, а комунисти су о том „херојском подвигу“ испевали песму: „Вјерне слуге пророка Илије, упрегнуте у коњске кочије…“


Црквени календар с петокраком!

Српска православна црква у Црној Гори, слично као и у другим крајевима тадашње Југославије, није уништавана само споља – комунистичким и другим злочинима – већ је подривана и изнутра. Комунисти су успели да заврбују неколико свештеника, а неколико их је стало на страну црногорских сепаратиста.

У цетињској Богословији комунисти су током рата успели да створе веома јаку скојевску организацију. Од око 140 богослова чак је 80 било симпатизера СКОЈ-а. Већина њих је отишла у партизане, неки су изгинули, други су се истакли у прогањању цркве и високо су се успели у комунистичко-државној хијерархији. Веселин Булатовић, један из те генерације цетињских богослова, био је министар унутрашњих послова Црне Горе и познати голооточки мучитељ.

У комунистичким редовима били су распоп Блажо Марковић, Бошко Поповић, Симо С. Радуновић, прота Јагош Симоновић (у прво време архијерејски намесник у Колашину, доцније Титов пуковник), Леонтије Марковић (острошки архимандрит), распоп Јово Радовић (верски референт у покрајинској комунистичкој влади за Црну Гору)…

Међу издајнике у црквеној кући спада и Удружење свештеника Црне Горе којe је Удба основала 1945. године, а први председник му је био поп Петар Капичић. Уз помоћ Удружења, власт је осудила митрополита Арсенија Брадваревића, помогла се при рушењу Ловћена и у другим сличним пословима.

Милиција је ноћу упадала у свештеничке куће и црквене објекте и са пиштољем на слепочници водила свештенике на упис у Удружење.

Преко овог Удружења, власт је објавила црквени календар за просту 1945. годину. На насловној страни, у самом врху, стоји комунистичка лозинка: „Смрт фашизму, слобода народу“, испод тога стилизовани крст, а испод наслова је велика црвена петокрака! Посебну улогу у овоме је одиграо поп Ђорђе Калезић, први председник владине Комисије за верска питања у Црној Гори.

Одмах после рата, зверски је убијено неколико свештеника. У Кртолама код Котора, ухапшен је прота Михаило Барбић, под лажном оптужбом да је издао Немцима неке комунисте који су касније ликвидирани. Дуго је зверски мучен у которском затвору, где је и убијен, а његов леш је бачен у затворску септичку јаму.

На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. Претходно је нељудски мучен, бацан у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму.

Масовне ликвидације у цељу

Најстравичнија судбина задесила је 76 свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем, који су хтели да избегну судбину великог броја своје браће, па су отпочели повлачење са четницима Павла Ђуришића, преко Санџака и Босне. Од 76 свештеника, само су неколицина преживели велики комунистички злочин и енглеску подвалу: Крсто Рогановић који је успео да се пребаци у Италију, и Марко Кусовац који је пронашао неку везу у комунистичким редовима и доцније сведочио против митрополита Арсенија.

Митрополит Јоаникије и свештеници су кратко време држани у једном логору у непосредној близини Цеља. Сви они су, изузев митрополита, предани у руке црногорских комуниста који су их, голе и везане телефонском жицом, спровели у Техарје код Цеља, где су стрељани. Радуле Ј. Остојић је свједочио: „Митрополита Јоаникија и остале свештенике су злостављали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице и свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије.“

Митрополита Јоаникија депортовали су у Београд. После тога је спроведен у Младеновац, па у Аранђеловац. Једина кривица му је била што је био антикомуниста. Према једној верзији, Пеко Дапчевић је био наредбодавац његовог убиства, Владимир Роловић извршни пресудитељ, док је Василије Чиле Ковачевић био непосредни егзекутор. По другој верзији, убио га је лично Пеко Дапчевић. Сигурно је следеће: убијен је 15. маја 1945. године, у једном потоку код Аранђеловца.





Комунисти су се обрушили и на цркве и црквену имовину, о отимањуцрквених имања да не причамо – реч је о хиљадама хектара њива, ливада и шума. У Рожајама је 1947. године порушена црква, скојевци су били ангажовани и за рушење Пивског манастира, који је у последњи час спасио једна старији верник. Црква Свете Тројице у Брезојевицама код Плава, после рата је била два пута у пламену, оба пута су је спалили скојевци, а црквено звоно са брда Градац бацили у Лим.

Књиге на ломачи

Из Цетињског манастира власт је однела преко хиљаду књига, много значајних докумената, бројне драгоцености. Ове књиге су већим делом данас у библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, а много тога је завршило у приватним собама или на аукцијама у свету. Део намештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника, однет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици.

Пљеваљска црква Свете Петке скрнављена је на најприземније начине; као и Манастир Морача, чија је огромна библиотека и архива, спаљена на ломачи 1952. године, у присуству колашинских партијских функционера.

За послератни однос комунистичке власти према Цркви, један од примера је и страдање митрополита Арсенија Брадваревића, који је наследио свог несрећног претходника мученика Јоаникија, 1947. године. Митрополит Арсеније је био веома посвећен обнови Цркве. То је засметало Блажу Јовановићу и осталим комунистима, па је 1953. године, на монтираном процесу, осуђен на 11 година робије под оптужбом да је радио против режима. На крају тог суђења, митрополит Арсеније је рекао: „Какав је то црни режим који један стари митрополит, са три-четири свештеника, може срушити?!“

Проти Луки Вујашу, секретару Митрополије, суђено је истовремено, јер није хтео да сведочи против митрополита Арсенија. У затвору су га жестоко мучили и толико пребијали да су му се ноге одузеле.

Рушење Његошеве капеле на Ловћену, комунистичка власт је замислила као последњи ударац српству и православљу у Црној Гори.

Објављујемо збирку фотографија жртава комунизма у зиму 1941/42. у Црној Гори. Ове фотографије спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди генерала Драже Михаиловића, 1944. године однио из Црне Горе. Бејли је потом фотографије предао краљу Петру Другом у Лондону, а краљ Петар их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде, који се, по изласку из немачког логора 1945. године, настанио у Лутону крај Лондона. Мајор Бојовић је снимке оставио свом сину, др Радмилу Бојовићу из Београда.






























Извор: Седмица.ме    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

субота, 22. април 2017.

Јонуз Муслиу - цена подршке или Вучићева неспособност?

Није више упитна победа Александра Вучића на минулим изборима, јер иако смо добили председника нисмо добили државника, а разлика је суштинска.

Вучић - Муслиу



Да сте државник не би Јонузу Муслију, председнику Општине Бујановац, пало на памет да помсили а некмоли изјави како Србија треба да буде захвална јер Албанци траже "само" уједињење Албаније, "Косова" и "Прешевске долине", а могли би, иначе, све до Ниша али, ето, фини су па неће, ваља ваљда и Вама оставити нешто земље колко да не полажете темељце у кофицу с песком...


Штоно Брана Црнчевић каза својевремено: "Колико то Србија треба да буде мала да не би била велика"?!


Предсеник на ово питање нема одговор, државник не би дозволио ни да буде постављено- границе Србије су писане крвљу а не Бриселским и осталим срамним споразумима!



http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html#axzz4evyckcbB

Јел ово цена коју ваљда платити за подршку Албанаца с југа Србије на изборима?

Предсенику свака шуша сме да испостави цех очекујући и богат бакшиш, пред државником не сме ни да се ухвати за шлајпциг!


На Јонузову провокацију одговарате: "Да ја овако претим висио бих у Бриселу"!


Председников аргумент је мизерна патетика, државник не би прво помислио на Брисел већ где су му границе државе а не моћи!

Нека Вам је са срећом мандат, не сумњам да ћете бити одличан председник- државнику би још јуче Јонуз Муслију четкицом за зубе рибао WC у Забели!




Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

НП ''Отаџбина'': Поводом учесталих напада на Србе у Косовској Митровици!

Срби на северу Косова и Метохије не страдају само од стране албанских насилника и злочинаца већ су и жртве политичког терора у режији председника Владе Александра Вучића.




Одлука шиптарског градоначелника Горана Ракића да због физичких напада на Србе од стране Албанаца прекине грађевинске радове на реконструкцији простора око моста на Ибру је више потез очајника и израз немоћи него промишљени политички потез који треба да заустави физичке насртаје на грађане српске националности.

Што се Срба у северном делу Косовске Митровице тиче, престанак радова и није нека штета јер се слобода кретања из јужног у северни део града показује лошом за безбедност Срба у северном делу града.

У периоду од 1999. до 2012. године је било непојмљиво да Срби у северном делу Косовске Митровице буду жртве насиља од стране Албанаца. Доласком Александра Вучића на власт 2012. године напади на Србе у северном делу града Косовске Митровице постали су стални. Бриселским споразумом је у руке сепаратистима у Приштини предао припаднике Министарства унутрашњих послова Србије који су до тада штитили грађане тако што су свој посао обављали у цивилу. Исту функцију су имали и припадници Цивилне заштите, односно официри и војници по уговору, који су кроз њу деловали. То су иначе некадашњи припадници Војске Србије који после `99. године нису желели да напусте Косово и Метохију. Бриселским спорзумом је и њих Александар Вучић утопио у структуре сепаратистичке власти из Приштине.

Није потребно бити много паметан да човек не може да предвиди да ће Србе боље чувати српски државни органи него косовска полицијска служба која је под јурисдикцијом сепаратиста из Приштине. Боље су град чували припадници Министарства унутрашњих послова у цивилу него данас заједно Косовска полицијска служба, ЕУЛЕКС полиција, КФОР, РОСУ полиција итд.

Физички насртаји на Србе само осликавају размере катастрофалне националне и државне политике Александра Вучића на Косову и Метохији. Идеја да ће Вучићеве мафијашко-криминалне структуре да заштите Србе показала се као обична заблуда, јер је насиље над Србима од стране Албанаца у порасту.

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html



Нажалост, Срби на северу Косова и Метохије не страдају само од стране албанских насилника и злочинаца већ су и жртве политичког терора у режији председника Владе Александра Вучића. Сви они који критикују овог српског диктатора постају жртве његове освете. Тако је пре неку годину ондашњем народном посанику Марку Јакшићу запаљен ауто испред зграде у којој станује. На мети је и садашњи народни посланик са Косова и Метохије Славиша Ристић коме су бачене експлозивне направе на кућу у којој станује која је још изрешетана ватреним оружјем. Последњи инцидент је паљење просторија Народног покрета Срба са Косова и Метохије «Отаџбина» због критичких текстова изнетих на рачун српског премијера. Пожар је био толико јак да умало није страдала комплетна зграда у којој су се просторије налазиле. Руководство Покрета је за ову паљевину јавно оптужило Александра Вучића. Много пута су до сада Срби са Косова и Метохије затражили одговорност за телохранитеље директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића који су брутално претукли Филипа Манојловића из Косовске Митровице. Једина кривица Манојловића је била што је неукусно добацио Марку Ђурићу.

Шта год да се дешава, Србе на северу Косова и Метохије туку сви. И албански сепаратисти и актуелна власт у Београду. Да ли ће Србима бити боље? Тешко, докле год је у Србији на власти Александар Вучић и његова братија.



Косовска Митровица
21.04.2017. године
Информативна служба
Народног покрета Срба са Косова и Метохије
"Отаџбина"


Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

Догађаји

Временска линија

Православље

Фото

Видео