Вести:

Косово и Метохија

Наша реч

Најновије ☛

уторак, 30. август 2016.

Нова мoнашења у мaнастиру Светог Николаја у Лозници код Чачка

Нова мoнашења у мaнастиру Светог Николаја у Лозници код Чачка Поред храмовне славе, Преноса моштију Светог оца Николаја (9/22. мај), истоимени манастир у Лозници код Чачка свечано прославља као своју славу и светли празник Успенија Пресвете Богородице (15/28. август).


И ове године је манастирска слава Успенија свечано прослављена а Пресвета Богородица је на љубав сестринства манастира узвратила својим даровима – новим монахињама. Празнично славље је започело празничним бденијем које је служио архимандрит Варнава (Димитријевић).

У току бденија Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије замонашио је у чин мале схиме искушенице овог манастира Јелену (Киров) и Ајду (Пантелић), давши им монашка имена Јелисавета (по мајци светог Јована Крститеља) и Ана (по мајци Пресвете Богородице). После монашења Владика Артемије се окупљеном монаштву и народу обратио пригодном беседом у којој је, поред осталог, говорио о борби која предстоји новопостриженим монахињама:

“Примање монашког чина није крај њиховог труда, њиховог подвига него тек почетак. Искушења која прате свакога живога човека кроз његов живот пратиће и њих, али оне имају оружје за борбу против зла у себи и око себе. Имају молитву Исусову –  Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешну, имају штит Господњи – Крст Његов Часни којим се одгоне све нечастиве стреле лукавога. Вечерас ове две сестре, монахиња Јелисавета и монахиња Ана, постале су нове молитвенице пред Престолом Божијим за ову свету обитељ, за своје сроднике и пријатеље, за све нас овде сабране и за цео наш православни српски народ.“ – нагласио је Владика.
Пре почетка бденија, Владика Артемије је благословио облачење подрасника искушеници овог манастира Ани (Ћировић) из Ужица.

На сам дан празника Успенија Пресвете Богомајке, Његово Преосвештенство Епископ Артемије је у истом манастиру Свету Архијерејску Литургију уз саслужење хорепископа старорашког и лозничког Г.Г. Николаја и више свештенослужитеља епархије. Литургији је присуствовало око 300 светосаваца. Многи од њих су се на Литургији сједили са Господом кроз Свето Причешће.
 
После Свете Литургије владика Артемије је извршио чин резања славског колача и благосиљања кољива које су принели сестринство манастира и овогодишњи домаћини славе Драгица и Јасмина Јовановић из Аранђеловца. За идућу годину за домаћина се пријавио Хаџи Ђорђо Симић из Бијељине.

Окупљеном народу се архипастирском беседом обратио Владика Николај:

“Ми славимо данашњи празник Успенија Пресвете Богородице. Успеније, уснуће, тихи сан нас овде људи на земљи  после великих напора и недаћа овде на земљи. Да ли ми то славимо смрт? Да. Ми славимо Успеније Пресвете Богородице. А смрт за нас хришћане, нама је откривено Светим Јеванђељем и у учењу Цркве Божије, у учењу светих отаца Цркве Божије, да је смрт за нас сан, и још, смрт је капија за пролазак у Живот Вечни. Ми се рађамо од родитеља својих овде на замљи за овај пролазни живот а кроз смрт своју пролазимо као кроз капију и улазимо у Живот Вечни. Ми православни хришћани, као што је Свети владика Николај на једном месту изразио, он каже какав је однос за нас између живота и смрти ако живот представимо као један велики океан. Свети владика Николај каже: „Оно мало пене по океану то је смрт.“ Толико живот побеђује смрт. Толико је нама лака смрт од Васкрсења Господа Исуса Христа јер је сам Господ благи победио сатану, победио смрт, победио грех. А нама је даровао Пречисту Мајку Своју, а она опет непорочно родила Њега као Бога Реч, Њега Сина Божијега који је сишао преко ње на земљу, као низ лествицу духовну. Ето, и даровање и узвраћање даровима и од Бога нама и од нас небу. Све то да се радујемо, све то да славимо, да славимо Пресвету Богородицу Приснодјеву Марију која је часнија од херувима, неупоредиво славнија од серафима, њу Пресвету Богородицу којој су светитељи Божији испевали многе духовне химне и многе песме и много смо о њој читали, али све стоји изнад ума нашега.“ – нагласио је владика.

Манастирска слава је била добар повод  да се добротворима манастира доделе захвалнице. Захвалнице су добили: Влада Страњанчевић, Војислав и Љубица Видојевић из Чачка.
 
Након Свете Литургије уприличена је, од стране манастирског сестринства и овогодишњих домаћина, трпеза љубави за све присутне. Том приликом су сестре манастира извеле пригодни програм посвећен Пресветој Богомајци.

Инфо служба


Прочитајте транскрипт беседе изговорене на монашењу.

Прочитајте транскрипт беседе изговорене на Литургији.


  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: ⏯


  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: ⏯

Фотогалерија са монашења
Фотогалерија са Литургије



Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

''Жртвени'' јaрац

''Жртвени'' јaрац Бројни злочини почињени над Србима остаће вероватно заувек нерасветљени. За убиства Срба у српским земљама под окупацијом нико неће одговарати, нити се ико сем породица жртава, које су углавном немоћне, интересује да се пронађу и казне кривци.

Илустрација. КМ Новине 2016.


Те жртве се помену у медијима када је то неком од политичара потребно, на њима се прикупљају предизборни поени, гради имиџ националног политиканта или се њима служе као дипломатским колачима када треба издејствовати, углавном, неку личну корист.

Стварне бриге за њих нема, сви они су само бројка, понекад чак ни име, већ само број, а понекад ни то…

Једном седмично из буџака се извуче нека прича о нашем јунаку, или јунакињи којих је такође било, а који су херојски ишли да бране земљу са спознајом да се можда неће ни вратити, али са уверењем да је наша земља толико вредна да за њу вреди и умрети.

Те приче причају преживели саборци, они који су имали мало више среће… Можда и остављени да сведоче о својим ратним друговима, њиховој храбрости и немилосрдном непријатељу. Додуше, има и оних који и сами воле да се похвале о ратним данима и сопственој храбрости. А што да не? И треба. Треба и о сопственим подвизима да сведоче, све док та сведочења не пређу у ловачке приче нашег премијера.

Пре два дана група Срба присилно исељених са Косова и Метохије, од стране премијерових пријатеља и колега, а можда и фамилије, очајнички је покушавала да дође до свог села и посети срушену цркву посвећену пресветој Богородици, где је планирана Света литургија на сам њен празник Велике Госпојине. На путу су их пресрели Шиптари из Мушутишта који су напали аутобус и спречили Србе да прођу. Око 150 Срба нашло се између Тачијеве окупаторске полиције, истих оних који су до само пре неколико година носили униформе ОВК и клали и протеривали Србе, а чија је сада улога да их чувају од друге групе Шиптара који отворено прете убиствима и наставком етничког чишћења.

Дакле, без србске полиције, армије приватног обезбеђења, заглављени између два зла. А не зна се које је горе. Јер кад прође смена тим Тачијевим полицијацима прећи ће на страну својих сународника, а можда ће баш онај најгласинији, који је из свег гласа дозивао УЧК, обући униформу „полиције“ и стати да „брани“ Србе од разјарене гомиле. Свако ко је бар два пута посетио Космет зна какав је то осећај, да не говорим о Србима који живе у јужној србској покрајини, посебно оним у енклавама, и којима је тај осећај једини познат.

Али то је уобичајена ствар, ваљда нормална, будући да је у сред те гунгуле једина срамота која је погодила нашу Владу то што је Ћамил Дураковић изјавио да је Вучић у Сребреници напао сам себе. Баш онај Дураковић који ће ускоро заједно са Вучком бити један од главних говорника на завршној планеарној седници окупљања фондације Клинтон.

Ако је потребно подсећање на тај чудни догађај како би се употпунила компарација напада на премијера и свакодневне нападе које трпе Срби широм Косова и Метохије, али и Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и наравно централне Србије. Наиме, прошле године одајући почаст „жртвама“ Сребренице, од којих многи посећују своје гробове, извршен је „напад“ на премијера – камењем. Тај „напад“ означен је као покушај атентата и ево већ читаву годину је тема расправе и још увек у жижи.

Босна и Херцеговина сматра се расадником тероризма, оружје које је остало још из прошлог рата и дан данас се употребљава на разним фронтовима, а посебно је популарно у терористичким нападима по Европи. И сад ће баш неко, поред толико оружја, свих могућих врста и дезена, и поред толико терориста, терористичких кампова, да на премијера Србије изврши атентат камењем.

Случај је бизаран сам по себи. Но, да није било Дураковића и Гљивице Дачића који је послужио да дигне џеву и све то означи као срамоту над срамотама, дајући читавој јавности до знања да је далеко већа срамота Дураковићева изјава него угроженост 150 Срба којима је живот висио о концу, не бисмо знали каква су била осећања нашег премијера за време „покушаја атентата на њега“ и шта му је пролазило кроз главу.

Емотивно узрујан, пред камерама, са заслуженим Оскаром за глуму, неколико пута поновивши да му је на памети било само да не осрамоти Србију, он је дословно изјавио:

„Мислио сам да је крај, али ми је кроз главу пролазило, не смеш да спустиш главу, не смеш да осрамотиш Србију“.

Ето, док цео регион бруји о „неимању правде“ због прекида истраге, а заборавља све оне жртве поменуте на почетку чије џелате нико и не тражи, а које итекако заслужују правду, ми сазнасмо каквог „жртвеног“ јарца од премијера имамо.

Колику жртву је спреман да да за Србију. Вероватно је и путовање са Дураковићем у Америку на скуп фондације Клинтон, која је синоним за убице Срба и НАТО бомбардовање Србије, а чије ће учешће платити нашим новцем, само још једна жртва коју ће поднети за нас…


Весна Веизовић


Извор: Васељенска    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

Зоран Влашковић: ''Лична карта'' Косова и Метохије 1999 - 2016.

Зоран Влашковић: ''Лична карта'' Косова и Метохије 1999 - 2016. Од 193 чланица ОУН Косово је признало 109 земаља. Или, од 7.030.000, тзв. "Косово" не признаје 6.050.000! Петнаест држава које су признале Косово немају ни милион становника?

Илустрација: КМ Новине - 2016.


















Пише: Зоран Влашковић


Површина - 10.886 км2

По локалној самоуправи Србије организовано је у 30 општина до 1999.г. а 34 општина по локалној самоуправи Приштине (шиптарских сепаратиста) данас, међу којима је и 10 општина са већинским српским становништвом!

Према катастарским књигама у власништву Срба на Косову и Метохији је 58,8 одсто земље која је сада у више од 80% случајева узурпирана од стране Албанаца. 


Срби су протерани из 314 места са Косова и Метохије и то 250.000 њих. Само из три општине: Лепосавића , Звечана и Штрпца није било етнички очишћених српских места.


Албанци су од 1999. године протерали и 30.000 Рома, 25.000 Бошњака, 5.000 Хрвата , 4.000 Горанаца, затим Турака и представника других заједница?

На Косову и Метохији је преостало још око 125.000 Срба. На северу Космета, у српском северном делу Косовске Митровице, Лепосавићу, Звечану и Зубином Потоку живи око 60.000 Срба. Јужно од Ибра, у осталом делу Космета, живи око 65.000 Срба. На Космету данас има око 1.730.000 Албанаца по попису из априла 2011. године.

Албанци су од 1999. године до данас срушили и запалили 155 српских цркава и манастира а 12 цркава је у потпуности избрисано са лица земље!?

Срушена црква у Мушутишту.

У ниједном граду на Космету, јужно од Ибра, нема улице са српским називом. Албанци су из свих градова, јужно од Ибра , срушили све споменике, бисте, спомен плоче српских историјских личности, писаца, научника, хероја...?

Албанци су од 1999. године до данас уништили, на две трећине територије Космета, у потпуности сва српска гробља и на њима више од 10.000 споменика.

И ово је дело европске ''демократије'' на КиМ - Српско гробље у јужном делу К.Митровице


Такво дивљаштво и вандализам Европа није никада забележила! Уништење српских споменика се изводи по сценарију из Хитлеровог “Маин Кампфа“ - “Ако једном народу уништите споменике, тог народа неће бити ту у другом колену “. Данас такозвано независно Косово има највише одлике чистог фашизма!

Косово и Метохија, део под шиптарском влашћу, једино је место на свету на коме се Хитлеров двојник слободно шета и не само то већ и зарађује за живот појављујући се као Хитлер јер наплаћује фотографисање за које су многи заинтересоовани!


Данас се у Србији налази 206.000 расељених са Космета а у Црној Гори 12.000. Срби су се до сада у симболичном броју вратили у 50 – так места и то њих око 3.700, или 1,9 одсто. Још ниједан Србин повратник није запослен?

Од 1999. године до сада Албанци су убили или киднаповали 1004 Срба а још нико од починиоца тих злочина није процесуиран или одговарао!?




Албанци на Космету имају око 30 партија али ни у једној њиховој партији нема припадника ниједног другог народа ни заједнице, по Хитлеровој теорији о чистој раси!

Данас у европским земљама, према званичним подацима ИНТЕРПОЛ – а, у затворима лежи око 24.500 Албанаца са Космета због дроге, трговине белим робљем и оружјем...

Према званичним подацима из Приштине, 95 % свега што постоји на Косову и Метохији, је из увоза, а тзв. "Косово" годишње за тај увоз издваја око 2,5 милијарди долара?

Незапосленост код Албанаца на Косову је данас око 60 % или 360.000 њих тражи запосење.

Под изговором да траже посао на десетине хиљада Албанаца напустило је Косово и Метохију.

Просечна плата запослених на Косову код Албанаца је 280 еура а пензије Приштине линеарно износе тек 75 еура. Надница албанског физичког радника данас износи 10 евра за рад код Срба, за рад код својих сународника надница је далеко нижа, 5 – 7 евра!

Од 193 чланица ОУН Косово је признало 109 земаља. Или, од 7.030.000 ( седам милијарди и тридесет милиона становника на планети, Косово не признаје 6.050.000 ( шест милијарди и педесет милиона ). Петнаест држава које су признале Косово немају ни милион становника?


Срби на северу Косова и Метохије су референдумом 2011. г. са 99,96 % , рекли не албанској косовској независности и њиховим институцијама.




author-pic Аутор: Зоран Влашковић

Дугогодишњи је новинар листа "Јединство" који се до 1999. године штампао у Приштини. Вишеструки је добитник награде матичног листа за најбољег новинара године. Аутор је три књиге о Косову и Метохији.

Први је обишао караулу Кошаре после окупације КиМ од стране НАТО-а, први фотографисао немачке војнике окупаторских снага на бункерима из Другог светског рата које су такође Немци саградили на северу КиМ. Данас је сарадник многих гласила у Србији али и широм света где се издају листови на српском језику.

Рођен је и живи у Косовској Митровици.


Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 29. август 2016.

Храброст прадеде Стевана - Aлбанска голгота

Храброст прадеде Стевана - Aлбанска голгота Албанска голгота има у себи нечег епског, савременом човеку данашњице несхватљиво. Први светски рат је остао упамћен по огромним губицима и великом броју жртава. Нарочито за нас Србе.


















Пише:Гордана Павловић, Српска књижевница

(члан УКС-а и редован члан Матице српске)



Цена којом је плаћена слобода била је превисока. Међутим, ти велики људи нису жалили своје животе, верујући у боље сутра.

Октобра 1915. године српска војска је ратовала против Немаца, Аустроугара и Бугара. Немци, као најјача војна сила, нису могли схватити толики отпор и снагу Срба. У новембру месецу 1915.године, после јаких борби, на Косово поље се слила готово сва српска војска, избеглице, краљ, регент, влада. Владала су помешана осећања. Да ли ће се поновити историја? Да ли ће Косово поље постати коначно место страдања Срба? Донешена је историјска одлука - нема предаје. Српска војска са краљем, упутила се према планинама изнад Пећи и Призрена, преко Црне Горе и Албаније, на Крф...

Сво тешко наоружање, топови и артиљерија је уништена или закопана. Колоне српских војника су кренуле на своје путовање које ће остати записано великим словима у историји Срба. Један од војника, у закрпљеној униформи, са торбицом на рамену, био је и Стеван Павловић, прадеда моје деце.

Момчић, рођен 1894.године, са својих 20 година одазвао се на позив Отаџбине. Још голобрад, малтене дете, научио да обрађује њиве и чува стоку, преко ноћи је сазрео. Али то срце, велико срце у грудима, није знало за предају. Уосталом, као и сви његови саборци. Наоружани храброшћу и душом православном, са вером у Бога и краља, корачали су у већ дотрајалим опанцима по залеђеним врлетима. Као да није било довољно то што су гладни, промрзли, морали су и да одолевају сталним нападима Албанаца. Стеван је стискао зубе, да се не примети колико му је хладно. Помодреле, испуцале усне, ретко су се померале. Окружен мирисом смрти, гледајући како људи падају као снопље, поглед му је лутао по пределима које никада није до тада видео. У ретким тренуцима одмора, вадио је мрвице хлеба и делио са друговима. Уместо воде, узимао је снег. Тифус, дизентерија и остале болештине узимале су данак. Надохват албанске обале, на рукама му је умро најбољи друг. Стеван је добро упамтио његове самртничке речи:

"Стеване, брате, чувај ми Станију и Милована, сина мога тек рођеног..."

Крупне сузе сливале су му се низ лице, док је поред пута голим рукама копао гроб. Иза себе зачуо је глас:

"Хајде, људи, за име Бога, помозите !"

Што од бола, изнемоглости и безнађа, није ни видео ко говори иза њега. Покопао је свога друга и чинило му се да је са њим покопао и своју наду да ће икада више видети своје родно село.

"Немој, синко, да се предајеш! Опет ћемо ми у Србију и победићемо" - Стеван је чуо иза себе глас и осетио снажан стисак нечије руке на рамену. Тек после је сазнао да је то био Краљ Пера лично! Као да је добио полет и неку снагу, а и речи покојног друга су га терале даље...

После више од месец дана око 110 000 хиљада војника и 2350 официра стигло је на албанску обалу, код Скадра, Драча и Валоне. Прелазак преко Албаније и Црне Горе животом је платило више од 72000 људи...

"Освећено Косово" - разгледница настала по мотивима повратка српске војске на Косово поље а пласирана по завршетку Првог светског рата.



Међутим, ту није био крај мукама за Србе. Савезници нису били организовани, а српски војници заглављени у блату, исцрпљени, гладни и болесни чекали су решење. Сваки моменат је био погубан за понеког од њих.

15.јануара 1916. године Никола Пашић упућује писмо руском цару Николају II и тражи помоћ. Истог дана, по приспећу 18.јануара 1916. године руски цар обавештава краља Велике Британије и председника Француске да ће раскинути савез са њима ако не спасе српску војску. Француска влада је све своје бродове и ресурсе упутила према Србима.

Током јанура и фебруара 1916. године на грчко острво Крф превезено је скоро 150 000 војника и цивила. Први дани су били ужасни. Српски војници су се нашли у потпуно новом окружењу, а никада пре тога нису ишли даље од свог села. Хране, ћебади, средстава за хигјену није било довољно. Организованост никаква. На острво Видо су искрцавали рањенике и болеснике, мада је стопа смртности галопирајуће расла. Од јануара до марта 1916.године умрло је 4847 људи! Њихова гробница је плаво море око острва Видо- Плава гробница.

Стеван је био један од ретких који се опорављао од трбушног тифуса. У кошмарним ноћима, чинило му се да чује гласове својих другова из морске воде, који су се мешали са гласовима мајке и оца из родног села.

Видо је упамћен у српској свести као "острво смрти". Ту је и настала песма "Плава гробница" (Стојте галије царске)- коју је написао Милутин Бојић, који је умро од тифуса у болници Солуну 1917. године. Сахрањен је на солунском војничком гробљу Зејтнлик.

Крф је добио назив "острво васкрса"- јер је ту, на том месту васкрсла Србија. Опорављена, оснажена српска војска, повратила је своју веру и наду. Са тог места српски војници су кренули ка Србији, у коначну победу.

После потписаног примирја Србија је изгубила 1 247 435 (28%) свог становиштва, што је заиста језиво. 77 455 војника и преко 140 000 цивила који су пошли за војском није преживело Албанску голготу; 36 477 војника је погинуло на Солунском фронту; у заробљеништву 81 214, а тифуса и друге болести однеле су 360 000 живота...Туга до неба. Србија није имала довољно црног материјала да се стави барјак на куће које су изгубиле некога...

Међу ретким преживелим био је и Стеван Павловић.

Пролећа 1919. године корачао је полако познатом стазом ка родној кући. Осим по годинама, 25 и души српској у грудима, ништа више на њему није било младо. Иако је било топло, све расцветано, није скидао свој зимски капут. Ни тада, када је прешао праг своје куће, ни никада више, без обзира на годишње доба. Ране које је носио у себи дуго су крвариле, а брдо изнад куће је често било сведок његовог сузама замагљеног погледа, уперенег негде у даљине...

Стеван Павловић, оженио је удовицу Станију и одгојио сина свога друга Милована као своје дете. 1927. године родио се Живојин Павловић, деда моје деце. Тек пред смрт, 1950.године, један једини пут је причао о Албанској голготи свом сину Живојину. Деда Живојин је причу о деда Стевану, носиоцу Албанске споменице, причао мом супругу...


„Прелаз преко Албаније“, уље на платну, војни сликар 1. српске армије Васа Ешкићевић


1994. године, тачно 100 година касније, рођен је мој син Никола, праунук деде Стевана. Храброст, снага, истрајност, упорност и достојанство су главне одлике Србина и генетски се преносе са колена на колено.

На нама остаје да памтимо историју својих предака, дивимо се њиховим епским подвизима и преносимо на поколења истину. Највећи грех који можемо урадити, пред Богом и нашом децом, је ЗАБОРАВИТИ, а наша деца у погледу, покрету, карактеру носе особине славних прадедова.

Слава нашим прецима, а наследницима остаје за наук да чувају своју Отаџбину и веру као зеницу ока и својом чашћу, знањем и поштењем стварају лепшу и срећнију Србију...






Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

др Никодивић: Да ли је ово муслимански ''крсташки рат''?

др Никодивић: Да ли је ово муслимански ''крсташки рат''? Случај који се десио у Француској: угоститељ одбио да услужи муслиманку и запретио да ће јој у јело сипати отров за пацове.


















Пише: Академик др Добросав Никодиновић



То је недопустиво.

Сви људи су једнаки, што је и медицинска наука потврдила, истом физиолошком и анатомском грађом, лечењем свих људи на исти начин од истих болести. Оно по чему се људи посебно разликују једни од ругих је Супер Его, друштвена надрградња, односно оно што је у мозак доспело у току васпитaња, образовања, учења, уопште друштвена надградња.

У овом ,,француском случају'' је религија, као поглед на свет, однос према другима, осећања и мишљење створена друштвеном надградњом.

Нажалост муслимани су се у Европи, посебно у Француској и још неким европским земљама представили на лош начин што је код домородаца створило одбојан и агресиван став.

Нема нам опстанка на кугли земаљској ако не омогућимо да сви живе без сметњи и угрожавања других без обзира на друштвени надградњу. Увек и на сваком месту, на првом месту мора нам бити човек, па све оно друго што нас разликује од других.

Посебно ме забрињава битно промењена свест код неких муслимана на Балкану, који су искључиви према свима другим који нису муслимани, а посебно ако су Срби. Гину чак и деца као терористи, мала деца убијају друге људе који ,, не мисли '' као муслимани. Грех и одговорност за овакву сутуацију сносе верске институције и појединци као производ ,,васпитања тих институција који се профилишу вођама.


Село у Босни које је због џихадиста привукло пажњу медија.

Зар вам није драгоцен ваш сопствени живот, и живот других из вашег окружења. Такве треба или лечити или изоловати према закону и васпитати их тако да буду ментално здраве личности.

Питање, да ли је ово ,,исламски крсташки рат'', а посебно тешко питање да ли предстоји нови светки верски рат, у Европи, Азији, Африци, САД.

Куда то иде човечанство!





Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

Догађаји

Новорусија

Православље

Фото

Видео