Вести:

Косово и Метохија

Наша реч

Најновије ►►►

среда, 16. октобар 2019.

Небојша Катић: Умирање стида

Цивилизовано друштво почива на осећају стида можда и више него што почива на законима. Када стида нема, нема ни јасне границе између добра и зла. Без стида нема ни осећаја кривце, ни кајања, ни части.

#Небојша #Катић #Умирање #Резултат #Србија #Власт
Небојша Катић


 
Српско друштво је, ван сваке сумње, у стању дуготрајне регресије. Иако видљива на сваком кораку, та регресија је можда најуочљивија кроз феномен нестајања стида и кроз владавину општег бешчашћа.

У процесу цивилизовања друштва, од Адама и Еве па до данас, осећај стида је имао једну од кључних формативних улога. Осећај стида одређује наш однос према другима, према моралним нормама и друштвеној етици. Што је општи осећај стида присутнији, друштво је цивилизованије. (Може се, наравно, „психологизирати• о односу стида и неурозе, али Србија није Јапан, па нема опасности да вишак стида може угрозити ментално здравље грађана.)

Цивилизовано друштво почива на осећају стида можда и више него што почива на законима. Када стида нема, нема ни јасне границе између добра и зла. Без стида нема ни осећаја кривце, ни кајања, ни части. Ако су грађани имуни на стид, закони не могу уредити друштво нити га могу цивилизовати.

Процес цивилизовања друштва почива и на ефекту угледања, исто онако како се одвија и процес одрастања и васпитавања. Деца посматрају и слушају родитеље, и током одрастања стичу свест о стиду. Пристојност, манири, самоконтрола, стид и моралне норме увек се прво појављују у просвећенијим слојевима, а потом се преносе наниже. Та кључна васпитна улога елите данас нестаје, и то нестаје њеном кривицом. Примитивизам и бахатост више нису „привилегија” најнижих слојева друштва. Реч је о маниру који је велики део елите усвојио и обилато га користи у свакој прилици и сваким поводом.

Подразумевало се да су секс или голотиња део приватног простора јер су директно везани за праисконски осећај стида. Не због закона, већ због осећаја стида сексуални чин се не обавља на улици, нити пред децом, нити се улицом хода наг. Овај елементарни осећај нормалног се данас губи и слаба је утеха да је реч о глобалном феномену. Пола Србије омађијано и без стида гледа програме у којима се нове „звезде” јавно брукају кршећи све табуе пристојног друштва. Ту параду јада и вулгарности по свој прилици гледају и родитељи, рођаци и пријатељи нових звезда, и чини се да се ту нико не стиди. Напротив. Као да је глад за новцем изнад сваког моралног обзира и као да може да оправда све облике понашања.

Закони не кажњавају лагање, сем када се лаже на суду - осуда је препуштена друштву и његовим моралним нормама и стандардима. Данас се у јавном простору лаже бестидно, лаже се као да нема сутрашњег дана. Нема ни страха, ни нелагоде што ће те лажи заувек остати забележене у медијима и/или на интернету.

Осећање части, тесно повезано са осећајем стида, полако нестаје. Јавне личности се рутински, дневно и готово ритуално самопонижавају, изговарајући бесрамне полтронске реченице, додворавајући се људима од моћи. Уредници, новинари, аналитичари, уметници или професори који би морали бити у мишјој рупи због онога што су изговорили, или због онога што нису изговорили а морали су, гордо шетају градом или трче од студија до студија.

Не, овде није реч о политичкој борби, о подељеној Србији и острашћеним идеолошким и политичким разликама које су можда мало, онако балкански, измакле контроли. Овде је реч искључиво о ћару. Иза сваког самопонижења, иза сваког срамног наступа, иза сваке изговорене лажи су интереси и траг новца.

На српској политичкој сцени (а није боље ни на глобалној) патологија је јасно видљива, и све је очитија како се иде ка врховима власти. Патолошке личности у правилу немају осећај стида. Али, тешко је поверовати да су сви они који упорно демонстрирају мањак стида социопате, или психопате. Пре ће бити да је само реч о људским крпама, а то се не може лечити.

Међу онима који јасно уочавају шта се на сцени догађа, међу онима који луцидно критикују садашњи тренутак, много је оних који су били толерантни према „својима”, а сами се понашали нечасно у јавном простору и ћутали када су морали да говоре. Може бити да су све то радили одмереније, цивилизованије, елоквентније, али то не мења суштину. Ово што данас гледамо није почело јуче, нити ће нестати сутра – то је само метастаза дугог процеса социјалног пропадања. Српска жаба бестидности је, чини се, скувана и том смо лонцу сви додавали свој зачин. Добро, не сви – ви нисте.


Пословни консултант



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Политика    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Небојша #Катић #Умирање #Резултат #Србија #Власт #kmnovine,

уторак, 15. октобар 2019.

Иван Максимовић: И ''војвода'' je на Вучићевом задатку

Након бруталне издаје Александра Вучића, невоље не престаје да затрпавају Cрбе на Kосову и Метохији.

#Kosovo #Metohija #Vučić #Izbori #Izdaja #Separatisti #Ivan #Maksimović #Magazin #Tabloid
Плакат "Српске листе" у Косовској Митровици



  • Сасвим тихим шапатом, на путу до посла у Kосовској Митровици, један колега каже другом "никада горе није било". Овај ћутке, са муком у погледу, одобри. Над свима њима лебди сенка Вођиног утицаја који ће, чак и само ако би то изговорили гласно, учинити све да им смучи ионако бедан живот јер, заиста, никада није било горе.У очекивању да чују неку реч утехе, охрабрења, подршке... Срби са KиМ бивају све више сломљени оним супротним што се дешава. Након бруталне издаје Александра Вучића, бујица невоља не престаје да их затрпава.


Пише: Иван Максимовић



Пре неку годину, када се у медијима по први пут нашла вест да председник СРС, Војисалв Шешељ, препоручује својим члановима са KиМ да узму учешће у институцијама илегалне "Републике Kосово", они су "на нож" са онима који су то објавили оптжујући их за лаж. Врло брзо пружено је довољно материјала за супротан став, али тако огољене подршке као иступа у јавност, прве недеље овог септембра, није било.

"Српска радикална странка позива све Србе, Горанце, Албанце, Ашкалије, Роме, као и друге грађане лојалне Републици Србији да на предстојећим изборима такозваног ?осова подршку дају Српској листи. Овај апел мотивисан је чињеницом да ће се на тим изборима кандидовати доказани издајници српских националних интереса, људи попут Раде Трајковић, која је склона поткупљивању и отвореном деловању против Срба и државе Србије" навели су из СРС у свом саопштењу.

Они тврде да та одлука не значи да ће они "икада признати лажну државу Kосово" иако су управо то недвосмислено учинили на овај начин.

Њихови чланови на KиМ били су шокирани оваквим ставом, истакао се Звонко Михајловић који је путем свог Фејсбук налога позвао "све честите српске радикале, патриоте и родољубе са KиМ да ни по коју цену НЕ узимају учешће на предстојећим изборима које организује "Република Kосово". Ако вам је стало до живота на Kосову и Метохији онда је БОЈKОТ једина ваша разумна одлука".

У разговору за Магазин Таблоид, Михајловић каже: "члан сам СРС од првог Шешељевог појављивања на телевизији, а моје прво разочарење уследило је прошле године, када је као једно од могућих решења проблема KиМ предложио размену становништва.Тада је рекао да Срби из Штрпца треба да размене своја имања са Албанцима из Прешева. А друго је био овај позив и препорука да се подршка пружи "Српској листи". Сада имамо једну апсурдну ситуацију где смо пре неку годину искључили из странке нашег члана из Општинског одбора Грачаница, јер је јавно подржавао једну одборничку листу за те "косовске изборе". И шта ћемо сад? Да подржимо те исте? Па то није као кад неко промени странку, него је променио страну".

Звонко Михајловић / Фото: КМ Новине, архива

Описујући тренутно стање на KиМ Михајловић, иначе последњи председник општине Штрпце по систему Републике Србије, каже да се "овде дешава свашта нешто, а све то је далеко од доброг".

"Очекивао сам да ће све ово негативно што се дешава да има једну позитивну страну, да народ схвати грешке и пропусте, да је све ово резултата наше похлепе, нашег попуштања, узмицања и ево, научили смо лекцију, одавде нема назад. Међутим, то се није десило тако да је све само негативно" са жаљењем оцењује Михајловић.


И као шумско звериње окупљено на каменом брежуљку током некаквог великог пожања, тако и Срби збијени и осамљени, осматрају даљи развој догађаја и сопствене судбине: "шта може нама да буде важније од ових "наших избора" који ће нас "избавити из свих проблема" иронично се пита наш саговорник поводом медијске пажње која је укупно усмерена на сепаратистичке изборе као готово једину тему.

Након нешто раније исписаних графита "УЋK" у овом крају, о чему смо писали у прошлом броју, дошло је и до скрнављења споменика у Ракановцу. На том месту на Видовдан 1944. године бугарски окупатори су стрељали 46 овдашњих Срба међу којима и дванаесторо деце. Најмлађе је било узраста од свега 3 године. Ових споменик оскрнављен, оборен је јарбол са заставом.

"Логично је да су то учинили Албанци" - каже Михајловић, али додаје "мада, нисам довољно храбар да искључим ни учешће Срба у томе јер и има који наносе већу штету српским националним интересима него десет не знам којих Шиптара, на не знам којим позицијама. Овде водимо страховиту борбу за очување река и у томе нам помажу Албанци из села Доња Битиња а наша је борба усмерена против Срба вазала којима је неко дао власт на извол'те а они сву пијаћу воду дали да се слије у цеви и нама онемогући опстанак".

Споменик у Ракановцу пре и после скрнављења

Готово истовремено са скрнављењем на Брезовици, застава Албаније се нашла на Основној школи "Kраљ Милутин" у Грачаници, највећој српској школи на централном Kосову и Метохији. О томе су медији кратко известили као о још једном виду провокације који је узнемирио Србе.

Kако Магазин Таблоид сазнаје, није мали број оних који сумњају да су заставу можда поставили баш Срби.

"Школа је огромна. Из буџета државе Србије финансира се нова фасада, прозори, клупе и тако даље. Један део школе, мало истурен, био је празан па је проширен и дограђена су два спрата јер, хвала Богу, имамо пуно деце. Али ово је био подмукли план неког Србина и Албанаца који ту раде" наводи саговорник Магазина Таблоид чији идентитет ради заштите нећемо објавити.

Он не може да поткрепи доказима своју тврдњу али анализом околности, ситуације и места које изврсно познаје, у потпуности је сигуран у свој закључак.

Албанска застава на школи у Грачаници

"Школа је даноноћно под видео-надзором. Зашто нема на снимку тог Шиптара који је ушао у школско двориште, где се то попео на кров и како је окачио њихову заставу? Немогуће је да га нема. То је српско масло јер сви који су ту запослени, нарочито чувари, знају где се камере налазе.

Е сад, албански грађевинци који су ангажовани на проширењу школе, зближили су се са појединим Србима који ту раде. Приликом изградње крова они су донели своју заставу и предали је чувару који је заобишао камере да не би био примећен и окачио је.

За шаку њиховог бедног новца" уверен је наш саговорник који још додаје да је локални медиј који је о томе јавио, намерно изоставио камере "јер би последице прво сносио директор школе и чувари. Зато није чудо да су у свом извештају изоставили камере јер сви знају да је школа већ неколико година уназад покривена камерама и да раде и дневни и ноћни чувари" објашњава он и са горчином у гласу закључује: "KиМ су сада "ничија змља" и свако ко може игра прљаво, у своју корист на штету осталих".

Саговорник Магазина Таблоид подсећа да је баш овој школи марта 2016. искључена струја због неплаћених рачуна албанском снабдевачу електричном енергијом. Он је имао директан увид у читаву ситуацију и износи непосредна сазнања о ономе што се дешавало тада.

"Директор школе Владимир Милкић није плаћао рачуне за струју албанским властима иако је новац из буџета редовно стизао. Тај новац је завршио у лоповским рукама. Тек када је струја искључена директор је молио српске институције да му помогну да плати струју, буквално је плакао. Ваљда се уплашио за свој положај и последица које би могао да трпи због "несталог" новца. Тада је неколико институција из Београда донирало још пара док није сакупљена довољна сума и рачун плаћен. Поврх тога, они су у свим медијима објавили да је Србин из иностранства, наводно неки Божидар Иванчевић из Шведске, донирао новац што је гола лаж"- потврђено је нашем новинару.

Владимир Милкић
Директор школе није сносио последице већ је задржан на том положају а бахатост се није зауставила на томе, јада се саговорник нашег листа и каже да пола наставника на часове долази пијано а поједини децу третирају "као животиње". Или се спусте на ниво ђака и вређају их њиховим речником. Неки од радника у школи кажу да када би случајно дошао неуропсихијатар и прегледао наставнике, пола од њих би прогласио неспособним за рад. Али родитељи ћуте, уплашени, немају коме да се жале јер ови уживају подршку власти а онај ко би се пожалио могао би лако да изгуби посао и то би био само почетак његових проблема.

Ни у Kосовском Поморављу није ништа боље.

Извор Магазина Таблоид из тог краја наводи да је очигледно да много тога не не ваља "када су у политици сви јединствени, то просто није природно" а управо је таква ситуација завладала.

У Гњилану се Србима дели грађевински материјал како се коме процени да је потребно. Међутим, и то је само средство за куповину гласова. Између осталог што иритира Србе јесте и то што су власти албанских сепаратиста увеле таксе на српске производе а Срби парама из буџета Републике Србије, преко Привременог органа Гњилане по српском систему, купују тај материјал од албанских фирми да би поткупили Србе да гласају опет у корист албанског система.

Нешто даље одатле, у Kлокоту, организована је политичка "трка пацова" у којој учествују досадашњи "градоначелник" Божидар Дејановић, његов претходник Срећко Спасић са још једним, чак и за овдашње Србе, анонимним кандидатом. Њихов је задатак да прикупе што већи број потписа за изалазак на ове квази-изборе а онај ко буде сакупио највише, имаће подршку Владе из Београда, тачније - биће постављен на место сепаратистичког "градоначелника" без обзира на гласове.

Инструмент за добијање ових "избора" су школе, односно њихова контрола. "Преко наше деце до косовске скупштине" каже наш извор.


ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД"
http://www.magazin-tabloid.com/casopis/



Оне су, поред Домова здавља, једине преостале српске институције а за разлику од оних у систему косовских Албанаца где се зна колико радника може да буде запослено, у српским школама посао се добија без конкурса. Уопште се не зна ко бира те људе и зашто, шта је њихова сврха и функција, најчешће им ни диплома није потребна и никога не занима да ли они нешто знају да би били просветни радници јер на једном предмету буде запослено и до пет наставника или професора. А како се све то одражава на знање деце, о томе нико и не размишља.

"Е то су гласачи, којима ако кажеш да једу говна за 10.000 динара, има да траже и репете" ојађено констатује извор Магазина Таблоид.

У овдашњем селу Станишор функционише музичка школа која је изнедрила завидне таленте и представљала репрезентативан пример српског образовања у покрајини чији су ученици редовно освајали награде на државним такмичењима. Али... "данас је у тој згради "резиденција" Саше Милошевића - Белог, човека за СиС (све и свашта) продужене руке Милана Радојчића, односно Вучића у ствари. Тамо долазе матори родитељи са одраслом децом и један по један улазе код њега јер он је кадар који дели часове по принципу "господину два часа, господину три", највише пет. То је слика наше просвете, стање државе Србије на Kосову и Метохији. Нема партије, нема реда, закона... пукли смо" каже жаргонским речником извор Магазина Таблоид из тог краја.

Извесно време Срби су били без игде иког свог али када је настао раздор између Вучића и Теодосија на KиМ, понадали су се да ће црква опет постати стуб опстанка. Нажалост, узалуд. Међутим, испод жита - све сама буђ.

Неко се лукаво досетио да за дан "општине Грачаница", основане по законима такозване "републике Kосово" изабере баш дан народног сабора и празник Малу Госпојину. Тако се на потпуно скривен начин дан ове илегалне сепаратистичке "општине" прво обележава Литургијом у манастиру Грачаница, затим Литијом која пролази главном улицом а у наставку дана Свечаном академијом. У оквиру прославе тог дана приређен је и концерт реномиране певачице етно и традиционалних песама, Данице Крстић из Крагујевца.

Новинар Магазина Таблоид је Kрстићеву питао како јој је представљен догађај на коме је учествовала и како је на њега позвана, уз примедбу да не верује да би пристала да прославља албанску општину на KиМ и да овдашњим Србима, који су масовно напуштали салу када је њен концерт почео, тешко пада чињеница да неко таквог реномеа подржи издају Kосова и Метохије и учествује на прослави општине по систему "републике Kосово". На то је Kрстићева потпуно самоуверено одговрила да она мисли да је новинар погрешио као и да је она позвана на обележавање 850-те годишњице СПЦ и да уговор има са црквом (узурпираном епархијом рашко - призренском)! И додала да су годишњица Цркве и дан општине "организовани заједно". Након јасно образложене ситуације у којој се млада певачица нашла и у каквом је то догађају учествовала, видно узнемирена одбила је било какву даљу комуникацију.

Даница Крстић

То се управо поклопило са новинарском претпоставком - музичари су изиграни и преварени, са уверењем да учествују на догађају који ће српству служити на понос, без своје сагласности, учествовали у прослави институције тзв "реублике Kосово". Иначе, ни у једном медијском извештају није поменуто било какво обележавање црквене годишњице тих дана јер га није ни било. Издајници међу Србима славили су дан једног од симбола и полседице нестанка сопствене државе.

Даница Kрстић и музичари који су са њом дошли, нису први који су обманути, то се десило спортистима, деци из централне Србије која су довођена на екскурзију па облачена у мајице са грбом сепаратистичке општине, и много пута још... И све то - режији узурпиране Епархије рашко-призренске која иако јавно на супротном крају од онога што Вучић чини, и сама активно врши промоцију управо такозване "републике Kосово" као нове државе на тлу Kосова и Метохије.

У недостатку било какве подршке, у атмосфери у којој и најближи пријатељи тихо и шапатом тек кратко прокоментаришу настало стање, какав је наведени случај у Kосовској Митровици, у потпуном безнађу које се претвара у жељу за окретањем против сопственог народа зато што све то трпи, већина је убеђена да ће Срби овај пут масовно гласати баш за "Српску листу", како каже један од саговорника Магазина Таблоид - "добровољно из страха". Мада вероватно, и из гнева насталог у немоћи да се одупру насиљу Александра Вучића и жељи да на тај начин казне и себе и цео свој народ. Бар у томе могу да буду успешни.



https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Магазин Таблоид    :: © 2014 - 2019 ::  Хвала на интересовању

Гласови мржње са познатих адреса: ''Боли'' их Хандкеова подршка Србији

На западу и у региону не јењава полемика поводом "Нобела" за књижевност.

  #Peter #Handke #Nobelova #Nagrada #Kosovo, #Metohija, #Šiptari, #Albanci, #Ekstremisti, #Srbija, #Separatisti, #kmnovine,
Протести муслимана у Ослу 2014. када је Хандке добио Ибзенову награду Фото ЕПА




 
Прошло је пет дана откако је Шведска академија саопштила да је Нобелову награду за књижевност за 2019. доделила аустријском писцу Петеру Хандкеу, али полемика у иностраним медијима и на друштвеним мрежама не јењава. Светски медији објавили су на десетине ауторских текстова о последњем нобеловцу, а у свима је акценат стављен на Хандкеово пријатељство са Слободаном Милошевићем и на подршку српском народу током бомбардовања и ратова деведесетих.

И док Нобелов комитет поручује да, по статуту, "нема одузимања награде", заједничка оцена већине западноевропских медија је да "Хандке не заслужује Нобела". Ипак, има оних који раздвајају пишчеве литерарне домете од његових дневно-политичких ствавова. Колумниста "Гардијана" подсећа да су се "ломила копља" и око другог нобеловца, славног драмског писца Харолда Пинтера, који је такође устао у одбрану бившег председника СРЈ, баш као и интелектуалац и филозоф Ноам Чомски.

Одлука из Стокхолма најбурније реакције изазвала је међу албанским сепаратистима са КиМ. Ипак, најављен протест у Приштини, под називом "Не дајте 'Нобела' Хандкеу", у организацији редитеља Бена Аполонија, одложен је до даљег.

Колики је одијум јавности према Хандкеу као "великом пријатељу Срба" види се и по коментарима испод честитки које аустријском народу упућују светски званичници и установе.

Како примећује српски министар културе Владан Вукосављевић, "док се сви прави и искрени љубитељи књижевности радују додељивању Нобелове награде Хандкеу, из балканског региона и понегде из света, са добро познатих адреса стижу гласови мржње".

- Њихови гласови и репертоара одавно су нам добро познати. Ипак, донекле изненађује права бујица антисрпске хистерије, примитивних инвектива, историјског ревизионизма и измишљотина сваке врсте, све због околности да је Нобелову награду добио писац који се усудио да воли и поштује српски народ. Они и писцу и народу намењују исту судбину, осуду и распеће на нечасном крсту својих неистина - поручује министар културе.

Петер Хандке / Фото Ж. Кнежевић

А док из региона стижу осуде на рачун Хандкеа, у нашој земљи много је сведока његовог пријатељства и доброчинства. Познато је да је новац од награда поклањао српском становништву на Косову и Метохији, а организатори "Смедеревске песничке јесени" (која се тренутно одржава јубиларни 50. пут) подсетили су на још један Хандкеов хумани чин. Овогодишњи нобеловац био је 1998. лауреат "Смедеревске песничке јесени", а на церемонији уручења, пред пуном двораном Центра за културу, Хандке се одрекао новчаног дела награде у корист једне сиромашне породице из села Осипаоница.

Вим Вендерс


Вендерсов поетски поздрав за Хандкеа

Славни немачки синеаста Вим Вендерс огласио се у медијима и свом великом пријатељу и сараднику Петеру Хандкеу, на особен начин, честитао Нобелову награду. Двојица великана упознала су се почетком седамдесетих, када је редитељ снимио филм по Хандкеовом роману "Голманов страх од пенала". Нобеловац је наставио да пише сценарија а Вендерс да режира филмове "Лепи дани у Аранхуезу" и ремек-дело светске кинематографије "Небо над Берлином".

Вендерс је у немачким медијима објавио својеврстан поетски поздрав, под називом "Ко иначе?"

Ко иначе?

Ко је иначе језик узимао тако озбиљно
као свој животни задатак?
Ко је иначе притом увек тражио
да о њему бринемо као о оном што нам је најважније?
Ко је иначе носио тежину света
ни са чим другим доли с поверењем у речи?
Ко је иначе, са сваком новом књигом,
остајао тако веран себи,
а притом с тако много одважности?
Ко је иначе описивао природу с толико љубави,
да смо је могли видети новим очима?
Ко иначе ако не ти, Петер?
Кад сам се уопште тако радовао због неког другог
као данас због тебе!


Твој Вим(Превео Драган Стојановић)



НАПОМЕНА: Текст је преузет из Вечерњих новости али га је редакција КМ Новина минималном интервенцијом лишила неколико срамних и ужасних термина које аутор, у оригиналу, није смео да дозволи да се ту нађу.


КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Kosovo, #Metohija, #Srpska_Lista, #Izbori, #Izdaja, #Vučić, #Laž,  #Šiptari, #Albanci, #Ekstremisti, #Srbija, #Separatisti, #kmnovine,

Небојша Вукановић: Лако ће од мене одбранити Цркву

Сва свита и хорде (нео)комуниста,  потомака комесара Партије и инспектора ОЗНЕ,  скочиле су да бране Цркву и патријарха од мене недостојног.

#Nebojša #Vukanović #Orden #Svetog #Save #Patrijar #Irinej #Crkva


Пише: Небојша Вукановић



Није безбожницима стало до Цркве колико до лањског снијега, да јесте не би је разарали и компромитовали на разне начине пуних седам деценија,  већ покушавају да искористе прилику да улове неки јефтини поен у мутном. За њих је Црква била и остала само објекат и средство од кога могу имати неку корист. Некад су је затварали, прогонили и палили јер им је била идеолошки и политички противник, а сада урушавају њен углед покушавајући да искористе слабости неких црквених великодостојника купујући њихову наклоност. Никад нисам марио до ставова, ријечи и мишљења похлепних који су поробили и опљачкали свој народ, и искрено уживам у сваком њиховом гњеву и нападу јер знам да сам их погодио у мету.


Тако не марим пуно на лапрдање Гмазалице, Цицка и Луке Петровића, којима ђедов кожни гуњ виси о тавану, или који су рецимо недавно обновили плочу са петокраком у својој Загори како би свако знао на којој су страни. Жао ми је само кад разочарам и изневјерим оне који ме цијене, поштују, воле и подржавају, јер сви смо људи од крви и меса који некад погријешимо, а ту наравно не мислим на људе из политике. Добар дио Цркве и народа мисли као ја, и сматра да патријарх не треба да се мијеша у политику, учествује у било чијој кампањи и промоцији, посебно не корумпираних тирана и политичара. Додјела ордена Вучићу и Додику током уживо преноса на Пинку и РТРС-у, мимо воље Сабора и већине владика наше Цркве који се томе отворено и јавно противе, многе је разочарала јер сматрају да то представља чин понижења Цркве.

Патријарх Варнава водио је 1937. године протесте против Конкордата са Ватиканом и краљевске Владе Милана Стојадиновића, а након „крваве литије“ и сукоба са жандармима на београдаким улицама је отрован и главом је платио борбу за правду, народ, Цркву и истину.


Патријарх Павле никада се није мијешао у политику и подржавао власт, али је након почетних звиждука поздрављен великим аплаузима када је учествовао у шетњи и обратио се студентима у Београду. Црква, посебно патријарх и њени први људи, увијек су били уз народ борећи се против тираније и неправде, и зато сматрам да и ова генерација треба бити достојна предака и одољети искушењима и бременима тешког времена.


Сви ми гријешимо и имамо слабости, а признам да је моја слабост што су ми коњи понекад бржи од самара, што не послушам некад старије и чекам да ствари преноће већ често реагујем на прву. И даље стојим код свог мишљења да Црква, патријарх и владике никако не треба да се мијешају у политику, да би млади херцеговачки владика Димитрије многима могао послужити као примјер, и да патријарх Иринеј не треба да хвали и даје ордења Додику и Вучићу, јер кад падну маске због тога ће се кајати и многи стидити. Ипак признајем да сам све могао рећи љепшим и биранијим ријечима и постићи већи ефекат. Када сам поново прочитао текст хладне главе видио да сам мало претјерао, била је која ријеч вишка, и да би другачије писао да текст није написан у даху и афекту. Због година и страшног мјеста на коме сједи, морам се извинити јавно патријарху Иринеју јер сам са пар ријечи био преоштар, и вјерујем да ће као хришћанин разумети и извући поуке, али и даље чврсто стојим на ставу да не треба да улази у дневну политику, хвали или куди било кога, да је штетно у погубно то што ради.


Црква није један човјек, био он патријарх или владика, и не треба критике на рачун неког црквеног великодостојника кад погријеши поистовјећивати као напад на Цркву.  Посебно ми је засметало што се владика бихаћко-петровачки Сергије, иначе близак пријатељ Григоија Дурића, огласио писмом преко режимских медија поистовјећујући критике патријархових потеза као некакав напад на Цркву, износећи тешке оптужбе на мој рачун, али он и друге владике нису спремне да јавно осуде своју браћу и оне који каљају углед Цркве!? Дуго сам био мета снажних напада, свештеници су имали благослов да иду од села до села, од куће до куће, говоте против мене и позивају народ да ме не чита, отимамно ми је све у монтираним процесима са циљем да се потпуно понизим и уништим, а искрено ме је заболило што баш нико у Цркви није рекао бар једну ријеч и стао у моју заштиту!? Све сам разумио и опростио, али требало би и Црква и њени великодостојници да понекад имају више разумјевања и праштања.


Патријатху и Синоду сам најљепшим и бираним ријечима писао више отворених, али и повјерљивих писама, молио и апеловао да се не баве политиком, учествују у било чијој кампањи и праве пакт са ђаволом, што јесте свака јавна веза, посебно интересна, свештенства и политичара. Вјерујем да ће и сва бура која се дигла ових дана бити од користи и да ће многи о свему размислити.  Волио би да се патријарх и Црква издигну изнад ситуације, престану бити привјесци недостојним, и да слиједе пут патријарха Варнаве, Павла, Гаврила Дожића и других часних и угледних који су били на страни истине и правде.


Знам да сам био тема бројних Сабора, али ако сам ја највећи проблем Цркве, моје писање и понека сувишна тешка ријеч, која је крик јер сам немоћан да нешто више урадим а не могу да гледам мирно кола нашег народа која све брже иду низ страну, онда ће се лако сви проблеми ријешити. Ипак сигуран сам да и већина у Цркви зна, а Бог ми је свједок, да сам имао и имам само искрену и добру намјеру, и да се искрено покајем, признам грешку и извинем кад претјерам и погријешим, а живи сам човјек који понекад погријеши и претјера из најбоље намјере.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Н. Вукановић    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Kosovo, #Metohija, #Srbija, #Izbori, #Izdaja, #Vučić, #Laž,  #kmnovine,

Слободан Самарџић: Када је бојкот избора неопходан и оправдан?

Бојкот избора је ванредно средство политичке борбе. Као такав, он одговара само ванредним условима.




Пише: Слободан Самарџић



О томе шта су ванредни услови ваља расправљати. То није правно одређена ситуација као што је ванредно стање. Иако и ванредно стање подлеже процени и одлуци, што је увек ствар политичког субјекта који је уставно или на други начин одређен да делује, оно је ипак правно уређени институт. Ако легално одређени државни орган процени да су се стекли уставни услови за проглашење ванредног стања и сходно томе донесе одлуку, више нема расправе.

Насупрот томе, ванредни услови јесу ствар за расправу, јер политичка воља која их заговора нема изричито правно покриће као што га има ванредно стање. Пошто бојкот избора претпоставља оцену политичке ситуације земље као ванредну, јер у супротном не би имао оправдање, овде ћемо размотрити садашњу ситуацију Србије. Повод је, разуме се, став већинског дела српске опозиције да треба бојкотовати наредне редовне изборе, јер за њих не постоје нормални услови.

Изборни услови, о којима је на јавној сцени највише реч, овде представљају само врх леденог брега. Избори који су у Србији одржавани од 2012. године, када је на власт дошла данашња политичка гарнитура, само су један механизам новог политичког поретка, који смо у више наврата одредили као плебесцитарну диктатуру (вид. овде). О томе сведочи феномен који највише противречи општој парламентарној пракси – да је владајућа коалиција предвођена тзв. непредњацима два пута организовала ванредне парламентарне изборе (2014. и 2016. године) у време када је располагала апсолутном већином у Скупштини и када нису постојали никакви симптоми кризе Владе. То би се поновило и после две године (2018), када су уз редовне локалне изборе били наговештени још једни ванредни парламентарни, да Вучићу то у Бриселу није било забрањено у директном контакту са европским званичницима.


Избори су, дакле, били коришћени у друге сврхе а не за изборно такмичење са опозицијом. Суочаван са личном обавезом да прихвати правно признање независности тзв. Косова, Вучић је новим изборним победама настојао да прибави нове слојеве бирачке подршке и тиме своју личну одговорност пребаци на народ. Овај наум је терао његову странку и коалиционе партнере да безочно крше изборна правила и законске оквире и користе сва државна средства – буџет, медије, органе принуде - и огроман део приватних капацитета – домаће медије и стране инвестиције – да маргинализује опозицију и увери бираче да у Србији нема изборне алатернативе.

Мислим да су већ први нередовни избори (2014) били довољан знак опозицији да се супротстави Вучићевој самовољи, јер је то био знак нередовне ситуације, воље владајуће класе да и изборе упрегне у своју стратегију окупације државе. О другим ванредним изборима (2016) да и не говоримо. Председнички избори 2017, и београдски избори 2018. били су само наставак изборног ритуала, који је у земљи узнапредовале корупције, политичког клијентелизма и организованог криминала, рутински рушио сва изборна правила и моралне норме јавног живота.

Најзад, годину дана пре редовних избора (март 2020) већи део опозиције, окупљен у Савезу са Србију или око њега, најавила је бојкот избора уколико се не успостави редовна изборна ситуација са једнаким правима за све учеснике. Томе је претходио излазак опозиционих странака из Скупштине у којој је цветала диктатура већине. Истовремено са најавом бојкота у јавности је отворена расправа на ову тему. У датим условима ова би расправа имала мањи реални значај да иницијатива о бојкоту није коинцидирала са припремама за завршну рунду разговора у вези Вучићевог признања независности Косова. Због свих неочекиваних одуговлачења (царине владе Косова, пад те владе и ванредни избори), коначно решење овог питања померено је за пролеће идуће године, негде у време редовних избора у Србији.

Када је постало јасно да опозиција мисли озбиљно о бојкоту, западни учесници одмах су се умешали и у ово унутрашње питање Србије. Натерали су Вучића и Владу Србије да релативно брзо пруже неке концесије из реда изборних услова, што је до скоро било незамисливо. Као посматрач који је несклон страној интервенцији у домаћа питања, морам да нагласим да је овај притисак странаца на власти Србије само последица озбиљне претње бојкотом. А зашто странци тако осетљиво реагују на могући бојкот? Зато што желе да избори прођу што уредније, како би нова Скупштина крајње легално и легитимно ратификовала Вучићев споразум о признању Косова.

Али, са овом епизодом посао западних умешача (Отворено друштво, Европски парламент) није завршен. Заправо, тек овде ситуација постаје занимљива. Опозиција склона бојкоту ову иницијативу узима много шире и дубље него што су сами избори. Она каже: нису довољни изборни услови, већ и њихова примена у реалном животу од бар шест месеци од њиховог усвајања, или за време у којем ће се видети да ли ови услови заиста раде. Ово је, по мом мишљењу суштина захтева опозиције. То значи, да она озбиљно мисли на унутрашње реформе, те да први нормални избори могу да се обаве тек после живе реформске пробе поводом избора. Ако остане при овим захтевима, опозиција ће постати зрела за неко потоње преузмање власти, после првих или неких других избора.

Али, поред тога, овај део опозиције практично скида с дневног реда дискусију о важности бојкота. Јер, бојкот више није реч-претња, већ реч-дело које не прави компромис ни са папирнатим поправкама власти ни са умешачима из ЕУ. Тиме практично отпада приговор друге опозиционе групације, која каже: одлучићемо о изласку или бојкоту када се избори распишу. У светлу веродостојне претње бојкотом, која једина може да помери проблем са места, овај став остатка опозиције делује неубедљиво како год поступили у часу расписивања редовних избора: ако изађу по постојећим или непровереним условима, значи да им је стало само до једнократног добитка, а не уздрмавања власти; ако не изађу, питање је зашто нису подржали и помогли бојкот.

Остаје још питање о начину. Главни аргумент власти, која је на челу са шефом државе лојалнија уставу тзв. Косова него Уставу Србије, јесте да би се померањем избора за, рецимо, шест месеци кршио домаћи устав. Али, не рачунајући на ово неубедљиво довијање власти, остаје објективни проблем - како премостити ову уставну препреку. То је могуће само уз претпоставку да стање фактички није нормално него венредно. Ту, резуме се, не мислим да треба потећи уставне одредбе о ванредном стању, јер овде није реч о тој врсти правно уређене ситуације. Реч је о фактички нередовним околностима, али и противуставном деловању власти, са чиме живимо већ седам година. Тако, и самом Уставу је потребно једнократно премошћивање околности које га такорећи свакодневно доводе у питање.






Будући да су наредни редовни избори повод целој овој причи, и неопходно и могуће је овај комплекс уредити уз помоћ lex specialis-a. Овај посебан закон о посебним приликама треба да уреди не само изборне услове у стварима које ни закони нису предвидели, него и начин на који би се он, lex specialis, применио. Он би, осим нове изборне материје – како спречити досадашњу праксу злоупотребе – уредио и механизам примене. То би биле мешовите комисије владине и опозиционе стране, које би пратиле примену посебног закона и јавност учестало обавештавале о примерима кршења. Подразумева се да би се одлуке на комисијама доносиле сагласношћу представника две стране. То на први поглед делује сложено, због изгледа да владина страна у комисијама врши опструкције. Али, пошто се закон доноси у Скуштини, то би већ био показатељ добре воље да се изађе из државног ћорсокака. Одговорност комисија за достизање циља, а то је одржавање фер избора и излазак из нередовног стања, натерала би учеснике да посао обаве са што мање отезања.

Да ли би власт на ово морала да пристане. Наравно да не би. Али, од своје величанствене победе од девет десетина посланичких места она не би добила ништа више од оног што већ поседује, а то је апсолутна власт. О њеном неспоразуму са стварношћу говорила би и знатно слабија излазност због бојкота. С друге стране, опозиција која би изборе бојкотовала имала би растућу популарност свих оних који немају користи од данашње власти. Стање би из данашњег нередовног а мирног прешла у несношљиво за све, а посебно за власт.

Што се странаца тиче, који овде делују као да су неизбежни, најбоље би било да их опозиција увери да би првом наредном приликом, када дође на власт, поништила све међународне споразуме које би потписала ова власт без изборне легитимности.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Србија и свет    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Kosovo, #Metohija, #Srbija, #Izbori, #Izdaja, #Vučić, #Laž,  #kmnovine,

Догађаји

Временска линија

Православље

Фото

Видео