Вести:

Косово и Метохија

Наша реч

Најновије ►►►

понедељак, 15. октобар 2018.

Катаклизма траје: Око 90 шиптарских лекара напустило КиМ у последња три месеца, по један дневно!

Здравственим установама шиптарских сепаратиста прети несташица лекара што је последица како екстремног сиромаштва које их тера у земље запада, тако и опште неспособности на свим нивоима.

Фото: илустрација





 
Такозвани "Лекарска комора Косова", "Синдикат здравства" и "посланици Скупштине" при сепаратистичком систему на Косову и Метохији изражавају забринутост због чињенице да је око 90 шиптарских лекара за последња три месеца напустило Косово и Метохију, а појава поприма све шире размере, јављају шиптарски медији.

Према сепаратистичком "здравственом систему" ако се не предузму хитне мере Шиптари на Косову и Метохији могу остати без довољно лекара а према њима то је резултат "лошег управљања здравственим системом" јер тврде:

"Иако имамо најмањи број лекара, лекари немају посао. Ово показује да ми не знамо који су нам лекари потребни, које специјализације треба да се одобре а то нас кошта много кроз губитак великог потенцијала младих лекара, али и зато што највиталнији део друштва бежи" а тренутно у просеку по један лекар дневно одлази са КиМ.

Као један од корака шиптарски сепаратисти су усвојили повећања плате лекарима али се чека реализација одлуке.


Међу Шиптарима на Косову и Метохији последњих година влада потпуно расуло и они у огромном броју одлазе са КиМ што драстично утиче на смањење броја Шиптара који у покрајини живе. Према слободним проценама сумња се да их већ сада може бити и до четири пута мање од званичног броја на КиМ око 1.8 милиона.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

недеља, 14. октобар 2018.

Шиптарска телевизија: Србе у Обилићу више не муче међуетнички проблеми јер... Срба ту више нема

Шиптарска "РТК" (Радио телевизија Косова) доноси репортажу о Србима који у Обилићу више "немају мултиеничке" проблеме, због чега су КМ Новине принуђене да у попуности разобличе ову лаж...

OObilić #Srbi #Kosovo #Metohija #Srbija #Okupacija #Laž #Mediji #Šiptari
Обилић - све српско разорено је и уништено, осим онога што је могло да буде употребљено попут станова. Одмах затим почели су да ничу нови "симболи".






РТК пише: Срби који живе у општини Обилић углавном се суочавају са социо-економским проблемима и више их не муче међуетнички проблеми. У самом Обилићу остало је да живи свега неколико српских повратничких породица и то у близини такозваног Школског центра, али их у већем броју има у околним селима: Црквеној Водици, Милошеву, Племетини, Бабином Мосту и Јаниним Водама.

Да нема "мултиетничких проблема" проблема вероватно би више Срба и неалбанаца живело у Обилићу него што их је "свега неколико повратничких" уз нужност увећања њиховог броја сабирање, такође просталих, из околних села овог некада рударског градића који се наслања на повшински коп Белаћевац.

РТК пише: Мештани мултиетничког села Црквене Водице сматрају да локално руководство не улаже пуно у њихово село. Новица Милошевић сматра да у Црквеној Водици нема будућности за млађе генерације. Објашњава нам да готово сви Срби већ "имају некретнине у Србији", а за родно село их веже једино још посао.

Међутим, у Црквеној Водици више нема међуетничких проблема. Српска и албанска деца иду у исту школу и играју се на истом игралишту. Ипак, из те образовне институције нико није желело да говори за наш програм, али Новица Милошевић подсећа да је Косово вековима уназад било мултиетничко.

“Увек је било и сад је мултиетничко. Нема никавих проблема, раније, после рата је било, али сад је уреду. Школа је мултиетничка, игралиште је мултиетничко, у продавницу иду сви, народ живи. Нема проблема, никоме се не ратује, нисмо ми измислили овај свет. Милијардама година уназад било је две куће албанске, две куће српске. На целом Косову је било тако, негде више Срба, негде више Албанаца, али смо живели, и опет народ живи, и множимо се и опстајемо”, каже Новица.

Добре међуетничке односе нам је потврдио и Арбен Смаиљи из Црквене Водице. Он каже да су мештани са територије општине Обилић незадовољни једино због загађења ваздуха које узрокује Термоелектрана.


“Увек смо живели добро. Ја овде живим 45 година. Није нам добар ваздух, иначе ово остало је добро”, наводи Арбен.

А Добри Грујић каже да су сви Срби, који су били у могућности, већ отишли из Црквене Водице. Како каже, међуљудски односи су се погоршали јер су остали само они који имају неке користи на Косову.


“Народ је постао љубоморан, завидан, а економска ситуација је катастрофа. Ако не припадаш некој странци надрљао си, све се пореметило и поварило. Човек када има једног пријатеља је богат човек, а када има више пријатеља онда је најбогатији, а овде код нас више тог богатства нема”, сматра Добри.

Новица Милошевић да будућности у овом селу крај Обилића - нема. Будућности пре свега нема - за Србе. Они су изоловани и о прво по етничкој линији па тек онда по свему другом. Наиме, уколико траже посао, некакву помоћ од "надлежних" који су повлачење српских институција од сране актуелног режима у Београду, де факто препуштени албанским квази-институцијама а оно што је истина јесте да на понижавајући начин бивају одбачени пре свега јер су Срби зато што ојађени сепаратистички "систем" није у стању ни за Албанце да обезбеди посао, камоли за Србе.

Свесни тога, Срби с правом говоре да за млађе генерације нема будућности па ни наде јер да се албанизују 100% то нико не жели. Зато је довољно када каже да их за то село осим посла више ништа не веже. Хоћете ли то чути у било ком другом насељу Србије где не постоји мултиетнички проблеми? Тамо где се барем имања могу слободно обрађивати за разлику од српских која су свуда на КиМ узурпирана?

Ипак, новинарка РТК смело закључује да у том месту више нема мултиетничких проблема. Што се заједничке игре тиче довољно је поменути недавне случајеве: Привођење српског младића у Ораховцу који је био принуђен да од шиптарских наоружаних нападача заштити српску децу, као и бацање бомбе која срећом није експлодирала, на омладинско центар и игралиште на коме се Срби окупљају.

Недовољно упознати са ситуацијом на терену морају да знају да Срби не смеју, нарочито не шиптарској телевизији, да износе реалне податке о ситуацији јер би тиме себи нацртали мету на чело. Како од локалних Шиптара, тако и код њихових квази-институција, ретки који говоре често очајнички полажу наду да ће им исказана мирољубивост помоћи да пронађу неко запослење. Ипак, овде треба истаћи реченицу коју новинарка Српкиња бира за свој програм "Милијардама година уназад било је две куће албанске, две куће српске"...

Следећи саговорник, Албанац Арбен, потврђује добре комшјске односе и да су "увек" такви билишто може да наведе он који ту живи 45 година. Следећи саговорник, Добри Грујић, је реалнији јер каже да су "сви Срби, који су били у могућности, већ отишли из Црквене Водице.

Међуљудски односи су се погоршали јер су остали само они који имају неке користи на Косову". Ово је занимљиво а да би смо схватили потребан нам је и остатак прича - који иначе важи за свако место на Косову и Метохији где живе Срби па макар их била двојица а то је да такво стање настаје од насилног наметања решење на локалном нивоу по неуставном Бриселском споразуму. "Српска листа" Александра Вучића изродила је нове аге и бегове који сада долазе из редова српског народа, уживају привилегије сепаратистичких квази-институција којима служе и тако постају класичне модерне потурице и Јањичари. тако да иако, истини за вољу има мање физичких напада и убистава Срба, мултиетничке проблеме надвладали су често ови "међуљудски" између српских послушника  и остатка народа.

РТК пише: У Црквеној Водици има око 50 српских кућа, док у суседним Јаниним Водама данас живи око шест српских породица. Радица Спасић са супругом и два сина обрађује велико имање и не планирају да напусте Јанине Воде. Радица има и унучиће, који су такође емотивно везани за родно село.

“Па остаћемо овде, него? Ова деца мала, па кад им кажеш да "иду у Србију"(?) плачу, кажу ми смо се родили овде. Овде смо ми много радили, имамо земљу, велико имање, доле имамо воћњаке”, каже Радица. Она, међутим наглашава да се мештани Јаниних Вода суочавају са честим крађама.

Општина Обилић је и пре сукоба на Косову 1999. године била мултиетничка, међутим након немира 2004. из самог града су се одселили сви Срби. Тада се општинска Канцеларија за Заједнице, уз помоћ Међународних организација фокусирала на повратак расељених Срба са територије општине Обилић. Шеф те канцеларије Славиша Ађанчић, међутим није задовољан бројем повратника у сам град Обилић, али очекује да се то промени у наредном периоду.

Новинарка која извештава у два наврата каже да "у Србији" на тај начин де факто издвајајући простор Косова и Метохије од остака Србије, за њу је то нормално јер ради за шиптарску телевизију а сепаратисти другачије да извештавају и не желе.

Редакција КМ новина подсећа читаоце да оно што се такође скрива јесте то да крађа стоке и те како има "моноетички карактер", наиме пре свих на мети су Срби. Након што је годинама уназад од Срба покрадено, такорећи све што је могло да се украде, лопови који углавном након крађа за собом остављају траг до албанских а не српских села, у последње време ради "опстанка посла" почели су да залазе и у шиптарска дворишта.

Међутим, оно у чему се сви Срби на КиМ слажу, а на основу вишегодишњег искуства у патњи, јесте да су те крађе систем за принуду Срба да напусте своја имања јер се на тај начин увећавају страхови, стрес, несигурност, незаштићеност - посебно јер ни један од починиоца до сада "није откривен" иако ће и локални Срби прсто уперити у кривца јер се временом све прочује. Али најважнија димензија тог злочина јесте да Србима који не могу да нађу запослење, на тај начин одузимају основна средства преживљавања!

Овде занимљиво и то да новинарка која говори о томе да Срби у појединим местима немају међуетничке проблеме и сама живи сасвим извесно у сеоској средини јер су сви Срби протеани из урбаних средина. Данас се то сматра нормалним а заправо представља фашистички поредак заснован на расној и етничкој подели какав су трпели, на пример, Јевреји.

Али, круна ове лажне вести јесте та да иако наслов каже да "у Обилићу Србе више не муче мултиетнички проблеми" у самом тексту нема ни једног саговорника из Обилића већ искључиво из околних села удаљених по неколико километара. Заправо се каже да је у том градићу остало тек "неколико повратничких породица" дакле сви су били протерани али се неколицина њих вратила.

Тако да у ствари Срби те проблеме немају јер више ни Срба тамо нема, протерани су!

Да ово не схватите погрешно, редакција КМ Новина има већу жељу да се живот Срба нормализује али лагање о томе да то јесте не постиже се нишза осим супротног ефекта, да они који врше притиске наставе да их врше а они који на том ростору живе, када ово прочитају, изгубе сваку наду да ту и даље остану. А таква, лажна вест, је фашизам и злочин најгоре врсте према сопственом народу због чега и новинар и уредник, као и читава редакција, сносе озбиљну одговорност!


Оригинална вест на шиптарској РТК на српском језику КЛИК ⇗



КМ Новинама је потребна ваша подршка - КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

субота, 13. октобар 2018.

Решење? - Пољак тужио државну телевизију јер му урушава здравље

Пољак Валдемар Садовски тужио је суду пољску државну телевизију ТВП зато што својом пропагандом у корист владајуће странке и њене једнопартијске владе на челу са премијером Матеушом Моравјецким, како тврди, гази његово достојанство и лажним вестима угрожава његово душевно и физичко здравље.

Фото: Н1



Суђење без преседана у Пољској почело је у четвртак пред Окружним судом у Варшави који није удовољио захтеву ТВП да тужбу одбаци као неосновану.

"Гледање Дневника угрожава моје психичко здравље. Аутори Дневника понашају се према мени као према објекту са циљем да ме доведу у заблуду како бих на изборима подржао странку Право и Правда. Гледање Дневника диже ми притисак, ослобађа негативну енергију, нагомилавају се лоша осећања", објаснио је Садовски суду зашто је тужио некада јавни ТВ сервис ТВП суду.

То што им централни Дневник диже притисак откако су пољски конзервативци Јарослава Качињског дошли на власт у јесен 2015. године и реформом медија прво директно потчинили влади независни јавни тв сервис ТВП, јавни Пољски радио и јавну пољску новинску агенцију ПАП, а затим их претворили у народне медије се мисијом "да шире истину о Пољској", Пољаци су масовно решили даљинским управљачем, пребацујући на приватне телевизије, што су потврдила и мерења гледаности.

Садовски се одлучио на радикалан корак и тужио је ТВП суду, позивајући се на члан 30 Устава Пољске којим се штити људско достојанство, а Садовски сматра да га газе, без обзира у чије име то ТВП радила, јер гледаоце доживљава као објекте и инструмент да постигне одређени политички циљ - одржи владајућу странку што дуже на власти.

У тужби Садовски наводи да државна пољска телевизија сваки дан изврће чињенице и креира лажну реалност, тако да буде у интересу владајуће странке
Право и Правда и да таквим манипулацијама управља понашањем људи. Као пример таквих манипулација између осталог Садовски је у тужби навео извештај ТВП о демонстрацијама против реформе правосуђа и напада власти на независност судија 13. децембра 2017. када је демонстранте ТВП назвала комунистичким злочинцима иако се знало да демонстрације организује грађанска иницијатива Комитет за одбрану демократије, а под притиском демонстраната председник Пољске Анџеј Дуда касније је ставио вето на два закона те реформе.

ТВП се пред судом брани да није могла да погази достојанство и да нанесе душевне патње Садовском када није снимила ниједан прилог конкретно о њему, преноси Н1.

Садовски захтева да се ТВП о свом трошку извини у главним пољским дневницима и недељницима, призна да манипулише чињеницама и да представља Пољску и свет тако да то одговара партијској линији владајућих конзервативаца а такође да у државним и приватним електронским медијима у време главних емисија вести, призна да је прекршила основне уставне обавезе јавног ТВ сервиса.

Док огорчени грађанин покушава да пред судом натера ТВП да се извини, пољски премијер Матеуш Моравјецки за пропаганду је оптужио независне и приватне медије и апеловао је јуче на сусрету са бирачима пред локалне изборе да не верују приватним медијима, јавља данас државни Пољски радио.

"Медији су у великој већини инострани, припадају нашој опозицији и настоје да на лажни начин представе стварност, преваре бираче. То је често пропаганда какве се не би постидео ни Јежи Урбан", казао је пољски премијер, помињући једног од најпознатијих комунистичких новинара агитатора из времена тоталитарног режима.

Директор ТВП Јацек Курски пристрасност ТВП на коју пристижу жалбе и надлежном националном савету за телевизије правда тезом да приватни и независни медији навијају за опозицију, тако да субјективност пољске државне телевизије само грађанима доноси потребну равнотежу мишљења и ставова.

Реформа медија и претварање јавног тв и радио сервиса и угледне националне агенције ПАП у "народне медије са мисијом да шире истину" била је једна од првих када су конзервативци Качињског дошли на власт, а уз правосудну реформу, измену закона о слободи окупљања и чистке у државној управи и државним предузећима главни је разлог зашто се Пољска на ранг листи квалитета демократија у Европској унији и ОЕЦД сурвала према најновијем извештају Фондације Бертелсман са 29 места на 39. а горе од ње су прошле у овом извештају само Румунија, Мексико, Мађарска и Турска.


Нејасно је зашто је Србија изостављена када од доласка на власт прозападних снага, након 5. октобра 2000. године, у Србији је је наступило управо овакво стање а са владавином напредњака и нарочито Александра Вучића, стање српских медија је неупоредиво језивије јер и државни и приватни медији се налазе у његовим и рукама његових сарадника криминалаца што још жешће утиче негативно на психичко и физичко здравље становника Србије. Оваква тужба српских грађана вероватно не би била ни прихваћена од тужилаштва јер је у Србији и оно под директном контролом Вучићевих посилних због чега би положај српских институција заузео дно ове листе када би постојала објективна комисија за утврђивање а Евопска, на примеру Србије, то никада није била.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

четвртак, 11. октобар 2018.

Вучић сматра да је ослобођен одговорности за своја противуставна дела

Изјавом да народ жели "границу са Косовом" а да није желео да прихвати "разграничење" Вучић је показао колико себе сматра изнад закона, Устава и личне двоструке заклетве током ступања на место Председника Србије са кога треба да одступи што хитнијом оставком, сматра проф. Љубомир Т. Грујић

#Aleksandar_Vučić #Kosovo #Metohija #Izdaja #Predsednik #Ostavka #Vlast #Ljubomir_T_Grujić
Илустарција: КМ Новине


Др Грујић се путем КМ Новина обратио директно председнику Вучићу упозоравајући га на штету и неуставност својих државничких радњи:


Господине, 
који сте изгубили легитимитет председника Републике Србије и настављате да узурпирате положај и функције председника Републике Србије,
Александре ВУЧИЋУ, 

Ваша следећа изјава, према доњем чланку:

"U ovom trenutku nemam šta bih mogao da kažem. Mislim da je to fer i odgovoran pristup", је неистинита и неодговорна.

Неистинита је јер Ви имате шта да кажете и  једино што има смисла да кажете јесте следеће:

"Ја, Александар Вучић, својом слободном вољом, свестан своје одговорности што сам деловао противуставно и што не извршавам уставне дужности, због чега народ није прихватио моје противуставне предлоге, подносим неопозиву оставку на положај и функције председника Републике Србије."

Ваша изјава је неодговорна. Њоме показујете не само да покушавате себе да представите као човека који је поштовао и поштује народну вољу и народно опредељење записано у Уставу, већ нам говорите да сте толико упропастили Србију и народ да ни кроз 15, 20, година нећемо моћи да надокнадимо штете које сте нам нанели. Ваша изјава доказује да Ви сматрате да сте ослобођени одговорности за своја противуставна дела и за неизвршавања уставних дужности председника Републике. Ви потпуно одбацујете своју одговорност за гажење, одбацивање, не само своје раније заклетве члана Владе, већ и Ваше добровољне двоструке председничке заклетве.


Др Љубомир Т. Грујић
У свој мојој тузи изазваној Вашим упропашћавањем, растурањем, наше државе, укидањем слободе народа, јачањем окупаторског режима, бахатом распродајом наших добара, узимањем кредита, прихватањем противуставних закона, растућим финансијским обећањима после сваког сусрета с неким чланом породице Сорош, итд., изражавам Вам и жаљење што сте своје таленте и способности подредили својој необузданој каријериској амбицији по сваку цену, и по цену растурања државе и понижавања народа. Довољно је да Вас подсетим да сте у војничком ставу МИРНО прихватили понизно забрану неког службеника нелегитимне по Уставу шћиптарске власти да не можете да наставите потпуно ненаоружан кретање да би сте посетили место на Косову и Метохији где Вас је народ очекивао! Зар Вам само то, као човеку који командује Војском Србије, није довољно да поднесете оставку?

Ви говорите о томе да је то "фер". Ви добро знате шта та енглеска реч "фер" значи. Читам да сте били годину дана у Енглеској на усавршавању (истовремено када сте били на одслужењу војног рока у Сарајеву!?). Зашто је онда злоупотребљавате?

Пошто хоћете да будете "фер", и да наступате одговорно, онда треба да схватите да сте у веома великом закашњењу с подношењем Ваше добровољне неопозиве оставке.

С потпуним поштовањем председника Републике Србије,

Др Љубомир Т. Грујић,

редовни професор у пензији




КМ Новинама је потребна ваша подршка - КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

Опет разбијени прозори на амбуланти у метохијском селу Новаке

Непознати починиоци, највероватније албанске националности, разбили су прозорска стакла на амбуланти Здравственог центра Призрен у селу Новаке. Tо је трећи забележени напад на ово село од почетка године а већина их не буде пријављена.

#Napad #Kosovo #Metohija #Novake #Srbi #Povratnici #kmnovine #Dom_zdravlja #Ambulanta


Како преносе медији, такозвана "косовска полиција" је извршила увиђај након синоћног напада на амбуланту, али нападачи још нису откривени, а причињена је материјална штета.

Ова иста амбуланта нападнута је јуна месеца када је запаљена комплетна евиденција пацијената. как оје тада рекао техничар Бранимир Глигоријевић, био је то пети пут за последњих неколико година да локални Албанци обијају амбуланту и краду лекове "а овога пута су отишли још даље, запаливши комплетну здравствену документацију"!

Као и овај пут и тада је до напада дошло у таласу насиља које се вршило над Србима о чемо можете више наћи кликом на ВЕЗУ⇗


Небрига о овдашњим Србима као и одбијање тзв "косовске полиције" да учини нешто по питању безбедности, охрабрили су пљачкаше. И у овом селу је само у једном дану обијено обијено неколико кућа, однет део покућства и начињена већа материјална штета.

Спаса Андрејевић, представник села, каже да полицији више ништа не пријављују КЛИК⇗.

“Кад год смо пријављивали, сарадња није каква би требала да буде. Народ тражи резултате, да се починиоци пронађу и укардена роба и штета надокнади што до сада никада није учињено“, каже Андрејевић и додаје:

"Као што видите, има неколико објеката где су извршене пљачке и прави вандализам. Оно што је однето, рачунамо да су, можда, могле да им служе неке ствари. Али, оно што је урађено на терену је да се нанесе само штета, да се повратницима ускрати и тај мали кутак када преко лета овде бораве”.

У овом селу тренутно живи између 20 и 30 Срба од више стотина колико их је било пре јуна 1999. године а упола мање од 45 колико их се у првом тренутку вратило крајем априла 2003. године. Убрзо је изграђено 68 кућа а број повратника достигао је 70, да би се услед велике небезбедности само смањивао.

Како би оправдала своју пасивност, Канцеларија за Косово и Метохију је овим поводом издала саопштење у коме и поврх свега од те исте "косовске полиције" захтева да се ангажује на решавању случајева а од међународне организације на терену, које су фактички и најодговорније за такво стање, апелују да "престану да окрећу главу на другу страну и да коначно признају озбиљност проблема".

Саопштење се завршава мизерним, али и увредљивим, апелом на Србе на Косову и Метохији "да не дозволе да буду застрашени оваквим, очито циљаним нападима и да не наседају на провокације".



КМ Новинама је потребна ваша подршка - КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

НП ''Отаџбина'': Руски ''Комерсант'' осликао размеру Вучићеве издаје!

Писање руског дневног листа „Комерсант“ да је на састанку са руским председником Александар Вучић код њега тражио да Русија не стави вето на признање Косова од стране Србије само осликава размере издаје коју председник Србије чини по питању јужне српске покрајине.




Владимир Путин је тај предлог са индигнацијом одбио, како пише „Комерсант“.

У истом тексту каже се да је Александар Вучић код руског председника наглашено истицао да Србија никада неће ући у НАТО пакт. Руског председника није убедио, имајући у виду да ће Косово као претеча по признању од стране Србије ући у ову војну организацију, а онда за њим иде и остатак Србије.

Писање руског дневног листа „Комерсант“ кабинет српског председника није демантовао нити је то урадио званични Кремљ, што говори да је информација истинита. Можемо само да замислимо са каквим гнушањем је Владимир Путин посматрао политичког бедника у лику председника Србије када је могао да му изнесе овакву понуду. Уосталом, председник Русије у интервјуу Оливеру Стоуну казао је да од свега на свету највише мрзи издају.

Иако се и по слици и по самим изјавама Александра Вучића видело да је код руског председника прошао као „бос по трњу“, режимски медији су се трудили да спиновањем испеглају скандалозну посету. Тако „Вечерње новости“ пишу да је Владимир Путин прихватио позив да посети Србију ове године на Светог Николу, што није тачно. Дворски политички аналитичар Драгомир Дража Анђелковић на телевизији Пинк каже да је Александар Вучић од руског председника тражио да Русија чува Резолуцију 1244, што је ординдарна лаж. Управо се задњих годину дана председник Србије истицао у упорном негирању Резолуције 1244 наглашавајући да се она односи на Југославију а не на Србију. Нормално, Александар Вучић скрива истину да је Србија правна наследница Југославије.

Иако је председник Србије јавно признао да је његова политика разграничења са Албанцима доживела пораз он и даље преко свог саветника Тонија Блера и новопеченог пријатеља Александра Сороша у светским центрима моћи лобира за своју идеју разграничења што у стварности значи одвајање и признање самопроглашене републике Косово од стране Србије. Парама српских пореских обвезника он плаћа ове лобисте. Испада да грађани Србије својим новцем финансирају одвајање једног дела своје територије. Русима је све то добро познато зато данас апсолутно ништа не верују Александру Вучићу.

Да би се колико-толико додворио Москви Александар Вучић по ко зна који пут позива Владимира Путина да посети Србију. Поставља се питање зашто би руски председник дошао у Србију? Политиком разграничења са Албанцима председник Србије компромитује руски став о Резолуцији 1244 који значи очување територијалног суверенитета и интегритета Србије. Ставио је забрану уласка руског капитала у Србију, где у Србију сви могу да улажу, и Немци, и Кинези, и Бангладеш, само не Руска Федерација. Иако је више пута обећао не пада му на памет да руском хуманитарном центру у Нишу да дипломатски сатус. У исто време се са генаралним секретаром НАТО пакта Јенсом Столтенбергом шепури по Србији посматрајући заједничку вишедневну војну вежбу Србије и НАТО пакта. Ако мисли да Путин дође у Србију због пријатељства руског и српског народа опет није у праву, јер то пријатељство између два народа траје више од хиљаду година и не зависи од Александра Вучића.

Једну ствар председник Србије заборавља. Он нема обавеза само према Западу него и према Русима због њихове вишегодишње подршке.

2009. године одборници Заједнице српских општина бирани по Уставу и закону Републике Србије а не по сепаратистичким законима прогласили су Владимира Путина за свог почасног грађанина. И нису се покајали. Јер се он данас снажно залаже да се Косово и Метохија поново врати у правно политички систем Републике Србије. Албанци из јужне српске покрајине, претпоставља се, да ће за свог почасног грађанина да прогласе Александра Вучића. Бриселским споразумом Александар Вучић је институције српске државе предао сепаратистима у Приштини. Предао је полицију, цивилну заштиту, телекомуникације, судство... Српске судије су положиле заклетву код његовог пријатеља Хашима Тачија на сепаратистички устав. И не само то! Шестог децембра 2012. године Ивица Дачић и Александар Вучић као први потпредседник Владе успоставили су границу између Косова и Метохије и остатка Србије. У прилогу вам достављамо текст одлуке Владе Србије.



Косовска Митровица
11.10.2018. године

Информативна служба
Народног покрета Срба са Косова и Метохије
„Отаџбина“
 


КМ Новинама је потребна ваша подршка - КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

среда, 10. октобар 2018.

Ризикујући живот фотографисао најтеже злочине НАТО пакта 1999. године на Косову и Метохији

Од 1999. године становник је Београда, рођен је у Приштини а већ од првог дана свог живота носилац је једног од најчувенијих имена српске историје - Вук Бранковић.

#Kosovo #metohija #Srbija #Foto #Fotograf #Priština #Vuk_Branković #NATO #Agresija #Bombardovanje #Šiptari #Zločini
Један од најуспешнијих српских фотографа са Косова и Метохије, Вук Бранковић. / Фото: лична архива





Да околност буде упечатљивија и јесте потомак управо те лозе од којих је Вук био господар Приштине. Иако је лоза Бранковића дала многе значајне личности, па и неке од светитеља, кроз историју име Вука Бранковића памтимо у само једном контексту. Наравно, као што се може претпоставити, другарима нашег саговорника у школи то је представљало непресушни извор шала које му нису увек биле толико забавне. Ипак, то није оно што га је у животу означило. Па ни занат кључара којим се његова породица генерацијама бави до данас а која је вековима надалеко чувена по свом умећу у изради кључева.

Наш саговорник, 40-тогодишњи Вук Бранковић, један је од најуспешнијих српских фото репортера са Косова и Метохије. Фотографијом је почео да се бави у време напада шиптарских терориста, непосредно пре НАТО агресије. Да иронија, везана за његово име, буде већа фотографијом је почео да се бави - на Видовдан 1998. године. Но, наш саговорник је остао веран националном идентитету а оним што је урадио показао је највећи пркос и отпор НАТО злочинцима. За КМ Новине са њим разговарамо о томе како је то почело, кроз шта је пролазио, какво је искуство стекао, какве успехе а какве критичне ситуације низао јер је у многима био једини фотограф на терену, а иначе, један од двојице који су за током трајања бомбардовања имали дозволу да се крећу целим Косовом и Метохијом. Многе фотографије које данас можете видети у медијима и на друштвеним мрежама а којима подсећамо једни друге на ужасе 1999. године, забележио је управо наш саговорник.

***

Време почетка оружаног сукоба, терористичких напада и касније бомбардовања, из овог угла се не чини као погодним периодом да један 20-тогодишњак почне да се бави фотографијом, нарочито не на тако озбиљан начин. Како је то почело?

- Фотографијом сам почео да се бавим сасвим случајно. Иако сам растао уз фотографију, јер се отац тиме аматерски бавио, нисам показивао неко посебно интересовање за њу. Оно што ми је чинило свакодневицу, као и данас, била је музика па сам након завршене основне школе са још два друга оформио бенд и њему свирао бас гитару. Упоредо сам похађао средњу електротехничку школу у Приштини а у слободно време сам помагао оцу у породичној занатској радњи.

С пролећа 98. године у хотелу "Гранд" отвара се Медија Центар. Човек који је био директор те установе био је наш породични пријатељ који је тада дошао код нас у радњу са захтевом да се улазна врата Медија Центра осигурају и тај посао је отац поверио мени. Монтажа сигурносне браве на улазним вратима у Пресс Центру је била моја улазница у свет медија. Како је рад Центра још био у повоју и фалило је радне снаге, директор ме је питао да ли бих радио као сарадник будући да добро владам енглеским језиком а њему требају људи од поверења.

Наравно, пристао сам и већ наредног дана сам почео са радом у Медија Центру. Како су напади шиптарских терориста на полицију били све учесталији тако је и прича о Косову била све чешће у топ пет светских тема. У Пресс центар су почеле да пристижу новинарске екипе из целог света а међу њима и наша и страна најпознатија имена из сфере новинске фотографије. Једно од мојих задужења било је свакодневно услужно скенирање негатива и слање фотографија имејлом за оне фотографе који нису имали могућност да то ураде сами са терена. Тако ми је свакодневно пред очима пролазила гомила фотографија.

Мој први сусрет са фотоапаратом био је 28. јуна 1998., на Видовдан. Фотограф новинске агенције Ројтерс ме је позвао да са њим пођем у Грачаницу где се Видовдан обележавао као и сваке године. Успут ми је дао један фото апарат и рекао: "Ево ти сине камера, сликај мало па да видимо после шта си урадио". Објаснио ми је основе функциомнисања фотоапарата и моја фотоприча је могла да поцне. Тог дана сам "испуцао" две ролне филма. Када смо се вратили у Приштину предао сам му обе ролне да развије и истог дана је Ројтерс на свом фотосервису објавио две моје фотографије. Тог дана ми је, да тако кажем, "вода ушла у уши". Од тог момента сам сваког дана био на терену са разним, углавном страним новинским и ТВ екипама. Њима био водич и преводилац а успут фотографисао догађаје које су они пратили.



Једна од фотографија којима се често илуструју НАТО злочини - Бомбардовано српско гробље у Приштини / Фото: Вук Бранковић

Почео сам да напредујем из дана у дан а агенције типа АП, АФП, Ројтерс и ЕПА су почеле да објављују моје фотографије. Од првих хонорара сам купио свој први озбиљан фотоапарат. Убрзо сам добио и стални ангажман за Европску пресс фото агенцију и као аматер почео професионално да се бавим фотографијом што радим и дан данас.

Да ли сте тада размишљали, били свесни, шта Вас чека када сте баш уочи рата почели тиме озбиљно да се бавите?

Нисам био свестан јер је мени у почетку то била игра. Био сам млад а и понела ме слава јер су моје фотографије почеле да бивају објављиване у светским медијима. О бомбардовању и рату нисам ни сањао док се није десило. Исто као што нисам био свестан да ћу морати да напустим свој родни град и ако ме је пријатељ који је радио као продуцент за АПТВ у пар наврата упозоравао да је овај сценарио који се дешава већ видео у Босни. Сваког дана смо разговарали на ту тему и сећам се његових речи :" Не дај Боже да доживиш рат у свом граду".

Мени је све то деловало тако далеко, поготово што у Приштини није било никаквих дејстава иако се у Метохији у велико кувало. А све и кад сам одлазио на терен, а обишао сам Космет уздуж и попреко, није ми деловало да ће то да ескалира до те мере да ћемо морати да ратујемо против целог света. И би бомбардовање. Прве бомбе дочекасмо на прозору хотела Гранд са камерама у рукама намештеним на дугу екпозицију јер је напољу било замрачење. Улична расвета погашена и мук. Тишину су прекидале спорадичне детонације које су долазиле из правца Ајвалије. Од екплозија се црвенело небо али од околних зграда нисмо могли да видимо где су дејства. Те ноћи је један од колега славио рођендан па смо након пар сати више били заокупљени флашом него бомбардовањем.

Касније ће се испоставити, додуше, није баш за похвалу, да ће ми та флаша можда и спасити разум а и помоћи да спавам након напорног дана.

Које су најтеже, најопасније ситуације у којима сте се нашли током бављења овим послом?


Најопасније ситуације... хмм... Било је разних ситуација. Од фотографисања на коленима под дејством снајпера, па и мокрења на коленима од појачаниог дејства адреналина, до снимања поготка моста на неких 500 метара од мене. Небројено пута ми је лице запахнуо онај чудни топли ваздушни талас. Небројено пута сам стајао на ивици кратера који је у пречнику достизао и преко 100 метара.

Кратер који су направиле НАТО бомбе / Фото: Вук Бранковић

Или, фотографисање акције чишћења неког села између Пећи и Ђаковице где су две праге и два тенка пружали подршку јединицама полиције али ни то није оставило неки посебан траг на мени. Некао сам био заштићен иза камере док сам гледао кроз тражило смишљајући како да што верније дочарам тренутак. Неретко се дешавало да тек кад развијем филмове и гледам негатив кроз лупу одреагујем и облије ме хладан зној јер тек тада скапирам где сам био и шта сам видео. Оно што ћу памтити док сам жив и тренутак кад сам се стварно уплашио, тачније мислио сам да је крај, ноћ када је бомбардована зграда СУП-а у Приштини.

Не сећам се тачно али мислим да је била пета ноћ од почетка бомбардовања. Налазио сам се у хотелу Гранд, у Медија Центру. Дан је био релативно миран. Осим дејстава по аеродрому Слатина, који су гађали сваки дан од самог почетка, није било никаквих дешавања. Што би се рекло, затишје пред буру. Почело је да смркава, стајао сам испред хотела наслоњен на свој ауто и палећи цигарету видео како војници истрчавају из зграде команде и активирају димне бомбе правећи димну завесу око Дома војске и команде. Нисам ни слутио шта ће се у наредних пола сата десити. Бомбародвање СУП-а је било најављено а војска је за сваки случај димом штитила команду јер је наводно дим сметао крстарећим ракетама. Утрчао сам у хотел и са још једним колегом ушао у хотелску собу. Седели смо на кревету и уз светло батеријске лампе бацали коцкице и играли јамб. Био је мркли мрак, дебеле плишане завесе црвене боје биле су навучене преко прозора који су били излепљени лепљивом траком. Нисмо прошли ни прву колону а прва ракета је већ загрмела и погодила зграду СУП-а која је ваздушном линијом била можда 200 метара од нашег прозора. У незнању, страху а и знатижељи, потрчао сам ка прозору и померио завесу. Друга ми је прелетела испред носа, на 2 метра од прозора и то тако малом брзином да сам могао да прочитам њен серијски број а онда се одједном усправила, великом брзином полетела у вис и исто тако великом брзином слетела и ударила у зграду СУП-а која је већ увелико горела од прве ракете. Уследила је и трећа одмах за другом. Од силине ударца и уплашен самог звука ракете, бацио сам се на под. Помислио сам ово је крај...

Цео дотадашњи живот ми је за секунду пролетео кроз главу. Сетио сам се детаља који су били дубоко урезани у моју подсвест и којих се можда никада не бих сетио. Друг који је био са мном у соби, од страха је почео да трчи по соби у мраку и чуло се само - туп!.. Ударио је главом у зид и онесвестио се. Филм ми се одмотао и уследила је пауза... тајац. Чујем грају и вику. Трчање кроз ходник. Скамањен сам, не могу да устанем, мрак, осећам мирис паљевиине. Руком покушавам да нађем другара. Не успевам, чујем неко лупа на врата и пита има ли кога унутра, немам гласа, дерем се а не чујем самог себе. Неко проваљује врата ногом, улази човек који ме препознаје, ја њега не знам, осветљава ме батеријском лампом, пита да ли сам сам, покушавам и на једвите јаде испуштам глас: - Колега је недге у соби, онесвешћен. Хвата ме позади, за каиш, подиже ме као перо и износи из собе.

У ходнику хаос, полиција, војна лица, људи у цивилу, не знам где сам... Човек ме носи као да сам цегер, окрећем се и гледам како други носи овог другара који је и даље онесвешћен. Све то траје и траје и од једном огроман простор, и гомила уплашених, прашњавих, крвавих људи, млади војници разрогачених очију који као роботи поновљају, "јурила ме... јурила ме..."

Неко ми додаје флашу са водом, испијам гутљај и долазим себи. Осврћем се и скапирам где се налазим. Импровизовано атомско склониште хотела "Гранд". У ствари, некада је то била дискотека два нивоа испод земље. Цела команда је ту, војни, полицијски као и политички врх. Сазнајем да је човек који нас је извукао из собе један од момака који чувају високог представника власти у то време. Сазнајем и ко су војници разгорачених очију, као да су видели утвару, млада војска која је давала стражу око команде града. Сазнајем и да је другар добро, дошао је себи. Следећа мисао у глави - ауто... Тата ми га је поклонио кад је одлазио у рат (био је мобилисан) уз речи "ако ми се нешто деси, да ти бар то остане од мене". Хоћу да изађем напоље, не дају ми, инсистирам, отимам се и истрчавам уз степениште, једно, друго, па треће. Никако да се понем... Излазим испред хотела, све је бело као да је пао снег. Димне завесе још раде, мирис барута и паљевине се меша са неким специфицним мирисом који сам након тога осетио небројено пута. Подсећа ме на кисело труло лишће. Негде у даљини завијају аларми на аутомобилима а испред мене таква белина да ми се чинило да је свануло и ако је било неких сат времена до поноћи. Враћам се у хотел, одлазим у собу, лежем на кревет и моментално тонем у сан. Сутра дан се будим, узимам фотоапарат и одлазим да фотографишем оно што сам претходну ноћ само могао да чујем.

Зграда приштинског СУП-а / Фото: Вук Бранковић


Били сте једини фотограф који је изблиза снимио бомбардовани аутобус Ниш-експреса у Лужанима 1. маја 1999. године, тада је убијено и око 70 путника од чега 15-торо деце. Како је то изгледало?

Једна од прича која је имала велики одјек у јавности је баш та, гађање аутобуса Ниш-Експреса у селу Лужани надомак Подујева. Бомбардовање је увелико трајало па смо се већ и навикли. Ноћу нормално спавамо. Више не чујемо ни НАТО авионе, ни дејства наше ПВО, нити детонације након погодака. То постаје рутина сваког нашег радног дана. У Приштини се налази, поред РТС-а, ТВ екипа АП-а, фоторепортер Ројтерса, новинар Вашингтон Поста и ја. То јутро екипа АПТВ и колега фотограф су отишли са једном јединицом ПЈП. Радило се чишћење Лауше или Бајгоре, немојте ме држати за реч, углавном, реон око Косовске Митровице. Ми који смо остали лагано смо испијали јутарњу кафу договарајући се шта би данас могли да радимо. Тачније, када није било дејстава које би могли да испратимо, одлазили смо међу наше људе који су живели окружени шиптарским терористима и правили причу о томе како подносе ратне дане и опасно окружење. Ту причу прекида директор Медија центра информацијом да се десио "инцидент", НАТО погодио цивилни аутобус на мосту у селу Лужане. Седамо у ауто и крећемо ка Подујеву.

Великом брзином пролазимо села Девет Југовића, Лебане, Бесиње и Врани До. Улазимо на подручје села Доње Љупче, седим на месту сувозача са камером у руци спреман да фотографишем јер се неретко дешавало да у вожњи спазим нешто што ми привуче пажњу па фотографишем кроз прозор. Како возач вози баш великом брзином једино што ми преостаје је да гледам у небо јер са стране нема шта да се види при тој брзини. У том ишчекивању спазим на небу два НАТО авиона како круже на великој висини као лешинари изнад мртве животиње. Загледан у небо и опијен призором, размишљајући шта ме тамо чека, некако као за себе промрмљам да би ови горе могли и нас да "саставе" ако нас уоче јер смо једина два возила на путу. Чувши то возач нагло кочи и зауставља се, ја негодујем и тражим да наставимо, нестрпљив да стигнем на место догађаја као да ће аутобус да нестане. Креће перепирка, свађа, псовке... 'Ајдемо, нећемо, чекај да оду... Излазимо из аута, ја тражим да возим и у том тренутку сву ту гунгулу прекидају две везане детонације. На неких 500 метара од нас један од авиона са две ракете погађа мостић који је био прелаз преко пруге. Наравно, спреман ко запета пушка фотографишем призор а онда настаје хаос. Салве увреда и псовки на мој рачун: "Јел' видиш, могли смо да погинемо због твоје брзоплетости, ј... те слика, сад ћемо да се вратмо назад за Приштину" итд, итд...

Бомбардовање моста на путу ка селу Лужани / Фото: Вук Бранковић (фотографију објављујемо уз сагласност аутора)

Некако се дозвасмо себи, седосмо у ауто и кренусмо ка месту поготка а тамо призор од ког застаје дах. У тренутку када је ракета погодила мостић, на њему се налазио санитет хитне помоћи који се враћао из Лужана и превозио преживелог из аутобуса. За воланом мој друг из средње школе који је радио као возач хитне помоћи у Приштини. Присебан, хладан као шприцер прича ми шта се десило и како је вештом вожњом избегао ракету да не погоди директно у возило. Лекар који је био са њим је лакше повређен. Фотографишем, и настављамо пут Лужана.

Доктор повређен у НАТО бомбардовању јсно означеног возила хитне помоћи / Фото: Вук Бранковић

Након пар минута стижемо. Пред нама се отвара призор као из пакла. Не могу да дочекам да станемо, хоћу да искочим кроз прозор, не знам шта пре да фотографишем. Екипа РТС-а је већ била на лицу места. Стиже истражни судија и почиње да ради увиђај. На мосту олупина потпуно спржена, подно моста други део аутобуса који још гори и тела настрадалих путника у пламену.

Аутобус погођен на мосту у селу Лужани. НАТО је покушао да се оправда да по лепов времену није успео да види аутобус међутим чињеница да је аутобус претрпео директан погодак а да мост није оштећен, говори сасвим супротно. / Фото: Вук Бранковић

Не знам где ћу пре.. дал' за судијом да документујем увиђај или да се попнем на мост. Убрзо добијам информацију да сам једини новински фотограф на лицу места и да ће морати да се ради такозвани ПУЛ (POOL) што ће рећи да ће све светске агенције да објаве моју фотографију. То ми даје додатни подстицај али ме адреналин толико ради да заборављам на параметре на фотоапарату па је један део фотографија неупотребљив, то касније скапирам кад развијем филмове. Добро је и да су ове успеле какав је набој био.
Једна од жртава у погођеном аутобусу Ниш-експреса / Фото: Вук Бранковић

У пар наврата се дешавало да ме догађај и ситуација толико понесу да заборавим да убацим филм у камеру. Одем на снимање и сит се "исликам". Трљам задовољно руке јер ће слике бити невероватне а онда по повратку са терена уследи шок и хладан туш. Сазнање да нисте убацили филм у камеру... Младост, неискуство, брзоплетост...

Нажалост, у таквим несрећама је добро, чак неопходно документовати злочин и његове последице што може често да буде круцијални доказ посебно у свету опште манипулације. Како данас видите оно што је урађено тада од наших новинара и фотографа, где смо грешили а ша смо радили добро?

Било како било, мислим да смо сви заједно урадили велики посао. Не бих дозволио себи да на овај начин коментаришем било чији рад, нити бих да истичем било кога понаособ, па ни себе, и ако носим добар део тог бремена. Време ће показати, поседујем један вредан документ који сам лично направио и део сам истог. Документ и сведочење једног времена, део историје а историја ће нам судити.

Са ове временске дистанце, када се осврнем на свој тадашњи рад, могло је боље и више, наравно. Имао сам гомилу пехова и пропуста. Млад, неискусан, почетник као фотограф и као човек, са 22 године бачен у ватру, препуштен сам себи. А опет, имао сам велику подршку старијег колеге од кога сам јако пуно научио. Како о фотографији тако и о животу и срећу да будем на правом месту у право време. Наравно било је ту детаља на које нисмо могли да утичемо али не бих да причам о томе. За тих годину, годину и по дана колико је све трајало, док нисам изашао из Приштине па и земље на кратко, било је како лепих тако и ружних и мучних, напетих тренутака. Ратно стање а ваше једино оружје и штит је камера. Мене је моја успела да сачува. Како физички тако, надам се, и психички.

Разговарао: Иван Максимовић





КМ Новинама је потребна ваша подршка - КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

Догађаји

Временска линија

Православље

Фото

Видео