Вести:

Косово и Метохија

Наша реч

Најновије ►►►

четвртак, 19. април 2018.

Да ли витални национални интереси могу бити предмет компромиса?

Република Србија, као и многе друге државе има разрађена и усвојена стратешка документа у области националне безбедности и одбране. Стратегија националне безбедности Републике Србије представља најважнији стратешки документ  којим се утврђују  основе политике безбедности у заштити националних интереса Републике Србије (РС).

Приштина, главни град окупиране српске покрајине Косово и Метохија





 
(Стратегија националне безбедности, Увод, стр.3, 2009.). Полазиште Стратегије националне безбедности (СНБ) чине суверенитет и територијални интегритет РС, економски просперитет, социјална стабилност, развој демократије и владавине права, поштовање људских и мањинских права, европска спољнополитичка оријентација и унапређење сарадње са најутицајним субјектима међународне заједнице и државама у региону (исто, стр.3). Редослед којим су наведена полазишта СНБ РС, обично представљају и њихов ранг по важности.

Сходно наведеним полазиштима, СНБ РС дефинише националне интересе у области безбедности, као израз виталних вредности и потреба грађана, народа и државе и произилазе из највиших вредности које су утврђене Уставом РС. Република Србија основним националним вредностима сматра, пре свега, независност, суверенитет и територијални интегритет, слободу, једнакост, изградњу и очување мира, владавину права, демократију, социјалну правду, људска права и слободе, националну, расну и верску равноправност и равноправност полова, неповредивост имовине и очување животне средине.

Националне вредности штите се  остваривањем националних интереса (Исто, стр.13). Истини за вољу, у СНБ РС не истичу се посебно витални национални интереси, али се очување суверености, независности и територијалне целовитости РС и националног, културног, верског и историјског идентитета српског народа и националних мањина, сматра трајним интересима свих њених грађана (Исто, стр.14).

Сви побројани национални интереси су важни, али интереси који се сматрају трајним, можемо називати виталним, или животно важним националним интересима. Ови интереси у хијерахији интереса и вредности заузимају сами врх лествице националних интереса и вредности. Економски просперитет, равноправност грађана, владавина права, демократија и други побројани интереси могу бити остварени само у независним, слободним, сувереним и територијално целовитим државама.

У контексту реченог треба посматрати и косовско-метохијски проблем, односно проблем једнострано проглашене независности КиМ, под именом Република Косово. Бриселски преговори, унутрашњи дијалог, морају бити посматрани у уставним оквирима РС, односно у основним одредбама СНБ РС, о којој је овде било речи. Иако се у СНБ РС, приликом анализирања изазова, ризика и претњи  на прво место истиче опасност од оружане агресије на РС, затим на другом месту се истичу сепаратистичке тежње појединих националистичких  и верских екстремистичких група, а тек на трећем месту се налази противправно једнострано проглашена независност Косова, иако се она сматра највећом претњом по безбедност РС (Исто, стр.9).

Да би се ваљано заштитили и одбранили национални интереси, СНБ РС предвиђа низ елемената политике националне безбедности и то: спољна политика, економска политика, политика одбране, политика унутрашње безбедности, политика заштите људских и мањинских права, социјална политика и политика у другим областима друштвеног живота (Исто, стр. 18). У досадашњој пракси када је реч о опасностима и претњама по националне интересе  РС, које долазе од једнострано и против правно проглашене независноти Косова, наведени елементи националне безбедности су стављани у функцију са различитим интензитетом и да ли су различите резултате, углавном недовољне, да би се отклониле све опасности и претње од једнострано проглашене независности Косова и да би се заштитили витални национални интереси.
Јасноћа и недвосмисленост уставних одредби и основних стартешких поставки СНБ РС, а све у вези са националиним интерсима, а посебно са трајним – виталним, не остављају простор за било какву врсту компромиса у бриселским преговорима, док у склопу унутрашњег дијалога могу бити тема њихових корекција у склопу уставом предвиђених процедура у институцијама РС.

У протеклих неколико дана врло често чујемо реч компромис, када се говори о изналажењу правно обавезујућег споразума између „приштине“ и „београда“ (намерно написно малим почетним словом, јер се  ради оодређеним плеоназмима, прим. аутора).

Шта је у ствари компромис? То је врста решења конфликта код кога  обе стране бивају, потпуно, делимично или половично задовољне решењем. Обично се прихвата као привремено решење на путу до коначног решења, а када су ставови и сувише супростављени и као једино могуће решење. Компромис значи и прихватање туђих захтева на штету властитих  циљева и тежњи. Екстремизам се често сматра антонимом компромиса.

Да ли је могуће говорити о компромису када се ради о виталним националним интересима.? Да ли је компромис када се независност, суверенитет и територијална целовитост земље наруше у одређеном обиму,  а не у целости? Држава је суверена и територијално целовита у складу са Уставом, или то није. То је нешто слично као са девојком. Не може девојка бити мало трудна. Или је трудна или није.

Шта у случају бриселских преговора између РС и косовских власти у Приштини може бити компромис, односно решење које неће бити по вољи и у складу са  интересима страна преговарача? Циљеви и интереси са којима су стране ушле у преговоре су посве различити. Власти РС настоје кроз бриселски споразум обезбедити потпуну заштиту интереса српског народа на КиМ, и националне интересе РС, у мери колико то гарантује Резолуција 1244 СБ УН. Приштинске власти настоје кроз бриселски дијалог оснажити самопроглашену независност и уз помоћ својих ментора промовисанти исту на међународном плану. Досадашње искуству у бриселским преговорима нам показује супростављеност интереса и циљева преговарачких страна, зато је компромис у тим преговорима могућ као привремено решење до изналажења коначног решења у односима власти у Београду и власти у Приштини. Бриселски преговори када буду окончани и резултати имплементирани то неће значити решење стауса КиМ.

Журба решавања проблема КиМ, у коју се упустила власт РС, који више од сто година чека коначно одрживо решење, истичући да је наредних десетак дана кључних у ршавању статуса КиМ, показује изложеност власти РС међународним притисцима од најмоћнијих земаља у свету. Такође видимо, да се власт у РС често добијала и губила захваљујући (не)решеном косовском питању. Данашње власти у Београду воде неизвесну борбу очувања интегритета земље. Неки ће рећи да то чине ради одржања на власти, а други, да то раде из патриотских разлога и одбране виталних националних интереса. Опозиција у РС, додворавајући се страним факторима, шаљући поруку „ми смо ту, спремни смо испунити ваше налоге и ставити тачку на косовско питање“, жели доћи на власт, а потом за узврат својим страним налагодавцима, безусловно  прихватити независност Косова и сагласити се са приступањем Косова у ОУН, као пуноправног члана.

Дакле, копља се укрштају и ломе у вези са виталним националним интересима РС и српског народа у целини. Само мале, нејаке, неслободне државе долазе у ситуацију да виталне националне интересе посматрају као вредности о којима се може и мора расправљати, све до подвргавања истих компромису. Србија није у позицији, као неке моћне државе, пре свих САД, да резолутно, без задршке и икакве резерве испуњава фундаменталне одговорности заштите и одбране свога народа, своје отаџбине и свога начина живота, како се то каже између осталог у Стратегији националне безбедности САД.

Иако је досадашњи унутрашњи дијалог о КиМ показао да је већина учесника у том дијалогу за одржање стања status qou, како то неки називају „замрзнути конфликт“, председник РС се са тиме не слаже и жели „коначно решење косовског питања“, иако у оваквим и сличним ситуацијама не постоје коначна решења, него је реч о дуготрајним процесима. Председник сматра да времненом РС губи на КиМ, и такође губи, посматрано и на унутрашњем и међународном плану. Вероватно председник РС сматра да ће се стање на КиМ погоршавати на штету српског народа, да ће српски народ на КиМ бити све мање заштићен, да ће присуство институција РС на КиМ бити посве елиминсано, да ће позиција Косова као самопроглашене државе на међународном плану све више јачати, да ће позиција РС на међународном плану слабити и евроинтеграције ће бити успорене, што ће се одразити на економски развој земље и стандард становништва.

Неки од наведених предпоставки којима се руководи председник РС могу се сматрати реалним и остваривим. Међутим, позиција РС на међународном плану може бити само боља и РС ће имати још снажнију подршку својих савезника па и неких нових држава које то до сада нису биле. „Замрзнут конфликт“ односно одржање постојећег стања, уз обезбеђење заштите националних интереса српског народа КиМ, пре свега кроз форму ЗСО, уз максималне међународне гаранције, може омогућити РС одређени „предах“ и пружити прилику за наставак борбе за одбрану виталних националних интереса са много више успеха.

Компромис за РС може бити у следећем: наставак дијалог у оквирима бриселских преговора, одржање мира и стабилности на КиМ, пре свега у српским срединама, формирање ЗСО, непризнавање самопроглашене косовске независности, непредузимање никаквих насилних средстава да се поврати суверенитет на КиМ, сарадња са међународном заједницом и органима УН и ЕУ на КиМ, прихватање досадашњег облика власти у Приштини, јачање економских веза са КиМ и бити све снажније присутни на КиМ у економском и трговинском смислу, вођење офанзивне политике на спољнем и дипломатском плану, поштовање Резолуције 1244 СБ УН, заштита српског културног и историјског блага на КиМ и имовине државних предузећа, са приштинским властима одржавати перманентан контакт и продубљивати дијалог.
За власти у Приштини компромис значи једино то да РС призна Косово и да се сагласи са његовим чланством у ОУН, а да за узврат буде формирана ЗСО у складу са косовским уставом.

Уколико неко мисли да је компромис формирање ЗСО, давање „столице“ Косову у ОУН без формалног признања, онда то значи индиректно признање Косова као суверене и независне државе и одрицање од виталних националних интереса РС и српског народа. Тврдње опозиционих лидера да Косову не треба формално признати, а да му треба дати „столицу“ у ОУН,  јер га нису признале и неке чланице ЕУ, па  то не би значило акт признања, су погрешне. Косово може постати пуноправан члан ОУН и без да га признају све чланице ЕУ, али не може постати члан ОУН без сагласности РС, а та сагласност суштински одражава признање Косова. Након тога чина и све остале државе могу без устезања признати Косово.

Очито је да ће приштинске власти уз подршку својих ментора истрајавати на својој независности, без да она буде на било који начин угрожена у даљним преговорима са РС, то не сме навести власт РС да се формално одрекне КиМ, да одустане од борбе за своје виталне националне интересе. Одустајање од КиМ значи губитак територијалног интегритета, потпуни губитак суверенитета на тој територији, националног, културног и верског идентитета, а то значи одрицање од виталних националних интереса РС. На овај начин били би угрожени и остали национални интереси РС и српског народа у целини.

Сигурно да ће неприхватање косовске независности од стране РС и истрајавање на уставним одредбама и на одредбама Резолуције 1244 СБ УН, произвести одређене негативне последице по РС од стране моћних западних држава, покровитеља косовске независности, зато треба имати јасну процену бенефита и негативних утицаја, односно губитака по РС. Косовско питање увек може произвести доминоефекат на унутрашњем плану, у смислу даљег уситњавања територија РС и њене дезинтеграције. Истрајавање на одређеним решењима може имати кобне последице по сам народ, зато треба имати на уму и чињеницу „народ се може жртвовати само у име народа“.

Досадашњи развој догађаја на КиМ, очекивани развој геополитичких прилка на међународном плану, требају бити кључни чиниоци у даљим потезима власти РС. Садашњи процеси решавања косовског питања могу бити само једна етапа у дуготрајном процесу доласка до одрживих решења, која неће угрозити саму супстанцу српског народа и српске државе.


Др Винко Пандуревић,
генерал у пензији Војске Србије и ВРС


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Анфор    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

Пет година Бриселског споразума: Биће како нико неће

На Косову и Метохији више ништа није исто од када је упркос снажном отпору Срба са КиМ да до тога не дође, пре тачно пет година 19. априла 2013. године, парафиран Бриселски споразум. Документ који у свему штети интересима државе Србије и исто тако у свему признаје фактичку, безбедносну и судску надлежност косовских власти.

Сламање државе у Бриселу



















Пише: Иван Максимовић, Магазин Таблоид



Све за шта су власти Србије дале своју сагласност, испуњено је или постоји више него пуна спремност да буде испуњено. Албанци са КиМ, као што знамо, нису се баш претерано ангажовали.

Ипак, након свега све су гласнији позиви и најаве да се са њега повуче потпис, како каже Ивица Дачић који је сасвим неочекивано поменуо повлачење потписа са Бриселског споразума а онда то и поновио неколико пута рекавши да је исто предложио и Вучићу чији одговор није желео да изнесе у јавност. Ипак је државна политика њихова лична ствар. Овај позив се може схватити вишеструко али се у намере мора сумњати, као и код сваког другог истакнутог политичара у Србији уосталом, нарочито оних са подужом каријером препуном непријатних изненађења. Овај став можда дугујемо Русима који у последње време пружају отворену подршку Дачићу.

Наиме, Руси су усвојили потпуно другачију тактику од Запада када „врбују“ оне који ће заступати и њихове интересе. Они не лове младе таленте, не улажу новац у њихово образовање и обликовање карактера, већ онима који су сасвим очигледно на корак од губитка свог политичког ауторитета и утицаја, пружају подршку. Такви политичари је радо прихватају, много су јефтинији од оних у које тек треба улагати, изузетно су доследни и привржени.

Сетимо се, Томиславу Николићу је руска подршка пружена при истеку председничког мандата али такође и Шешељу одмах по доласку из Хага. Убрзо се у оба случаја показало да је било узалудно али барем ништа није коштало. Данас је Ивица Дачић тај који у јавности ужива највећу подршку пријатељски наклоњених Руса. Ни једна од тих страна у том савезу не може пуно да изгуби, народ и држава су једини који могу.

Ипак, наизглед се назире крај агоније са самопонижавањем пред албанским сепаратистима. Али, сасвим извесно, тек наизглед.


Бриселским споразумом предвиђено је и учињено много на конструисању албанске државности на Косову и Метохији што је учињено потпуно свесно и посвећено када је у питању српска страна. И не само нечињење албанских сепаратиста већ неразумна упорност српске стране да без јасних захтева на албанској „сарадњи“, која опет њима иде у прилог, указује свесно и планирано пристајање на губитак државне територије, интегритета и државности.



Чак и према штуром опису Бриселског споразума са сајта Владе Србије (http://www.srbija.gov.rs/vesti/specijal.php?id=283757), недвосмислено се може закључити да је сваки корак био не потез очајника или наивног преговарача већ саучесника у амптуриању дела српске територије.

Сада већ постоји оправдана увереност косовских Срба да су још сукоби са албанским полицајцима 2011. године на северу КиМ, када је под неразјашњеним околностима убијен један припадник те службе, заправо били део режиране представе за подизање тензија чиме се могла оправдати жешћа реакција, у то време, КФОР-а. Често и у виду безразложног отварања ватре и рањавања сррпских цивила који су протестовали против наметања албанског утицаја на север покрајине.

Тадићев режим није био спреман на потпуне уступке јер све што су до тада учинили ионако је далеко надмашило њихове претходнике, а онда су на изборима, уз заклињање и сузе Томислава Николића и Александра Вучића да ће поништити „све Боркове договоре“, они и дошли на власт. Ако се премашивање резултата дотадашњег дијалога у Бриселу може сматрати „рушењем“, онда су то и учинили. Наиме, све оно што Тадићев режим није смео да спроведе, Вучићев јесте. Примера ради, Уставни суд Републике Србије својом одлуком број ИУО321/2013 (Службени гласник 98/11) поништио је ранију уредбу Владе Републике Србије о преласку административне линије према Аутономној Покрајини Косово и Метохији (споразум о ИБМ) на којој се заснивао постигнути договор Борка Стефановића. Уместо тога, Влада Александра Вучића ту одлуку никада није спровела, напротив, учињено је супротно.







- Децембра 2012. године несхватљивом брзином, ангажовањем грађевинске фирме из Новог Пазара, уз присуство наоружаних припадника српске полиције и жандармерије, изграђени су „интегрисани“ прелази између КиМ и остатка Србије и то неколико километара дубље ка централном делу него што су до тада биле размештене патроле КФОР-а, ЕУЛЕКС-а и српске полиције. Након тачно две године, децембра 2014., на њима је почела да функционише класична царина. Овај догађан у јавности је спинован изненадним „открићем“ масовне (лажне) гробнице у Рудници, неколико километара од административне линије са КиМ, о чему су медиј извештавали баш тог дана.

- По парафирању споразума, априла 2013., приступило се организацији квази-избора по систему косовских сепаратиста за представнике локалне власти. Пре тога без икаквог објашњења, и супротно српском законодавству, легитимно изабраним представницима Срба одузети су мандати а на њихова места доведени су анонимни и Срби спемни „на сарадњу“ са Владом из Београда али и оном сепаратистичком из Приштине. На тај начин, више него било којим потезом раније, илегална сепаратистичка власт добија на легитимитету.

- Истовремено је најављена и интеграција припадника српског МУП-а са севера КиМ у тзв „косовску полицију“. До одржавања квази-избора најављени предлог је важио „само за оне припаднике који то буду желели“ док ће остали примати плату и даље из буџета Републике Србије. Наравно, албанска страна је то видела сасвим другачије и доживела само као први корак односно „правни оквир за интеграцију српске заједнице на северу Косова у косовске институције. Ово се сматра историјским помаком, будући да је две године пре тога било незамисливо да ће слично решење бити прихваћено“ наводи се у извештају израђеном у оквиру пројекта Форума за безбедносна истраживања: Београд – Приштина –Тирана.

Дачић је српске државне институције почео да назива „паралелним“, што га са позиције тадашњег министра унутрашњих послова Србије који је о споразуму преговарао и парафирао га са Хашимом Тачијем, вођом албанских терориста са КиМ правоснажно осуђеним на десет година робије за убиство припадника српског МУП-а ради отцепљења покрајине, доводи у ред најсрамнијих државника са ових простора. Касније ће му се придружити и Вучић који ће успети да Тачија и Харадинаја доведе на власт а ИНТЕРПОЛ-ове потернице за њима учини „невидљим“. Срби су интегрисани у тзв „ксовску полицију“ тек након што је сепаратистичкој „влади“ у Приштини достављена листа српских полицајаца 11. Децембра, месец дана по одржавању првог круга сепаратистичких избора и то без права не само на избор већ и под претњом губитка посла и извора прихода чак ако и као пензионисани, бивши припадници ове службе, одлуче да напусте КиМ и живе на другом месту. Дакле, потпуно незаконитим угрожавањем егзистенције, а што је регулисано тек „закључком“ Владе Србије на једној од седница, што се не сматра правном одлуком, већ је у рангу предлога и не подлеже обавези објављивања у Службеном гласнику. Тиме је Влада опрала руке од злочина који је де факто починила нарочито када се узму у обзир претње отказима, прогоном и другим методама психо – физичког застрашивања.
http://www.magazin-tabloid.com/casopis/
- Последњи у низу крупних корака одустајања од суверенитета јесте укидање српских судова, оснивање нових по законима тзв „републике Косово“ те притисак на судије да полажу заклетву сепаратистичком систему, конкретно пред Хашимом Тачијем у својству тзв „председника Косова“ како би могли да „законски“ обављају нову дужност. Чак и да имају ма какву корист од тога Срби који живе на КиМ, а немају, повлачење надлежности у законодавству представља катастрофалан пораз државе коју јој је приредила сопствена Влада.

Није тешко сетити се да је Запад захтевао активније Вучићево ангажовање у Бриселском дијалогу чиме је Европска унија, у почетку као премијера а данас и као председника Србије, додала много на тежини овом погубном процесу, што по свему судећи ни самом Вучићу то није пало тешко. Убрзо по сламању отпора на северу КиМ послујући увек истом методом, Вучић је успоставио апсолутну страховладу и пуну контролу угрожавајући преостале Србе као нико до сада. Први од јавно прогоњених а потоњи савезник и сарадник у спровођењу Вучићеве политике на КиМ био је Звонко Веселиновић. Након што је „признао“ да га је Тадић навео да гради алтернативне путеве, Веселиновићу је опроштено присвајање 32 камиона у власништву Хипо Алпе Адриа лизинга, укинут притвор и додељена већина тендера који на КиМ, када их организује Влада Србије, представљају најтамнију нијансу сиве економије. Присуство бројних припадника Жандармерије у необележеним, црним униформама, заменили су људи Звонка Веселиновића које већ одавно предводи његов кум, Милан Радојичић.

Милан Радојичић и Звонко Веселиновић / Фото: Новости

Није тајна ни да активисти „Српске листе“ радије носе контактна сочива него наочаре које имају ту незгодну особину да лако пуцају под Радојчићевим шамарима.

Чланови Вучићеве листе који су успели да сачувају наочаре са којима су приступили странци, сматрају то својим највећим политичким успехом. У томе је сав утицај и интерес „државе Србије“ на Косову и Метохији које је Вучић успео да „сачува дипломатским напорима“.

Бриселска звездица у горњем десном углу назива Косово*, која подсећа на привремену управу покрајином по Резолуцији 1244, доживела је судбину Јахјагиног „пророчанства“ да ће се истопити као пахуља. После добијања међународног позивног броја за „географску област“ како то воли да каже Марко Ђурић, а укидања позивног броја који важи за остатак Србије, сваки знак интерпункције осим узвичника више нема смисла. Са бриселском звездицом топио се и остатак српске државности и привреде. Рудник Трепча, Ски-центар Брезовица, Телеком... државно земљиште, зграде, фабрике припале су онима који данас могу да диктирају па и да кажњавају у случају да српска страна по било ком питању забрани њихову активност или учешће на међународним скуповима па и оним попут рукометне утакмице у Србији прошлог месеца.


За сада се Вучићева влада хвали још једино сачуваним образовањем и здравством... Јануара ове године министар просвете, науке и технолошког развоја, Младен Шарчевић обишао је српску школу у Ораховцу.

Обилазак српских школа у друштву са представницима илегалних квази-институција.

Суочавање са правом косовском реалношћу гануло је министра те је по угледу на светске личности од значаја које се залажу за угрожене врсте, додуше најчешће животињске, и он организовао донаторско вече „за подршку образовању на Косову и Метохији“. Прикупљено је 9 милиона динара за које је речено да ће бити равномерно подељени свим српским школама на Косову и Метохији.

Овај догађај не би био тако огаван да следећа вест на сајту Министарства просвете Р. Србије, објављена неколико сати касније тик уз ову, није била најава министра Шарчевића да ће то министарство за реконструкцију Основне школе “Бранко Радичевић“ у Новом Београду издвојити око 18 милиона динара. Не можемо да замислимо каква би тек размера била када би смо упоредили број школа и ученика на Косову и Метохији, где се на нивоу Србије рађа највећи број српске деце са, ипак једном, Основном школом у Београду.


ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД"  http://www.magazin-tabloid.com/casopis/




То нажалост није лак задатак, каже саговорник Магазина Таблоид који инсистира на анонимности из безбедноснних разлога, иначе одличан познавалац прилика у просвети на Косову и Метохији.

„На то питање не могу да одговорим прецизно. Што се тиче броја школа тај податак можда и може да се нађе на сајту Министарства просвете али број ученика и наставника крију као змија ноге. Одавно је број наставника на Косову и Метохији премашио број ученика али су ти наставници моћна гласачка машина СНС-а па у то нико не дира“ каже он укратко.


Докле ће такво стање бити одрживо није извесно али јесте будућност српских школа у покрајини за које већ поменути штури опис садржине Бриселског дијалога на сајту Владе Србије из 2013. године у члану 4 прецизира:

„У складу са надлежностима додељеним Европском повељом о локалној самоуправи и косовским законом, општине учеснице ће имати право да сарађују у колективном спровођењу овлашћења кроз Заједницу/Асоцијацију. Асоцијација/Заједница ће имати пун надзор над областима економског развоја, образовања, здравства, урбанизма и руралног развоја“.
 
Дакле, питање је дана када ће и српска просвета и здравство бити јавно обзнањени као државни ресори „усклађени са косовским законима“.

У овако организованом и строго контролисаном процесу стварања нове нације, искрсао је сасвим неочекивани проблем. Наиме, последњих месец дана уочљиво је интензивно увећање броја Албанаца на Косову и Метохији у изјавама српских политичара, пре свега Александра Вучића. Од чак три милиона, код ботова на друштвеним мрежама, па до око и преко 2 милиона код српских званичника. Разлог је једноставан, Албанцима са КиМ је досадило да чекају бољу будућност на простору где бивши терористи, наречени „борци за слободу“, владају мафијашким клановима црпећи огроме количине новца шверцом наркотика, оружја, робе и људи над чиме имају монопол а да све то истовремено успевају да „легализују“ својим политичким ангажманом и још уз подршку корумпираних представника Међународне заједнице и ЕУ.

Пре око десетак година једна невладина организација је спровела анкету међу албанском децом са јединим питањем „шта желе да буду кад одрасту“? Код Срба подсмех а код свих осталих изненађење изазвао је најчешћи одговор – „криминалац“. Наравно, у преводу деца су само желела да не живе у беди и бирала ону опцију која се поклапала са њиховом пројекцијом крајњег циља. У међувремену су одрасли, и то је једино што се променило. Бара мала па није више лако ни постати криминалац, нема места. Више им није стало до средине у којој никоме није стало до њих. Моралне вредности су се срозале, нада претворила у очај, излаз је постао буквално то. Са Косова и Метохије их одлази годишње на стотине хиљада и тако већ годинама уназад. О томе се ћути јер на Западу хваљена „најмлађа држава на свету“ постаје најмања насељено место из дана у дан.



Драма са много мањим бројем Албанаца који живе на КиМ настала је још 2011. када је УНМИК извршио попис становништва. Један од учесника у административном делу пописа тврди да је међународне представнике ухватила паника, просто су били су ужаснути резултатима. Број Албанаца био је много мањи од очекиваног. Према процени саговорника Магазина Таблоид који је у већи део докумената имао слободан увид а неке и копирао за личну архиву, према том попису 2011. године на Косову и Метохији је регистровано око 700 хиљада Албанаца! Сви су тада добили хитан задатак да резултат ускладе са замишљеним и много већим бројем, близу два милиона, који је већ прихваћен у јавности. Ако од процењених 700 хиљада одузмемо број Албанаца који одлазе са КиМ, можемо да схватимо разлог због кога „западни налогодавци“ журе са коначним решењем за Косово и Метохију. И једини, па чак нелегитимни, адут и оправдање за подршку Албанцима клизи им из руку. Може се наслутити озбиљност проблема када је то тренд који се намеће чак и српској јавности путем званичних и ничим изазваних изјава политичара и њихових ботова на друштвеним мрежама.

Питање је имају ли Албанци данас, на пету годишњицу Бриселског споразума, скоро петнаесту од мартовског погрома и двадесету од НАТО агресије, иједан адут којим би поткрепили своје сепаратистичке тежње?


Одговор је – имају. И он се зове Александар Вучић. Након ових открића тешко је отети се утиску да један од разлога што је у његовој „Српској листи“ међу Србима на КиМ окупио оне о којима смо већ раније писали да су својом халапљивом и себичном „политиком“ за неколико година успели да протерају више Срба него непрестани деценијски терор Албанаца, управо начин да се додатно смањи број Срба на Косову и Метохији. Шта друго може да буде објашњење игнорисања вапаја Срба да неће моћи да опстану ако Влада Србије буде и даље подржавала људе који су уз њену подршку запосели локалну власт? А једини одговор на све то је да једино „Српска листа“ има подршку Владе Србије.

Савез у издаји Косова и Метохије склопљен је на свим битним нивоима утицајних фактора у држави.

Шта, после свега, може да се постигне повлачењем потписа са Бриселског споразума чији је гарант Европска унија која пружа агресивну дипломатску и мање дипломатску подршку албанским сепаратистима? Повлачење потписа је неопходно у сваком случају али једино ако би могло, а добрим делом свакако би, да буде праћено уклањањем такозваних „интегрисаних прелаза“, реалним повратком српских институција на Косово и Метохију, дезинтеграцијом српских припадника „косовске полиције“ и поновним активирањем у српску полицију па макар и у цивилу, те расписивањем нових избора од стране Скупштине Републике Србије за представнике локалне власти у покрајини. Све што би се назвало „повлачењем потписа“ а за собом не би донело конкретне потезе на повратку и јачању српске државности на Косову и Метохији представљало би само прање руку од издаје која је спроведена свесно, плански и организовано током ево, пуних пет година. Тај трик се не сме дозволити ни једном српском политичару а нарочито не Александру Вучићу, Ивици Дачићу, Братиславу Дикићу, министрима, генералима, посланицима, новинарима и јавним личностима које су све то ћутке подржавали годинама. Њима се мора обезбедити правично и фер суђење које би адекватно њиховој кривици одредило и казне. У сваком случају боље је тако него да народ заиста буде принуђен да већ једном правду узме у своје руке јер много тога се привело крају.


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.

Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: Магазин Таблоид    :: © 2014 - 2018 ::  Хвала на интересовању

НП ''Отаџбина'': Вучић ће покрасти референдум о КиМ уз помоћ ОСЦЕ-а, САД и ЕУ

Последњих дана у више наврата Александар Вучић наговештава народни референдум о решавању статуса Косова и Метохије. Очита је жеља председника да се сакрије иза леђа народа.

Илустрација: КМ Новине





У резултат таковог будућег фингираног референдума не треба сумњати. И сам председник каже да је он апсолутно сигуран да ће будућност јужне српске покрајине бити болна за Србе, што у преводу значи да ће исход референдума бити онакав како то Александар Вучић жели. Уосталом, сигурно је да му не пада на памет да компромитује своју досадашњу косовску политику тако што ће на референдуму народ између ЕУ и Косова изабрати Косово и Метохију. 

Већ сада можемо да замислимо натписе у Вучећевим режимским листовима као што су Телеграф, Информер, Ало као и на телевизијама са националном фрекфенцијом Пинку, Хепију, Студио Б које ће бити преплављене, рецимо, следећим насловима: „Србија не може више да буде талац Косова и Метохије“, „Морамо да гледамо у будућност а не у прошлост“, „И Немци су некада држали Пруску па је данас не држе“, „Место нашој деци је у Европи“, итд.

Искуство ових шест година нас учи да ће референдум бити покраден. Све технике крађе гласова, као и до сада, биће примењене.

Имајући у виду саму тему, референдумска крађа проћи ће уз подршку ОСЦЕ-а као и САД и ЕУ које су већ признале самопроглашену републику Косово. Референдумска подршка српског народа рађању независног Косова биће само доказ да Србија „гледа у будућност“.

У Србији постоји тенденција неких искрених и родољубивих патротских покрета да се такође организује референдум где би се народ изјаснио о судбини Косова и Метохије. То су пре свега они чији су преци као чланови било Моравске дивизије, било Ужичког корпуса, или пак Гвозденог пука ослобађали Стару Србију. Њима је искрено стало да сачувају тековине борбе својих предака што је и разумљиво. То би било нормално да је Србија правно уређена и демократска држава, али у Србији где је згажен Устав, где се не поштују закони а гасе српске институције на Косову и Метохији референдум би био нерегуларан. Александру Вучићу би то послужило као изговор да распише народни референдум по наводној жељи патротске опозиције Србије.

Имајући у виду своје порекло (Бугојно - Федерација БиХ) Александар Вучић нема потребу да чува никакве тековине. Стога су му ближи и Беч и Берлин него простор праисконске Србије са житијима Светог Саве и Светог Симеона.

Одушевљава се Ангелом Меркел, диви се Веберу, клања се протестанској идеологији. Иако је Србија православна земља никада још председника нисмо видели ни на божићној ни на ускршњој литургији. Председник Србије не слави славу а верујемо да не зна ни која му је слава. Сам каже да његови нису били ни четници ни партизани. Срби за такве говоре да „нити смрде, нит’ миришу“.

За њега лично Косово и Метохија нема никакву вредност, можда има само цену за продају. Она се утврђује на тајним састанцима као што су Париз или Њујорк.


Косовска Митровица 
18.04.2018. године
Информативна служба
Народног покрета Срба са Косова и Метохије
„Отаџбина“


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

среда, 18. април 2018.

Фељтон: Писма српских конзула из Приштине - Стари судови, нови модели српског ропства

Године 1894. жале се писмено приштински Срби мутесарифу Муарем — Мехмед паши: да одрасла турска деца свакодневно нападају њихову децу, која иду у школу, прекидају им пут, бију их, псују, плаше, бацају на њих камење и блато; а девојчице хватају, вуку за косе и љубе.

Албански дечаци, крај 19. века.


"Исто тако не дају мира нашим поповима када их виде на сокаку, него их грде, гађају и свакојако називају. „Најпосле молимо и љубимо руку и ногу да нам ову молбу примите и уважите правим путем, како по закону треба“, наглашавају у својој жалби Срби из Приштине крајем 19. века.

"Конзул Нушић је 1895. године јављао председнику српске владе Стојану Новаковићу, да је Колашин (косовски) стално затворен, јер су све друмове око њега затворили хајдуци Шабан Коприва и Хусеин Делић са својим друштвом. Због тога Срби Колашинци не могу изаћи у Митровицу, нити неко из Митровице доћи код њих. Несмеду, дакле, никуд без јасакције (спроводника) Арбанаса или Турчина, које они скупо и прескупо плаћају од своје сиротиње. „У Колашину је за 10 година опљачкано 213 волова, 120 коња, 600 коза и оваца и 37 људи поубијано“.


На мети лопова и данас је сувише често српска имовина за шта у ствари Срби осећају да је порука да оду са Косова и Метохије. ипак, сходно традицији која овде постоји, испостваља се да је пљачка стоке и остале имовина изузетно исплатива те су душтва организована а успела су и да придобију за тај свој посао и тзв "косовске полицајце" међу којима нажалост има и Срба.
“Освета Арбанаса дешавала се у свако доба и на сваком месту; чак и на гробљу за време сахране било чије. Ето, на пример, у Приштини је 1894. године умрла кћи угледног Приштевца Хаџи Лимана. У исти мах када се пратња кретала за покојницом, према гробљу, дочека поворку на крају вароши зликовац Рустем Кабаш, са још двадесет наоружаних Арбанаса, те из плотуна убију Хаџи Лимана, затим познатог првака Шакир агу и још неколико људи. Уз све невоље, раја је притиснута била разним дажбинама, кулуком, десетком, порезом, путарином, болестима, па и глађу. На путу за Феризовић (Урошевац) конзул Станковић се срео са кулучарима Србима, који су колима вукли камен и шљунак за поправку пута. Том приликом сељаци су му се „жалили на зулуме који им се чине од Арнаута и што Арнаути не излазе на друм да кулуче, већ само Срби“... „Ми овде оправљамо друм више од 20 дана... а зулумћари код наших кућа једу и пију и наше им жене окопавају кукуруз, а наш (кукуруз) пропада неокопан, а сустигла жетва и косидба ливада, па не знамо шта ћемо и куда ћемо“.
Данас је тај начин робовања кудикамо измењен. Свет је увелико у процесу глобализације те се нека од опште прихаћених начела и овде примењују због чега постоји привид "слободе" и поштовања "људских права". Као и у то време, полтронски устројени Албанци према свом ментору Западу као онда према Турској, прилагођавају своје друштвено уређење према том моделу. У региону који је по свему незаконито скројен уз бројне масовне и бруталне злочине над Србима од стране Албанаца и њихових западних ментора, закони су усаглашени са европским. Али само на папиру. Срби остају обесправљени а облик ропства се променио. Данас више наликује оном другом делу описа живота Срба на КиМ где аутор погрешно назива "осветом" гнев, мржњу и бахатост којом су Срби били обасипани од Арнаута:

Што се тиче дажбине путарине, пунолетни мушкарци плаћали су држави годишње 12 гроша. Порез на земљу (емлаћ) нису плаћале аге и бегови (пошто је земља била њихова), него су плаћале бедне чипчије. Жене које су знале прести плаћале су годишње 6 гроша. У условима тоталног безвлашћа и насиља над Србима, аграрни односи између ага и чипчија на Косову спустили су се до последње степенице."



 

За наше време довољно је рећи да од више хиљада почињених злочина над Србима, од сране Албанаца, нико није одговарао. Срби се не осећају сигурним и нерадо путују кроз насеља у којима живе Шиптари. То их много више кошта него што је иначе предвиђено. Тако за Србе, иако се тим превозом такође баве Срби, карта од Косовоске Митровице до Грачанице кошта три евра, док албански превозници својим путницима наплаћују за ту исту релацију 1 евро, три пута мање. Ако је шта хитно онда Срби позову неког од албанских таксиста, или ретки Срби који смеју да се усуд возе јужно од реке Ибар од 50 до 100 евра, зависи да ли ће сачекати путника. Чак и тада осећај сигурности никада није потпун.
Резултат слика за old photo albanian rich

Срби се ни сада не налазе у знатно другачијем односу, с тим што је разлика мање приметна јер се у међувремену развио нови и већи спектар занимања али нажалост и прихватила много стварност и тежак живот Срба као нешто сасвим природно и нормално. Тачније, потребно је ћутати о томе како би успех "косовског друштва" био презентован искључиво као успешан. Све што не ваља ако се о томе и чује, правда се "лошим искуством" из проплог рата указујући да су за своју судбину ионако криви Срби над којима Албанци имају сво право да се иживљавају.

" Када је сељак (чипчија) на крају летине сабрао своје производе, он је морао најпре да за државу одвоји десетак (десети део производа), па затим од преосталог дела да издвоји четвртину (четврти део) 3a cвora ary. Teк oнo што би остало после те две деобе, припадало је чипчији и његовој породици. Држава је, да би поједноставила прибирање десетка, продавала десетак за новац закупцима. Међутим, као закупци су се појављивали искључиво арбанашки прваци Сулејман паша и муфтија из Приштине, Мула Зека из Пећи, Хусеин ага из Гњилана, Исија Ферат Агић из Митровице, и други. А када су се они појављивали као закупци, нико други није смео изаћи на лицитацију. Они су одређивали и цену закупљеног десетка. То је, наравно, била штета и за државу и за чипчије. Мула Зека је, на пример, увек закупљивао десетак у пећкој нахији за 10.000 турских лира, а десетак је стварно вредео 25.000 лира. Тако су се арбанашки прваци нагло богатили".

Сродна слика

Идентично овоме узурпиране, у последњих неколико година уз допуштење српских власти, државне зграде и локале Шиптари продају приватним лицима на лицитацијама. На њима нема Срба, опет је разлог безбедност, јер би се већина Шиптара разбеснела да сазна за такву намеру Срба. Осим тога, и сама сепаратистичка власт не би дозволила да било шта падне у руке Срба па макар морал то и на сасвим незаконит начин да постигне. А на крају, чак и да нешто од тога купи било ко од Срба ако се не налази у средини насељеној већином Србима, неће моћи да користи нити да обавља посао било које врсте.

"У време прибирања десетка, закупац је међу сељаке слао десечаре, који су узимали најбоље жито, најбољи кукуруз и заповедали где ће и кад сељак да те производе донесе и преда. - Након те невоље, долазила је друга још гора: у село би долазио ага, коме је оно припадало, односно чији је то чифлук био, и узимао четвртину за себе. За време бављења аге на чифлуку, чипчије су га служиле и богато храниле. Понекад је ага доводио и своје госте, па после обилатог јела и пића, почињали би баханалије са женама и ћеркама својих чипчија, и то би трајало данима. Јадан чипчија све је то подносио и опслуживао агу и његове госте".

Физички Срби данас јесу поштеђени овако отвореног дивљања али вербално не. Напади су свакодневни, увреде и претње такође. Ако не на улици Албанци користе прилику да пронађу неког од Срба на друштвеним мрежама, које многима служе као бекство од стварности, и да их тако малтретирају, прете им и најављују разне злочине уз огромне количине иживљавања, наслађивања српском немоћи у коју је народ доведен и нарочито заштитом Запада и Америке у чињењу сваког зла Србима.



http://www.joetravel.rs/


"Због многих жалби и приговора страних посланика у Цариграду о стању на Косову, турска влада (Порта) је упутила на терен Саадедин пашу, да види шта се то догађа и зашто раја цвили. Но паша није ништа учинио што би отупило оштрицу арбанашко-турских удара по Србима, него је по наговору приштинских главара предложио да се у свим местима Косова оснују комисије за мирење крви, назване по арбанашком језику „Исљахат“. По правилу дужност је Исљахата била да покуша измирење завађених странака, па ако се у томе не би успело, даљи поступак водио би државни суд за кривична дела.

У току времена, Исљахат је скренуо са правог пута. По наговору од српских крвопија муфтије и Сулејман паше, Исљахат је комплетно преузео компетенције турског државног суда. Он је судио тако, да су Срби у сваком случају били криви, а Арбанасима и Турцима гледао је кроз прсте".

Сличности су готово невероватне. Оне године када су прогласили своју лажну независност, 2008., шиптарски сепаратисти су септембра месеца "у циљу уређења, организирања, функционирања и рјешавања спорова на што ефикаснији начин путем посредовања;
  Поштујући традиционалну хисторију посредовања на Косову, као и тежњу за побољшањем правног система на Косову усвајили "ЗАКОН О ПОСРЕДОВАЊУ"

"Овим Законом одређују се правила у поступку посредовања у спорним односима, нарочито у имовинско-правним односима правних субјеката, те трговинским, породичним, радним и другим грађанским, административним и кривичним односима, у којима стране могу располагати својом слободном вољом, уколико посебним законом није предвиђена искључива одговорност суда или другог надлежног органа. На основу овог Закона признаје се споразум између правних субјеката о поступка посредовања, у било којој фази поступка пред надлежним судом" каже се у њему а који је и те како функционалан.

Већ је било случајева да правне агенције за посредовање када се сретну са случајем у коме је једна одстрана "ауторитет" у том друштву, отворено и снажно врше притисак да се оштећена страна сагласи са вољом агресора. Идентично као и пре више од 100 година!

Резултат слика за kosovo, триал, лањ, цоурт
Тек да се зна ко данас на окупираном Косову и Метохији спроводи и регулише законе - а нису Турци.

"На покушај Саадедин паше да умањи трагедију Срба на Косову и оспори многе догађаје које су одкривали српски конзули, влада српска у Београду затражила је од великих европских сила: да на Косову пошаљу једну међународну комисију, која би на лицу места проверила тачност српских оптужби о генозиду Арбанаса и Турака према Србима на Косову. Али, на то турска влада и султан Абдул Хамид нису никад пристали".

Ни данас косовски сепаратисти никако не пристају да се примени било каква мера која би олакшала живот Срба на Косову и Метохији. Но, од тога тужније је и већа несрећа то што за разлику од оног времена српска Влада саучествује, пристаје и чак организује живот тако да су Срби принуђени да се обрате Шиптарима. во је срамна тактика којом се ради на потпуном асимиловању косовских Срба у шиптарско душтво.

С обзиром шта су све доживљавали и шта све доживљавају данас, чудо је да на КиМ уопште и има Срба. Али истовремено то улива наду да ће их и остати, макар у довољном боју да при новом ослобођењу покажу прстом пут куда заиста треба ићи.

Из књиге Бранка Перуничића -
„Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“




http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

ЕРП у егзилу: Најава монашења

Епархија рашко - призренска у егзилу најавила је ново монашење које ће се обавити у суботу пред нама.




 
На бденију, уочи Недеље Мироносица, 8/21. априла, у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије замонашиће у чин мале схиме искушеника поменутог манастира Миљана Ђурђевића.

Бденије ће почети у 17:00 часова.

Епископ Артемије служиће У Недељу Мироносица, 9/22. априла, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву са почетком у 9.00 часова.


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

Ђукановићево застрашивање бирача успело, муслимани и Албанци му донели победу (ФОТО)

Пред последњи круг избора у Црној Гори Ђукановић је своје гласаче "уплашио" да ће у случају његовог пораза црногорско признање "независности" албанских сепаратиста са КиМ, бити повучено. То му је и донело победу.






Многи су оценили да је то заправо било обраћање пре свега Албанцима и муслиманима, захваљујући чијим гласовима се Црна Гора отцепила а он постао неприкосновени владар у земљи која можда једина има више својих држављана изван него у њој самој.

Медији преносе да је најубедљивије победе Мило Ђукановић је забележио у општинама где живе "Бошњаци и Албанци", али интересантно и у Андријевици где је, по попису, највише Срба после Плужина (тамо је узео 2048 од 3072 важећих).

Међутим, према још неким изворима опозиција, драстично супротстављена Ђукановићевим плановима, постигла је добре резултате у неким срединама где живи већинско муслиманско становништво.



Погледајте Ђукановићеве резултате у општинама где су доминантно Бошњаци:

Гусиње:………. 1331 од 1556

Петњица: …….2382 од 2854

Плав:……………2829 од 4298

Рожаје:………. 8454 од 11042

Док је у Улцињу, где су у огромној већини Албанци, Ђукановић добио 7333 од 9442 важећих.



http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине   :: © 2014 - 2018 ::   Хвала на интересовању

Догађаји

Временска линија

Православље

Фото

Видео