Вести:

Косово и Метохија

Наша реч

Најновије ►►►

среда, 20. март 2019.

Полиција тражила па одустала од уклањања транспарента поређења Kараџића и Хитлера! (ВИДЕО)

Уочи изрицања правоснажне пресуде Радовану Kараџићу испред суда у Хагу догодио се инцидент када је истакнут транспарент којим се Радован Караџић пореди са Адолфом Хитлером и то од стране оних који су се за Хитлера борили.

#Karadžić #Hag #Muslimani #Transparent
Фото: Алтернатива.тв






Тамошња полиција затражила да се са ограде уклони транспарент, јавља портал Kликс.ба.

На заштитној огради јутрос су породице жртава и представници удружења жртава поставили неколико транспарената. Међу њима је и онај на коме пише "Радован Kараџић - геноцид, Адолф Хитлер - холокауст".

Портал уредно избегава да нагласи да се ради о породицама муслиманских жртава које негирају српске жртве а често су баш породице оних који су вршили масакре над Србима.

Полиција је потом затражила да се тај транспарент уклони, јер је наводно спорно то што се спомињу Хитлер и холокауст.

"Мајке Сребренице" одбиле су да уклоне транспарент на којем пореде Радована Kараџића с Адолфом Хитлером.

Полиција је у међувремену одустала од захтева.

О томе је говорио Нихад Аличковић из неформалне грађанске иницијативе "АнтиДејтон" из Сарајева.


 ПОГЛЕДАЈ ВИДЕО:





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

Јово Вукелић: Могу ли се новцем купити животни циљеви грађана

Отпочела нова медијска хајка САД и НАТО на Србију и Балкан

#NATO #Ubice #Mediji #Propaganda #Kosovo #Metohija #Srbija #kolonija


  • У новој информативној хајци САД заснованој на антируској и антисрпској кампањи поред ангажовања невладиних организација плаћених са Запада и прозападних медија у Србији учествују и највеће ИТ компаније Гугл, Твитер и Фејсбук
  • Амерички Центар за контролу избора, али и начина живота, чак и одређивања животних циљева грађана и наметања НАТО вредности биће за цео регион Балкана постављен у Црној Гори
  • Вашингтон одлучио да глобалним системом у виду мреже Националних центара за дигитална истраживања по целом свету сузбија руски утицај, а уистину јача и промовише свој, јер је руски утицај у многим земљама измишљен и преувеличан 100 пута!
  • Циљ ове акције је да се не чује никакав глас Русије, да се сузбије и најмања пропаганда Москве.
  • САД и НАТО сада почињу један специјални психолошки, а не само пропаганди рат, јер су им позиције доминације уздрмане и ослабљене
  • Сада сви Западни, НАТО центри са овим новим Америчким Центром имају још један нови циљ: треба демонизовати Србију како би под притисцима признала криминалну и нелегалну државу Косово и одрекла се свог дела територије.

Пише: Јово Вукелић



Специјалне посматрачке Мисије САД имају задатак да у свим европским земљама у којима се одржавају избори у 2019. и у 2020. Године не само прате изборне догађаје, кампање и дешавања у земљи, већ да утичу и помажу у раду политичким партијама наклоњеним Западу и евроатланским интеграцијама и НАТО пакту, и да на све начине убеђују бираче да гласају за њих! То ће се постизати антируском кампањом, сатанизацијом Русије, Путина и ширењем страха да ће Русија окупирати њихове земље.

Прва таква кампања САД и НАТО почела је већ у Украјини, где се крајем марта одржавају председнички избори. Не штеди се новац из америчких фондова да се блате код Украјинаца дојучерашња браћа Руси, суседна земља Русија која је најтешње везана историјом, културом и религијом за простор и народ Украјине. Од две донедавно пријатељске земље праве се две државе које треба да су у сталном сукобу, чак и оружаном!

И НАТО има своје посебне фондове за финасирање оваквих бруталних политичких акција мешања у унутрашње ствари других земаља. Ти фондови, да би читаоци знали о коликом новцу се ради, износе стотине милиона евра и долара!

Тако политички лидери са простора Дивљег Запада схватају ширење њихове каубојске „демократије“.

Може ли се све и свуда купити тим огромним новцима? Могу ли се новцем купити животни циљеви грађана?

По свему судећи не може, али неки са Запада то никако да схвате.




Колико је овај пројекат важан за Америку показује и податак да ће се све акције у Европи дириговати, водити и контролисати из Централног штаба у Вашингтону. Нема препуштања никавих овлашћења нижим центрима моћи! У складу са тим у току је и акција снажног утицања на бираче у земљама ЕУ пред изборе у мају за парламент ЕУ, где Америкаци чине све да сатанизују и оцрне партије које су против њиховог снажнијег утицаја на политику ЕУ. А таквих националних партија има свуда, на све стране у земљама ЕУ и оне политички јачају.


Глобална цензура и комплетно гушење другачијег мишљења

Према сачињеном плану активности , како наводи из поузданих обавештајних извора руска „Известија“ , САД ће „надледати, пратити“ председничке изборе у Kазахстану, Молдавији (чак и на Тајвану и Шри Ланки), а позабавиће се и парламентарним изборима у Венецуели, Грузији, Литванији, Црној Гори и наравно, посебно и у Србији!

У тој новој информативној хајци САД заснованој на антируској и антисрпској кампањи поред ангажовања невладиних организација плаћених са Запада и прозападних медија у Србији учествују и највеће ИТ компаније Гугл, Твитер и Фејсбук.

Амерички Центар за контролу избора, начина живота, чак и одређивања животних циљева грађана и наметања НАТО вредности биће за цео регион Балкана постављен у Црној Гори. У земљи која је однедавно у НАТО, али где је већина становништа и даље настојена антинатовски. Циљ ове акције је да се не чује никакав глас Русије, да се сузбије и најмања пропаганда Москве.

 

Зато је главни циљ ове нове агитпроповске акције САД стварање механизма глобалне цензуре и комплетно гушење другачијег мишљења, уз евентуално развијање сопственог механизма за пропаганду и убеђивања. И зато им је потребна помоћ великих ИТ компанија као што су Гугл, Твитер и Фејсбук, који јесу сателити САД, и створени су и измишљени управо да фабрикују неистине, лажи и дезинформације.

О томе је убедљиво сведочио и то доказао и Џулијан Асанж и његов „Викиликс“ са стотинама хиљада докумената који су показали мешање САД у састављање влада, обарање режима, изаззивања немира и сукоба у државама широм света.

А све то је потврдио и Едвард Сноуден открићем целог система контроле интернета и глобалних мрежа од стране ЦИА и других обавештајних америчких агенција и служби.

Тако да најновији пројекат САД и НАТО значи да се осећају угрожено, да процењују да губе чврсте позиције које су имали протеклих деценија и да сада почињу један специјални психолошки, а не само пропаганди рат. Разлог је јасан: доминантне позиције з периода протеклих деценија су им увелико уздрмане и ослабљене.

Према наводима сајта „Факти“ руководилац Америчког универзитета у Москви Едуард Лозанскиј је истакао: „Стејт департман је већ издвојио 120 милиона долара за информативне ратове против Русије. Исто тако, НАТО за то има посебни буџет. У истој функцији су могућности америчког Националног фонда за демократију. Формирање центара је на линији глобалне политике контрирања Русији. Другим речима: Москва је непријатељ па су информативни ратови саставни део борбе против ње“. (1)

C:\Users\Jovo\Desktop\Medij agr SAD, mart 19\Лозанскиј.jpg
Едуард Лозанскиј

Према сазнањима извора из „Известије“ Центар у Подгорици требало би да почне са радом у мају ове године. 

О канцерогеном утицају Русије у свету, па и у самој Америци, а посебно у Европи, са центром у Србији постоје већ више пута изречене јединствене оцене САД, В. Британије и НАТО. Зато овде на Балкану, посебно у Србији већ делује више Центара и програма за сатанизацију Русије, Путина и посебно православља.

Московски експерт Денис Денисов упозорио је поводом овог пројекта: „Русија у негативној улози потребна је Вашингтону као оправдање за његову милитаристичку политику“. Сада имају сви ти Западни, НАТО центри са овим новим Америчким Центром још један нови циљ: треба демонизовати Србију како би под притисцима признала криминалну и нелегалну државу Косово и одрекла се свог дела територије.




Трамп тражи пола милијарде долара за сузбијање утицаја Русије

Треба нагласити да је недавно у годишњем буџетском захтеву Конгресу САД, за финансијску 2020-ту (која ће почети овог 20. Октобра) Доналд Трамп затражио чак пола милијарде долара за „супротстављање злонамерном утицају Русије у Европи“.

То је сума од које се врти свима у глави, па и највећим русофобима из Демократске странке и Клинтоновских кланова.

Наводи се још „да ће тај огромни новац бити употребљен за одрицање земаља-партнера од руске војне технике, а такођеза отклањање слабости у макроекономској боласти чиме настоје да се окористе власти Русије, укључујући зависност од енергетике и трговине“.

Да је државни пројекат САД далекосежан са дугорочним и опасним агресивним циљевима потврђује и истраживање новинара француског листа „Монд“ Дамјен Лелуа.

Он је открио велики и врло развијен, разуђен систем, у коме паралелно са овим пројектом о коме пишемо, амерички милијардери тајно финансирају кампању дезинформисања у Европи преко више компанија, агенција, фондова. У питању је опет инвестирање огромних сума новца, али не тичу се сви ови пројекти Балкана и Србије, већ и других европских држава. (2

 Све ове информације потврђују да САД и њена администрација са својим агенцијама, службама и Фондовима се и даље непрекидно меша у све важне светске послове, и политичке и економске и настоји да све организује и усмерава у интересу САД, а на штету других земаља и народа у свету.

C:\Users\Jovo\Desktop\Medij agr SAD, mart 19\11 wpc-campain2019_flyer_1.jpg

Таква доминација САД узроковала је протеклих деценија многе ратове, агресије САД и НАТО широм света, као и разарања, масовне смрти и пљачке држава и народа. Изгледа да томе није крај и да САД имају намеру да то чине и даље не обазирући се на масовне људске жртве, кршења људских права, нелегална мешања у унутрашње послове других земаља, изазивања трагедија и несрећа народа.

Србија је у овој ситуацији у тешком положају, јер САД безобзирно желе да од криминалне државе на простору Косова и Метохије направе свој војни и политички полигон којим би контролисали Балкан и Србију и имали одскочну даску у војном походу на Русију коју желе да ослабе, распарчају и експолоатишу, као што то чине и са другим државама.

Зато је Србија под притиском, пропаганди рат против Русије и Србије стално бесни и јача, укључују се, уз постојеће, нове и нове организације, НВО финансиране са Запада.




Жеља САД НАТО: Србија да буде послушна слаба, колонија

Србија треба да се удаљи од Русије у сваком погледу. Политичком, економском, војном па и културном, а најсрећнији би били на Западу, САД , а нарочито Британци, кад би се Срби и верски сукобили са Русима.

Истовремено, Србију малтретирају разним уценама, захтевима, ултиматумима на бесмисленом путу ка ЕУ у којој за Србију (све да ЕУ опстане и ојача, што је тешко и нереално очекивати) нема места ни 2025, а ни знатно касније у тој организацији где и сада управљају и одлучују две-три најаче земље...И где нема никакве велике демократије, често мање него у сатанизованој Русији.

Србији је јасно испланирано место у том друштву држава: да буде послушна, колонија, сама и економски слаба... са све мање становништва, посебно Срба.

Али, једно су планови САД, НАТО, Запада, а друго је стварност, живот и ставови увелико непредвидивих Срба, показали су многи ранији догађаји у историји.

 

Не може се ипак новцем купити баш све, научиће ваљда једном за свагда то Американци и Британци, јер им и Православље смета, прави проблеме, та ћирилица коју деценијама сатиру не нестаје, ти „чудни“ обичаји као што су српске Славе, култ Војске код Срба и непроменљиви став огромне већине Срба: „Косово је срце Србије!“ 




author-picПише: Јово Вукелић      |      Лични блог: Између сна и јаве


Рођен је 1952. године у Херцег Новом. Дипломирао је на Филозофском факултет у Београду. Као студент (друге године) прогањан је па потом и осуђен 1974., на годину дана затвора, условно на две године због одбране професора које је у то време прогањала Брозова комунистичка машинерија.


Проглашен је морално-политички неподобним и зато годинама није могао да добије сталан посао. Учестовао је активно као организатор од средине 70-тих до 80-тих у скоро свим кључним акцијама против режима Јосипа Броза. Први је секретар Демократске странке 1990. године. Један је од оснивача Демократског центра (фебруар 1996.) У листу Политика (по приватизацији Политика ад) проводи седам година на руководећим пословима са високом стручном спремом. Ту покреће издавачку делатност – штампање књига.
Из „Политике ад“ у „Службени гласник“ прелази 2009. године, сектор Издаваштво, на место извршног уредника на позицији Уредник књига где је 2017. године дочекао пензију.
http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: KM Новине   :: © 2014 - 2019 ::   Хвала на интересовању

После бомби више деце има рак

У Скупштини Србије представљена прва анализа државне Комисије о последицама Нато бомбардовања на здравље становништва. Пораст броја малигнитета код рођених после 1999, нарочито болести крви.


#NATO #Zločin #Ubice #Bombardovanje #Tumor #Epidemija #Deca







Код деце узраста од пет до девет година, рођене после 1999, постоји тенденција раста оболевања од малигних болести, пре свега болести крви. На ту групу деце недвосмислено је деловао неки токсични фактор који ју је учинио осетљивијом за оболевање од најтежих болести у односу на друге генерације истог узраста. Сада је од суштинског значаја да се прецизно одреди узрочник, јер је у то време, осим бомбардовања пројектилима са осиромашеним уранијумом, било и мноштво других еколошких акцидената.

Ово је у уторак саопштио др Дарко Лакетић, председник Комисије за истрагу последица НАТО бомбардовања 1999. године на здравље грађана Србије. Он је на конференцији за медије одржаној у Дому Народне скупштине у Београду представио прве резултате научно-медицинске студије коју је Комисија урадила на основу података Института за јавно здравље "Милан Јовановић Батут" у Београду.

- Током овог истраживања анализирали смо учесталост малигних обољења деце рођене у централној Србији пре и после НАТО агресије - рекао је Лакетић. - Пратили смо учесталост одређених малигних болести различитих генерација, али у истом узрасту. Усредсредили смо се на податке о деци, јер код одраслих постоји мноштво других фактора ризика, попут пушења, који утичу на оболевање од карцинома.

Знатан пораст оболевања постојао је и у узрасту од 15 до 18 година, али резултати, када је реч о тој групи, могу бити познати тек за неколико година.

- Ми смо земља жртва, која не само из својих, већ и из цивилизацијских разлога мора да зна истину о последицама НАТО бомбардовања по здравље становништва - казао је Лакетић. - Новца за даља истраживања има, имамо и стручњаке, али ће нам за нека специфична истраживања бити неопходна савремена, софистицирана опрема. Нема сумње да ће држава и то обезбедити, или ћемо, у неким случајевима, прихватити помоћ страних научних институција.

У централној Србији, према званичним подацима Регистра за рак Института "Батут", од НАТО агресије до 2015. године оболевање од малигних тумора повећано је за 29,3 одсто, а умирање за 19,1 одсто. Забрињавајуће су и процене Међународне агенције за истраживање рака за 2018. годину, који указују да је међу 40 земаља у Европи, Србија на 12. месту са процењеном стопом учесталости оболевања од 307,8 на 100.000 становника.

Пораст броја оболелих, нажалост, регистрован је и међу најмлађима. На основу података Републичког завода за статистику, у последњих 10 година сваке године у просеку премине 49 деце узраста до 19 година, а чак две трећине њих до 15. године. Најчешћи узрок смрти у дечјем узрасту били су леукемије, лимфоми и тумори мозга.




На погубне последице бомбардовања међу првима је упозорио проф. др Слободан Чикарић, онколог, председник Друштва Србије за борбу против рака. Он је, раније, за наш лист рекао:
- Тек 2006. године нагло је повећан број оболелих од леукемије и лимфома. У односу на 2001, био је то пораст од 59 одсто, док је стопа умирања повећана чак 108 одсто. Дакле, последице дејства осиромашеног уранијума и свих других канцерогених агенаса се не осећају одмах. Испољавају се тек за пет до 10 година. Највише је порастао број оболелих од системских малигних обољења - леукемије и лимфома, јер радијација најпогубније делује на костну срж и лимфно ткиво. Тек ових година уочавамо да расте број оболелих и од свих других врста малигних тумора, за које је период штетног деловања од 10 до 30 година.

Дарко Лакетић Фото Н. Фифић


Тумори све агресивнији

Две деценије после НАТО агресије, бележимо велики пораст оболевања од аутоимуних болести, стерилитета, канцера, а малигни тумори се јављају и у популацији у којој су раније били реткост - рекла је раније, за "Новости", проф. др Даница Грујичић, начелник Одељења за неуроонкологију КЦС. - Недавно смо на гама ножу имали младића од 17 година са карциномом плућа и метастазама на мозгу! Раније је то било готово незабележено, и зато мора бити научно испитано.


Помоћ Италијана

За утврђивање последица по здравље и животну средину изазваних коришћењем муниције са осиромашеним уранијумом, обимну документацију добили смо од италијанске парламентарне комисије. Она се тиме бавила због својих оболелих војника, учесника мисија на подручјима где су коришћени пројектили са осиромашеним уранијумом - рекао је др Лакетић.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: Новости    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

Потресно сведочење: Албанци ми оца живог запалили

Како је дане бомбардовања 1999. и погром 2004. забележила и описала у дневнику тринаестогодишња девојчица. Први комшија у Косову Пољу зверски убио Златибора Трајковића, само зато што је Србин.

#Kosovo #Metohija #Srbija #17mart
Једна од спаљених српских кућа на КиМ 2004. и Златибор Трајковић Фото Епархија рашко-призренска







Када је прошло бомбародвање Југославије и када су уследиле неке само наизглед мирније године и сви мислили да су страхови иза нас, тог 17. марта 2004. године у Косову Пољу зверски је убијен мој отац Златибор Трајковић. Малолетни Албанац, наш први комшија, живог га је запалио. За то је одлежао казну од осам година.

Овако се завршава потресна исповест коју је, кроз два ратна дневника вођена током бомбардовања СРЈ 1999. и мартовског погрома 2004, водила тада девојчица, а данас новинар "Новости" Јелена Ћосин.

У мартовском погрому убијено је 28 људи, 930 српских кућа је уништено и спаљено, а шест градова је етнички очишћено. Оскрнављено је 35 цркава и манастира, а у Србију је протерано око 4.000 људи.

Толико муке, бола, туге, тешко да може да се исклеше у речи. И то, и све страхоте које су претходиле највећој трагедији у њеној породици, ипак су били преточени у дневник једне девојчице.

Јелена Ћосин

"24. 3. 1999. Ћао, дневниче. Док сам ти данас писала, прекинуло ме је мајчино успаничено дозивање. Када сам изашла у двориште, зачула сам сирену. Мама је рекла да одем по Милоша (брат од стрица) и да се склонимо у подрум. Она је са стрином одјурила по Милана (млађи брат од стрица). Људи су ужурбано ишли својим кућама. Мама и стрина су се брзо вратиле. Плакале су и биле уплашене, јер су и моја два брата и браћа од стрица у војсци. Сирена је и даље упозоравала на опасност. Авиони су почели да облећу. Мислим да ће нас бомбардоварти. Ћао..."

Овако је у мојим очима изгледао тај 24. март пре тачно 20 година. Имала сам тада 13 година. Збуњена оним што се дешавало око мене и у неверици да то може бити рат, на страницама свог дневника бележила сам сваки наредни дан, сваки гађани објекат, сваку жртву, сваку бомбу, све оно што је преко мини-транзистора могло да се сазна о бомбама које су падале на моју земљу.



"25. 3. 1999. Ћао, дневниче. Одмах да ти кажем да сам јако лоше, као и сви становници Југославије. Синоћ су нас око 20 часова бомбардовали. Искључили су нам струју и бомбардовали читаву земљу. Срећом, није било погинулих војника, па се надам да су и браћа добро. Ноћ сам провела у подруму куће, са браћом од стрица и децом наших комшија. Спавала сам веома лоше, често сам се будила. У глави ми је била само она наранџаста ракета коју смо видели на небу и пусте улице нашег града. У школу нећу ићи, а сумњам да ћемо отићи и на екскурзију."

Тада нисам ни слутила да ће то бити мој последњи дан у тој школи, да са својим другарима из VII/2 нећу прославити малу матуру, да ћу их наредни пут срести тек много година касније, расуте по градовима широм Србије. Своје последње школске дане и прве љубави, испреплетене са бомбама и пуцњима, страдањима, патњама, овековечила сам у две свеске формата А4. Неретко уз свећу, када није било струје, прибележена су ту 72 дана мог живота током НАТО бомбардовања. Стало је ту и много суза, тајни, много питања која никада нисам поставила одраслима, који су тада имала много већих брига него да мени објашњавају зашто неко бомбардује нашу земљу и ко је за то крив.


Двадесет година касније, када као новинар погледам свој стари дневник, не оставља ме равнодушном када читам како изгледа рат када имаш само 13 година. Тада није било мобилних телефона, па је једини извор информација био тај мали транзистор. Данима није било вести о браћи и оцу. Таман се јави један, а овог другог нема, па обрнуто, и све тако. Медији су преносили шта је гађано, где има жртава, па смо помно слушали и пратили, а ја бележила. Није прошло ни неколико дана откако је почело бомбардовање, а дошли су нови страхови и претње, јер су на улицама Косова Поља, где сам живела, почеле да се воде уличне борбе против албанских терориста.

Пуцало је на све стране. Мама је рекла да не прилазимо близу прозора да нас не погоди метак. Више се није знало одакле пуца, да ли из ваздуха, или из пушке. Неко је покуцао на врата, а ми нисмо смели да отворимо. Нисмо знали да ли су Срби или Албанци. Када су пушке престале да се чују, огласила се сирена за ваздушну опасности. Мајка и стрина су гледале у небо и плакале. Није било вести о браћи и стричевима који су на терену. Бринем да ли су живи.



Почетком јуна те 1999. почело је да се прича о крају рата. Вест о повлачењу војске са Косова значило је само једно - спасавај се ко може. Тако је било. Срби су масовно почели да се исељавају са Косова. Једног јутра брат је позвао родитеље и рекао да ме спакују и пошаљу код снајкиних у Лесковац. Већ следећег јутра по мене су дошла два потпуно непозната полицајца. Родитељи су били на сахрани код комшије који је погинуо, а ја сам спаковала кофер, узела дневник и кренула пут Лесковца. Напуштена села, празне куће, и аутобус на који је пала бомба урезали су се у сећање као последња слика коју памтим са Косова. Онда, 9. јуна, бомбардовање је престало. На трговима се славило, "Југославија је победила", причало се на ТВ.

"11. 6. 1999. Ћао. Извини што ти се нисам јављала. Прексиноћ је престало бомбардовање. Сви се радују, пуцају, веселе се. За људе у Србији рат је завршен, али шта је са људима који су остали на Косову? Војска је почела да се повлачи. Руске трупе долазе на Косово. Људи се радују, али ја и даље страхујем за своје родитеље који су остали доле."

Иако сам имала само 13 година, знала сам да за људе са Косова нема превише простора за славље, да је то само тренутно затишје пред буру, које ће кулминирати мартовским погромом пет година касније.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: Новости    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

уторак, 19. март 2019.

НП ''Отаџбина'': Вучић се ни са Ђинђићем не може поредити

Актуелни режим у Београду воли да прави поређења о идеји разграничења коју пласира Александар Вучић са наводно сличним мишљењима некадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића и књижевника Добрице Ћосића.












 
Тиме власт жели да објасни народу да „разграничење“ није настало од садашњег председника Србије него и од оних који су раније били на власти.

Међутим, ствари стоје сасвим другачије.

Добрица Ћосић је са том идејом кренуо још 60-их година прошлог века да би пред крај живота био задовољан да се Србији врати онај део територије коју је Косову и Метохији уступио Петар Стамболић. То је месна заједница Лешак. Колико је Добрица Ћосић био добар писац, толико је био лош државник.

Зоран Ђинђић никада није јавно говорио о подели јужне српске покрајине. Није из разлога јер би тиме српску преговарачку позицију угрозио. Оно што је могло да се чује у кулоарима јесте да је у преговорима са Западом тражио најмање 60% територије Косова и Метохије. Сви српски манастири морали су да буду у оквиру тих 60 посто. Главни адути су му били међународно право и егзодус више од 200 хиљада Срба који су напустили Косово и Метохију. 

Такође је Западу предочавао да у оквиру таквог решења за Косово и Метохију Република Српска мора да се уједини са Србијом.

Поруке које је убијени председник владе слао Западу уочи смрти биле су храбре у стилу, како он рече, да се по којекавим њујоршким забитима не може решавати судбина Косова и Метохије.

Нажалост, овакав његов политички став коштао га је живота.

Међутим, за време његове краткотрајне владавине много тога је урадио за Србе са Косова и Метохије. Из буџетских резерви је, рецимо, плаћао „момке са моста“ у Косовској Митровици што је мало познато. Вратио је добар део институција Републике Србије које су напустиле КиМ за време док је Александар Вучић био на власти као министар информисања. Вратио је Универзитет из Приштине који је избегао у Крушевац и финансирао његов премештај у северни део Косовске Митровице. Уместо Телевизије Приштина на српском језику оформио је Телевизију Мост. Вратио је покрајинске фондове за запошљавање, здравство, пензионо итд. које су после рата напустиле јужну српску покрајину. Чак је вратио и српско народно позориште.

За разлику од њега Александар Вучић је Бриселским споразумом институције српске државе предао сепаратистима у Приштини. Предао им је полицију, телекомуникације, цивилну заштиту, правосудини систем, итд. Приморао је српске судије да положе заклетву на сепаратистички устав и испред заставе самопроглашене репубике Косово. Заклетву су положиле пред Хашимом Тачијем кога истакнути швајцарски правник Дик Марти оправдано оптужује за трговину људским органима Срба. На тајном састанку са Хашимом Тачијем који је на функцију председника самопроглашене републике Косово изабран гласовима Вучићеве „Српске листе“ договорио је формирање војске Косова. Зато као услов за наставак преговора са Приштином поставља само укидање пореских стопа али не и поништење одлуке о формирању војске Косова. Коалициони партнери његове „Српске листе“ у сепаратистичкој влади у Приштини су Рамуш Харадинај и Хашим Тачи.

Зато је било какво поређење Александра Вучића и Зорана Ђинђића бизарно и представља крајњи апсурд. Александар Вучић је Бриселским споразумом починио кривично дело националне велеиздаје за које ће кад-тад морати да одговара.

Имајући у виду настојање Александра Вучића да идејом „разграничења“ 99% Косова и Метохије препусти Великој Албанији а остали део да задржи, само говори о размерама штете коју председник Србије чини сопственој држави.

Морбидно делује да Александар Вучић у времену када српска опозиција држи протест испред зграде Председништва он позива Србе са Косова и Метохије да дођу у Београд да се за њега туку не би ли му сачували власт. Исте те Србе гура у Велику Албанију а када му је тешко очекује од њих да улазе у крваве обрачуне са опозицијом. Али без обзрира на све позиве „Српске листе“ и челника СНС од Косовског Поморавља, севера Косова и Метохије, до Грачанице изузетно мали број Срба се одазвао. Примера ради у северном делу Косовске Митровице није се окупило ни педесетак људи спремних да се боре да сачувају престо српском диктатору.

„Под то дрвце нема хлада“, каже српска народна пословица са Косова и Метохије.



Косовска Митровица19.03.2019. године
Информативна служба
Народног покрета Срба са Косова и Метохије
„Отаџбина“





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

Патријарх Иринеј примио помоћницу државног секретара САДза културу и образовање

Зашто је "Патријарх српски г. Иринеј примио је 15. марта 2019. године у Патријаршији српској у Београду помоћницу државног секретара за образовање и културу Сједињених Америчких Држава гђу Мари Ројс"?

Помоћница државног секретара САД код Патријарха српског / Фото: СПЦ.рс



 
Ова вест објављена је на сајту СПЦ и то као кратка. У њој се још каже да су "пријему присуствовали амбасадор Сједињених Америчких Држава у Београду г. Кајл Скат (Патријаршија води рачуна да га не назове Скотом), саветник помоћнице државног секретара г. Бари Роганов, шеф Одељења за медије, културу и образовање г. Тим Стандарт, секретар за политичка питања гђа Џенифер Стојановић, аташе за културу г. Мајк Брук, преводилац гђа Ана Црнојевић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић".






 
Без икакве намере да се било ко осети осети униженим, али какву корист може донети посета "помоћнице државног секретара", очигледно нижеразредне службенице америчке Владе, српском патријарху? Основно је и само једно од питања која се намећу након овог сусрета.

То што она представља "државног секретара за образовање и културу Сједињених Америчких Држава" већ изазива подозрење и страх. Знамо да у америчком образовању и култури највише место заузимају управо промотери недоличног понашања, форсирају се разне теорије о "правима" које разбијају не само породицу већ подривају и менталну базу појединца, ма ком он полу или групи да припада. У последње време све је више пријава на недоличан садржај и у српским уџбеницима нарочито оним намењеним најмлађима, кроз које се врши индоктринација деце и промовише педерастија, трансексуалност и слична девијантна понашања.

Осим тога, сведоци смо свакодневног активног лобирања за шиптарске интересе на Косову и Метохији у свим водећим медијима. Да ли се можда и о томе ради? Патријарх је здушно подржао Вучића тврдњама да се "као лав бори за Косово" а Влада Србије (читај Вучић) патријарха наградила са милион долара на име неизмиреног пореза који верске заједнице у Србији, па самим тим ни СПЦ, иначе не плаћају. Све је отвореније и исказивање нетрпељивости против ћирилице у Србији укојој,нрочито са Запада, свакодневно стижу савети да се оканемо прошлости и окренемо "будућности".

Свако од ових питања је оправдано и тражи конкретан одговор, нарочито што у краткој вести београдске патријаршије о овом сусрету, богато илустроване фотографијама, нема ни помена о разлозима сусрета.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

ЕКСКЛУЗИВНО: Вељко Ђурић Мишина поводом најаве отварања тајних ватиканских архива

Спорни процес посвећења или kanonizacije blaženog Alojzija Stepinca.

Илустрација: Њујорк Тајмс, Ентони Русо

  • Зашто међу Хрватима у целој њиховој историји нема више од троје светих и троје блажених (беатификованих)?
  • Познавање историје римокатоличанства у хрватском народу указује на то да није било више личности које би заслужиле светост, како тврди монсињор Вераја, јер „гдје нема довољно вјере нема ни чудеса“
  • Грађански рат у дојучерашњој југословенској републици Хрватској 1991–1995. године имао је назнаке повампирења Правашко-усташке идеологије
  • Доказано је да је није истина (да је лаж)  да је Степинац трован од комунистичких власти ФНР Југославије
  • Степинац је делове личне архиве поглавника Анте Павелића и архива Министарства вањских послова НДХ сместио у тајним скривницама у подрумима Каптола
  • Процес канонизације није исти у Римокатоличкој цркви са процесом посвећења у аутокефалним православним Црквама
Реч „канон“ има више значења. Тако прота Мирољуб С. Ружић (у тексту „Канонизација или Прослављење Новопросијавших Православних светитеља“ објављеног на сајту www:svetosavlje.org) наводи да „канон“ значи и „прав штап“ који служи за повлачење правилне линије па отуда појмови „канонско право“, „канони Васељенских сабора“, као и правило манастирског живота.

Од речи „канон“ настао је и појам „канонизација“. Та именица преведена на српски језик може да гласи „посвећење“. Процес канонизације у Римокатоличкој цркви и посвећења у аутокефалним православним Црквама није исти.

У тексту који следи реч канонизација биће коришћена у случају Римокатоличке цркве а посвећење у православним Црквама (односно у источном хришћанству).

О процесу посвећења у Православној цркви (СПЦ) има више текстова, нарочито на руском језику.

Римокатоличка црква је „универзална“ и њена моћ, не само духовна, покрива цео свет, док православне Цркве брину за духовност првенствено оног народа чије је име у њеном наслову. Тако, на пример, СПЦ духовно покрива припаднике српског народа ма где он обитава, бира свог првосвештеника, одлучује самостално о светитељима…


Услови за блаженог (беатификацију) код римокатолика

Код римокатолика је могуће да припадници нижег клера моле своје бискупе и надбискупе да покрену канонизацију. Тога нема у православљу мада су се последњих десетак година појавили гласови са предлозима о посвећењу почившег Тадеја Штербуловића витовничког или блаженопочившег патријарха Павла Стојчевића!

Код римокатолика процес проглашења новог свеца се састоји од два степена: први је беатификација а други канонизација. А сваки од њих има своје етапе. То је објаснио свештеник Фабијан Вераја (1923–2014), вишедеценијски радник у Конгрегацији за каузу светих чије је седиште у Ватикану („Sveci se ne rađaju, nego postaju“: www.katolicki-tjednik.com).

Римокатоличка црква процес посвећења регулисала је кроз законодавство, најпре кроз Codex iuris caninici обнародаван 1917. године, потом кроз нарочиту апостолску конституцију (Divinus perfectionis Magister) и посебним нормама које је 1983. године прогласила Конгрегација за каузе светих, оба донета на иницијативу папе Јована Павла II (Карол Војтила).

Према тумачењима монсињора Вераје, бискупија у којој је умро кандидат за блаженика започиње поступак прикупљања сведочанстава и доказа о његовом смерном животу. По окончању тога посла, материјал се предаје Конгрегацији за каузу светих. Поменута конгрегација формира своју комисију која проучава материјал, утврђује да ли се већ поштује онај који је предложен за беатификацију и даје мишљење, које потом доставља свим осталим члановима.

Први услов за беатификацију јесте потврда да је дотични заиста живео свето, то јест да је остварио идеал хришћанске натпросечне савршености (in gradu heroico) или да је својом мученичком смрћу посведочио личну верност Исусу Христу.

Други услов је једно чудо које се догодило на гробу или коришћењем ствари које су припадале тој особи.

Надбискуп Степинац, војни викар НДХ (други с лева) на суђењу 1946. осуђен је на 16 година затвора и присилног рада као ратни злочинац због сарадње са усташама




Кардинали и бискупи изричу свој суд о подобности кандидата и то достављају самом папи. Папа објављује своју одлуку о проглашењу новог блаженика и тиме је заокружен један део процеса. Он, наиме, допушта да се одређена личност може називати блажеником, и поштовати у строго одређеним границама (на пример, блажени Алојзије Степинац може се јавно прослављати искључиво у богослужбеним објектима у Хрватској и једној цркви у Риму).

Други део процеса, према тумачењима поменутог теолога Вераје, започиње одређеним богоугодним делом (чудом) које треба да потврде сведоци и гомила разнородне документације са неспорним чињеницама. За чудо се сматра догађај (углавном се ради о оздрављењу) који се не може објаснити природним законима већ се сматра да је то воља Божија. Када се све то заврши, Конгрегација за каузу светих доставља папи своју потврду о чуду које се десило око гроба блаженика. Папа обзнањује декрет којим блаженика проглашава свецем и тада започиње његово слављење у целокупној Римокатоличкој цркви.

Историја Римокатоличке цркве у Хрвата зна за два случаја проглашења светаца без доказаних чуда (Никола Тавелић и Марко Крижевчанин).

Познато је да Хрвати, који од примања хришћанства из Рима, имају само троје блажених (Иван Мерц, Марија Пропетога Исуса Петковић и Алојзије Степинац) и три свеца (Никола Тавелић, Марко Крижевчанин и Леополд Богдан Мандић). Тешко је одговорити на питање зашто их нема више, мада познавање историје римокатоличанства у том народу указује на то да и није било више личности које би заслужиле светост, како тврди монсињор Вераја, додајући да „гдје нема довољно вјере нема ни чудеса“. Он наводи да Хрвати нису покренули процесе за канонизације Леополда Мандића и Марка Крижевчанина.


Клер Римокатоличке цркве и НДХ на заједничком послу прекрштавање Срба 1941. - 1945.

Незанимање припадника вишег клера у Хрвата за проглашење светим неког члана црквене заједнице може бити и знак (не)искрене духовности. То је на други начин у случајевима поменуте двојице (Мандића и Крижевчанина) надокнађено иницијативом са стране.

+++

Вишевековна политика Ватикана на Балканском полуострву видљива је кроз форсирање хрватства у корпусу православног српског народа кроз процесе дугог трајања као што су унијаћење и прекрштавање. То је у суровим околностима било одрађено у НДХ од 1941. до 1945. године, када су се на заједничком послу нашли држава и клер Римокатоличке цркве предвођена председником Бискупских конференција надбискупом загребачким Алојзије Степинцем.

А заветни посао формално је окончан почетком фебруара 1942. године наредбом владе Независне Државе Хрватске да се сви прекрштеници сматрају Хрватима!


Присилно прекрштавање Срба у току Другог светског рата у Славонији, оригинална фотографија прекрштавања  православних Срба у  цркви

Таква наредба у својој ироничној верзији гласила би да су, на пример, у познатом покољу у Глини, побијени Хрвати римокатолици!

Правашко-усташка идеологија је на известан начин 1945. године доживела пораз али није изгубила рат, како би то казали војници. Сецесијом Хрватске из СФР Југославије и грађански рат у тој дојучерашњој југословенској републици 1991–1995. године имали су и назнаке повампирења поменуте идеологије.

Када је у таквим околностима број Срба сведен на око три-четири процента од укупног становништва Хрватске, онда је постала јасна претња усташких главара из 1941. године да ће после масовног затирања, протеривања и покатоличавања од Срба остати „само зло сјећање“ или констатација да ће „друмови пожељети Србаља, али Србаља нигде бити неће“.

Легализација тог процеса дугог трајања канонизацијом Алојзија Степинца задобила би подршку у римокатоличком свету и скинула сваку кривицу са народа, хрватске државе и Римокатоличке цркве.

Канонизација у једном делу Римокатоличке цркве, у овом случају међу Хрватима, треба да покрене много енергије која мора да буде добро вођена и усмеравана ка жељеном циљу. Беатификација Алојзија Степинца довела је до уједињења хрватског народа и, поред осталог, до стварања сасвим нове слике о историјским збивањима која је, на посебан начин, кројио и дотични блаженик.

Измишљотина Римокатоличке цркве у Хрвата даје Степинац трован од стране власти у ФНРЈ

Добро упућени у процес канонизације кардинала Алојзија Степинца (као и папе Пија ХII) знају да то није црквено већ првенствено политичко питање настало у време понтификата папе Јована Павла II.

Отварају се архиве Ватикана из периода Другог светског рата када је у Ватикану столовао конроверзни Папа Пије 12.

Процес проглашења кардинала блаженим није праћен с еуфоријом каква је видљива у последњих две-три године, то јест од када је садашњи папа понудио Српској православној цркви (СПЦ)  разговоре ради разјашњења спорних питања Степинчевог живота, а нарочито његово (не)деловање у НДХ.

Познато је како је садашњи папа реаговао на тврдње о јављању Госпе у Међугорју, знамо о његовом односу према екстремним бискупима у Хрватској и, на крају, о канонизацији блаженог Алојзија Степинца.

У том контексту треба посматрати и његову понуду СПЦ (као и онај документ који је својевремено на Куби прошле године потписао са руским патријархом Кирилом).

Степинац је био једно време чак и подобан: Поводом Дана устанка народа Хрватске 27. јула 1945,  Степинац (први с лева) на почасној бини са Владимиром Бакарићем, високим хрватским комунистичким функционером и официром ЈНА





Један од услова за проглашење Степинца блаженим односио се на његову мученичко страдање за Исуса Христа („трован је по наређењу комунистичких власти“) и то је доказивано одређеном документацијом и исказима сведока. Данас смо сведоци да је та тврдња била без основе! Али је послужила сврси.

Додуше, није то ни једина нити последња неистина када је реч о беатификацији кардинала Степинца!

+++

Римокатоличка страна има своја гласила и у њима је могуће пронаћи одређене вести са више података из животописа надбискупа Степинца. Наравно да у томе предњачи милитантни (и у одређеној мери проусташки) загребачки недељник Glas koncila.

О литератури о животу поменутог блаженика не треба ни говорити: има је превише чак и за свеца! Друга је ствар у вези с квалитетом већине тих текстова.

Кад је реч о надбискупу Степинцу међу Србима, ствар је веома сложена. Међу српским савременим историчарима нема ниједног који је проучавао Римокатоличку цркву у Другом светском рату и објавио шири научни рад.

Има неколицина оних који су се бавили судбином српског народа у НДХ. У протекле две-три године објављене су неколике књиге у којима је надбискуп Степинац „главна личност“:

Јован Пејин, Степинац. балкански Томас де Торквемадо, Косовска Митровица 2016; Момчило Диклић, „Светац“ Може ли Алојзије Степинац бити светац, Београд 2016; Nikola Žutić, Nadbiskup Stepinac. Ideologija i politika 1934-1946, Beograd 2017.; Бојан Драшковић, Пастир посрнулог стада, Београд 2018.; Љубодраг Димић, Никола Жутић,,Алојзије Степинац, држава, црква, надбискуп”, Београд 2017; Predrag Ilić, Stepinac i holokaust u NDH, Beograd 2018.

На хрватској  страни објављени су следећи радови:

Robin Harris, Stepinac, njegov život i vrijeme, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 2016.; Esther Gitman, Alojzije Stepinac. Pillar of human rights, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 2018

Доказ тесне сарадње Ватикана са режимом НДХ: Папа Пије 12. са усташким жандармима у сред рата 1943. године


 +++

Део архиве политичког и војног врха НДХ усташе и клер износили из земље

Они историчари који проучавају НДХ, а таквих је међу Србима веома мало, добро знају да се највећи део архивске грађе, настале у годинама постојања те нацистичко-клерикалне творевине, налази у Хрватском државном архиву (раније Архив Хрватске), а мањи део у Војном архиву (раније Архив Војно-историјског института) у Београду. Један мали део налазио се у некадашњој југословенској Служби државне безбедности (СДБ) а њу је, додуше пробраној на посебан начин, 1990. из Београда однео у Загреб последњи руководилац Здравко Мустаћ.

Познато је да су највреднији део архиве политичког и војног врха НДХ приликом бежања из Загреба носили са собом. (Део тога могло се шездесетак година касније видети на интернету на порталу под насловом „pavelicpapers.com“.)

Није спорно да су министри Павао Цанки, Стјепо Перић и Мехмед Алајбеговић и др Филип Лукас, уредник бројних издања и Хрватске енциклопедије, надбискупу Степинцу предали личне ствари као и делове личне архиве поглавника Анте Павелића и архива Министарства вањских послова Независне Државе Хрватске. Надбискуп их је сместио у тајним скривницама у подрумима Каптола.

Комунистичке власти дочепале су се свега тога захваљујући доушницима из најближе околине тог првосвештеника. Део откривеног блага (120 плоча са говорима Анте Павелића, фотографије, новине) поклоњен је Јосипу Брозу. То, међутим, ни дан-данас није доступно јавности, мада је могуће претпоставити где се налази.

Папа Франћеско обраћа се са балкона верницима на тргу Светог Петра у Риму


 
Архивску грађу која се односила на Римокатоличку цркву и надбискупа Степинца, према тврђењима данашње хрватске штампе, власт независне Хрватске 1992. године предала је Каптолу, то јест надбискупу загребачком кардиналу Фрањи Кухарићу. После извесног времена, Каптол је највећи део те архиве предао Хрватском државном архиву. У тим примопредајама нестало је нешто архиве која је одвећ интересантна за Римокатоличку цркву. Могуће је претпоставити да је садржај тих докумената негативан по биографију надбискупа Степинца. И то може да буде кључни разлог што није доступна јавности.


Нестанак дела докумената из хрватског државног архива којиговоре негативно о Степинцу

Уосталом, ниједан апологета надбискупа Степинца не помиње комплетан садржај његовог писма са прилозима упућеног папи маја 1943. године! У прилог ове тврдње наводим следеће радове: Margareta Matijević, „Stepinčev ’Dossier‘ Svetoj Stolici (31. 05. 1943)“, u: Croatica Christiana periodica, 21, Zagreb 1997, 107–139;  Jure Krišto, Katolička crkva i Nezavisna Država Hrvatska 1941.–1945., 1–2, Zagreb 1998; Esther Gitman, „Nadbiskup zagrebački Alojzije Stepinac pred sudom Titovih komunista, povjesničara i sadašnjega srpskog režima“, u: Nadbiskup Stepinac i Srbi u Hrvatskoj, Zagreb 2016, XXXV–LXVI.

Степинац и Павелић тесно су сарађивали у току целог Другог светског рата, а доказ је и високо усташко одликовање којим је режим НДХ одликовао надбискупа Степинца крајем 1943. године









 
У архивској грађи коју је Фрањо Туђман дао Каптолу 1991/92. године били су и надбискупови дневници. Дигитална верзија пет рукописних књига данас је доступна истраживачима. Познато је да ниједан историчар из Србије није гледао ни ту верзију. Додуше, то је прошле године прегледао правник Предраг Илић.

Садржај надбискупових белешки је одвећ интересантан за архијереје СПЦ у истраживању односа надбискупа Степинца према Србима у годинама НДХ 1941–1945. (Више о овој теми видети на интернету: Вељко Ђурић Мишина, „О дневнику надбискупа загребачког др Алојзија Степинца“.)

+++

Познато је да је садашњи римски бискуп Франческо својевремено понудио СПЦ директне разговоре са представницима Римокатоличке цркве у Хрвата. Одржано је пет састанака без неких великих и значајних закључака. Тешко је закључити ко је и шта добио у тим разговорима. По свему судећи, највише је добио папа Франческо – довео је две стране за исти сто да разговарају.

Представници СПЦ и државе Србије у посети Ватикану код папе Франћеска

Хрватска страна није пружила готово ништа што би било убедљиво.

Циници кажу да би српска страна могла своје учешће да сажме у следећој реченици: „Па, ето, покушали смо!“


Пише: Вељко Ђурић Мишина




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: Између сна и јаве    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

Догађаји

Временска линија

Православље

Фото

Видео