Вести:

Косово и Метохија

Наша реч

Најновије ►►►

петак, 24. мај 2019.

Француски Монд дипломатик: Лаж била окидач за НАТО бомбардовање

Превару о плану "Потковица" је 10. јануара 2000. открио недељник Дер Спиегел и потврдио дванаест година касније бивши бугарски министар спољних послова.

#Kosovo #Metohija #Rat #Bombardovanje #NATO #Laž #Mediji #Nemačka #Francuska





Пре двадесет година, почевши од 24. марта 1999, тринаест држава чланица НАТО-а, укључујући САД, Француску и Немачку, бомбардовало је Савезну Републику Југославију (СРЈ).

Овај рат је трајао 78 дана и хранио се медијским лажима, с циљем усклађивања мнења западног становништва са ставом власти главних држава. Срби су починили „геноцид“, „играли су фудбал са одсеченим главама, откинутим са лешева, кидали су фетусе из трудница и пекли их“, рекао је немачки министар одбране, социјал-демократа Рудолф Шарпинг, чије коментаре су медији понављали; убили су „између 100 000 и 500 000 особа“ (ТФ1, 20. април 1999), кремирали су своје жртве „у пећима, сличнима које су се користиле у Аушвицу“ (Дејли Мирор, 7. јул), пише Недељник.

Рудолф Шарпинг преноси "информације" новинарима.





Насловница за насловницом, ове лажне информације ће бити поцепане у парампарчад – посебно истраживањем америчког новинара Данијела Перла (Тхе Wалл Стреет Јоурнал, 31. децембар 1999). Баш као што се и једна од најсензационалнијих манипулација с краја XX века издувала: план „Подкова“ (потковица), документ који је требало да докаже како су Срби програмирали „етничко чишћење Kосова“. Његова дифузија у Немачкој априла 1999. послужила је као изговор за интензивирање бомбардовања. Далеко од тога да су корисници Интернета параноични, главни дезинформатори су биле западњачке владе, НАТО, као и најугледнији медији.

Међу њима је и Ле Монде, чије је уредничко заузимање позиција тада било референца за остатак француске медијске галаксије. Његово уредништво, којим је руководио Едви Пленел, признаје да је „изабрало да стане на страну интервенције“. На првој страни издања од 8. априла 1999. чланак Данијела Вернеа најављује „да су планом ‘Подкова’ планиране депортације са Kосова“. Новинар преузима информације које је дан пре тога открио министар спољних послова Јошка Фишер. Овај „план владе из Београда, који детаљно описује политику етничког чишћења које се примењује на Kосову (…) и који носи назив ‘Поткова’, без сумње симболизира гажење албанског становништва“, пише Верне, према којему ствар изгледа „оставља мало места сумњи“.

Два дана касније, дневне новине су поновиле преко целе насловнице „како је [Слободан] Милошевић припремио етничко чишћење“. „Српски план Поткова планира принудни егзодус Албанаца од октобра 1998. Наставио је да га примењује у време преговора у Рамбујеу“. Ле Монде евоцира „документ српског војног извора“ и поновно се позива на тврдње немачких званичника, до тачке репродуковања целовитих сажетака – који би се данас назвали „елементима језика“ – које је новинарима дистрибуирао генерални инспектор немачке војске. Берлин је тако настојао да пред прилично пацифистичким мнењем оправда први рат који је водио Бундесвер од 1945. године, поврх тога против земље која је педесет година раније била окупирана од стране Вермахта.

Али овај план је кривотворен: није га донела српска власт, већ је фабрикован од елемената које је прикупила бугарска тајна служба, а затим пренесен у Немачку од стране земље која је тада пламено желела да поновно уђе у НАТО. Превару је 10. јануара 2000. открио недељник Дер Спигел и потврдио дванаест година касније бивши бугарски министар спољних послова. Документ је накнадно требало да подстакне још више сумње, јер се потковица на српском каже потковица а не поткова, како је 15. априла 1999. навео немачки посланик Грегор Гиси у Бундестагу.

Марта 2000. године, немачки бригадни генерал Ханц Локаи је у књизи изразио „сумње у постојање таквог документа“; његова истрага је принудила Шарпинга да призна како нема копију изворног „плана“. Истовремено, портпарол Међународног кривичног суда за бившу Југославију описао је елементе такозваног плана као „мало вероватан материјал“ (Хамбургер Абендблат, 24. март 2000), а тужитељка Kарла Дел Понте неће га ни поменути у оптужници против Милошевића 1999. нити 2001.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: Недељник    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

четвртак, 23. мај 2019.

Сребреница и Јасеновац: права разлика између измишљеног и стварног геноцида

Излагање у Њујорку 19. маја 2019, на годишњој конференцији „Истраживачког института за Јасеновац“.




  • Стефан Каргановић је амерички правник и председник Историјског пројекта Сребреница, невладине организације регистроване у Холандији која истражује чињеничку позадину догађаја који су се одиграли у Сребреници у јулу 1995.

Наше истраживање о Сребреници омогућило је и врло значајне увиде у вези са Јасеновцем. Док је масакр у Сребреници, који се одиграо пред крај сукоба у бившој Југославији 1990-их година, био изведен да би послужио намени која је у првом реду била политичка, он је такође имао и једну важну последицу. Сребреница данас служи да одвраћа пажњу од геноцида у Јасеновцу над Србима, Јеврејима и Ромима који су се током Другог светског рата нашли у клопци „Независне Државе Хрватске.“ Један од главних учинака Сребренице било је да умањи обим и језивост Јасеновца тако што је накнадно Србима био приписан злочин геноцидних размера, који су они наводно извршили за време недавног рата у Босни.

Ако би на примеру Јасеновца потражили тачну копију, као у огледалу, сличне врсте злоупотребе какву сам поменуо у односу на Сребреницу, лако би је нашли. Убеђен сам да је Јасеновац, а шире гледано одвратна зверства која су хрватске Усташе починили током Другог светског рата, одиграо кључну улогу у иначе необјашњивој промени политике од стране Лондона, када је напустио верног савезника генерала Михаиловића да би уместо њега на власт у послератној Југославији поставио интернационалистичког агента Јосипа Броза, особу неразјашњеног порекла и још опскурнијих веза. Британцима, и западним Савезницима у целини, тада је било неопходно да обезбеде неометано вршење утицаја Римокатоличке цркве на послератну мобилизацију маса против Левице, а посебно против перципиране опасности која је претила од победничког и ојачаног Совјетског Савеза. За успешно извођење такве операције, Римокатоличка црква је морала остати неокаљана повезаношћу са фашизмом и геноцидним зверствима која су њени следбеници извршили у срцу Европе. Михаиловићева победа би довела до разоткривања те срамне повезаности, чему би неизбежно уследило катастрофично раскринкавање Ватикана таквих размера у поређењу са чиме би чак и тешки скандали који га потресају данас били бачени у засенак, а његов морални ауторитет у крсташком рату против комунизма био би потпуно уништен. Родољуб Михаиловић је према томе морао бити одгурнут, а идеолошки камелеон Тито инсталиран на његово место. Могло се с правом претпоставити да би под Титовим режимом Јасеновац био гурнут под тепих, а то се заправо и догодило.

Сребреница се агресивно промовише као симбол српске кривице за извршење геноцида, мада чињеничке околности тога догађаја, које је наша невладина организација темељно истражила и утврдила, такво становиште недвосмислено побијају. С друге стране, мада Јасеновац у потпуности задовољава критеријуме Конвенције да би се утврдио геноцид, тај догађај се систематски пребацује у други план тако што се прећуткује или помиње бојажљиво да се не би замерало џелатима, а дужно поштовање према стотинама хиљада жртава – углавном недостаје.

Изложићу вам укратко једну упоредну анализу ова два догађаја, у настојању да покажем како је неистинити наратив о политички исфабрикованом геноциду потиснуо стварни геноцид и његове жртве лишио достојног помена.

Сребреница се уклапа у савремену матрицу операција под лажном заставом где извођач злочина одговорност спретно пребацује на унапред одређеног кривца. Овом последњем се товари кривица, чему следи свирепа кампања демонизације и на крају изрицање прописане политичке и моралне казне. То звучи познато, зар не?

До данашњег дана, ми немамо званичну и поуздану цифру људских губитака у Сребреници у јулу 1995. Као што је у свом издвојеном мишљењу у предмету Толимир истакао судија Жан-Пол Антонети, после више од двадесет година „истраживања“ хашки Трибунал још увек нема појма о томе ко је замислио и наредио злочин. Питање Сребренице је прожето непознаницама и намерним замагљивањем. Једине тачке у сумњивом сребреничком наративу за које се каже да су наводно неупитне су „геноцид“ и „осам хиљада стрељаних мушкараца и дечака“. Моћна пропагандна машина која заступа један посебан интерес успела је, вешто и перфидно, да те две тачке усади у масовну подсвест.

Тај механизам покрећу три основна политичка циља. То је агенда која се налази иза инсценације сребреничких убистава и коришћења њихових пропагандних ефеката у ниске сврхе. Први циљ је био да се у јулу 1995 организује довољно значајан и статистички еластичан инцидент масовног убијања, који би затим могао бити приписан Србима. То се догодило уочи Операције Олуја, која је била припремана за извођење у Крајини. Изведена је у августу 1995, користећи логистичку подршку НАТО пакта теренским дејством хрватских снага. Масовно убијање и протеривање српског становништва у тој операцији било је лако предвидљиво. Као што је тадашњи амбасадор САД у Загребу, Питер Гелбрајт, 2012. године признао, „без Сребренице не би било Операције Олуја.“ То снажно сугерише да је Сребреница била замишљена и изведена као диверзија да би послужила као покриће за Олују.

Још једна важна другостепена улога Сребренице било је да послужи као симболички конструкт, алатка за изградњу и учвршћење босанско-муслиманског идентитета.

Трећи и можда најзначајнији облик „коришћења Сребренице“ – како би се изразила Дајана Џонстон – је да послужи као подлога за смртоносну интервенционистичку доктрину „права на заштиту.“ Та доктрина је формулисана наводно из хуманистичких побуда да би се обезбедило да се никада више „не понови Сребреница“. Међутим, у пракси ова разбојничка и цинична доктрина довела је до немилосрдног уништења неколико беспомоћних земаља и до насилне смрти, за сада, око два милиона људских бића, углавном Муслимана. „Право на заштиту“ смишљено је да би учврстило хегемонистичку контролу над светом, а не да би се онемогућили покољи слични Сребреници.

Сребренички наратив је препун упадљивих аномалија које се углавном прећуткују и не подвргавају критичком испитивању.

     1. 11. јула 1995. године Сребреница је потпала под контролу Војске Републике Српске. Холандски батаљон се налазио на територији енклаве, али је деловао највише у својству посматрача.

     2. Пошто је остварила контролу над Сребреницом, српска војска је евакуисала до зоне сарајевских власти око 20,000 становника – жена, деце и остарелих лица – који су се окупили у бази УН у Поточарима. Међународни црвени крст је био присутан.

     3. Истовремено, војно способни мушкарци, војници 28. дивизије АБиХ и цивили, бројности између 12,000 и 15,000, добро наоружани и буквално до неколико дана пре тога врло ратнички расположени, наједанпут и необјашњиво изгубили су вољу да ратују. Уместо да пруже отпор у ситуацији где су имали предност 3 према 1 према српским нападачима, и где им је кршан планински терен у великој мери ишао на руку, предузели су рискантан пробој из сребреничке енклаве према Тузли, са оне стране линије фронта. Пут од око 60 километара преко српске територије који су морали прећи био је пре тога великим делом миниран, а усто колона је дуж путање пробоја наилазила на бројне заседе које јој је постављала српска војска. Своје највеће губитке 28. дивизија је претрпела у борбама које је у том временском периоду водила са Зворничком бригадом ВРС, остављајући за собом, по исказима преживелих, између 4,000 и 5,000 погинулих. Међутим, по међународном ратном праву 28. дивизија је била легитимна војна мета, што прихвата и тужилаштво хашког Трибунала, па зато никада ни против кога није за то подигло оптужницу нити је пред Трибуналом ико кривично одговарао за наношење губитака колони. На крају, део колоне у пробоју погинуо је у борбеним дејствима, део је стигао до муслиманских положаја у Тузли, а део се предао. Важно је нагласити да су остаци већине наводних „жртава геноцида“ били пронађени у близини локалитета где су се одиграли борбени судари између муслиманске колоне и српских снага.

     4. Од оних који су били заробљени, неки су били премештени у заробљеничке логоре а неки – нажалост по свему судећи већина – били су стрељани. Истакнуту улогу у стрељању одиграо је 10. Диверзантски одред, неуобичајена вишенационална јединица усред етничког сукоба, убачена унутар војске босанских Срба. Та јединица била је основана 1994. године, без икакве видљиве намене и без јасног места у формацијском саставу ВРС. Једина значајна операција тог одреда било је управо стрељање сребреничких заробљеника у јулу 1995. Чувени „крунски сведок“ Дражен Ердемовић, плаћеник хрватског порекла који се борио у све три војске током рата у Босни, који се након што је постигао врло повољну нагодбу са тужилаштвом на крају појавио као једини сведок хашког Трибунала у вези са стрељањем, био је припадник те јединице. Оно што Ердемовића чини изузетним је то да је истовремено наступао и као једини сведок стрељања и, по сопственом признању, као учесник и извршилац геноцида. За одиграну улогу, Ердемовић је био награђен изванредно благом трогодишњом казном, за тако тежак злочин.

По критичкој анализи бугарског новинара Жерминала Чивикова, Ердемовић је сведочио противречно и неубедљиво да су он и седморица колега из одреда за пет часова стрељали 1,200 заробљеника довезених аутобусима (није могао да каже ни приближно колико је возила било) на пољану у близини Брањева. Ердемовић је тврдио да су заробљенике стрељали у групама од по 10, што чини укупно 120 група и, с обзиром на динамику коју је навео, оставља невероватних 2,5 минута по групи. За то време, везани заробљеници су одвођени 100 до 200 метара од аутобуса до стратишта, тамо су претресени и њихова лична документа и ствари од вредности одузети, извршено је стрељање, па је на крају обављена провера има ли преживелих, који су затим били убијани пуцњем у потиљак. И све то за само 2,5 минута. Чивиков тврди да је то невероватан сценарио, међутим хашки Трибунал са тим сценаријем није имао никакав проблем па га је у целини уградио у све своје сребреничке пресуде.

Додатна чудноватост ове приче је још и то да су 1996. године форензички стручњаци Трибунала, приликом претраживања стратишта на које је указао Ердемовић, уместо 1,200 пронашли остатке 127 жртава, од који су 70 имали повезе на рукама. То је око 90 одсто мање од броја који наводи Ердемовић. Још једна чудноватост – ако се тако може назвати – је чињеница да хашки Трибунал никада није расписао потерницу нити је оптужио икога од колега које је Ердемовић именовао као саучеснике у злочину, Франца Коса, Станка Којића, Властимира Голијана, Марка Бошкића (да поменемо само неке од њих). Ердемовић је све њих идентификовао приликом првог појављивања пред Трибуналом у Хагу, још 1996. године, а њихова места боравка уопште нису били тајна. Ердемовић никада није био упитан ко је издао наређење за стрељање. Тренутно, он живи као заштићени сведок хашког Трибунала, у непознатој земљи и са промењеним идентитетом.

     5. Услед свега тога – и ово је још једна изнимна чудноватост Сребренице која је углавном непозната широј јавности – током четврт века од како је почео да се бави Сребреницом, Трибуналу је пошло за руком да приведе и осуди на безначајну казну само једног извршиоца наводног геноцида – Дражена Ердемовића. Сви остали сребренички оптуженици – до последњег – били су осуђени не за непосредно убијање ратних заробљеника него по линији „командне одговорности“ или „удруженог злочиначког подухвата“. Питање, ко је наредио физичко смакнуће заробљеника, остаје упадљиво без одговора до данашњег дана.

     6. Не мање важно, у већини пресуда хашког Трибунала помињу се различите цифре, од 4,970 до 8,000, као наводни број „жртава геноцида“. Али кључне чињенице систематски бивају скрајнуте, као на пример то да све те цифре укључују и борбене губитке колоне 28. дивизије, као што је напред поменуто, као и појединце који су умрли или су изгубили живот на други начин и у неком другом периоду током претходне три године сукоба. Према томе, ни Трибунал ни било ко други, до данашњег дана, није установио ни приближан број „жртава геноцида“.

     7. Форензичка слика Сребренице побуђује на додатну скепсу према званичном сребреничком наративу. Ми смо прегледали сваки од 3,568 аутопсијских извештаја и утврдили смо да се односе на 1,923 појединца. То смо учинили на основу најпоузданијег показатеља, а то је број упарених бедрених костију. Полазећи од аутопсијских извештаја самога Тужилаштва, утврдили смо да је 650 од ових појединаца страдало од шрапнела, мине, гранате и сличних средстава која се не користе за стрељање, али су неспорно у складу са погибијом у борбеним дејствима. Међутим, најважније од свега је то да тих 1,923 откопаних појединаца представљају све ексхумиране људске губитке у сребреничкој енклави, од свих узрока, и за све време сукоба, од 1992. до 1995. године.

     8. Када је реч о Сребреници, важно је подвући да без наводно почињеног „геноцида“ и лицемерно истакнуте обавезе да се „спречи нова Сребреница“ не би било доктрине права на заштиту, која служи као покриће империјалистичким силама за противзаконите међународне интервенције. У све већој мери, та доктрина постаје разлог за постојање НАТО пакта и његов изговор за уништавање суверених држава у разним деловима света, под плаштом добротворности. Па и поред тога – а ово је још једна чудноватост Сребренице која завређује највиши степен пажње – на мировној конференцији у Дејтону у новембру 1995, четири месеца после догађаја, није било ни речи о „сребреничком геноциду“ или о масовном погубљењу заробљеника. Има ли иког ко озбиљно сматра да би се Алија Изетбеговић уздржао од коришћења сребреничке карте да извуче максималну корист у преговорима, да је располагао доказима о геноциду? На против, поприлично доказа упућује на сумњу да је Сребреница импровизована као операција под лажном заставом да би пружила медијско и политичко покриће за огромне злочине Хрватске и њених НАТО савезника против српског становништва у Крајини за време Операције Олуја, која је отпочела већ следећег месеца. Потенцијал Сребренице да послужи као оруђе погодно и за друге сврхе схваћен је постепено, и то тек касније. Рефрен „геноцида“ био је озваничен тек 1997. на међународном скупу у Сарајеву, укључујући и помињање „8,000 мушкараца и дечака“. А коришћење Сребренице у смислу „права на заштиту“ добило је данашњи облик тек неколико година после тога, у време рата на Косову и Метохији.

Толико за општи поглед на Сребреницу. Сада се враћамо на Јасеновац.

Контраст између Сребренице и Јасеновца је неизмеран. Јасеновац није био операција под лажном заставом већ отворено вођена акција и идеолошки конципирано место истребљења. Радио је јавно и у складу са законима и политичким циљевима сателитске, пронацистичке хрватске ратне државе. Сва средства хрватске државе била су циљано усмерена и усредсређена да би Јасеновац постао могућ као најистакнутије место убијања и људска касапница те земље. Тиме се не жели занемарити на хиљаде српских села и других мање познатих места где је немилосрдни програм истребљења такође био спровођен.

У закључку, морам поставити једно питање у вези са Јасеновцем на које ми до сада нико није могао дати сувисли одговор. Зато ћу га поставити овде. Током минулих двадесетак година, огромне суме су утрошене на откопавање масовних гробница у Сребреници да би се форензички документовале надуване цифре стрељаних ратних заробљеника. Као што сам већ изнео, упркос најприљежнијим напорима и неограниченом доступу сребреничке ексхумације су се показале као мучан фијаско. Тек нешто више од хиљаду људских остатака било је откопано са обрасцем повреда које би биле у складу са погубљењем, далеко испод зацртаног броја од 8,000.

Што се тиче Јасеновца, располажемо многобројним независним извештајима, многи од њих од стране ужаснутих немачких посматрача који су по својој функцији у окупаторском систему били настројени против жртава а у прилог извршиоцима, о масовности и посувраћености почињених хрватских злочина. Жртве се не броје у хиљадама, него у стотинама хиљада. Ево мога питања.

Током три године, док је трајао сукоб деведестих, локалитет на хрватској страни где се налазио главни јасеновачки логор било је под контролом српских снага. За то време, локални Срби нису уложили ни најмањи напор да ексхумирају било које од јасеновачких места убијања и да форензички задокументују шта је све булдожерима срушено и сакривено испод површине земље. Зашто?

Ако би претпоставили да су их ратне прилике спречиле да у то време предузму разумне мере у овом правцу, онда имам додатно питање. Рат се завршио пре четврт века. Међутим, логор Јасеновац се протезао и на другу обалу реке Сава, која је и данас под пуном контролом Републике Српске. Логор Градина у склопу јасеновачког комплекса налази се ван домашаја хрватских власти и оне не могу да ометају прикупљање доказа испод површине земље нити да их лажно представљају. То је од посебног значаја и зато што су историчари и преживели једногласни да је највећи део масовних убистава везано за Јасеновац био извршен на обали Саве где се налази Градина.


 
Надам се да власти у Републици Српској прате моје излагање. Током две деценије трпели су тенденциозне ексхумације на подручју Сребренице, на својој територији, чија је сврха било да се поткрепи лажни геноцид и да они и њихов народ буду оптерећени одговорношћу за њега. Сваке године, уз велике фанфаре званичници Републике Српске се окупљају у Градини ради згртања политичких поена на комеморацији грозота Јасеновца. Али они то чине не ризикујући ништа, јер остају на површини земље. Када ће се одважити да пошаљу екипу форензичких стручњака са лопатама, да почну да копају да би проверили и задокументовали шта се налази – испод површине?

Знам да у данашњем бруталном, неофашистичком свету није реално од политичара очекивати рискантно понашање. Али имам моралну обавезу да поставим питање: зашто влада Републике Српске није учинила оно што би било природно да задокументује обим правог геноцида који је релативно недавно претрпео њен народ, на њеној територији? Зашто је пропустила да учини макар минимум да прикупи доказе који су јој на дохвату руке и да, једном за свагда, стави тачку на понижавајуће и циничне хрватске игре бројевима у вези са жртвама Јасеновца?

Ја сам спреман да се латим лопате и да почнем да копам. Могу ли рачунати на вас да ми се придружите?

Стефан Каргановић,
Историсјки пројекат Сребреница 



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

Иван Максимовић: Јуда против Јуде

Како је Вучић, који је издао Србе на KиМ, добио велику конкуренцију у Слободану Петровићу

#Kosovo #Metohija #Srbija #Izdaja #Vučić #Petrović #Slobodan
Петковић и Вучић






  • Режим Александра Вучића трули, ближи му се крај. На њега све жешће кидишу претходници који су тек са њим на власти схватили шта су све могли некажњено да чине у Србији. Прилику која је на помолу, овај пут не желе да пропусте.

Пише: Иван Максимовић



Смрад сопствене политичке трулежи осећа и Вучић. На скупу подршке у Београду 17. априла, странка која броји 700.000 чланова окупила је 140.000 људи, према проценама режима а од тога велики број њих који су дошли у оквиру "радне обавезе", приморани. Дакле и званично пет пута мање него што их је евидентирано. Само са KиМ ка Београду тог дана упутила су се 42 аутобуса, превозећи једну мање од "наручених" девет хиљада "присталица". Многи од њих дубоко огорчени на себе, готово до физичког самокажњавања, према сопственим исказима, боље рећи отвореном јадиковању на улици. Са њима, како наводе присутни, стигао је и један број Албанаца са KиМ (тврде и до хиљаду али прецизног пребројавања званично нема).

Страх од губитка апсолутне моћи и рањива изложеност реципрочном санкционисању сопствене криминално-политичке бахатости, као и сваког другог диктатора, Вучића претвара у жестоког прогонитеља опонената. А они су све гласнији. Неки су, чини се, помислили да ће Вучић бити свргнут одмах након убиства Оливера Ивановића, попут Раде Трајковић, која га је истог момента тешко оптужила да управо он стоји иза тог злочина. Уследио је жесток напад на њу од стране једног Вучићевог министра на основу чега јој је други Вучићев министар одредио полицијску заштиту. На листи прозваних, а то значи са нацртаном метом на челу сваке главе која се уздигне из гомиле, нашли су се и други попут уредника БИРН-а, Слободана Георгиева. Сви прозвани мобилисали су у своју заштиту америчке представнике администрације и медија у Србији, и сада се осећају сигурно. Противећи се Вучићу позивали су се на његову издају Kосова и Метохије или њихове "напоре" да сачувају српски народ који се све више осипа, вероватно услед толике бриге...

И "нема везе" што је свако од њих на светску политичку пијацу изнео на тезгу, по веома повољној цени, онолико Kосова и Метохије колико је могао да дограби иза ограде закона и историје. Међу тим тезгарошима има и оних који се на Вучића не обазиру превише. Са "најбогатијом понудом" свакако се истиче Слободан Петровић, председник Самосталне либералне странке. Прве од Срба регистроване према законима такозване "републике Kосово". У српској јавности Петровић није довољно познат, па и оно мало што се о њему зна погрешно је.

У последње време је у јавност доспео након што га је Вучић прозвао наводно због обезбеђивања кворума приликом усвајања Платформе за дијалог о "коначном, свеобухватном и законски обавезујућем споразуму о нормализацији односа између Kосова и Србије" а од стране сепаратистичке "Скупштине" на KиМ.

"То је најсрамнији папир изгласан против Срба у претходних неколико деценија, а Србин им је дао кворум, он је био 61. у косовској Скупштини. Тај Србин је Слободан Петровић, који подржава 1 од 5 милиона, који протестује против државе Србије и Српске листе. Тај им је дао кворум", истакао је Вучић без могућности да се контролише у нападима на своје противнике и када они међу собом нису повезани.

Тешко је рећи шта је срамније што је изгласано против Срба и то само у последњих неколико година од стране албанских сецесиониста. Ту су пензије "ратним ветеранима" терористичке "ОВK", коалиција са Рамушем Харадинајем која мује обезбедила актуелно место у тамошњој политичкој постави, затим укидање српских институција а успостављање сепаратистичких и на сваком од тих срамних папира налази се потпис Вучићеве "Српске листе".

Но, Петровић се отвореним писмом обратио Вучићу тврдњом да износи неистине о њему и да он није гласао за ту Платформу већ да је био уздржан. "Српска листа" је ипак остала при свом ставу и наводима да су Самостална либерална странка и Слободан Петровић гласали за демаркацију такозване Републике Kосово са Македонијом, Албанијом и Црном Гором, чиме су најдиректније прекршили и пљунули на Устав Србије".

Вучићева листа је одавно усвојила груб, увредљив и неистинит речник па га је употребила и овај пут. Наиме, управо је "Српска листа" обезбедила кворум и, како су пренели албански медији са KиМ, гласом посланика ове листе, Адема Хоџе из Горе који је и председник привременог органа општине по систему Републике Србије, демаркација је ратификована после дугог периода криза из које се другачије није могло изаћи.

Дакле, суштинске разлике међу њима нема! Чак су сличности толике да је и то изненађујуће.

Неколико дана након Вучићевих прозивки, Слободан Петровић се у Приштини потукао са Миланом Kостићем, чланом "СЛ" која због свог перфоманса о наводним отказима на функције у сепаратистичкој "Влади" постаје све нервознија јер је простор за деловање остао упражњен, а то умеју да искористе они који нису њихови чланови, попут Петровића чији људи полако преузимају функције које су Вучићеви изасланици испустили из руку. Овом тучом Србима, који не признају ни једног од учесника у сепаратистичким квази-институцијама за свог представника, нанета је највећа штета и то у граду који је за њих, обичан народ, и после 20 година забрањен.

Албанска јавност је на догађај гледала са подсмехом док српска није знала како да реагује. Пре свега јер је Петровић мало познат и то погрешно с обзиром да су га медији преносили у недостатку "друге стране" и тако вештачки давали легитимитет институционализацији албанског сепаратизма. Занимљиво је и то што је Петровић недовољно познат чак и међу Србима у свом граду, Приштини. Међу онима који су водили активан друштвени живот, Петровић представља социјалног анонимуса. Нешто мало сећања на њега из периода пре НАТО агресије, нису ни мало лепа. Напротив. Извор Магазина Таблоид каже да га памти по томе што је са балкона зграда крао патике... касније је почео да ради као обезбеђење у спортском центру "Боро и Рамиз" у Приштини, за шта је препорука била његова пргавост и стална расположеност за физичким обрачунавањем.

Након НАТО агресије избегао је из Приштине и известан период живео у Нишу. У време када је Небојша Човић управљао Kоординационим телом за Kосово и Метохију, и Слободан Петровић види за себе прилику да се "огради" и проглашава се представником расељених. У то време је на име обнове и повратка доста новца стизало до надлежних институција, нажалост најчешће не и до оних којима је био намењен. Мартовски погром 2004. године чини да Срби масовно одбијају да учествују у раду привремених институција на KиМ под управом УНМИK-а. Једини који се на то усудио, на локалним изборима те године, био је Оливер Ивановић који тада губи поверење и подршку народа. Но, како је Ивановић био "надлежан" за север KиМ, југ остаје "празан". Петровић остварује присне односе а затим постаје и кум са Ивановићем и Јанићијевићем (обојица убијена на исти дан и на идентичан начин на северу KиМ). Убрзо у Грачаници оснива и Самосталну либералну странку, 2006. године, 27. јануара. На Светог Саву.


ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД"
http://www.magazin-tabloid.com/casopis/


Тадашњи бојкот албанских квази-избора на целој територији Косова и Метохији, омогућио је његовој странци 3 места у клупама сепаратиста, од тога два министарска. Један од његових чланова постао је тада министар иако је добио укупно два гласа! Но, било је једино битно да неко ко себе проглашава Србином, прихвати новонастало стање на терену и назове га "реалношћу".

Kада су Албанци уз подршку и наговор САД илегално прогласили независност, Петровић је своје активности "замрзао". Није их ни прекинуо ни престао са њима.

Дан након претње оштећено је његово приватно возило и њему је KПС доделила непрекидну пратњу а промењено му је и пребивалиште.

То у ствари није био разлог. Петровићу јесте проваљено у кућу али је тада украден новац, негде око 120.000 евра намењених за кампању његове странке, наводи наш извор из Kосова Поља, добар пријатељ Петровићевог обезбеђења.

Србима у Kосовском Поморављу, које је окупио око себе, као најјачи адут у свим договорима био је да "Американци тако хоће". Често је намештао тендере тамошњој кафани "Kум" а тим новцем куповани су гласови и подршка, објашњава наш извор.

Слободан Петровић






У изјави за Бибиси, јуна 2008. године, на питање да ли би подржао независност Kосова, слегао је раменима и одговорио да је то нешто попут временских прилика, не може да утичете на то "са друге стране, могу да се прилагодим ситуацији у којој се нађем". И прилагођавао се, а Албанци то умеју да цене. За своје заслуге 2009. године Петровић прима награду "Kосовско стабло" која је тада по први пут уручена некоме са Kосова и Метохије, а намењена је онима који су много учинили на заокруживању "косовске независности".

Од тада је Петровић редовни гост "молитвеног доручка", чувеног догађаја у организацији Беле куће.

"Он се одувек шлихтао Тачију и он је тај који га држи. Петровић је то дебело одрађивао. Ако је било неке одлуке коју чланови СЛС нису хтели да подрже, он би одмах сазивао састанке и наговарао их. Тако је било, на пример, када су гласали за крај надгледане независности. Тада су се жестоко побунили посланици из Штрпца а онда су позвани на сатанак у један од тамошњих ресторана па како убеђивање није успело онда им је отворено претио и то врло тешко" тврди наш саговорник.

Идентично на начин на који ће касније "Српска листа" себи обезбедити учешће у сепаратистичкој скупштини, коалицијом са Рамушем Харадинајем, и Петровић се већ раније снашао потписавши колаициони споразум са Хашимом Тачијем 19. фебруара 2011 године. У интервјуу за емисију "Kажипрст" телевизије Б92, марта те године, а чији је снимак уклоњен са интернета, Петровић дословце каже:

"Kада је у питању избор председника Kосова, ми смо били ти који су могли да одлуче да ли ће бити председник или неће".

Овом политичком трговином себи је обезбедио позицију "вицепремијера Kосова" а својим страначким колегама 8 од укупно 120 места у "скупштини Косова". Истовремено су његовој странци "на управљање" припала два сепаратистичка министарства, локалне самоуправе и оног за повратак и министарство рада и социјалног старања.

Наредне, 2012. године, најавио је почетак кампање међу Србима на северу KиМ како би их натерао да масовније подносе захтеве за прибављање "косовских докумената" чиме би се ширила надлежност албанских сепаратиста и на север покрајине. Био је то период жестоких обрачуна Срба са барикада и снага KФОР-а које су у више наврата отварале ватру на ненаоружан народ који се борио потив тих истих квази-институција. Петровић је успео да убеди Адриану Хоџић да постане члан његове странке и да му помогне у отварању албанских администативних центара. Основна намера је била да се отвори једна канцеларија како би могло да се прикаже да Срби тамо ипак желе "косовске личне карте"...

Одбијање Срба са севера Kосова и Метохије да се "интегришу" у систем албанских сепаратиста и њихову творевину, Петровић је назвао себичним јер "користе нешто бољу позицију и не показују интересовање за Србе јужно од Ибра". Тиме је јасно имплицирао идеју да би они, услед "разумевања", требали да погоршају свој положај.

За све то време он ће се држати приче како "решава проблеме Срба у покрајини" али га ни једном нећемо видети крај Срба који су запали у неки проблем или опљачкани и нападнути.

Говорећи о повратку Срба Петровић је у ТВ емисији "Kажипрст" рекао да је та странка, која је водила министарство за повратак при систему управе албанских сепаратиста "направила најбоље резултате у обезбеђивању услова за повратак" тиме што је то "министартсво" током две и по године "урадило 300 стамбених јединица" што су ванредни резултати...

Међутим, "стварање услова" не значи и успешно спроведен повратак. Тако да, осим подлоге за политичке изјаве код медија погнуте главе или оних "послушних", овде баш никаквих резултата нема а да би ишли у корист повратника. Такође, изградња ових стамбених јединица била је прва прилика да Хашим Тачи у једној српској средини након рата положи камен темељац и тако у свету задобије огромно политичко поверење и прикаже како је укупно стање битно побољшано.

Петровића готово да нећете наћи да се фотографисао испод српске заставе.

Што се самих станова тиче, ни једна зграда није саграђена на имању које су Срби напустили већ у срединама у којима су они бројнији. Тако да се ту не ради о повратку већ више о пресељењу Срба. Технички можда би се могло говорити и о повратку у ширем смислу, враћању на KиМ, али чак ни то није случај. Пре свега зато што су у те стамбене јединице усељени они Срби који су већ прогнани из својих кућа, градова и села и годинама живели у околини као подстанари или у избегличким насељима. Један број оних који су преузели кључеве нових станова убрзо су се вратили у места у којима су живели као расељена лица. Не само да никаквог посла није било већ су станове морали сами да греју а несташице воде трајале су и дуже од недељу дана непрекидно. Са таквим "условима за повратак" не чуди што се за све време Петровићевог ангажовања, као и његових страначких колега касније прикључених "Српској листи", повратак могао сматрати успешним тек у једном проценту у односу на број прогнаних, до данас, према речима Далибора Јевтића, бившег Петровићевог колеге.

Од тек начетих Петровићевих заслуга, треба навести и ангажман у такозваној "Kосовској агенцији за приватизацију". Оној која је илегалним радњама распродала сву покретну и непокретну имовину државе Србије али и приватних лица на Kосову и Метохији. Извор Магазина Таблоид подсећа да је Петровић био и један од главних људи у тој Агенцији.

Дилетантским и неразумним потезима Вучић је преко "Српке листе" изгубио и оно мало што је држао у рукама а ако Петровић ишта уме, то је да користи такве прилике.



https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: Магазин Таблоид    :: © 2014 - 2019 ::  Хвала на интересовању

Гласајте да ученици у мајицама ''Косово је Србија'' победе!

Сваке године у мају мају месецу ученици завршне године средњих школа и гимназија са поносом показују своје фотографије и креативне таблое у излозима градских продавница и локала.

#KosovoJeSrbija #Majice #Maturanti #Elektrotehnička #Škola #Mihajlo #Pupin #NoviSad #Kosovo #Metohija #Srbija #kmnovine



Традиција матурских таблоа, дужа је од једног века, а задржала се широм Војводине и многим другим деловима Србије. Пажњу домаће јавности ове године привукао је табло са матурантима електротехничке школе „Михајло Пупин“ из Новог Сада. Сви они за ту прилику, на себи су имали мајице са натписом "Косово је Србија".

Од ове године Колор медиа и портал НС хроника у сарадњи са ОПЕНС-ом (Нови Сад – Омладинска престоница Европе) организују „Избор за најлепши матурски табло Новог Сада“.

Фотографије свих таблоа новосадских средњих школа и гимназија као и Kарловачке гимназије са њиховим локацијама у граду, биће објављене у Фејсбук групи „Избор за најлепши матурски табло Новог Сада“ (КЛИК)⇗. Гласаће стручни жири састављен од фотографа, графичких дизајнера и представника медија као и сами корисници друштвене мреже Фејсбук што је управо прилика за свакога од нас да покаже да уме да цени срчаност ових младића!

- Да се подсетимо у каквом окружењу и под каквим притиском се овог тренутка налази српски народ, од кога се захтева да прихвати низ стравичних злочина над собом у циљу отимања Косова и Метохије и да на то пристане, док Албанци свакодневно понављају оптужбе за "српски геноцид" и граде Музеје у сврху ширења те антисрпске пропаганде:

  • Недавно је национална телевизија, РТС, замаглила мајицу младића са истоветним знаком и натписом "Нема предаје - Косово је Србија"!
  • Неколико дана након тога, директор основне школе "Никола Тесла" у Раковици Станислав Стевуљевић,  наложио је петорици ученика да скину мајице јер се на њима налазио натпис "Догодине у Призрену", фотографија Гаврила Принципа, и његови стихови "наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу". Напомињемо да велики број школа у Србији носи назив управо "Гаврило принцип" а да натписи никога нису могли да увреде али је ипак захтевано да се пресвуку!
  • Нешто мало после тога медијима се без икакве цензуре и проблема ширила фотографија новинарке БИРН-а, Софије Тодоровић, која позира са качкетом албанске лажне творевине "Косово"! Она је на тај начин показала подршку пекару Албанцу у Борчи чији су радници и брат позирали са симболом "Велике Албаније" и то делили друштвеним мрежама. Мештани су се побунили против, иначе бахатих албанских пекара, али су медији и НАТО, односно ЕУ лобисти, стали у њихову одбрану показујући да немају ништа против отимања Косова и Метохије али имају када се неко супротстави великоалбанском национализму! (Ни једног тренутка нико од "заштитара" Албанаца није позвао на одговорност већ су сви од реда правдали тај гест осуђујући редом српску јавност)

И све то је само део пропаганде за отимање КиМ. У таквој атмосфери матуранти одељења Е45, електротехничке школе „Михајло Пупин“ из Новог Сада, усудили су се да званично иступе, упркос цензури и притисцима, и да се фотографишу у мајицама са натписом "Косово је Србија" без да је иједан од њих то одбио!

И данас, у медијима који преносе вест о гласању за најлепше матурске таблое, избегавају да објаве баш овај!

Треба поменути и то да су за такав гест имали одобрење својих професора, разредног старешине Драгице Зељковић, као и директора, што ћемо гласањем за њихов табло показати да умемо да ценимо!

Подржите пркос ових младића, њихову непокорност, достојанство и љубав према отаџбини! Овај табло се у Новом Саду налази у радњи "Сингер" код фонтане. Оно што можете и треба да учините, јесте да означите да вам се највише свиђа баш тај табло ("лајк"), поделите на друштвеним мрежама и позовите пријатеље да гласају јер су гласно рекли оно што моћнији од њих прећуткују: "Косово је Србија"! 


Color Media Communications

Elektrotehnička škola "Mihajlo Pupin" Odeljenje E45 Odeljenski starešina - Dragica Zeljković Lokacija tabloa - radnja Stringer kod fontane





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

уторак, 21. мај 2019.

Породица Битићи против превременог отпуста Ђорђевића, штите плаћенике и терористе

Чланови породице Битићи и њихови правни заступници покренули су кампању за спречавање ранијег изласка из затвора Властимира Ђорђевића, јавља "Глас Америке".

#Bitići #Teroristi #AtlantikBrigada #Kosovo #Metohija #Srbija #Šiptari #SAD #Amerika #Rat
Амерички плаћеници




Ђорђевић је био начелник Ресора Јавне безбедности МУП Србије, током рата на Kосову и Метохији 1998-1999. и успешно испуњавао своје задатке из области одбране државе и заштите цивила од шиптарских терориста.

Ђорђевић, који услове за ранији отпуст испуњава 17. јуна, пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију је 2011. осуђен на 27 година година затвора, због "ратних злочина и злочина против човечности" на Kосову и Метохији а на исти начин на који је по основи непријатељства и степену понижења који је од српске војске и полиције доживео НАТО, судио овај њихов суд. У жалбеном поступку је казна, коју издржава у Немачкој, смањена на 18 година затвора.

Породица Битићи захтева, како они кажу "правду" за убијене рођаке који су били припадници Атлантске бригаде, иначе Албанци са америчким држављанством. Дрскост да захтевају казну за убице својих рођака а да при том чак и хуманизују припаднике терористичких снага док истовремено негирају кривицу и не захтевају правду и за Србе који су убијени од стране тих истих терориста, пројавила се тек са владом Александра Вучића. У неколико наврата они су од Вучића и јавно захтевали помоћ у истрази.

Поштујући конвенције о ратним правилима свакако је потребно утврдити прецизну кривицу свих зликоваца. Ипак, у томе превагу значајну односи потреба да се кривица утврди код албанских терориста појединачно али и код америчких учесника агресије на Србију као и касније подршке у почињеном геноциду над српским после окупације КиМ 1999. године.

Реагујући на млитав и поданички однос Александра Вучића у овом случају, ратни ветерани Србије су у једном тренутку иступили и навели да су "сва три брата држављани САД и као такви су се прикључили "Атлантској бригади". Србија ни 1998. а ни 1999. године није била у рату са САД и ради тога су браћа Битићи ПЛАЋЕНИЦИ а не борци регуларне војне формације. Ни једна конвенција о оружаним сукобима не пружа заштиту плаћеницима који се боре на било којој страни. Легитимно право било које државе је да сваког плаћеника изведе пред преки суд и убије без милости" навели су они.

Саопштење ратних ветерана Србије можете прочитатиу даљем тексту:
 

Српски ветерани: Браћа Битићи су била терористи званичне Америке - КМ Новине

Илија, Мехмет и Агрон Битићи нису цивили и недужни Албанци. Ради се о три припадника по злу чувене "Атлантске бригаде" "ОВК", која је оформљена у Берну 1996. године и чији је оснивач посебни изасланик Америчког председника Била Клинтона за Косово и Метохију, Ричард Холбрук.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

Догађаји

Временска линија

Православље

Фото

Видео