Атентат на нациситчког зликовца и страдање Светог Горазда Прашког (Чешког)

Приказивање постова са ознаком Временска линија. Прикажи све постове

понедељак, 4. септембар 2023.

Атентат на нациситчког зликовца и страдање Светог Горазда Прашког (Чешког)

Атентат на нациситчког зликовца и страдање Светог Горазда Прашког (Чешког) Горазд је чудно име, зар не? Старо је, а ми много тога што је старо не знамо. Ово је управо прича из давнина.

Горазд је чудно име, зар не? Старо је, а ми много тога што је старо не знамо. Ово је управо прича из давнина.

Пише: Дарко Николић, гвозденипук.рс

Наизглед ратна прича, али толико чудесна, да би баш било штета да је не знате.

Непосредно пред Други светски рат Чехословачка је договором великих сила предата Немцима без испаљеног метка. Ова прича је смештена у 1942, када је група командоса извела оно што се сматрало незамисливим.

У нацистичкој хијерархији Хитлер је био на првом месту. Рекло би се да је на трећем био Рајнхард Хајдрих, шеф Здружених безбедносних служби, човек који је био кључан за доношење "Коначног решења" - холокауста над Јеврејима у Европи. Међутим, Хајдрих је поред тога био од 1941. и "Протектор Чешке и Моравске", где је спроводио брутално сатирање сваког одступања од апсолутне послушности нацистима. Хиљаде су страдавале, па су га звали "Прашки касапин" и "Плавокоса звер".

Матеј Павлик

Али, ова прича не би била потпуна да је на кратко не вратимо још мало раније кроз време, у период по окончању Првог светског рата. Тада је Чехословачка настала, а на тим просторима престали да важе прописи који су спречавали да се после 11 векова обнови тамошња православна црква. Народ је желео да се врати вери и обичајима предака, али свештеника и монаха је недостајало. Један католички свештеник, Матјеј Павлик, током студија се јако заинтересовао и за мисију светитеља Ћирила и Методија, и за само Православље. Решио је да и сам - постане православац. Овде прича постаје нарочито занимљива.

Српска православна црква била је та која га је примила у своје монашке редове, а баш у нашој Саборној цркви Патријарх Димитрије га је у септембру 1921. хиротонисао за Епископа Моравске и Шлезије. Горазд му је било ново, монашко име.

Када је, на наговор британске обавештајне службе, влада Чехословачке у егзилу предузела акцију не би ли се подигао морал и ниво отпора према нацистима, тешко да је ико у Лондону могао да наслути како ће се њихова помало сулуда замисао, названа "Операција Антропоид", одвијати. Њен циљ је био - убиство Рајнхарда Хајдриха. Да, сулуда замисао, јер је акцију требало спровести у земљи у којој је малтене сваки отпор увелико затрт, а која је нацистима изузетно била важна због огромне производње оружја којим су се баш из Чехословачке снабдевали.
За акцију су одабрани, и у Лондону утренирани, Словак Јозеф Габчик, Чех Јан Кубиш, обојица војници пред почетак рата.

Јозеф Габчик и Јан Кубиш

Авионом су послати, заједно са још седморицом, која су имала друге мисије, на своју мисију смрти. Мало пилоти, а мало падобрани, били су разлог што су доспели на погрешно место. Ипак, Габчик и Кубиш су некако стигли до Прага, живели по становима породица које су биле вољне да им помогну, а заједно са малобројним локалним покретом отпора трагали за начином како да "нацистичку звер" уклоне. Хтели су најпре у возу, али су, вишедневним посматрањем, схватили да је то апсолутно немогућа мисија. Хтели су потом у шуми, док колима пролази кроз њу, али и то се изјаловило. На крају су, посматрајући кретњу Хитлеровог омиљеног лудака, схватили да је без оружане пратње само када отвореним аутомобилом, са возачем, пролази једном прашком улицом - којом некада прође тако, а некада, ипак, у пратњи борних кола и бројном стражом војника.

Атентат је извршен пет месеци по слетању чехословачких падобранаца, 27. маја 1942. у 10.30. На једној кривини Словак Габчик је истрчао пред аутомобил, уперио машинку и - схватио баш тада да британско оружје не ради. Шокирани Хајдрих је свом шоферу наредио да пуца на атентатора, овај је то учинио док је Габчик покушавао да поправи аутомат "Стен", ранивши га док је био загледан у машинку.

Чех Кубиш је тада притрчао, из кофера извадио прерађену анти-тенковску гранату, и заврљачио ка колима. Она није упала унутра, већ је пала поред, али су гелери не само ранили Кубиша, већ је један повећи пробио каросерију, седиште и озбиљно ранио "прашког касапина".

Из чехословачког филма "Атентат" посвећеног овом догађају.

Вероватно несвестан озбиљности повреде, Рајнхард Хајдрих је изашао из аутомобила, откопчао футролу пиштоља и сам покушао да убије рањене атентаторе. Рањени Кубиш је после бацања гранате успео да побегне бициклом, а Габчик је, такође рањен, трчао - бежећи од шофера који га је јурио. У једној месари у коју је ушао, извадио је свој пиштољ, озбиљно ранио Хајдриховог возача у ноге, па и он успео да, трамвајем, утекне.

Кубиш и Габчик су се сакрили код једне од оних породица, Моравчик, а убрзо су им се придружили и момци из локалног покрета отпора, као и неки од падобранаца са којима су и стигли у своју земљу. Репресалије нациста су испрва биле уобичајено страшне, а када је Рајнхард Хајдрих и поред доласка најбољих нацистичких лекара подлегао повредама 4. јуна, седам дана после атентата, почео је ужас.

Трагајући за починиоцима, нацисти су ухапсили 13.000 људи. Убили су око 5.000 њих. Потпуно су уништили два села. Једно, Лидице, јер су, потпуно погрешно, сматрали да су неки падобранци били из њега, па је одатле страдало 340 људи - све им је запаљено, а остаци зграда минирани.

Друго, Лежаки, цело је побијено јер су у њему пронађени делови радио предајника који су користила тројица од оних седам падобранаца.

Споменик жртвама у селу Лидице

Како су страшне репресалије постајале све горе, Кубиш, Габчик и још петорица њихових помагача решили су да више не излажу опасности породицу код које су били, па су прихватили позив из православне цркве Св. Ћирила и Методија у Прагу да се сакрију у њеној крипти, или што би модерни рекли "подрумским просторијама".
Нацисти су, поред бруталног понашања на сваком кораку, понудили и милион рајхсмарака за било коју информацију о атентаторима. Ту награду исплатили су члану локалног покрета отпора, Карелу Чурди, који је током испитивања у Гестапоу направио договор да све што зна открије нацистима, а да заузврат он добије новац. Јуда је увек било, мењају се само имена и број сребреника кроз историју.

Немачки (нацистички) војници током масакра цивила у селима

Немци су од њега сазнали много тога, али ни он није знао баш све. Па ни то где су отишли из стана Моравчика. Ту породицу је задесила страшна судбина, добрим делом приказана и у филму "Антропоид" (Силијан Марфи из "Peaky Blinders"-a тумачи лик Јозефа Габчика). Када су после језивог мучења најмлађег члана породице Моравчик нацисти сазнали за цркву, опколили су је са 750 војника.

Оно што су мислили да ће бити лак посао, постала је шестосатна опсада током које је, према једном извору, погинуло 14 а рањен 21 СС војник у покушају да зароби седморку која је је од оружја имала само пиштоље малог калибра. Кубиш, који је био бацио гранату на кола, погинуо је са двојицом сабораца у самој цркви, а четворица преосталих налазила су се у затвореној крипти, још откако је напад почео. Када су Немци, после двосатне борбе са оном тројицом, схватили да су и они ту - почели су да траже начине како да их заробе. Нападали су их ватреним оружјем, убацивали сузавац, кроз прозор који је на слици и пуцали, и сипали огромне количине воде не би ли их натерали на предају. Габчик, ког је оружје издало у самом атентату, као и тројица његових сабораца, борили су се до последњег метка. Свако је тај последњи сачувао за себе, па су извршили самоубиство да не би пали у руке непријатељу.

Епископ Горазд, који се налазио ван Прага, испрва није знао да су се у цркви коју је градио сакрили борци. Али, када је сазнао, замолио их је да што пре нађу начин да се пребаце на другу локацију, како и оно мало што је од православља остало под нацистима не би било уништено "колективном казном" коју су примењивали после смрти Хајдриха. Ипак, сам транспорт није успео на време, због издаје Карела Чурде. После рата је обешен, а претходно је на питање зашто је издао другове одгворио "А ви не бисте за један милион?".

Свестан шта следи, епископ Горазд је - преузео сву кривицу на себе. Писао је нацистима, тврдећи да је он једини кривац, да његова паства нема ништа са тим, да је он омогућио боравак бегунцима у храму, да је он хтео да им омогући даљи транспорт... Писао је и тврдио све - да не би други страдали, већ да он положи живот свој за све друге. Немци су га 27. јуна ухапсили и одмах почели да муче. Са свештеницима прашке цркве Св. Ћирила и Методија, као и неколико виђенијих православних Хришћана, стрељан је 4. септембра у северном делу града. Репресалије над осталима који би, иначе, страдали после битке у цркви, није било.

Српска православна црква га је 1961. прогласила за свештеномученика, а светог Горазда Прашког сећамо се, по календару, управо 4. септембра по новом рачунању времена. Али, и кад год следећи пут будемо размишљали или били у Прагу. Јер... ко да себе за друге - од тога веће љубави нема. Та мудрост је стара 2.000 година. И, њој у част, као и актерима ове приче, она је и посвећена.

А прозор?

Ено га и даље тамо где је био тог 18. јуна 1942. када је изрешетан. Остао је исти као када се све утишало, да подсећа и нас, садашње, не само на време страшних убистава, већ на време - када се знало и зашто се живи, и шта је част, и шта је љубав за оне око нас.

* * *

Због цензуре и блокирања свих медија и алтернативних погледа, пратите наш Телеграм канал

КМ новине су једини независни српски медиј са Косова и Метохије који се ослања искључиво на подршку својих читалаца због чега је наш даљи рад озбиљно угрожен

Помозите нам да опстанемо и унапредимо извештавање

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram

петак, 28. јул 2023.

Велика, 28.07.1944: Крвави пир Османа Растодера под Чакором

За само два сата, зликовци из фашистичких јединица „Принц Еуген“ и „Скендер-бег“, побили су 428 особа – жена, стараца и дјеце у Велици и Горњој Рженици. Сем Њемаца, у монструозном злочину учествовали су и Албанци са Косова и муслимани из Плава, Гусиња и Санџака, међу којима су се истицали Осман Растодер и Сахит Хоџа

Парастос у селу Велика, данас 28. 07. 2023.

Пише: Бранко Оташевић

То је била најкрвавија епизода злочиначког пира који је у овом крају трајао од октобра 1943. до августа 1944. године, а у коме су, сем Њемаца, учествовали и Албанци са Косова, те муслимани из Плава, Гусиња и Санџака, међу којима су се свирепим злочинима истицали Осман Растодер и Сахит Хоџа.

У петнаест варварских налета у поменутом периоду, фашистички зликовци су, у тадашњем Андријевичким срезу, од Малог крша до Чакора, убили више од 800 недужних цивила. Да су их бар убили војнички, пушком, прости јади. Не, убијали су их звјерски, садистички, на дивљачки начин.

Дјечаке и дјевојчице вјешали су за ноге, о грану каквог јабуковог или шљивовог стабла, живе их драли и чекали да умру у најстрашнијим мукама. Постепено су их драли живе, на очиглед њихових мајки, дједова и баба, а када би престало кркљање и сваки трзај унакажених тијела, бацали су их у ватру запаљених кућа или стогова сијена.

Жене силоване и спаљиване

Тек што је сунце огријало врхове Штита и Сјекирице, 28. јула 1944. године, војници разбијене „Скендербег“ и „Принц Еуген“ дивизије, који су се повлачили и напоредо с тим извлачили своје рањенике преко Чакора, послали су своје изасланике Саит Хоџу и Османа Растодера кроз величке засеоке да обавијесте Величане да буду код куће, пошто ће туда проћи „цивилизована војска која никога не дира“, како би им изнијели нешто да једу и попију.

Кроз неколико сати, Велика је доживјела страшну трагедију. Резултат од 428 покланих, спаљених и на друге свирепе начине убијених величких цивила, говори како су Растодер и Хоџа одржали ријеч.

Фашистичке убице су се трудиле да униште све живо у селу. Међутим, нијесу успјели да униште своје крваве трагове. Преживјела је понека жртва с ранама и опекотинама. Захваљујући и њиховим свједочењима, командант „Принц Еуген“ дивизије Ханс Шмит Хубер стријељан је као ратни злочинац у Београду после рата, а у материјалу са суђења постоји низ доказа о овом и другим геноцидним злочинима „Принц Еуген“ и „Скендербег“ дивизије.

Из судског материјала који се чува у Архиву Југославије, види се да су „Скендербег“ дивизију сачињавали припадници шиптарске и муслиманске мањине са Косова и Метохије, плавско-гусињског краја и Санџака.

О овом злочину, једном од најмонструознијих у 20. вијеку, ћутало се у Југославији деценијама послије Другог свјетског рата, да се не би реметило „братство и јединство“. Једино су се Радован Лекић и Павле Иванов Џелетовић усудили да пишу у својим историјским књигама, док је Вељко Мијовић, прије двије деценије, објавио роман „Црни вјетар“ у коме је детаљно описао масакр у Велици, наводећи и тачна имена зликоваца и жртава.

Дјеца вјешана на шљиве

Стравични покољ недужне нејачи у Велици, трећи је по броју жртава, у односу на број становника, у ондашњој поробљеној Европи, иако су Велика и Горња Рженица били најзабаченији и најбезначајнији кутак на правцима злочиначког дјеловања фашиста.

Тог дана у кући Томице Гојковића затекло се петнаесторо дјеце, двије дјевојке, пет жена и један старац. У дивљем бијесу, наишла је хорда лешинара. Убице су хватале жртву по жртву и ређале их по величини уз зид куће. Услиједио је рафал из аутомата. Од 23 жртве испред куће Томице Гојковића, преживјеле су четири. Мала Стевка Симоновић успјела је на необјашњив начин да умакне у једну оближњу колибу. Мали Момо Гојковић спасио се испод леша стријељане бабе. Дола Гојковић је упуцана пала на свог најмлађег сина и тако га спасила сигурне смрти.

Михаила Гојковића одвели су до Величке ријеке да им носи кошницу пчела, а када су прешли ријеку – узели су му кошницу и рекли да иде кући; када се он окренуо, сасули су му рафал у леђа.

У другом засеоку Велике, фашисти су покушали да силују Пољку и Милку Живаљевић, које су се грчевито браниле, па је у том бесомучном рвању Милки пошло за руком да побјегне. То је покушала и Пољка, али су је крвнички куршуми стигли и просвирали јој главу.

Милеву и Новку Стешевић убице су зграбиле за ноге и руке и живе их убациле у запаљену кућу њиховог рођака Миливоја Сташевића. Анђу Гојковић затворили су у кућу њеног оца Алексе, после чега су запалили кућу у којој је она изгорела.

На Папратишту, у кући Живаљевића било је 18 особа. Све дјеца, осим четири одрасле дјевојке и три жене. Било је касно да бјеже, па су преплашени сједјели у кући и чекали да наиђу убице. О томе су касније причале Милица Живаљевић и Милосава Томовић које су преживјеле. Утјерали су их у кућу и бацили бомбу. Једну од дјевојака су покушали да силују. Она је успјела да се отргне и баци кроз прозор. Пуцали су на њу и ранили је, да би она пола сата касније издахнула. Од 18 особа, убијено је 10, троје је рањено, петоро је успјело да побјегне.

У кући Душана Симоновића дијете од 10 мјесеци је убијено ножем и објешено за ногу на шљиву пред кућом. Двогодишњу Косу Петровић подигли су на нож и бацили је с пута на ливаду. У кући Алексе Гојковића убијено је осам особа. У кући Пунише Вучетића убијено је 20 особа; Лепу Раденовић бацили су са двоје унучади у ватру, а остале су поубијали.

Пуниши Вучетићу запалили су жену, двије кћери и сина; Пунишином брату од стрица – жену и три кћерке; Саву Томовићу – жену, сина и двије кћери; Ђолу Раденовићу – жену, снаху и двоје дјеце.

Драли живе људе

Језив злочин направили су фашистички зликовци над породицом Милована Вучетића. Тог дана у његовој кући било је девет особа. Наишли су војници који су тјерали опљачкану стоку. Позвали су једну од жена да им помогне и одмах је упуцали. Поред ње је пало и једно дијете. Затим су пуцали на остале. Старијег сина Миловановог, Тома, живог су драли. Одрали су му кожу с лица, десну руку сломили на три мјеста, те је тако умро у највећим мукама.

Дивни Вучетић убили су синчића кога је држала у наручју, а њу тешко ранили. Ракиту Кнежевић, која је једну ћерку држала у нарчју а другу за руку, убили су на звјерски начин.

Миличку Кнежевићу убијена је жена, ћерка сасјечена ножевима, а син бачен у ватру. Душану Симовићу убили су седам чланова породице. Мушка дјеца су поклана и објешена о гране шљивових крошњи.

Стравичан покољ задесио је и Горњу Рженицу. У кући Радоње Лалевића, убили су 25 особа, од којих су 12 биле жене, а остало дјеца. Покољ је учињен и у кући Александра Лека Попадића, тако што су жене и дјецу утјерали у кућу, побили и кућу запалили. Милеви Лалевић, која је била у седмом мјесецу трудноће, разрезали су трбух, узвадили плод, утјерали у кућу и запалили.

У засеоку Фиришта, Вујадин Стешевић, који је игром случаја преживио и касније постао професор доктор, својим очима је гледао како су убице, чије је ликове заувијек запамтио, убиле 18 жена и дјеце, међу којима и његову мајку и сестру.

И тако редом, за само два сата у ова два села убијено је 428 немоћних и недужних особа, од којих 128 дјеце, док је 50 мушкараца заробљено и интернирано у логор у Бечу. Запаљено је 300 кућа. Од тада до данас, за ових 73 године, углавном се ћутало о једном од најсвирепијих злочина у Другом свјетском рату. Црногорска власт и историографија никада нијесу нашле за сходно да на адекватан начин обиљеже и освијетле најмрачнији догађај у Црној Гори у 20. вијеку.

Осман Растодер

Осман Растодер

Осман Растодер је рођен 1882. године у Радманцима (Петњица) од оца Авдулаха (Муратовог) и мајке Умке рођене Курпејовић из Рожаја. Шест разреда турске медресе је завршио у Ђаковици, три разреда у Новом Пазару и још три у Цариграду. Радио је у основним школама и био вјероучитељ у Петњици и Савином Бору од 1926. године. Био је и матичар у Петњици од 1929. године.

Склопио је брак са сестром комите Саита Хадровића, Пашом Хадровић из оближњег села Врбице.

У Другом свјетском рату, Осман Растодер „из бриге за опстанак свога народа“ организује војну формацију познату под називом „Муслиманска милиција“ која ће починити бројне злочине над православним народом у Полимљу.

Био је један од предводника злочиначког пира у Велици и Горњој Рженици 28. јула 1944. године.

* * *

Због цензуре и блокирања свих медија и алтернативних погледа, пратите наш Телеграм канал

КМ новине су једини независни српски медиј са Косова и Метохије који се у потпуности ослања на подршку својих читалаца

Помозите наш рад

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram

недеља, 23. јул 2023.

На данашњи дан Аустро-Угарска упутила ултиматум Србији

Окрививши је за атентат у којем је 28. јуна 1914. у Сарајеву убијен престолонаследник Франц Фердинанд, Аустроугарска је Србији на данашњи дан, 23. јула 1914. године, упутила ултиматум и захтевала одговор у року од 48 сати.

Услови ултиматума су били такви да је било јасно да их Србија као суверена држава неће прихватити. Уз подршку Немачке, Беч је одлучио да Србију војно казни, највише због јачања њеног ауторитета у јужнословенским деловима Аустроугарске.

Аустроугарска тражила је од Србије следеће:

1. Да спречи издавање публикација која подстичу мржњу и непријатељство према Аустроугарској.

2. Да моментално распусти организацију Народна одбрана и да исто поступи и са другим организацијама које учествују у пропаганди против Аустроугарске.

3. Да из јавног образовања уклони све што би могло да служи за подстицање пропаганде против Аустроугарске.

4. Да из војске и администрације уопште уклони све официре који су криви за пропаганду против Аустроугарске, а имена тих официра достави власти Аустроугарске.

5. Да прихвати учешће аустро-угарских органа власти у сузбијању субверзивних делатности против Аустроугарске на територији Србије.

6. Да предузме судски поступак против саучесника Сарајевског атентата који су на српској територији, уз помоћ и упутства аустро-угарских органа.

7. Да моментално ухапси две именоване особе које су уплетене у атентат по истрази коју је прелиминарно спровела Аустро-Угарска.

8. Да ефикасним мерама спречи нелегални пренос оружја и експлозива преко границе.

9. Да упути Аустроугарској објашњења поводом изјава високих српских званичника у Србији и иностранству, који су изразили непријатељство према Аустроугарској.

10. Да без одлагања обавести Аустроугарску о испуњавању ових обавеза.

Одговор српске краљевске владе на аустроугарски ултиматум написали су Стојан Протић и председник владе Никола Пашић, који га је лично уручио барону Гизлу. А тај одговор је, чак и према суду немачке дипломатије, био ремек-дело.

Имајући у виду крајњу исцрпљеност балканским ратовима, српска влада је прихватила све захтеве, сем да аустроугарски органи воде истрагу у Србији, јер би то представљало кршење устава и суверенитета Србије.

Аустроугарска је то искористила да 28. јула 1914. Србији објави рат, чиме је у ствари започела Први светски рат.

* * *

Због цензуре и блокирања свих медија и алтернативних погледа, пратите наш Телеграм канал

Помозите наш рад

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram

Најмасовнији злочин на Косову и Метохији под патронатом НАТО-а након ''успостављања мира'' 1999. године

Масакр у Старом Грацку је убиство 14 српских жетелаца који су отишли у поље да жању пшеницу на својим њивама.

Српске жетеоце су убили припадници албанске терористичке тзв. "Ослободилачке Војске Косова" "ОВК/UQK" , 23. јула 1999. свега месец дана по доласку припадника КФОР-а и власти УМНИК-а на Косово и Метохију, после Кумановског споразума 10. јуна 1999.

Иако су имена убица добро позната, ни данас после 22. године нико није изведен пред лице правде, јер је ЕУЛЕКС одустао од даље истраге. Најтрагичније је то што ни српске власти не желе да ово свирепо убиство квалификују као (ратни) злочин.

ЗЛОЧИН

У смирај дана 23. јула 1999. догодио се можда и највећи злочин у покрајини, након доласка КФОР-а. Око подне тај дан 14 српских земљорадника (међу којима и једно дете) је изашло у поље, на своје њиве да пожању жито на својим њивама. Српски земљорадници су у страху за своје животе тражили од војника КФОР-а да их заштити када иду у поље да раде, али они су се правдали да нема довољно средстава за то. Из суседног албанског села Стари Алаш у рано предвечерје око 20 сати, пришла је група албанских терориста "ОВК/UQK" коју је предводио Бег Шаћири са својом групом.

Жетеоци су преварени, према сведочењу, јер су крвници пришли обучени у униформе британског КФОР-а. За њих је, очигледно, било средстава. Жетеоци су помисли да је на крају КФОР ипак одлучио да им пружи заштиту јер је тај регион под надлежношћу британског КФОР-а. Када су злочинци пришли довољно близу да су жетеоци већ могли да схвате о чему се ради и ко је то дошао, било је прекасно...

Након свирепог мучења, где су жртве касапили, вадили им срца, мозак и секли делове тела, излагали их врелом ваздуху из ауспуха који им је пекао очи и лица, терористи - монструми су пуцали по њима из 9 пушака (7,62мм) и 2 пиштоља, а затим отишли.

После злочина неколико мештана села Старо Грацко је покушало да приђе месту злочина али су били страховито уплашени видевши шта се десило. Неки мештани су кренули одмах у избеглиштво, а већи део је остао, желећи да остану на својој земљи. На крају је КФОР стигао али тек да обавести породице жетелаца да им се нико неће вратити жив са поља.

Тела су одвезена у болницу у Приштини ради обдукције, резултати никада нису званично саопштени. Наредних дана су мештани ископали раке и достојно сахранили жетеоце.

Једна од рођака са фотогрфијама свих убијених . / Фото: И. М.

Сат времена након злочина у Старом Грацку, припадници британског КФОР-а су затворили све прилазе око Старог Грацка.

Учитељица Милева Пешић се присећа те ноћи. Била је то ноћ ужаса коју то село, а ни једно друго у околини, не памти. Када су дошли војници КФОР-а да саопште вест, тражили су да приђу само мушке главе из тих породица "све мушке главе из тих породица биле су побијене, није било никога да саслуша вест" присећа се учитељица.

Потрага за злочинцима је настављена наредних дана. Тек 9. августа 1999. је ухапшена Шаћиријева група (56 терориста "ОВК/UQK"), која је у НАТО бази провела 12 дана. Пуштени су по налогу „са врха“. Јавности је објављено да „нема довољно доказа“. Иако је тада у НАТО бази сачињено неколико докумената које говоре о томе да су злочинци били испитивани и да су све признали британским војницима КФОР-а.

Полиција УМНИК-а је 28. јула 1999. извршила претресе у 25 кућа Албанаца, али није нашла доказе. На школи у Старом Грацку је стављена плоча са именима свих 14 погинулих у овом злочину.

Масакр у Старом Грацку је убиство 14 српских земљорадника, који су отишли у поље да жању пшеницу на својим њивама. #Старо #Грацко #масакр1999 #Косово #Метохија #ОВК #UQK

На плочи су поред имена погинулих записани и следећи стихови:

„У МОМЕ ПОЉУ ВЕСЕЛА
ЖЕТВЕНА ПЕСМА НЕ ЧУЈЕ СЕ ВИШЕ!
А НА МЕНИ ЈЕ ДА СВЕДОЧИМ И ПАМТИМ,
ЗЛО ПОЧИЊЕНО ДА НИКАД НЕ ЗАБОРАВИМ!“

Недуго након сахране српских жетеоца из Старог Грацка, надгробне плоче жртава су порушене, у неколико наврата током година уништавана је и спомен-плоча а терор над Србима у овом селу се наставља до данас.

Осим скрнављења постављене су нагазне мине око гробља, тако да Срби не могу да иду на гробље нити да запале свеће својим најмилијима. Када су Срби затражили опет помоћ од КФОР-а да разминира гробље, према сведочењу породица, војници КФОР-а су се смејали рођацима погинулих у лице.

Капелна црква на гробљу у Старом Грацку. Минирана у једном од више насртаја до сада. / Фото: И. М.

Један Албанац из села Стари Алаш, који је долазио у Старо Грацко да ради, дружио се са мештанима, Србима, убијен је након 26. јула 1999. јер су се Албанци бојали да не ода комшијама ко је убио српске жетеоце старограчане. Очигледно је да се међу Албанцима одлично зна ко је убио жетеоце.

Породице жртава су у Косовској Митровици (администрација Републике Србије) добиле решења, да су жртве из Старог Грацка умрле природном смрћу?!

ИМЕНА ЖРТАВА

Седам жртава је живело у селу Старо Грацко, а остали у суседним селима.

Андрија М. Одаловић (1967.), није имао доњи део, јер му је био одсечен.

Јовица Живић (1970.), погођен метком, а исечена му је десна рука и уво.

Радован И. Живић (1967.), погођен метком, масакриран ножем.

Слободан Ч. Јанићијевић (1965.)

Миле Ђ. Јанићијевић (1957.)

Новице М. Јанићијевић (1961.)

Момчило Ђ. Јанићијевић (1946.)

Станимир М. Ђекић (1955.), заклан и вене му исечене.

Бождар Ђекић (1955.), заклан, гркљан му пресечен, одсечене му руке и ноге.

Саше Ј. Цвејића (1973.)

Љубише Д. Цвејић (1939.), погођен метком, потом заклан, није имао гркљан.

Никола Д. Стојановић (1936.), масакриран

Миодрага Тепшић (1951.), масакриран по ногама и телу. Он је највише масакриран.

Милована Јовановић (1969.), масакриран и очи су му паљене на ауспух трактора.

Чланови породице Јанићијевић са фотографијама својих најближих убијених на пољу / Фото: И. М.

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Бег Шаћири, од оца Исмаила, рођен15. јула 1960. у селу Црни Брег, крај Липљана. Има жену Хамиду (1961.), са којом има синове: Мухамеда (1981.) и Фикрета (1982.); и ћерку: Ксилу (1984.). За време рата на простору Косова и Метохије 1998-1999 командовао је јединицом „Фортуна“ у оквиру 121. бригаде ОВК, са којом је по сопственом признању починио многе злочине. Између осталих и овај у Старом Грацку.

Линда Кренази, од оца Сабрија, рођена 30. марта 1979. године. Била је чланица 96. батаљона при "ОВК/UQK", која је вршила злочине у околини Неродимља, на југоистоку Косова и Метохије. У Урошевцу јој је био штаб "ОВК/UQK". Од 10. априла 1999. борави на Паштрику. Тада је приступила "ОВК/UQK" и учествовала је у неколико напада на српске цивиле и полицајце. 22. маја 1999. је рањена и отишла на лечење у албански град Брурел. Вратила се на Косово и Метохију 8. јуна 1999. и наставила борбу у својој терористичкој јединици "ОВК/UQK".

Ајваз Корпузи, од оца Бехрама, рођен је 21. маја 1956. у селу Седларе, општина Липљан. Отишао је као младић у Републику Албанију, где је боравио 1991. Тамо је одслужио војни рок. После одлази у Западну Европу где се придружио албанској емиграцији, која се бавила организованим криминалом (дрога, проституција, шверц оружја, пљачке, уцене…). На Косово и Метохију долази 1998. године, па је одмах постао члан 121. бригаде "ОВК/UQK", официр њихове "Војне полиције". Са својом јединицом је био активан у борби против српске полиције и ВЈ. Имао је подугачак низ злочиначких акција у којима је учествовао (Клечка, Црнољево, Лапушник, Магура, Словиње…). Сматра се главним организатором етничког чишћења општине Липљан. Један од његових злочина је и овај у Старом Грацку 23. јула 1999.

Ахмет Батифу
Илир Батифу
Наим Батифу
Мухамед Адеми
Зенел Амерлаху
Ментор Амерлаху
Блерим Хокса
Али Мејзиноли
Милазим Битићи
Блерим Јашаница
Рахим Подварица
Шабани
Салиху Шаћири
Бесим Алиу
Зења Бечај

Имена осталих злочинаца који су пронађени, именовани и лоцирани од стране УНМИК полиције такође бивају откривена у међувремену. Њихов списак објавио је новинар Милован Дрецун у једној од својих емисија "Изазови истине" посвећене Старом Грацку. Из неког разлога, како сам каже, чекао је да прође десет година да би објавио емисију.

"Располажемо обимним, строго поверљивим материјалом УНМИК полиције о масакру у селу Старо Грацко. Из материјала који је означен као "веома осетљив", види се да је спроведена детаљна истрага, да је ухапшено 20-торо људи осумњичених да су испланирали и реализовали овај масaкр" каже Дрецун у емисији "Изазови истине", сниманој 2002. године али емитованој више од десет година касније.

Од 2010. године, некако упоредо са прогоном епископа Артемија као тврдог борца за очување Косова и Метохије, на парастос који служе узурпатори и безаконици ове Епархије, почињу да долазе и сарадници шиптаских сепаратиста, запослених у њиховим квази-институцијама. Из године у годину долазили су све "важнији" представници шиптарских квази - институција и то у друштву велеиздајника из српске Владе.

Тако је ред дошао и на онога за кога нико не би могао помислити да ће доћи. Како се то каже, "вратио се на место злочина" - Хашим Тачи лично. Он је 2016. године повукао незамислив потез - положио је венац српским жетеоцима масакрираним у Старом Грацку у лето 1999. године од стране шиптарских терориста чијих јединица је он био командант.

У краткој изјави тада Хашим Тачи ни једном једином речју није обећао нити најавио хапшење теориста и зликоваца који су ово починили. На тај начин је изразио чврсто уверење да злочин над српским жетеоцима и није злочин и да се и сам слаже са таквим методама јер не намерава да казни друге злочинце.

На овај начин Тачи је показао и да зна ко су починиоци! Да јесте био би прозиван зашто ништа не чини. Ћутањем је исказао своју праву намеру.

ПОСЛЕДИЦЕ

Епископ рашко-призренски Артемије је успео са неколико људи септембра 1999. године да оснује Српско Народно Веће Косова и Метохије, које је требало да организује живот Срба у покрајини након окупације. "ОВК/UQK" је тада трансформирана у Косовски Заштитни Корпус (КЗК), па су од терористичке организације постали легална оружана формација. Нереди и хаос у српској покрајини су настављени у наредним годинама. 2003. године је убијено двоје деце, рањено четворо а повређено ок остотинак бежећи од хладнокрвних убица у Гораждевцу. Средином марта 2004. отпочиње велики погром српског живља, када је више од 50.000 Албанаца напало око 16.000 Срба у целој покрајини Косово и Метохија, почињена је огромна материјална штета, а убијено је више Срба.

Британци, који су здушно помогли Албанцима да изврше геноцид над Србима, протерују их, убијају и пљачкају, данас се хвале својим учешћем у тој "мировној мисији", ето, баш у Липљану.

One from the archives from 20 yrs ago, this chap supported us while I ran Pegasus 3 HLS during the #Kosovo conflict #MAOT #Motley @Joint_Heli #Lipljan @Ridge_Too_Far #JHSU #OpAgricola pic.twitter.com/50EFsKYeld
— Beefeater402 (@spike_abbott) November 5, 2019

Фебруара 17. 2008. године у Приштини под одобрењем НАТО пакта и ЕУ, проглашена је држава тзв. "република Косово". Неколико десетина држава у свету је по диктату САД и Велике Британије признало ту парадржаву и успоставило дипломатске везе са њом. Ипак, она је до данас остала марионета која никоме не делује убедљиво нити је способна за самостално функционисање. Русија не дозвољава да се усваја као коначно решење које није у складу са Резолуцијом 1244 која гарантује пуни интегритет Републике Србије.

ХАПШЕЊА

Октобра 2007. године полиција УМНИК-а је ухапсила Мазљума Битићија, из села Велики Алаш код Липљана, због сумње да је умешан у овај злочин, али је пуштен после 2 месеца, због „недостатка доказа“. До данас нико није одговарао за овај злочин јер постоји огроман интерес Запада, који и врши снажан притисак на све, да истина не изађе на светлост дана. Са једне стране то чува кредибилитет "мировне мисије", са друге за јавност прећутно а за Србе са Ким више него јасно показује се да злочинци неће бити кажњавани ни за најмонструознија непочинства.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Слике из српске прапостојбине: Срба скоро да нема, али има ''Српске листе'' - КМ Новине
Село Старо Грацко на Косову и Метохији, познато је по томе што су терористи "ОВК" у једном дану, 23. јула 1999., убили 14 српских жетеоца на повратку са својих њива. Масакр неко још и помене с времена на време али само село и његове житеље тек о парастосу.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Крвави петак у Старом Грацку (ВИДЕО) - КМ Новине
Крвави петак у Старом Грацку (ВИДЕО) #Staro #Gracko #Masakr #Žeteoci #Ubistvo #Šiptari #Kosovo #Metohija #Mediji #Vesti #Separatisti #Žrtve #kmnovine Тела погубљених сељака одмах су превезена у Приштинску болницу, није се чекало јутро да се место злочина подробније сними и истражи. Ово је предупредила то да новинари евентуално сниме тела на њиви.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Ко је вратио Тачија у Старо Грацко, на место злочина? - КМ Новине
Ко је вратио Тачија у Старо Грацко, на место злочина? Бесомучна кампања за вештачком "нормализацијом односа" одвија се ових дана активније него икада до сада. Тачи је пред спомен плочом положио венац у боји заставе такозваног "независног Косова"Но, запрепашћењу овде ниј крај.

* * *

Због цензуре и блокирања свих медија и алтернативних погледа, пратите наш Телеграм канал

Помозите наш рад

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram

понедељак, 4. септембар 2023.