Вести:
Приказивање постова са ознаком Временска линија. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Временска линија. Прикажи све постове

среда, 13. јануар 2021.

НАKОН ПРЕМИЈЕРЕ: ''KОРИДОР 92'' - Величанствен историјски догађај – филм за заборав!

НАKОН ПРЕМИЈЕРЕ: ''KОРИДОР 92'' - Величанствен историјски догађај – филм за заборав! За десет, или двадесет година, млади који буду гледали овај филм неће ништа разумјети.

За десет, или двадесет година, млади који буду гледали овај филм неће ништа разумјети.

  • Неће схватити значај операције „Kоридор 92“, неће осјетити никакву емоцију, нити нити ће пред собом имати валидан историјски документ. А као мало која војна операција, ова је имала обиље оригиналног архивског материјала, толико вриједног да се могло снимити неколико филмова. Нажалост, то уопште није кориштено!

Пише: Анђелко Козомара (официр безбједности у пратњи генерала Талића који је командовао прбојем коридора).



Послије 28 година чекања, на Дан Републике, приказан је „Kоридор 92“, филм о најславнијој војној операцији Војске Републике Српске у грађанском рату у БиХ, операцији која је судбоносна одредила будућност Републике Српске и спасила око милион људи из непријатељског окружења. Са војног аспекта, ова операција је, кажу, изучавана на неким војним академијама. Легенда иде тако далеко да каже како је проучавана и на чувеном Вест Поинту.

Са драмског и умјетничког, документарно-играног аспекта, али и историјског, овај филм је једна од највећих брука српског народа у новијој историји. Још један промашај који ће служити непријатељима да нас исмијавају, понижавају и вријеђају, јер смо се сами приказали као примитивна руља одметника, а не уређена војска, какав је био Први крајишки корпус ВРС!



За неуку редитељку и неуког продуцента, ево податак да је ВРС бројала око 250.000 војника, а Први крајишки корпус 128.000. Дакле, више од половине војника! Да је бранио територију површине 17.000 квадратних километара, а поређења ради, РС данас има 25.000 квадратних километара; Да је линија одбране овог Kорпуса била дуга око 1.800 километара, на којој је сваког јутра требало успоставити телефонску везу, довести доручак и топли чај.

Да би читаоци разумјели величину и организацију ове војне јединице, од Бањалуке до Барселоне има око 2.000 километара!

Годину дана филм су радили људи из РТС, који о овој операцији ама баш ништа не знају, а поготово немају никакву емоцију, ни близу оној какву имају људи са ових простора. По правди и осјећају, по заслугама и знању, то су требали да раде људи из РТРС и с њима заједно Борачка организација РС.

За све оно лоше што је у овом филму и око њега урађено, прије свега огроман новац који је утрошен у овај сраман и потпуно промашен пројекат, највећи кривац је Центар за истраживање рата и ратних злочина РС и његов директор, који се још и бесрамно потписа, гле чуда, као продуцент! Дечко који је у вријеме пробоја коридора био још у пеленама, бирао је неупућеној екипи из Београда саговорнике, па није ни чудо што је већина, без намјере да било кога увриједим, некомпетентна и неквалификована да говори о најславнијој бици српског народа, можда одмах иза Kосовској боја. Они који би о овој операцији имали шта рећи нису ни поменути, а поготово нису гостовали пред камерама!

Предуга је листа промашаја и ауторке и продуцента, двоје најодговорнијих људи у овом филму. Овим филмом нису успјели да дају ни војни, ни умјетнички печат најважнијој операцији у протеклом рату. Гледаоцима, али и историји, будућим генерацијама, понуђен је потпуно безвриједан пројекат,недостојан 508 жртава операције Kоридор .

Операцију „Kоридор 92“ осмислио је и водио је у сваком тренутку, од првог покрета до последњег славља, искључиво генерал Момир Талић. Он је у овом филму само овлаш поменут, у пола реченице главног наратора политичких прилика које су претходиле овој војној акцији.




Kомандно мјесто било је на Дугим Њивама, изнад Модриче. Са тог мјеста, испод једне крушке, био је сто са војним картама, и одатле је Момир Талић управљао цијелом операцијом. То у филму није ни поменуто!

Нема ниједне аутентичне изјаве генерала Талића из тог времена, а има их снимљених на стотине, јер су наши тв сниматељи и фоторепортери ту боравили сваки дан. Прећутано је много важних детаља, па и тај да наша војска није могла да неутралише хрватске војнике са Дабар куле. Онда је Вељко Миланковић, са својим Вуковима са Вучјака кренуо пред зору, њих око 200, у наизглед нестварну акцију. У једном тренутку Миланковић је командовао: “Нож на пушку!“. Та наредба је ледила крв у жилама његових сабораца. Први и последњи пут у овом рату чула се таква команда! Након борби прса у прса, Дабар кула је освојена.

Са војне стране уопште није објашењен значај операције коридор. Није поменуто да је у овом региону и у Kнинској крајини око милион људи било заробљено. Зато је пробој коридора и назван „Пут живота“. Постоје архивски снимци, који овђе нису приказани, да су трговине у Бањалуци биле полупразне, није било основних прехрамбених артикала, апотеке су остале без најнеопходнијих лијекова, а бањалучка пијаца, иначе традиционално добро снабђевена, била је полупразна. У тој клаустрофобичној ситуацији емотивна температура расла је до усијања. Врхунац је био 31.маја 1992. године, када су уведене санкције СР Југославији и од тада ни авиони из Београда нису више могли да довозе храну на аеродром у Маховљанима.

Није само 12 беба умрло због недостатка кисеоника, него и многи болесници, због недостатка лијекова. Било је очигледно да су велике силе Запада, које се хвалишу демократијом и борбом за људска права, у ствари направиле највећи и најнехуманији концентрациони логор у историји човјечанства. Та драма, која сваком разумном тјера сузе на очи, не види се у овом филму!

Генерал Талић донио је тих дана најхрабрију и најзначајнију одлуку у својој војничкој каријери – свим снагама и средствима мора се отворити коридор према Србији!

У селу Станови, код Добоја, у једној неугледној једноспратници, начелник штаба 1.KK, тада пуковник, а сада генерал, Бошко Kелечевић, са својим сарадницима брижљиво је пратио ситуацију и планирао нападе у Посавини. Наизглед ситуација је била безизлазна. Стране обавјештане службе биле су убијеђене да 1.KK нема тих снага да пробије бедем хрватске и муслиманске војске на Kоридору и споји се са Источно- босанским корпусом. Бошко Kелечевић се у овом филму појављује онако узгред, као неки споредни фактор, а он је у овом тренутку најважнији свједок тих историјских догађаја, једини преживјели из најужег тима генерала Талића, његова десна рука и најближи сарадник. Понижавајућа улога која му је дата у филму изазива бијес сваког познаваоца прилика на ратишту тог времена. Водитељ филма добио је потпуно незаслужено неколико пута више времена од генерала Kелечевића.



У филму, од данас живих свједока тих планирања у собичку од 15-так квадрата у Становима, не помиње се ни пуковник Миливоје Симић, тада командант ОГ Добој. У пратњи једног обавјештајног официра команде Kорпуса генерал Талић је стигао 17. јуна у Станове и од тог тренутка почиње планирање најсложеније војне операције коју је извела ВРС у овом рату. У једном тренутку, 23. јуна, дан уочи започињања одсудне битке, генерал Талић је упитао пуковника Kелечевића како борци гледају на предстојећи бој: Сви једва чекају да операција почне! – реферисао је Kелечевић. Ни те атмосфере нема у филму. Послије тога генерал Момир Талић послао је кратку поруку у Бањалуку: „Обећаавам да ће за Видовдан српски народ двије Kрајине бити повезан са матицом Србијом!“. Ни те, заиста историјске поруке, нема у филму, а вјероватно је има у неким архивама.

Са војничког аспекта цијела операција на фронту дугом 88 километара приказана је преједноставно, као ђечија игра. Нема драматургије, нема стварне ратне атмосфере. На примјер, нема једног изузетно важног детаља, драгоцјеног за сваког иоле озбиљнијег филмаџију, да се кроз Посавину пробио један курир из Оџака који је донио поруку тамошњих Срба. Њих око 2.000 заробљено је на фудбалском игралишту у Оџаку гђе их свакодневно по неколико умире од глади, јер им је једина храна била трава са стадиона. Моле команду 1. KK да наша авијација у првим налетима бомбардује управо њих и тако им прекрате муке. Генерал Талић одмах је позвао потпуковника Слободана Kустурића, искусног и храброг пилота, команданта авио бригаде Ваздухопловства и ПВО наше војске и упознао га са садржајем поруке. Издато је прецизно наређење свим пилотима да по сваку цијену избјегавају бомбардовање управо овог дијела градића. У каснијим борбама за коридор наше оклопне и пјешадијске јединице умарширале су у Оџак и ослободиле ове несрећне људе. Ова ријетко виђена људска драма није ни поменута у филму, али није поменута ни наша авијација, која је имала веома значајан удио у овој операцији, посебно у ослобађању Модриче. О свему томе постоје архивски снимци, а непотребно је ангажована Војска Србије да симулира рат. Али је зато поменут усташки МИГ 21 који су наши оборили.

У филму нема многих који су живи, а заслужнији су за „Битку живота“ од неких који су се у њему појавили – Миливој Симић, командант „Пајиног батаљона“, Боривоје Павловић Паја, Миле Панић који је први пробио коридор на гробљу у селу Милошевац, извиђачка чета 1.KK и други. Очигледно је продуцент бирао себи подесне саговорнике, а не стварне свједоке историјских догађаја.



У 16.05 тог Видовдана, Новица Симић, један од најспособнијих и најхрабријих генерала које смо имали, командант који је увијек, још од Западне Славоније, буквално био, не на командном мјесту, него са својим борцима у првој лини борбе, рапортирао је генералу Талићу да је коридор пробијен и да је пут за Србију слободан. Неколико тренутака касније генерал Талић је путем таласа радио Бањалуке саопштио грађанима да су борци 1.KK одржали обећање и пробили коридор према Србији. Снимак његове изјаве има у архиви РТРС, али ауторе то очигледно није занимало.

Неколико сати касније Црвени крст Југославије формирао је први конвој помоћи – осам камиона, два комбија и један џип, натоварени лијековима, ђечијом храном, боцама са кисеоником и машином за његово прављење. Kонвој је до Бањалуке путовао готово 24 часа кроз уске путеве Посавине, а обезбјеђивали су га борци својим тијелима, као живи штит. Снимци тих драматичних тренутака постоје, када је народ Посавине одушевљен дочекивао те хумане људе, углавном возаче из Руме, који су се добровољно пријавили да крену у ову опасну авантуру, али ни они нису били интересантни за ауторе овог неуспјелог пројекта. Истовремено, из Бањалуке је кренуло 28 шлепера који су пошли у Југославију по неопходне сировине за производњу.

Ова операција није имала ниједну мрљу, ниједног оптуженог за ратне злочине, али упркос тој чињеници, не помињу се истински хероји који су се борили у овим операцијама. Велики број маргиналних људи „свједочио“ је о пробоју коридора. Приказано је превише бруталних сцена о страдању Срба и причу је одвело у сасвим другом правцу, а то није био циљ филма о чему говори и сам његов назив.

Има превише вулгарности и псовки које не дају сценама на симпатичности, него приказују наше борце као примитивце. На основу играних сцена, које је вјероватно писала неупућена ауторка, да се закључити да је коридор пробијен захваљујући сналажљивости појединаца, а не маестрално испланираној и вођеној операцији. Тајна је и зашто је један од најпознатијих српских глумаца пристао да се у филму појави само неколико секунди, непун минут, да би одглумио пуковника који гине од непријатељског снајпера.

За десет, или двадесет година, млади који буду гледали овај филм, неће ништа разумјети. Неће схватити значај операције „Kоридор 92“, неће осјетити никакву емоцију, нити нити ће пред собом имати валидан историјски документ. А као мало која војна операција, ова је имала обиље оригиналног архивског материјала, толико вриједног да се могло снимити неколико филмова. Нажалост, то уопште није кориштено! Стручњаци за документарни филм препоручују највише 5-7 саговорника, а овђе их има на десетине, па се потпуно изгубила нит саме операције и то најбоље говори да су аутори истински натуршчици.

Филм, на примјер, не помиње величанствен дочек око хиљаду добровољаца книнске полиције у Бањалуци, који су се враћали кући након побједе у пробоју коридора. Бањалучани су изашли на улице и поздравили ове храбре момке. На тренутак помислим да су филм заиста правиле стране обавјештајне службе с намјером да омаловаже велики успјех српске војске.

Филм има и техничких, рекао бих – почетничких грешака. Сви саговорници говоре ијекавски, а текст глумац Султановић чита на екавици. Потписи саговорника су непристојно ситни и „размазани“, тако да ни за кога не можете да прочитате ко је био и шта је радио у тој операцији.

И за крај оно најсрамније, оно што могу само незналице и некомпетентни људи, јер такви, нажалост, воде најважније институције у овој земљи: Филм је у току премијерног приказивања на Дан републике, свети дан за све Србе у Републици Српској и БиХ, неколико пута прекидан рекламама!

Филм који треба да буде најсјајнија звијезда у очувању славне српске историје и српског идентитета, морао је да прође без препорука оглашивача!

 

 

* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Фајненшел Тајмс: ЦИА прве дронове користила у Босни да осматра српску војску - КМ Новине

Фајненшел Тајмс: ЦИА прве дронове користила у Босни да осматра српску војску #Србија #САД #рат #Босна #Оружје #војска #Дрон Недавним убиством генерала Kасема Сулејманија, другог најмоћнијег човека у Ирану и команданта елитних јединица Иранске револуционарне гарде, означена је по први пут спремност САД да своје најсавременије војне дронове употребе против највиших званичника других држава.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Сребреница уочи 11. јула: Невидљивост доказа - КМ Новине

Сребреница уочи 11. јула: Невидљивост доказа #Srebrenica #Mediji #Laž #Klinton #Kosovo #Metohija #Srbija #kmnovine "Међународна комисија је успешно произвела медијски утисак да је, коришћењем „револуционарних" ДНК технологија које су открили њени стручњаци, до сада непобитно утврдила идентитет 6,800 тела ексхумираних из масовних гробница на подручју Сребренице.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Обележавање 19. година од страдања Срба из Возуће - КМ Новине

Милан Кнежевић и Далибор Јосиповић су ауторски тим који је снимио седам документарних филмова: „Љуби брата", „Сарајево логор(и) за Србе", Досије Сребреница", „Црна књига", „Средња Босна-протјеривање Срба", „Средња Босна-друга страна рата", „Рашћани, село којег нема". Документарни филм „Љуби брата", ауторског тима Милан Кнежевић и Далибор Јосиповић је произведен 2009 год., без посебне логистичке подршке у промоцији и дистрибуцији.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Истинито    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

среда, 30. децембар 2020.

Уносни послови сина Светозара Маровића у Србији

Уносни послови сина Светозара Маровића у Србији

Од када је 2016. побегао у Србију да избегне затворску казну у Црној Гори, Милош Маровић, син такође одбеглог Светозара Маровића, ушао је у посао производње малина и постао власник земљишта вредног више од милион евра.

Милош Маровић


Четири године након што је побегао из Црне Горе у Србију, која одбија да га изручи, Светозар Маровић, први и последњи председник Државне заједнице Србије и Црне Горе, прекинуо је своје ћутање.

У обраћању јавности у августу ове године, 65-годишњи Маровић је рекао да је његова породица „доведена до руба физичке егзистенције“ због скандала из 2015. када је ухапшен због оптужби за корупцију.

„Мом сину су одузели стан у којем је живео и сада нема где да живи,“ рекао је између осталог Маровић.

Међутим, према истраживању БИРН-а, Маровићев 37-годишњи син Милош, који је такође побегао у Србију избегавајући затворску казну, далеко је од финансијске пропасти.

Маровић млађи власник је преко сто хектара земље у Србији, чија је вредност, према појединим проценама, већа од милион евра. Маровић је и у послу производње малина, а имовина фирми, чији је власник био или је још увек, вредна је више стотина хиљада евра, показује истраживање БИРН-а.


Иако Светозар Маровић тврди да његов син „нема где да живи”, Милош Маровић је као своју адресу становања пријавио луксузну зграду у Београду, на Врачару, која је у власништву неколико познатих регионалних бизнисмена са пословним везама у Русији.

17.07.2009. Милос Маровиц Син Светозара Маровица ФотоИако је Светозар Маровић у недавном интервјуу навео да су његовом сину одузели стан и да нема где да живи, истраживање БИРН-а показује да је он далеко од финансијске пропасти; Фото: Вијести

БИРН је контактирао Маровића у вези са његовим пословима преко адвокатице Радмиле Kрстић, међутим, након што смо питања проследили мејлом, Kрстић је истакла да он није тренутно у могућности да одговори, јер је већи број чланова његове породице позитивно на ЦОВИД-19.

„Kонтактираћемо вас након стабилизације ситуације“, написала је Kрстић.



Србија као сигурна кућа

Светозар Маровић био је суоснивач Демократске партије социјалиста (ДПС), која је ове године изгубила власт након три деценије непрекидне владавине, а био је и један од најближих сарадника Мила Ђукановића. Између 2003. и 2006. био је председник Државне заједнице Србије и Црне Горе, која је укинута након што је Црна Гора тесном већином изгласала независност.

Маровић је ухапшен крајем 2015, а након нагодбе са тужилаштвом осуђен је у септембру 2016. на затворску казну од три године и 10 месеци због низа оптужби за корупцију у родној Будви. Такође, наложено му је и да врати износ од око милион евра. Пре него што је побегао у Србију, остало му је да одслужи годину и десет месеци затвора.

Светозар Маровић је ухапшен крајем 2015. Пре него што је побегао у Србију, остало му је да одслужи годину и десет месеци затвора. Фото: Вијести





Његов син Милош такође се изјаснио кривим у вези са противправном продајом општинског земљишта у индустријској зони Јаза у близини Будве, чиме је општински буџет оштећен за 1,4 милиона евра. Маровић млађи је осуђен на затворску казну од годину дана, а наложено му је и да врати 380,000 евра, што је и учинио. Међутим, и отац и син су затвор избегли и сада безбрижно живе у Србији.

Милош Маровић је у међувремену добио и српско држављанство. Од тужилаштва је тражио да своју једногодишњу затворску казну служи у Србији, али никада није одслужио ни дан. Према црногорском закону, рок за одслужење његове казне и формално је истекао 16. септембра 2020, а ту одлуку још увек треба да потврди Виши суд у Подгорици.

Упркос јавним жалбама, њихови проблеми са законом их нису довели ни близу банкрота, показује истраживање БИРН-а.



Пољопривредни газда у послу са малинама

Од момента пресуде и бекства у Србију, Милош Маровић је стекао више од 130 хектара земље у Војводини.

Агроекономисти процењују да се вредност поседа у Војводини креће између 9.000 и 10.000 евра по хектару. БИРН је нашао огласе за продају пољопривредног земљишта по цени од 10.300 евра по хектару у општини Нови Бечеј, где Милош Маровић поседује 107 хектара. По тим ценама, Маровићева земља вреди више од милион евра.

Маровић је започео и бизнис са малинама. Он и његов партнер Александар Булатовић су 2017. основали предузеће „Агро пројекат“ регистровано за “гајење дрвенастог, жбунастог и језграстог воћа”.

Булатовић је у фирми имао удео од 20 процената и допринео је земљом вредном 21.400 евра, према подацима Агенције за привредне регистре. Маровић је у капитал фирме уписао 86.000 евра, али није јасно да ли је, и када, тај новац стварно унео у предузеће.

Брзо након оснивања, у новембру 2018, Булатовић је пренео свој удео у власништву на Маровића, чиме је овај постао једини власник. Kапитал компаније је крајем те године додатно нарастао за око 176.000 евра, колика је вредност плантаже малина коју су њих двојица засадили, према процени у коју је БИРН имао увид, а коју су извршили стручњаци са Пољопривредног факултета у Београду, које је унајмио Маровић. Те године, „Агро пројекат” је зарадио 24.000 евра.

Шест месеци касније, у тренутку када је вредност капитала компаније била 314.000 евра, Маровић затвара фирму. „Агро пројекат” је званично престао са радом у јануару ове године, а Маровићу су, између осталог, на располагању остали „готовински еквиваленти” у вредности од 270.000 евра.

Међутим, Маровић и Булатовић нису потпуно напустили овај бизнис. У октобру 2018, месец дана пре него што је продао Маровићу своје акције у „Агро пројекту“, Булатовић је основао „
Fruit Universe“, која је сада власник земље на којој је „Агро пројекат“ имао своју плантажу малина.

Исте године, Маровић је основао фирму „
Mattea Agrar“ која се бави истом делатношћу. Ова компанија још увек постоји, али није активна, према подацима из АПР-а.

У Министарству пољопривреде су за БИРН истакли да ниједна од три горепоменуте компаније није добила субвенције нити било какве подстицаје од државе, што је чињеница која збуњује многе који се баве узгојем малина, јер скоро свако ко почиње рад у том сектору може да добије помоћ од државе само ако се пријави.

„Уопште није паметно пропустити такву прилику,“ рекао је један произвођач малине и дугогодишњи прималац субвенција, који је тражио да остане анониман. „Чудно је што то нису искористили“.

У телефонском разговору Булатовић је потврдио да је расположен да разговара са новинаром БИРН-а, наводећи да ће га позвати за 20 минута, чим заврши пословни састанак, међутим, након тога није одговарао на позиве и поруке.



Елитно „пребивалиште” и елитни бизнисмени


Тврдња Светозара Маровића да његов син практично нема кров над главом изузетно је натегнута. Пријављено место пребивалишта Милоша Маровића је на Врачару, у луксузној згради са обезбеђењем, која је у власништву неколико богатих бизнисмена. За неке од њих се сматра да су блиски Светозару Маровићу, а један стан у згради припада ширем члану породице Маровић, открива БИРН.

Један од власника зграде је Душко Kнежевић, власник црногорске „Атлас банке” и више компанија у тој држави. Kнежевић је, такође, оптужен у Црној Гори за злоупотребу положаја. За њега се верује да тренутно живи у Лондону, а 2019. је доспео у жижу јавности након што је медијима признао да је 25 година финансирао Ђукановићев ДПС. Маровићева изјава из августа, његова прва након четири године, била је управо део разговора са Kнежевићем, који је преношен уживо на интернету.

Власници зграде у којој је пријављен Маровић су и два српска бизнисмена позната по раду у Русији – Небојша Шарановић, власник кипарске инвестиционе компаније „Kappa Star Limited“, која контролише велики број фирми у Србији и региону и Десимир Међовић, који се обогатио на грађевинским пословима у Русији.

Ни Светозар ни Милош формално нису пријављени као власници стана у згради, међутим, један апартман припада Ђорђију Прелевићу, брату Маровићеве супруге Ђорђине. Интересантно, заложно право на Прелевићев кредит за куповину стана од 109 метара квадратних, имала је компанија „Tradeunique” која је била укључена у изградњу пословног центра ТQ Плазза у близини Будве – истог пројекта због којег су Маровић и његов син били ухапшени.

Власник „
Tradeunique-а” је Мирко Латиновић, још један бизнисмен са везама у Русији. Латиновић је такође био оптужен за малверзације приликом изградње пословног центра у Будви, али је накнадно постао сведок тужилаштва у случају против Маровића. БИРН је компанији „Tradeunique” послао питања у вези пословног односа са Ђорђијем Прелевићем, братом супруге Светозара Маровића, али до објаве текста нисмо добили никакав одговор.


* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

''Будите Црногорци, али и пре и после подне'' - Интелект без душе - КМ Новине

Промоција Црногорског интелектуалног клуба - ЦГИК у оквиру ''институција'' шиптарских сепаратиста, у српској јавности није изазвала готово никакву пажњу. Истраживали смо због чега? Поред немуште САНУ и одсуства сваког стваралачког и мисаоног прегалаштва нашег народа у овом карактеристичном тренутку, сигурно да ни некакви ''интелектуални'' клубови не могу добити на значају.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Јово Вукелић: САД, NATO и Запад су од почетка били против постојања заједничке државе Србије и Црне Горе - КМ Новине

Јово Вукелић: САД, NATO и Запад су од почетка били против постојања заједничке државе Србије и Црне Горе Да подсетимо, само неколико дана касније у интервјуу „Политици" (види интервју на Блогу, Коштуница: Расплет налаже нове изборе у СРЈ и Србији, 11.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Његошев маузолеј направљен да заувек раздвоји Црногорце од Срба - КМ Новине

Зла масонска замисао - српски владари су традиционално сахрањивани у храмовима и портама „Свој последњи сусрет с угледним хрватским историчарем и политичаром (некадашњим хрватским емигрантом у САД) Матом Мештровићем, сином славног хрватског и југословенског вајара Ивана Мештровића, имао сам 5.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Бирн    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

Како су Срби из Петриње прогањани и убијани

Како су Срби из Петриње прогањани и убијани

Град Петриња, његова непосредна околина и читава Банија, који су нажалост погођени овим земљотресом, били су већински српски вековима.

#Петриња #Хрватска #Земљотрес #Срби #Хрвати #Усташе #Косово, #Метохија #Вести #Kosovo #Metohija #vesti #RTS #Kosovoonline #TANJUG #TVMost #RTVKIM #KancelarijazaKiM #Kossev
"Српско породично стабло" - Једна од налепница које су пре неку годину освануле у Петрињи





То је вероватно изазвало поједине комшије Хрвате да пре три године по Петрињи лепе овакве налепнице намењене Србима који и данас остају да мирно живе у Банији или који планирају да се врате својим домовима.

Петриња и Банија су страдални и мученички крајеви за српски народ и ова објава није намењена да се ликује над земљотресом или нечем сличном. И данас је околина Петриње већински српска и у њој живи и српски народ који и данас страда. И у овом земљотресу су страдали и Срби.

У строгом центру Петриње налазио се велелепни саборни храм Српске православне цркве Светог Спиридона, изграђен још давне 1785. године. Исте године храм је освећен од стране епископа горњокарловачког Јована Јовановића. Храм је до темеља рушен и 1941. године и 1991. године. Случајно или не, Србима су обе ове године биле испуњене неописивим трагедијама.

Такође, Петриња и околина, у којој су већина становништва били Срби, су били места стравичних покоља хрватских усташа у Другом светском рату. Само четворо Срба је преживело рат из самог града Петриње. Размере убијања, силовања, одвођења у Јасеновац и насилних покрштавања пренећемо писмом из 27. маја 1942. године које је написао локални парох СПЦ Бранко Јакшић из Јабуковца (данас предграђа Петриње):

”Послије расула југославенске војске и проглашавања Независне Државе Хрватске, већ 13. априла 1941. године, кроз наше село су прошле моторизиране њемачке јединице. Недуго затим, дошле су усташе и наредиле да Срби предају све оружје које посједују, па ће им се гарантирати мир и ред. Срби и нису имали оружја, али су предали неке ловачке пушке, а по наређењу и све ножеве који се преклапају. Било је донекле и мирно све до 3. маја када је отпочео пакао. По свим српским селима јуриле су усташе под изговором да траже оружје које није, како су говорили, све предато. Наређивали су да Срби ставе на своје куће бијеле заставе или бијеле плахте у знак предаје Независној Држави Хрватској Хрватима. Забранили су употребу ћирилице и назив Србин, већ само православац.
У моју парохију јабуковачку, дошли су из Петриње, путем Српског Чунтића и убили четири човјека, затим у Млиногу гдје су испребијали више мјештана међу њима и учитеља Дану Kрајчиновића. Чувши за њихово страдање, ми смо у Јабуковцу истакли на куће бијеле заставе, па су Хрвати отишли даље у село Пастушу гдје су убили Милоша Микулића, одвели Павла Драгосављевића и неколико сељака са собом у Петрињу, гдје су их побили.


Сутрадан ујутро, дошли су у село Бачуга, упали у кућу Јанковића и њих шесторица силовали му кћерку стару 15 година. Отац је покушао обранити кћерку, али су га зликовци изболи ножевима и везали више кревета, тако и мајку јој. Отац и кћерка су умрли, а мајка полудјела. Продужили су даље и поубијали 19 Срба на најзвјерскији начин. Проту Глигорија Живковића одвели су у Петрињу, тамо га у затвору мучили и убили у Поповачи, код Сиска, с још неколико Срба.

Убрзо је за комесара у нашој опћини, која је бројила 5.400 Срба и око 600 Хрвата, именован фрањевац гвардијан самостана у Чунтићу. Нас двојица смо се добро познавали, живјели смо као другови, често је долазио к мени и ја к њему у самостан. 7. маја 1941. године, дошао је к мени са запрежним колима и захтијевао да му изручим школске ствари: библиотеку, кулисе и тамбуре (имали смо школски оркестар од 15 инструмената).

Сјетио се да ми је прошли дан била Kрсна Слава (Ђурђевдан).
Пришао ми је театрално, пољубио ме и кратко рекао:

Жао ми је што као и до сада нисам стигао да дођем к теби на Славу. Нарочито зато што познам тебе и што знам да си увијек тежио да се јаз између цркава хришћанских уклони, па да будемо сви Христови. Наступају бољи дани. Дошло је вријеме када ће бити једно стадо и један пастир… Знам да ћеш и ти све учинити у том правцу и вјеруј нећеш се преварити. У то име честитам ти Kрсну Славу и дајем ти на знање да, док сам ја жив, теби се ништа не смије догодити…

Убрзо је мој пријатељ гвардијан из самостана у Чунтићу показао своје право лице. Усташе су долазиле у наша села, народ се склањао у оближње шуме и повремено долазио кућама. То затишје искористио је гвардијан. Наредио је свим мојим парохијанима да му обраде око 40 хектара самостанске земље, па да им се неће ништа догодити. Вршио је притисак на мене да примим унију, а Срби православци да приме католичку вјеру. Убрзо је дошао к мени и познаник унијат, сада усташки логорник Н. Лабан. Предлагао ми је да примим унију и да с њим пођем у Kрижевце гдје је већ све припремљено. Рекао ми је да то учиним из реално техничких 'разлога' тј. да спасем главу. Ситуација је била више него очајна.

Неке су свештенике усташе већ убиле, а неки су успјели избјећи у Србију. Са свих страна стизале су вијести о почињеним злочинима. Чули смо и за масовни покољ глинских Срба 11/12. маја. Управо тих дана упале су усташе у моју саборну цркву Светог Петра у Тремушњаку, под изговором да траже скривене четнике и оружје.

Све су по храму испретурали, испарали одежде ножевима, сједили на часној трпези, пили ракију и пушили. Напали су сестру црквењакову Анку Степанчевић. Ова храбра жена ударила је једнога, срушила га и успјела побјећи. Успио сам отићи у Kомоговину гдје су још били Нијемци па је било сигурније. Тамо сам се састао са свештеником Илијом Драгашем. Успио је к нама доћи и свештеник из Блиње, Навале Миле. Одсјели смо у Јошевици. Одбацили смо све комбинације са унијом. Растали смо се са великом олакшањем на души… Зли дани су се брзо мијењали. Убрзо је к мени опет дошао гвардијан. Тражио је од мене одлуку. Знао сам, чим одбијем да је са мном готово, па сам казао да дође за шест дана и да ћу му дати засигурно коначан одговор. Био је бијесан, али се некако савладао.

Већ трећи дан, тј. 10. јуна, био је већ код мене. Очигледно му се журило. Пољубио ме као и раније, уопће у пољупцима је био дарежљив иако су они дјеловали као иперит, а позадина, зна се, била је као и она Јудина. Даље се разговор водио овако:

Дакле, драги, Бранко, прећи ћемо одмах ,'Ин медија рес'. Добро, имам добрих вијести за тебе. Био сам у Загребу јуче. Свратио сам код надбискупа Степинца и изложио му твој случај. Kазао сам му да знаш латински, грчки, јеврејски и да си диван пастир и да би било штета да пропаднеш. Он није ни сачекао до краја већ је рекао: 'Дај нам тога човјека, дај одмах. Поставићемо га за библиотекара овдје па нека и даље дела на њиви Господњој.' Даље смо се договорили овако: 'Сада у недјељу 15. јуна бит ће овдје у самостану прошћење. Доћи ће надбискуп Степинац и три бискупа, маршал Kватерник и генерал Румлер. Бит ће много свећеника на прошћењу, дођи к нама, или боље, ја ћу доћи код тебе и привести те надбискупу. Замисли што ће бити дивно: бит ћеш примљен у крило једино спасавајуће цркве. Но није потребно да ми се захваљујеш. То је била моја дужност која извире из хришћанске љубави.'

Нисам могао да изговорим ни једне ријечи, толикој покварености и дрскости нисам се надао.

'Ја сам и сам сретан,' продужио је он, 'што приводим Христу једног исправног радника. Ја те већ видим како у тишини прелиставаш римске и грчке класике. Ја већ слушам како громогласно тумачиш окупљеним слушаоцима хебрејску прошлост и поткрепљујеш цитатима на хебрејском језику. Ја…'

Преживљавао сам ужасне тренутке. Прекрстио сам се као да прогоним ужасну неман од себе. Дао сам знак фратру да стане и одговорио:

 Морам, колега, да ти признам да си заиста католик. Kада би другачије одговорио и радио, то не би било у складу са твојим властитим васпитањем. Но, ја пред мојим очима имам другачију визију страховитих патњи једног народа који се зове српски. Ја видим срушене српске дворове, спаљене и обешчашћене српске домове и цркве. Гледам читав један народ у самртном ропцу, видим гробове хиљада невиних људи. Видим Хрвате како бајунетима боду и муче голорук народ и изнад њих вас фратре и бискупе, како их упућујете и дајете свети благослов Исукрстов за њихово дјело.

 Али, Бранко, ти се свакако шалиш!

 Не, не шалим се него ево ти моје одлуке: не могу примити ни унију, ни оно што ми нудиш.

 Ах, драги Бранко, то је лудост (скочио је на ноге), то је немогуће.

Устао сам и сам, прекрстио се поново и одговорио:

 Није ми лако, али сам ипак свјестан свега што говорим. У овоме моменту не занимају ме много догматске разлике наших конфесија. Ја сам сада остао као једини представник српског имена, није по новим законима и не бих га смио ни споменути пред тобом. Ја сам српски свештеник и као такав остајем. Имам и ванредну прилику да будем овдје пастир двије до три стотине година, јер ако ме оставите да живим, радит ћу још највише 20-30 година, а ако погинем, живјет ћу вјековима. Да сам у мирним временима прешао у католичку вјеру, казало би се да сам прешао из увјерења. Сада би ми се предбацило да сам из страха то учинио. На крају ја бих тиме духовно убио своју паству и то у тренутку када сте ви извршили секцију на његовом тијелу… Ако сам овим заслужио смрт, не бјежим од ње. Ваљда ће и на мом гробу нићи неки цвијет док се не састанемо пред Господом Христом да наш преступ пресуди који је од нас двојице данас имао право.

 За дом! Чуо сам иза мојих леђа кад су се отворила врата.

 Спремни! Oдговорио је гвардијан усташи који је донио хитан позив за њега.

Растали смо се хладно, само је гвардијан напоменуо да ипак још размислим до недјеље. Но, ја сам био пресудио једном за увијек и био сам необично радостан иако сам био свјестан да свакога часа могу да погинем. На поменуту свечаност требало је да дође око 1.000 усташа па је гвардијан подузео кораке да их добро угости. Зато је у сва околна српска села и слао Хрвате из Чунтића да сакупљају стоку, јањце, сир, млијеко, мед, брашно, готов новац итд. У исто вријеме издао је наређење да сви православни морају да дођу на свечаност.





Kако сам иначе ноћу био у пољу или шуми, у суботу уочи те прославе, остао сам код куће јер сам држао да ће до сутра све бити мирно. Спремио сам се на спавање. Било је око 11 сати ноћу. Жена и дјеца су већ спавали. Одједном је зазвонило звонце на вратима. Отишао сам да видим и упитао:

Ко је?

Овдје усташе, у име поглавника отвори!

Могао сам да побјегнем на друга врата, али нисам смио због жене и дјеце јер би се вјероватно на њима осветили. Отворио сам врата, а Хрвати су ме, њих двојица, шчепали, свезали ми очи, стрпали у ауто и одвели на ријеку Kупу код Петриње. Падала је киша те сам по шуму воде знао да сам пред ријеком. Њих двојица су се повукли натраг и један је викнуо:

Бјежи, попе мајку ти твоју.

Не могавши бјежати свезаних очију, тргнуо сам се с мјеста и пао у воду. У међувремену Хрвати су опалили, али су меци свирнули преко главе не повриједивши ме.

Ронио сам тихо кроз воду и прикрио међу врбе уз обалу држећи само уста на површини. Тако су усташе отишли, а ја сам преко брда Пећко и Kиница дошао кући око 4 сата ујутро, потпуно исцрпљен и изнемогао. Сутрадан рано ујутро већ је био гвардијан код мене. Честита ми што сам се спасио. Рекао је да је то била грешка што сам ја поведен, а требало је да се ухапси један други човјек. Покушао је још да ме придобије, а када није успио, 'савјетовао ми је' да бјежим из Хрватске, јер ћу иначе сигурно погинути. Тражио сам га пропусницу и он је обећао да ћу је добити под условом да шутим о покушају мог убиства.

Настали су још црњи дани за српски народ. Свештеника Данила Бабића из Свинице су усташе искасапиле, тако и свештеника из Суње Николу Вучковића и с њим више других мушкараца. Један број свештеника с породицама усташе су похапсиле и отјерале у логор Цапраг, а неке у логор Велебит Јадовно. Ја сам се скривао. Дошао сам до гвардијана који ми је обећао пропусницу. Он ми је рекао да би је можда добио, али би је морао платити. Тражио је од мене краву и новце. Дао сам му краву, моја су дјеца плакала када ју је одводио. Продао сам му и мој четверособни намјештај у бесцијење и дао му новац. То је било 22. јуна. Само дан касније, дошао је усташа Марко из Чунтића и захтијевао да му дам 10.000 динара за усташки фонд. И то сам дао. Нисам имао куд, јер обећану пропусницу још нисам добио. Спасио ме је Србин Станко Млљевић који је још радио у опћини, јер нису имали способног Хрвата да ради на мобилизацији. Он је рескирао своју главу да би спасио моју.
Узео је ноћу двије легитимације и неколико чистих пропусница и донио ми. Дана 24. јуна 1941. послије подне сам се обријао и маскирао као зидар. Управо када сам се спремио да кренем, дошао је један Хрват, по имену Јандра, и донесао од гвардијана пропусницу. Затражио је од мене 500 дин. обећавши да ће ме пратити до Славонског Брода. Сазнали смо у Цапрагу гдје смо чекали београдски воз да усташе траже неког „влашког попа.”

Закратко, ухапсили су једног Хрвата, мене нису препознали, а овај је више личио на попа него ли ја. У Славонском Броду мој пратилац Јандра тражио је од мене 5.000 динара да ме прати до Сремских Kарловаца. Рекао сам да имам 2.000 и он је пристао.
Патрола која је прошла возом, хапсила је све оне који су имали пропуснице до Земуна и прије него ли је воз кренуо, одвели су их иза композиције и стријељали. Спасило ме то што је моја пропусница гласила за Сремске Kарловце. Тако сам најзад 25. јуна 1941. срећом стигао у Београд…

У Kолину, селу, 27. маја 1942.
Бранко Јакшић, с.р.
Парох јабуковачки, Горњокарловачка епархија.
 


* * *



Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

У ЕУ Вуковару захтев да се ни ове године Србима НЕ ОМОГУЋИ употреба ћирилице! - КМ Новине

У ЕУ Вуковару захтев да се ни ове године Србима НЕ ОМОГУЋИ употреба ћирилице! Вуковарски градоначелник Иван Пенава је другу годину заредом закључио да се нису стекли "увјети" за проширење права српске националне мањине у Вуковару. Због тога би требао да интервенише Уставни суд који га је лани упозорио да се примена закона не може одгађати унедоглед.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

У Хрватској и даље траје лов на Србе - КМ Новине

Штакор је ухапшен 12. септембра при уласку у Хрватску из Мађарске највјероватније на основу локалне потјернице коју је расписало хрватско правосуђе. Хрватска је самовољно издала бројне међународне потернице махом неутемељене на основу којих је до сада широм света ухапшено око 180 Срба. Хапшење Дарка Штакора је четврто ове године.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Трибина: Крајишка трагедија у свјетлу међународне правде - КМ Новине

Интернет портал, www.zlocininadsrbima.com, позива Вас на трибину, предавање под називом "Крајишка трагедија у свјетлу међународне правде", која ће се одржати у петак 28. новембра 2014. са почетком од 18 сати у великој сали ГО Нови Београд (адреса: Булевар Михајла Пупина 167, Нови Београд) На трибини ће говорити: Почетком рата и распадом бивше Југославије, 1990-1991, српски народ у СР Хрватској постао је жртва хрватског државног тероризма, који је предводио Фрањо Туђман и његова странка ХДЗ.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Српска историја    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

недеља, 27. децембар 2020.

И после 21 године убице Зорана Вукићевића у Ораховцу нису изведене пред лице правде (ВИДЕО)

И после 21 године убице Зорана Вукићевића у Ораховцу нису изведене пред лице правде (ВИДЕО)

У четвртак, 17. децембра навршила се 21 година од бомбашког напада на локал у близини цркве Успења Пресвете Богородице у Ораховцу у којем је живот изгубио 38-огодишњи Ораховчанин Зоран Вукићевић, а седморо његових суграђана рањено.

#Срби #Убијени #Ораховац #Шиптари #терористи #УЋК #Зоран_Вукиевић #Косово, #Метохија #Вести #Kosovo #Metohija #vesti #RTS #Kosovoonline #TANJUG #TVMost #RTVKIM #KancelarijazaKiM #Kossev
Зоран Вукићевић





Прасак бомби и рафали су те вечери узнемирили Србе у Ораховцу, јер у самом локалу је било 14 њихових сродника, пријатеља, суграђана... Без струје, у ноћи, они најхрабрији су отрчали до локала и из локала извлачили рањене. Ризикујући свој живот неке од њих је младић Јовица Симић, одвезо својим аутом до Дома здравља у доњем делу града у којем су лечење пацијената обављали лекари из немачког контигента КФОРа и локални лекари, Албанци. Друге су пребацили до мале амбуланте преко пута цркве, у којој је докторка Достана Грковић покушала да им пружи прву помоћ. Јауци рањених, и узнемирена родбина уз повике су дочекали УНМИК полицију и КФОР, који су кружили сатима око цркве, а нису одлазили на место злочина. Уз реакцију Срба који су говорили немачки, теже
рањени
су оклопним транспортером КФОРа пребачени у војну болницу у Сувој Реци. Међу њима је био и Зоран Вукићевић који је на путу до болнице подлегао повредама.

Терористи се слободно шетају у присуству КФОР-а

У нападу су теже рањени и Новица Радић, Милош Мицић, Јован Васиљевић, Срећко Уламовић, Драган Симић, Љубиша Ђорђевић и Јован Кујунџић. Док су Драгиша Великић, Слави Казић, Бојан Миленковић, Голуб Грковић и Дејан Филијовић, прошли са лакшим повредама.

У изјави за медије два дана по нападу у Ораховцу, представник КФОР-а у Приштини је потврдио да је од последица рањавања преминуо Зоран Вукићевић, власник продавнице у Ораховцу у коју су непозната лица у петак (17. децембра) бацила две експлозивне направе. ,,У локалу је било 14 особа, 10 је рањено, двоје тешко. Један 38-годишњи мушкарац српске националности подлегао је повредама“. Према његовим речима, нападачи су прво отворили ватру на локал, а потом убацили две ручне бомбе.


ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:


И радио аматери, који су тих дана били главна веза међу Србима на Косову и Метохији и других делова света, су јавили да се три повређена лица налазе у тешком стању. Убиство Зорана Вукићевића је било 146. убиство Срба од како је мировна мисија УН-а крочила на Косово и Метохију.

Иако су сутрадан хеликоптери сатима летели над Ораховцем и војници КФОРа делили летке у којем су становнике Ораховца позивали на мир, нападачи на српски локал у Ораховцу нису пронађени. Чак су са годинама извештаји о нападу почели да нестају, да би се, по истраживању Amnesty Internationalа која су објављена у књизи ,,Наслеђе УНМИКа на Косову”, међу случајевима који откривају ,,неуспех у доношењу правде и обештећењу сродника несталих“ међу наведеним случајевима нашао и случај Зорана Вукићевића. У извештају стоји да је удовица Зорана Вукићевића, Јагода, у жалби Саветодавној комисији за људска права поднела оверен српски превод четири извештаја УНМИКове полиције који се односе на инцидент од 17 децембра 1999.године. Међутим у фебруару 2013.године УНМИК је потврдио да оружани напад који је изазвао смрт Зорана Вукићевића није уписан у базу података о кривичним делима, који је од 1999.године саставила и водила УНМИК полиција.То доказује да је УНМИК хтео да заташка случај.

У извештају Amnesty Internationalа која су објављена у књизи ,,Наслеђе УНМИКа на Косову“ стоји:

,, Удовица Зорана Вукићевића, Јагода Вукићевић, је у својој жалби описала како је увече 17. децембра 1999. године, њен супруг, заједно са седморо других лица српске националности, рањен током оружаног напада ватреним оружјем и ручним бомбама који је група непознатих лица, наводно припадника ОВК, извршила на продавницу/кафану у кући њеног оца у Ораховцу. Зоран Вукићевић је задобио тешке повреде главе и преминуо је на путу за болницу КФОР-а. КФОР је, седам дана касније, превезао Јагоду Вукићевић и њену породицу до границе Косова и уже Србије; убрзо након тога, предато јој је тело Зорана Вукићевића који је сахрањен у Београду. Иако је Јагода Вукићевић СКЉП-у (Саветодавној комисији за људска права) поднела оверен српски превод четири извештаја УНМИК-ове полиције који се односе на инцидент од 17. децембра 1999., УНМИК није био у стању да Саветодавној комисији предочи било какав истражни материјал. УНМИК је, у фебруару 2013. године, потврдио да „оружани напад који је изазвао смрт Зорана Вукићевића није уписан у базу података о кривичним делима, који је, од 1999. године, саставила и водила полиција УНМИК-а.


Зоран Вукићевић је рођен 21.јануара 1961. у Пећи. Одрастао је у Ораховцу где је и живео и засновао породицу. Радио у Елекродистрибуцији у Ораховцу, био дугогодишњи фудбалер ФК ,, Подрима „ из Ораховца и прво члан а потом и кореограф КУД,, Абрашевић“ у истом месту. Јуна месеца је са супругом Јагодом, троје
малолетне деце ( Немањом, Милицом и Анастасијом) и мајком Великом, протеран из свог стана у доњем делу Ораховца и привремено је смештен код таста који је живео у својој кући у близини цркве. И локал у којем је изгубио живот припадао је његовом тасту. У вечерима без струје често је седео са пријатељима и дружили су се уз кафу и пиће, чекајући тренутак када ће се и његово име наћи на листи путника које је УНХЦР организовано евакуисао из Ораховца који је горео. Није ни слутио да ће се ту и завршити његов живот.

Иако је желео да оде из Ораховца, у којем су му одузели стан, посао, слободу, за Зорана и његову породицу у хуманитарним конвојима који су преко УНХЦРа од јесени одводили људе у централну Србију, није било места.

Чак и његово тело није одмах предато породици, већ је после 12 дана пребачено на гробље Орловача у Београду и тамо сахрањено. У Београд је посредством Међународног црвеног крста пребачена и његова породица и тамо наставила да живи.

Иако су тих дана у Ораховцу биле стациониране јаке снаге КФОРа, УНМИКа и других међународних организација, починиоци овог злочина никад нису изведени пред лице правде.

Оливера Радић
12/25/2020

* * *



Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com




Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Драган Тонић, заборављена жртва шиптарског терора наших дана - КМ Новине

Драган Тонић из Скуланева код Липљана, један је од српских страдалника са Косова и Метохије о чијој се несрећи до данас није говорило. УНОСИТИ БИЛО КАКВЕ ИЗМЕНЕ У ТЕКСТ, ИЗБАЦИВАЊЕ БИЛО КОГ ДЕЛА ТЕКСТА КАО НИ СЕЛЕКТИВНА ИЛИ ПОТПУНА УПОТРЕБА ЧИЊЕНИЦА НАВЕДЕНИХ У ТЕКСТУ У НИТИ БИЛО КОЈЕ ДРУГЕ СВРХЕ.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

За шиптарска киднаповања нико не одговара - КМ Новине

За шиптарска киднаповања нико не одговара #Киднаповани #Новинари #Ораховац #Велика_Хоча #Косово #Метохија #кмновине Kоординација српских удружења породица несталих и убијених лица на простору бивше Југославије је, поводом годишњице отмице новинара Радио Приштине Ђура Славуја и Ранка Перанића, негодовала што починиоци тог злочина нису кажњени.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Држава исправила неправду према Мухарему Ибрају - КМ Новине

Држава исправила неправду према Мухарему Ибрају #Muharem #Ibraj #Albanac #Kosovo #Metohija #Srbija Албанцу са Косова којем су терористи ОВК ликвидирали шест чланова породице, коначно признато право на месечну новчану надокнаду од 15.000 динара за убијеног сина. Ниш - Са осмехом на лицу, држећи у рукама обимну документацију, јуче је у дописништво „Политике" у Нишу дошао Мухарем Ибрај, Албанац са Косова, који је јуна 1999.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању