https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:
Приказивање постова са ознаком Временска линија. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Временска линија. Прикажи све постове

уторак, 17. август 2021.

Др Петар Ристановић: Бомбе и петиције – албанска екстремна емиграција у борби против СФРЈ

Др Петар Ристановић: Бомбе и петиције – албанска екстремна емиграција у борби против СФРЈ

У анализама опасности која је Југославији претила од стране припадника екстремних емигрантских група југословенске службе безбедности су албанску емиграцију дуго стављале на четврто место.

У анализама опасности која је Југославији претила од стране припадника екстремних емигрантских група југословенске службе безбедности су албанску емиграцију дуго стављале на четврто место. #Demonstracije #Balisti #Šiptari #Albanci #PetarRistanović #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti


















Пише: др Петар Ристановић / Изгубљени рај


Све до почетка осамдесетих далеко више пажње је усмеравано на хрватску, српску и информбировску „шесту колону“. Већина албанске емиграције је настала непосредно након Другог светског рата, након слома „Краљевине Албаније“, марионетске фашистичке творевине испрва под контролом Италије а потом Немачке. Други талас исељеника је средином шездесетих кренуо ка Западу са масовним миграцијама југословенских радника у потрази за послом. У једној анализи достављеној југословенском државном руководству 1977. године наведено је да се на „привременом раду“ у западној Европи налази око 38.000 Албанаца из СФРЈ.

Албански протест у Цириху1981.,
Кадри Зека се обраћа окупљенима
Слично српској и хрватској емиграцији, и међу албанским емигрантима поделе из времена Другог светског рата су и даље биле живе. Емигрантске групе је делила идеолгија и лоши лични односи лидера. Најшира подела емиграције је била на две струје: монархистичко-балистичку, која је условно речено деловала са позиција политичке деснице; и марксистичко-лењинистичку, која је, поново условно речено, била на позицији левице.

Монархистичко-балистичка струја је већински оформљена од емиграната избеглих из Албаније и из Југославије након Другог светског рата. Током седамдесетих је бројала око 15 организација и група, већином са централом у САД. Ослањали су се на иностране обавештајне службе које су их подржавале као антикомунисте. Овој струји су припадале: „Призренска лига у избеглиштву“, „Бали комбетар“, „Легалитет“, „Савез Косовара“, „Албанска демократска лига“ и друге. Међу организацијама је владало неповерење, често и непријатељство, иако су им главни циљеви били слични. Борили су се против комунизма, за сецесију крајева насељених Албанцима од Југославије („ослобођење Косова“) и њихово уједињење са Албанијом.

Крајем шездесетих започело је повезивање овог крила албанске емиграције са хрватском, проусташком емиграцијом. Министар унутрашњих послова фашистичке Велике Албаније и оснивач СС дивизије „Скендербег“, Џафер Дева (чије име данас носе улице у Приштини, Урошевцу и јужном делу Косовске Митровице), 1962. је основао „Другу Призренску лигу у избеглиштву“, са изразито антикомунистичким и антисловенским програмом. У име организације 1966. потписао је декларацију о узајамној борби против „србо-комунистичке диктатуре“ са Антуном Бонифачићем, једним од лидера Хрватског ослободилачког покрета, организације коју је основао Анте Павелић заједно са групом других високих чланова усташког покрета. Слични контакти су се интензивирали током седамдесетих.

Први конгрес Призренске лиге одржан у Њујорку 1966. године
Први конгрес Призренске лиге одржан у Њујорку 1966. године





Марксистичко-лењинистичка струја албанске емиграције постајала је све снажнија од краја шездесетих. Током седамдесетих чинило ју је око десет организација. Све су биле повезане са тајном полицијом Албаније, Сигуримијем. Деловале су практично као испоставе Енвер Хоџиног режима у Албанији. Најснажнија организација је била „Црвени народни фронт“, са седиштем у Немачкој, оформљена 1980. спајањем две мање марксистичко-лењинистичке групе, „Црвени фронт“ и „Глас Косова“. Програм организације је био мешавина екстремног левичарства и национализма, и суштински се није разликовао од програма Енвер Хоџине Партије рада Албаније (ПРА). За прву етапу „револуције“ су предвиђали идејно разобличавање југословенског режима (као „ревизиониста“ – лажних комуниста) и подизање политичке свести чланова на основу литературе коју су штампали или добијали из Албаније. У другој фази је требало омасовити покрет и извршити притисак путем демонстрација, док је трећа, завршна фаза борбе, требало да буде оружани устанак. Циљ је било уједињење Косова са Албанијом и ступање организације у њен народни фронт, под вођством ПРА.

Стара мапа "етничке Албаније"

Уочљиво је да су оба крила албанске дијаспоре имала великоалбанске циљеве. Разликовали су се по идеолошком приступу. Монархистичко-балистичке организације су тежиле ка „етничкој Албанији“ западног типа, док су левичарске желеле стварање комунистичке Велике Албаније, под руководством Енвера Хоџе. Први су шансу за остварење својих циљева видели у краху комунизма, док су други борбу водили демонстрацијама, терористичким нападима, субверзивном пропагандом, обраћањима међународној јавности...

Радикални припадници албанских емигрантских група заговарали су употребу тероризма у борби против југословенског режима. Извели су знатно мање терористичких напада од хрватских емигрантских група, али је напада ипак било. Највише их се одиграло у два таласа, након демонстрација Албанаца на Косову 1968. и поново 1981. године.

Албанске демонстрације у Приштини 1981. године

Убрзо после новембарских демонстрација 1968, током којих је први пут на улицама градова Косова и западне Македоније узвикиван захтев „Косово република“, у Белгији је дошло до низа напада за које су југословенске службе безбедности сматрале да су их извршили припадници албанске екстремне емиграције. На зграду југословенске амбасаде у Бриселу је бачена бомба 10. новембра 1968. и поново 1. августа 1970. године. Бомба је бачена и на улаз у резиденцију југословенског амбасадора у Белгији 8. маја 1970. године. Истог дана, постављена је бомба у ресторан „Дрина“, такође у Бриселу. Након напада нико није ухапшен. У САД терористичке акције су махом изводили припадници организације „Савез Косовара“, основане 1957. од некадашњих балиста (припадника националистичке, антикомунистичке, квислиншке организације Бали Комбетар - Национални фронт) са Косова, који су веровали да је Албанија издала Косово. Средиште активности организације су били Чикаго и Њујорк. Њени припадници су извели више бомбашких напада на југословенска дипломатска представништва. У мају 1976. грешком су ранили једног америчког грађанина у Чикагу. Прва мета атентата је био југословенски генерални конзул.

Нови напади су уследили након масовних албанских демонстрација на Косову у марту и априлу 1981. године. Поново је центар терористичких активности била Белгија. Од марта до средине августа извршено је 13 напада. Подметнут је пожар у пословници ЈАТ-а, запаљено је туристичко представништво СФРЈ у Бриселу, нападнути су клубови радника „Перпарими“ и „Абдулах Краснићи“ (у којима су се окупљали Албанци из СФРЈ), запаљен аутобус „Југоекспреса“ из Лесковца, и коначно, 14. јула је нападнута амбасада СФРЈ. Напади нису били усмерени само на наношење штете. Албански емигрант Муса Хоти, таксиста у Бриселу, убио је 4. августа Стојана Ђерића, службеника југословенске амбасаде, и ранио другог службеника, Реџу Зеку. У нападима у Белгији укупно је убијен један и рањена три радника југословенске амбасаде.

Насловна страна једне од поверљивих
анализа које су југословенске службе
безбедности достављале Савезном
савету за заштиту уставног поретка
Фото: Изгубљени рај
Паралелно са извођењем терористичких напада албанска емиграција је од априла до средине јуна организовала демонстрације у више градова Западне Европе и САД. У њима је учествовало неколико хиљада људи. Водећу улогу је имала организација „Црвени народни фронт“ која је организовала демонстрације у Берну, Цириху, Штутгарту, Дизелдорфу, Минхену, Стокхолму и Женеви.

Раст активности албанске екстремне емиграције пратило је ново приближавање са хрватским, проусташким организацијама. У Стокхолму је демонстрације организовао „Албанско-хрватски комитет“. Окупљени су носили фотографије „прољећара“ Туђмана, Готовца, Параге, Веселице. Испред амбасаде СФРЈ се сукобили са неколико десетина југословенских радника који су се „спонтано“ окупили и заиграли коло. Током демонстрација у Паризу окупљени су носили заставе НДХ и Велике Албаније. У Франкфурту 11. априла демонстрације су организовали припадници усташке организације „Хрвати у егзилу“ и „Црвеног народног фронта“. Носили су транспаренте на којима је писало да устају против „угњетавања и мучења“ у њиховим домовинама Хрватској и Косову, тражили су „обустављање свих истражних мера против хрватског и албанског народа“ и да Немачка стопира кредите Југославији. У Вашингтону су демонстрације организоване 13. априла и 18. маја. Дељени су леци на којима је писало: „Побуна Албанаца је само почетак краја вештачке вишенационалне југословенске полицијске државе. Од самог наставка Југославија је одржавана уз помоћ прогона, терора и убистава.“ Окупљени су причали о женама и деци који су гажени тенковима. Говорили су о „више стотина мртвих, више хиљада ухапшених“, које муче припадници специјалних јединица београдске владе. Упозоравали су да се тенкови и хеликоптери америчке производње користе против голоруких омладинаца, жене и деце.

Демонстрације у Вучитрну 1981.
Током демонстрације је долазило до инцидената, па су 30. маја у Женеви окупљени пребили двојицу новинара београдске „Политике“ и приштинске „Рилиндије“. Од марта 1981, када су избиле демонстрације Албанаца на Косову, па до лета 1984, албанска екстремна емиграција је према евиденцији југословенског Секретаријата за иностране послове извела 35 напада и провокативних акција (убиства, паљевине, туче и слично) против југословенских представништава и грађана. Најозбиљнији напад се догодио 3. марта 1982, у клубу радника „Југославија“ у Бриселу. Двојица држављана СФРЈ су убијена и још двојица рањена.

Укупно је од априла 1981. па до краја 1982. албанске емиграција је организовала 47 демонстрација у САД, Канади, Аустралији и државама Западне Европе. Користили су сваку прилику да се њихов глас чује. Двојица представника „Косовске лиге“ добили су прилику да на „Гласу Америке“ 18. јуна 1982. изложе разлоге окупљања. Испричали су да на Косову Срби Албанцима ускраћују сва права, да су истерали преко милион Албанаца са њихове земље и приморали их да се преселе у Турску, да су на Косову тенкови, митраљези, да трају масовна хапшења и да је у демонстрацијама убијено преко 1000 студената а многи су рањени. Иако ништа од наведеног није било истина овакве тврдње су налазиле слушаоце. До краја 1986. Савезни СУП је регистровао 110 антијугословенских демонстрација које је организовала албанска емиграција.

Страница забрањених новина које су ипак излазиле на КиМ.

У борби против албанских и других екстремних организација југословенске емиграције југословенске службе безбедности су покушавале да остваре сарадњу са службама безбедности земља из којих су емигрантске групе деловале. Резултати су најчешће изостајали. У Западној Немачкој, где се налазила већина економских емиграната из Југославије и где је снажно упориште имала хрватска послератна емиграција, на емигрантске организације су током шездесетих гледали кроз призму њиховог антикомунизма и лоших односа СР Немачке са СФРЈ која је признала Источну Немачку. Службе безбедности Немачке су добро знале ко су најекстремнији емигранти, па су у време посете секретара за иностране послове СФРЈ, Мирка Тепавца, Западној Немачкој 1969. све најопасније појединце привремено ухапсили или су их депортовали ван земље. Ипак, воља за обрачуном са екстремном емиграцијом није постојала. Однос је почео да се мења тек након споразума Тито-Брант 1973. Због идеолошких разлика сарадња никада није досегла висок ниво. Када је у Загребу 1978. ухапшено четворо припадника организације „Бадер Мајнхоф“ изручење у Немачку је условљено изручењем осам припадника проусташке емиграције који су већ дуже од годину дана тражени због више терористичких напада. Договор није постигнут, па су и чланови „Бадер Мајнхофа“ пуштени јер нису планирали никакве акције у Југославији. Благонаклон однос служби безбедности утицао је да Немачка буде најснажније упориште антијугословенских емигрантских организација, укључујући албанске. Такође, албанска екстремна емиграција је била добро организована и у Белгији и Швајцарској.

Слична је било и у САД, другом великом упоришту антијугословенске емиграције. Америчка влада и службе безбедности су пасивно гледале на њихове активности, чак и када је 1975. дошло до серије бомбашких напада на дипломатска представништва СФРЈ. Југословенске дипломате су више пута у разговору са америчким колегама тражиле да се онемогући деловање антијугословенских организација на тлу САД али је мало шта учињено.

Све до почетка осамдесетих југословенске службе безбедности су посвећивале пуно више пажње хрватским и српским емигрантским организацијама. Тек након демонстрација на Косову 1981. у безбедносним анализама наглашавана је опасност од албанских емигрантских група. Као одговор СФРЈ на низ терористичких напада, организовање демонстрација и покушај повезивања радикалних организација у емиграцији са оним на Косову у јединствен, антијугословенски фронт, Службa државне безбедности Југославије је (верује се иако за то нема доказа) организовала убиство браће Јусуфа и Бардоша Гервале и Кадрија Зеке, 1982. у Немачкој. Ефекат је био супротан од очекиваног. Егзекуција тројице лидера сепаратистичког покрета избеглих у Немачку је само подстакла даље уједињавање и раст албанског националног покрета на Косову и међу емигрантима.

Новине косовских Албанаца из марта 1982.





Средином осамдесетих албанске емигрантске организације масовно су се, макар јавно, окренуле тзв. легалистичком начину деловања. Јавно су се одрицали насиља и настојали да себе прикажу као политичку опозицију тоталитарном комунистичком режиму у Југославији који је вршио насиље над албанском мањином. Писањем меморандума, слањем писама, организовањем демонстрација и лобирањем покушавали су да привуку пажњу најутицајнијих међународних институција и држава. Борили су се за наклоност угледних појединаца, представљајући се као заговорници политичких и верских слобода, људских права и вишепартијског система. Упорним деловањем до краја деценије су задобили подршку Амнести интернешнла, Хелсиншког комитета, Европске федерације етничких мањина. У САД су стекли утицајне покровитеље: конгресмене Џозефа Диогардија и Тома Лантоша, сенаторе Роберта Боба Дола и Алфонса Д’Амата, председника Хелсиншког комитета у Сенату САД, Дениса де Кончинија, и многе друге.

За то време Југославија је тонула у све дубљу кризу. Својеврсна симболична потврда неспособности југословенских (и српских) комунистичких лидера да разумеју ново доба (и метода којима се у њему треба борити) догодила се у фебруару 1990. у Бриселу. Група криминалаца ангажованих од стране СДБ Србије убила је емигранта из Пећи, Енвера Хадрија, док је у колима чекао на семафору. Хадри је од краја седамдесетих покушавао да косовско питање покрене пред Европским парламентом. Највише захваљујући њему делегација Европског парламента је у мају 1989. посетила Приштину и разговарала са албанским интелектуалцима Ибрахимом Руговом и Реџепом Ћосјом.

Његовим убиством је, симболички, начињен пун круг. Албанске емигрантске групе које су дуго времена заговарале тероризам као метод борбе окренуле су се, бар на површини, борби на пољу људских права. Иако су располагали са скромним ресурсима и имали дипломатску подршку само из и даље комунистичке Албаније успешно су задобијали све више симпатија и стицали утицајне савезнике. Закаснили српски комунистички режим је губио дипломатску битку.




* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com
* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Петар Ристановић: Демонстрације Албанаца на Косову 1981 (I) - КМ Новине

Петар Ристановић: Демонстрације Албанаца на Косову 1981 (I) "Догађаји од 11. марта су били искра која је подстакла каснију ескалацију немира. Тензија се осећала током наредних дана." „На неки начин, рак који је убио Југославију појавио се на Косову." Ове речи Тима Џуде сумирају доминантни став у делима академских аутора, публициста и других тзв.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Петар Ристановић: Демонстрације Албанаца на Косову 1981. године (II) - КМ Новине

У претходном тексту је показано да су демонстрације Албанаца на Косову 1981. имале знатно комплексније узроке од обичног студентског незадовољства, како се у највећем делу литературе наводи. Бурни пролећни дани на простору САП Косова су ескалирали 1. априла. У раним јутарњим часовима око 200 средњошколаца у Подујеву је започело са бојкотом наставе.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Проблем стар 137 година - Косово и Метохија, рана у срцу Балкана - КМ Новине

Прихватањем да се у преговарачку платформу за отварање погавља 35 уграде одредбе којима се унапред одређује исход бриселског дијалога и намеће став Приштине о статусу Косова, велике силе би ставиле тачку на посао започет 1878. године. Србија се поново налази пред великим изазовом, и опет је у питању Косово.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Петар Ристановић   l     Контакт



Петар Ристановић је историчар, рођен 1985. у Подгорици. Основно и средње образовање је стекао у Ужицу. Основне и мастер академске студије историје је завршио на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. На истом факултету је у децембру 2018. године одбранио докторску дисертацију „Српска интелектулана елита и косовско питање 1974-1989“. Добитник је награде „Гаврило Принцип“, издавачких кућа „Просвета“ и „Принцип“, за најбољу докторску дисертацију одбрањену у Србији током 2018. године из области националне историје.
   
За књигу „Косовско питање 1974-1989“ награђен је наградом Ђурђа И. Јеленића, коју додељује Архив Србије.
 
Од фебруара 2011. запослен је на пројекту „Материјална и духовна култура Косова и Метохије“ Института за српску културу Приштина – Лепосавић. Аутор је више научних радова објављених у Србији и иностранству, и учесник више међународних и националних научних конференција.

Извор: Изгубљени рај    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

петак, 23. јул 2021.

Крвави трагови безакоња: Старо Грацко 23. 07. 1999. – Косово и Метохија

Масакр у Старом Грацку је убиство 14 српских земљорадника, који су отишли у поље да жању пшеницу на својим њивама.

Масакр у Старом Грацку је убиство 14 српских земљорадника, који су отишли у поље да жању пшеницу на својим њивама.  #Старо #Грацко #масакр1999 #Косово #Метохија #ОВК #UQK


Српске жетеоце су убили припадници албанске терористичке тзв. "Ослободилачке Војске Косова" "ОВК/UQK" , 23. јула 1999. свега месецдана дана по доласку припадника КФОР-а и власти УМНИК-а на Косово и Метохију, после Кумановског споразума 10. јуна 1999.

Иако су имена убица добро позната, ни данас после 22. године нико није изведен пред лице правде, јер је ЕУЛЕКС одустао од даље истраге. Најтрагичније је то што ни српске власти не желе да ово свирепо убиство квалификују као (ратни) злочин.


ЗЛОЧИН

У смирај дана 23. јула 1999. догодио се можда и највећи злочин у покрајини, након доласка КФОР-а. Око подне тај дан 14 српских земљорадника (међу којима и једно дете) је изашло у поље, на своје њиве да пожању жито на једној малој њиви. Српски земљорадници су у страху за своје животе тражили од војника КФОР-а да их заштити када иду у поље да раде, али они су се правдали да нема довољно средстава. Из суседног албанског села Стари Алаш у рано предвечерје око 20 сати, пришла је група албанских терориста "ОВК/UQK" коју је предводио Бег Шаћири са својом групом. Након свирепог мучења, где су ћртвма вадили су срца, мозак и секли делове тела, излагали их врелом ваздуху из ауспуха и друго, терористи - монструми су пуцали по њима из 9 пушака (7,62мм) и 2 пиштоља, а затим отишли. После злочина неколико мештана Старо Грацко је покушало да приђе месту злочина али су били страховито уплашени видевши шта се десило. Неки мештани су кренули одмах у избеглиштво, а већи део је остао, желећи да остану да остану на својој земљи. Наредних дана су мештани ископали раке и достојно сахранили жетеоце.


Једна од рођака са фотогрфијама свих убијених . / Фото: И. М.

Сат времена након злочина у Старом Грацку, припадници британског КФОР-а су затворили све прилазе око Старог Грацка. Потрага за злочинцима је настављена наредних дана. Тек 9. августа 1999. је ухапшена Шаћиријева група (56 терориста "ОВК/UQK"), која је у НАТО бази провела 12 дана. Пуштени су по налогу „са врха“. Јавности је објављено да „нема довољно доказа“. Иако је тада у НАТО бази сачињено неколико докумената које говоре о томе да су злочинци били испитивани и да су све признали британским војнцима КФОР-а.

Полиција УМНИК-а је 28. јула 1999. извршила претресе у 25 кућа Албанаца, али није нашла доказе. На школи у Старом Грацку је стављена плоча са именима свих 14 погинулих у овом злочину. На плочи су поред имена погинулих записани и следећи стихови:


„У МОМЕ ПОЉУ ВЕСЕЛА
ЖЕТВЕНА ПЕСМА НЕ ЧУЈЕ СЕ ВИШЕ!
А НА МЕНИ ЈЕ ДА СВЕДОЧИМ И ПАМТИМ,
ЗЛО ПОЧИЊЕНО ДА НИКАД НЕ ЗАБОРАВИМ!“

Недуго након сахране српских жетеоца из Старог Грацка, надгробне плоче жртава су порушене и уништена је спомен-плоча. Поред тога постављене су нагазне мине око гробља, тако да Срби не могу да иду на гробље нити да запале свеће својим најмилијима. Када су Срби затражили опет помоћ од КФОР-а да разминира гробље, војници КФОР-а су се смејали рођацима погинулих у лице.


Капелна црква на гробљу у Старом Грацку. Минирана у једном од више насртаја до сада. / Фото: И. М.

Један Албанац из села Стари Алаш, који је долазио у Старо Грацко да ради, дружио се са мештанима Србима убијен је након 26. јула 1999. јер су се Албанци бојали да не ода комшијама Србима ко је убио српске жетеоце старограчане.

Породице жртава су у Косовској Митровици (администрација Републике Србије) добиле решења, да су жртве из Старог Грацка умрле природном смрћу?!


ИМЕНА ЖРТАВА


Седам жртава је живело у селу Старо Грацко, а остали у суседним селима.

  1. Андрија М. Одаловић (1967.), није имао доњи део, јер му је био одсечен.
  2. Јовица Живић (1970.), погођен метком, а исечена му је десна рука и уво.
  3. Радован И. Живић (1967.), погођен метком, масакриран ножем.
  4. Слободан Ч. Јанићијевић (1965.)
  5. Миле Ђ. Јанићијевић (1957.)
  6. Новице М. Јанићијевић (1961.)
  7. Момчило Ђ. Јанићијевић (1946.)
  8. Станимир М. Ђекић (1955.), заклан и вене му исечене.
  9. Бождар Ђекић (1955.), заклан, гркљан му пресечен, одсечене му руке и ноге.
  10. Саше Ј. Цвејића (1973.)
  11. Љубише Д. Цвејић (1939.), погођен метком, потом заклан, није имао гркљан.
  12. Никола Д. Стојановић (1936.), масакриран
  13. Миодрага Тепшић (1951.), масакриран по ногама и телу. Он је највише масакриран.
  14. Милована Јовановић (1969.), масакриран и очи су му паљене на ауспух трактора. 

Чланови породице Јанићијевић са фотографијама својих најближих убијених на пољу / Фото: И. М.


ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Бег Шаћири, од оца Исмаила, рођен15. јула 1960. у селу Црни Брег, крај Липљана. Има жену Хамиду (1961.), са којом има синове: Мухамеда (1981.) и Фикрета (1982.); и ћерку: Ксилу (1984.). За време рата на простору Косова и Метохије 1998-1999 командовао је јединицом „Фортуна“ у оквиру 121. бригаде ОВК, са којом је по сопственом признању починио многе злочине. Између осталих и овај у Старом Грацку.

Линда Кренази, од оца Сабрија, рођена 30. марта 1979. године. Била је чланица 96. батаљона при "ОВК/UQK", која је вршила злочине у околини Неродимља, на југоистоку Косова и Метохије. У Урошевцу јој је био штаб "ОВК/UQK". Од 10. априла 1999. борави на Паштрику. Тада је приступила "ОВК/UQK" и учествовала је у неколико напада на српске цивиле и полицајце. 22. маја 1999. је рањена и отишла на лечење у албански град Брурел. Вратила се на Косово и Метохију 8. јуна 1999. и наставила борбу у својој терористичкој јединици "ОВК/UQK".






Ајваз Корпузи, од оца Бехрама, рођен је 21. маја 1956. у селу Седларе, општина Липљан. Отишао је као младић у Републику Албанију, где је боравио 1991. Тамо је одслужио војни рок. После одлази у Западну Европу где се придружио албанској емиграцији, која се бавила организованим криминалом (дрога, проституција, шверц оружја, пљачке, уцене…). На Косово и Метохију долази 1998. године, па је одмах постао члан 121. бригаде "ОВК/UQK", официр њихове "Војне полиције". Са својом јединицом је био активан у борби против српске полиције и ВЈ. Имао је подугачак низ злочиначких акција у којима је учествовао (Клечка, Црнољево, Лапушник, Магура, Словиње…). Сматра се главним организатором етничког чишћења општине Липљан. Један од његових злочина је и овај у Старом Грацку 23. јула 1999.

  1. Ахмет Батифу
  2. Илир Батифу
  3. Наим Батифу
  4. Мухамед Адеми
  5. Зенел Амерлаху
  6. Ментор Амерлаху
  7. Блерим Хокса
  8. Али Мејзиноли
  9. Милазим Битићи
  10. Блерим Јашаница
  11. Рахим Подварица
  12. Шабани
  13. Салиху Шаћири
  14. Бесим Алиу
  15. Зења Бечај

Имена осталих злочинаца који су пронађени, именовани и лоцирани од стране УНМИК полиције такође бивају окривена у међувремену. Њихов списак објавиоје Милован Дрецун у једној од својих емисија "Изазови истине" посвећене Старом Грацку. Из неког разлога, како сам каже, чекао је да прође десет година да би објавио емисију.





"Располажемо обимним, строго поверљивим материјалом УНМИК полиције о масакру у селу Старо Грацко. Из материјала који је означен као "веома осетљив", види се да је спроведена детаљана истрага, да је ухапшено 20-торо људи осумњичених да су испланирали и реализовали овај масaкр" каже Дрецун у емисији "Изазови истине", сниманој 2002. године али емитованој више од десет година касније.


Од 2010. године, некако упоредо са прогоном епископа Артемија као тврдог борца за очување Косова и Метохије, на парастос који служе узурпатори и безаконици ове Епархије, почињу да долазе и сарадници шиптаских сепаратиста, запослених у њиховим квази-институцијама. Из године у годину долазили су све "важнији" представници шиптарских квази - институција и то у друштву велеиздајника из српске Владе.

Тако је ред дошао и на онога за кога нико не би могао помислити да ће доћи. Како се то каже, "вратио се на место злочина" - Хашим Тачи лично. Он је 2016. године повукао незамислив потез - положио је венац српским жетеоцима масакрираним у Старом Грацку у лето 1999. године од стране шиптарских терориста чијих јединица је он био командант.

У краткој изјави тада Хашим Тачи ни једном једином речју није обећао нити најавио хапшење теориста и зликоваца којису ово починили. На тај начин је изразио чврсто уверење да злочин над српским жетеоцима и није злочин и да се и сам слаже са тавим методама јер не намерава да казни друге злочинце.

На овај начин Тачи је показао и да зна ко су починиоци! Да јесте био би прозиван зашто ништа не чини. Ћутањем је исказао своју праву намеру.


ПОСЛЕДИЦЕ

Рашко-призренски епископ Артемије је успео са неколико људи септембра 1999. године да оснује Српско Народно Веће Косова и Метохије, које је требало да организује живот Срба у покрајини након окупације. "ОВК/UQK" је тада трансформирана у Косовски Заштитни Корпус (КЗК), па су од терористичке организације постали легална оружана формација. Нереди и хаос у српској покрајини су настављени у наредним годинама. 2003. године је убијено двоје деце, а рањено четворо у Гораждевцу. Средином марта 2004. отпочиње велики погром српског живља, када је више од 50.000 Албанаца напало око 16.000 Срба у целој покрајини Косово и Метохија, почињена је огромна материјална штета, а убијено је више Срба.

Британци, који су здушно помогли Албанцима да изврше геноцид над Србима, протерују их, убијају и пљачкају, данас се хвале својим учешћем у тој "мировној мисији", ето, баш у Липљану.




Фебруара 17. 2008. године у Приштини под одобрењем НАТО пакта и ЕУ, проглашена је држава тзв. "република Косово". Неколико десетина држава у свету је по диктату САД и Велике Британије признало ту парадржаву и успоставило дипломатске везе са њом. Ипак, она је до данас остала марионета која никоме не делује убедљиво нити је способна за самостално функционисање. Русија не дозвољава да се усваја као коначно решење које није у складу са Резолуцијом 1244 која гарантује пуни интегритет Републике Србије.

ХАПШЕЊА

Октобра 2007. године полиција УМНИК-а је ухапсила Мазљума Битићија, из села Велики Алаш код Липљана, због сумње да је умешан у овај злочин, али је пуштен после 2 месеца, због „недостатка доказа“. До данас нико није одговарао за овај злочин јер постоји огроман интерес Запада, који и врши снажан притисак на све, да истина не изађе на светлост дана. Са једне стране то чува кредибилитет "мировне мисије", са друге за јавност прећутно а за Србе са Ким више него јасно показује се да злочинци неће бити кажњавани ни за најмонструознија непочинства.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Слике из српске прапостојбине: Срба скоро да нема, али има ''Српске листе'' - КМ Новине

Село Старо Грацко на Косову и Метохији, познато је по томе што су терористи "ОВК" у једном дану, 23. јула 1999., убили 14 српских жетеоца на повратку са својих њива. Масакр неко још и помене с времена на време али само село и његове житеље тек о парастосу.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Крвави петак у Старом Грацку (ВИДЕО) - КМ Новине

Крвави петак у Старом Грацку (ВИДЕО) #Staro #Gracko #Masakr #Žeteoci #Ubistvo #Šiptari #Kosovo #Metohija #Mediji #Vesti #Separatisti #Žrtve #kmnovine Тела погубљених сељака одмах су превезена у Приштинску болницу, није се чекало јутро да се место злочина подробније сними и истражи. Ово је предупредила то да новинари евентуално сниме тела на њиви.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Ко је вратио Тачија у Старо Грацко, на место злочина? - КМ Новине

Ко је вратио Тачија у Старо Грацко, на место злочина? Бесомучна кампања за вештачком "нормализацијом односа" одвија се ових дана активније него икада до сада. Тачи је пред спомен плочом положио венац у боји заставе такозваног "независног Косова"Но, запрепашћењу овде ниј крај.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

среда, 21. јул 2021.

НЕМАЧКИ ИСТОРИЧАР: Рачак инсцениран, НАТО 1999. спремио 200.000 војника за напад на КиМ!

Наслов

У строгој тајности 27. маја 1999. министри одбране САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Италије састали су се у хотелу "Бристол" у Бону како би размотрили почетак копненог рата на Косову и Метохији, наводи
Матијас Кинцел


#NATO #Zločin #Agresija #Kosovo #Metohija #Srbija



Најмоћније светске силе спремале су 1999. године, током НАТО бомбардовања Југославије, копнену инвазију на Косову и за то су спремили чак 200.000 војника! То је у књизи "Пут у рат: Немачка, НАТО и Косово" открио немачки историчар и политиколог Матијас Кинцел.


Београд попустио

- У строгој тајности 27. маја 1999. министри одбране САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Италије састали су се у хотелу "Бристол" у Бону како би размотрили почетак копненог рата на Косову. У том тренутку, све интерне разлике унутар НАТО подређене су једном циљу - победи над Југославијом! Израђен је план о ангажовању 150.000 до 200.000 војника и одмах су формирани привремени главни штабови у региону. Југословенско руководство је, показавши се разумнијим од својих северноатлантских противника, почетком јуна изненада попустило и тим кораком спречило већ детаљно припремљену копнену битку на Косову - навео је Кинцел у поменутој књизи, коју је у српском преводу управо објавио Службени гласник.








Рачак је инсцениран

Кинцел наводи и да до рата на Косову и Метохији вероватно никада не би дошло да је Немачка објавила прави извештај о случају "Рачак". Наводни масакр који су Срби починили над Албанцима у Рачку је, подсетимо, послужио као повод за бомбардовање Југославије 1999, а касније се испоставило да је тај случај био инсцениран.


- Овако је, дакле, изгледала ситуација почетком марта: војна операција против Београда нити се наметала на бази хуманитарне ситуације на Косову, нити је била ургирана јавним мњењем у државама НАТО. Али баш у том тренутку финска комисија предаје Савезној влади (Немачке) свој обдукциони извештај о Рачку. До рата на Косову вероватно никад не би дошло да је Јошка Фишер (у то време шеф немачке дипломатије) тада обелоданио извештај о "масакру" у Рачку. Онда би можда више било узето у обзир и важно откриће Берлинер цајтунга о Рачку од 12. марта 1999: "Интерно, тако важи у ОЕБС, одавно се верује да је реч о 'инсценирању са албанске стране'. До тог резултата дошло се на основу података из центра везе Мисије на Косову. Тако је 'већина мртвих скупљена у широј околини Рачка и пренесена на место где ће касније бити пронађени'. Већина Албанаца страдала је, по томе, у борбама од дејства српске артиљерије. Многима од њих 'касније је навучена цивилна одећа', каже један представник ОЕБС." Ипак ништа од тога: фински коначни извештај држан је у тајности - пише Кинцел.

Он је у књизи навео и да је Немачка од почетка подржавала формирање терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК), да је све време упорно заговарала рат против Србије, те да је више од САД тежила ратном исходу кризе на Косову и Метохији.



Црни биланс НАТО агресије на Југославију

Кинцел у књизи наводи и црни биланс НАТО бомбардовања Југославије: "78 ноћних бомбардовања, преко 50 дневних, 1.000 авиона - по неким наводима и до 1600, 35.000 борбених налета, 15.000 тона експлозива на Југославију, 1.800 великим делом до непрепознатљивости искасапљених цивила, 500 (по југословнеским изоворима), односно 5.000 (по тврдњама НАТО) погинулих војника, 6.500 рањених, један милион прогнаних, хиљаде избеглих у Аустрију, Мађарску и Грчку, хиљаде убијених на Косову, 200 фабрика сравњених са земљом, запаљене рафинерије, парализовано снабдевање струјом и водом, 33 срушена моста, небројена разарања путева и пруга, непроцењива еколошка штета, спаљена косовска села, у прах и пепео претворене стамбене четврти у готово свим градовима у Југославији, уништене владине и општинске зграде, цркве, манастири, болнице, школе, универзитети, обданишта, спортски објекти, музеји, споменици, гробља..."


ДОКАЗИ ДА АЛБАНЦИ ЛАЖУ О ИСТОРИЈИ НА 4.000 СТРАНА: До друге половине 19.  века нема ниједног аутентичног албанског документа | Новости



Командант с Кошара Љубинко Ђурковић: То би био покољ!

Пуковник Љубинко Ђурковић, некадашњи командант одбране Кошара, каже да је тачно то да се спремала копнена инвазија са толиким бројем војника. Он упоређује одбрану Кошара са одбраном Београда у Великом рату:

- На Кошарама је српска војска показала да је била спремна да сви дају животе за одбрану отаџбине и, док је у одбрани Београда команда избрисала пук, на Кошарама су наши војници добровољно пристајали да се боре и одрекли се свог живота. Да се заиста десило што се наводи у тој књизи, то би био један велики покољ. Тактички и географски не би омогућило толику линију фронта, па би морали да се распореде на различите правце и тада би њихова војска имала константна освежења. Наша војска би могла да заустави ту силу, али уз далеко веће губитке. Они би имали одређене успехе, али не би остварили крајњи циљ, а то је било потпуно уништавање живе силе и војне опреме.


* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

НАТО убио 126 деце током агресије 1999. године - КМ Новине

НАТО убио 126 деце током агресије 1999. године Симбол страдања Срба током Нато агресије је трогодишња Милица Ракић која је погинула у Батајници. Милица је рођена 1996. године а убијена је НАТО агресор је у периоду од 24. марта до 10. јуна 1999. убио 126 деце свих националности док је више стотина малишана тешко рањено.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

НАТО агресија - нови геноцид над Србима! - КМ Новине

НАТО агресија - нови геноцид над Србима! #NATO #Agresija #Kosovo #Metohija #Srbija #Rat #Šiptari #Albanci #Srbi Незапамћени злочин и највећи кукавичлук у историји ратовања, 20 година од НАТО агресије на Србију. Америчка мржња према православном српском народу згрозила је сваког честитог човека на планети. Аутор: Биљана Живковић* НАТО агресију ми, Срби, никада нећемо заборавити!



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

НАТО суд у Хагу, изрекао неосновану казну генералу Ратку Младићу - КМ Новине

НАТО суд у Хагу, изрекао неосновану казну генералу Ратку Младићу Генерал Ратко Младић, који се током рата у Босни и Херцеговини борио да се над Србима не понови Јасеновац и други злочини, осуђен је због тога. Све жалбе на првостепену пресуду генералу Ратку Младићу неосновано су поништене те је овај НАТО суд потврдио доживотну казну иако кривична дела нису доказана.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

петак, 16. јул 2021.

Навршавају се 23 године борбе и трагања за истином и правдом

Навршава се 23 године борбе и трагања за истином и правдом

Најављено обележавање 23 године од масовног киднаповања и убиства 84 лица српске националности на територији општине Ораховац

Најављено обележавање 23 године од масовног киднаповања и убиства 84 лица српске националности на територији општине Ораховац #Orahovac #Kidnapovanje #Teoristi #UĆK #OVK #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti

Удружење породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији 18. јула 2021. године у недељу обележиће 23 година од масовног киднаповања, протеривања и убиства Срба на подручју општине Ораховац.

У периоду од 12. маја 1998. до 12.октобра 2000. године од стране припадника терористичке тзв. ОВК страдало је 84 Срба. За време оружаног напада
терористичке тзв. ОВК на подручју Ораховца од 17-22 јула киднаповано је око 100 српских цивила. 18. јула 1998. године протерано је сво српско становништво из села Ретимље, Оптеруша и задржано у приватне затворе и логоре.





Један број је ослобођен вољом команданата терористичке тзв. ОВК, а група од 35 цивила ослобођена је 22. јула 1998. године посредством делегације МКЦК у Прштини. Трагање за судбинама киднапованих 36 -торо Срба из тог периода се прекида након идентификације посмртних остатака пронађених у масовним гробницама Малишево и Волујак у пролеће 2005. године. Посмртни остаци жртава 25 лица сахрањени су на београдском гробљу Орловача 14.10.2006. године.

За протеривање Срба, задржавање у логорима, злостављање заробљеника, нехумано поступање, убиство и спаљивање посмртних остатака убијених Срба у пећини Волујак и жртава пронађених у масовној гробници код Малишева, кривични поступак је у току на основу подигнуте оптужнице Специјализованих већа Суда у Хагу за почињене злочине команданата терористичке ОВК Хашима Тачија, Кадри Весељија и осталих.

Од 09:30 часова одржаће се парастос у цркви Светог Прокопија на Орловачи, у знак сећања на дан када су насилно отети Срби из загрљаја својих мајки, очева, супруга и сестара.

Након парастоса делегација Удружења са породицама 25 сахрањених Срба на парцели број 1 на гробљу Орловача положиће цвеће и венац свим жртвама поред спомен плоче ,,ЗА НЕЗАБОРАВ“.

У Великој Хочи обележава се масовно киднаповање 84 -творо Срба на подручју општине Ораховац поред споменика у порти цркве Светог Јована у сарадњи са Одбором за обележавање општине Ораховац.

Од 11:00 часова одржаће се парастос у порти цркве Светог Јована у Великој Хочи поред споменика посвећен киднапованим и насилно убијеним Србима на подручју општине Ораховац. Након парастоса у дому културе у Великој Хочи одржаће се Трибина под називом: ,,23 године борбе и трагања за истином и правдом“

 

* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Обележен дан заборава и срамоћења ораховачких жртава - КМ Новине

Страдање српског народа, које је најезивије и чак једино по својој суровости после фашистичке Немачке и њеног система ликвидације из Другог светског рата, попљувано је и унижено као никада до сада.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Документарни филм о жртвама Ораховца ''Трагом истине - где су''? (ВИДЕО) - КМ Новине

Документарни филм о жртвама Ораховца "Трагом истине - где су"? (ВИДЕО) Ових дана обележавамо годишњицу напада терористичких група шиптарских сепаратиста које су своје прве урбане нападе започеле у Ораховцу и ту и оставиле за собом велики број жртава, претежно цивили, њих преко 100. Терористи "ОВК" у периоду 18. јул-20.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Циљано насиље Шиптара над Србима не престаје, траје и даље - КМ Новине

Циљано насиље Шиптара над Србима не престаје, траје и даље #Kosovo #Metohija #Srbija #Orahovac #17mart #Pogrom2004 Што су нам Албанци више наносили неправду, ми Срби, постајали смо свеснији да смо на праведном Божијем путу, путу страдања.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању