Вести:
Приказивање постова са ознаком Временска линија. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Временска линија. Прикажи све постове

недеља, 01. септембар 2019.

За Србином убијеним пре 16 година у Церници на КиМ, остало писано сведочанство о страдању

Након окупације КиМ од стране Кфора и међународнме мисије УНМИК, у селу Церница код Гњилана, 1. септембра 2003. године убијен је седми по реду Србин, Миомир Савић (35), а неколико Срба теже је рањено.

#Церница, #Гњилане, #Окупација #Жртве #Убиство #КФОР #Косово #Метохија #Србија #Kosovo #Metohija
Поглед на Церницу из снајперског гнезда америчких војника, у време када је убијено највише Срба!





Због неадекватне и неблаговремене медицинске помоћи, Миомир је издахнуо у америчкој војној бази Бондстил код Урошевца.

На месту где је убијен, данас стоји плоча са натписом: "ХЕЈ ЧОВЕЧЕ, ПОГЛЕДАЈ МЕ, СТАНИ, ШТО МЕНЕ УБИ, А ДРУГЕ РАНИ, МОЈА ДУША МЛАДА РАЊЕНА, У НЕДОГЛЕД ОСТАЛА УСАМЉЕНА. МИЛЕ"



Миомир Савић, у време када је убијен, био је учитељ у школи у Церници, а пре 1999. године радио је као саобраћајни полицајац у Гњилану.

Косовске власти ни након десет година нису успеле да пронађу убицу Миомира Савића.

Меморијални турнир у фудбалу Миомир Савић - Гуџа организује се сваке године у селу Партеш.

До дана када је настрадао водио је дневник догађаја у селу Церница.


Део трагичних сведочења Миомира Савића

Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници.

Миомир је водио дневник и оставио сведочанство о данима терора над сељацима, о небројеним прогонима, бомбашким нападима и гранатирањима, пуцањем из кола у пролазу, пљачкама, паљевинама, убиствима и киднаповањима. Све то имало је само један циљ - да Срби побегну из села. Остало је сведочанство о уништавању имовине, био је сведок и првог напада на цркву Св. Илије 7. јула 1999, а доживео је и њено коначно разарање 4. јануара 2000. године, када је минирана и разнета у ваздух. Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници. Сваки живот има свој смисао, а ја осећам част и обавезу да теби, читаоче, пренесем ове трагичне догађаје његовог кратког живота (1968-2003).


Сахрана Миомира Савића

Напади почињу у сумрак

Оно што ћете прочитати је у малом испричана прича о читавом Косову. Миомир Савић је децу у Церници учио до доба кад су били спремни за средњу школу. Поштован у својој заједници, приметно посвећен свом позиву, образовању и учењу, потпуно је природно то што је одлучио да води дневник о догађајима који су се одвијали у селу. Први запис је из 14. јуна 1999. године када су Албанци извршили први напад на српске куће у селу, тог истог дана, недуго након уласка НАТО/Кфор трупа на Косово. Напад је извршен из Смакића Махале, дела села насељеног Албанцима. Мета су биле српске куће, те су многе од њих оштећене ватреним оружјем. Нападачи су, без разлике, пуцали на сваку српску кућу, али, срећом, није било жртава. Кфор није интервенисао. То је била тек претходница онога што је требало да се деси, а према дневничким записима од 14. до 28. јуна 1999. године ови напади ниског интензитета настављали су се сваког дана, обично почињући у сумрак. Током дана крали су, уз уперено оружје, личну имовину, аутомобиле и стоку.

А онда 28. јуна 1999, на сам Видовдан, напади су постали интензивнији. Мноштво Албанаца, наоружано разноврсним оружјем, напало је Србе. Постарији човек, Живко Савић, умро је од срчаног удара, који је засигурно био последица шока због напада који је трајао три сата. Одсуство Кфора било је очигледно, а није неразумно у овом случају закључити да су се нападачи осећали још и охрабрени одсуством одговора од стране Кфора, јер су и напади од тада постали учесталији и смртоноснији.



Први од многих киднапованих Срба из Цернице био је Добривоје Костић, отет 2. јула 1999. године. Одвели су га у Гњилане, у бившу зграду ЈНА. Пре него што су га пустили, испитивали су га и тукли ланцима. Он је један од ретких који је успео да измакне канџама УЧК. 7. јула 1999. године Албанци су полили бензин око улаза у цркву Св. Илије, натопивши бензином неке крпе на вратима. Онда су бацили две бомбе у покушају да бензин запале. Срећом, нанели су нека мања оштећења споља. Албанци су 8. јула 1999. започели нову тактику, пуцајући ка селу светлећим мецима из оближње шуме. Од погодака светлећим мецима запалило се неколико кућа и амбара, па је тако изгорела храна за стоку. То је приморало многе Србе да стоку продају, јер више нису имали чиме да је хране, а напади на сељаке који су радили у пољу постали су све чешћи.

Ни дан без терора

А напади се више нису бројали данима, већ недељама, и само су се настављали:

8. јул: Српске куће горе. Запаљени амбари Живојина Костића и Звонимира Јанковића. Оштећени кућа и амбари Уроша Стојановића.
10. јул: запаљен део куће Миланке Стојковић
11. јул: Запаљен и остатак Миланкине куће
11. јул: нападнути сеоски чобани, међу којима је било и деце, док су чували стоку.
12. јул: Прославља се Петровдан. Оружани напад на групу Срба пред продавницом Марка Петровића. Рањени су Драго Живковић, из оближњег села Партеш, Саво Петровић и деца власника продавнице.
15. јул: ош један напад на чобане док су чували стоку.
17. јул: Бачена бомба на кућу Небојше Стојановића
18. јул: Кфор је вршио преметачину у кући Небојше Стојановића, која је претходног дана била мета бомбашког напада. Небојшу су припадници Кфора ухапсили и одвели. Држали су га у притвору пет дана.

„Уместо да траже терористе који су вршили нападе на Србе, њихове домове и имања, припадници Кфора би претресали нападнуте српске куће, узнемиравали и хапсили Србе“. Један од припадника америчког Кфора рекао је Миомиру да „Срби бомбе бацају сами на себе“.

Кфор хапси и притвара Србе

20. јула, два дана након што је притворен Небојша Стојановић, његов педесетпетогодишњи отац Божидар, инвалид, убијен је крај своје куће. Жртва је убијена хицем у главу из велике близине. Кфор није могао, или можда није хтео, не само да тражи убицу који је злочин починио у сред дана, него ни да га идентификује.

Напади на куће се настављају. У међувремену, Кфор непрестано хапси и притвара Србе из села након претреса кућа. Један припадник америчког Кфора признао је једном од Срба из села да тако поступају јер Албанци из села нешто дојаве у вези са својим комшијама Србима.

Звуци граната - свакодневна „песма“

22. јула 1999. године бачене су две бомбе у двориште куће Милорада Симића. Једна је експлодирала, а другу су касније уклонили припадници Кфора.

http://dengalnaserben.weebly.com/uploads/2/4/4/6/24463486/9360284.jpg?666
Након једног од бомбашких напада у Церници

Убрзо након тога, Кфор је извршио претрес у кућама Светислава и Миливоја Спасића. Причинили су штету у кући и присилили укућане, укључујући и петоро деце, која су имала од три месеца до четири године, да од два до четири изјутра чекају ван својих кућа, док је Кфор, наводно, по кућама тражио оружје. Као што и сам читалац може да замисли, Срби, становници Цернице, како се то јасно види из Момировог дневника, осећали су не само да се Кфор прави да не види етничко чишћење које се дешава у селу, већ и да саучествује са злочинцима, јер, са једне стране, оптужују жртве, а са друге и не покушавају да злочинце пронађу и да примене закон.


Беспомоћни и неми Срби су посматрали зло

Како је време текло, из јула у август, напади су се настављали: пушчана паљба, бомбе, крађе, уништавање имовине. При свему томе, Кфор је хапсио Србе, а с времена на време претресао српске куће у пратњи Албанаца из села. Звук граната којима су гађане српске куће постао је песма која се у Церници понављала сваке ноћи, читавог лета и у рану јесен 1999. године.

29. септембра 1999. нападнута је, и то не први пут, кућа Владимира Савића, Миомировог оца. И док су се Миомир, његова супруга и двогодишњи син спремали на спавање, тек што су ушли у спаваћу собу, бачена је бомба на прозор. Срећом, одбила се о прозорско стакло и експлодирала напољу. Нападачи су виђени како беже и чак су идентификовани, али, као и увек, Кфор против њих није предузео ништа. Уместо тога, нашли су за сходно да ухапсе Миомира и да претраже неколико оближњих српских кућа.

28. новембра 1999. године национални празник Албаније локални Албанци прослављали су дивљајући кроз село, пред очима припадника Кфора, који су у селу стационирани. Колима су непрекидно кружили улицама села, машући заставом Албаније, каменовали куће и претили да ће да побију све Србе у Церници. Оштетили су многе куће и баште, и као што Миомир бележи у свом дневнику: „Срби су немо посматрали из својих домова, уплашени за своје животе“.

Ево шта каже запис 3. децембра 1999. године:

„Један од најтрагичнијих догађаја десио се у Церници трећег децембра. Уз куће Слободана Васића и Драгана Петровића, смештених на граници српског и албанског дела села, у махали Смекићи, постављена је велика количина експлозива. Експлозив је даљинским управљањем детониран у 18 часова.“

Ово је само део о страдању Срба у овом косовско-метохијском селу.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Церница, #Гњилане, #Окупација #Жртве #Убиство #КФОР #Косово #Метохија #Србија #Kosovo #Metohija

четвртак, 22. август 2019.

За шиптарска киднаповања нико не одговара

Kоординација српских удружења породица несталих и убијених лица на простору бивше Југославије је, поводом годишњице отмице новинара Радио Приштине Ђура Славуја и Ранка Перанића, негодовала што починиоци тог злочина нису кажњени.

#Киднаповани #Новинари #Ораховац #Велика_Хоча #Косово #Метохија #кмновине





Српска координација наводи да  су 21. августа 1998. године, новинари Ђуру Славуја и Ранко Перанић, киднаповали припадници терористичке Ослободилачке војске Kосова, на путу Велика Хоча – Зочиште, када су кренули ка манастиру Свети Врачи, да снимања прилога о повратку отетих калуђера.

"Судбина новинара ''Радио-Приштине'', није расветљена ни данас, а тужилац ''ЕУЛЕKС-а'' је одлуку о обустављању истраге, због наводног недостатка доказа, супрузи Ранка Перанића, уручио новембра 2017. године. Нема података да је у вези ових злочина ико саслушаван, чак ни по командној одговорности, иако су имена 'командно одговорних' припадника тзв. Ослободилачке војске Kосова у зони отмице - јавна тајна", навело је удружење.

Спомен-плоча коју је на месту отмице поставило Удружење новинара Србије, седам пута је уништавана, што указује да, како је саопштено, албанско друштво на  Kосову нема елементарно поштовање према српским жртвама.

Српска координација са огорчењем констатује да о злочиним тзв. Ослободилачке војске Kосова сведоче и отмице и убиства Љубомира Kнежевића, новинара ''Јединства'', Александра Симовића, новинара и преводиоца, Марјана Мелонашија, новинара српске редакције "Радио Kосова", Момира Стокуће, фото-репортера сарадника ''Политике'' и других.

Указују да нико није одговарао за злочине почињене над српским новинарима на Kосову и Метохији, нити је против било кога подигнута оптужница, те "позивају правосудне власти да прекину ту нецивилизовану праксу некажњавања злочина почињених над Србима на Kосову и Метохији".






КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Киднаповани #Новинари #Ораховац #Велика_Хоча #Косово #Метохија #кмновине

петак, 16. август 2019.

Црвени терор комунизма као ''директна неопходност''

МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ: Партизанско–четнички рат почео још 1919.

#Комунизам #Злочин #Црвени #Терор #Партизани #Четници #Србија



 
Уз обележавање века од настанка КПЈ, сагледавамо и како један моменат везан за прву годину постојања Југославије (1919), када је такође постојала револуционарна перспектива у држави, одлучио о догађајима 1941. године, када се кренуло у рушење „великосрпске Југославије“
 
Наш саговорник др Милош Тимотијевић (1969), историчар, од 1997. ради у Народном музеју у Чачку, докторирао 2011. године на Филозофском факултету у Београду, и аутор је 20 књига. Повод овом разговору је његова најновија књига посвећена теми грађанског рата на простору Балкана.

Недавно је, у издању „Катене Мунди“, објављена Ваша нова књига „Храбри“ партизани и „зли четници“/Студије о Србији у Дргом светском рату ( 1941-1945). Једна од кључних теза књиге је да је партизанско – четнички грађански рат 1941. године на известан начин био припреман од 1919, када је настала југословенска Компартија. Како образлажете овакав став?
 
Историјска наука у Србији давно је на рационалан начин анализирала и објаснила многе узроке догађаја из 1941. године, о чему су опширно писали Бранко Петрановић, Милорад Екмечић, Веселин Ђуретић, Љубодраг Димић и Коста Николић. Ипак, постоји један моменат везан за прву годину постојања Југославије (1919), када је такође постојала револуционарна перспектива у држави, али је окончана без успешног друштвеног преврата, што нам може помоћи да боље разумемо и догађаје из 1941. године.


Ваша теза се, између осталог, заснива на појму „црвеног терора“, који је коришћен међу комунистима још од бољшевичке револуције. О чему је реч?
 
Револуционарни терор у Совјетској Русији законски је прописан 5. септембра 1918. године, када је Савет народних комесара усвојио „Декрет о црвеном терору“. Тада је закључено да обезбеђивање совјетске републике од „класних непријатеља“ путем терора јесте „директна неопходност“. Црвени терор је подразумевао стрељања и изолацију „непријатеља“ у концентрационим логорима, уз објављивање њихових имена. Иницијатор револуционарног терора био је сам Лењин, који се залагао за сурово насиље као начин за постизање идеолошко-политичких циљева. Морални ужас терора није био садржан само у појединачним, групним и масовним убиствима, већ у успостављању државног система насиља, што је имало разорни утицај на људску психу. Бољшевици су на тај начин плански ширили атмосферу неповерења, страха, потказивања и терора, чиме су остваривали ропску послушност становништва према властима. За Лењина је диктатура била политички концепт неограничене власти који се не ослања на закон, већ на обичну силу.


Кажу да је десна Лењинова рука, командант Црвене армије Троцки, понудио терор као панацеу од старих болести Царске Русије.
 
Лав Троцки је у свом делу „Тероризам и комунизам“ јавно обзнанио веома промишљену и сурову политичку доктрину освајања и задржавања власти, која оправдава нужност коришћења отвореног насиља (застрашивања и убијања) приликом увођења и одбране диктатуре пролетаријата. Троцки је писао да се онај ко се одриче тероризма, одриче се и самог социјализма: „Револуција ‘логично’ не тражи тероризам, као што она ‘логично’ не тражи ни оружани устанак. Али, зато тражи од револуционарне класе да она оствари свој циљ свим средствима која су јој на располагању: ако је потребно оружаним устанком, ако нема друге – терором“. Истовремено Троцки је наглашавао како је терор немоћан ако га примењује „реакција“ против класе која се налази у историјском успону. Међутим, терор је био врло делотворан ако се примењује против реакционарне класе која не жели да сиђе са власти. Троцки је разликовао „добар“ и „лош“ терор. Тако је царистички терор у Русији био лош, јер је био уперен против пролетера који су се борили за социјализам, док је совјетски, комунистички терор „добар“, јер је био усмерен против оних који су желели да скрше револуцију и рестаурирају стари капиталистички поредак. Тако је политика бољшевика прерасла у један нови политички систем кога је карактерисало раније непознато класно насиље – „црвени терор“. Људи који се нису слагали с новом влашћу проглашавани су за класне непријатеље и суђено им је, како у оквиру закона тако и ван његових граница.


Има ли ситуација где анализирате непосредне везе и са нашим комунистима?
 
Прве организоване групе југословенских комуниста настале су на простору Царске Русије. Тако је јуна 1917. у Кијеву основан Југословенски револуционарни савез, који је постојао до марта 1918. године. Председник Централног комитета (ЦК) био је Максим Чанак, секретар Никола Ковачевић. Чланови ЦК били су: Урош Чонкић, Спасоје Стејић (будући атентатор на краља Александра 1921, и учесник устанка 1941. године ), Никола Груловић, Јован Шипош. По националности сви су били Срби. Ова организација распала се у вези са питањем односа према Октобарској револуцији. Бољшевички део је приступио организовању специјалних одреда Црвене армије из редова Југословена.


Већ марта 1918. бољшевици приступају организовању националних група комуниста из редова ратних заробљеника, тако да је у мају створена Федерација иностраних комунистичких група при ЦК Руске комунистичке партије (бољшевика) – РКП (б). Да ли је ту било и југословенских грађана?
 
Југословенска комунистичка група основана је већ 15. марта, да би 16. маја 1918. у Москви одржали прво заседање. Први председник био је Никола Ковачевић. Ова организација није имала никакву самосталност и била је потпуно подређена руским комунистима. Група се дефинитивно оформила 16. јуна 1918. као Југословенска група РКП (б).


Почетком октобра 1918. године у Москви је основан Револуционарни комитет који се бавио руковођењем светске револуције. То је време када је после пробоја Солунског фронта (15. септембра 1918), српска војска ослобађала окупирану отаџбину. Бољшевици су планирали да на Балкан убаце добро обучене кадрове који ће створити илегалну организацију, потом и оружане формације за планирани устанак како би се остварио зацртани идеолошки циљ (борба против милитаризма и капитализма) и успостављање диктатуре пролетаријата. Совјетски руководици нису размишљали о извођењу револуција у постојећим националним државним границама, већ су планирали бољшевичке устанке на целом Балкану и Подунављу, где би се успоставила социјалистичка федерација. За простор будуће Југославије било је предвиђено стварање илегалне мреже бољшевика. Већ тада је одвојен велики новац за све акције, који је исплаћиван у папирној валути, злату и накиту.


Сагласно дугорочно постављеним циљевима бољшевици су и после 1918. године организовали, обучавали и плаћали југословенске комунисте, што је био део плана опште светске револуције. Шта се зна о томе?
 
Бољшевици су основали и борбене јединице од људи југословенског порекла. Већ крајем 1917. створен је Српско-совјетски револуционарни одред, у априлу 1918. године Српски црвеноармејски одред, а у августу 1918. године Први југословенски комунистички пук. Ова војна јединица имала је задатак да делује у ланцу револуција које су требало да стигну и до Краљевине СХС (Југославија).


У Москви је 5. новембра 1918. године, према одлуци бољшевичке власти, Југословенска група РКП(б) преименована у Комунистичку партију (бољшевика) Срба, Хрвата и Словенаца – КП(б) СХС (25 дана пре оснивања Краљевине СХС). Формално, били су самостални у односу на руске бољшевике, са сопственим југословенским програмом који је предвиђао подизање револуције у домовини.


Крајем 1918. и почетком 1919. године револуционарно врење захватило је већи део Европе. Краткотрајне револуције у Немачкој, посебно у Берлину и Баварској, потом у Мађарској, Словачкој и Бечу, код многих комуниста створиле су утисак о јасној перспективи европске, па и светске пролетерске револуције. Шта је то значило код нас?
 
Рушење капитализма, успостављање диктатуре пролетаријата и одбрана Совјетске Русије били су и основни задаци КП(б) СХС формиране 1918. године. Убрзо је по налогу РКП(б) на простор будуће југословенске државе, између 1. и 16. новембра 1918. године, упућено 26 револуционара са специјалним задатком (били су опремљени и великим новцем) да организују комунистичку партију. Већ до 20. децембра 1918. године на територију Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославија) послато је 114 комуниста. Истовремено угашена је и делатност КП(б) СХС, чији је рад престао већ крајем 1918. године. Према до сада познатим подацима из Совјетске Русије је у периоду од 1918. до 1921. године у Југославију послато од 500 до 600 југословенских кадрова, који су претходно прошли агитационо-пропагандне курсеве.


Није све остало на празним паролама. Било је и конкретних мера. Каквих?
 
Филип Филиповић је по узору на руске бољшевике већ у јануару 1919. године организовао 200 чланова илегалне партијске мреже у Београду. Илегалан рад се подразумевао, као стандард добре бољшевичке праксе, док су агилнији комунисти планирали стварање црвеноармејских војних јединица, оружани устанак и револуцију. Почетком 1919. године у Загребу je формиран и Тајни совјет за преузимање власти у граду. То је време када пуно повратничких група из Совјетске Русије оснива илегалне организације у Краљевини СХС, често без било каквог контакта са истомишљеницима из других југословенских покрајина. Једна од таквих група састала се 9. марта 1919. године на Фрушкој Гори, где су формирали илегалну организацију под називом Комунистичка партија „Пелагићеваца“ са јасним планом револуционарне оружане акције.



У Мађарској је већ почела револуција. Како се то одразило на младу Краљевину СХС?
 
Тешко стање у друштву, посебно после страшног и крвавог рата који је уништио Србију и оштетио остале југословенске покрајине, стварало је револуционарну перспективу. Превратничке пароле чуле су се и приликом оснивања Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) – СРПЈ(к) у Београду од 20. до 23. априла 1919. године. Већ тада је у револуционарном језгру Партије одлучено да се започне са штрајковима, а потом и општим оружаним устанком заказаним за 1. мај 1919. године. Делегати конгреса требало је да у својим местима буду организатори устанка, за шта су били снабдевени упутствима и пропагандним материјалом. Власт Совјетске Мађарске била је упозната са овим акцијама, и очекивањима да помоћ у устанку пружи мађарска Црвена армија. Међутим, полиција је сазнала за планове комуниста, забранила прославу 1. маја, и похапсила многе руководиоце Партије.


Говори појединих делегата на Конгресу уједињења заиста су били револуционарни и запаљиви. Ви их, у својој књизи, и наводите. Какве су поруке у питању?
 
Ево шта каже „друг Јулијус Лустиг“ из Осијека на Петој седници 22. априла 1919. године у Београду:


„Другови, будите спремни јер ће револуција доћи раније него што се надате, те не треба да вас нађе неспремне. Буржоазија је образовала свој фронт, а ми треба тако исто да образујемо други. За сваког убијеног пролетера убићемо 10 буржуја, јер, запамтите добро, сад смо ми јаки, а црвена застава се вије у Русији, Мађарској и Баварској. Она треба да нам буде водиља. За једно око ископано ми ћемо им ископати оба; за један зуб ишчупаћемо им целу вилицу (живо одобравање.)


Ако се формирање СРПЈ(к) посматра у регионалном и европском контексту, уочава се преурањено стварање Комунистичке партије, које су у другим земљама основане тек крајем 1920. и почетком 1921. године. Због чега? И зашто су се југословенски комунисти ослањали на сепаратисте широм Краљевине СХС?
 
Бољшевичка струја међу социјалдемократским партијама на простиру Југославије била је јака, и брзо су усвојили догму да „изван бољшевизма нема социјализма“. Неистомишљеници који су били против рада на конкретној револуцији, јер за њу није било објективних услова, као и људи који су радничком покрету били за легалну парламентарну борбу без рушења грађанске државе, брзо су потиснути.


Комунисти су већ у првој половини 1919. године за своје револуционарне планове и оружани устанак на простору Хрватске ангажовали и осведочене милитаристе и националисте, какав је био капетан Јосип Мецгер, који је као аустроугарски официр оптуживан да је чинио зверства у окупираној Србији. Касније, он се прикључио хрватским усташама у иностранству, да би 1941. постао генерал у усташкој НДХ.


После неуспеха са планираном револуцијом заказаном за 1. мај 1919, југословенски комунисти нису одустали од превратничких идеја, посебно група која је боравила у Совјетској Мађарској. Нови оружани устанак требало је да почне 14. јуна 1919. године у Осијеку, претходно припремљен генералним штрајком железничара. Помоћ устаницима требало је да пружи Црвена армија из Мађарске нападом преко реке Драве. Ова акција није успела, што није поколебало комунисте који нови устанак планирају за 21. јул 1919. године.


Дакле, комунисти су се ослањали на сепаратистичке масе у Хрватској.
 
У питању је била директива из Москве упућена целој Европи, с циљем спречавања стране војне интервенције на Совјетску Русију која се у то време жестоко бранила од напада „белих“. Зато је и заказан међународни штрајк који је требало да почне 21. јула 1919. године. За домаће комунисте штрајк је требало да буде увертира за почетак обрачуна са југословенском буржоазијом и сигнал за преузимање власти у земљи. Помоћ се очекивала из Совјетске Мађарске, која је Југословенски батаљон своје Црвене армије (састављен од грађана пореклом са простора Југославије) поставила према реци Драви, с циљем да у погодном тренутку пређе границу, поубија страже и помогне започету револуцију. Влада Краљевине СХС забранила је штрајк, који је ипак отпочео 21. јула 1919. године. Међутим, очекивани свеопшти устанак није подигнут, иако је дошло до војничких побуна у Осијеку, Вараждину и Марибору. То је време када су подизане и многе буне сељака, посебно у Хрватској, често подстицане пропагандом комуниста, што се најчешће завршавало пљачком имања велепоседника. Несигурност је била велика, посебно због неконституисања нове државе, па су револуционарна очекивања порасла. Устанак у Осијеку угушен је 22. јула, док је у Вараждину било борби 23. јула, а у Марибору 22–23. јула 1919. године. Број страдалих није био велики, нити је устанак имао већи одјек у новоствореној земљи. Комунисти нису успели у својим основним намерама, али су већ тада почели да праве мрежу илегалних организација у целој земљи.


Одакле је стизао новац?
 
Било је много револуционарних планова у лето 1919, укључујући и организовање атентата на регента Александра Карађорђевића. У сваком случају пропагандни материјал, агитатори и новац стизали су из Совјетске Русије и Совјетске Мађарске, а комунисти су планирали истински државни преврат, укључујући и легалну СРПЈ(к), која се спремала да револуционарним путем преузме власт. Убрзо је уследила реакција грађанске државе, која је масовно похапсила комунисте, што је довело до стагнације покрета. Највећи број ухапшених људи пуштен је на слободу после неколио месеци. Најстроже казне добили су „Пелагићевци“ оптужени за подизање револуције за коју је било пуно доказа.


У исто време комунистичку и републиканску пропаганду помагале су и суседне непријатељски расположене земље (Италија, Аустрија, Мађарска, Бугарска), као и неке „пријатељске“ (Румунија), из својих великодржавних националистичких побуда, без било какве идеолошке повезаности са бољшевицима.


Одакле борба против „српског милитаризма“ у новоствореној држави?
 
Комунисти су услед изостанка преливања револуције из Мађарске и репресије режима од јесени 1919. године отпочели снажну антимилитаристичку кампању, која се делимично наслањала и на нерасположење Хрвата и других народа да буду војни обвезници нове државе којом „владају Срби“. Појавиле су се веће групе наоружаних дезертера, на које су снажну пропаганду усмерили и левичари. Поново је било мањих побуна у којима су учешће узели и хрватски „клеро-франковци“.


Како је дошло до тзв. „Обзнане“ и репресије против комуниста?
 
Комунисти у Југославији нису имали снагу да сами покрену друштвени преврат, али јесу да застраше буржоазију, као што је говорио Сима Марковић. Серија штрајкова на железници, у рудницима и успех на парламентарним изборима 1920. године (добрим делом остварен на подлози повезивања са сепаратистима), као и повремени физички сукоби, натерали су власт да оштрије поступи према КПЈ. Донета је „Обзнана“ (29. децембар 1920) којим је забрањена комунистичка пропаганда, агитација, деловање. После репресије државе млађи део комуниста окренуо се отвореном револуционарном терору и атентатима.


После убиства министра Милорада Драшковића и неуспелог атентата на краља Александра, држава је 2. августа 1921. године донела „Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави против комуниста, анархиста и других“ којима је КПЈ стављена ван закона, а њеним посланицима у Скупштини Краљевине СХС одузети су мандати. Реакција државе била је груба, није се размишљало о свим последицама потпуног прогона комуниста, као и простору за многе злоупотребе Закона који није био ни утемељен у Уставу.


Следећих двадесет година комунисти су деловали у илегали, изван друштвеног система грађанске државе. Какве су последице?
 
Изолована Партија искључена из парламентарног живота убрзо је потпуно бољшевизирана, а од 1924. отворено се окренула ка уништењу Југославије и подредила директивама централе у Москви. КПЈ је до 1941. године претрпела бројне организационе и кадровске промене, али је основни циљ револуционарног преврата остао исти, с тим да је осим социјалне неправде као покретачку снагу за своје акције добила и озлојеђеност свих који су претрпели притисак државе под оптужбом да су комунисти.


Све је то припремало плодно тле за грађански рат који ће почети 1941. године.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: Печат    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Комунизам #Злочин #Црвени #Терор #Партизани #Четници #Србија

уторак, 23. јул 2019.

Крвави петак у Старом Грацку (ВИДЕО)

Крвави петак у Старом Грацку (ВИДЕО) Ове, 2019 године, навршава се 20 година од масакра 14- жетелаца у Старом Грацком за који нико није одговарао иако су неки Шиптара, ако не и сви ти зликовци, познати полицији од првог дана.

Тела погубљених сељака одмах су превезена у Приштинску болницу, није се чекало јутро да се место злочина подробније сними и истражи. Ово је предупредила то да новинари евентуално сниме тела на њиви.



Тела погубљених сељака одмах су превезена у Приштинску болницу, није се чекало јутро да се место злочина подробније сними и истражи. Ово је предупредила то да новинари евентуално сниме тела на њиви.

На језив и окрутан начин, 23. јула убијено је четрнаесторо Срба из села Старо Грацко док су вршали пшеницу. Као што то обично раде, мештани села Старо Грацко у којима живи око 400 Срба, њих четрнаест мушкараца, кренули су у петак 23. јула око пет сати поподне да оврше пшеницу у атару села Бујанце, где се налазе њиве неких од њих.

Грацко и Алаш налазе се на два километра од Липљана, односно десетак километара јужно од Приштине. Разлога за журбу било је више. Први и најбитнији свакако је ситуација у њиховом окружењу, која се у последњих неколико недеља драматично искомпликовала. Од 20. јуна, када су последњи југословенски војници и полицајци напустили Косово, Срби који су одлучили да на Косову остану изложени су страховитом малтретирању од стране албанских екстремиста, тако да своје кретање своде на минимум. Други разлог за журбу је био што се за викенд очекивала киша. Око пола девет увече њихове породице почеле су да осећају ону врсту нелагоде која претходи великом страху.

Њива која је пожњевена налази се на три километра од села, иза два брда, тако да није видљива из Грацка.


Брдо иза кога се налазе њиве на којима је извршен масакр.

Према каснијим присећањима сељана, тога дана ветар је дувао од села према њивама, тако да они нису могли да чују шта се тамо евентуално догађало. Око девет сати породице су већ биле озбиљно забринуте и почеле су да зову штаб КФОР-а у Липљану. Они који су звали тврде да се на телефон јавио преводилац Албанац (или Албанка, што је нејасно, али не и толико битно), те да је на њихове апеле одговорио како они не знају где је село, немају довољно возила и људства и не могу да дођу на интервенцију.

Мештани су звали поново, такође без успеха, да би се онда одлучили да сами оду до Липљана и потраже помоћ директно од официра, прескачући оне који се јављају на телефон. У међувремену, причају мештани, један момак из села је сео у фићу и кренуо ка Бујанцу не би ли негде уз пут пресрео жетеоце.

На нека два километра од села наишао је на трактор на коме је лежало беживотно мушко тело. Одмах се окренуо и брже-боље кренуо назад. У међувремену је стигла и патрола КФОР-а која се упутила ка Бујанцу. После кратког времена у село је стигло још педесетак возила КФОР-а, тако да је тада већ свима било јасно да се у Бујанцу догодило нешто озбиљно.

Коначно, два сата после поноћи, британски официр који је командовао овом јединицом обратио се породицама окупљеним у згради где се налазе школа и месна канцеларија са лошим вестима.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: ⏯

У НАДЛЕЖНОСТИ КФОР-а: Свих четрнаест жетелаца је убијено и њихова тела се налазе на њиви. КФОР је онемогућио приступ месту злочина због даље истраге.


КФОР-ова верзија догађаја унеколико се разликује од онога што су новинарима дан након масакра у Грацку причали мештани. Прво саопштење у британској канцеларији за штампу (масакр се догодио у британском сектору) говорило је да је јединица Гурки (британских војника пореклом из једне области у Индији) око пола десет увече чула пуцњаву која је допирала из рејона села Бујан.

Кренули су на интервенцију и негде око десет и петнаест пронашли тринаест тела на њиви, а неких сто педесет метара даље још једно тело на трактору. По обичају, нису се изјашњавали о националности убијених, али незванична информација је била да се ради о Србима. 

Новинарима је у том тренутку био дозвољен приступ селу, али не и самом месту злочина. За разлику од сељана који су се држали своје верзије догађаја, КФОР је своју верзију благо мењао у наредних неколико дана. Разлике су козметичке и више су у домену ревности оних који су требали да заштите грађане Косова.

Тела погубљених сељака одмах су превезена у Приштинску болницу, није се чекало јутро да се место злочина подробније сними и истражи. Оправдање би могло да се нађе у високој температури у јулу (мада је ноћ била свежа), али је ова експедитивност предупредила то да новинари евентуално сниме тела на њиви.

Први репортери стигли су на место злочина већ у току ноћи, а екипи АП телевизије пошло је за руком да уђе у мртвачницу у Приштинској болници рано ујутру и сними лешеве умотане у чаршафе. То су и једини снимци тела које је ико направио, јер је након тога новинарима уведена и стриктна забрана уласка у болницу.

ОЧИ У ОЧИ СА ЖРТВАМА: Мештани Старог Грацка немају ту врсту сензибилитета која би им омогућила да разликују кооперативне припаднике УЧК-а, који имају право да носе униформе и лако наоружање, од "елемената" којима је то право ускраћено али то ипак чине.

Њихова једина дилема је ко стоји иза злочина: по једнима је то УЧК, а по другима КФОР.

"Кажу да је мени КФОР убио мужа", говори Соња Живић, супруга Јовице Живића, једног од два брата који су убијени у петак. Иза Јовице и Радована Живића остало је седморо деце без икаквих прихода. Да трагедија буде већа, њихов најстарији брат погинуо је пре две године на градилишту у Младеновцу. Соња, видно потресена, каже да је КФОР требало да их заштити, а они уместо тога наоружавају УЧК.

"Све најновије наоружање имају. Све исто као КФОР", говори она, држећи у наручју тромесечну Зорану. Њен отац, Жива Недељковић, објашњава како у униформама КФОР-а има најмање тридесет посто Албанаца. "Сви преводиоци су им Албанци и само преводе против нас. Ми нешто кажемо, а они то преокрену."

Како се вест о злочину због недостатка било каквих информативних средстава на српском језику на Косову споро ширила, у суботу, јутро након злочина, у Грацку су били само мештани и новинари. Родбина и пријатељи из других места дошли су тек пар дана касније, тврдећи да их је успут КФОР детаљно претресао. Мештани су се окупљали у двориштима ожалошћених, жене су нарицале, а мушкарци су већином одбијали да разговарају са страним новинарима уз објашњење да им ништа не верују и да ће они сутра да објаве да су "то Срби убили Албанце". Никаква убеђивања нису помагала, а преводиоци (већином Албанци) настојали су да се држе по страни колико год је то било могуће. Негде око два у село су стигли Бернар Кушнер и владика Артемије. Владика се мештанима обратио са "Помаже Бог!" на шта му је неколицина одговорила "Нама не помаже!". Потом је одржао беседу о потреби да се и поред оваквог страшног злочина на Косову остане.


Слично је говорио и Кушнер, који је и овом приликом дозволио да га понесу емоције. "Ја вам се извињавам, јер вас нисмо заштитили како нам наш задатак налаже. Ми смо овде дошли да штитимо мањине, а ви сте сада на Косову мањина", говорио је и позвао људе да се не селе. "Не дозволите да убице победе. Не дозволите да победе они који ово чине из освете...", рекао је Кушнер изазвавши праву бујицу неодобравања и питања "какве освете, због чега освете?". 

Покушавајући невешто да се извуче из непријатне ситуације, Кушнер је објаснио да мисли на оне који би да се свете свим Србима за нешто што се догодило Албанцима. Потом се упустио у кратак дијалог са Драганом Одаловићем, који је на њиву послао сина са комбајном да "помогне сиротињи да дође до хлеба".
 
"Мени су у НАТО бомбардовању убијени сестра и зет. Сада су ми убили сина. Ово село је изгубило двадесет људи у три месеца. За све кривим НАТО!", рекао му је Одаловић, да би га у следећем тренутку Кушнер саосећајно загрлио. Ипак, Кушнеров говор и гестови нису оставили дубљи утисак на мештане. Но, они и даље немају намеру да се селе тврдећи да су они кључно село за цео крај.
 
"Ако оде Грацко, одоше ти и Липљан, и Добротин, и Прилужје, ма оде цело Косово. Ми смо ти овде најважнији", објашњавао је новинарима један мештанин.

СПИСАК УБИЈЕНИХ
  • Јанићијевић Момчило (1946), из Старог Грацка, и син му
  • Јанићијевић М. Новица (1981), и брат му
  • Јанићијевић Ђ. Миле (1957)
  • Јанићијевић Ц. Слободан (1965), из Крајишта, избегао у Старо Грацко
  • Цвејић Ј. Саша (1973), из Крајишта, избегао у Старо Грацко
  • Цвејић Д. Љубиша (1939), из В. Алаша, избегао у Ст. Грацко
  • Живић И. Радован (1967) из Старог Грацког, и његов брат
  • Живић И. Јовица (1970)
  • Ђекић М. Станимир (1955), из В. Алаша, избегао у Ст. Грацко
  • Ђекић Д. Божидар (1947), из Старог Грацког
  • Одаловић М. Андрија (1967), из Старог Грацког
  • Тепсић М. Миодраг (1951), из Старог Грацког
  • Јовановић Ц. Милован (1969), из Топличана, избегао у Старо Грацко
  • Стојановић Д. Никола (1936), из Крајишта, избегао у Ст.Грацко
Тело једне од жртава.
БЕЗ ЗАШТИТЕ: Најужасније су ипак биле приче чланова породица који су ишли на идентификацију погинулих. Према њиховом сведочењу, оно што је КФОР назвао "мучким и суровим убиством" био је прави масакр у коме је само једна особа убијена хицима из аутоматске пушке док су сви остали прегажени тракторима или заклани. КФОР-ови истражитељи тврде, опет, да непосредне близине што је довело до тога да главе и делови тела настрадалих буду деформисани до непрепознавања. Иако ће тек опсежна истрага дати праву слику онога што се догодило у Бујанцу, овај злочин би се крајње лаички и на основу комбиновања прича сељака и КФОР-а могао до извесне мере реконструисати.

Сељаци су од КФОР-а већ неколико дана тражили заштиту како би могли да обаве посао на њивама, а мировњаци су се изговарали недостатком људства и возила, те су обећавали да ће заштиту пружити "од уторка" или "сутра". Како се то није догађало, а жито тражи своје, сељаци који немају других извора прихода осмелили су се и кренули у њиве без заштите. Посао је текао добро готово десет дана и били су већ при крају, но сада мисле да су све време били посматрани и да су терористи одлучили да их нападну баш последњег дана вршидбе.

На основу онога што се могло видети на самом месту злочина, терористи су сачекали да сељаци заврше посао и окупе се око трактора спремни за полазак (трактори су били натоварени). Тако груписане било их је лако опколити.

Цео злочин није трајао дуже од неколико минута, јер би у супротном ризик од хеликоптерских патрола које нису ретке у овом крају био велики.

Није јасно да ли је четрнаести жетелац покушавао да побегне или је напросто био мало изван групе. Све у свему, након извршења злочина терористи су се повукли у оближњу шуму, а
потом разишли незнано куд.




ОТВАРАЊЕ ОЧИЈУ: Масакр у Грацку учинио је да се илузије о успешном деловању КФОР-а које се гаје у светској јавности поприлично сруше.
 
Након велике трагедије приче о парцијалном и константном малтретирању Срба на Косову добиле су на важности, тако да је последњих дана било пуно речи о томе да су они затворени у својим становима или селима, да не могу да оду и купе најосновније намирнице, да их неретко туку на улици када их препознају као Србе, да им је ускраћено право да говоре својим језиком.

Много тога је изнео и сам Бернар Кушнер на конференцији за штампу у недељу, поново у друштву генерала Џексона. Кушнер је изнео своја драматична искуства из прве руке стечена приликом ненајављене посете српским становима у Приштини, коју је направио са Момчилом Трајковићем и Хашимом Тачијем. Генерал Џексон је утврдио да је преводилац који се јавио на телефон у Липљану заправо био Србин, као и то да је КФОР обећао заштиту жетеоцима за суботу, али они нису могли да чекају у страху од кише. У последњих неколико недеља КФОР је уложио много напора да уз помоћ неколико високих официра УЧК-а створи утисак да се ту ради о организованој групи која поштује принципе субординације. Упоредо са демилитаризацијом, спровођена је и унификација УЧК-а не би ли се герилци заиста ставили под некакву контролу, односно не би ли се наређења оних који су - попут Тачија и Чекуа, сада заинтересованих за цивилну политичку каријеру и сарадњу са Западом - заиста спроводила у дело. Масакр у Старом Грацку, демантовао је ове напоре на најгори могући начин, показујући да такозвано вођство УЧК-а нема контролу над неким својим фракцијама ни у ближој околини Приштине, а о удаљеним деловима Косова да и не говоримо.


Свако негирање умешаности УЧК-а у овај злочин води ка схоластичкој расправи "ко је а ко није УЧК", јер је очигледно да је масакр обавила добро организована група, којој ово сигурно није била прва акција. Да ли је та група деловала аутономно или је ипак добила неки "миг" одозго остаје на савести генерала Џексона.

Зоран Станојевић,
Време број 447, 31. јул 1999



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Staro #Gracko #Masakr #Žeteoci #Ubistvo #Šiptari  #Kosovo #Metohija #Mediji #Vesti #Separatisti #Žrtve #kmnovine