https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:
Приказивање постова са ознаком Временска линија. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Временска линија. Прикажи све постове

среда, 16. март 2022.

На данашњи дан догодио се један од најужаснијих америчких ратних злочина - масакр цивила у Вијетнаму (ФОТО)

На данашњи дан догодио се један од најужаснијих америчких ратних злочина - масакр цивила у Вијетнаму (ФОТО) Вијетнам, 16. марта 1968., регуларни амерички војници су упали у село Ми Лаи, са око 500 цивила, пре свега женом и децом које су брутално злостављали, силовали, убијали... и децу и стрељали их.

#Америка, #Масакр, #Злочин, #Вијетнам, #Ми-Лаи,



На фотографијама је приказан тек део ужаса, оне на којима се виде убијене и и змасакриране жртве медији углавном избегавају јер су сцене крајње бруталне. Аутор фотографија и сведок масакра је фотограф Роберт Л. Хаберле (Robert L. Haeberle). "Избегавао сам да гледам убиства, након направљеног снимка сам окретао главу али крајичком ока сам видео како падају" испричао је касније. Убрзо су сви са његових фотографија већ били мртви.

#Америка, #Масакр, #Злочин, #Вијетнам, #Ми-Лаи,
Вилијам Кали
За ово зверство каквог би се и најгори нацисти постидели одговарала је само једна особа, официр Вилијам Кали (William Calley), првобитно је осуђен на доживотну затворску казну за убиство 22 цивила (од 504 према вијетнамским изворима или 427 колико америчка војска тврди да их је било).

Међутим тадашњи амерички председник Ричард Никсон, преиначио је казну на само три и по године кућног притвора, након чега је ослобођен!

Дакле, до данас нико није одговарао за силовања, злостављања и убиства неколико стотина цивила у овом од стране самих американаца потврђеном случају, напротив, и онај један који је оптужен за убиство преко двадесет цивила, прошао је са кућним притвором.

#Америка, #Масакр, #Злочин, #Вијетнам, #Ми-Лаи,
Вилијам Кали у кућном притвору 1970.





Зато не треба да чуди нити да буде било каквих недоумица око тога да Американци подржавају и спроводе злочине широм света, где год да су се умешали било у војном или цивилном облику. Један од најстрашнијих америчих злочина такође се скрива до данас а то је бомбардовање Србије и Црне Горе не само без повода већ искључиво као поптпуно невине стране! Наравно, нико на америчкој или НАТО страни није трпео било какве санције зато што је то бомбардовање извршено чак и без сагласности УН. У том ратном злочину нанета је штета од 140 данашњих милијарди евра а убијено је преко 2500 махох грађана, цивила, а све је било засновано на измишљеном злочину у Рачку. Хоће ли ипак неко икада одговарати за то?

#Америка, #Масакр, #Злочин, #Вијетнам, #Ми-Лаи,
Американци побили преко 500 цивила и сакрили злочин а онда змислили Рачак са 40-так терориста и бомбардовали Србију.




Иначе, масакр у том селу прекинуо је амерички војни пилот хеликоптера Хју Томпсон (Hugh Thompson).

#Америка, #Масакр, #Злочин, #Вијетнам, #Ми-Лаи,
Током маскара у Ми Лаију.

"Почели смо да примећујемо све већи број тела свуда наоколо и питали се шта дешава.

#Америка, #Масакр, #Злочин, #Вијетнам, #Ми-Лаи,
Током маскара у Ми Лаију.


Почели смо да размишљамо о томе али не можете да прихватите помисао да се то заиста дешава јер би то значило да сте свесни да то раде ваше саборци, да раде нешто јако зло" испричао је Томпсон америчким новинарима касније. Он је потврдио да су убијени биле жене, старци, деца и бебе.

#Америка, #Масакр, #Злочин, #Вијетнам, #Ми-Лаи,
Повређене и силоване жене које су убрзо након тога хладнокрвно убијене током овог масакра.

Онда су и он његова борбена екипа из хликоптера угледали цивиле Вијетнамце који су се крили у бункеру и вирили напољу а ка њима се кретала група америчких војника. Одлучили су да се хеликоптером спусте између бункера са цивилима и америчких војника којима је Томпсон пришао и рекао да уколико они отворе ватру на цивиле, он и његов тим ће пуцати по њима. Тада је све стало.

#Америка, #Масакр, #Злочин, #Вијетнам, #Ми-Лаи,
Током масакра у Ми Лаију   





Он је био свестан да на тај начин ризикује свој живот па чак и ситуацију да пуца по својим саборцима како би од њих заштитио цивиле али, како је рекао, "то је био једини начин да се то лудило заустави" и зауставило се. По повратку у базу Томпсон је написао извештај у коме је детаљно представио овај злочин али је војска све заташкала. Током суђења Вилијаму Калију, како пише "ЛА тајмс" Томпсон се појавио као сведок али је Кали имао "много више подршке и почели су бројни напади и клеветања Томпсона". Такво стање је трајало пуних 30 година након рата и тек 1998. године Томпсон је награђен за "херојско дело почињено не у контакту са непријатељем". Са друге стране, никада није дошло до суђења и кажњавања оних који су починили масакр а многи од њих су наставили да граде каријере у америчкој војсци.

#Америка, #Масакр, #Злочин, #Вијетнам, #Ми-Лаи,
Уништавали су све

На тридесету годишњицу од маскара Томпсон је посетио ово село. Старија жена из села га је питала "Зашто нису дошли са тобом они који су починили злочин" што га је потпуно сломило а онда је довршила реченицу "да би смо могли да им опростимо". У том селу је основан омањи музеј који подсећа на тај маскар. Тамо се налази и његова биографија као сећање на човека који им је помогао али и списак деце која су убијена међу којима педесторо од три године и млађе, чак 69 деце узраста од 4 до 7 година и 91 једно дете од 8 до 12 година старости.

#Америка, #Масакр, #Злочин, #Вијетнам, #Ми-Лаи,
Двојица рањених дечака које су, према тврдњи фотографа, убрзо након овог снимка убили амерички војници.






Много је филмова снимано о "храбрим америчким војницима у Вијетнаму" који су у ствари били голи окупатори а често и безобзирне масовне убице и свирепи егзекутори. Снимани су филмови о нацистичким, руским па и српским "злочинима" али о овом масакру никада ни један. Зато се сетите ових фотографија, када већ геноцид над Индијанцима а највећи је икада почињен у историји, није забележен ваљано, и села Ми Лаи (My Lai) сваки пут када Кајл Скот или неки про-европски политичар опет спомене како су "српски националисти криви за све" и када Србе, који су штитили своју земљу и народ од шиптарских терориста на Косову и Метохији, или исламских екстремиста и усташких кољача у западним српским земљама, опет назову "ратним злочинцима".


* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2022 ::    Хвала на интересовању

субота, 5. март 2022.

Навршило се 30 година од почетка агресије Хрватске на српско становништво - почињени најсвирепији злочини

Навршила се трећа деценија од почетка агресије хрватске паравојске на српско становништво.

Навршило се 30 година од почетка агресије Хрватске на српско становништво - почињени најсвирепији злочини
Спомен црква жртвама овог злочина / Фото: Култура сјећања




Био је то увод за најсвирепије злочине који су се ту догодили и чиме је и званино отпочео рат у БиХ.

Агресију су извршили тадашња "регуларна" Хрватска војска и паравојне оружане формације из Хрватске, потпомогнуте оружаним паравојним формацијама Хрвата и муслимана из Босанског Брода у чијој историји је тај датум уписан као дан када су без икаквог повода осим своје националне и верске припадности, Срби са подручја тадашње општине Босански Брод 1992. године били изложени отвореној агресији из Хрватске.

Напад почео поред магистралног пута Брод-Дервента, у Стадионској улици, када су хрватске војне снаге, у сарадњи са 108. бригадом Збора народне гарде, заузеле центар града.

Истог дана је у вечерњим часовима рањен тадашњи председник Извршног одбора Скупштине општине Брод Михајло Сремац.

Напад на општину Брод 3. марта 1992. године био је само увод за најстрашније и најсвирепије злочине који су се тог мјесеца десили на подручју ове општине.

Чланови породица Мартић и Дујанић убијени су 25. марта у Броду, а већ сутрадан, 26. марта, догодио се покољ у Сијековцу.

Тог 26. марта су припадници регуларне Хрватске војске, заједно са паравојним хрватско-муслиманским јединицама из БиХ и Хрватске убили девет српских цивила у Сијековцу, а наредних дана убијено је још 37 Срба из овог приградског насеља.

Најмлађа жртва имала је 17, а најстарија 72 године. Током 1992. године у Сијековцу је убијено 46 српских цивила, наводи се у документима Борачке организације Брод.

Опсег хрватске пропаганде био је незамисливих размера. Говор мржње који истовремено оптужује Србе за "четничко разарање" града који су злочинима опустошили хрватски парамилитараци и потомци усташких кољача, представљао је уобичајени начин извештавања чија се терминологија до данас задржала у хрватским медијима:


ПОГЛЕДАЈТЕВИДЕО 

Служењем парастоса погинулим борцима и цивилима и полагањем венаца испред спомен-обележја у Броду, обележено је сећање на 30 година од почетка агресије Хрватске.

Председник Председништва Борачке организације Брод, Зоран Видић, подсетио да се на тај дан пре 30 година догодио велики злочин над Србима, да је регуларна војска Хрватске, односно Трећа бојна из Хрватске са тешком техником и наоружањем заузела центар града, након чега су наставили прогон Срба.

"Они који нису изашли из града затварани су у логоре гдје су мучени и убијани. Посебно је на удару био источни дио града, од Стадионске улице, Бродско поље један и даље српска села", изјавио је новинарима Видић. Он додаје да се народ самостално организовао кроз Територијалну одбрану локалне заједнице, да је држао страже и покушао заштитити нејако становништво од страдања, да не доживи све оно из 1941. године.

"Без регуларне наше војске или војске ЈНА успијевали смо самостално све до половине маја 1992. године да се бранимо, док није кренула још већа агресија, у коју су биле укључене 108. бригада Збора народне гарде Хрватске, затим бригаде бјеловарска, вараждинска, ријечка и друге бригаде које су потиснуле и протјерале наш народ са вјековних огњишта"
, додао је Видић.

Спомен црква жртвама овог злочина / Фото: Култура сјећања



Он истиче да се Срби нису припремали за рат и да су увек желели мир, да остану са другим народима заједно у тадашњој Југославији.


"Још једна чињеница је важна, на данашњи дан 1992. године основана је 101. Босанско-бродска бригада, чиме су Хрвати јасно поручили шта желе да учине на нашим просторима. Срби су тек 12. маја оснивали Војску Републике Српске, која ће у даљем рату да буде наша највећа заштита од непријатеља", додао је Видић.

Предсједник Скупштине општине Брод Александар Крушкоњић истиче да се не сме заборавити оно што се догађало прје 30 година, посебно жртве које је имао српски народ, да треба да се памти и истовремено жели мир. "Мир нема алтернативу. Не бих желио ниједном народу да се понови оно што се догодило на овим просторима Србима. Са оваквих мјеста треба да се шаљу такве поруке", рекао је новинарима Крушкоњић.

Вијенце испед спомен-обележја положиле су породице убијених бораца и цивила, делегација општинске и месне Борачке организације, председник Скупштине општине Александар Крушкоњић са сарадницима, делегација Месне заједнице Бродско поље један и Основне школе "Свети Сава", те друге организације проистекле из одбрамбено-отаџбинског рата и представници политичких партија.


Спомен црква жртвама овог злочина / Фото: Култура сјећања


Убијени српски цивили

  1. Јово В. Зечевић, рођен 1920. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  2. Васо Ј. Зечевић, рођен 1958. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  3. Милан Ј. Зечевић, рођен 1950. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  4. Петар Ј. Зечевић, рођен 1953. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  5. Лука И. Милошевић, рођен 1943. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  6. Драган Л. Милошевић, рођен 1974. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  7. Жељко Л. Милошевић, рођен 1968. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  8. Мирко В. Радовановић, рођен 1965. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  9. Срето М. Тривић, рођен 1927. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  10. Андрија П. Мартић, рођен 1935. из Босанског Брода, убијен 26. марта 1992.
  11. Момир А. Мартић, рођен 1961. из Босанског Брода, убијен 26. марта 1992.
  12. Душко М. Дујанић, рођен 1967. из Босанског Брода, убијен 26. марта 1992.
  13. Душко А. Милошевић, рођен 1972. из Босанског Брода, убијен 4. априла 1992.
  14. Ивица Ј. Шкварц, рођен 1971. из Босанског Брода, убијен 4. априла 1992.
  15. Недељко Н. Југовић, рођен 1944. из Босанског Брода, убијен 4. априла 1992.
  16. Драган Н. Југовић, рођен 1972. из Босанског Брода, убијен 4. априла 1992.
  17. Даринка В. Томичевић, рођена 1941. из села Кричаново, убијен 5. маја 1992.
  18. Ружа Д. Томичевић, рођена 1932. из села Кричаново, убијена 5. маја 1992.
  19. Недељко С. Томичевић, рођен 1935. из села Кричаново, убијен 5. маја 1992.
  20. Драгутин С. Томичевић, рођен 1934. из села Кричаново, убијен 5. маја 1992.
  21. Марко Т. Томичевић, рођен 1931. из села Кричаново, убијен 5. маја 1992.
  22. Љубо Д. Гојковић, рођен 1928. из села Полој, убијен 8. маја 1992.
  23. Смиљана С. Гојковић, рођена 1947. из села Полој, убијена 8. маја 1992.
  24. Драгица И. Ивановић, рођена 1932. из села Полој, убијена 8. маја 1992.
  25. Јелица П. Ивановић, из села Полој, убијена 8. маја 1992.
  26. Тода А. Калабић, рођен 1921. из села Полој, убијен 8. маја 1992.
  27. Славко С. Калабић, рођен 1917. из села Полој, убијен 8. маја 1992.
  28. Јелка Петровић, рођена 1913. из села Полој, убијена 8. маја 1992.
  29. Симеуна В. Петровић, рођена 1913. из села Полој, убијена 8. маја 1992.
  30. Петар Ђ. Петровић, рођен 1912. из села Полој, убијен 8. маја 1992.
  31. Недељко С. Крушкоњић, 1925. из села Збориште, убијен 9. маја 1992.
  32. Андрија Л. Ћирић, 1943. из села Збориште, убијен 9. маја 1992.
  33. Стана Р. Ћирић, 1920. из села Збориште, убијена 9. маја 1992.
  34. Марија С. Ћирић, 1920. из села Збориште, убијена 9. маја 1992.
  35. Мара Ковачевић, из села Збориште, убијена 9. маја 1992.
  36. Недељко С. Милошевић, из села Збориште, убијен 9. маја 1992.
  37. Јован Д. Грабовац, 1943. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  38. Богољуб Л. Ивановић, 1907. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  39. Петар М. Ивановић, 1919. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  40. Недељко М. Митрић, 1953. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  41. Жељко У. Митрић, из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  42. Анђа Ж. Пејчић, 1937. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  43. Теодор Т. Пејчић, 1930. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  44. Стоја С. Сријемац, 1913. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  45. Драгиња Ж. Шукурма, 1945. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  46. Ђука Л. Јаћимовић, 1914. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  47. Милица П. Костић, 1957. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  48. Николија А. Кузмановић, 1907. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  49. Станоје Г. Маслић, 1932. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  50. Глигор Ђ. Теодосић, 1926. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  51. Јока Л. Топић, 1921. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  52. Вељко З. Сријемац, 1933. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  53. Петра З. Сријемац, 1930. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  54. Миле Б. Лазић, 1944. из села Врела, убијен 12. маја 1992.
  55. Милорад Ц. Лазић, 1941. из села Врела, убијен 12. маја 1992.
  56. Босиљка Вујић, 1922. из села Врела, убијена 12. маја 1992.
  57. Жељко Л. Дуроњић, 1973. из села Врела, убијен 12. маја 1992.
  58. Спасоје С. Дуроњић, из села Врела, убијен 12. маја 1992.
  59. Јован Т. Ђукић, из села Врела, убијен 12. маја 1992.
  60. Милојка Б. Лазукић, 1969. из села Врела, убијена 12. маја 1992.
  61. Петра Ј. Васић-Петрија, 1930. из Клакара, убијена 13. маја 1992.
  62. Бранко С. Васић, 1923. из Клакара, убијен 13. маја 1992.
  63. Драгомир Л. Пајић, 1930. из Клакара, убијен 13. маја 1992.
  64. Љеља Т. Пајић, 1907. из Клакара, убијена 13. маја 1992.
  65. Глигор С. Бардак, 1930. из Клакара, убијен 13. маја 1992.
  66. Бошко Л. Марковић, 1923. из Винске, убијен 13. маја 1992.
  67. Бранко Л. Јовичић, 1934. из Винске, убијен 13. маја 1992.
  68. Рајко А. Јовичић, 1934. из Винске, убијен 13. маја 1992.
  69. Милева Р. Мачинко, 1926. из Босанског Брода, убијена 1. јуна 1992.
  70. Бранко М. Мачинко, 1922. из Босанског Брода, убијен 1. јуна 1992.
  71. Славко Б. Мачинко, 1957. из Босанског Брода, убијен 1. јуна 1992.
  72. Бранко П. Бардак — Чича, 1924. из Босанског Брода, убијен 17. августа 1992.
  73. Душанка У. Бардак, 1938. из Босанског Брода, убијена 17. августа 1992.
  74. Госпава Стакић, 1915. из Босанског Брода, убијена 17. августа 1992.

Окупација хрватских снага прекинута је 7. октобра 1992. године, када је генерал Славко Лисица пажљиво осмишљеном војном акцијом ослободио подручје општине Брод.


* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2022 ::    Хвала на интересовању

уторак, 14. децембар 2021.

Годишњица масакра у кафићу ''Панда'' у Пећи и злоупотребе у корист џелата

Годишњица масакра у кафићу ''Панда'' у Пећи и злоупотребе у корист џелата
За терористички акт, чији су починиоци познати и осуђени Шиптари из УЋК, кривица покушава да се намести Србима зарад "неког важнијег циља" који Запад има.

Кафић "Панда"

У тексту „Вечерњих новости“[1] под насловом „Масакр у Пећи 1998. дело ЈСО“, из пера новинара В. Митрића, уз поднаслов „Адвокат Душко Томић оптужио Радета Марковића и ДБ за злочин у пећком кафићу“, поново се, свесно или несвесно, перфидно актуелизује, зарад дневне политике (а биће и ради нечег много важнијег), на крајње тенденциозан начин један трагичан догађај из ближе српске историје.

Наравно, проблем није у томе што је интерпретирана проблематична изјава адвоката Томића и што је као круцијални доказ наведена, обратимо пажњу, његова забелешка из 2004. године, коју је саставио након разговора са бившим (и након тога, гле чуда, преминулим) припадником РДБ Цвјетином Милинковићем, већ је проблем што наведени новинар, када се већ бави случајем „Панда“, није навео кратак историјат и судски епилог тргагичног догађаја према званичним извештајима из реалног времена, али и на основу бројних других сазнања до којих се сукцесивно долазило годинама након тога. И то не само из домаћих већ и из објективних иностраних извора. Па чак и оних врло блиских НАТО естаблишменту, који ће након неколико месеци од наведеног догађаја покренути оружану агресију на СР Југославију.

Просечан читалац који није упућен у то шта се и како стварно догодило тог децембра 1998.године у Пећи (а таквих је, на нашу жалост, све више), може да стекне потпуно искривљену слику и да буде дезинформисан. Коме је то у интересу?

Да подсетимо – током опсежне истраге која је вођена након масакра, али и на основу конкретних резултата прикупљених током блокаде Пећи а затим и противтерористичке акције у ширем рејону села Глођане, непобитно је утврђено да је инспиратор и организатор ове терористичке акције Рамуш Харадинај, командант тзв. оперативне зоне ОВК „Дукађин“ у Метохији, да је задатак операционализовао његов рођени брат Даут, који је конспиративно убацио четири групе терориста у град, те да је само једна од њих успела да изведе терористички акт. Непосредни починилац је Агрон Колчаку коме су помагали Газменд Бајрами, Ђевдет Бајрами, Бећир Љођа и Влазним Прђеђа. Сва наведена лица осуђена су у редовном судском поступку који је завршен након окончања НАТО агресије, у новембру 1999. године.

Непосредни повод био је догађај на државној граници са Албанијом из новембра 1998. године у ширем рејону карауле „Митар Војиновић“, када су граничне јединице Војске Југославије успеле да спрече илегални прелаз масовне групе терориста са оружјем, опремом и већом количином новца (заплењено, између осталог, 358 хиљада немачких марака), којом приликом је ликвидирано 34 припадника "ОВК". О свему томе је сведочио, и то сасвим коректно, на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу, тадашњи заменик Вилијема Вокера, обавештајни британски генерал Карол Древијенкијевич и недвосмислено потврдио напред наведене чињенице.




Дакле, с једне стране се радило о планираној освети, а с друге стране, онај важнији мотив био је озбиљније провоцирати снаге реда – полицију и војску, како би се, у условима мониторинга од стране мисије ОЕБС под руководством америчког обавештајца Вилијема Вокера, предузимале опсежније борбене акције и дестабилизовао достигнути безбедносни ниво: успостављени мир, пуна контрола територије КиМ од стране СРЈ и Србије, а снаге терористичке ОВК након вишемесечне противтерористичке операције, сведене скоро на безначајну меру.

Међутим, како је брутални терористички акт изведен сирово, уз остављање бројних доказа на лицу места, затим, врло брзо су лоцирани осумњичени и након тога лишени слободе непосредни починиоци, као и то што је примењена већ виђена тактика шиптарских терориста којом су непрекидно 90-тих година провоцирали сукобе и наносили губитке српској полицији, чак је и према аршинима Вилијема Вокера тај догађај, као могући повод за озбиљније реаговање тзв. међународне заједнице и пре свих НАТО-а, био неуверљив и није се могао адекватно експлоатисати. Онако, како ће се, тачно месец дана након тога, одиграти намештање измишљеног масакра у селу Рачак.

Током 1998. и 1999. године у Ђаковици је било развијено Истурено командно место (ИКМ) Приштинског корпуса ВЈ, где је формиран својеврсни командно-оперативни центар за линијско и дубинско обезбеђење (одбрану) државне границе и 10-километарског граничног појаса на правцу: Пећ-Ђаковица-Призрен-Драгаш, али и за борбу са терористичким снагама ОВК по дубини Метохије. Одатле су увезиване и координиране заједничке активности и сарадња команди и јединица ВЈ, МУП-а и осталих државних органа.

О случају смо информисани одмах и из своје надлежности ургентно предузели бројне мере. Располагали смо снагама од око 8.000 људи распоређених у граничном појасу и у наведеним гарнизонима. Конкретно у Пећи били су лоцирани значајни делови 125. моторизоване бригаде (2. моторизовани и оклопни батаљон, делови артиљеријског дивизиона, извиђачко-диверзантски и остали састави). У подршци снагама МУП-а је извршена блокада града, али и осталих ОВК жаришта у широј околини, која су они поседали и користили за планирање и извођење терористичких акција – Глођане, Јабланица, Рзнић, Раставица, Грамочељ, Прилеп.

Поред наведеног, у Пећи, Ђаковици и Призрену били су размештени бројни оперативци војне службе безбедности и војне полиције, као и војно-обавештајни органи. Наведимо их: део Оперативне групе Управе безбедности ГШ ВЈ, затим припадници органа безбедности Приштинског корпуса (Одсек безбедности ПрК, орган безбедности 125. мтбр, органи безбедности 53. и 55. граничног батаљона), припадници 14. Контраобавештајне групе, делови приштинског Обавештајног подцентра 3. Армије, органи Одсека за обавештајне послове ПрК, јединице 52. батаљона војне полиције и други састави и органи.

Имајући све то у виду, питање за врсне новинаре и аналитичаре би морало да гласи – не да ли је Милорад Улемек - Легија са својом ЈСО могао да изведе наведену акцију у виду најпрљавије завере (теоретски, наравно, да) и који би његов, односно, мотив Радета Марковића био, већ, да ли би се након таквог непочинства и бруталне издаје извукли неопажено и у коначном неоткривени? И ко би могао тада да тако нешто (сакрити их и оправдати по сваку цену) уопште нареди?

И да ли би онолики број припадника ВЈ, који није никада био потчињен МУП-у и Државној безбедности Републике Србије (нити њоме импресиониран), а још мање Јединици за специјалне операције, толике године, и поготову у реалном времену, ћутао? И зашто би то радили у тренуцима када смо баш тада, у зимским месецима 98/99, држали стање у покрајини, и посебно на простору Метохије, под пуном контролом? И како је било могуће да ни тада ни касније никада не процури из војних редова баш ни једна информација о тако небулозној пројекцији и диверзији стратешких размера?

Наравно да на овако бројна и логична питања нећемо добити одговоре оних који упорно потпаљују опасну ватру, а углед земље и народа, намерно или не, бацају под ноге.

Уосталом, о ком угледу и достојанству говоримо када је управо челни човек државе Србије, Александар Вучић, у вези са овим случајем изазвао праву конфузију. Као први потпредседник Владе је гостујући на телевизији „Пинк“, у емисији „Тешка реч“ 28. децембра 2013. године изјавио да злочин у кафићу „Панда“ највероватније нису починили шиптарски терористи ОВК и наговестио српској јавности да буде спремна за суочавање са „страшним сазнањима“. Заборављајући или не, свеједно је, да је годину дана пре тога у свом говору у Савету безбедности ОУН, 05. децембра 2012. године, износио нешто сасвим друго.

Када је, затим, уследила „артиљеријска подршка“ разних прорежимских гласила која не престаје до дана данашњег, као и Наташе Кандић и особито коалиционог партнера Вука Драшковића, оног вечитог борца за истину, правду, слободу, демократију… и посебно отварање „досијеа злогласне УДБЕ“ (али не свих досијеа, рецимо, не оних сарадничких), трагичан случај убиства шесторо српских младића попримио је размере и обрисе вешто вођене, то јест, само настављене жестоке субверзивне и психолошко-пропагндне операције, којој смо као народ изложени скоро три деценије.

И управо због свега наведеног нису нам ни потребни спољни непријатељи. Довољна је квалитетно организована пета колона и одабране наивчине у неколико најважнијих друштвених стубова, као што су, рецимо, штампани и електронски медији, и драма је ту.

А то што се поново убијају трагично настрадали српски младићи из Пећи, наравно да то њима не представља никакав проблем. Жалосно и јадно.


[1] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:546520-Masakr-u-Peci-1998-delo-JSO



Пише:  Горан ЈЕВТОВИЋ
Извор: Фонд стратешке културе



Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Писмо са Косова - деца која не гледају кроз прозор - КМ Новине

Пуцњава у Гораждевцу и бацање бомбе у Гојбуљи затворили су у куће децу из готово свих српских села јужно од Ибра. „Мама, могу ли овде да гледам кроз прозор?", било је питање једне девојчице из околине Пећи која је са мајком 1998. године напустила своје родно село и уточиште пронашла у Куршумлији.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Kолико је српски режим заслужан за ослобађање Харадинаја? - КМ Новине

Српску јавност дубоко је погодила чињеница да је Суд у Француској одлучио да ратног злочинца Рамуша Харадинаја који је о својим злочинима сам јавно говорио и записао их, не испоручи српском правосуђу. Међутим, нико се не пита - колико је српски режим учинио да до тога дође?



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

НП ''Отаџбина'': Вучић, ако није иницијатор, неће спречавати истрагу насиља над Србима - КМ Новине

Смена ректора Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици проф. др Срећка Милачића, познатог по тврдим ставовима када је у питању интеграција овог универзитета у просветни систем тзв. републике Косово само показује да Александар Вучић што хитније жели да се отараси јужне српске покрајине.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

уторак, 17. август 2021.

Др Петар Ристановић: Бомбе и петиције – албанска екстремна емиграција у борби против СФРЈ

Др Петар Ристановић: Бомбе и петиције – албанска екстремна емиграција у борби против СФРЈ

У анализама опасности која је Југославији претила од стране припадника екстремних емигрантских група југословенске службе безбедности су албанску емиграцију дуго стављале на четврто место.

У анализама опасности која је Југославији претила од стране припадника екстремних емигрантских група југословенске службе безбедности су албанску емиграцију дуго стављале на четврто место. #Demonstracije #Balisti #Šiptari #Albanci #PetarRistanović #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti


















Пише: др Петар Ристановић / Изгубљени рај


Све до почетка осамдесетих далеко више пажње је усмеравано на хрватску, српску и информбировску „шесту колону“. Већина албанске емиграције је настала непосредно након Другог светског рата, након слома „Краљевине Албаније“, марионетске фашистичке творевине испрва под контролом Италије а потом Немачке. Други талас исељеника је средином шездесетих кренуо ка Западу са масовним миграцијама југословенских радника у потрази за послом. У једној анализи достављеној југословенском државном руководству 1977. године наведено је да се на „привременом раду“ у западној Европи налази око 38.000 Албанаца из СФРЈ.

Албански протест у Цириху1981.,
Кадри Зека се обраћа окупљенима
Слично српској и хрватској емиграцији, и међу албанским емигрантима поделе из времена Другог светског рата су и даље биле живе. Емигрантске групе је делила идеолгија и лоши лични односи лидера. Најшира подела емиграције је била на две струје: монархистичко-балистичку, која је условно речено деловала са позиција политичке деснице; и марксистичко-лењинистичку, која је, поново условно речено, била на позицији левице.

Монархистичко-балистичка струја је већински оформљена од емиграната избеглих из Албаније и из Југославије након Другог светског рата. Током седамдесетих је бројала око 15 организација и група, већином са централом у САД. Ослањали су се на иностране обавештајне службе које су их подржавале као антикомунисте. Овој струји су припадале: „Призренска лига у избеглиштву“, „Бали комбетар“, „Легалитет“, „Савез Косовара“, „Албанска демократска лига“ и друге. Међу организацијама је владало неповерење, често и непријатељство, иако су им главни циљеви били слични. Борили су се против комунизма, за сецесију крајева насељених Албанцима од Југославије („ослобођење Косова“) и њихово уједињење са Албанијом.

Крајем шездесетих започело је повезивање овог крила албанске емиграције са хрватском, проусташком емиграцијом. Министар унутрашњих послова фашистичке Велике Албаније и оснивач СС дивизије „Скендербег“, Џафер Дева (чије име данас носе улице у Приштини, Урошевцу и јужном делу Косовске Митровице), 1962. је основао „Другу Призренску лигу у избеглиштву“, са изразито антикомунистичким и антисловенским програмом. У име организације 1966. потписао је декларацију о узајамној борби против „србо-комунистичке диктатуре“ са Антуном Бонифачићем, једним од лидера Хрватског ослободилачког покрета, организације коју је основао Анте Павелић заједно са групом других високих чланова усташког покрета. Слични контакти су се интензивирали током седамдесетих.

Први конгрес Призренске лиге одржан у Њујорку 1966. године
Први конгрес Призренске лиге одржан у Њујорку 1966. године





Марксистичко-лењинистичка струја албанске емиграције постајала је све снажнија од краја шездесетих. Током седамдесетих чинило ју је око десет организација. Све су биле повезане са тајном полицијом Албаније, Сигуримијем. Деловале су практично као испоставе Енвер Хоџиног режима у Албанији. Најснажнија организација је била „Црвени народни фронт“, са седиштем у Немачкој, оформљена 1980. спајањем две мање марксистичко-лењинистичке групе, „Црвени фронт“ и „Глас Косова“. Програм организације је био мешавина екстремног левичарства и национализма, и суштински се није разликовао од програма Енвер Хоџине Партије рада Албаније (ПРА). За прву етапу „револуције“ су предвиђали идејно разобличавање југословенског режима (као „ревизиониста“ – лажних комуниста) и подизање политичке свести чланова на основу литературе коју су штампали или добијали из Албаније. У другој фази је требало омасовити покрет и извршити притисак путем демонстрација, док је трећа, завршна фаза борбе, требало да буде оружани устанак. Циљ је било уједињење Косова са Албанијом и ступање организације у њен народни фронт, под вођством ПРА.

Стара мапа "етничке Албаније"

Уочљиво је да су оба крила албанске дијаспоре имала великоалбанске циљеве. Разликовали су се по идеолошком приступу. Монархистичко-балистичке организације су тежиле ка „етничкој Албанији“ западног типа, док су левичарске желеле стварање комунистичке Велике Албаније, под руководством Енвера Хоџе. Први су шансу за остварење својих циљева видели у краху комунизма, док су други борбу водили демонстрацијама, терористичким нападима, субверзивном пропагандом, обраћањима међународној јавности...

Радикални припадници албанских емигрантских група заговарали су употребу тероризма у борби против југословенског режима. Извели су знатно мање терористичких напада од хрватских емигрантских група, али је напада ипак било. Највише их се одиграло у два таласа, након демонстрација Албанаца на Косову 1968. и поново 1981. године.

Албанске демонстрације у Приштини 1981. године

Убрзо после новембарских демонстрација 1968, током којих је први пут на улицама градова Косова и западне Македоније узвикиван захтев „Косово република“, у Белгији је дошло до низа напада за које су југословенске службе безбедности сматрале да су их извршили припадници албанске екстремне емиграције. На зграду југословенске амбасаде у Бриселу је бачена бомба 10. новембра 1968. и поново 1. августа 1970. године. Бомба је бачена и на улаз у резиденцију југословенског амбасадора у Белгији 8. маја 1970. године. Истог дана, постављена је бомба у ресторан „Дрина“, такође у Бриселу. Након напада нико није ухапшен. У САД терористичке акције су махом изводили припадници организације „Савез Косовара“, основане 1957. од некадашњих балиста (припадника националистичке, антикомунистичке, квислиншке организације Бали Комбетар - Национални фронт) са Косова, који су веровали да је Албанија издала Косово. Средиште активности организације су били Чикаго и Њујорк. Њени припадници су извели више бомбашких напада на југословенска дипломатска представништва. У мају 1976. грешком су ранили једног америчког грађанина у Чикагу. Прва мета атентата је био југословенски генерални конзул.

Нови напади су уследили након масовних албанских демонстрација на Косову у марту и априлу 1981. године. Поново је центар терористичких активности била Белгија. Од марта до средине августа извршено је 13 напада. Подметнут је пожар у пословници ЈАТ-а, запаљено је туристичко представништво СФРЈ у Бриселу, нападнути су клубови радника „Перпарими“ и „Абдулах Краснићи“ (у којима су се окупљали Албанци из СФРЈ), запаљен аутобус „Југоекспреса“ из Лесковца, и коначно, 14. јула је нападнута амбасада СФРЈ. Напади нису били усмерени само на наношење штете. Албански емигрант Муса Хоти, таксиста у Бриселу, убио је 4. августа Стојана Ђерића, службеника југословенске амбасаде, и ранио другог службеника, Реџу Зеку. У нападима у Белгији укупно је убијен један и рањена три радника југословенске амбасаде.

Насловна страна једне од поверљивих
анализа које су југословенске службе
безбедности достављале Савезном
савету за заштиту уставног поретка
Фото: Изгубљени рај
Паралелно са извођењем терористичких напада албанска емиграција је од априла до средине јуна организовала демонстрације у више градова Западне Европе и САД. У њима је учествовало неколико хиљада људи. Водећу улогу је имала организација „Црвени народни фронт“ која је организовала демонстрације у Берну, Цириху, Штутгарту, Дизелдорфу, Минхену, Стокхолму и Женеви.

Раст активности албанске екстремне емиграције пратило је ново приближавање са хрватским, проусташким организацијама. У Стокхолму је демонстрације организовао „Албанско-хрватски комитет“. Окупљени су носили фотографије „прољећара“ Туђмана, Готовца, Параге, Веселице. Испред амбасаде СФРЈ се сукобили са неколико десетина југословенских радника који су се „спонтано“ окупили и заиграли коло. Током демонстрација у Паризу окупљени су носили заставе НДХ и Велике Албаније. У Франкфурту 11. априла демонстрације су организовали припадници усташке организације „Хрвати у егзилу“ и „Црвеног народног фронта“. Носили су транспаренте на којима је писало да устају против „угњетавања и мучења“ у њиховим домовинама Хрватској и Косову, тражили су „обустављање свих истражних мера против хрватског и албанског народа“ и да Немачка стопира кредите Југославији. У Вашингтону су демонстрације организоване 13. априла и 18. маја. Дељени су леци на којима је писало: „Побуна Албанаца је само почетак краја вештачке вишенационалне југословенске полицијске државе. Од самог наставка Југославија је одржавана уз помоћ прогона, терора и убистава.“ Окупљени су причали о женама и деци који су гажени тенковима. Говорили су о „више стотина мртвих, више хиљада ухапшених“, које муче припадници специјалних јединица београдске владе. Упозоравали су да се тенкови и хеликоптери америчке производње користе против голоруких омладинаца, жене и деце.

Демонстрације у Вучитрну 1981.
Током демонстрације је долазило до инцидената, па су 30. маја у Женеви окупљени пребили двојицу новинара београдске „Политике“ и приштинске „Рилиндије“. Од марта 1981, када су избиле демонстрације Албанаца на Косову, па до лета 1984, албанска екстремна емиграција је према евиденцији југословенског Секретаријата за иностране послове извела 35 напада и провокативних акција (убиства, паљевине, туче и слично) против југословенских представништава и грађана. Најозбиљнији напад се догодио 3. марта 1982, у клубу радника „Југославија“ у Бриселу. Двојица држављана СФРЈ су убијена и још двојица рањена.

Укупно је од априла 1981. па до краја 1982. албанске емиграција је организовала 47 демонстрација у САД, Канади, Аустралији и државама Западне Европе. Користили су сваку прилику да се њихов глас чује. Двојица представника „Косовске лиге“ добили су прилику да на „Гласу Америке“ 18. јуна 1982. изложе разлоге окупљања. Испричали су да на Косову Срби Албанцима ускраћују сва права, да су истерали преко милион Албанаца са њихове земље и приморали их да се преселе у Турску, да су на Косову тенкови, митраљези, да трају масовна хапшења и да је у демонстрацијама убијено преко 1000 студената а многи су рањени. Иако ништа од наведеног није било истина овакве тврдње су налазиле слушаоце. До краја 1986. Савезни СУП је регистровао 110 антијугословенских демонстрација које је организовала албанска емиграција.

Страница забрањених новина које су ипак излазиле на КиМ.

У борби против албанских и других екстремних организација југословенске емиграције југословенске службе безбедности су покушавале да остваре сарадњу са службама безбедности земља из којих су емигрантске групе деловале. Резултати су најчешће изостајали. У Западној Немачкој, где се налазила већина економских емиграната из Југославије и где је снажно упориште имала хрватска послератна емиграција, на емигрантске организације су током шездесетих гледали кроз призму њиховог антикомунизма и лоших односа СР Немачке са СФРЈ која је признала Источну Немачку. Службе безбедности Немачке су добро знале ко су најекстремнији емигранти, па су у време посете секретара за иностране послове СФРЈ, Мирка Тепавца, Западној Немачкој 1969. све најопасније појединце привремено ухапсили или су их депортовали ван земље. Ипак, воља за обрачуном са екстремном емиграцијом није постојала. Однос је почео да се мења тек након споразума Тито-Брант 1973. Због идеолошких разлика сарадња никада није досегла висок ниво. Када је у Загребу 1978. ухапшено четворо припадника организације „Бадер Мајнхоф“ изручење у Немачку је условљено изручењем осам припадника проусташке емиграције који су већ дуже од годину дана тражени због више терористичких напада. Договор није постигнут, па су и чланови „Бадер Мајнхофа“ пуштени јер нису планирали никакве акције у Југославији. Благонаклон однос служби безбедности утицао је да Немачка буде најснажније упориште антијугословенских емигрантских организација, укључујући албанске. Такође, албанска екстремна емиграција је била добро организована и у Белгији и Швајцарској.

Слична је било и у САД, другом великом упоришту антијугословенске емиграције. Америчка влада и службе безбедности су пасивно гледале на њихове активности, чак и када је 1975. дошло до серије бомбашких напада на дипломатска представништва СФРЈ. Југословенске дипломате су више пута у разговору са америчким колегама тражиле да се онемогући деловање антијугословенских организација на тлу САД али је мало шта учињено.

Све до почетка осамдесетих југословенске службе безбедности су посвећивале пуно више пажње хрватским и српским емигрантским организацијама. Тек након демонстрација на Косову 1981. у безбедносним анализама наглашавана је опасност од албанских емигрантских група. Као одговор СФРЈ на низ терористичких напада, организовање демонстрација и покушај повезивања радикалних организација у емиграцији са оним на Косову у јединствен, антијугословенски фронт, Службa државне безбедности Југославије је (верује се иако за то нема доказа) организовала убиство браће Јусуфа и Бардоша Гервале и Кадрија Зеке, 1982. у Немачкој. Ефекат је био супротан од очекиваног. Егзекуција тројице лидера сепаратистичког покрета избеглих у Немачку је само подстакла даље уједињавање и раст албанског националног покрета на Косову и међу емигрантима.

Новине косовских Албанаца из марта 1982.





Средином осамдесетих албанске емигрантске организације масовно су се, макар јавно, окренуле тзв. легалистичком начину деловања. Јавно су се одрицали насиља и настојали да себе прикажу као политичку опозицију тоталитарном комунистичком режиму у Југославији који је вршио насиље над албанском мањином. Писањем меморандума, слањем писама, организовањем демонстрација и лобирањем покушавали су да привуку пажњу најутицајнијих међународних институција и држава. Борили су се за наклоност угледних појединаца, представљајући се као заговорници политичких и верских слобода, људских права и вишепартијског система. Упорним деловањем до краја деценије су задобили подршку Амнести интернешнла, Хелсиншког комитета, Европске федерације етничких мањина. У САД су стекли утицајне покровитеље: конгресмене Џозефа Диогардија и Тома Лантоша, сенаторе Роберта Боба Дола и Алфонса Д’Амата, председника Хелсиншког комитета у Сенату САД, Дениса де Кончинија, и многе друге.

За то време Југославија је тонула у све дубљу кризу. Својеврсна симболична потврда неспособности југословенских (и српских) комунистичких лидера да разумеју ново доба (и метода којима се у њему треба борити) догодила се у фебруару 1990. у Бриселу. Група криминалаца ангажованих од стране СДБ Србије убила је емигранта из Пећи, Енвера Хадрија, док је у колима чекао на семафору. Хадри је од краја седамдесетих покушавао да косовско питање покрене пред Европским парламентом. Највише захваљујући њему делегација Европског парламента је у мају 1989. посетила Приштину и разговарала са албанским интелектуалцима Ибрахимом Руговом и Реџепом Ћосјом.

Његовим убиством је, симболички, начињен пун круг. Албанске емигрантске групе које су дуго времена заговарале тероризам као метод борбе окренуле су се, бар на површини, борби на пољу људских права. Иако су располагали са скромним ресурсима и имали дипломатску подршку само из и даље комунистичке Албаније успешно су задобијали све више симпатија и стицали утицајне савезнике. Закаснили српски комунистички режим је губио дипломатску битку.




* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com
* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Петар Ристановић: Демонстрације Албанаца на Косову 1981 (I) - КМ Новине

Петар Ристановић: Демонстрације Албанаца на Косову 1981 (I) "Догађаји од 11. марта су били искра која је подстакла каснију ескалацију немира. Тензија се осећала током наредних дана." „На неки начин, рак који је убио Југославију појавио се на Косову." Ове речи Тима Џуде сумирају доминантни став у делима академских аутора, публициста и других тзв.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Петар Ристановић: Демонстрације Албанаца на Косову 1981. године (II) - КМ Новине

У претходном тексту је показано да су демонстрације Албанаца на Косову 1981. имале знатно комплексније узроке од обичног студентског незадовољства, како се у највећем делу литературе наводи. Бурни пролећни дани на простору САП Косова су ескалирали 1. априла. У раним јутарњим часовима око 200 средњошколаца у Подујеву је започело са бојкотом наставе.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Проблем стар 137 година - Косово и Метохија, рана у срцу Балкана - КМ Новине

Прихватањем да се у преговарачку платформу за отварање погавља 35 уграде одредбе којима се унапред одређује исход бриселског дијалога и намеће став Приштине о статусу Косова, велике силе би ставиле тачку на посао започет 1878. године. Србија се поново налази пред великим изазовом, и опет је у питању Косово.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Петар Ристановић   l     Контакт



Петар Ристановић је историчар, рођен 1985. у Подгорици. Основно и средње образовање је стекао у Ужицу. Основне и мастер академске студије историје је завршио на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. На истом факултету је у децембру 2018. године одбранио докторску дисертацију „Српска интелектулана елита и косовско питање 1974-1989“. Добитник је награде „Гаврило Принцип“, издавачких кућа „Просвета“ и „Принцип“, за најбољу докторску дисертацију одбрањену у Србији током 2018. године из области националне историје.
   
За књигу „Косовско питање 1974-1989“ награђен је наградом Ђурђа И. Јеленића, коју додељује Архив Србије.
 
Од фебруара 2011. запослен је на пројекту „Материјална и духовна култура Косова и Метохије“ Института за српску културу Приштина – Лепосавић. Аутор је више научних радова објављених у Србији и иностранству, и учесник више међународних и националних научних конференција.

Извор: Изгубљени рај    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању