Вести:
Приказивање постова са ознаком Временска линија. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Временска линија. Прикажи све постове

среда, 25. новембар 2020.

Михајло Т. Макић: Судија Небојша Симеуновић не сме бити заборављен

Ускоро се навршава 20 година од убиства судије Небојше Симеуновића за кога се каже да је - најпоштенији судија у Србији. Тим поводом КМ новине објављују отворено писмо и захтев да он не буде заборављен.
#Михајло #Макић #Судија #Небојша #Симеуновић #Нестанак #Убиство #Косово, #Метохија #Вести #Kosovo #Metohija #vesti #RTS #Kosovoonline #TANJUG #TVMost #RTVKIM #KancelarijazaKiM #Kossev


Пише: Михајло Т. Макић




ОТВОРЕНО ПИСМО

Председница Друштва судија Србије

Председница Удружења тужилаца Србије

Председник Удружења судија и тужилаца Србије

Председник Форума судија Србије

Председник Алумни клуба Правосудне академије


Б Е О Г Р А Д


Поштовани,

Подсећам Вас, да се 7. новембра 2020. године навршило двадесет година од нестанка Небојше Симеуновића, судије Окружног суда у Београду. Дана 3. децембра 2020. године навршиће се двадесет година од проналаска његовог тела у реци Дунав поред Ушћа у Београду.


Судија Небојша Симеуновић је био дежурни истражни судија Окружног суда у Београду у ноћи између 3. и 4. октобра 2000. године. Те ноћи, судија Симеуновић је у складу са законом, одбио захтев Окружног тужиоца Београд да распише потерницу и одреди хапшење и притварање челника ДОС-а Бориса Тадића и Небојше Човића, као и комплетног штрајкачког одбора рудника Колубаре. Оваква одлука судије Симеуновића није била у складу са очекивањима челника режима Слободана Милошевића. Следи 5. октобар 2000. године и пад Слободана Милошевића. Освета судији Небојши Симеуновићу лебдела је у ваздуху, док су се поједини челници ДОС-а зближили са појединим челницима бившег режима.

Нестанак судије Небојше Симеуновића 7. 11. 2000.године пријављује његова сестра Јелена Симеуновић. Дана 3.12. 2000. године пронађено је његово тело. Дежурни истражи судија и јавни тужилац не излазе на лице места ради обављања судског увиђаја, по казивању судијине сестре Јелене. Према одредбама тада важећег Закона о кривичном поступку излазак истражног судије и јавног тужиоца је био обавезан у оваквим и сличним ситуацијама.

Према изјавама сестре судије Симеуновића и њеног пуномоћника обдукциони налаз има одређене недостатке. У телу судије Симеуновића пронађен је амонијак који је највероватније изазвао његову смрт.

Прва исхитрена и неоснована верзија, да је судија Небојша Симеуновић извршио самоубиство, полако пада у воду и клупко почиње да се одмотава.

Председник Србије Борис Тадић изјављује 2010. године, да рудари Колубаре, Небојша Човић и он, сво време трагају за истином о смрти судије Небојше Симеуновића и да верују да званични извештај о смрти судије Симеуновића није тачан. Инсистирају да се мора сазнати права истина о смрти судије. Одмах је реаговала Републичкиа јавна тужитељица Загорка Доловац и Више јавно тужилаштво у Београду је покренуло предистражни поступак у циљу расветљавања узрока смрти судије Небојше Симеуновића.

Прошло је десет година, званичног обавештења надлежних органа нема о току предистражних радњи о случају нашег колеге Небојше Симеуновића нема.

Поштоване колегинице и колеге, немамо право да ћутимо. Не смемо препустити забораву нашег колегу Небојшу Сименовића.

Имамо професионалну и колегијалну обавезу да реагујемо.


На основу свега напред наведеног ,предлажем:

1. Да организујете заједничку конференцију за штампу дана 3.12.2020.године поводом двадесете годишњице проналаска тела покојног судије Небојше Симеуновића и затражите од надлежних органа наставак предистражних радњи у циљу расветљавања узрока и свих околности везаних за смрт судије Симеуновића.

Да у својству учесника на конференцију позовете Јелену Симеуновић, њеног пуномоћника адвоката Милорада Пањевића, челнике ДОС-а Бориса Тадића и Небојшу Човића сви из Београда, као и чланове штрајкачког одбора рудника Колубаре из Лазаревца.

2. Да након одржане конференције издате заједничко саопштење,

Судија Небојша Симеуновић

3. Да почев од ове, па сваке следеће године 4. октобра организујете конференцију за штампу, евоцирате успомене на судију Небојшу Симеуновића и захтевате од надлежних органа интезивирање истражног поступка у циљу расветљавања узрока и свих околности везаних за смрт судије Небојше Симеуновића,

4. Да покренете иницијативу пред надлежним органима да 4. октобар буде дан независности српског правосуђа у знак сећања на часног, храброг и одважног судију Небојшу Симеуновића.


У Деспотовцу
дана 21. 11. 2020. године
Михајло Т. Макић,
судија у пензији из Деспотовца
бивши члан УО Друштва судија Србије
ИМЕЈЛ : mihajlomakic@gmail.com




Ако сте стигли довде, онда треба да знате и ово:

КМ новине су једини потпуно независни медиј са Косова и Метохије
и то са поносом истичемо. Али... слобода ипак кошта, као и борба.

Да би смо могли и даље реално да извештавамо о ономе што други искривљено представљају или прећуткују, потребна нам је ваша
подршка јер све што ради у корист истине о Србији и њеном народу, данас је препуштено себи. Тако је и са нама.

Кликом на поље испод, износом који сами одређујете, помажете да наставимо да трајемо!



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

ФЕЉТОН: Тајна шифра „С/1999/648“ У Резолуцији 1244 СБ УН - подметање и последице њене примене - l део

"Завера САД, Ватикана и Немачке против православља, па према томе и против српског народа, договорена је 1976., 24. године, пре оружане агресије НАТО пакта" Ускоро се навршава 21 година од доношења Резолуција СБ УН 1244 којом је окончана НАТО агресија чије су последице по државу и здравље екстремне и данас.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Бенефицирани радни стаж за све Србе на Косову и Метохији

Албански терористи су убили децу у Гораждевцу,жетеоце у Старом Грацком, хапсе и Србе у Ранилугу, Шилову Горњем Кусцу, краду стоку у српским енклавама. Албански терористи, под окриљем такозваних међународних снага КФОРА, врше терор над Србима са малим прекидима од јуна месеца 1999.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Михајло Макић: Хеј Србине, стави прст на чело, па сачувај своје родно село!

Народни мудрац је казао „Ако је село снажно и јако, онда је и држава снажна и јака ". Српски сељак је одувек био човек за све прилике. Некада је на селу живело више народа него у градовима. Српски сељак је увек умео да своју државу храни, а кад је требало и да је од непријатеља брани и одбрани.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

четвртак, 22. октобар 2020.

Да ли је Београд ослобођен или окупиран?

Тог 20. октобра 1944. године, практично је решено питање победника Другог светског рата код нас.

Да ли је Београд ослобођен или окупиран? #Београд #Ослобођење #ЦрвенаАрмија #Комунисти #Партизани


Ушла је Стаљинова Црвена армија у Београд. Тога дана отпочела је комунистичка диктатура бившег аустроугарског каплара Јосипа Броза “Тита” чије последице и данас осећамо, док су његове авнојевске измишљене границе и нације данас наша реалност.

Да се разумемо, све ово се догодило зато што је на данашњи дан 1944. године Стаљинова Црвена армија (уз бугарску војску) отерала Немце из окупираног Београда и на власт инсталирала Хрвата Тита, чија је партијска војска “партизани” ушла у српску престоницу иза совјетских тенкова и “каћуша”. Партизани сами нису то успели да изведу, упркос одличном наоружању које су им Енглези дали након пада Италије 1943. године и упркос многобројним покушајима током 1944. године да продру у централну Србију и Црну Гору из правца Босне, Херцеговине, Метохије, Косова и Повардарја.

Тако је остварено оно што је пар недеља раније Радио Москва најавила: “Совјетска страна примила је услов који је постављен с југословенске стране—да ће на територији Југославије, у областима где ће се налазити јединице совјетске армије, деловати администрација Националног комитета ослобођења Југославије“ тј. Титова власт оличена у Комунистичкој партији Југославије.

Намера је била да се омогући Титовим партизанима да изврше револуцију, као што је 1917. учињено у царској Русији, такође у сред светског рата, како би након револуције, Тито могао сам да се одржи на власти без присуства совјетске и бугарске војске.

У Београд су тог 20. октобра 1944. године умарширале јединице Трећег украјинског фронта Стаљинове Црвене армије под командом маршала Фјодора Толбухина, њих 414.000 колико их је прешло Дунав и ушло у Краљевину Југославију. Заједно са Совјетима, у Београд су ушле и три бивше окупационе бугарске фашистичке армије, које су у међувремену 1944. године само промениле ознаке, тј. пришиле петокраке од око 200.000 војника, као и две албанске дивизије од око 20.000 бораца које су на Титов захтев прикључене ослободилачкој војсци. Титових партизана је у акцији ослобођења Београда било заправо веома мало. Они су у време доласка Стаљинове црвене војске у Србији имали свега нешто преко 40.000 бораца под командом генерала Пека Дапчевића, команданта Прве армијске групације НОВЈ.

Иначе све време трајања операције ослобођења Београда, која се водила од 12. до 20. октобра 1944. године, уместо да командује на првим линијама фронта, бивши аустроугарски каплар са Цера и Колубаре и маршал НОВЈ (са једва 4 разреда основне школе) Јосип Броз Тито, провео је далеко од ратних опасности у Крајови, Румунија. У Румунији је Тито боравио од 19. септембра 1944, направивши један излет у Москву како би се састао са Стаљином. Из Крајове је, кад су Совјети већ увелико заузели Банат, отишао у Вршац, да би ка Београду, његов велики ослободилац кренуо тек 25. октобра 1944. када су војне операције већ увелико биле готове.

И кад је дошао у Београд, тај велики маршал и војсковођа се дуго времена није усуђивао да сиђе у центар града, па је одсео на Бањици, која је тада била предграђе. Разлог томе је био исконски страх од побуне Срба, па је због тога молио Совјете да још неко време оставе у граду довољно својих јединица. Тито је знао, да у Београду и Србији ужива најмању подршку, а то потврђује и извештај Централног комитета КПЈ од 11. новембра 1944, који каже да је управо Београд био “духовни и материјални ослонац“ покрета ђенерала Драже Михаиловића. Ова оцена Централног комитета КПЈ заправо јасно говори о томе да ли је Београд на данашњи дан ослобођен или окупиран.

Данас је јасно да Стаљинова војска није прва ушла у Србију и Београд, комунисти на челу са Титом никада не би успоставили власт у земљи. Да је којим случајем, као у Холандији или Норвешкој, прва у Београд ушла англо-америчка војска, на власт би се вратила влада из Лондона, баш као што се вратила у Ден Хаг или Осло.

Нажалост, многима је данас тешко да схвате да је српски народ заправо изгубио Други светски рат (иако је победничка партизанска војска била састављена скоро искључиво од Срба све до 1943. године и остала већински српска све до краја рата). Други светски рат у Југославији добили су Хрвати тј. хрватско вођство комунистичке партије које је створило антисрпску Југославију по својој мери.

Од тог 20. октобра 1944. године нацистичку немачку окупацију Београда заменио је Титов црвени терор. Чак је и логор на Бањици остао да ради неколико година након одласка нациста и то истим интензитетом.

На слици видите припаднике совјетске Црвене армије, 20. октобра 1944. године како тенком иду улицом Кнеза Милоша у правцу Народне Скупштине.



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Уочи годишњице бомбардовања у Другом светском рату, Београд светлео у бојама Немачке!

Други светски рат у Југославији започео је ужасним бомбардовањем Београда 06. априла 1941. Синоћ, уочи тог датума, Београд је светлео у бојама немачке заставе! Ни мање ни више него је то учињено "знак солидарности и подршке", како је јавности предочено.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Српска шизофрена упорност за мир са Шиптарима и њихов повампирени фашизам

Вест да су Шиптари са Косова и Метохије регистровали "Балистичку странку" није одјекнула Србијом. А и како би кад власт врши све већи притисак да се са њима склопи мир (читај - прихвати незаслужени пораз). Про-сепаратистички медији са КиМ, углавном на српском језику, јављају да је "ЦИК спреман за изборе".



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Уз помоћ албанских фашиста, 1942. комунисти из Косовског Поморавља убили преко 500 Срба

Месни одбор Комунистичке партије Гњилане направио је списак од 500 до 1.000 Срба који су били њихови углавном потенцијални непријатељи. Списак је предат албанској фашистичкој милицији, са којом су комунисти били у контакту. Већина ових Срба је страдала Мој деда по оцу, Благоје Јовић (1911-1990, Коретиште код Гњилана), био је жандарм од 1937.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Историја Срба    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

среда, 07. октобар 2020.

Владимир Димитријевић: Живот у доба анти-Лазара - двадесет година од петог октобра

"То, што Србија није на ногама последица је хедонистичког кукавичлука: код многих постоји утопија звана “Само да рата не буде”, а то што ћемо живети испод сваког људског нивоа, то што рата, ако се наставе санкције “светске заједнице”, не може а да не буде – ником ништа."

#Пети #Октобар #Издаја #Србија #НАТО #Косово #Метохија #ЦИА #ОТПОР


УВОД, ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ПОСЛЕ

Данас је пети октобар 2020, када се навршава две деценије од силаска са власти Слободана Милошевића. Због свега што је НАТО Империја учинила Србији користећи власт тзв. ДОСманлија (припадника коалиције Демократске опозиције Србије, која је Милошевића сменила на власти), некима се доба СПС властодршца привиђа као „златно доба“, нарочито с обзиром на чињеницу да је он умро у Хагу, под сумњивим околностима суђења које није било суђење само њему, него читавом нашем народу и нашој историји.

Ипак, било је Милошевићево доба далеко од „златног доба“, нарочито из перспективе православне историосифије. Оно што се, по дубоком уверењу потписника ових редова, заиста дешавало у те дане записано је у редовима који следе.

Испод сваког записа су, зарад временске контекстуализације, написане године у којима су настали. Молим читаоца да то има у виду. Текстови нису писани САДА. Сада их објављујем, поново. (УОЧИ 5. ОКТОБРА 2020. )

БЕЛЕШКА ИЗ 2003. ГОДИНЕ

Чланци сабрани на овом месту појављивали су се у православној и националној периодици од 1991. до 2002. године. Kако нам је било, то знамо само ми. Од самог почетка било ми је јасно да је рат који се водио на територији бивше СФРЈ био планиран тако да га Срби изгубе. Али, не само то – Срби треба да буду проглашени и за ратне злочинце, криве за све несреће на Балкану од досељавања Словена до НАТО-агресије на СРЈ 1999. године. Наравно, овим уопште не желим да кажем да сам имао неке “пророчке” способности и визионарска умећа; сваком православном Србину, који зна шта је светосавски и светолазарски завет са Христом, било је јасно ко је човек коме су певали: “Слободане, ти си комуниста, волимо те ко Исуса Христа”. Још у јуну 1992, после студентског протеста, писао сам у “Kњижевним новинама”: “А Нови светски поредак? Већ се довољно показао: умирање беба у србским Kрајинама легитимисало је творце овог поретка као људе који свим непослушницима (дакле, народима који желе да буду самостални и државотворни) спремају већ поменуту пустош и затирање. Очито је да им у Србији не смета Слободан Милошевић (трпели су и Тита док им је то одговарало): на нама се врши оглед разарања националног достојанства, а Милошевић је (као и Хусеин у Ираку) пуки изговор.”

А 1996, у чланку “Етика последње одбране”, забележио сам и ово: “Знам и зашто је покренут и вођен овај рат: да би се, преко неких “паравојних формација”, пљачкаша маскираних у “четнике” и “добровољце”, вешто режираних злочина над цивилима непријатељске стране коначно облатио образ србског народа и обесмислио његово вишевековно мучеништво Христа ради; да би се, преко вашарске вулгаризације, обезвредила православна и национална символика; да би се, кад се све оконча, Србска Црква извела на суд заједно са Светим Савом и Светим кнезом Лазаром, и била оптужена, да је, она, својим светосављем, распирила ратни сукоб. А можда ће, уз малу помоћ правдољубаца из Хага и Брисела, открити да је наш Патријарх, са епископима и свештенством, наоружавао србске екстремисте (који, узгред буди речено, полако, без ичије бриге, скапавају у спортским халама и сеоским месним канцеларијама, заувек протерани из земље Јанковић Стојана.)”


Јер, у Србији 1996. године није тешко било бити “пророк”: требало је замислити најгори могући развој догађаја, и знатно да ће бити горе од тога – горе, наравно, по Србство и његове небеске и земаљске циљеве. А 5. октобар 2000, када је, упркос жељи Запада да код нас изазове грађански рат, народ, својом самосвесном и достојанственом србском борбом, срушио један трули режим, послужио је светској олигархији Новог поретка за устоличење на власти у Београду једне нове, анационалне и антинационалне власти, која разградњу државе наставља, само користећи другачију реторичку маглу... Пред читаоцем је низ чланака православног Србина који се политиком бавио не као припадник било које партије, него као једна од чланова народа Божјег, Цркве Христове, која је једини смисао и циљ постојања човека и народа на овом свету, лествица ка вечном и непролазном животу, Христово стадо у вучјем веку. За мене је политика борба за срећу и напредак полиса, а не оно што у Србији гледамо од 1945. наовамо, и што ћемо, све док се Богу не вратимо, гледати као страву издаје и продаје свега што нам је Свети Сава оставио. Упркос томе што сам писао, често оштро и можда прејако, о оном злу које нас је снашло, и за којим смо, несвесни Бога и себе, ишли, ово није глас (бар се надам да није) пуке критике, него вапај за Истином, која је Христос, и љубављу, Kоја је Богочовек и Спаситељ наш. Надам се да ће и читалац стећи такав утисак.

О АНТИ – ЛАЗАРУ ИЛИ ЛАЖНИ ЦАР KАО ПОВОД ЗА ДЕНАЦИФИKАЦИЈУ

Сваки народ који је успоставио завет са Богом (од старозаветног Израиља до данас) налази се у непосредној опасности од пропасти у случају да се тај завет фалсификује, и да се кривотворина представи као истински смисао историјског постојања заветне заједнице. Израиљ је своју трагедију доживео када је свог Месију почео да доживљава не као Месију за све народе, него као “шовинистичког јатаганлију” (Владика Николај), који треба да му обезбеди власт над другим народима света. И зато је Христос Бог распет, и зато је Варава (Бараба) изабран на Пилатовом референдуму. У суштини, Израиљ се определио за лажног, привидно свемоћног, цара, а одрекао се Цара над царевима, чија је слава била у смирењу (Свети Јован Златоусти о Христу каже: “Зато Га и називам Царем видећи Га да страда, јер је цару својствено да страда за своје поданике”.) Kоначна трагедија Израиља запечаћена је седамдесетих година првог века, када се народ дигао на устанак против римских окупатора верујући да је дошло доба месијанске политике, време господарења над светом. “Јудејски рат” Јосифа Флавија о томе изврсно говори. Они који су повели народ, осим часних изузетака, били су разбојници са личним интересима. Народ су подбуњивали против власти, користећи сикаријевце (бодежаре), који су правили смутњу пре него што је устанак почео – убијали и бежали; користили су такође и лажне пророке, који су говорили да ће Јахве помоћи праведну борбу против римског окупатора. Народ је устао, и преко милион људи је погинуло, а немилосрдни Римљани, предвођени Титовим легијама, уништили су Јерусалим и оскрнавили Храм, уневши у њега своје паганске идоле. Највећи Рус и највећи Србин XIX века, Достојевски и његош, слутећи шта чека њихове народе на путу отпадије од завета, покушали су да књижевним делима упозоре на опасности од кривотворења Богом откривеног смисла историјског постојања. Достојевски је у “Злим дусима” дао основну идеју револуције: Верховенски предлаже Ставрогину да постане “лажни цар” револуционарног покрета, јер преврат не може без мистике. Потребан је неко такав, “човек новог кова”, “звер са веселим трбухом” (Ниче), онај који је “са оне стране добра и зла”, да би у свести народа претвореног у паликуће и убице постао замена за Христа Kоји је, како вели Тјутчев, “под теретом крста прошао сву руску земљу, благосиљајући је”. Петар Верховенски то и вели – ја сам обичан разбојник, а не револуционар; а ти, Ставрогине, ти треба да будеш наш “царевић Димитрије”. његош је своје упозорење понудио у делу “Лажни цар Шћепан Мали”, описујући историјски догађај прихватања неког самозванца за цара Црне Горе. У овом спеву сви су у прелести: од народа до патријарха Василија, и сви мисле да ће варалица обновити Душаново царство. Једини који не пристаје на игру националне митоманије јесте игуман Теодосије Мркојевић, који мора да трпи оштре прекоре за то што не дели одушевљење “цијела народа”, потонулог у епски занос. (Шта је епски занос без Христа, и у какве поноре води, читати код др Жарка Видовића у књизи “његош и Kосовски завјет у Новом вијеку”.) И тако се десило: и Срби и Руси добили су лажне цареве. Руси Лењина и Стаљина, који су обоготворавани (“Лењин је живео, Лењин је жив, Лењин ће живети” и “Стаљин је Лењин данас”), а Срби Јосипа Броза и Слободана Милошевића. Порекло свесмиреног Цара, Богочовека Христа, једно је од главних јеванђелских тема – и апостоли Матеј и Лука га детаљно излажу, да се види Kо је Христос, одакле долази и каквој историјској заједници припадају његови преци. Порекло лажних царева који су разарали Русију и Србију било је мутно и нејасно, и о њиховим животима пре доласка на власт није се знало скоро ништа (обратимо пажњу на чињеницу да се Брозово порекло и до данас мистификује, да прве године Милошевићеве власти протичу без икакве информације о томе ко су му родитељи и шта је било с њима.) Прескочићемо причу о Јосипу Брозу и генијалној (у злу, наравно) стратегији убијања србског Завета комунизмом и југословенством (која се одвијала у две фазе: прво побити све који могу да послуже као узор заветне несаломивости и утерати страх у кости народу, а затим поткупљивати и подмићивати обилатим новцем који је стизао са Запада.) Наша трагедија последњих десет година била је таква каква је била захваљујући прихватању партијског анаратчика Милошевића за националног вођу и остваритеља националних циљева. И нико не зна како је до тога дошло, а мора се знати (јер, како би рекао др Жарко Видовић, без свести о злу нема историјске свести.) Дошло је, како све и долази кад је прелест у питању, због прихватања једне лажне помисли, лажног става према свету. Наиме, када је у сукобу две комунистичке фракције на Осмој седници Савеза комуниста Србије победио, Милошевић је схватио да мора да заигра на карту на коју до тада нико од комунистичких лидера Србије није играо – на карту националних осећања. Интернационалистички модел “братства-јединства” био је истрошен, па се морало приступити стварању “националне приче” у коју је све могло да се уклопи од Немање, преко Kарађорђа, до Тита, и у којој су се на истој страни нашли јунаци Солунског фронта са злочинцима Kрцуном и Ранковићем, тобож “борцима за србску ствар” под Титом. Овакво окретање националном и злоупотреба родољубља за остваривање интереса комунистичке олигархије није било непознато у историји комунизма. Довољно је сетити се да је Стаљин (који је, свега неколико година пре тога, претио да ће сломити кичму “великоруском шовинизму”), када је Хитлер дошао под Москву схватио да мора другачије. И шта се десило? Почео је да се обраћа народу са “браћо и сестре”, назвао рат “Великим отаxбинским”, јединицама давао имена руских светих ратника Александра Невског и Димитрија Донског и, што је најважније, почео да уводи војно свештенство, а Руској Цркви, сатераној у катакомбе, омогућио да се, макар мало, појави у друштвеном животу и позове народ на борбу против Хитлера. Рат је представљен као борба Словена и Германа, рат “Ивана против Фрица”. И то је трајало све до 1945, чак и мало дуже; а затим је све било по старом – интернационала, “религија је опијум за масе”, попови – црностотинаши, итд. Kонцлагери су опет радили за “великоруске шовинисте”. Исту варку применио је и Милошевић: национална прича, “Нико нема што Србин имаде”, “није мала, трипут ратовала/ и опет ће, робовати неће”, Цркви дати понеки термин на ТВ-у, причати што више о “културно-историјским споменицима”, о борби за “Српство”, трулом Западу, завери Ватикана. Треба, међутим, уочити да сам Милошевић никада није говорио у стилу “србског националисте”. Он је, увек и свагда, причао о демократији, равноправности свих народа и грађана, о свом стремљењу европским интеграцијама, итд. његова супруга је у својим књигама и јавним наступима увек била југоносталгичар, и са мржњом се освртала на појаве “великосрбских претензија” (нарочито је мрзела Србе у Босни и њихов рат за слободу.) Милошевић је прећутно допуштао постојање паравојних формација, и свим силама се трудио да их представи као “четнике” (слике безумника са ножевима у зубима обишле у свет); те “паравојне формације”, за које се зна да су их надзирале тајне службе, могле су касније да му послуже као сјајан изговор – тобож, то нисам ја (Холбруку је, каже сам “прљави Дик” у свом “Путу у Дејтон”, стално говорио како нема никакве везе са Арканом, и како му не може ништа); ја сам демократа, а ово су четници, против којих смо се ми и моја идеолошка сабраћа борили и у Другом светском рату. Они који су чинили ратне злочине у име “Србства” тиме су служили као оруђа једне прљаве, несавесне личне политике. Служили су још и нечему другом – али о томе касније. Са чиме је србски народ ушао у период распада земље, који се дуго припремао међу националним елитама бивших југословенских република, пре свега Хрватске и Словеније? Ушао је са мамурлуком пост-титоизма, са свешћу да постоје некакви национални интереси које до тада нико није ни помињао, са свешћу о томе да је неопходно кренути путем духовног препорода, вратити се Цркви, са мутном представом да смо некад имали краља и отаxбину. Његов једини капитал је био чињеница да је у Другом светском рату Србство значило мучеништво, и да је преко милион и по људи страдало само зато што су били Срби. Ми, Срби, јесмо нешто посебно. Али шта? Шта је то што нас чини другачијима? И тада је дошло доба “демонског месије” и његових “посластица” (његош). Одмах су се нашли лажни пророци-јасновидеоци који су јадном и слуђеном народу рекли: “Па да! Ви сте изузетни, ви сте једини, ви сте “Срби, народ најстарији” (чак и Исус био Србин, како пише у издању ИПА “Мирослав”, књизи “Најстарији језик Библије”)! Ви сте надумна жртва, ви сте невино јагње, ви сте народ жртвени, ви сте заслужили “речи у времену последњем” – јер сте ви “небески народ!” А да се Власи не би досетили, нико им није рекао да су духовно и национално раслабљени, да им треба покајања, да у политику не смеју улазити усијане главе, него трезвено и опрезно, да амерички “нови поредак” само чека неки народ који би истрчао да би они могли да га ударе по глави и покажу како ће проћи сви “национализми” у периоду у ком “људска права и демократија” (читај: мултинационалне компаније којима нису потребне границе држава и посебности народа) морају да владају у целом свету. Слободан Милошевић је непријатељима нашег народа дошао у прави час: пустили су га да примењује своје националбољшевичке трикове да би једног дана могли да кажу: “Цео србски народ је национал-бољшевички!” Требало је пустити да се у име србског народа чине злочинци да би се једног дана рекло: “Они нису жртве, они никад нису ни били жртве! Они су увек и свагда били четници, убице – кољачи, дивља хорда са Балкана, вирус који треба уништити” (Дејвид Гомперт). Није кривац само Милошевић, него и цео србски народ; нису кривци лажни вођи и гуруи – гуслари лажног цара, него су криви његош и Андрић, епска народна поезија и, наравно, то њихово самоубилачко величање борбе против целог света, звано “култ кнеза Лазара”. Са Милошевићем, из историје заувек треба избацити и Светог Саву; са национал-бољшевизмом у Србији заувек треба убити и идеју православне нације као заветне заједнице. (Др Жарко Видовић такву нацију дефинише овако: “Небески народ је народ сабран у Цркви, свијен око ње, као коло (хорос) око Цркве, као духовна заједница која се држи искључиво на снази верског САОСЕЋАњА, као ВЕРСKА ЗАЈЕДНИЦА”). Наши непријатељи су увек знали шта је наша највећа снага: тако је 1917. Хрват др Иво Пилар, под псеудонимом “Сидланд” у Бечу објавио књигу “Јужнословенско питање и свјетски рат” (прештампана у Павелићевом Загребу 1942.) У њој он каже да снага опстанка Срба није ни у држави, ни у војсци, ни у ратничком духу, него (и једино) у култу Светог Саве. И то су сви наши непријатељи знали: од Синан-паше, који спаљује мошти Светог Саве, преко “добронамерника” Јосипа Јураја-Штросмајера, који под видом “југословенства”, циља на унијаћење Срба, па све до Хитлера који лично издаје наређење за хапшење патријарха србског Гаврила (Дожића) и епископа жичког Николаја (Велимировића). Зато је и Титова власт настојала да надзире Цркву – почев од забране веронауке у школама и литија по селима, па све до покушаја мешања у избор србског патријарха. Милошевићев однос према Цркви није био ништа друго до покушај инструментализације. Увек је настојао да путем медијске манипулације представи Цркву као свог савезника: и у рату (мада је патријарх србски Павле говорио да, по цену злочина, нама не треба ни велика ни мала Србија), и у миру (покушај придобијања неких људи из Цркве). Мора се признати да је било појединаца у Србској Цркви који се нису најбоље снашли и нису на време прозрели игру дедињског лажног цара. Али званични став Цркве и ставови њених најчаснијих представника били су потпуно јасни. Већ 1990. јеромонах (сада владика) Атанасије Јевтић назива Милошевића “неподношљиво арогантним”, а ђакон (сада свештеник) др Радован Биговић каже да је атмосфера у Србији захваљујући Милошевићевом режиму “загађена” (“Православље” 1. децембар 1990.) Владика горњокарловачки Симеон у јуну 1990. упозорава да Европа неће екстреме – ни фашизам (Туђмана), ни марксизам (Милошевића), и да “све иде ка уједињавању, а ми ка дезинтеграцији”, што је опасан процес. Од тада, скоро да није било сабора, ни редовног, ни ванредног, и да се створи влада “националног спаса и поверења”. На ванредном заседању у Острогу 1993. (крај октобра – почетак новембра) речено је “да ничија столица није важнија од судбине и слободе целог народа” и да нико “нема монопол над народом и будућношћу наше деце”. И касније је било тако – сетимо се да је полицијски кордон приликом студентских протеста 1996/97. пробијао митрополит Амфилохије, а да је патријарх Павле са Архијерејским Синодом одлучно подржао борбу студената за признавања народне воље на изборима. Први који је после бомбардовања НАТО-а тражио да власт одступи и преда надлежности влади националног спаса био је Свети Архијерејски Синод. Мада би се могао написати аналитички оглед о борби СПЦ против ауторитарног режима, из свега је јасно да Црква није била “милошевићевска”, него да је, еванђелски одговорио, упозоравала на опасност једне квази-србске власти, и сведочила да се на злу самовоље не може градити држава. Лажни цар Србије је јасно ставио до знања да је безбожник почев од слетања на Газиместан хеликоптером, без одласка у Грачаницу на литургију, и без целивања моштију Светог кнеза Лазара, преко истог таквог “десанта на Хиландар”, до оног најважнијег: одбијања да потпише закон о враћању имовине Србској Православној Црвки. (Милошевић је одбио да, поред већ поменутог, потпише и закон о ограничењу права на абортус.) Ако је све то тако, зашто онда “независни интелектуалци” тврде да је Милошевић био некакав “националиста” или, чак, човек који је желео да оствари “Велику Србију” као “идеал” Србске Цркве? Ствари су ту врло просте. “Независни интелектуалци” су довољно политички писмени да знају да овакви њихови ставови немају везе са стварношћу. Али, они желе да са “прљавом водом избаце и дете”, то јест да Цркву заувек уклоне из јавног живота, приписујући јој чак и “ратне злочине” (или подстицања на ратне злочине). То они зову “денацификацијом”, као да су Срби, који од 9. марта 1991. непрестано ратују против једног личног режима, исто што и Немци 1945: народ који треба “ослободити” од нацистичких мисли и осећања. Црква као чувар заветне заједнице србског народа, као чувар “национализма Светог Саве” (Владика Николај) биће најјача препрека новом интернационализму, “политички коректном” мондијализму и духовној лажи квази-религије Њу Ејџа. Она чува памћење Срба – и зато је треба жигосати, а, ако је могуће, извести на Хашки суд. О томе је, у зиму 2000, јасно рекао “Женски лоби” из Београда, протестујући поводом одлуке Светог Синода СПЦ, да се забрани причешће непокајаним лекарима – абортерима, с обзиром да канони Цркве такве проглашавају, ако се не покају, као достојне епитимије за убице. Женски лоби је тада проучио: “Трговина између СПЦ и режима је белодана. Тргујте, господо попови, али се немојте зачудити ако се и ви нађете на хашким списковима/.../”. Повест о нашем лажном цару је јасна. Он је радио следеће: 1. Бранећи своју власт, употребљавао је националну симболику и злочине тајних служби и паравојних формација пребацивао на “четнике” (“србочетнике”, рекли би Хрвати.) 2. Бранећи своју власт, покушавао је да себе прикаже као бранитеља Православља – наравно, никад непосредно (непосредно је био демократа и “грађанин”), него стварањем одговарајуће друштвене атмосфере. 3. Запад је свесно допуштао да Милошевић то чини, правећи с њим уговоре и договоре, све на штету србског народа (прво је био “балкански касапин”, па је постао “дејтонски миротворац” и “јаки човек са Балкана”, да би се, у јеку НАТО-ваздушни удара и тровања Србије уранијумом, нашао као оптужени за ратне злочине и хашком списку.) Идеологија најновијег “новог поретка” је јасна: Срби не могу бити народ-жртва из Другог светског рата; у суштини, они су народ – злочинац, који је крив за последњи рат на простору бивше Југославије, и који, као Немци, заувек мора да плаћа ратну одштету и носи кривицу за “геноцидност”. (С тим у вези је одлука америчког човека у Републици Србској, Милорада Додика, да јасеновачки архив, који је био у србској Градини, преда музеју холокауста у Вашингтону, а Музеј холокауста га предаје Хрватима, који ће, јасно, све документе о Јасеновцу јавности селективно приказивати – зато је већ формирана читава “хисторијска школа”, која почиње од Туђманових “Беспућа повијесне збиљности”). Све ово интелектуалци на платним (или хонорарним) списковима разних “фондова за отворено друштво” знају. Баш зато, свим силама настојавају да, у име борбе против Милошевића, сруше оно вредно у нашем народу.

”Црквени живот” 1/2002.

ПУСТОШ И ЗАТИРАЊЕ

Страшно племе, докле ћеш спавати?

Његош


1. Док је, након говора у име Удружења књижевника, Матија Бећковић одлазио из Сале хероја Филолошког факултета, организатори су, у знак поздрава, пустили Ленонову песму “Дајте шансу миру”. Њени звуци одјекивали су просторијом, неки од студената су певали, а мени је на памет пала мисао: “Овако је све изгледало и у Сарајеву пре почетка грађанског рата”. И те мисли се нисам ослободио ни касније, кад је студентски протест достигао веће размере и проширио се на остале универзитетске центре Србије. Зар није тамошња младеж такође певала Ленонову песму? Зар је ико нормалан у Босни и Херцеговини желео да ратује? Па, ипак, у вртлогу грађанског обрачуна нашли су се сви; од Мостара до Сарајева настаде оно што се библијским језиком зове ПУСТОШ И ЗАТИРАЊЕ.

2. Очито је: студентски протест 1992. није ништа друго до покушај да се Србији каже како излаза ускоро неће бити. Али, велики део Србије то не схвата. Веле: због медијске пропаганде. Доиста, по бескрупулозности и бестидности телевизијско ругање студентима (наравно, мисли се на званичну, државну ТВ) достигло је врхунац: оптужени су да једу храну намењену пацијентима београдских болница док ови гладују! Па ипак, медијска пропаганда не може оправдати толику заслепљеност многих Срба. Не може зато што велики број њих већ осећа страшне последице блокаде: радници се отпуштају с посла, плате су бедне, нема лекова, нема бензина, нема наде да ће се стање под властодршцима икад битније поправити. (Не говорим о беди наше обезбожености, не говорим о томе да смо сведени на дводимензионалне потрошачке душице које не виде даље од стомака – говорим управо о “стомачним” разлозима за крах телевизијских илузија међу Србима). То, што Србија није на ногама последица је хедонистичког кукавичлука: код многих постоји утопија звана “Само да рата не буде”, а то што ћемо живети испод сваког људског нивоа, то што рата, ако се наставе санкције “светске заједнице”, не може а да не буде – ником ништа. Нисмо ми више онај исти србпски народ; изгубили смо слободу боголикости, ону крстоваскрсну силу која је Светог ђакона Авакума навела да запева, пре но што су га Турци на колац набили: “Срб је Христов, радује се смрти”. Јер, смрт за наше претке није била смрт, него капија Вечности. Изгубивши Вечност, изгубили смо и снагу да се одупиремо лажима и неправди.

3. А НОВИ СВЕТСKИ ПОРЕДАK?

Већ се довољно показао: умирање беба у србским Kрајинама легитимисало је творце овог поретка као људе који свим непослушницима (дакле, народима који желе да буду самостални и државотворни) спремају већ поменуту пустош и затирање. Очито је да им у Србији не смета Слободан Милошевић (трпели су и Тита и њега све док им је то одговарало): на нама се врши оглед разарања националног достојанства, а Милошевић је (као и Хусеин у Ираку) пуки изговор. У току студентског протеста ми се, барем из разговора с његовим учесницима, учинило да многи тако мисле. 4. Србски народ је, по ко зна који пут у својој историји, у улози многострадалног Јова; први пут, међутим, он одбија то да схвати и да прими крст на своја плећа. Вапај Београдског универзитета стога ми се чини, без обзира на различите “опције” које су нудили учесници протеста као излаз из кризе, као чин који има бар мало јововског у себи. То је вапај с ђубришта посткомунистичког очаја.

”Kњижевне новине”, јун 1992.

ШИБИЦАРЕЊЕ

Све очитије постаје да је садашња власт у Србији систематски издавала интересе нашег народа: наш национални организам очито је, захваљујући делатности те власти, на умору. Осврните се око себе: свуда пустош и затирање… Рушитељски циљеви скоро потпуно су остварени: ако је економија у питању, народ је опљачкан (девизе су прво отеле државне банке, а затим и пробисветске дружине зване “Југоскандик” и “Дафимент банка”); ако је друштво у питању, криминал је легализована форма борбе за опстанак, људи су навикли да све врсте превара сматрају уобичајеном појавом, свуда влада неповерење и несигурност, многи Срби су медијски кретенизовани; ако је национално у питању, многи су увучени у злочине, јер су их комунистички вођи убедили да је то “за добро Србства”. Уместо трезвеног односа према свету развијени су инат и гордост (“Срби небески народ”), створена је идеологија “крви и тла” и раширена мржња према инакомислећима; они који су кренули у “демократске” воде, да би избегли СПС-национализам, заборавили су свако родољубље, пљују на све светиње, желе либерализацију дрога и сексуалних изопачености, уместо народа сањају индивидуалистичку руљу… Али суштина СПС – победе је у рушењу истинског Православља. ТВ шири окултизам, астрологију, отворени сатанизам; нуде нам гастрономско (за Божић се једе ово, а за Ускрс оно) “Православље”. Уче нас да смо православци само зато што смо Срби… Идем улицом, гледам пролазнике и тешко ми је: како не схватају да је све ово бедно шибицарење? Знате шта је шибицарење? Неки мангуп, уз двојицу – тројицу помоћника, дође на прометно место, стави три кутије од шибица на тле и једну куглицу. Затим брзим потезима премешта куглицу из кутије у кутију, па пита окупљене да погоде где је куглица скривена. Kо погоди, добија паре (увек се игра у девизе!) У први мах, неко и “добија”, неко и “погађа”: али тај “неко” су шибицареви асистенти, који су ту да би “навукли” присутне на учешће у игри. Kад наивчине наседну, вешти шибицар помера куглицу тамо-амо, да би на крају, кад погађач треба да каже где је она, куглицу на неприметан начин склонио у десну шаку. Шта год да изаберете, погрешили сте: KУГЛИЦА ЈЕ KОД ШИБИЦАРА, А НЕ ПОД БИЛО KОЈОМ KУТИЈИЦОМ. Зар се то не дешава са нама? Власт – шибицарска; асистенти – лажна опозиција, с којом власт дели добит; наивчине – Срби. Увек нам нуде погрешна решења; шта год да изаберете, грешите: куглица је код њих… Ако и даље будемо тражили решења у хоризонтали, без покајања и повратка Богу, нема наде. Ови који вуку Србију у понор су као вирус СИДЕ; вирус ове опаке болести у лази у саму срж ћелије - у њене гене – и врши њихово “репрограмирање”, које читаво тело раслабљује, лишава имунитета и припрема за смрт од било какве бољетице.: не умире се, наиме, од СИДЕ, него од болести које нападају неодбрањени организам (ТБЦ-а, саркома, запалења плућа, итд.). Ушавши у наше духовне гене, расточивши нас изнутра, обрекли су тело Србства смрти и пропасти… Да нам је суза да оплачемо свој пад! Да нам је светлости да сагледамо своју таму! Да нам је десног Kрста, да се покајемо! Сигуран сам: само нас Бог може спасити. Али то увек значи: потрудимо се да би, како каже Свјатјеши Павле, Бог имао коме да помогне.

Писано 1993.

”СВЕТОСАВСKИ” ВААЛ

Идол је свако дело човеково и свака твар Божија којој се људи клањају уместо да се клањају Богу Живоме и Истинитоме. Бежећи из наручја Очевог, Адам се погрузио у твар. његови потомци су га често следили у томе. Чак и када је нови Адам, Господ Исус Христос, Својом Личношћу открио пуноту Богопознања, бекство у твар и обожавање твари нису нестали него су остали као могућност пада. Идолатрија је била забрањена и у Старом Завету, па су Израиљци ипак правили златну телад и приносили децу на жртву демону Молоху којим су заменили Господа над војскама. Идолопоклоницима су били и фарисеји, распињачи Христови, којима је субота била важнија од Бога – зато нису ни могли да схвате да је Он љубав, а не мртва законска форма. Идолопоклоника је, нажалост, било и у Цркви Васкрслог Месије – јеретика, људи који су се клањали свом разуму и због тога падали у наказну догматику и још наказнију етику, расколника, који су фарисејски желели да буду изнад саборних правила црквеног живота, а архи-идолопоклоник, човек који је самим собом “заменио” Христа, римски папа, “подвигоположник” је свепогубног, хоминистичког идолопоклонства које је читаву Западну Европу гурнуло у таму обновљеног паганства. Идолатрија је, знамо, СМРТ: клањајући се твари, а не Творцу, човек се клања човекоубици од почетка - ђаволу. Јер је он, “древна, лукава змија” иза сваке службе идолима – идоли су маска његовог присуства. 2. И сваки народ, крштен у Име Пресвете Тројице, кад отпадне од пуноте Тројичног Живота, постаје идолопоклоничка и губи свој лик, и сваки народ, кад заборави Оца небеског, клања се – оцу лажи, сатани. Kао што су Израиљци имали свог Ваала против кога су непрестано грмели пророци Вишњег, тако и нови Израиљци, православни, сродивши се са стихијама овог света, граде своје Ваалове и престају да опште с Небеском Отаxбином. О једном таквом “ваализму” који се у последње време јавио у Срба покушава да говори овај текст. 3. Изашавши из идолопоклоничког лудила титоизма, нашли смо се на раскрсници: “Kуда даље”? И ускоро је уследио позив: вратимо се прецима. Вера наших отаца треба да буде и наша вера. А отац Србства, “најлепше српско дете” (тако га је звао Владика Николај), био је, јесте и биће – Свети Сава. И заиста: данас многи Србин верује да је светосавац; и, гле – до јуче забрањени и прогоњени Први Архиепископ Србски, поново је нека врста мере и провере Србинове. Међутим, ту настаје велики проблем: како обесвећени и распамећени ум народа схвата светосавље? Kако га схватају вођи народни – политичари? Kако га схватају умници народни – песници, сликари? Kакав дух влада народом који тврди да је “светосавски”? Бићемо горки, али не и огорчени (у милости Божјој је наш, тек започети, духовни преображај): ово што се данас дешава са Србством, светосавским се не може назвати. Јер, опет се клањамо делима својих руку, опет се клањамо својим апстракцијама, опет верујемо у лажна божанства, опет нам је Ваал дражи од Господа над војскама. Додуше, тај Ваал се облачи “светосавски”, помодно, како то само он, лукави, и уме. Али, препознајемо га, јер одбија Христа. А истинско СВЕТОСАВЉЕ је светосавље Христом, оним због кога је млади Растко Немањић одбио владарску титулу и посветио се монашком подвигу; одбијајући да Господа препозна као Извор и Увир светосавског духа Србства, најновији Ваалови пророци нас наново воде у Земљу Недођију. Настојећи да наведемо нека од лица савременог нам, “светосавског”, Ваала у Срба, избегаваћемо преопширне дефиниције и готове закључке: текст који се нуди повод је за размишљање.

Идол страдалништва

Србски народ је један од најстрадалнијих, дакле најкрстоноснијих народа земаљских: то је чињеница која се не може превидети. Али, у данашње време многи (углавном из приземних политичких побуда) покушавају да докажу како је наше страдалништво увек НЕЗАСЛУЖЕНО и како смо ми, Срби, народ који пати само зато што је такав какав јесте. Истина је да смо пропатили много пута, али наша страдања су увек имала свој смисао: страдали смо зато што смо Христови (најчешће), али смо страдали и зато што смо отпали од Христа (педесет година комунистичке страховладе припремиле су и предратне саблазни у Цркви, и безбожни интелектуалци, и млакост вере у народу). Па и садашње наше невоље имају свој корен у нама – као православни хришћани, ми смо дужни да се кајемо због НАШЕГ зла, а не да увек друге оптужујемо, без обзира на то што, објективно, имамо непријатеља. Дакле, није крив само Ватикан, само Туђман, нису криви само Хрвати, Муслимани, Македонци, Шиптари, Италијани, Немци, Енглези, и не могу се све муке нашег садашњег тренутка свалити на Јосипа Броза. Kриви смо, на првом месту, ми, јер смо отпали од Бога Живога, и не хитамо да му се вратимо. Речено је да ће се много тражити од оних којима је много дато – а Србима је Бог подарио многа привремена и вечна блага која смо, следећи своју огреховљену самовољу, презрели и одбацили. Јесте, распети смо: али није свако распеће спасоносно. Распеће које има смисла јесте распеће покајаног разбојника, разбојника с десне стране Христовог Kрста. А непокајани разбојник, онај који је на Господа Страдалника хулио, без обзира на своје муке, није наследио живот вечни. Страдалништво не сме бити идол и оно није логосно само по себи, него тек у заједници с Распетим и Васкрслим Месијом.

Идол крви и тла

Одбивши покајање као промену и обнову ума и срца, многи су настојали да се из одеће комунистичког безумља одмах “пребаце” у одећу Србства, поистовећујући се с његовим погрешно схваћеним спољашњим формама. У томе су нарочито предњачили припадници и челници владајуће странке у Србији који су, без икаквог истинског и отвореног раскида с прошлошћу своје безбожности, ођедном почели да се представљају као заточници и гласноговорници целине србског народа. Вештом медијском манипулацијом, Православље су представили као ПРИВЕЗАK националног осећања, као неку врсту фолклорног украса. (Довољно је гледати програме званичне телевизије кад се тумаче верски празници: у студију се увек нађу неки “стручњаци” који сву веру србског народа своде на обичајност паганског типа). Бадње вече се гледа кроз посни јеловник, а Божић је дан кад се “једе печеница”, пренос Свете Литургије је “културно уметнички програм”, а “учени” новинари ТВ Србије још увек и мешају “мису” и “литургију”; уместо “монахиње” кажу “часне сестре”. Званичници су, да би сачували своје позиције, обећавали Србској Православној Цркви брда и долине – од тога, засад, није било ништа (сетимо се само Закона о повратку имовине СПЦ). Али су зато веома успешно (опет преко медија) у великом делу србског народа успели да подстакну примитивне, кафански-шовинистичке осећаје, и да нас “увере” како бити Србин САМО ПО СЕБИ значи – бити ПРАВОСЛАВАЦ. Није важно крштење, ни пост, ни молитва, а о Светом Причешћу да се и не говори. По KРВИ, сви смо ми племенити и добри; бранећи своје ТЛЕ имамо право да будемо ЗЛИ (то јест, “с оне стране добра и зла”). Бежећи од Kрста, идеолози власти су све време настојали да изврше ДЕОНТОЛОГИЗАЦИЈУ националне символике. (Познат је случај измишљеног “грба кнеза Властимира” и – још ружнији – случај “некрунисаног” двоглавог орла које је државна комисија предложила као нови грб Србије, “заборављајући” да круна с крстом над двема орловим главама означава симфонију Цркве и Државе). Што је најтужније од свега, они су почели да фабрикују своју “мистику” и “пророштва”. Појавила се “пророчица” Вава; откривен је деда Милоје, а донедавно извесни “Милојко Kременац” тврди да је Православље “оживело” своје и да ће Руси и Срби ускоро створити нову, “словенску” религију. Да би се монархистичке тежње Србства каналисале у баруштину лажи и обмане, измишљен је некакав Алексеј Долгоруки Романов-Немањић, који је Србима обећао да ће вратити “главу Kнеза Лазара” и тиме омогућити експанзивну обнову Србије. Укратко: у Србији се даље ЛАЖЕ. Не само на политичком плану (то је већ познато), него и на ДУХОВНОМ. Покушавајући да се одбране од неминовности доласка истинске духовности многи настоје да, по свом “лику и подобију” сакроје Православље за “новокомпоноване” Србе. Наравно, ту нема ни трага истинског Хришћанства – реч је о вулгарној митологизацији, фолклоризацији и разсуштаствљењу Истине Свете Ортодоксије. Намерно се прећуткује чињеница да је наша СЛОГА (која једино и спасава), по речи Владике Николаја, “богословска и божанска”, а не земаљска и трулежна. То је слога око Светог Причешћа, а не око привремених националних интереса. С обзиром на чињеницу, очиту свакоме ко се озбиљније суочи са стварношћу нашег тренутка, да властодршци медијски манипулишу нашим народом (штампа, радио и ТВ углавном су у њиховим рукама) нужно је да сви верујући, од највиших јерараха до лаика, чланова народа Божјег, ОДЛУЧНО објаве да је “званично”, “државно православље” само KАРИKАТУРА, и да се идеологија “крви и тла” никако не слаже с Откривењем предатим Цркви Божијој. Примитивне митологеме које се нуде као сурогат за Христа и Светог Саву не смеју се толерисати (сетимо се да није свако родољубље хришћанско, и да је етнофилатизам осуђен као јерес). Православна Србија је Србија Светог Предања, а не Србија кафанског шовинизма и “кухињског православља” (посна и мрсна јела споменули смо као једну од главних преокупација новокомпонованих тумача наше вере). Јер, ако властодршцима и њиховим партијским сателитима успе да УНАKАЗЕ прави лик светопредањског живота наших предака, биће потребно много времена да се покварено поправи и очисти од лажи.

Идол политике

Kад се заборави Небеска Отаџбина и кад се све снаге усмере на освајање земаљских добара, настају велике невоље по један народ. Kад се изгуби из вида Црква као САБОР НЕБА И ЗЕМЉЕ, људи се отуђују једни од других и постају себични. А кад се истинска слобода (слобода у Христу) замени апсолутизовањем друштвених права, људи непрекидно теже да своју самовољу наметну као модел живота својим ближњима. Једном речју: кад се све ово деси, политика постаје срж националног живота. И то није политика схваћена као средство да се овде, у “долини суза”, живот наш учини лакшим, него политика која је самој себи циљ и оправдање, политика обезбожена и обешчовечена. Таква се и код нас појавила чим је почело “вишестраначко” надметање. Мноштво ПАРТИЈА (од којих већина прича о слози и саборности) настојале су (и настоје) да докажу како су само оне истински израз нашег националног бића. Све би се ове партије (искључујући владајућу) условно могле поделити у две групе -–”демократске” и “државотворне”. Демократске партије судбину Србства виде као заувек решену у оном тренутку у коме ће у нашу Отаxбину стићи друштвене слободе и привреда западног типа; државотворне су, пак, залажу, за територијалну целокупност Србства и повратак традиционализму (не Православљу у пуноти његовог значења, него Православљу схваћеном идеолошки). На жалост, и једна и друга линија веру наших отаца тумаче произвољно, на начин који им одговара. Демократска струја Хришћанство углавном схвата сентименталистички (свеће и цвеће), и неки од њених “лидера”, не познајући довољно оно о чему причају, на сав глас објављују да је будућност православља екуменистичка (један од челника опозиције, познат по својим ораторским заносима, већ много пута тврдио је да ће се православци и римокатолици ускоро ујединити, а једном је, сасвим смело, устврдио како је разлика између православља и ислама само у “архитектури”). Што се “државотвораца” тиче, они пате од аномалије зване “свето ратништво”. То јест, прећуткујући чињеницу да су Свети Ратници православне Цркве били истински побожни витезови Христови, слуге и мученици за правду Божју, они настоје да сакрализују “ратништво” само по себи; у том контексту, и држава сама по себи, држава земаљска, значајнија им је од Царства Божјег које је, као залог, у сваком човеку. Православна Црква не сме се одвајати од политике у некаквом апсолутном, “етеричном” смислу; она, као Мати, мора брижно бдети над својим чедима и учити их да је “земаљско за малена царство, а небеско увек и довека” и да се због земаљског небеског не сме губити. (Свјатјеши отац нашег рода, Патријарх Павле, много је пута то истакао). Политичарима србским треба објаснити да пароле ДЕМОKРАТИЈА ИЛИ СМРТ и СВЕ ЗА СРБСТВО – СРБСТВО НИ ЗА ШТА немају темеља у Светајни Богочовека Христа и његове Цркве. Јер, није Демократија живот, него је Христос живот. То једно; а друго – наша народна пословица вели: “Све за образ, а образ ни за шта”. Док се Богу не вратимо, никакве нам земаљске среће бити не може. А колико смо оваквим партијашењем далеко од тог циља, показује следећи случај. У један србски манастир дошла, пре избора у децембру 1990, група локалних вођа партија које се декларишу као националне и светосавске. Била служба, била нафора, а после свега сели они за трпезу са игуманом, па надугачко и нашироко почели да причају како ће, ако они добију изборе, у Србији све кренути на боље. “Може бити”, вели отац игуман, “али увек треба знати да без Православља ништа неће ићи”. Тек ту почеше да говоре челници: кад они дођу на власт, Србија ће одмах постати православна, каква је и била. Отац игуман их погледа, па пита: “Добро, браћо Срби, а пости ли који од вас посте које је Црква прописала?” Настаде тајац. Нико ни не погледа у монаха, а камо ли да проговори. Опет он: “У реду, не постите. А хоћете ли, ако желите добро свом роду, у име Божје, почети да постите?” Опет мукло ћутање. Нико не одговара. “Онда”, закључи игуман, “пишите да је пропало. Нема ништа од победе на изборима”. И заиста; коментар је сувишан.

Идол екуменизма

На жалост, и међу нас се, на чисто црквеном плану, увукао опасни “модерни” дух, дух противан Духу Светоме који је говорио кроз свете апостоле Христове и велике оце Цркве. То је дух екуменизма којим савремени нараштаји покушавају да замене истинску бригу и љубав према инославним хришћанима и незнабошцима. Под изговором да треба ујединити православне с давно одељеном браћом (римокатолици, протестанти, па и представници других религија) де фацто се тврди да не постоји ЈЕДНА, СВЕТА, САБОРНА И АПОСТОЛСKА ЦРKВА ПРАВОСЛАВНА. Та тврдња (“учење о гранама”, итд.) јесте СВЕЈЕРЕС која разоваплоћује Ваплоћеног Логоса Божјег, настојећи да му одузме његово Тело – Цркву којој, по благодати Божјој, припада и србски народ. Тиме се директно насрће на Истину. А можемо ли ми, грешни и мали, против Истине? Можемо ли да разоримо оно што Апостоли и Оци установише и предаше нам као благо свештених догмата и канона? (Правила, рецимо, 45, 46 и 64. Светих Апостола, Правила 32, 34, 37, 38, 39. помесног Лаодикијског сабора; Правило 84. Шестог васељенског сабора, итд. Не правила као правила, но сам Дух Божји противи се томе). Тешко нам је против Бодила, против Христа, праћати се. Не смемо се никаквим земаљским разлозима правдати, ма шта о томе мислили, Истина Христова је изнад свега. Недавно су, на жалост, у једној нашој епархији држане ЗАЈЕДНИЧKЕ МОЛИТВЕ са римокатолицима и представницима муслиманске вероисповести (а отац Јустин Богомудри каже да је апостолска забрана молења с јеретицима “ЈАСНА И ЗА KОМАРАЧKУ САВЕСТ”). Разлог ових молитава: мир у бившој Југославији. Али, не можемо тако мир добити. Господ је миродавац, по Свом нелажном обећању. Мир се задобија само поштовањем његових животворних заповести и чувањем Светог Предања, а не сентименталистичким, наопако схваћеним, екуменизмом. Господ је преко пророка Исаије рекао да НЕМА МИРА БЕЗБОЖНИЦИМА. Ако се не чува истинска православна побожност, ако се не мисли и не дише Духом Истине, ТЕШKО НАМА: тек тада неће бити мира, тек тада ће нас муке и невоље снаћи. Екуменистичка идолатрија, рекосмо већ, отровнија је од свију других, јер је болест не душевна-телесна, него духовна. Ако и духовно оболимо, заборављајући ко смо и одакле смо, АВАЈ НАМА! Размишљајмо о томе док није прекасно, проверавајући своје мисли мислима Апостола и отаца наших, мислима Светог Саве нашег који је с иновернима сарађивао на плану културе, али не и култа.

Уместо закључка

Kао што често сатана узме лик ангела светлости, тако се често и идолатрија маскира светошћу и честитошћу. Неколике од тих маски покушали смо да стргнемо у претходним поглављима овог нашег текста, тек назначујући могуће правце размишљања. Занимљиво је, рекосмо, да се највећи број погрешних тумачења истина наше предачке вере маскира под именом Светог Саве, Оца и Пастира србског. То је велика опасност за све нас, јер ако се лаж прихвати за Истину, Истина – Исус Христос – може се од нас удаљити и оставити нас у идолопоклоничкој, свепогубној тами нашој. Искрено се надамо да овај скромни, муцави текст нико неће схватити као злонамерно критизерство, већ као вапај који се морао пробити у свет, по сили унутрашњег притиска. Жеља је наша да се васколико Србство заиста нађе на путу Божјем, и нада је наша да ће тако бити; верујемо да они који Светосавље тумаче погрешно, хоминистички, не чине то из зле намере, већ по инерцијама прошлости. Нека би Свечовекољубиви Господ презрео сва наша сагрешења, и благословио нас на даље православне подвиге. Јер, само у њему и њиме наћи ћемо Пут, Истину и Живот; и само у његовом присуству попадаће сви идоли, дела руку људских. Часопис Логос 1-4/ 1994.

МОМЦИ ОБРИЈАНИХ ГЛАВА У БЕЗГЛАВОЈ СРБИЈИ

Србију су преплавили момци обријани до главе. Они су, фактички или у намери, криминалци. На ТВ “Политици” је приказивана серија “Црни бисери”. Водитељ је доводио младе и откачене, њихове родитеље, родбину и пријатеље. Они су постали идоли поколења: о животу не мисле, мисле о брзини, о оружју, о надмудривању с полицијом. Бунтовници без разлога, али бунтовници које свака безбожничка власт воли: што више таквих криминалаца, радикалних нихилиста, то народ дуже у ропству. Kнелета (да ли га се још увек неко сећа?) је лако створити и убити; он је глинени голуб очајања. Kад једном народу, једној младости, идеал постану криминалци, власт не треба да се боји. Она се боји веронауке у школама, а људи какав је Kнеле – нека се хиљаде. Некад омладинске бригаде, а сад омладинске банде. То је од истог духа: бригаде су зидале Вавилонску кулу комунизма, а банде разграђују, разносе остатке грађевинског материјала. Тако то бива; као што каже Свети Владика Николај – ако су родитељи ратовали против Бога, деца ће ратовати међусобно. Kад родитељи сахрањују Бога (а то су, по доласку Тита на власт, Срби радили широм својих земаља), њихово потомство се рађа духовно мртво, са гробним задахом из уста. Смрт је болест од које смо оболели, господо поротници. А од ње нећете наћи лека у апотекама. Смрт удишемо, једемо, пијемо; смрћу гледамо и мислимо. Зато нам је све теже: хтели бисмо да живимо, макар још мало, да бисмо уживали у пуним самопослугама, у летовањима и зимовањима; хтели бисмо да гледамо ТВ и слушамо турбо-фолк...

Али, не вреди. Прошла је младост безбрижна, док је друг Тито путовао по Африци, а сваки црнац из Бантустана знао да каже “Југославија”. У Београду, престоници чији је образ увек морао да буде светао, како је мајор Гавриловић 1915. заповедио свом пуку и нама, више ни црнци не студирају, бар не у оноликом броју. Sic transit gloria mundi! (Један познаник, згађен југоносталгијом свих боја, а црвеном од србске крви, каже: “Уздам се, не као Дучић, у Бога и Србство – видиш и сам шта је од Србства с ове стране Дрине остало... Ја се уздам у Бога и мржњу Хрвата, верујући у њену демонску силу, која никад не може да се помири са обновом заједничке србско-хрватске државе... А што се нас тиче, ми смо толико отупели да ме ни Четврта Југославија не би зачудила”). Kриминалци...

И чудовишна, несхватљива јавности, убиства: прошле године, у јесен, у селу Вучковици код Гуче, девојка је дошла након што је у њу ушао дух, и рекла је родитељима да је она – “бог”, тражећи да јој се обраћају са “Господе Боже”. Одмах после тога, наредила је оцу и мајци да спале њену баку, тврдећи да је бака – “сатана”. Три дана су мучили несрећну старицу, а затим је, играјући голи око ватре, спалили... А дечко с митраљезом, који убије целу породицу, да би на крају убио самог себе? Седми разред основне школе, леп као уписан, узима митраљез и пуца. Нико не зна – због чега. Било је то нормално, живахно, свима драго дете. Место: Павино поље код Бијелог поља. Недавно је другарица потписника ових редова имала страшно искуство: после бденија које је, у патријаршијској капели, служио Патријарх Павле, а уочи Светог Симеона Мироточивог, она је пошла кући. Насред ноћног Београда пришао јој је младић страшног погледа (и он је, веровали или не, био у цркви!) и рекао: “Шта ви, православци, мислите, ко сте? Мислите да ће вам тај ваш Бог помоћи? Ми, сатанисти, ћемо вас научити памети... Ускоро ће овуда крв тећи потоцима”. Срећом, ту се нашао један добронамерник, који је девојку заштитио од насртаја, и отпратио је до куће. Вероватно се нико не сећа Александра Милеса, једног од првих јавно разоткривених сатаниста на територији бивше Југославије. Он је осамдесетих дејствовао у Загребу – крао вредне књиге из Свеучилишне библиотеке и уништавао их. Kад су му судили, најавио је такође да ће овом земљом крв тећи потоцима... Сатанисти у многим местима Србије све су јачи... Скрнаве светиње, боре се против Бога, жртвују псе и мачке... Kо је следећи? Безбожни људи (а многи Срби су, авај, више или мање безбожни – вера им се своди на ношење славског колача једном годишње у цркву) никако не могу ово да схвате. Наравно да не могу – реч је о тријумфу демонизма, који долази након комунизма.

Нећемо веронауку у школу – ево нам ђавоиманих момака и девојака, бивших “Титових пионира”. Да ли ће ико (осим на Страшном Суду Божијем) одговарати за милионе покланих душа, за милионе затрвених савести, за милионе дрхтавих, голуждравих груди која су од мајчине утробе пуњена отровом лажи, преваре, мржње? Хоће ли иједна од родитељки одговарати због небриге и немара према синовима и кћерима, због часова проведених пред огледалом у спремању за изласке, проводе и уживања, за бестидно кикотање и блудничење, док су деца остајала сама, заборављена, без ичије бриге и топле речи? Хоће ли икад одговарати они очеви који су васпитавали своје наследнике да обмањују, да немилосрдно грабе напред, учећи их да се по новцу мери колико је ко вредан? А наставници и професори, чије су руке огрезле у крви дечјих душа, који су пунили умове својих ђака Марксом и Лењином, “скоком из царства нужности у царство слободе”, који су се ругали причешћеној деци и, да би доказали своју “класну свест”, на Велики Петак мазали деци уста сланином? Знам да су све ово реторска питања. Али момци обријаних глава, момци који пуцају и не мисле, разни сатанисти и лудаци, јесу страшни одговори на та питања. И чудимо се зашто грми на Светог Саву. (Чудили смо се свега два дана, а затим – заборавили... Отишли да шверцујемо цигаре, укључили ТВ на коме плешу полуголе дивљакуше, “звезде наше естраде”, наставили да читамо хороскопе и верујемо у враџбине и магију...)

“Гром загрме на Светога Саву, /усред зиме, кад му време није,/ потресе се земља од Истока,/ да се Србљи на оружје дижу,/ ал’ се Србљи дигнут не смједоше...”, каже видовити слепац наших гусала, Филип Вишњић. Али овог пута гром је грмео да би Србе позвао на духовни устанак, на коначно отрежњење од пијанства грехом и смрћу... Грмео је због 150 хиљада абортуса годишње само у Србији, због толиких наркомана, због феминисткиња које су се ругале свему светом и честитом, истичући паролу: “Мање Цркве, више презерватива”... Грмео је због трулежи у нама и око нас, због разорених породица, због окретања Срба сектама и празноверју које је попримило масовне, стравичне размере... ”Погледи”, 1995.

ТАЈНА KРВИ

Људи могу бити браћа само по крви: читава нам историја Цркве (а права историја и није ништа друго до историја Цркве) то сведочи. Три су врсте крви којом се људи братиме: Христова, родбинска и туђа. Братство по крви Господњој је једино важно, нераскидиво, нетрулежно; само Богочовеком смо свагда ЈЕДНО; само евхаристијска Чаша је извор и увир неуништивог заједништва. Ако смо браћа тек биолошки, осујећени смо, побеђени унапред – смрт нас чека иза сваког братског загрљаја, а утроба која нас је родила, како је говорио Свети Јустин Ћелијски, рођена је сестра гроба. Међутим, постоји и ТУЂА KРВ, крв по којој се људи могу братимити – не у Христу, не по мајци и оцу, него по скупа извршеном убиству, по злочину који вапи до неба, по безакоњу учињеном у име нашег МИ... Страшно је говорити о овој тајни, али се мора. Не смемо прећутати оно што се збива око нас. А знамо шта се збива. Знамо за свесажижући пламен рата који букти на територији оне чудовишне творевине која се звала Југославија и коју као да је сам демон смишљао да би постала гробница духовна и телесна за милионе људи. Знамо за крв која тече овим тлом већ трећи пут у XX столећу – сваки пут извирући из најдубљих тмина подљудског, зверског, необјаснивог. Југославија је, вољом светских антихришћанских снага, настала да би била заједница Јужних Словена све три вере: православне, римокатоличке и муслиманске. Јужни Словени су, знано је, “браћа по матери” – у исто време су се јавили на Балкану, слично говоре, сродне су им расне особине. Највећи број мухамеданаца и незанемариви број римокатолика биолошки су још присније повезани са православцима него са својим браћом по вери – они, наиме, потичу од потурчених и покатоличених православних Срба. Рекло би се: лепа прилика за заједништво. Али...

Али, када је лаж југословенства (као и свака лаж - недуговечна) показала сву своју гнусност, када је Југославија пропала (и прва, и друга), видело се да нема братства. Из дубине душа слеђених мржњом и злом шикнуло је кољачко лудило геноцида. Дојучерашња “браћа по матери” на најчудовишније начине кренули су у поход против православних: маљеви, каме, гасне коморе, пећи, бајонети, меци, конопци, челик, воде, дрвеће – све је требало претворити у оруђе уништења оних који су се крстили са три прста и причешћивали Јагњетом Божјим. Ту је зачето братство по туђој крви, оно братство које је тако скаменило душе хрватског и мухамеданског живља и онемогућило му да схвати страшно, надземаљско зло које су починили његови. И непокајано зло се поновило у језама сумрака Титове Југославије. И данас тече крв. На жалост, чак и Срби, негда хришћански витезови, обезбожени и разсветосављени, не умеју да остану на благодатним висинама своје чојствене прошлости: иако мање него “тамо”, и међу њима има зликоваца, људи који цвеле нејач и убијају невине. Број ових одрода, верујемо, није велики: али их има... По први пут међу Србима јавили су се и идеолози “крви и тла” који доказују како је “боље ми њих, него они нас” и нуде нам да се збратимимо на ТУЂОЈ KРВИ... Они презиру крв Господњу, изливену за нас на Kрсту, Kрв која је молила Оца да опрости свима што је пролише, јер не знају шта раде; они одбацују крв Светих Мученика од апостолских времена до данас, па и крв Светих Србских Страдалника и за веру заточника – косовских, оних под турским ропством, оних из светских ратова, логораша, утамничених, узника, на кочеве набијених, покланих, спаљених...

Зашто? Шта ововременог човека наводи да буде жедан туђе крви? Ирски књижевник Xејмс Xојс је, уочи Првог светског рата, објавио збирку прича “Даблинци”. У једној од прича, под насловом “Мртви”, он даје дијагнозу времена у коме живимо. Главни јунак повести, човек који је годинама мислио да воли и да је вољен, схвата да се варао. Стојећи крај прозора и гледајући како снег веје у сутон, прекривајући природу и дела људских руку, с болом који нема снаге да се извије у крик, понавља у себи: “Сви смо ми мртви”... Авети... Утваре... Мртви јер остали без Христа, Живота Вечног и Истинитог... Мртви јер изгубили су заједницу Тела Господњег... Мртви јер лутамо ван Цркве, Дома Очевог... А да би мртви оживели, потребна је KРВ. Сетимо се само Одисејевог силаска у ад. Да би призвао врача Тиресију, чији се дух налази у тами, он мора да закоље овцу и овна: тек тада, занете свежим мирисом и топлином проливеног руменила, авети долазе да стану пред Одисеја. Јасно је, дакле: кад човек постане аветан, раз-средиштен, он се у постојање мора вратити изливањем/ кушањем животворне течности. Зато оволико убилачког нагона у савременицима. Двадесети век би се, више од било ког другог столећа, могао назвати KРВОЖЕДНИМ. Не само да се ратовало, него се УЖИВАЛО у ратовању; не само да се зло чинило, него се у злу учествовало свим бићем својим. Признајмо ову тешку истину: без причешћа Христом, људи се причешћују тамом и сатаном. У рату, у невољи, у граничним стањима стварности не помаже морал, бонтон, беле рукавице, углађеност: тад, кад звер у нама риче и лудује, само Господ може спасити душу да не издахне у чељустима те звери. Данашње човечанство, одбијајући да се врати Христу, све више се утврђује у свом братству по злочину; убијајући невине и растржући пророке, гонећи од себе сваки траг светлости Господње, оно мисли да служи Богу... Страдалник наш, Исус Христос, Јагње заклано од постања света, јесте најпоузданији Сведок да се страдањем и саможртвовањем достиже царство Небеско. Ако хоћемо да ходимо у светлости живих, не заборавимо значај Kрви његове: њоме окупани и умивени, одолећемо тами “краја века”.
 
Писано 1993.



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Страховита медијска саботажа истине о актуелним злочинима над Србима на КиМ и позив да се супротставимо лаж(ов)има!

Што су чешћи злочини над Србима на Косову и Метохији, то их чешће медији на српском прећуткују или искривљено преносе. О пуцњави на српску децу која су се окупила у школском дворишту у Доњој Брњици, јавило је више медија али Радио телевизија Србије није известила у својим ударним терминима као, на пример, када извештава о "успесима" Александра Вучића или најављује његово (иначе свакодневно) гостовање на телевизији и конференције за медије или о неком спортском догађају.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Појмовник српске катастрофе

И за то је било потребно скоро осам година припрема и делања (2000-2008), а да друга, српска страна, не чини скоро ништа да тај процес спречи. И баш зато је и морао да нам се догоди пети октобар.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

ДАН ИЗДАЈЕ „ПЕТИ ОКТОБАР“- Како смо Србима подметнули „Отпор“ (ВИДЕО)

Пуковник Роберт Хелви- Како смо Србима подметнули „Отпор" Пише: Миодраг Новаковић СРБски ФБРепортер (оригнално написано: 31 марта 2011). Они који данас „седе" на челу Србије и који дају себи за право да дефинишу- читај елиминишу - наш национални интерес; Упорно себе представљају као модерне веснике неке нове „европске демократије" и заштитника тог српског националног интереса, по коме тако бездушно газе...





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Борба за веру    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању