Вести:
Приказивање постова са ознаком Временска линија. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Временска линија. Прикажи све постове

недеља, 27. септембар 2020.

Још једна годишњица заборављеног злочина - раскопавање српских беба на КиМ (ВИДЕО)

Данас је Крстовдан, дан проналска животворног крста Господњег и живог сећања на Његово и страдање свих који су крштењем понели свој крст и пошли за Њим. Многе, нарочито Србе на Косову и Метохији, адски ужаси страдања нису мимоишли.

Из породичног албума ородице Петровић/ Фото: Иван Максимовић

Пише: Иван Максимовић



И док је Голгота, брдо на коме је распет Господ, окружено многим значајним местима за хришћанско предање, дотле је српски Јерусалим, поље Косово на коме је у једном дану принето више жртава него било где друго у хришћанској историји, а из љубави према ближњима и у име светих и светлих идеала - за крст часни и слободу златну, сво окружено голготама.

Куда год унакрс да кренете све што се сматра Косовом прекривено је страдалним местима, освећено крвљу и орошено сузама, засејано костима знаних и незнаних хришћанских праведника и мученика... На нашу жалост, углавном заборављених иако ни у наше време не мањка трпљеног страдања.

Но, злочин о коме је овде реч, ископавање сахрањених беба и њихово комадање - само зато јер су српске, јединствен је и непоновљив у свету.

А видимо да је тај свет у стању да мења улога жртве и џелата али и своје "готове" и "непроменљиве" одлуке око "статуса" па чак и наводних "граница" јужне српске покрајине. Решења су толико растегљива и могућа по разним осама, са пребацивањем тежишта да је могуће и на српској страни наћи, па ево и у самом врху власти од Председника па до оних на најнижим локалним ступњевима, људе расположене да поклоне не само Косово и Метохију већ као "прилог" још и Прешево и даље, ако шта ко затражи...

Онда дође неки други светски моћник, моћник кратког домета, даха и времена, моћан само по томе што му је на располагање дато огромно средство овоземаљске силе, и несрећни српски народ чија свака генерација страда изнова, задеси срам да му кукољ и несој на чело залепи печат понизности са именом Доналда Трампа. Иако се говори о неком побољшању, једина суштина онога што се дешавало под утицајем америчког председника Трампа последњих дана, јесте да је на агресију и злочине Клинтонових - ставио печат. И тако је све стало!


Укратко, све је могуће и све би овај свет могао да отрпи када се ради о Косову и Метохији, све осим једног - откривања истине. Из простог разлога јер би се размотавањем клупка историјских догађаја на Косову и Метохији на његовом крају неумитно дошло до истине да су Срби једини народ који је вековима трпео, како раније турски тако и последњих неколико арнаутски, односно шиптарски зулум и терор. То је клупко тако чврсто умотано, не само од света већ и у самој Србији, да више не памтимо или немамо правилан однос према злочинима над Србима па чак ни онима који су се десили једино нама. Један од оних злочина чије сакривање никако не могу да схватим, јесте ископавање тек сахрањених беба породице Петровић из Граца на централном Косову, на самом ободу поља Косова.

Знам тачно где сам се налазио у тренутку када сам те 1989. године као једанаестогодишњак сазнао за ову страшну вест. Сећам се узнемирења око мене, које је заиста било огромно. Толико да као дете чак и када сам схватио шта се десило, нисам могао да разумем да је неко мог узраста уопште био способан да о таквом злочину размишља, камоли да га почини. То је само један од оних тренутака који као да су паралелни са овим светом иако по свом обиму, нарочито овај, представља догађај који свет не памти. А по свему судећи, с обзиром да се десио над Србима, неће га ни памтити ако ми не допринесемо томе.

Сећање на тај злочин носио сам цео свој живот. Ишчекивао сам и трагао за коначним решењем надајући се да је једино могло да буде праведно без обзира на све. Нисам га нашао. Осим тишине и бледог сећања ничег другог није било. Све је више у мени расла жеља да истина о догађају остане забележена у документарном филму. Тако сам на Крстовдан 2013., отишао у Граце са намером да пронађем родитеље и директне учеснике, нисам знао на шта могу да наиђем. Још више ме је затекла чињеница када сам сазнао да сам за тих  25 година од тог догађаја, ја био једини новинар који је икада посетио породицу. Како су ми рекли, раније би новинари долазили тек у село, од мештана узели по неку изјаву и то би било све. Неверица је запечаћена када ми је неку годину касније и новинарка приштинског "Јединства" потврдила да ни она нити било ко од новинара које она познаје, нису посетили породицу Петровић.

А о каквом је догађају реч када медији нису нашли за сходно да му посвете пажњу? На Крстовдан те 1988. године, деда Станко је пошао да обиће гробиће својих првих унучића. Призор који је затекао, следио му је крв у венама, ужас какав није могао да замисли да би се могао десити.

Тело једне од две српске бебе, близанаца умрлих одмах по рођењу, ископала су и голим рукама раскомадала шиптарска деца која су у том крају изводила стоку на испашу. Недело али и окрутност при чињењу незабележени су у читавој историји човечанства. Па, опет, то није био крај ни њиховог ни страдања њихових родитеља.

Двојица мушких близанаца родитеља Радојка и Драгице Петровић умрли су ускоро по рођењу. Сахрањени су 4. и 5. јула недалеко од села Граце, између Вучитрна и Приштине.

Родитељи несрећних беба на почетку свог брачног живота.

На велики празник, Крстовдан, ожалошћени деда  пошао је да обиђе гробиће. Надао се да ће сам, у тишини, моћи да се помоли и да одушка свом болу. Оно што је тамо нашао превазилази моћ описивања. „Призор је био језив, ужасавајући. Видео сам разбацане дечје кости и пеленице“ описивао је деда Станко дубоко урезану слику у својој души.

Злодело овде почињено није забележено током читаве историје света. Ни међу људима али ни међу најкрволочнијим зверима које су икаде ходале овом планетом. Петорица малих шиптара, узраста од 11 до 15 година, раскопали су гробиће, извадили телешце једног од близанаца, разбили му главицу и покидали ручице и ножице од тела. Остатке мртве бебе разбацивали су наоколо насумично по шипражју током овог демонизованог чина. Сандук напуњен земљом, поново су затрпали, на брзину.

Иако је ово пријавио најближој станици Милиције што је пре могао, они се тек сутрадан појављују на месту невиђеног вандализма. Са њима су дошли и форензичари (међу њима је била и Славица Добричанин, професор Медицинског Факултета у Приштини а иначе сведок многих Шиптарских зверстава) ради што прецизнијег реконструисања и бележења читаве ситуације.

Милиција, нарочито у Вучитрну тада састављена искључиво од Шиптара са неколицином поткупљених Срба који су изигравали марионете и пуки декор баш као и данас, одбила је да прихвати да је у раскопаном гробу лежало тело бебе.

Окупљени мештани покушавали су на све начине да убеде полицију у то, нарочито на основу разбацаних остатака тела већ ископане бебе, није вредело. У очају, уз одобрење породице, неки од Срба почињу одмах да копају, и то голим рукама, други гроб који није био дубински оскрнављен. И тако је и други близанац, ни смрћу раздвојен од свог брата, и у овом страдању понео свој крст заједно са њим. На крају је закључак био поражавајући за све који сматрају да живе у свету у коме постоји макар минимум разумних осећања и схватања, укључујући и негативна, која одређују односе међу људима.

У извештају Комитета и истражног судије из Вучитрна наводи се да су око отвореног гроба пронађени дечија лобања, кости грудног коша и кости дечјих екстремитета. „Поред отвореног гроба такође смо пронашли белу пелену с којом је, вероватно, било прекривено тело умрлог детета у мртвачком сандуку, као и папирни новац“ пренели су тада медији.

Управо је "папирни новац" био оно што је послужило да се манипулише мотивима шиптарске деце да почине овај демонизовани злочин који је једино имао за циљ да застраши Србе и натера их да се иселе са Косова и Метохије. Наводно, Шиптари су веровали да је обичај Срба да у сандуке остављају новац и да су се деца полакомила на њега. Међутим, питали су Срби, ако им је то био мотив, зашто онда нису однели новац?

Починиоци су убрзо откривени, петорица Шиптара: Ш.К. (15), М. К. (11), Г. Х. (12), А. И. (11) и Н. Ж. (13). Сазнало се и за двоје суседа Шиптара који су од првог дана знали (а можда и видели недело) а да нису никоме пријавили. То су Б.Б (16) и домаћица и мајка Климаку Бедрија сви су из оближњег села Доње Становце.

Упркос свим чињеницама, упркос живим сведоцима и документима, тадашње шиптарске власти са појединим проданим Србима (баш као и данас) крећу у прикривање па чак и посредно правдање овог злочина.  Према изјавама које сам током снимања документраног филма у неколико наврата  забележио видео камером, неколико директних учесника је потврдило да је прикривању злочина предњачио, сада у пензији тадашњи високи чиновник општине Вучитрн а касније секретар Црвеног крста на Косову и Метохији Д. М.* Њему су касније породичну кућу у Вучитрну порушили локални Албанци и не обавештавајући га о томе. Кућа је порушена упркос чињеници да "сви знају ко сам, где радим и шта радим и на чије је ово име" како је рекао је РТС-у тада.

Дубоко повређен због тих навода које сам у ранијим текстовима о овом злочину јавно изнео, Д. М. ме је позвао у своју канцеларију и онда покушао да ме убеди да је то лаж а онда и тешким претњама да повучем написано. На крају је ипак задржао "неутралан" став да би неколико месеци касније стигао и судски позив јер је желео да се извиним због онога што сам написао на основу забележених изјава мојих саговорника. Како се сазнало судија који је тај случај требао да води био је Мурганићев некадашњи сарадник, односно били су повезани економским интересима а ни сам Суд није био надлежан за ту врсту поступака. Захваљујући пријатељима који су били спремни да до краја заштите мене и право на истину, поступак је обустављен након указаног низа неправилности. Иначе, понудио сам Д. М. да говори у том филму и да изнесе свој став, да сам образложи и говори о том догађају из свог угла. Одбио је. Као и да одговори, у том у неку руку приватном разговору, да ли су упитању били лични интереси односно да ли му је плаћено да то чини, да ли му је можда прећено и тако био присиљен, или је прикривање само био покушај да се умири народ и предупреде еветуално сукоби у политички изузетно осетљивом тренутку? Ћутао је извесно време гледајући ме нетремице у очи. Ништа није рекао.

Иако сам раније наводио пун идентитет, овај пут то нећу да учиним како се не би погрешно пажња усмерила искључиво на њега јер оно што је јако битно и још важније да се зна, јесте да је сваки чиновник из редова српског народа, од којих су преовладавали Црногорци, у доба албанског управљања Косовом и Метохијом, био у ствари њихов, шиптарски човек. Било да се налазио у локалној самоуправи, полицији или судству, изузетака није могло да буде. Управо данас имамо идентичну ситуацију где Срби представљају декор шиптарских власти, судства и лице те лажне "државе" а где сви до једног управо раде у корист албанских интереса и такође нема изузетака. И догађаји се понављају...

Заборавили смо тај, као и ко зна колико још других злочина нарочито силовања девојака и деце јер је била велика срамота говорити о томе. Срби су се, незаштићени, увелико селили. Срби се и данас, после деценија албанског терора, непрестано исељавају са Косова и Метохије услед незаштићености и тоталне препуштености албанској локалној власти. Оно што је заборављено опет се понавља. Таква су правла историје. Рецепт који је успешан нико не мења.

Чак и према овом злочину, на који сам после свих тих година подсетио српски народ, однос је помало чудан. Њиме се баве искључиво алтернативни медији, подсећајући из године у годину, без жеље да траже правду, разјашњење, да га истакну и да он добије заслужено место у сећању српског народа. Сви се задовољавају тиме да напишу по коју реч о томе.

То наше "зна се" и "сви видимо" шта се дешава, је једна од наших најотровнијих рана. Задовољавајући се оним "што знамо" ми себе устројавамо на пут заборава чвршће него што би то било к одруги могао. И то на најпростији могући начин - тиме што "знамо" себи сугеришемо да о томе не размишљамо, да се њиме не бавимо - да га не памтимо!

А у ствари, злочин је тек до пола откривен. Документарни филм чије сам снимање започео тада, са јаком жељом и намером да српској и светској јавности укажем на ужас и предочим праву слику догађаја о тадашњем тренутку који  за свет представља време "репресије над Албанцима", никада није завршен. Ни портал, чији сам дописник тада био, ни било ко други није показао интересовање за расветљавање тог догађаја. За то време снимано је неколико филмова о измишљеним злочинима над Албанци које су спровели "неидентификовани" али увек Срби.


Остаје питање, да ли још увек није тренутак да се за истину о српском страдању говори или смо сами криви што се о томе ћути и са великом сигурношћу гура у заборав? Мислим да ће нас најдубље сахранити баш то што "сви видимо" и што "сви знамо" шта се дешавало... Па макар нико ни 25 година или дуже, најчешће никада, не обишао страдалнике да истину забележи управо од њих.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽



*Након што се немоћ Д. М. доказала и кроз претње смрћу, које су остале неостварене, и путем чак илегалног судског покушаја да се повуче истина, мислим да нема сврхе инсистирати на даљем објављивању јер је он само део система који је одлично знао шта се дешава. Тај систем не само да је дозволио да починиоци и они који су их заштитили прођу некажњено, већ им је омогућио да напредују до изузетно високих положаја у друштву. Но, ипак, у документарном филму за који се надам да ће средства бити пронађена и на крају ипак завршен, све ће битио белодањено онако како се и дешавало.

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram




https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::  Хвала на интересовању

субота, 22. август 2020.

Сведочанство Ивана Јастребова о расрбљавању на КиМ: Путовање кроз српски пакао

Пут кроз помрчину незнања и неразумевања српске прошлости однедавно је боље осветљен новим лучама са старих путовања руског научника и дипломате Ивана Јастребова.

Додај наслов



Он је у 19. веку с револвером у џепу предузимао рискантна истраживања нестајуће српске баштине на простору Косова, Метохије, Македоније и Албаније. Ти простори су били забрањена зона за научнике обновљене Србије и информације о њима су биле у домену митова и легенди.

Захваљујући "Службеном гласнику", после објављивања Јастребовљевог капиталног дела "Стара Србија и Албанија" имамо прилику да упознамо и наставак велике саге о непознатим Србима у књизи "Прилози за историју Српске цркве и народа".

- Јастребов у овим радовима "из путничких записника" доноси податке не само из црквене већ и из друштвене, политичке и економске историје, док прилог о Горњој Морави представља претечу антропогеографских истраживања - каже историчар Борисав Челиковић, уредник библиотеке "Саборник", у којој је ова драгоцена књига објављена.

Хришћанско немилосрђе

Јастребов је из оригиналних докумената и сведочанства, утврдио и поражавајућу истину да нису само Арнаути и Турци притискали српски живаљ да промени идентитет. Једнако безобзирни били су свештеници Цариградске патријаршије, фанариоти, који су пресудно утицали да султан укине српску Пећку патријаршију. Католичка црква, где год да је имала представнике, безобзирно је покушавала да присвоји старе српске храмове, а са њима и вернике, којима је мењајући веру, мењала и нацију.


Она је настала у напорним и често по живот опасним подухватима потраге и за најмањим натписом на последњим зидовима срушених цркава и запуштених српских гробаља на простору називаном у то доба и Стара Србија и Арнаутлук. 

 


Оба назива су су на свој начин била тачна. Име Стара Србија означавало је области средњовековне државе које су се још налазиле под османском управом. Арнаутлук је назив за исте области, јер су у њих Турци населили Арнауте, данашње Албанце, своје казнене трупе, да тероришу, контролишу и асимилују српско становништво преостало после великих сеоба под патријарсима Чарнојевићем и Шакабентом.

У таквој средини угледни дипломата, полихистор и полиглота Јастребов понекада је остављао бележницу и узимао револвер, који је био ефикаснији инструмент за задобијање поштовање дивљих горштака Арнаута, колонизованих из проклетијских врлети у српска насеља. На руског научника су још гори утисак остављали Арнауташи, Срби који су одбацили сопствени идентитет и усвојили језик и обичаје својих мучитеља, што је подразумевало да немилосрно тероришу дојучерашње сународнике. Он је обишао и старе српске средњовековне жупе у којима су живеле разне групе српског становништва од којих су неке, као у Гори, примиле ислам, али су сачувале старе обичаје и језик.

Из Јастребовљевих записа постаје кристално јасан бескрупулозан процес расрбљавања историјских српских области, што убијањем и прогоном у ратовима, што асимилацијом у друге нације. Данас, када је овај злочиначки подухват кулминирао, фасцинантно је откривати сведочанства како су све те недаће преживели бастиони српског идентитета, немањићки манастири. Читајући Јастребовљеве белешке о Високим Дечанима свако ко је био у јужној српској покрајини после уласка НАТО препознаће да је стара светиња сада у истоветном положају као и у вековима османске власти.



"Дечански манастир, окружен Aрнаутима и отпадницима од православне вере и српске народности, трпео је свакојаке дуге зулуме. Суседи манастира, отпадници вере и народности, су готово сву манастирску земљу присвојили тако да је мало нешто манастиру и остало. Појединачно или у гомилама долазе у манастир и на силу траже јело и пиће. Ако им монаси не учине по вољи, они упале сено или ограду, или какву манастирску зграду, или покраду козе, овце и краве. Арнаути не маре што манастир има фермане и берате од цара који забрањују манастиру чинити зулум и насиља, нити слушају наредбе надлежних власти. Али покрај свију овде набројаних зала и патње дечански се манастир очувао до сад и остаће и даље", записао је Јастребов 1879. године.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Србски градови у старој Србији – данашња Албанија

Свака боља и потпунија географска карта и данас бележи на албанским просторима, посебно на правцу Корча-Валона много Србских оронима и хидронима. Усред јужне уздиже се планински врх Србског имена Островица, а североисточно од њега лежи највећи град у овој области - Корча, Србски топоним Горица, што је преко грчког дублета дало данашњи албански облик.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Фељтон: Писма српских конзула из Приштине - Љуто страдање Срба почело поразом Аустрије (Немаца)

Континуитет у прогону Срба постоји од пада средњевековне српске државе под османску власт али последице које су остале иза прогона српског народа у Старој Србији, под турским јармом и разулареним шиптарским бандама, биле су онда додатни мотив за ослобађање Косова и Метохије.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

С. Орловић: Србија без Преамбуле је Србија без Косова

Десетогодишњица Устава Србије је довољан период да се закључи у којој мери је тај акт успео да оствари вредности и циљеве због којих је и донет. Шта правни стручњаци мисле о постојећим уставним решењима и њиховој досадашњој примени?




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Новости    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

недеља, 02. август 2020.

Девет година од подизања крста на барикадама у Рудару (ВИДЕО)

На дан Светог Илије Громовника, 2011. године на барикадама на северу Косова, уз помоћ пријатеља и мештана, четворица младића за свега неолико сати подижу метални крст висине 7 метара.

#Крст #Рударе #Барикада #Свети #Илија

 ...


Пише: Иван Максимовић



Сада можемо да кажемо да је то био најделотворнији, најснажнији и можда једини победоносни потез кога је сам српски народ повукао. Навршило се три године од тог подвига.

Вест са српских барикада која је обишла не само Србију била је она о догађају о коме нико није очекивао да ће се толико причати. Иако не само на своју руку творци овог дела су се на крају нашли у ситуацији као да су починили хулиганско а не патриотско и хришћанско дело. Овако је то, по сведочењу оних који су подигли и бранили крст, изгледало.

„Омладина Звечана, нас четворица, дошло је на идеју да се ту, пошто има народа, постави један крст. Како ништа не смемо да радимо без благослова наше цркве и политичара хтели смо да одемо до Звечана и тамо питамо за благослов“ испричао је тада један од младића, видно узнемирен због погрешно створене слике и медијским нападима на њих.


У тренутку када је подигнут.


„Кад смо хтели да кренемо до Звечана код о. Богија (звечанског пароха) видимо ту проту Милију и општинске политичаре“. Показује на кућу, чији трем гледа на улицу, у дворишту крај барикада. „Кажемо ми председнику Општине Звечан на какву смо идеју дошли и он нам каже „Е, одлично, ево ти га прота Милија!“. Ту ми лепо објаснимо проти Милији шта смо замислили и он одушевљено каже „О, одлична идеја – имате мој благослов, ја вам дајем благослов! Где ми то да ставимо? „што се мене тиче, поставите га на белу линију“, каже нам прота и покаже руком. Одмах ми ту кренемо у акцију! Све иде као само од себе, сами Бог гледа и помаже! Да се офарба сутра, кажу – Не! све ћемо да завршимо вечерас! Да осване ујутру завршен“.

Тако је и било. Свако ко је могао помагао је на свој начин, они који нису могли да помажу другачије – певали су. Све време док су крст постављали – народ је певао родољубиве песме. Тренутак као на месту изван овога света.
 
Али, „где је велика светиња ту су велика и искушења“, па се тако наставило одвијање овог догађаја. 

На том месту је постављен крст јер с ту народ од почетка окупљао. Овако је изгледало без крста.


Младић који је о овоме сведочио, сав поносан и радостан због успешног подвига, сутрадан креће на посао. Врло брзо јављају му да је испао велики проблем због постављеног крста. Мислио је да то КФОР жели да га уклони.

„Долази одмах овамо, дошао прота Милија! Ми га овде зовемо и „Предузимач“ уме он тако, ради он... Одем ја тамо, прота љут, дере се на нас „ја сам рекао на брдо да се постави“ каже прота нама“. Чак је припремљен и материјал и да се израде иконе и да се још мало уреди тај део. Међутим, прота Милија инсистира да се крст уклони! Ту повичу присутни „не може крст да скине, народ га је поставио“ не дају крст. Послао прота Милија неког дечка да узме брусилицу на стовариште где смо га и направили. Човек му донесе то што тражи и пружајући му брусилицу упита „а за шта вам треба?“ – „да исечемо крст! Наређено је да се крст скине“ „не може брусилица“ каже онај човек.

Нико од актера није очекивао следеће „зову проту Милију да виде шта је, како је а он каже „ма то су хулигани и ајвани“ за нас који смо га питали и дао нам благослов за то. Ваљда се сад окаљао пред својим надлежним а кад смо га питали ту су били и политичари па је хтео пред њима да се докаже“. 

 
Ускоро стиже и позив из седишта узурпиране Епархије рашко – призренске у Грачаници који изазива револт код народа на барикадама и актера ове приче. „Ми смо се оградили од тога и више нећемо долазити на барикаде. Немате више нашу подршку“ речено је из Грачанице када су коначно схватили да народ неће померити крст са тог места.

„Нису нам рекли да ће Теодосије да дође да то освешта, нико то није ни поменуо. Медији су то сами рекли“ тврде идејни творци овог крста.

Међутим ни ту се прича не завршава и неверица постаје све већа „прота Милија ту, да би се извукао, почне да цинкари Богија (звечанског проту)! „ето, Боги вам је побегао, отишао на море“ а он је отишао на одмор и пре него што се све ово десило! Ја не могу да верујем човек носи крст и мантију и да тако лаже!“ прича овај, сада већ пренеражени младић.

Међутим, притисци се ту не завршавају, напротив. Оно што је уследило нико није могао ни да претпостави. Позиви, убеђивања, претње, све са циљем да тај крст буде уклоњен. Насупрот свим очекивањима најјачи захтеви стижу од представника Српске православне цркве па чак и од Патријарха лично! 


Натписи у неким од медија. И данас их можете погледати ако кликнете на: Вести онлајн, Б92, Курир, препоручујемо да прочитате и коментаре посетилаца ових интернет гласила, на овај захтев патријарха и "СПЦ". Ову фотографију можете више пута увећати кликом на њу.
 
Може са потпуно сигурношћу закључити једно – крст није представљао провокацију и није могао да испровоцира никакву реакцију која би погоршала стање. Свеукупном анализом тадашњих догађаја сасвим се може доказати да је једини циљ био раслабљење српског народа и коначна предаја народа и територије севера Косова под шапу Шиптара из Приштине. Све то од стране представника српске државе и цркве.

Није тешко закључити одакле мотиви за овакво понашање. Нешто мање од месец дана пре тога, 11. септембра, узурпатор трона Епархије рашко-призренске, Теодосије, срео се са Хашимом Тачијем и срдачно руковао а све то на банкету поводом дочека новог окупаторског генерала НАТО-а. Дакле све то дешавало се док је српски народ проводио ноћи на барикадама бранећи земљу управо од насртаја шиптарских банди које су у ствари не само подршку већ и директна упутства за све то добијали баш од окупатора на чијем банкету се тада нашао Теодосије. А да поменемо и то да се до тог тренутка ни један званичник државе Србије није састао нити нашао са Тачијем на било каквом службеном догађају. То је био први сусрет две непријатељске стране и то у врло срдачној атмосфери! Можда је крст био опасност управо по ремећење тог пријатељства...



Месец дана пре подизања крста на барикадама.

То се, изгледа, није смело довести у питање па се претња из Грачанице у потпуности остварила. Од тог дана, иако су сирене и протести били изузетно чести, нико се од свештеника и монаха узурпиране Епархије – никада више није нашао са на тим протестима дајући тако легитимитет свим будућим насртајима на српски народ. А то се морало посведочити и потписом, на папиру. Тако су дечански монаси – пред објективима, први узели шиптарска документа и опет први признали такозвану „државу Косово“.

Дечански монаси узимају документа творевине која је настала рушењем њихових светиња, прогона и убистава њихове браће.

Баш из манастира укоме је Теодосије био настојатељ. Такође су се сусрети са шиптарским „званичницима“ наставили а многи од Срба који су у институцијама непризнате државе били су и награђени, што је најгорем, у храмовима одмах након богослужења.

А крст је стајао на свом месту. Постављен баш на белу линију, на магистрали, одолевао је свим ветровима и ударима. Током сусрета и разговора представника Срба на Косову и Метохији са окупаторским официрима, предмет разговора увек је био баш овај крст о чему год другом да се иначе радило.

Првог јуна 2012. године, окупаторске јединице крећу да силом руше српске барикаде. Блокирајући мост на Ибру, у општини Звечан, рањавају неколико људи ватреним оружјем, неки бивају ухапшени, неки пребијени. Барикаде уклањају али не и знамење. Знали су да је то врло осетљиво питање за српски народ а најслађа победа је када на свој пораз пристанете. Желели су да Срби сами уклоне крст и тако се понизе пред њиховом „силом“. У даљим преговорима настављају са све већим притисцима и најављују да ће доћи њихова техничка екипа да уклони крст с пута. Главни разлози били су саобраћајни прописи које крст не испуњава и тако наводно угрожава безбедност, а радило се о неколико центиметара.


   


И даље се непрестано потврђује оно што је крст пратило од настанка саме идеје – Божији благослов.

„Да си само видео како је ишао посао, од организације до постављања, ма не би могао да верујеш. Сам Бог нам је помагао! Ово је, бре, Божија барикада“ са потпуном сигурношћу је тада описао један од младића који су саградили крст.

Са тим истим благословом, а према идеји коју је тадашњи представник градског музеја у Косовској Митровици још крајем 2011. године предложио општини Звечан, удруженим средствима ове две општине за један дан уређују читав простор, крст подижу на још један метар висине, изграђују банкину, расвету, пут се шири за око метар, сади цвеће и поставља остала декорација. 


У документу којим се предлаже техничка заштита уређењем простора око овог крста, пре самог изношења наводи се једна изузетно важна чињеница:

"Наше барикаде у Зупшу и Рудару су симбол отпора и трпљења "За крст часни и слободу златну" и свако од православних Срба, ко то потире, није браћи на помоћ. Сада вам браћо морам напоменути једну битну чињеницу Знак Са Неба да је чује српски народ и цела светска јавност, а то је: Присуство Пресвете Тројице и дарова Духа Светога је у овим српским барикадама неспорно што се доказује и чињеницом да 13 дана Барикаду у селу Рударе (а колико чујем и у Зупчу) неће привремено да помера ни Господ Бог наш јер 13 дана није умрло ни једно лице у Косовској Митровици и Звечану, а која се сахрањују на градском гробљу у Рудару. До успостављања ових, за Србе нужних барикада свакодневно су вршене једна или више сахрана. Нека ми Господ Бог опрости што ово јавно изнесох, и да нас још јаче утврди у вери нашој".

Фотокопија прослеђених докумената са предлогом уређења простора око крста:


Две средње стране документа који је у форми предлога послат општини Звечан са конкретним предлогом који тек годину дана касније бива остварен.  

Схвативши да народ неће прихватити идеју о уклањању знамења, или можда страх да ће га већ једном преварени народ одбацити или да би се додворио народу који је остао непоколебљив и тако прикупио "политичке поене" али он то ради - тек пошто га у медијима представници српских општина прозивају да их јавно подржи у својој намери да сачувају крст за који су представници Срба окупатору већ предочили план о ограђивању и постављању комплетне сигнализације ради потпуне безбедности саобраћаја у том делу пута! Дакле, када ништа није успело да сломи народ искоришћен је моменат кратког памћења и онај ко је био највећи противник приказује се у супротном светлу - тек када више није имао куд.

Крајем јула почињу радови и даље под извесном претњом и оправданом сумњом о уклањању од стране окупатора који је готово увек прекршио своју реч.


Тешка механизација, мајстори свих профила, радници, материјал, донети су у рекордном року. Сви раде као "швајцарски сат". када се неки пропуст уочи онда тај ко је видео узима у руке алат и поправља шта треба без да то пребацује на неког другог. Све се одвија савршеним редом и брзином.

Ипак, у једном тренутку почиње невреме, јак ветар, пљусак, немогући услови за рад. После десетак минута проведених у заклону, потшо се незнатно стишало невреме, радници излазе напоље, узимају алат у руке и заједно са својим шефовима настављају посао по киши. Сведоци кажу да је сутрадан КФОР био у потпуној неверици не могавши да схвати да је сав посао урађен за један дан. Овај кратки филм говори баш о томе:

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:

Медији су, и пре него што је крст био подигнут, навели да ће га освештати Теодосије. То је произашло из жеље простог народа који није могао да схвати да они који су учинили све да дођу на место епархијских чиновника могу бити против самог крста. Младићи који су све ово спровели то ни једном нису поменули. Врло брзо је постало јасно да га нико од његових неће освештати јер у покушају да га скине одатле, прота Милија је пред народом знамење назвао „гомилом гвожђа“. То га је свакако заувек одредило као некога ко неће моћи да изврши чин освећења, народ му то неће дозволити. Друге нису ни позвали. У том метежу просто нису успели да се снађу јер су пре свега морали да бране крст од свештенства. До данас он није освештан али је свакако постао светионик и одредница. Постао је оружје, брана, штит, инспирација... 



Данас више не постоје барикаде, уклоњени су и људи који су их могли организовати, угашене су и институције одакле се масовно полазило на барикаде. Све што смо бранили доведено је у питање и готово ништа није остало од времена које је узбуркало нације, армије и медије.

Готово ништа, остао је једино крст кога је поставио народ на Светог Илију 2011. године. 


*НАПОМЕНА: текст је први пут објављен у недељу, 02. августа 2014. године



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Годишњица напада КФОР-а у Звечану, рањавање Срба, уништавање имовине, уклањање барикада... - КМ Новине

Годишњица напада КФОР-а, рањавања Срба, уништавања имовине, уклањања барикада... #Kosovo #Metohija #Srbija #KFOR #Napad #Zvečan На данашњи дан 2012. године, окупаторске снаге КФОР-а, пре свих немачки и амерички војници, брутално су напали Србе, цивиле, пуцајући и разарајући све пред собом.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Иван Максимовић: Двадесета година од заборављеног бомбашког напада на српску пијацу код Косова Поља - КМ Новине

Иван Максимовић: Двадесета година од заборављеног бомбашког напада на српску пијацу код Косова Поља #Pijaca #Bresje #Kosovo_Polje #Granatiranje #Bombe #Zločin #Masakr #Teror #Šiptari #KFOR #Britanci #kmnovine Oвог 28. септембра ушли смо у двадесету годину од злочина и гранатирања српске пијаце у Бресју код Косова Поља када су 1999.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Теодосије 'освештао' прву цркву коју гради тзв ''република Косово''! - КМ Новине

Почетак изградње новог храма на територији Епархије рашко-призренске финансираног парама тзв. "републике Косово", по свему судећи представља и почетак изградње "косовске православне цркве", посебно имајући у виду редовне међуверске сусрете и Теодосијево ангажовање у њима. Ова, слободно можемо рећи, политичка "црква", посвећена је једном од најуспешнијих српских владара и једном од највећих бораца и државника за све време постојања Србије - светом Деспоту Стефану Лазаревићу.




https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

четвртак, 23. јул 2020.

Крвави трагови безакоња: Старо Грацко 23. 07. 1999. – Косово и Метохија

Масакр у Старом Грацку је убиство 14 српских земљорадника, који су отишли у поље да жању пшеницу на својим њивама.




Српске жетеоце су убили припадници албанске терористичке тзв. "Ослободилачке Војске Косова" "ОВК/UQK" , 23. јула 1999. свега месецдана дана по доласку припадника КФОР-а и власти УМНИК-а на Косово и Метохију, после Кумановског споразума 10. јуна 1999.

Иако су имена убица добро позната, ни данас нико није изведен пред лице правде, јер је ЕУЛЕКС одустао од даље истраге. Најтрагичније је то што ни српске власти не желе да ово свирепо убиство квалификују као (ратни) злочин.


ЗЛОЧИН

У смирај дана 23. јула 1999. догодио се можда и највећи злочин у покрајини, након доласка КФОР-а. Око подне тај дан 14 српских земљорадника (међу којима и једно дете) је изашло у поље, на своје њиве да пожању жито на једној малој њиви. Српски земљорадници су у страху за своје животе тражили од војника КФОР-а да их заштити када иду у поље да раде, али они су се правдали да нема довољно средстава. Из суседног албанског села Стари Алаш у рано предвечерје око 20 сати, пришла је група албанских терориста "ОВК/UQK" коју је предводио Бег Шаћири са својом групом. Након свирепог мучења, где су ћртвма вадили су срца, мозак и секли делове тела, излагали их врелом ваздуху из ауспуха и друго, терористи - монструми су пуцали по њима из 9 пушака (7,62мм) и 2 пиштоља, а затим отишли. После злочина неколико мештана Старо Грацко је покушало да приђе месту злочина али су били страховито уплашени видевши шта се десило. Неки мештани су кренули одмах у избеглиштво, а већи део је остао, желећи да остану да остану на својој земљи. Наредних дана су мештани ископали раке и достојно сахранили жетеоце.

Једна од рођака са фотогрфијама свих убијених . / Фото: И. М.

Сат времена након злочина у Старом Грацку, припадници британског КФОР-а су затворили све прилазе око Старог Грацка. Потрага за злочинцима је настављена наредних дана. Тек 9. августа 1999. је ухапшена Шаћиријева група (56 терориста "ОВК/UQK"), која је у НАТО бази провела 12 дана. Пуштени су по налогу „са врха“. Јавности је објављено да „нема довољно доказа“. Иако је тада у НАТО бази сачињено неколико докумената које говоре о томе да су злочинци били испитивани и да су све признали британским војнцима КФОР-а.

Полиција УМНИК-а је 28. јула 1999. извршила претресе у 25 кућа Албанаца, али није нашла доказе. На школи у Старом Грацку је стављена плоча са именима свих 14 погинулих у овом злочину. На плочи су поред имена погинулих записани и следећи стихови:


„У МОМЕ ПОЉУ ВЕСЕЛА
ЖЕТВЕНА ПЕСМА НЕ ЧУЈЕ СЕ ВИШЕ!
А НА МЕНИ ЈЕ ДА СВЕДОЧИМ И ПАМТИМ,
ЗЛО ПОЧИЊЕНО ДА НИКАД НЕ ЗАБОРАВИМ!“

Недуго након сахране српских жетеоца из Старог Грацка, надгробне плоче жртава су порушене и уништена је спомен-плоча. Поред тога постављене су нагазне мине око гробља, тако да Срби не могу да иду на гробље нити да запале свеће својим најмилијима. Када су Срби затражили опет помоћ од КФОР-а да разминира гробље, војници КФОР-а су се смејали рођацима погинулих у лице.

Капелна црква на гробљу у Старом Грацку. Минирана у једном од више насртаја до сада. / Фото: И. М.

Један Албанац из села Стари Алаш, који је долазио у Старо Грацко да ради, дружио се са мештанима Србима убијен је након 26. јула 1999. јер су се Албанци бојали да не ода комшијама Србима ко је убио српске жетеоце старограчане.

Породице жртава су у Косовској Митровици (администрација Републике Србије) добиле решења, да су жртве из Старог Грацка умрле природном смрћу?!


ИМЕНА ЖРТАВА

Седам жртава је живело у селу Старо Грацко, а остали у суседним селима.

  1. Андрија М. Одаловић (1967.), није имао доњи део, јер му је био одсечен.
  2. Јовица Живић (1970.), погођен метком, а исечена му је десна рука и уво.
  3. Радован И. Живић (1967.), погођен метком, масакриран ножем.
  4. Слободан Ч. Јанићијевић (1965.)
  5. Миле Ђ. Јанићијевић (1957.)
  6. Новице М. Јанићијевић (1961.)
  7. Момчило Ђ. Јанићијевић (1946.)
  8. Станимир М. Ђекић (1955.), заклан и вене му исечене.
  9. Бождар Ђекић (1955.), заклан, гркљан му пресечен, одсечене му руке и ноге.
  10. Саше Ј. Цвејића (1973.)
  11. Љубише Д. Цвејић (1939.), погођен метком, потом заклан, није имао гркљан.
  12. Никола Д. Стојановић (1936.), масакриран
  13. Миодрага Тепшић (1951.), масакриран по ногама и телу. Он је највише масакриран.
  14. Милована Јовановић (1969.), масакриран и очи су му паљене на ауспух трактора. 

Чланови породице Јанићијевић са фотографијама својих најближих убијених на пољу / Фото: И. М.


ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Бег Шаћири, од оца Исмаила, рођен15. јула 1960. у селу Црни Брег, крај Липљана. Има жену Хамиду (1961.), са којом има синове: Мухамеда (1981.) и Фикрета (1982.); и ћерку: Ксилу (1984.). За време рата на простору Косова и Метохије 1998-1999 командовао је јединицом „Фортуна“ у оквиру 121. бригаде ОВК, са којом је по сопственом признању починио многе злочине. Између осталих и овај у Старом Грацку.

Линда Кренази, од оца Сабрија, рођена 30. марта 1979. године. Била је чланица 96. батаљона при "ОВК/UQK", која је вршила злочине у околини Неродимља, на југоистоку Косова и Метохије. У Урошевцу јој је био штаб "ОВК/UQK". Од 10. априла 1999. борави на Паштрику. Тада је приступила "ОВК/UQK" и учествовала је у неколико напада на српске цивиле и полицајце. 22. маја 1999. је рањена и отишла на лечење у албански град Брурел. Вратила се на Косово и Метохију 8. јуна 1999. и наставила борбу у својој терористичкој јединици "ОВК/UQK".

Ајваз Корпузи, од оца Бехрама, рођен је 21. маја 1956. у селу Седларе, општина Липљан. Отишао је као младић у Републику Албанију, где је боравио 1991. Тамо је одслужио војни рок. После одлази у Западну Европу где се придружио албанској емиграцији, која се бавила организованим криминалом (дрога, проституција, шверц оружја, пљачке, уцене…). На Косово и Метохију долази 1998. године, па је одмах постао члан 121. бригаде "ОВК/UQK", официр њихове "Војне полиције". Са својом јединицом је био активан у борби против српске полиције и ВЈ. Имао је подугачак низ злочиначких акција у којима је учествовао (Клечка, Црнољево, Лапушник, Магура, Словиње…). Сматра се главним организатором етничког чишћења општине Липљан. Један од његових злочина је и овај у Старом Грацку 23. јула 1999.

  1. Ахмет Батифу
  2. Илир Батифу
  3. Наим Батифу
  4. Мухамед Адеми
  5. Зенел Амерлаху
  6. Ментор Амерлаху
  7. Блерим Хокса
  8. Али Мејзиноли
  9. Милазим Битићи
  10. Блерим Јашаница
  11. Рахим Подварица
  12. Шабани
  13. Салиху Шаћири
  14. Бесим Алиу
  15. Зења Бечај

Имена осталих злочинаца који су пронађени, именовани и лоцирани од стране УНМИК полиције такође бивају окривена у међувремену. Њихов списак објавиоје Милован Дрецун у једној од својих емисија "Изазови истине" посвећене Старом Грацку. Из неког разлога, како сам каже, чекао је да прође десет година да би објавио емисију.




"Располажемо обимним, строго поверљивим материјалом УНМИК полиције о масакру у селу Старо Грацко. Из материјала који је означен као "веома осетљив", види се да је спроведена детаљана истрага, да је ухапшено 20-торо људи осумњичених да су испланирали и реализовали овај масaкр" каже Дрецун у емисији "Изазови истине", сниманој 2002. године али емитованој више од десет година касније.


Од 2010. године, некако упоредо са прогоном епископа Артемија као тврдог борца за очување Косова и Метохије, на парастос који служе узурпатори и безаконици ове Епархије, почињу да долазе и сарадници шиптаских сепаратиста, запослених у њиховим квази-институцијама. Из године у годину долазили су све "важнији" представници шиптарских квази - институција и то у друштву велеиздајника из српске Владе.

Тако је ред дошао и на онога за кога нико не би могао помислити да ће доћи. Како се то каже, "вратио се на место злочина" - Хашим Тачи лично. Он је 2016. године повукао незамислив потез - положио је венац српским жетеоцима масакрираним у Старом Грацку у лето 1999. године од стране шиптарских терориста чијих јединица је он био командант.

У краткој изјави тада Хашим Тачи ни једном једином речју није обећао нити најавио хапшење теориста и зликоваца којису ово починили. На тај начин је изразио чврсто уверење да злочин над српским жетеоцима и није злочин и да се и сам слаже са тавим методама јер не намерава да казни друге злочинце.

На овај начин Тачи је показао и да зна ко су починиоци! Да јесте био би прозиван зашто ништа не чини. Ћутањем је исказао своју праву намеру.


ПОСЛЕДИЦЕ

Рашко-призренски епископ Артемије је успео са неколико људи септембра 1999. године да оснује Српско Народно Веће Косова и Метохије, које је требало да организује живот Срба у покрајини након окупације. "ОВК/UQK" је тада трансформирана у Косовски Заштитни Корпус (КЗК), па су од терористичке организације постали легална оружана формација. Нереди и хаос у српској покрајини су настављени у наредним годинама. 2003. године је убијено двоје деце, а рањено четворо у Гораждевцу. Средином марта 2004. отпочиње велики погром српског живља, када је више од 50.000 Албанаца напало око 16.000 Срба у целој покрајини Косово и Метохија, почињена је огромна материјална штета, а убијено је више Срба.

Британци, који су здушно помогли Албанцима да изврше геноцид над Србима, протерују их, убијају и пљачкају, данас се хвале својим учешћем у тој "мировној мисији", ето, баш у Липљану.



17. фебруара 2008. године у Приштини под одобрењем НАТО пакта и ЕУ, проглашена је држава тзв. "република Косово". Неколико десетина држава у свету је по диктату САД и Велике Британије признало ту парадржаву и успоставило дипломатске везе са њом. Ипак, она је до данас остала марионета која никоме не делује убедљиво нити је способна за самостално функционисање. Русија не дозвољава да се усваја као коначно решење које није у складу са Резолуцијом 1244 која гарантује пуни интегритет Републике Србије.

ХАПШЕЊА

Октобра 2007. године полиција УМНИК-а је ухапсила Мазљума Битићија, из села Велики Алаш код Липљана, због сумње да је умешан у овај злочин, али је пуштен после 2 месеца, због „недостатка доказа“. До данас нико није одговарао за овај злочин јер постоји огроман интерес Запада, који и врши снажан притисак на све, да истина не изађе на светлост дана. Са једне стране то чува кредибилитет "мировне мисије", са друге за јавност прећутно а за Србе са Ким више него јасно показује се да злочинци неће бити кажњавани ни за најмонструознија непочинства.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Слике из српске прапостојбине: Срба скоро да нема, али има ''Српске листе'' - КМ Новине

Село Старо Грацко на Косову и Метохији, познато је по томе што су терористи "ОВК" у једном дану, 23. јула 1999., убили 14 српских жетеоца на повратку са својих њива. Масакр неко још и помене с времена на време али само село и његове житеље тек о парастосу.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Крвави петак у Старом Грацку (ВИДЕО) - КМ Новине

Крвави петак у Старом Грацку (ВИДЕО) #Staro #Gracko #Masakr #Žeteoci #Ubistvo #Šiptari #Kosovo #Metohija #Mediji #Vesti #Separatisti #Žrtve #kmnovine Тела погубљених сељака одмах су превезена у Приштинску болницу, није се чекало јутро да се место злочина подробније сними и истражи. Ово је предупредила то да новинари евентуално сниме тела на њиви.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Ко је вратио Тачија у Старо Грацко, на место злочина? - КМ Новине

Ко је вратио Тачија у Старо Грацко, на место злочина? Бесомучна кампања за вештачком "нормализацијом односа" одвија се ових дана активније него икада до сада. Тачи је пред спомен плочом положио венац у боји заставе такозваног "независног Косова"Но, запрепашћењу овде ниј крај.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању