Вести:
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове

недеља, 16. фебруар 2020.

Кристијан Каш: Терористички напад у Ливадицама изведен уз подршку САД

Данас се навршава 19 година од терористичког акта над аутобусом "Ниш експреса" који је превозио расељене Србе до гробних места у својим местима дакле су протерани. За не мали број њих, то је значило сусрет са оним што су годину или две раније избегли, смрт.

Фото: Кристијан Каш



















Пише: Иван Максимовић



"Ноћ пре тога Ружица Трајковић је сањала да ће се нешто страшно десити, али није могла ни да замисли да ће се то десити њој. Није требала да буде у првом аутобусу али је возач после паузе био нестрпљив да крену што пре. Нешто касније платиће најскупљу цену за своје нестрпљење" започео је своје сведочење у књизи "Остаци аутобуса" Кристијан Каш, норвешки официр и новинар при окупационим снагама КФОР-а.

Тај дан променио је његов живот. Став о учешће норвешке војске у рату против Србије, на улогу америчког агресора на војно мешање у светске кризе које најчешће и сами изазивају, почео је разграђивати тихо, прво у себи.

Сав ужас који га је преплавио описао је у тој књизи јасно дајући до знања да је напад могао бити спречен и да су у њему учествовале и међународне интересне групе чије је средство оно против чега се само наизглед боре, крвави ужас тероризма.

Непосредно пре напада британски војници су прегледали аутобус због опасности од подметнутих бомби, Ружица, са којом је касније Кристијан обавио интервју, сматрала је да је уобичајена процедура јер "аутобуси са расељеним Србима улазе на непријатељску територију окупирану Албанцима". Ипак ово је узнемирило 50-так путника аутобуса који су се питали да ли КФОР зна нешто што они не знају? Такође уобичајено је било и да шиптарска деца камењем гађају аутобусе са Србима.

"Покријмо прозоре јакнама да се заштитимо од каменица, рекла је Ружица не знајући да их јакне неће моћи заштити од онога што ће уследити".

Шведске трупе окупационих снага чекале су да аутобус пређе административни прелаз између централне Србије и јужне покрајине. Срби би радије да их обезбеђују српске полицијске снаге али после Кумановског споразума то није било могуће. Дан раније шведски војници су проверили пут у потрази за импровизаним екслопзивним направама, нису пронашли ништа. Међутим, нису рачунали на ратно искуство Фљорима Ејупија и његових људи који су били припадници терористичких јединица УЋК. Зналачки су сакрили експлозив на путу којим се аутобус морао кретати. Сачекали су. Дозволили су да претходница војне пратње пређе место на коме се налазио експлозив а када је наишао аутобус активирали су га и снажни експлозија је разнела аутобус на комаде. Делови аутобуса, људских тела и крв полетели су у свим правцима, записано је у књизи "Остаци аутобуса" Кристијана Каша.

16. фебруара 2001.
Кристиан Каш, неуморни сведок / Илустрација: КМ Новине (Илустарција за текст објављен 2016. године)




Тако је 16. фебруара 2001. године почињен један од најстрашнијих терористичких напада на Србе у коме је погинуло 13 а рањено 43 путника. Напад се догодио на територији са које су прогнани а коју је требало да обезбеђује међународна окупациона армада која је две године пре тога бомбардовала Србију како би учинила да планови терориста постану стварност.

Силина експлозије подигла је аутобус у ваздух и одбацила га петнаестак метара далеко од места на којем се бомба налазила, наводи се у Унмиковим документима начињеним непосредно после напада.

У форензичком делу истраге, који је уследио одмах после, на месту са којег је бомба активирана пронађени су опушци цигарета на месту одакле је активиран експлозив и на основу ДНК анализе пронађен починилац.

Недуго затим, наводи се у извештају Унмика, наређено је да се кратер који је настао после експлозије затрпа
"како би саобраћај нормално функционисао". Истражитељи тврде да су на тај начин уништени докази. Наредбу да се кратер затрпа издали су официри Кфора.

Норвешког официра и новинара, кристијана Каша, напад је потресао до крајњих граница. Не желећи да се одмах препусти суду углавном је у себи водио дилему о "часном" учешћу Норвешке са 18 других земаља у бомбардовању Србије и преузимању пуне одговорности за безбедност у покрајини. Остаци аутобуса и људских тела полако су постајали аргументи који су Кристијана разуверавали у оно што је мислио да зна и да је исправно. На крају га је обузео ужас због удела који је сам имао у томе учествујући војно у окупацији покрајине... Све што је могао да каже било је "Србијо, извини". Покренуо је интернет страну на којој је приказивао ужасе и лажи којима се запад користио против Срба, постао је један од најактивнијих сведока српског страдања. О томе говори за КМ Новине.

"Наравно, био сам официр на Косову, а не новинар као што сам мислио. Чињеница да нисам био независни новинар је нешто чега сам био веома свестан, као и то да нисам заступао своје мишљење. То је такође био фактор за одсуство неопходне критичке дистанце према томе како моја организација обавља своју мисију. И тако сам бранио НАТО бомбардовање Југославије, а кривицу за бомбардовање приписивао искључиво Слободану Милошевићу" каже Кристијан о првој фази и наивном учешћу у окупационој мисији НАТО-а.
"Када неко каже да сам радио као новинар у саставу Кфора, ја протестујем. Не може једна особа да буде новинар и истовремено представља КФОР и НАТО. Када се осврнем на изјаве које сам припремао као представник за штампу, видим да су биле сувише оптимистичне али мој посао је био да ситуацију представим у најпозитивнијем светлу. Ни на који начин није пријатно када се осврнем на своје изјаве из времена док сам био официр НАТО-а, али мислим да је важно да сам направио први корак да се лично извиним. Тек онда Срби, Албанци и други могу жале за грешкама које су направили" недвосмислен је бивши официр НАТО-а кога је српски народ разумео и прихватио као свог.

"Што се мене тиче, волео бих да нисма био толико оптимистичан о могућностима функционалног мултиетничког друштва на Косову и Метохији" каже он из угла некога ко је кроз мирис крви схватио да ужас није на супротној страни против које се бори.

Фото: Истрага / Кристијан Каш




"Сасвим сигурно, 16. фебруар 2001. је био један од најдраматичнијих дана у мом животу. Албански терористи су чекали са импровизованом експлозивном направом ван Подујева на прелазу са покрајином код Мердаре из централне Србије. Бомба је убила 12-торо људи, укључујући и малог Данила који је имао 2 године, заједно са оба родитеља. Ја сам стигао на место напада сат и по после експлозије.

Постоје поуздани докази који указују на одговорност за злочин припада Ејупију који је био вођа терориста који су чекали поред пута. Такође постоје поуздани докази који указују да је Ејупи био средство ЦИА-е да дестабилизују Србију, такође и после пада Слободана Милошевића.

Ејупи је касније осуђен на 40 година затвора, али је убрзо пуштен на слободу због "недостатка доказа". Али онда је такође радио за ЦИА и успео да "побегне" из америчке војне базе Бондстил... Ејупи је због овога велики херој код Албанаца на Косову и Метохији, тако они настављају да нарастају у свом национализму. То је био дан када сам почео да се питам да ли смо урадили праву ствар када смо отишли ​​у рат против Југославије.

Фљорим Ејупи.


До данашњег дана, још увек се сећам мириса, делова тела и крви, а фотографије са места експлозије можете видети овде. Прве три три фотографије су моје , а остали су из истраге. Захваљујући Горици Шћепановић (која се и сама налазила у аутобусу у тренутку напада) могу да их прикажем. Али упозорење: Ове слике су веома потресне. Немојте их отворити ако нисте спремни за то. И немојмо никада заборавити жртве и никада одустати од борбе за правду.


У терористичком нападу на аутобус у Ливадицама код Подујева страдали су:

1. Ненад Стојановић (рођен 7. јула 1943.) Ниш,

2. Милинко Краговић (рођен 5. јануара 1943.),

3. Лазар Миликић (рођен 19. јуна 1936) Липљан,

4. Драган Вукотић (рођен 2. новембра 1954.) Косово Поље,

5. Снежана Чокић Вукотић (рођена 16. фебруара 1975.) Липљан,

6. Данило Чокић (рођен 1999. '02.), имао је две године, син Драгана Вукотића и Снежане Чокић Вукотић. (Напомена редакције КМ Новина: мајка Данила Чокића била је у поодмаклом периоду трудноће и ускоро су очекивали принову што број жртава подиже на 13. а ово углавном нико не помиње),

7. Слободана Јованић, можда Слободан, 1970-08-12, из Краљева

8. Мирјана Драговић (рођена 12. јануара, 1981.) Лапље Село

9. Сунчица Пејчић, (рођена 14. јануара, 1972.) Приштина,

10. Тихомир Стојковић (рођен 18. јануара 1969.) Косовска Каменица

11. Живана Токић, (рођена 5. маја 1948.), Скуланево, централно Косово, упокојила се 10 касније од последица задобијених повреда,

12. Н. Токић, Живанин супруг. Упокојио се два месеца касније од рана задобијених у овом терористичком нападу.

Кристијан сматра да је напад на аутобусе Ниш - експреса такође важан да се разуме шири контекст у коме су се НАТО, Кфор и међународна заједница руководили. "Посебно америчке обавештајне службе су активно користиле шиптарске наоружане групе да дестабилизују демократски изабрану владу у Београду, чак и после пада Милошевића" тврди Кристијан.

У тексту који је раније писао "САД дестабилизују Србију албанском герилом", даје много детаља о томе.

"Након што су КФОР и такозвана Међународна заједница преузели контролу над Косовом и Метохијом 12. јуна 1999. године, дозвољено нам је да подржавамо албанску герилу, зовите их терористима ако желите, да дестабилизују Србију. У овом чланку, ја вас водим на путовање кроз моја лична искустава и сусрете као новинар са овим побуњеницима" каже Кристијан. 

Осим што његово искуство, сведочење и борба представљају одличан траг и доказ о времену које сви полако заборављамо и које ће постати објект конструкције из некадашњих забележака, које могу бити "много оптимистичније" него што је то стварност била, оно што Кристијан бележи представља један од ретких крунских доказа умешаности САД и њихових савезника агресора, против Србије. То у потпуности објашњава да су терор и прогон спроводили Шиптари најчешће уз пуну америчку логистику па чак и на иницијативу. Управо зато нема ни једног кажњеног терористе због злочина над Србима које су они починили.

Јохан Мекес, холандски снајпериста који је Кашу потврдио да је убијао Србе зарад шиптарских терориста и после завршетка рата на Косову./ фото Кристиан Каш


Такође, сазнања указују на директну дестабилизацију и уништење српске државе као било каквог релевантног политичког субјекта. А у таквим походима жртве, углавном српске, нису ни случајне ни непожељне. Страхом, очајањем, неправдом и понижењем треба уништити сваки отпор и од народа-жртве начинити поданика који ће таквим положајем чак бити срећан. То, као што видимо ових дана, успева у круговима од стране Запада контролисаних политичара и властодржаца али народ се не мири са својим жртвама и овако грубо масакрираним сународницима само зато јер су Срби чија смрт треба да ослаби и друге Србе.

Жртве чијег се страдања сећамо на данашњи дан, сасвим сигурно су у добром броју пред Господом и молитвеници за свој народ. Као и други праведно страдали, и данашњих 13 душа чека на правду и тренутак да се народ охрабри, уразуми и покрене на повраћање своје земље и свог достојанства.

Надајмо се само да нам за то не требају нове, невине жртве.




Напомена: Текст је оригинално објављен на сајту КМ Новина 16. фебруара 2016. године. До данас се ништа није променило.




https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::  Хвала на интересовању

среда, 12. фебруар 2020.

Бура у чаши воде: стварни значај “раскречених” британских докумената (први део)

Налазимо да је руски израз “расекречени” најбољи, и сигурни смо да ће га сви Срби лако разумети.

#Srebrenica #Laž #Britanci #Genocid #Propaganda #Kosovo #Metohija #Srbija


  • Прошло је више од две недеље од како је британска влада скинула ознаку тајности са докумената из јуна и јула 1995. који се односе на сукоб у Босни и Херцеговини. Не првенствено на Сребреницу, то је важно подвући већ на самом почетку. Пажња политичараовде) и новинараовде) и неких научних радника (овде) који су се огласили на ову тему, па самим тим и јавности која углавном нема независних извора обавештавања нити могућности реалног процењивања њихове веродостојности, била је усмерена искључиво на један из тих докумената. Па чак ни тај докуменат није био у целости објављен, нити интегрално коментарисан. Сви коментари односили су се само на прве две стране, док је трећа (са потписом и функцијом особе која је докуменат сачинила, о нечувене ли балканске аљкавости) у јавним гласилима била потпуно изостављена.

Пише: Стефан Каргановић



Дакле, врхунски политички и новинарски ауторитети Србије и Републике Српске већ десетак дана коментаришу материјал који је дупло деконтекстуализован. Прво, пре него што су се упустили у коментарисање они га уопште нису ни видели у изворном облику, што ће рећи у интегралној верзији. Друго, судећи по њиховим изјашњавањима, они такође нису свесни чињенице да је докуменат који коментаришу део већег комплета дипломатских папира који се састоји из преко двеста страница. Сувишно је напомињати да им је такође непознато да се Сребреница помиње тек у мањем делу те преписке и да се највећи део односи на посебне теме везано за решавање сукоба у Босни и Херцеговини, који је тада био у току. Најзад, било би још сувишније (а можда и на граници увредљивог) истицати чињеницу да је издвојени, “сензационални” докуменат који се налази у средишту пажње писан на језику којим већина коментатора (што се посебно односи на политичаре) не влада, те да чак ни тај, у односу на целину, занемарљиви фрагмент који их је заинтригирао и који јавности пред камерама компетентно тумаче, они нису могли на изворном језику прочитати.

Овај приказ ће се састојати из два дела. У првом делу, укратко ћемо обрадити обелодањена британска документа која се односе на догађаје везано за Сребреницу у јулу 1995. У другом делу, осврнућемо се на податке и опаске из комплета тих докумената који се не односе непосредно на Сребреницу, али су ипак интересантни.

Докуменат под датумом од 11. јула 1995, за који су до сада већ сви чули, недавно смо подробно анализирали. Извели смо закључак да се у њему износи неколико интересантних и по службени наратив о Сребреници врло неповољних констатација, али да он не садржи ништа значајно ново.

Сада ћемо укратно навести остала помињања Сребренице у првом свежњу британских папира, објављених под ознаком PREM-19-5487_1 (110 страница). У другом свежњу, под ознаком PREM-19-5487_2 (100 страница), Сребреница готово да се не помиње, али ту ипак има низ занимљивих појединости којих ћемо се у другом делу овог приказа дотаћи. Пређимо сада на преписку британских званичника где се помиње Сребреница.

У британској дипломатској депеши од 12. јула 1995, дан након пада Сребренице и подстакнутој тим догађајем, наводи се став канадске владе (тачка #1) да присуство УН у Босни није било успешно и да би га требало привести крају. По Канађанима, политички процес међу зараћеним странама је блокиран (#4) а снаге Унпрофора нису способне да обављају своју хуманитарну мисију (#5). Занимљиво је да ту стоји да је став канадске владе мотивисан извештајима које добија од свог контингента у Високом, где их “Босанци … узнемиравају” и не дозвољавају им кретање ван базе. Опис третмана канадских миротвораца подсећа на хрватски третман војника ЈНА у њиховим касарнама на почетку рата. Дипломатски чиновник Бејн на крају депеше (#10) ипак изражава сумњу да би се Канада једнострано повукла из састава Унпрофора.





У следећем документу, који почиње на стр. 16, препричава се телефонски позив 12. јула холандског министра одбране Форхеве свом британском колеги. Форхеве износи да се унутар холандске базе у Поточарима налази око 3,000 избеглица, док их се око базе накупило између 18,000 и 20,000. Што се тиче војника АРБиХ, њих око 2,000, “они су током ноћи нестали, како он (Форхеве) сматра, у правцу Тузле,”мада се извесан број још увек налази западно од енклаве.”

Британски министар одбране је изразио разумевање за положај у коме су се Холанђани нашли, и истакао је забринутост да би пад Сребренице могло послужити као преседан за преостале енклаве. Сада долазимо до најзанимљивијег дела. Британски министар каже да би “Уједињено Краљевство преферирало да је Сребреница била демилитаризована, али да је то питање сада превазиђено” (the situation has moved on). Др. Форхеве се сложио са том оценом, изјавивши да “не сматра да је демилитаризација више могућа.” Да би се овај лицемерни разговор између двојице западњака боље сагледао, подсећамо да су уговори о демилитаризацији Сребренице (и Жепе) били потписани још у априлу и мају 1993, пуне две године раније. Канадски миротворачки контингент, који је тада био распоређен у Сребреници, примио је специфично упутство из централе УН у Њујорку да не буде “претерано ревносан” у одузимању оружја од припадника 28. дивизије у енклави. (Види Извештај генералног секретара УН о паду Сребренице, одељак 62, стр. 19, такође за подробно разматрање питања демилитаризације видети овде, стр. 52.)

Враћајући се за тренутак на онај “главни” докуменат који је у центру свеколике пажње, на дну стр. 2 тог документа налази се занимљив податак да је при одлучивању у вези са могућим нападима из ваздуха на српске снаге које су се приближавале Сребреници у обзир узимана и чињеница да су се међу војницима Унпрофора на терену налазила и “три припадника британске војске.” Ово би могло бити посредно релевантно за тврдње једног српског политичара да су Британци узели учешће у стрељању заробљеника. Зачудо, промакао му је овај детаљ, док се као извор за своју тврдњу позивао на волуминозни извештај НИОД-а (Холандског ратног института), међутим без навођења места где се тачно тај податак налази.

Надаље, почев на стр. 22, у извештају датираном од 11. јула, где је сажето већање на високом нивоу британске владе посвећено последицама пада Сребренице, уз учешће баронице Паулине Невил-Џонс, политичке директорице у Министарству иностраних послова, наводи се да је бројно стање холандског батаљона у Сребреници -- 730. То је интересантно јер се за овај период обично барата знатно нижом цифром од око 300 Холанђана. Даље, износи се да је у Сребреници било “утврђено 1,500” војника АРБиХ, али “да се чини да нису пружили отпор.” Затим, врло сигнификантан податак да је у два напада из ваздуха на српске снаге авионима Ф16 уништено укупно три српска тенка. Ово је важно за сагледавање односа снага. Другде (у оном “главном” документу) стоји да је ВРС пошла на Сребреницу са само четири тенка, дакле преостао јој је само један. По овим цифрама, српске и муслиманске снаге су на сребреничком сектору биле једнаке јачине (види извештај Родерика Лина премијеру Мејџору, 11. јула, стр. 27), с тим што су муслиманске снаге, које како се Енглезима учинило “нису пружиле отпор,” још могле рачунати и на присуство неколико стотина војника Унпрофора, испомоћ бомбардера Ф16, као и на топографске погодности терена који изразито фаворизује нападнуту војску, а не нападача. Шта објашњава мистерију непружања отпора? Ако постоји неко боље објашњење од онога које је понудио пок. Хакија Мехољићовде), свакако би желели да га чујемо.



Сада следи исти пример западног лицемерја као што смо видели напред, у телефонском разговору са холандским министром Форхеве, што ће на многе читаоце вероватно деловати као културолошки шок првога реда. Бароница Невил-Џонс саговорницима предлаже генијално решење, како да се отклоне непријатне последице српског заузимања Сребренице: “Требало би да помоћу преговора издејствујемо да се ВРС повуче заузврат за демилитаризацију Сребренице” (...we should try to negotiate the demilitarisation of Srebrenica in return for BSA withdrawal). На то је присутна госпођа Еванс приметила да су се босанска влада и босански Срби још 1992. године (sic) договорили да демилитаризују енклаву, “само што то никада није спроведено.” На шта министар одбране Велике Британије додаје (у разговору вођеном 11. јула 1995.) да “Сребреница треба да остане сигурносна зона, али да би је требало демилитаризовати као што је то било договорено пре три године.”

Небитно је што британски труст мозгова расправљајући о Сребреници не зна да је уговор о демилитаризацији ступио на снагу 1993, а не 1992. године; то је занемарљива погрешка. Оно што у тренутку када се одвија њихово већање чини бизарним је неозбиљна помисао да би се икаквим преговарањима могло повратити претходно стање, и да би се Срби, изиграни у погледу демилитаризације 1993. године, после десетине смртоносних напада из енклаве могли опет приволети на повлачење коришћењем истог мамца.

У извештају Југословенског деска Министарства иностраних послова од 14. јула (стр. 24) износи се податак да се процењује да се у Сребреници на почетку јула налазило “око 40,000 Муслимана.” Ово је значајно зато што се по британским, несумњиво обавештајним, изворима наводи иста цифра за укупно становништво сребреничке енклаве коју је утврдио и хашки Трибунал. Пошто располажемо поузданим подацима о томе колико је Муслимана у јулу 1995. изашло из енклаве, горња граница колико их је могло бити врло је важна за израчунавање вероватног укупног броја жртава, како погинулих у пробоју тако и стрељаних заробљеника.

Следећи докуменат је “поверљив допис премијеру” који је сачинио Мејџоров приватни секретар Родерик Лин, у 20 часова увече, 11. јула (стр.27). Поред већ поменуте процене да је у заузимању Сребренице учествовало између 1,500 и 2,000 припадника ВРС, ту се опет потврђује присуство на терену у Сребреници троје припадника британских снага (двоје посматрача и један преводилац). Такође се понавља да су три српска тенка избачена из строја, и наводи се да су “снаге босанске владе пружиле незнатан или никакав отпор” а када су Холанђани заузели положаје да препрече српско напредовање “да су им Муслимани пуцали у леђа” (стр.28). На истој страници понавља се да британско “министарство одбране и даље сматра да команда босанских Срба у Сребреници није планирала да заузме Сребреницу.” На стр. 29 овог свежња докумената понавља се и апсурдан предлог да се “изврши покушај да се босански Срби убеде да се повуку из Сребренице, с тим што би је босанска влада (која је енклаву користила као полигон за извођење напада) -- демилитаризовала.”

На стр. 30 свога извештаја Мејџоров приватни секретар Родерик Лин својеручно додаје једну са тог места неуобичајену критику начина како ВВС извештава о Сребреници: “У преувеличаном приказивању од стране ВВС (што је типично) занемарују се чињенице да су Муслимани (а) користили Сребреницу за извођење напада, и (б) да су неочекивано престали да је бране, чиме су Србима дозволили да се ушетају.” Што се тиче “Ширакове жеље да се изврши штурм на Сребреницу (користећи наше трупе!),” Лин обавештава Мејџора, “предложио сам министарствима одбране и иностраних послова да заузму чврст став: о томе да одлучују команданти на терену, не у Вашингтону.” Ово је само један од два примера на које наилазимо у овим папирима где британски званичници заузимају колико-толико критичан став према америчким иницијативама.

Следећи интересантан докуменат је Изетбеговићево званично писмо упућено 9. јула премијеру Мејџору, дакле док је исход сребреничке операције још увек био неизвестан (стр. 33-34). Изетбеговић ту наводи лажну цифру од “преко 60,000 цивила који се налазе у животној опасности” у Сребреници, што опет потврђује важност тачног податка колико је стварно износило становништво енклаве. Даље, Изетбеговић открива зашто користи лажну статистику о броју становника: он тиме настоји да Запад приволи на интервенцију да би се “спречио нови чин геноцида против цивилног становништва Сребренице.” Додаје да се нада “хитној акцији” да се његовим захтевима изађе у сусрет. За холандски контингент Унпрофора у енклави каже да “није бројан” (видели смо да их је по британским изворима требало бити 750), и да у сваком случају “није ни вољан ни способан да град заштити од напада.” Изетбеговић износи тачан податак да је у складу са споразумом са Унпрофором постигнутим 1993. године Сребреница трабала имати статус демилитаризоване зоне, али прећуткује чињеницу да одредбе тог споразума никада нису биле испоштоване.

Следећег дана после тога, 10. јула, ратни начелник Сребренице Абдурахман Малкић упутио је неколико телефонских позива Изетбеговићу, са питањем зашто енклави не пристиже никаква помоћ. Брижни председник Изетбеговић, по Малкићевом каснијем сведочењу, прво му је рекао да ће му се са одговором јавити кроз два сата, да би после тога престао да прима Малкићеве позиве. Објашњење Хакије Мехољића у вези са наведеним околностима и даље делује најубедљивије, барем у недостатку неког бољег.


Прелиминарни закључци

За правилно разумевање садржаја и домета ових британских папира, у оном мањем делу који се непосредно односи на Сребреницу, од велике је користи укрштање за папирима на исту тему коју је 2019. године обелоданила Библиотека бившег председника Била Клинтона, и овде. Али главно питање које ће занимати српске читаоце без сумње гласи: да ли ови подаци из обелодањених британских папира доводе у питање пресуде хашког Трибунала? Одговор на ово природно питање је недвосмислено - “не”.

То је јасно по члану 115 Правилника о процесном и доказном поступку Трибунала у Хагу, посебно по ставу (Б). Предложени нови докази, да би имали изгледа да буду прихваћени, морали би бити релевантни, такве врсте да би битно утицали на исход суђења да су били предочени благовремено и -- што је најважније -- да током главног претреса нису били на располагању. Ништа од обелодањених података не представља суштинску новост и не уклапа се у ове критеријуме. Све главне тачке, одсуство плана да се Сребреница заузме, неспровођење демилитаризације и напади вршени из заштићене зоне, могле су бити и биле су доказиване на сребреничким суђењима помоћу разних других доказа.

Наравно, ово је само нормативна страна питања, а из искуства знамо да чињенице, уколико се не уклапају у задати наратив о Сребреници, Трибунал уопште не занимају и да он лако проналази формалне поводе за доношење сваког решења, које одговара извршавању његових политичких задатака. Више инстанце којој би се на одлуке Трибунала могао уложити приговор -- нема. У овом случају, судије чак не би имале ни да се много труде нити да претерано напрежу своју креативност да би пронашле изговор за релативизацију британских података, при евентуалном покушају да се у овој фази уведу у доказну грађу.

Ипак, овај материјал је изузетно интересантан са становишта историчара, не само оних који се баве Сребреницом, већ још више широм темом сукоба у Босни и Херцеговини. За то ће бити посебно занимљив други део, који ћемо у наставку обрадити. Оно што би требало имати на уму је то да као и правници, историчари такође имају своју стручну методологију која им дозвољава да по многим питањима изводе закључке са неупитном тежином. Међутим, они ипак немају чаробну моћ да укидају пресуде, поготово са монтираних процеса који се воде пред бестидно политичким судовима.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Антић и Путниковић: Усвајање фатално по РС, последице по Косово и Метохију - КМ Новине

Усвајање британске резолуције у СБ УН било би фатално по Републику Српску и имало би катастрофалне последице на будуће генерације и импликације на Косово. Тако сматрају експерт одбране на процесима за Сребреницу у Хашком трибуналу адмирал Бошко Антић и лобиста у Великој Британији Радомир Путниковић.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Сребреница и Јасеновац: права разлика између измишљеног и стварног геноцида - КМ Новине

Сребреница и Јасеновац: права разлика између измишљеног и стварног геноцида #Jasenovac #Srebrenica #Genocid #Laž Наше истраживање о Сребреници омогућило је и врло значајне увиде у вези са Јасеновцем. Док је масакр у Сребреници, који се одиграо пред крај сукоба у бившој Југославији 1990-их година, био изведен да би послужио намени која је у првом реду била политичка, он је такође имао и једну важну последицу.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Принудно признавање лажног геноцида - нова политичка офанзива на Србију и Републику Српску - КМ Новине

Принудно признавање лажног геноцида - нова политичка офанзива на Србију и Републику Српску На трагу резолуције Европског парламента од 14. јануара 2009. године, када се од Србије ултимативно захтевало да "призна геноцид у Сребреници," па затим неуспеле британске резолуције у Савету безбедности УН 2015.

br />




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 10. фебруар 2020.

Српски витезови, браћа Орељ (1974 – 1994): Рођени и погинули у истом дану

Само онај ко има близанце може да разуме ту судбинску, доживотну везаности браће рођеног истог дана и сата.



А ови близанци, српски јунаци, су не само рођени, већ су и погинули истог дана (29. октобра), сата и минута.

Горан и Зоран Орељ (презиме које асоцира на руску ријеч за орла) су били заједно у свему, од самог почетка па до заједничког им краја. Од рођења у Славонском Броду (одакле су морали да оду, у Инђију, протерани од својих суграђана Хрвата, у трећем разреду гимназије), преко војног рока у Сомбору и Приштини, па до одласка, по командној заповести, у војску Републике Српске Крајине (као инструктори за кориштење минобацача) и, затим, у Бањалуку, где су обучавани за млађе официре…

А када је злогласни муслиманско-бошњачки Пети корпус кренуо на овај поносни српски град, они су по први пут – опет заједно – одбили наређење (да не учествују у борбама, као близанци или да се раздвоје) и отишли на свој последњи положај, очи у очи са непријатељем и смрћу.

Тог 29. октобра 1994-те су заједно и положили животе на олтар српске слободе и отишли у легенду. Наша „браћа Југовићи“, косовски витезови са крвавим божуром на грудима уместо ордена.

Па да их се сетимо и помолимо се за спас њихове орловске душе!

Да нас вечно инспиришу на херојски подвиг у одбрани српства и наше отаџбинске части и слободе!


П. С.
Да допуним ову заједничку, близаначку биографију двојице Ореља.


Они су, као припадници Школског батаљона (Студентске бригаде), учествовали у биткама за Бихаћ. И, колико знам, ухваћени су живи и масакрирани.

Када су камиони довезли тијела побијених војника, међу којима и искасапљене лешеве Горана и Зорана, генерал Рајко Балаћ, командант њихове бригаде, је био најдубље погођен. Неки помињу и да се убио. Кажу да није могао да поднесе тај језиви призор са оним што је остало од мртвих војника те јединице (други, опет, пишу да је погинуо на борбеном задатку). Како год, страхота страдања српске Студентске бригаде је погодила у срце сваког ко га је имао.

А остало је и страшно сведочење једног српског доктора из војног санитета, како се „преливала крв преко црквеног прага“ храма у који су пренијети побијени младићи.

Толико је било мртвих, да су њихова још „свеже страдала“ тела испуштала крв свуда по цркви и дословно је натапала, као на бојном попришту.

Бог да им, мученицима, опрости све њихове грехе, а нас још живе подари снагом вере и воље да верно наставимо заветну борбу против зла и Злога (у свим његовим облицима)!




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Алберт Андиев: Не постоје ''хероји са Кошара''. Зашто? - КМ Новине

Добровољац Андреј Андијев, који је из Осетије дошао на Косово и метохију да се на српској страни бори против шиптарских терориста оком НАТО агресије, позвао је на очување јединства међу борацима. "Никада ми не би пало на памет да због деловања моје групе у подручју Паштрика, а нема ни једног критичног дела током одбране Србије у коме нисам учествовао са својим борцима, називам моје саборце херојима са паштрика.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Није мртав борац који је умро, мртав је онај који је заборављен - КМ Новине

Није мртав борац који је умро, мртав је онај који је заборављен #Споменик #Пали #Борци #Лесковац Уз звуке војничке трубе, после 20 година од завршетка рата на Косову и Метохији, који је и последњи рат наметнут Србији после током распада Југославије, откривен је први споменик палим ратницима.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Лозанка Радоичић: Сине мој, држава ће подићи споменик под називом вама са Кошара а изгледом вашим убицама... - КМ Новине

Лозанка Радоичић: Сине мој, држава ће подићи споменик под називом вама са Кошара а изгледом вашим убицама... "А да, спремају да подигну споменик вама који сте пали на Кошарама. Споменик који је посвећен вама само у називу. Заправо како изгледа то је споменик онима који су вас сво време убијали".




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

недеља, 09. фебруар 2020.

Списак свих погинулих јунака са Кошара

Битка на Кошарама – најхеројскија борба на Косову 1999. године, кажу. Можда је то тачно, али истина је само једна:

#Košare #Rat99 #NATO #Agresija #Kosovo #Metohija #Srbija
Мурал у Косовској Митровици




 
хероји су сви који су те године дали животе за Србију. А зашто се онда Кошаре посебно спомињу?

Караула Кошаре била је најтежа тачка за одбрану Косова и Метохије од продора Ослободилачке војске Косова (ОВК). А на њу су послати младићи који су те године служили редован војни рок. Послати су на Кошаре са својих 19, 20, 21 годином. Млади, срчани и, најстрашније од свега, без икаквог искуства у борбама и ратовању.

Слева на десно, почев од горе: Томашевић Стојадин, Филиповић Зоран, Поповић Стојан, Поповић Никола, Петковић Драган, Станковић Новица, Стошић Роберт, Тарицић Оливер.

Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране

Њима су дали војничку униформу и одвели их на најтеже одбрањиву тачку, пред вишеструко бројнијег непријатеља.

Слева на десно, почев од горе: Јосић Никола, Маринков Мирослав, Маринковић Драган, Милановић Предраг, Милић Срђан, Јовановић Бојан, Јовановић Станоје, Јокић Милан.

Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране

Тако су настали ови никад истинитији и никад болнији стихови:

„С’ овог боја мајко Повратка ми нема,
Ко Кошаре чува
Зна да зло се спрема.“

Слева на десно, почев од горе: Радојковић Бојан, Спасојевић Срђан, Иванковић Саша, Коматовић Саша, Костић Дејан, Митић Дејан, Станојевић Владан, Несторовић Владимир.


Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране

„Ја ти мајко жив се Вратит’ кући нећу,
И сад већ у цркви
Запали ми свећу.“

Слева на десно, почев од горе: Божић Миленко, Бојовић Предраг, Јошовић Милосав, Васиљевић Саша, Васојевић Иван, Војводић Данило, Кисин Александар, Голубовић Ненад.
Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране

Одбранили су Кошаре. Погинуло је њих 108, а подаци о некима тек се прикупљају и коначан списак биће објављен у наредној публикацији Министарства одбране.
Слева на десно, почев од горе: Радоичић Владимир, Гобељић Миладин, Димов Далибор, Душанић Драган, Јоцић Мирослав, Михајловић Синиша, Павловић Илија, Станчевић Срђан.


Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране

Слева на десно, почев од горе: Булатовић Владислав, Васиљевић Саша, Церовић Радош, Бјелобрк Дарко, Богојевић Бојан, Богосављевић Иван, Богосављевић Предраг, Божилов Љубиша.

Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране


Хвала вам, нећемо вас заборавити.

Слева на десно, почев од горе: Ивановић Ивица, Иванковић Крунослав, Илић Радиша, Милићевић Драган, Милојевић Зоран, Милошевић Дарко, Михајловић Иван, Негић Бранислав.


Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране

Слева на десно, почев од горе: Тибор Церна, Шкиљевић Саша, Комарица Драган, Костић Томислав, Кошанин Срђан, Крунић Славко, Лалић Драги, Леовац Предраг.
Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране

Слева на десно, почев од горе: Јевтовић Милан, Вучељ Насер, Гредељевић Ђуро, Ђорђевиж Владимир, Јовановић Бојан, Јовановић Станоје, Павловић Милош, Јокић Милан.
Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране

Слева на десно, почев одозго: Митић Дејан, Мијатовић Зоран, Чолаковић Изет, Ромић Љубомир, Сич Јосип, Стајић Зоран, Мисирлић Дејан, Стојановић Мирослав.
Хероји са Кошара, Фото: Књига „Јунаци отаџбине“, Министарство одбране





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Хероји са Кошара питали "ко нас мења?" - КМ Новине

Када се сутра на истоку зажути сунце, биће то само почетак једног деветог априла, дана који ће мамити на излет, на шетњу, необавезне разговоре у испуњеним летњим баштама... Пролеће шири добро расположење, а ипак, нека ће уста сутра занемети, неке ће мисли притиснути успомене, нека ће срца задрхтати.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

КОШАРЕ 30.09.1998. године - КМ Новине

уторак, 26. јануар 2016. | КМ новине Кажу, „Време лечи сваку рану". Да, ако се та рана лечи мелемом. Ране родитеља чији су синови заувек остали на Косову и Метохији су све веће и болније јер уместо мелема чемером се заливају. Тридесетог септембарa 2015.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Зоран Влашковић: У четири града Србије - Косовској Митровици, Београду, Нишу и Неготину, мурали у част херојима са Кошара - КМ Новине

Погинули војници на караули Кошаре, на српскоалбанској граници у 78 дневном НАТО бомбардовању Југославије 1999. године, и годину дана раније, још увек немају заједнички споменик, који заслужују поодавно. Мурали признање од народа и сабораца Ипак, поједини градови се херојима са Кошара одужују давањем улица у неким општинама али, оно што је посебно заслужно, хероји са Кошара су добили мурале у Косовској Митровици, Београду, Неготину и Нишу.






КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

среда, 05. фебруар 2020.

Филм ''Седам хиљада душа'' - прича о заборављеним српским страдалницима (ВИДЕО)

Снимање документарно-играног филма "Седам хиљада душа" завршено је половином децембра у Чешкој. Сценариста и редитељ филма је Сањин Мирић који већ годинама живи у Чешкој а пореклом из БиХ. О самом филму и како је настао, Мирић говори за КМ Новине.

#Седам_хиљада_душа #Sedam _hiljada_duša #Dokumentarni #Film
Из филма "Седам хиљада душа"




Први светски рат је завршен 11. новембра 1918. године..али за болесне војнике и цивиле у логору Броумов (Braunau) се ништа није променило. Аустроугарски војници су побегли, а болнички персонал је напустио логор... Неколико стотина болесних, остало је препуштено својој судбини... наводи се у опису радње филма.

"Филм говори о страдању српских војних заробљеника и интернираних особа у аустроугарским логорима на територији Чешке републике у Првом светском рату. То је и дан-данас у нас запостављена тема, јер увек се истицао војник са пушком у руци, али тежак живот, патња заробљеника, велики број умрлих, скоро и после 100 година од краја рата, није обрађивана. То је и повод зашто сам снимио овај филм. У месту Јиндриховице се налази гробница, маузолеј, где су похрањене кости 7100 српских и 189 руских жртава" каже Мирић који је у сарадњи са уредником чешке државне телевизије писао сценарио.

Фотографија корисника RODOLJUB
Редитељ и сценариста Сањин Мирић током монтаже филма.

Филм је сниман у продукцији Невладне организације РОДОЉУБ, која је удружење чешко - српског пријатељства.

"Игране сцене филма су снимане у Броумову где је био један од логора, затим на локацији логора из педесетих година - Vojná, a разговори са историчарима су снимани у Јиндриховицама, где је био други логор, и у Прагу. Разговори са потомцима жртава из логора смо снимали у селу Шљивовица на Златибору" објањава Мирић за КМ Новине и истиче и како је настало промотивно обележје филма.

"Плакат за филм је радио самоуки српски сликар Зоран Анђелковић, чије слике су ми се веома свиђале, а којег сам контактирао преко социјалних мрежа. Био је одушевљен да може да се укључи у тај пројекат и веома брзо (без хонорара) је насликао плакат техником уље на платну, који је поклонио организацији РОДОЉУБ.



О томе како ће филм "Седам хиљада душа" бити представљен српској публици, Мирић напомиње да је филм сниман у сарадњи са РТС и Авала филмом те да РТС има право на премијерно приказивање на телевизији и ширење филма на осталим платформама. 

Светска премијера ће бити у Прагу, у другој половини марта, после у Београду, Новом Саду, Златибору итд. У иностранству је планиран Беч, Трст, Париз и неки градови у Швајцарској.

О идеји да филм буде сниман Мирић каже да она њему није нова већ да га окупира извесно време.

"За маузолеј у Јиндриховицама знам дуже време, али интензивно о филму, на ту тему, размишљам већ неколико година. Финансијска средства су увек проблем, а поготову када конструкција филма захтева и играну структуру. У фебруару 2019. године се одједном у мени „нешто преломило“ и рекао сам сам себи да ћу тај филм урадити „по сваку цену...макар и сам...кад би то трајало десет година“. 

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:
Радни наслов филма био је "Иза бодљикаве жице" али ја на крају одлуено да се ипак зове "Седам хиљада душа".

И почео сам са прикупљањем архивског материјала, из музеја, од чешких историчара и других извора. Преко стотину архивских црно-белих фотографија које сам сакупио о логорима, почео сам да колоришем, да их бојим и од тих фотографија правим 3Д фотографије. Бојење фотки је трајало два месеца, али резултат је изузетан.

Kада узмете црно-белу фотографију, па на њој обојите лица и руке заробљених Срба... тек онда на тој фотографији видите конкретне људе, њихове судбине, мане, врлине и друго... Невероватан осећај који се, наравно, није могао видети у филму" помало са жаљењем констатује Мирић у разговору за КМ Новине.

Срби у аустроугарском логору. Једна од фотографија из филма.

Када се пронађу средства приступа се организацији за снимање. То такође није ни мало лак посао али за овакав филм је много људи било спремно да помогне.

"Kада су фотографије биле готове, тражио сам могућности прикупљања финансијских средстава за само снимање и то од наших пословних људи у Чешкој, пре свега из Прага. Био сам пријатно изненађен како је већина тих људи реаговала, у том смислу да ће веома радо помоћи и подржати тај филм. Осим финансијских средстава које смо скупили, наши људи су ми помогли разним услугама од превоза штаба на плац, па до статиста у филму. Била је то веома лепа и пријатна сарадња са пуно позитивне енергије на плацу. Мало сам се само љутио, кад су српски заробљеници у логору вадили мобилне телефоне и сликали селфи" у шали каже редитељ овог филма који по свом концепту представља јединствени филм у српској кинематографији.

Осим статиста, каже Мирић "у филму се појављују наши радници и пријатељи (око 30 људи), глумци аматерских позоришта из Броумова (10 људи), 12 аустроугарских војника (Чеси), једну улогу је играо Лордан Зафрановић и то аустроугарског лекара (Георга Лангера), једну улогу је играо и протојереј Срђан Јаблановић (Попа), који иначе служи у православној цркви у Прагу. Глумила је и позната српска песникиња Јелена Ћирић (улога Kларе), која живи у Прагу".

Протојереј Срђан Јаблановић први пут на филму

Након свега он не крије задовољство урађеним послом.

"Ја сам врло, врло задовољан тим што сам направио, а да је филм изузетан потврдили су ми то и гледаоци и моје колеге на пробним пројекцијама. Било је и реакција у смислу: „Ти ниси ни свестан какав си филм направио“. Надам се да ће га и широка публика тако добро примити" са приличном дозом самоуверености закључује Мирић који додаје да су и остали из филмске екипе такође веома задовољни.

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:


Али ипак завршетак снимања не представља крај. Осим монтаже екипа ради на што упознавању што бројније публике са овим филма, планирају с фестивали на којима ће бити приказан, затим израда календара и осталог промотивног материјала. Филм "Седам хиљада душа" ће се свакако наћи и на али "не у догледно време" каже његов аутор Мирић који већ припрема свој следећи филм који ће за тему такође имати Велики рат.

Мирић наводи да је то питање преосетљиво за наш народ али да о томе за сада не жели да говори већ оставља као изненађење за следећу годину.

Сањин Мирић је рођен 1961. године у Виском, у Босни и Херцеговини а од 1987. живи у Прагу, Чешка. Тада је започео студирање документарне режије на ФАМУ а Академију завршио 1991. године када и почиње да ради на чешкој телевизији за коју је режирао све телевизијске формате програма.

Разговарао: Иван Максимовић




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Град као логор: у Приштини сви Срби стану у три собе (ФОТО) - КМ Новине

Јутро у Приштини. Људи и возила сливају се улицама Боба Дола, Ричарда Холбрука, булеваром Била Клинтона... У центру града, у Улици Љуана Харадинаја, некада Крагујевачкој, зграда главне полицијске станице. Тик до улаза у њу, бордо обојен део фасаде и одшкринута врата. Иза њих допире разговор. На српском. Полако куцамо.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Посета епископа Артемија Јасеновцу (ВИДЕО) - КМ Новине

уторак, 10. мај 2016. | КМ новине При повратку из Републике Српске Владика Артемије је, са својим монасима, посетио најцрње српско стратиште - логор смрти Јасеновац. Овде су Богу узнете молитве за покој душа српских страдалника у Јасеновцу и отпевани васкршњи тропари. ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Помен, опомена и негација за жртве логора Јадовно - КМ Новине

Помен, опомена и негација за жртве логора Јадовно Над Шарановом јамом на Велебиту, у Хрватској, данас је служен парастос поводом Дана сећања на Јадовно 1941. године, када су усташе на најсвирепији начин убиле више од 40.000 жртава, углавном Срба.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању