https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове

недеља, 19. септембар 2021.

О тачности података Музеја жртава геноцида о жртвама Јасеновца

О тачности података Музеја жртава геноцида о жртвама Јасеновца

Председник Управног одбора Музеја геноцида у Београду, епископ славонски г. Јован Ћулибрк се стално позива на податке о страдању Срба, Јевреја и Рома у Јасеновачком систему хрватских логора смрти које поседује тај музеј.

О тачности података Музеја жртава геноцида о жртвама Јасеновца


Он је уједно и члан комисије, постављен од стране Српске православне цркве за разговоре са римокатолицима о злочинима Алојзија Степинца, надбискупа загребачког за време Другог светског рата.

Савезно министарство за рад, здравство и социјалну политику тадашње Југославије је 1964 године покушало да изврши попис свих жртава хрватског геноцида у Југославији, у току Другог светског рата. Одлука да се изврши попис жртава донета је на захтев борачких организација Југославије. У дневном листу ПОЛИТИКА је објављен формулар у који су сви они који су знали нешто о жртвама требали да унесу потребне податке.

Нажалост тај попис жртава није успео из више разлога.

У Јасеновачком систему хрватских логора геноцида убијено је од 1941. до 1945. године преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома међу којима је било 110.000 деце испод 14 година старости.


Прикупљено је свега око 40 % материјала, од кога је један део био сасвим непоуздан. Госпођа Смиља Тишма, јасеновачка жртва, је у име Удружења заточеника и потомака заточеника хрватских логора геноцида у НДХ од 1941. до 1945. године изјавила да је радила у том министарству на обради пописа жртва. Уверила се да у то министарство никада нису стигли подаци из њеног краја у коме је изгубило животе више десетина хиљада недужних људи.


Нису стигли ни подаци из нпр. Грубишног Поља, Бјеловара, Дарувара, Лике итд. Савезни завод за статистику је успео да обради само око 80.000 предмета, а тадашње Савезно извршно веће је прекинуло тај рад, одбацило тај попис и ставило ембарго на сав тај материjал.

Музеј геноцида у Београду је скинуо ембарго са тог материјала, па сарадници тог Музеја сада обрађују тај материал као да је он веродостојан. Наравно, Музеј покушава да допуни податке које поседује новим накнадно утврђеним именима жртава. На жалост, Музеј никада неће да сазна имена жртава скуваних у казанима за прављење сапуна. Тај сапун је дељен у Србији пеко Црвеног крста, па када су људи сазнали од чега је направљен престали су да га узимају. Неће се никада сазнати имена жртава спаљених у Паћилијевој пећи или пак жртва чији су лешеви извађени из масовних гробница па спаљени да би се унуштили трагови злочина.. Никада се неће знати имена нерођене деце извађене из утроба мајки, као ни жртава чије су лешеве месецима и годинама воде Саве и Дунава носиле све до Црног мора.

Музеј жртва геноцида у Београду као ни епископ г. Ћулибрк никада се нису осврнули на налаз о броју жртава Међународне комисије за истину о Јасеновцу.

Музеј геноцида у Београду користи тај непоуздани материјал о жртвама хрватског геноцида, а тај исти материјал користи и епископ г. Јован Ћулибрк.

Србољуб Живановић
Резултати сарадника Музеја геноцида у Београду су сасвим непоуздани, јер су рађени на оскудном и неправилно прикупљеном материјалу, на који је и тадашњи организатор пописа ставио ембарго.

Међународна комисија за истину о Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома је утврдила на основу антрополошких и судско-медицинских налаза, на основу докумената, на основу писања хрватских медија из времена Другог светског рата и на основу података коју су дали немачки и други обавештајци да је у том Јасеновачком систему хрватских логора геноцида убијено од 1941. до 1945. године преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома међу којима је било 110.000 деце испод 14 година старости.

Музеј жртва геноцида у Београду ни епископ г. Ћулибрк се никада нису осврнули на овај налаз Међународне комисије за истину о Јaсеновцу.

Професор Др. Србољуб Живановић

Председник Међунродне комисије за истину о Јасеновцу

Лондон, Велика Британија



* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Напади на Србе у Ораховцу малолетничка делинквенција или етнички мотивисан притисак? - КМ Новине

Напади на Србе у Ораховцу малолетничка делинквенција или етнички мотивисан притисак? После сваког таласа напада на Србе, па и овог прошле недеље, код грађана српског дела Ораховца јавља се страх да би и њихова имовина могла бити следећа мета.Тзв.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Проф. др С. Живановић: Римокатоличка ''црква'' наставља да се бори против Православља и српског народа - КМ Новине

Проф. др С. Живановић: Римокатоличка "црква" наставља да се бори против Православља и српског народа



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   


КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

среда, 25. август 2021.

Упокојила се Божана ‘Боја’ Радета рођ. Лалић, последња од преживелих из јаме Равни Долац

Упокојила се Божана ‘Боја’ Радета рођ. Лалић, последња од преживелих из јаме Равни Долац

Упокојила у Господу Божана ‘Боја’ Радета. Последња од Божијом вољом преживели пакао јаме Равни Долац код Ливна.

Божана ‘Боја’ Радета



Сахрана је обављена данас на православном гробљу у Губеру, селу у коме је живела.

Божана ‘Боја’ Радета, рођена Лалић, била је родом је из Доњих Рујана код Ливна. Њено мирно детињство, у дванаестој години, прекинула је, као и код многих других, бруталност Другог светског рата. На Огњену Марију, 30. јула 1941. године, усташе из Рујана и околине одвели су Боју, њену мајку, сестре и брата – укупно 218 српских жена, деце и стараца из овог села и живе их бацили у јаму Равни Долац на Динари.

Боја је била међу 14-оро оних који су Божијом вољом преживели пакао јаме Равни Долац и дочекали да буду живи извађени након 42 дана проведена без хране у јами дубокој преко 40 метара. Њено, као и сведочење других ‘јамарица’, забележио је новинар и публициста Будо Симоновић у својој књизи Огњена Марија Ливањска. Причу Божане Радете – под насловом ”Ране Боје Лалић” – доносимо у наставку.

Нека јој је лака земља и покој души!






Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

РАНЕ БОЈЕ ЛАЛИЋ


Село Губер је једно од најљепших у Ливањском пољу. На самој периферији Ливна, са лијепим новим кућама, широким авлијама, шталама, помоћним зградама и богатом маханизацијом, подсјећа на шумадијска села.

У једној од тих нових кућа, уз саму магистралу, нашао сам у љето 1990. године Божану – Боју Радету, родом од Лалића из Рујана. Мало прије тога јој ненадно умро муж и остала сама да се вије у пространој кући. Навикла је Боја да губи и трпи ударце, цио живот јој губљење, али године учиниле своје и више нема снаге као некад да стисне срце, да претрпи и сакрије сузу.


Поготову кад говори о паклу јаме Равни долац, који је и она преживјела и чије су посљедице, грдни ожиљци на челу и доњој вилици и грба на леђима од повреда кичме, и данас врло упадљиви. Збори, а сузе јој само кипе из ситних очију као да се све то десило јуче и као да то казује први пут:

„Било нас, залуду, пуна кућа. Отац ми и мајка, Марко и Љубица, нас четири сестре и два брата. Кад се заратило, ја била у дванаестој години.

На неколико дана уочи Светога Илије, чини ми се на два дана уочи Огњене Марије, поведоше оца. Ко се јаду нада, дођоше комшије за њега, ди ће комшија зло учинит.

Затворило га у Гредарову кућу. Мати ујутро иде да му носи шта јести, ма јес врага, не дају јој га ни видит. Друге ноћи, послим сам дознала, повезало иг жицом бодавицом па под Пролог. Рано моја, све мушкиња што је било, четири села су ту сложили…

На Огњену Марију, изјутра, некако око девет сати, оно кад се благо у лад гони, заредише по селу и нас купити и гонити, једне у школу, једне у кућу Глигића.

Нас у школу. Гони нас Мијо Плазанић. Пријатељ нам тобож, Дара Пере Лалића удата за његовог брата Стипу, али заборавио пријатељство. Вели, морате ићи, само да вас попишу, све оставите ди је, ни кућу закључават не треба…

Тамо веле идете у Србију, али нам не дају да се приповратимо и спремимо. Мили боже, искупили се сви Рвати колико иг има у селу. Све наши, рано моја, ниједног нема у војничком – цивили. Који нема пушку, има лопату или кијак. Брече, прите, ки да нису они људи од јуче. Веле: ко на страну и корак мрдне, метак му је у леђа…


Жене, оне старије, и дивојке стасале опазиле шта ће бити па почеше пиват и псоват чим нас обрнуше пут планине. Иђемо, а куд год погледаш около по оним косама гамижу усташе, побјећи не мореш да мореш летит. Душо моја мила, вируј тако је било, то ти је цила истина.

Догнаше нас и утираше у ону пећину на дно Равног доца, ди нам је благо пландовало. Вели ту Живко покојнога Луке Лалића, мало је био старији од мене:

- Јадан ја, нас ће у јаму безданку…

Јес вала тако рече. Рекоше и други. Галка се онесвисти. Мртва, мртва…

Чула сам послим да су једни ћели бомбама да нас побију ту у пећини, али други не дали: ко ће купити комаде и вући мртве лешине у јаму.

Почеше да прозивају по фамилијама. Прозваше и нас. Мајка носи несритну Досту у нарамку, није јој ни по године било, а Зорку води за руку. Брат ми, црни Богољуб, сестра Јања и ја прид њом.

Кад избисмо на косу према јаме, имамо шта чути и видити: лелек и вриска до неба се чује, а они крвници алачу и дозивају се. Најгрлатији Баћо Одак и Мате – Маћан Ћенан: нагнај, Мате, дочекај, Баћо, удри тога тамо, у јаму га мајку му српску…

Душо моја мила, ово ти је цила истина и ако није вако било дабогда ја опет у јаму. И нису туђи но све наши сељаци, комшије — они нас побише и побацаше у јаму. Ја да знам, није само Јозо Шибеник. Он није ћео: пуцајте, удрите, рекао, ја то гледати не могу и нећу дизати руку на комшије…

Никако не знам шта је и како са мном било, како сам пала и колико сам у несвисти била. Прво сам чула Галкин глас. Запомаже: положите ми зекану…


Учини ми се да сам у Галкиној штали. Ма шта ћу у Галкиној штали?! Тргнем се и мало исправим, али ме жестоки болови оборише и у глави ми се разбистри.

Десно око не могу отворити. Гледам на лијево: мрак мркли. Галка одиста поред мене, чујем јој глас, и даље виче да мора кући зекану положит. Чујем и друге гласове, јечање и запомагање:

    - Ајме мени, црној, ди смо ово ми? – вриснуг.

    - Е, у кукавици, у јами! - збори неко.

    - У каквој јами, црна срићо!?

    - У безданки, у Равном доцу…

Почнем ја запомагати. Не могу никуд мрднути, све боли: разбијено чело, раскрижена доња вилица, поломљена ребра, повриђена кичма, сто другиг убоја и рана и не опажам.

Жеђ тежа од свега…

Сунце ме мало огрија кад ми се јавише Богољуб и Јања. И они живи, Богољуб, несритник скоро здрав.

Виђог онда и мајку мртву, бог да јој душу прости, а Зорку и Досту мученицу не никако. Притисло иг и притрпало у оној гомили, и данас ми је жаља што иг више ни мртве не виђог.

Данима лежим непомична и претрнула онако на оним лешевима и чекам да ми црњо Богољуб или ко други дотури влажну крпу да исциједим кап воде. Један дан обрете ми се коноп поред главе.

Мислим снијевам па и не погледујем према отвору горе. Опазише и други па завикаше: ко је бацио коноп.

Одозго збори муши глас: Миле Маљковић из Чапразлија.

- Е, Миле, мили ти Бог дао, оћеш ли нас извадити и спасити мука, заваписмо ми у глас.

Обећава онај одозго и липоречи, пита ко има жив и збори да покупимо паре и злато од мртвиг да не иђе крвницима у руке.


Неки посумњаше: ди би Срби мислили о парама и злату код оволико мртвиг душа.

Бране и зборе да се нико не веже.

Живко покојнога Луке не послуша, дом му се црнио. Оде. За њим и цура Биланова, Сава, била липа, кукавица, у колу је ја гледала, у стотину да ти је око уграби.

Свезаше онда и мога Богољуба, кукавица ја, да оста можда би ми претекао. Био здрав, по цио дан он и и Живко и још неки покушавали да се веру уз стину и изађу без конопа.

Зборише и ја да идем, ране да видам, али мени све нешто збори: не, не!

Кад се горе гласну пушка разабрасмо да оно није Миле Маљковић…

Вратише ми, ојађена ја, Богољуба и Живка поново у јаму па за њима и Саву, али не дадоше ни да иг придржимо да им душа испане но засуше камењем, великим гредама те побише све ко се добро није склонио у крај. А џаба и склањање, греда прсне па камење удара на све стране.

Најпослим бомбе! Мили боже, разносе месо, одлићу главе, руке, ноге. Запомажу поред мене Јово Бачковић и Ђоко покојнога Павла Лалића. Мене погоди у десну ногу. Пљушти крв, рано моја, ки да си вола заклао, а ја мислила да у мени више нема капи ни под грлом. Вриштим, нема никога да помогне. Ја онда сама, скини мараму са главе и некако замотај. Гелер ми је и данас ту и са њим ћу ево и у гроб.

Ђоко, кукавац, издану брзо, има га Бог на уму да се не мучи. За њим наскоро и Јово Бачковић и многи други – преполовисмо се.

Ја не могу да се мрднем ни колико сам могла приђе, а навалише црви, боже драги ко те јаде да преживи. Нема више Богољуба да ми додаје и кваси крпе. Умрије и Јања, жалосна ја, и све се погуби, нико ником помоћи не море.

Свеједно, жеђ ми најтежа. Пробала и ја мокраћу да пијем, али не могог. На једно мисто при стини, ди је вода капала, ископали једну малу каменицу, али ја, тужна, не могу до ње доћи па онда на кољенима и лактовима некако премилим преко ониг трупла. Тамо нема ни језик да сквасим. Пуно црва, гмижу, али ко то гледа…

Кад нас извадише, мене снијели све до Воденог доца, нијесам могла ни на магаре. Послим у болницу у Ливно.

Једног дана, ето једног болничара, не знам му име, весела му мајка и Бог му мјесто у рају дао, памтим само да је имао фес на глави. Пита: имаш ли ти кога овдинак у Ливну.

Зборим ја: имам стрину Боју, долазила она и у болницу да ме види.

Онај ти болничар мене у наручје па право стрини — видио, зар, да ми живота није, а и усташе изгледа приђе негда поклале неке Србе који су се личили ту у болници.

Стрика Илију већ било убило и стрини остало четворо о врату на голој улици, али ме она узе за најближе дите и за годину остадог код ње, Бог јој дао и од мога здравља и сваку срићу и на овом и на оном свиту.

Све мени приђе но својој дици. А ја чукетник и богаљ, њена дица не могу ни јест кад ме виде. Чујем ја како стрини зборе да нећу остати свит о мени да зависи, али она не да проговорит.

И, ај, ај, тако неђе до иза Божића. Ја почег помало да се опирем на ноге. Све ме Благоје стринин, вазда му благо у дом, узме па ме води, ко мало дите…

И ето, за муку моју, ја претеког, а и данас не знам како. Некаква сила пресудила да ми буде вика, а коме је вика томе је и лика…

*   *   *


Боја Лалић – Радета још се вије у свом дому у Губеру. Сама и чемерна, одатле није хтјела ни кад су насљедници оних који су њу мучили и бацали у јаму прије петнаестак година почели да јој звецкају оружјем око врата, кад су почела поновна убиства недужних и нејаких, само зато што су Срби и што су се дрзнули да остану на свом огњишту. За велико чудо, нијесу поново дигли руку на њу – оставили су је да ту чами и дотрајава, сама и далеко од свакога свога…

О књизи ”Огњена Марија Ливањска”:

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, као и каснијим страдањима, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна.

О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни припадници друга два народа – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави.

Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека.

Извор:

ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА

* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com
* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Сведочење преживелог: Усташе комунистима свечано предале логор Јасеновац па заједно убијали Србе - КМ Новине

Мане Вековић - Четник који је преживео крематоријум у Јасеновцу гледаоје убиство војводе Павла Ђуришића алиикако усташе званичнопредају партизанималогор а онда га заједно воде неко време! Покољ четника из уже пратње војводе Павла Ђуришића преживео је Мане-Манојло Вековић, командант гарде у одступници, родом од Мојковца.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Усташе слале Србе као робове у Норвешку - КМ Новине

Усташе слале Србе као робове у Норвешку Усташе су у Норвешку током Другог светског рата послале више од Он је у обраћању на конференцији Кнут Фловик Торесен о голготи нашег народа - више од половине је страдало у логорима.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Како су Срби из Петриње прогањани и убијани - КМ Новине

Како су Срби из Петриње прогањани и убијани Град Петриња, његова непосредна околина и читава Банија, који су нажалост погођени овим земљотресом, били су већински српски вековима. Петриња и Банија су страдални и мученички крајеви за српски народ и ова објава није намењена да се ликује над земљотресом или нечем сличном.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 23. август 2021.

Шиптарско пребијање дечака Михајла С. (12) у Косовској Каменици, резултат је и издајничке политике Владе Србије!

Шиптарско пребијање дечака Михајла С. (12) у Косовској Каменици, резултат је и издајничке политике Владе Србије!

Група старијих Шиптара без икаквог повода напала је дванаестогодишњег српског дечака Михајла С. данас око 14 сати у центру Косовске Каменице.

Група старијих Шиптара без икаквог повода напала је дванаестогодишњег српског дечака Михајла С. данас око 14 сати у центру Косовске Каменице.  #Šiptari #Napad #PetarPetković #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti






Дечаку, ученику петог разреда основне школе “Десанка Максимовић”, нанете су озбиљнијих физичких повреда доживео је и огроман стрес. Збринут је у болници у Косовској Каменици.

Како је његов отац потврдио, дечак је ишао у продавницу као и сваког дана, међутим по повратку га је напала група Шиптара и вређала на албанском језику.

Михајло је нападнут само зато што носи српско име и презиме и говори српским језиком. Он је жртва обести шиптарских екстремиста који гаје отворену мржњу према свему српском и желе Косово и Метохију без Срба. За такво понашање добијају отворену подршку сепаратистичког центра у окупираној Приштини која се одувк водила политиком некажњавања нападача на Србе. Овакво стање нарочито је отежано јер од потписивања Бриселског споразума Шиптарима нарочито помаже и издајничка политика Владе Србије, тачније Вучићевог режима, што их посебно охрабрује да Србе изнова и све жешће нападају јер се истиче њихова незаштићеност. Статистика и стање на терену, то неумољиво потврђују.


Из Канцеларије за Косово и Метохију, тачније господин Петар Петковић лично, наводи како су "повреде и стрес које је Михајло доживео срамота пре свега међународне заједнице за коју не постоје српске сузе и мука коју наши сународници свакога дана доживљавају декларишу се као узредни инциденти. Нека питају Михајла или његове другаре и родитеље како се после овог напада осећају"?

За оне који би требало да решавају питање Косова и Метохије, подмукло је да се обраћају апстрактној "међународној заједници" која нема ни своје седиште, ни свог представника ни инфраструктуру. Другим речима тај појам означава нешто што не постоји већ нешто што подразумева одређене чиниоце али никога и ништа конкретно, тако да нема било какав утицај на било кога и било шта. Обраћање непостојећој институцији јесте потчињавање онима који раде противно српским интересима јер се избегава њихово помињање! Зашто не прозове УНМИК који би, према Резолуцији 1244 морао да има своју полицију? Зашто не и ЕУЛЕКС ако се хвале да су "мисија владавине права"? Зашто се не обрати КФОР-у? Зашто се не обрати и прозове Европску унију под чијим окриљем се води преговори у Бриселу? Наиме, када било ко из српске власти помене Брисел, то не значи баш ништа! Јер тако можете да одете на улицу, истакнете транспарент и тражите правду од пролазника! Кога је брига за то? Избегавањем прозивања оних који јесу одговорни, Петковић, а тиме и Влада Србије, заправо прихватају да они нису одговорни, дакле мире се са тим да нема ко да заштити Србе а то директно значи да они и не желе, не раде на било каквој заштити Срба. То и не чуди када знамо да су Бриселским споразумом и Устав Србије, као и УН Резолуција 1244 који су били најјачи међународни гаранти одрживог правног система, погажени и обезвређени. На тај начин почињена је најтежа велеиздаја у историји српског народа! Зато не елимо да слушамо лицемерна оправдања па још и да се преко тих Петковићевих лажи, прикупљају политички поени!

Поред овога, Петковић додатно иритира Шиптаре и подстиче њихову нетрпељивост наводећи да "антистрпско расположење и узаврела реторика коју свакога дана слушамо из Приштине генерише и стимулише овакве нападе према Србима".

Ово без сваке сумње јесте тако али антисрпско расположење међу Шиптарима је константно деценијама уназад а напади су се дешавали само онда када је Влада Србије повлачила своју подршку и остављала отворен простор Шиптарима за њихов продор, а сада се управо то дешава издајом коју чини Вучић и они који га подржавају. Овде је проблем што постоји и одговорност Владе Србије и њених чиновника!




http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html



Сву своју немоћ Петковић наглашава понављањем устајале фразе: "Због тога још једном тражимо и овим путем, а затражићемо и званично да се повећа безбедност у српским срединама на простору Косова и Метохије, а да међународне организације на КиМ изврше снажан притисак на власти у Приштини да прекину са политиком некажњавања и најоштрије санкционишу починице".

Дакле "још једном" - зашто ништа није учињено до сада?

Зато што издајом Косова и Метохијем, гашењем правосуђа, полиције и других државних служби на тлу покрајине, Вучићева влада се одрекла сваког ауторитета и моћи и остаје им још само ово што раде, објављивање јалових саопштења за јавност којима евентуално још неког Шиптара додатно револтирају и подстакну на  нови напад на Србе на Косову и Метохији.


* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com
* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Косовска Митровица: Тројица Албанаца претукла српског младића у насељу Бошњачка махала - КМ Новине

Косовска Митровица: Тројица Албанаца претукла српског младића у насељу Бошњачка махала Такозвана Косовска полиција привела је тројицу осумњичених Албанаца за напад на српског младића у Рано јутрос у северном делу Косовске Митровице три млађа Албанца физички су напала М.Д. (21) српске националности и нанела му повреде на руци и у пределу ока.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Kом Петру Петковићу треба веровати? И који од њих лаже - КМ Новине

Kом Петру Петковићу треба веровати? И који од њих лаже Директор Kанцеларије за Kосово и Метохију Петар Петковић за само 24 сата је изјаву да Србија не предаје електроенергетски систем на северу KиМ Албанцима, као што тврде поједине опозиционе странке, променио у - то је урадила Демократска странка 2001. године.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Иван Максимовић: ''Српска листа'' систематски прогања Србе са КиМ - под Вучићем најгоре до сада - КМ Новине

Иван Максимовић: ''Српска листа'' систематски прогања Србе са КиМ - под Вучићем најгоре до сада Видовдан никада није обележен срамније него од када о томе на Kосову и Метохији брину СНС сепаратисти.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

недеља, 22. август 2021.

Геноцид – константа хрватског односа према Србима

Геноцид – константа хрватског односа према Србима
"Да би свој наум остварили, макар и са закашњењем од дваде­сетак година, Хрвати су априла 1941. године, пошто су “открили” да су иранског порекла – никако словенског -, окренули леђа Краљевини Југославији, земљи која их је као страну поражену у Ве­ликом рату “произвела” у победницу"



И тако смо ми, Ватикан и бечки двор, 1836. године,
почели да стварамо хрватски народ
”.
                          Лајош Талоци (1857-1916)

“Хрватска енциклопедија” казује да је хрватска бановина из августа 1939. године “имала велико значење, јер је њоме обновље­на хрватска државност, изгубљена 1918., консолидиран је на­ци­онални простор, а… по први пут још од средњег вијека, већина хрватског народа се нашла у једној територијалној јединици”.

Заиста је тешко и замислити да се у тако мало речи може сабити толико лажи јер “хрватска државност” није ни постојала да би била “изгубљена 1918” – оно што се звало Хрватском нала­зи­ло се, вековима, да ли у саставу угарске краљевине, да ли ауст­риј­ског или аустроугарског царства, а наводни први хрватски краљ Томи­слав био је србски кнез -, нити је у тој наводној “територијалној јединици” постојало нешто што би се могло назвати “већина хр­ватског народа”.

Такво се “знање” заснива, између осталог, и на “открићу” из 2005. да се Хрватска простире све до Урала и да је “прамајка Хр­ва­та” била “божица Харахвати (Савасрати), заштитница учења, знаности и умјетности”, подупртом “Одјецима успоставе Банови­не Хрватске у хрватско-буњевачкој јавности” извесног Крешимира Бушића из исте године да је при њеном стварању “примијењено повијесно начело (подручја Краљевине Хрватске, Далмације и Сла­воније) те етничко начело – одузети су већински српски источни Сријем, котар Двор на Уни те Бока которска, а додани већински хрватски котареви из БиХ”, с тим што у њу “није укључила За­падну Босну (Турску Хрватску), те Барању и Сјеверну Бачку” где су, наводно, у “шест котара… имали апсолутну већину (Дарда, Батина, Суботица, Сомбор, Апатин и Оџаци), за које се уврије­жио назив Бачка Хрватска”.

“Знанствене” лажи у виду Боке Которске, “Турске Хрват­ске”, Барање и “Сјеверне” Бачке, “избушио” је знаменити хрват­ски историчар Фердо Шишић (1869-1940) скоро цео век пре него су домишљене, податком да 1606. године источна хрватска граница иде линијом Питомача-Грђевац-Стеничwак-Слуw-Доњи Косињ­ -уз Веле­бит до близу Новиграда – безмало налик оној Карло­баг -Карловац-Вировитица, те да његов “Преглед повијести хрватс­кога народа”, ка­питално дело хрватске историографије, Барању помиње једном једином напоменом да је током 15. века Барањска жупанија са седи­штем у Печују допи­рала преко Драве, до Папу­ка.

Бесмислицу о “шест котара апсолутне већине увријежене Бачке Хрватске” оповргли су 1918. године званични подаци римока­то­личких жупних уреда по Банату, Бачкој и Барањи (прикуп­ље­ни зарад сазива Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и оста­лих Словена из тих трију области) да је тамо, тада, живело нешто више од хиљаде (1.000), а мање од две хиљаде (2.000) Хрвата.

Што се тиче “Турске Хрватске”, из писма “неколико Херце­говачких Мухамеданаца за све остале”, објављеног средином фе­б­руара 1887. године у задарском “Српском листу”, види се да је фратарски “Народни Лист” почео да пише “о мухамеданцима, као тобожњим Хрватима”, да ће они “све бити прије, само Хрвати ни­кад ни дови­јека”, да се “хрватског имена… до окупације (1878 – ИП) овђе никад чуло није… дочим смо за српско име од увијек зна­ли… На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ва­ше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски… Одавно смо се накањивали, да вам једну за увијек ре­чемо, но оклијевали смо све дотле, док и ваши безобразлуци ни­јесу границу прекорачили”, те да “вам просто велимо: да ви то лажете а за лажце све ћемо вас… др­жа­ти”. Утолико пре што је би­скупија мостарска основана 1625. године “без верника, без црка­ва, без свећенства”. (Исти “калуп” примењен је касније по Босни где је нај­већи број католичких цркава изграђен после Првога свет­ског рата. Када се Давору Периновићу, поримљеном изданку тре­бињске свештеничке породице, омакло да пре тридесетак година тај податак саопшти у својству високог функцио­нера ХДЗ-а за Босну, морао се спасавати бекством у Немачку).

Нека што се у Херцеговини није чуло за Хрвате, она и није у хрватском видокругу, али ни Хр­вати из околине Загреба “ни за се нису знали да припадају извесној хрватској на­родности”, тако да је један хрватски “племениташ” говорио да би “радије свога коња сматрао припадником хрватске нације, него свог сељака”. Кад је већ тако, не треба се чудити запису Јулија Бенешића (1883-1957), књижевника и лингвисте, из 1911. да се “још стиде сријемски мом­ци да гласно за себе рекну, да су Хрвати”, нити сведочењу лингвисте Стјепана Ившића (1884-1962) да му је, док је на две-три године пре Великог рата истраживао посавске говоре, један стари информатор из околине Ђакова, на питање “шта је”, односно које је нације, рекао: “Кажу, да се зовемо Рвати”.

Сведочанство о томе “да је име Хрвата по Босни и Херцего­вини сеоском сви­јету посве непознато” оставио је са својих путо­вања и Антун Радић (1868–1919), књижевник и политичар, као и нешто раније фра Иво Франо Јукић (1818–1857), књижевник, за­пи­сом да Крајишници “од Хрватах не знају нит имена”.

Добро, Дубровник је Хрватима километарски нешто ближи од Боке, али је у њему и његових 14 “одломака”, 31. децембра 1890. године пописано 11.177 житеља, од којих 10.327 римокатолика, 546 православних, 1 унијат, 225 еван­ге­ли­ста и 79 Јевреја. Од њих 9.713 “говори у кући” српски, 716 талијански, 19 словенски, 2 ру­ски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 мађарски. Што значи: као ни по Истри и Кварнеру педесетак година раније, ни у Ду­бров­нику тада није било ни једног јединог Хрвата, а Јеремија Мит­ро­вић (1910-2011), историчар и библиотекар, пише да “до назад ма­ло година амо не бијаше настањених ни цигли један Хрват”, а 1896. године “има их само четири”.

Када је загребачки “Вијенац” 1890. године позвао “мостарске Хрвате” на “народно слав­ље у Макарску”, један савременик запи­саће да у Мостару нико не зна за Хрвате и запитаће се откуд Хр­вати тамо, “кад је Мостар главни град ‘Војводине св. Саве’, у коме су вазда живје­ли чисти Срби од три вјере”. И не само у Мостару, већ и другде јер је и политичар и историчар Фрањо Рачки (1828–1894), према писању Педра Рамета (Лондон, 1949), професора поли­тичких наука у Норвешкој, “смјело изјавио да нема основа за нацио­нално издвајање Хрвата од Срба, јер они уствари и јесу Срби. По његовом мишљењу само их римски католицизам и жеље Ватика­на спре­чавају да се изјасне као Срби”.

Све што је довде изложено, озваничио је Хајнрих Бенхаус, главни картограф Аустријског царства, објављујући 1846. године етнографску карту Аустријског царства са подацима да је на про­стору данашње Хрватске живело два милиона шестсто четрдесет три хиљаде (2,643.000) Срба и осамсто тридесет шест хиљада (836.000) Хрвата.

Годину дана касније, Бенхаус је објавио етнографску карту бал­канског дела Османског царства, која сведочи да је на простору данашње Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине живело 99% Срба, док су онај преостали један проценат чинили “припадници осталих народности, националних мањина и етничких група”, без иједног Хрвата јер су они, како су показали изложени примери, на томе пространству били “непозната врста”.

Све што се у наредном веку дешавало са Србима затеченим у римокатоличком окружењу, утемељено је на геноцидној одлуци свехрватског римокатоличког конгреса који је септембра 1900. године прописао као обавезу да до краја 20. века све што је у Хр­ватској мора бити хрватско, а све што је хрватско мора бити рим­о­католичко.

Подразумева се да је таква одлука могла бити донесена само по налогу и под заштитом Свете Столице познатије као Ватикан. Директна потврда за то добијена је крајем јуна 1914. године, кад је аустријски амбасадор у Ватикану известио бечкога цара да “па­па и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи Монархије и… као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њеног опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за ка­толичку цркву да (у борби против православља) одобри све што може учинити да по­служи томе циљу”.

Аустрија је тридесетак дана касније ушла у геноцидни рат против Србије, а Хрвати су јој у томе пружили пун допринос, на­ро­чито у Мачви – у “рату” против незаштићеног цивилног ста­нов­иштва. Рат је трајао колико је трајао, Аустроугарска није успе­ла да га преживи (тога се папа прибојавао), а Хрвати су се самопро­гла­сили за њеног наследника; и данас сматрају да њима припада “по­вијесно” право на територије које су се дуже или краће време на­ла­зиле под аустријском или угарском окупацијом.

Да би свој наум остварили, макар и са закашњењем од дваде­сетак година, Хрвати су априла 1941. године, пошто су “открили” да су иранског порекла – никако словенског -, окренули леђа Краљевини Југославији, земљи која их је као страну поражену у Ве­ликом рату “произвела” у победницу, стали уз нацистичку Немачку и Хитлеров налог да “најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи при­лив словенске крви… Мора се развити посебна техника истребљења. Шта значи истре­б­љење? Да ли се под тим ми­сли на уништење читавих народа? Наравно, тако ће по прили­ци ствар испасти… То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спре­чи даљи пораст словенских народа”.

Хрватски учинак у томе Хитлеровом подухвату није бројча­но препознат јер је власт покојнога Тита успела да геноцид уста­шке Независне Државе Хрватске над србским народом претвори у “победу” над фашизмом. Само се око усташког логора у Јасе­нов­цу “врти” цифра од око 700.000 побијених Срба, иако београд­ска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. страни цитира Потврду команде мјеста Новска од 5. јуна 1945. године, којом “Потврђујемо прими­так докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која доку­мента садрже списак побијених лица у логору Јасеновац”, са ви­ше од милион имена.

Јадовно и друге јаме по Велебиту, Пребиловци и безданице по Херцеговини, логор на Пагу, Глина, Сремска Митровица, Ми­ло­шевићи, Стари Брод на Дрини, безбројна друга стратишта по крајевима на дохвату усташке “уљудбе”… доказ су непрекидности хрватског геноцидног односа према Србима и србском право­слављqу. Да се заиста радило о геноциду невиђених размера, казује и један послератни податак Србске православне цркве да је србски губитак током Другог светског рата био око 2,400.000 душа, без навођења колик је и чији био “учинак”; у целој ондашњој Југосла­вији, Немци за “своје” признају “свега” око 300.000, не само Срба.

У складу са паролом коју је ЈахачСаЧелаКолоне истурио на десетак дана по уласку у ослобођени Београд да се “његови” у Ср­бији морају “понашати као окупатори”, геноцид над Србима настав­љен је кроз одлуку о “унапређењу” свих римокатолика у Хрвате и кроз разбијање србске нације и стварање вештачких нација: ма­ће­донске, црногорске и муслиманске.

Како се од дана Јахачеве смрти већ назирала 2000. година, она коју су Ватикан и Хрватска видели као крајњу за уништење свега што у Хрватској није хрватско и римокатоличко, рат за опстанак србскога националног и духовног бића (1990-1995) на подручју бро­зовске Хрватске окончан је изгоном око 800.000 хиљада Срба; број поримљених Срба, углавном оних који су обележавани као “урбани”, заувек ће остати непознат.

Како се Хрвати упорно сматрају наследницима некадашњег аустроугарског царства (то му “признаје” и Ватикан), папа Јован Павле Други (Карол Војтила, 1920-2005), посредовањем кардина­ла Анђе­ла Рафаела Сода­на (1927), августа 1992. године позвао је војне снаге За­пад­ноевропске уније и Северноатлантског пакта познатијега као НАТО да поведу крсташки рат против Срба из Босне; ти­ме је дао благослов за све што су хрват­ски римо­като­лици и босански муслимани чинили до тада против Срба.

Нека за сам крај буде речено да је хрватску антисрбску иде­о­логију, ону на коју се доцније накалемило усташтво, осмислио Ан­те Старчевић (1823-1896), политичар и публицист, данас у Хрват­ској познат као “Отац домовине”. Баш због његове “идеологије”, бискуп Јосип Јурај Штросмајер (1815-1905) за кога се не може ре­ћи да је “навијао” за Србе, писао је своме нешто млађем савре­ме­нику Фрањи Рачком да Анте Старчевић “није човјек при себи; лу­до пише; ни праве учености, ни праве духовитости, него ташта и празна глава”, те да је “чудо, како човјека толи болесна и блесава могу неки људи слиједити”.

Мада, за надмоћ лудости, глупости и будалаштина којекак­вих хрватских “политичара” и “хисторичара”, њихових “знанстве­них” патрона из хрватске академије и, нарочито, најразличнијих подстрекача и заштитника с антиправославног фашикратског За­пада, не само из Ватикана, у Србији су најзаслужнији они које бије глас да су интелектуални врх.

Нажалост, само се можемо запитати докле тако.

Илија ПЕТРОВИЋ Алек РАЧИЋ


 

* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com
 
* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Сведочење преживелог: Усташе комунистима свечано предале логор Јасеновац па заједно убијали Србе - КМ Новине

Мане Вековић - Четник који је преживео крематоријум у Јасеновцу гледаоје убиство војводе Павла Ђуришића алиикако усташе званичнопредају партизанималогор а онда га заједно воде неко време! Покољ четника из уже пратње војводе Павла Ђуришића преживео је Мане-Манојло Вековић, командант гарде у одступници, родом од Мојковца.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Усташе слале Србе као робове у Норвешку - КМ Новине

Усташе слале Србе као робове у Норвешку Усташе су у Норвешку током Другог светског рата послале више од Он је у обраћању на конференцији Кнут Фловик Торесен о голготи нашег народа - више од половине је страдало у логорима.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Ексклузивно: Ватикан скрива усташку пљачку - КМ Новине

Амерички адвокат Џонатан Леви тражи од Хрватске и "Свете столице" да врате Србима, Јеврејима и Ромима, убијеним у логорима НДХ, злато, сребро и накит који је отет од усташких жртава "Долазак Зорана Милановића на чело Хрватске и његов став да усташама нема места у данашњој Хрватској оснажио је надаља потомака српских жртава у Јасеновцу и другим усташким логорима смрти, да ће хрватски председник помоћи да се исправи неправда начињена Србима, Јеврејима и Ромима.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Српски став    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању