Вести:
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове

уторак, 03. септембар 2019.

Каменоване куће српских повратника код Задра

Задарска полиција истражује инцидент у којем су по наводима СДСС-а у суботу рано ујутро у Биљанима Доњим каменоване куће неколико српских повратника.

#Zadar, #Hrvatska #Povratnik #Srbin #Nasilje
Фото: Илустрација











 
Из полиције је саопштено да је у у суботу око 13 сати од 60-годишњег хрватског држављанина примила дојаву о нарушавању јавног реда и мира у Биљанима Доњима које се догодило око четири сата ујутро.

Након те дојаве на место су упућени полицијски службеници, рекли су у у задарској полицији, наводећи да настављају да прикупљају информације како би се утврдиле све околности.

СДСС-ов саборски заступник Борис Милошевић рекао је у понедељак да су у суботу у Биљанима Доњим каменоване куће неколико српских повратника, уз претње и вређања на националној основи и да су тај догађај мештани пријавили након чега је направљен полицијски извјештај.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Srpska_Lista, #Kosovska_MItrovica #Izboden #Dečak #Srbin #Косово #Метохија #Србија #Štrpce #Kosovo Metohija #Srbija

недеља, 01. септембар 2019.

За Србином убијеним пре 16 година у Церници на КиМ, остало писано сведочанство о страдању

Након окупације КиМ од стране Кфора и међународнме мисије УНМИК, у селу Церница код Гњилана, 1. септембра 2003. године убијен је седми по реду Србин, Миомир Савић (35), а неколико Срба теже је рањено.

#Церница, #Гњилане, #Окупација #Жртве #Убиство #КФОР #Косово #Метохија #Србија #Kosovo #Metohija
Поглед на Церницу из снајперског гнезда америчких војника, у време када је убијено највише Срба!





Због неадекватне и неблаговремене медицинске помоћи, Миомир је издахнуо у америчкој војној бази Бондстил код Урошевца.

На месту где је убијен, данас стоји плоча са натписом: "ХЕЈ ЧОВЕЧЕ, ПОГЛЕДАЈ МЕ, СТАНИ, ШТО МЕНЕ УБИ, А ДРУГЕ РАНИ, МОЈА ДУША МЛАДА РАЊЕНА, У НЕДОГЛЕД ОСТАЛА УСАМЉЕНА. МИЛЕ"



Миомир Савић, у време када је убијен, био је учитељ у школи у Церници, а пре 1999. године радио је као саобраћајни полицајац у Гњилану.

Косовске власти ни након десет година нису успеле да пронађу убицу Миомира Савића.

Меморијални турнир у фудбалу Миомир Савић - Гуџа организује се сваке године у селу Партеш.

До дана када је настрадао водио је дневник догађаја у селу Церница.


Део трагичних сведочења Миомира Савића

Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници.

Миомир је водио дневник и оставио сведочанство о данима терора над сељацима, о небројеним прогонима, бомбашким нападима и гранатирањима, пуцањем из кола у пролазу, пљачкама, паљевинама, убиствима и киднаповањима. Све то имало је само један циљ - да Срби побегну из села. Остало је сведочанство о уништавању имовине, био је сведок и првог напада на цркву Св. Илије 7. јула 1999, а доживео је и њено коначно разарање 4. јануара 2000. године, када је минирана и разнета у ваздух. Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници. Сваки живот има свој смисао, а ја осећам част и обавезу да теби, читаоче, пренесем ове трагичне догађаје његовог кратког живота (1968-2003).


Сахрана Миомира Савића

Напади почињу у сумрак

Оно што ћете прочитати је у малом испричана прича о читавом Косову. Миомир Савић је децу у Церници учио до доба кад су били спремни за средњу школу. Поштован у својој заједници, приметно посвећен свом позиву, образовању и учењу, потпуно је природно то што је одлучио да води дневник о догађајима који су се одвијали у селу. Први запис је из 14. јуна 1999. године када су Албанци извршили први напад на српске куће у селу, тог истог дана, недуго након уласка НАТО/Кфор трупа на Косово. Напад је извршен из Смакића Махале, дела села насељеног Албанцима. Мета су биле српске куће, те су многе од њих оштећене ватреним оружјем. Нападачи су, без разлике, пуцали на сваку српску кућу, али, срећом, није било жртава. Кфор није интервенисао. То је била тек претходница онога што је требало да се деси, а према дневничким записима од 14. до 28. јуна 1999. године ови напади ниског интензитета настављали су се сваког дана, обично почињући у сумрак. Током дана крали су, уз уперено оружје, личну имовину, аутомобиле и стоку.

А онда 28. јуна 1999, на сам Видовдан, напади су постали интензивнији. Мноштво Албанаца, наоружано разноврсним оружјем, напало је Србе. Постарији човек, Живко Савић, умро је од срчаног удара, који је засигурно био последица шока због напада који је трајао три сата. Одсуство Кфора било је очигледно, а није неразумно у овом случају закључити да су се нападачи осећали још и охрабрени одсуством одговора од стране Кфора, јер су и напади од тада постали учесталији и смртоноснији.



Први од многих киднапованих Срба из Цернице био је Добривоје Костић, отет 2. јула 1999. године. Одвели су га у Гњилане, у бившу зграду ЈНА. Пре него што су га пустили, испитивали су га и тукли ланцима. Он је један од ретких који је успео да измакне канџама УЧК. 7. јула 1999. године Албанци су полили бензин око улаза у цркву Св. Илије, натопивши бензином неке крпе на вратима. Онда су бацили две бомбе у покушају да бензин запале. Срећом, нанели су нека мања оштећења споља. Албанци су 8. јула 1999. започели нову тактику, пуцајући ка селу светлећим мецима из оближње шуме. Од погодака светлећим мецима запалило се неколико кућа и амбара, па је тако изгорела храна за стоку. То је приморало многе Србе да стоку продају, јер више нису имали чиме да је хране, а напади на сељаке који су радили у пољу постали су све чешћи.

Ни дан без терора

А напади се више нису бројали данима, већ недељама, и само су се настављали:

8. јул: Српске куће горе. Запаљени амбари Живојина Костића и Звонимира Јанковића. Оштећени кућа и амбари Уроша Стојановића.
10. јул: запаљен део куће Миланке Стојковић
11. јул: Запаљен и остатак Миланкине куће
11. јул: нападнути сеоски чобани, међу којима је било и деце, док су чували стоку.
12. јул: Прославља се Петровдан. Оружани напад на групу Срба пред продавницом Марка Петровића. Рањени су Драго Живковић, из оближњег села Партеш, Саво Петровић и деца власника продавнице.
15. јул: ош један напад на чобане док су чували стоку.
17. јул: Бачена бомба на кућу Небојше Стојановића
18. јул: Кфор је вршио преметачину у кући Небојше Стојановића, која је претходног дана била мета бомбашког напада. Небојшу су припадници Кфора ухапсили и одвели. Држали су га у притвору пет дана.

„Уместо да траже терористе који су вршили нападе на Србе, њихове домове и имања, припадници Кфора би претресали нападнуте српске куће, узнемиравали и хапсили Србе“. Један од припадника америчког Кфора рекао је Миомиру да „Срби бомбе бацају сами на себе“.

Кфор хапси и притвара Србе

20. јула, два дана након што је притворен Небојша Стојановић, његов педесетпетогодишњи отац Божидар, инвалид, убијен је крај своје куће. Жртва је убијена хицем у главу из велике близине. Кфор није могао, или можда није хтео, не само да тражи убицу који је злочин починио у сред дана, него ни да га идентификује.

Напади на куће се настављају. У међувремену, Кфор непрестано хапси и притвара Србе из села након претреса кућа. Један припадник америчког Кфора признао је једном од Срба из села да тако поступају јер Албанци из села нешто дојаве у вези са својим комшијама Србима.

Звуци граната - свакодневна „песма“

22. јула 1999. године бачене су две бомбе у двориште куће Милорада Симића. Једна је експлодирала, а другу су касније уклонили припадници Кфора.

http://dengalnaserben.weebly.com/uploads/2/4/4/6/24463486/9360284.jpg?666
Након једног од бомбашких напада у Церници

Убрзо након тога, Кфор је извршио претрес у кућама Светислава и Миливоја Спасића. Причинили су штету у кући и присилили укућане, укључујући и петоро деце, која су имала од три месеца до четири године, да од два до четири изјутра чекају ван својих кућа, док је Кфор, наводно, по кућама тражио оружје. Као што и сам читалац може да замисли, Срби, становници Цернице, како се то јасно види из Момировог дневника, осећали су не само да се Кфор прави да не види етничко чишћење које се дешава у селу, већ и да саучествује са злочинцима, јер, са једне стране, оптужују жртве, а са друге и не покушавају да злочинце пронађу и да примене закон.


Беспомоћни и неми Срби су посматрали зло

Како је време текло, из јула у август, напади су се настављали: пушчана паљба, бомбе, крађе, уништавање имовине. При свему томе, Кфор је хапсио Србе, а с времена на време претресао српске куће у пратњи Албанаца из села. Звук граната којима су гађане српске куће постао је песма која се у Церници понављала сваке ноћи, читавог лета и у рану јесен 1999. године.

29. септембра 1999. нападнута је, и то не први пут, кућа Владимира Савића, Миомировог оца. И док су се Миомир, његова супруга и двогодишњи син спремали на спавање, тек што су ушли у спаваћу собу, бачена је бомба на прозор. Срећом, одбила се о прозорско стакло и експлодирала напољу. Нападачи су виђени како беже и чак су идентификовани, али, као и увек, Кфор против њих није предузео ништа. Уместо тога, нашли су за сходно да ухапсе Миомира и да претраже неколико оближњих српских кућа.

28. новембра 1999. године национални празник Албаније локални Албанци прослављали су дивљајући кроз село, пред очима припадника Кфора, који су у селу стационирани. Колима су непрекидно кружили улицама села, машући заставом Албаније, каменовали куће и претили да ће да побију све Србе у Церници. Оштетили су многе куће и баште, и као што Миомир бележи у свом дневнику: „Срби су немо посматрали из својих домова, уплашени за своје животе“.

Ево шта каже запис 3. децембра 1999. године:

„Један од најтрагичнијих догађаја десио се у Церници трећег децембра. Уз куће Слободана Васића и Драгана Петровића, смештених на граници српског и албанског дела села, у махали Смекићи, постављена је велика количина експлозива. Експлозив је даљинским управљањем детониран у 18 часова.“

Ово је само део о страдању Срба у овом косовско-метохијском селу.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Церница, #Гњилане, #Окупација #Жртве #Убиство #КФОР #Косово #Метохија #Србија #Kosovo #Metohija

петак, 30. август 2019.

Провокација или претња? На зиду гробља у Витини исписани про-терористички графити (ФОТО)

Неколико про-трористичких графита исписано је уочи Велике Госпојине на зид српског православног гробља у Косовској Витини

) #Kosovo #Metohija #Kosovska_Vitina #Srbija #Šiptari #Izbori #Mediji #Propaganda #Vesti #Separatisti #Žrtve #kmnovine
"Само" провокација или претећи натписи на зиду српског гробља у Косовској Витини / Фото: КМ Новине

Увредљиви и претећи натписи на албанском језику "УЋК" (терористичка организација косовских Албанаца)  и "УЋПБМ" (терористичка организација Албанаца из Прешева и Бујановца) исписани су на зиду српског православног гробља у Косовској Витини у ноћи 27. на 28 август, уочи прослављања Успења Пресвете Богородице, хришћанског празника у народу познатог као Велика Госпојина.

Намера је промишљена и добро испланира а то нам говори чињеница да је Велика Госпојина празник који овај градић прославља. Део обележавања празника јесте и преподневни одлазак на гробље када се у молитвеном расположењу пале свеће за покој упокојених. Очигледно је да су починиоци то добро знали и желели да постигну што јачи ефекат код Срба па је неколико натписа освануло управо на зиду који ограђује гробље.

Осим тога путем који пролази крај гобља, поред тог зида, редовно пролазе сви Срби из Врбовца, Грнчара и Бинча, овдашњих српских села који такође посете градић на дан његове славе.

) #Kosovo #Metohija #Kosovska_Vitina #Srbija #Šiptari #Izbori #Mediji #Propaganda #Vesti #Separatisti #Žrtve #kmnovine
Зид је пажљиво изабран јер осим што се налази улаз на гробље туда пролази и пут којима се сви Срби из овог краја крећу / Фото: КМ Новине

Мештани ово није уплашило али стално подсећање на мржњу Шиптара према овдашњим Србима гомила притисак, изазива немир и стрепњу. Питање је дана када ће рука која је спрејем исписала графит мржње, држати оружје са намером да убије. И ово је само још један знак да Шиптари Србе неће оставити на миру и да су приче о заједничком животу, под влашћу Шиптара, више невероватне од било које бајке.

Као и обично, случај је пријављен такозваној "косовској полицији". Њени службеници су изашли на лице места, извршили увиђај и наредили да се натписи префарбају!

) #Kosovo #Metohija #Kosovska_Vitina #Srbija #Šiptari #Izbori #Mediji #Propaganda #Vesti #Separatisti #Žrtve #kmnovine
Такозвана "косовска полиција" наредила да се натписи префарбају! Срби сумњају да је намера да се злочин прикрије. / Фото: КМ Новине

Овдашњи Срби то доживљавају као прикривање "злочина". Оно што их такође узнемирава јесте да о томе ни један медиј на српском језику није јавио иако је уобичајена пракса да се то чини. Осим тога, напади на Србе у овом граду уопште нису реткост. Прећуткивање се тумачи као "сарадња" са политичарима из централне Србије, тачније Београда, који ових дана све више агитују да се опет изађе на шиптарске сепаратистичке квази-изборе. Приказивање реалног стања им не би ишло у прилог јер управо покушавају да стање прикажу као побољшано од како су основали "Српску листу" и дају јој пуну подршку за учешће у сепаратистичким квази-институцијама.

) #Kosovo #Metohija #Kosovska_Vitina #Srbija #Šiptari #Izbori #Mediji #Propaganda #Vesti #Separatisti #Žrtve #kmnovine
Натписи се налазе на самом улазу у гробље / Фото: КМ Новине

Такав став осим што обесхрабрује Србе којима се показује да немају подршку матичне државе, због чега се све чешће исељавају, додатно охрабрује шиптарске нападаче да наставе па и појачају притисак на преостале Србе не само у овом крају већ на целом Косову и Метохији.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Kosovo #Metohija #Kosovska_Vitina #Srbija #Šiptari #Izbori #Mediji #Propaganda #Vesti #Separatisti #Žrtve #kmnovine #kmnovine

субота, 24. август 2019.

Иван Максимовић: Дивљи пси Гораждевца

"Ко су, у ствари, дивљи пси Гораждевца? Питање на које нам они сами дају одговор. Довољно је да само мало ослушнете... "

#Ivan_Maksimović #Goraždevac #Izdaja #Novinar #Mediji #Politika #Žrtve #Kosovo #Metohija #Peć #Srbija
Споменик свим жртвама у Гораждевцу од 1998 до масакра деце на Бистрици / Фото: Иван максимовић, КМ Новине



















Пише: Иван Максимовић



Гораждевац.
Јун, 2018.


“Где су деца убијена”? - питао сам да ми неко покаже пут. Најужасније питање које можете некоме да поставите.

“Тамо, ено тамо”, показује ми мештанин руком, некако као невољно.

Сезона пољских радова је у јеку, готово непрестано брује трактори одлазећи на околне њиве, али само на оне “безбедне” тик уз село.

Гледа у фото-апарат који носим, па у мене. Настави са искреним поштовањем: ”како хоћете, али боље је да не идете”.

Савет од оних ненаметљивих, искрених и за које знате да је најбоље послушати их. Иако не знате зашто је тако најбоље...

Метохијска котлина је налик царској круни. Благо брежуљкаста, оивичена је ободима Шар-планине, Проклетија, Јуничких планина, Паштрикa, Мокрe Горe... шиљатим и стрмим попут подигнутих руку свештеника у олтару, отворена је једино ка небу. Један од бисер-градова те круне јесте и Пећ, одакле се у правцу југозапада на неколико километара удаљен налази Гораждевац. Овдашњи Срби су отворени, срдачни и доброћудни, а истовремено јаки и истрајни.

Први писани помен села налази се у повељи краља Стефана Првовенчаног манастиру Жичи из 1220. године што говори да је Гораждевац, само званично, преко сто година старији и од Пећке патријаршије! Сведок старине и живи траг нашег постојања у прошлости налази се на сеоском гробљу. Најстарија сачувана црква - брванара у Србији је баш овде, изграђена је почетком 17. века и посвећена Светом Јеремији.

Најстарија црква-брвнара у Србији налази се у Гораждевцу / Фото: Иван Максимовић, КМ Новине

Између осталог, занимљива је и по томе што је изграђена без иједног ексера.

Но, пред црквом, прећутани, успиње се храст широке крошње и врхова који се на ту висину уздижу већ неколико векова, мештани верују и пре саме цркве која је потом изграђена на месту тог записа.

Ово, у правцу Албаније најистуреније метохијско село настањено Србима, од нешто више од две хиљаде колико их је живело пре рата, данас броји упола мање услед бројних насртаја Шиптара. Што је и те како за дивљење јер живе у окружењу у коме су преко шездесет пута бројнији Албанци вазда жељни њихове крви, живота, земље...

“Волео је земљу, више него нас” прича Веско Кастратовић о свом оцу Душану чији гроб уређује пред четрдесетодневни помен. “Тешко смо живели, нисмо имали капитал, али волели смо земљу, волели смо да је радимо” каже то од срца, ширећи руке као да нешто признаје.

Волели су и да, кад на тој земљи посвршавају све животне послове и кад ојача нараштај који ће се са њом и рвати и грлити је, отимајући од ње за себе али и од себе за њу, да у њој буду сахрањени.

И веома кратак разговор са њима довољан је да осетите да су они достојни наследници некадашње царске Србије која се баш са тог простора расцветала овим делом Европе. Свако од њих је својеврстан споменик надљудској упорности последњих Срба стотинама километара иза “сигурне линије”, да сачувају своје. А својим, све нас.

Веско Кастратовић крај спомен-чесме подигнуте у част
српским полицајцима из овог села погинулим 1999. на бранику
отаџбине / Фото: Иван Максимовић, КМ Новине
“Хтели смо Гораждевац да збришемо са лица земље. Камен на камену да не остане, ништа, никакав траг - тако ми каже Шиптар” загледа се Веско у мене запањен тим сазнањем и после више година. “Радио сам са њим, знам га дуго. За остало не знам али то му верујем” завршава Веско ограђујући се речима од било какве сумње коју би саговорник могао да изнесе. Мада за тим нема потребе. Деца убијена на Бистрици потврђују његове речи више него што би то могло било шта друго.

Желео сам да одем тамо где се то догодило. Себе ради. Да на том месту искушам сопствено срце, да чујем какви ће бити његови откуцаји тамо где су дечији престали.

Мештанин, који ме добронамерно саветује да не идем тамо, изразом лица показује да разуме жељу новинара у Гораждевцу да обиђе то место. На тренутак се замисли... Његова непосредност није скривала ништа па ни заштитничко расположење.

После кратке паузе понови: “боље је да не идете. Није далеко али има дивљих паса. Бежите од њих”.

Изненадио ме је. За дивље псе никада раније нисам чуо да постоје осим у Африци где их је оскудица хране у насељима натерала да се сами организују и лове за себе па постали дивље звери. У Србији, па ни у овом њеном страдалном и готово заборављеном селу, нисам могао да их замислим. Ако их има у мојој глави су вероватно изгледали много крволочније него што заиста јесу.

Можда је то рекао да ме не би увредио прозивањем моје “храбрости” па да, наивно се доказујући, ипак одем. А овде је доста зла било и за векове који ће доћи. Не знам...Не мислим да ме је слагао, у ствари сам му поверовао јер је деловао искрено а ништа није имао од мог одласка или неодласка на то место.

Гораждевчани као да су се окумили са несрећом. Поштују је али се труде да је што ређе "срећу".

Недалеко одатле почињао је пут којим је стотинак српске деце 13. августа 2003. пошло на Бистрицу на летње купање. Дошао сам до његовог почетка. Утабан, широки земљани пут пресеца њиве усева зрелих за жетву кривудајући између високог жбуња и багрења којима је целом дужином омеђена и скривена готово као правом шумом.

Пут којим су деца 13. августа 2013. пошла на Бистрицу / Фото: Иван Максимовић, КМ Новине


Заиста, пут који води ка пољима, какав свако друго село има а опет, срећом, нема ни једно друго.

На свом завршетку пут се среће са Бистрицом која туда шапатом протиче. Сазнање о “дивљим псима” спречавало ме је да наставим. Нисам желео да утврђујем њихово постојање јер бих се осећао сувише глупаво ако би ме напали, а упозорен сам...

На том месту, са леве стране пред широким улазом једне од њива која се пружала ка природној раскоши овог дела метохијске котлине, која би и ренесансне сликаре оставила без даха, налазила се полуоборена капија од тараба крај којих је на тренутке шуштала кеса закачена за некакву сасушену грану. Час тихо, као да злослутно дозива, можда се чак и подсмева... час је вијорила неконтролисано под налетом ветра, па се примири и тек залелуја.

Тешко је рећи ово, као да вичући изоговарате недоличне речи у храму Божијем, али... убијена деца Гораждевца су заборављена. Овде кажу да је још око три - четири године живело јако сећање на њих, упорност да се због дечијих жртава остане по сваку цену. А онда су Срби заборављени, одбачени, угрожени, полако почели да се осипају из Гораждевца. Своју истрајност већ су доживљавали као сопствену глупост. Док свет поред њих наставља да живи, они су се прилепили уз камен и сродили се са њим. А никоме ван Гораждевца то више ништа није значило.

Један заиста мали број њих из овог села, шака јада и то правог, од раније вичних или брзо привикнутих политичком лову, започели су рад на “мултиетничким” пројектима са Шиптарима. Те активности су до данас прерасле у отворено промовисање творевине чијем је темељу жртвована крв њихове деце и, разуме се, редовне и високе личне приходе. Наравно, не говорим о родитељима али деца су убијена јер су били Срби из Гораждевца а не зато што су то били Панто Дакић и Иван Јововић, имена ништа нису значила шиптарским убицама - пуцали су у њих да убију само зато јер су то српска деца. Надали су се да ће смрт деце отерати Србе из Гораждевца, онако како би то Шиптаре отерало. Зато су то деца не само свих Гораждевчана, него свих нас Срба.

Детаљ споменика гораждевачким жртвама / Фото: Иван Максимовић, КМ Новине














Нажалост, њиховом смрћу се почело испрва скривено а онда и отворено трговати. Правдало се “морањем живота” а у ствари се нарочито обилно плаћало, да засити и најдубљу похлепу. Све то потпуно некажњено пред очима оних чији је посао био да не дозволе и који су могли да спрече подршком или узбуњивањем народа - политичари и новинари. А управо су они постали највећи трговци. Ни наде ни утехе ниоткуда није било, данас још мање. Само је тако могао да се згади отпор оним бројнијим Србима који тада од жртвовања своје будућности националним интересима, почињу да се окрећу будућности сопствене деце. Ово нарочито, као и у осталим деловима Косова и Метохије, од априла 2013. године и парафирања Бриселског споразума.

Преузевши власт у своје руке, ови политички “трговци”, истински лешинари који ту своју природу сада већ преносе на своје нараштаје који их бестијално надмашују, преузимају у руке све области живота а тиме и изворе прихода којима у потпуности контролишу живот преосталих Срба. Себи и укућанима обезбедили су истовремено више радних места, која и не обилазе али примања пристижу редовно. Онима који им се подају и служе, поделе тек на кашичицу а сваког ко није желео да се прља у њиховој бари, оставили су без запослења и икаквих могућности да преживи суровост овог гета. Због тога је до сада већ око 100 младих напустило Гораждевац, нашло посао у неком другом месту и постало, највероватније, заувек изгубљено за овај крај. Родитељи многих се кају што своју децу нису још раније послали породицама по белом свету које су их позивале да се склоне након масакра на Бистрици. Учинили би то, само да су знали у шта ће претворити Гораждевац.

Ако се не заустави овај убилачки, зверињи, демонски савез новинара и политичара, у последње време чак и оближњег монаштва, који скупа сатиру и албанизују Гораждевац, у њему ће остати само они који се подају убицама деце док се и сами не поистовете са њима.

На страни супротно од тараба крај којих је шуштала кеса, налази се отворен простор према њивама наслоњеним уз само село. Трагајући за добрим местом одакле би се могла забележити “чиста” фотографија тог краја, наиђем на мртвог гаврана у трави под дрветом. Сагнем се да погледам да ли је упуцан и убрзо, са дрвета удаљеног око 200 метара, чујем грактање на које нисам обраћао пажњу, још увек. На гаврану није било уочљивих трагова насилне смрти а око очију и кљуна су већ милели ситни, жути црви.

Вране / Фото: Иван Максимовић, КМ Новине
Грактање је постајало све учесталије и гласније. За тили час окупило се читаво јато врана и кружило над дрвећем изнад моје главе. Да није било тих крошњи, које су баш на том месту биле високе, спустиле би се на мене да ми очи ископају канџама штитећи мртвог члана свог јата! Стајао сам испод и постиђен посматрао како неуморно круже и гневно гракћу. Није било никаквог знака да ће одустати док не одем. И нису. Отишао сам а грактање се још дуго чуло.

Положај људи из овог села Веско Кастратовић описује бритко: „...смрт је најближа, ако си Србин!".

Они желе да живе, ту где су рођени, где су се њихови преци рађали пре него што су српски патријарси тај крај изабрали за своје седиште. Та жеља је оно што животом напаја читаву Метохију. Боре се али су сами. Дословце против свих на другој страни, као никада раније. 

Улазио сам у село и више нисам био сигуран - да ли се удаљавам од дивљих паса или идем ка њима? Одлазим оданде где вране штите мртве чланове свог јата а идем ка онима који распродају своју убијену децу. Ко су, у ствари, дивљи пси Гораждевца? Питање на које нам они сами дају одговор. Довољно је да само мало ослушнете... неку од новинарских прича из Гораждевца.

Иако посустају мештани своје село виде у најбољем светлу, местом као ни једним другим на свету, што и јесте... Али за придошлицу, који ствари жели реално да види, Гораждевац јесте дом смрти. Јер смрт не станује тамо где жање, него тамо где жање необуздано, где крвнички чупа корен. Где убија младост, будућност, где брише прошлост... Где се не јавља само као нешто што окончава живот, него буја и у другом облику. Човека оставља жива а биће му смрви, умртви сву људскост у њему да остане звер подивљала од похлепе. Док од човека не постане дивљи пас! То је оно што се управо дешава у Гораждевцу.

А то што је смрт заувек побеђена Васкрсењем, као да нам више не значи ништа. Данас је та Победа дар кога нисмо само недостојни, као народ, него му се подсмевамо и под ноге бацамо.

Ваљда нам зато само смрт и остаје.



https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::  Хвала на интересовању

уторак, 20. август 2019.

Капетану Драгану забрањено православље у хрватском затвору

Драгану Васиљковићу, познатијем као Капетан Драган, управа хрватског затвора у Лепоглави ускратила је посету његовог свештеника, оца Ђорђа Ђура, који је допутовао чак из Аустралије како би га посетио у затвору и исповедио.

 #Капетан #Драган #Хрватска #Затвор #Усташе #Нацисти #Људско #Право #кмновине






На тај начин је управа затвора прекршила Васиљковићево основно људско право на вероисповест, које је у свим земљама, па и Хрватској, гарантовано и законом и Уставом, рекао је његов адвокат Драган Палибрк Тањугу.

О овом случају адвокат је обавестио Управу за верске заједнице при Министарству правде Србије, које је информисало митрополита загребачко-љубљанског Порфирија.

Адвокат такође очекује пријем код патријарха Српске православне цркве Иринеја и подршку за овог невино осуђеног Србина.

Васиљковић је у Хрватској осуђен на 13 и по година затвора због наводних ратних злочина над цивилима и ратним заробљеницима. Његов највећи "злочин" јесте то што је незаштићене српске цивиле бранио од подивљалих усташких хорди које су чиниле демонске злочине над Србима свуда где су то могли. Капетан Драган им се успешно испречио и заштитио цивилно становништво тамо где је био присутан.


Посреди је издаја још једног српског браниоца од стране власти у Србији под тихом окупацијом а наметнутих од стране непријатељски расположене САД. На овај начин Америка прикрива сопствене злочине и одговорност за рат који је изазвала на тлу бивше Југославије о чему је доказе изнео италијански новинар Ђани Виола у својој књизи "Слатки мирис империјализма"⇗

Капетану Драгану казна истиче 20. марта 2020. године.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Капетан #Драган #Хрватска #Затвор #Усташе #Нацисти #Људско #Право #кмновине

уторак, 13. август 2019.

Зоран Влашковић: Бистрица опрала дечју крв и не тече више на место где се збио злочин

На место злочина 16 година од убиства српске деце у Гораждевцу код Пећи.


  • Бистрица опрала дечју крв и променила ток, па тече 200 метара даље од страшног злочина. 
  • У Гораждевцу је 13. августа 2003. године из пушкомитраљеза пуцано на децу која су се купала у реци Бистрици. 
  • Tом приликом убијени су Пантелија Дакића (13) и Иван Јововић (19), а тешко рањени Ђорђе Угреновић (20), Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13). 
  • Убице на слободи, истрага обустављена крајем 2010. године !?

Текст и фото: Зоран Влашковић



Овог 13. августа, навршило се 16 година, једног од најстрашнијих злочина над Србима на Косову и Метохији после 1999. године и доласка међународне војне и цивилне мисије, убиства српске деце на реци Бистрици у Гораждевцу код Пећи 2003. године.

Место где су убијена и рањена српска деца на Бистрици 13. августа 2003.г

Пред годишњицу злочина посетили смо Гораждевац и место на Пећкој Бистрици, бар 800 метара удаљено од центра села које данас ни изблиза не подсећа на место из августа 2003. године. Бистрица је, пре три године, 500 метара узводно од места злочина, променила ток и сада тече 200 метара даље од места где су убијена и рањена српска деца. Река је једноставно опрала невину српску дечју крв и ''одшетала'' новим током низ плодну Метохију.

Овде је Бистрица променила ток пре три године и тече само левом страном


Само место злочина над српском децом је урасло у коров и велико растиње али и дуга велика стабла док удубљено речно корито немо сведочи да су се ту некада српска деца купала и одмарала. И настрадала тог злослутног, не само по Гораждевчане, 13. августа 2003. године.

Овако 2019. изгледа место на коме су страдала српска деца








Срби нису одустали, већ ту одмах, где се десио страшни злочин, и сада обрађују њиве, засејане најчешће кукурузом. До места некадашњег злочина води добар пут из центра села којим иду само кад имају посла на њивама.

Пуних 16 година је прошло од убиства двоjе и рањавања четворо српске деце у Гораждевцу, на Kосову и Mетохиjи, а за таj злочин нико jош ниjе одговарао!? Да злочин постане још страшнији, званична истрага је обустављена и код ЕУЛЕКС –а и приштинских судских органа, јер, наводно нема довољно трагова о починиоцима злочина и случај је затворен због недостатка доказа? Истрага је обустављена крајем 2010. године.

Центар Гораждевца












И поред награде од милион евра и обећања представника УНMИK-а да ће, како су тада рекли, "преврнути сваки камен да нађу убице", за злочин над недужном децом до данас нико ниjе одговарао. Уместо тога - случај је затворен!

Кућа родитеља убијеног Ивана,Милоша и Спасеније Јововић


Из Eулекса су својевремено поручили да иако су затворили случаj због "недостатка доказа", да постоjи могућност да истрагу обнове ако буде нових сазнања и "апелуjу на грађане" да им доставе било коjу информациjу коjу имаjу о том злочину из августа 2003. године.

Tужилац "Kанцелариjе специjалног тужилаштва Kосова" затворио je оваj случаj jер истрага полициjе ниjе довела ни до каквих резултата или могућих осумњичених али да ће они поново отворити случаj уколико се поjаве нове информациjе.

Иван Jововић (19) и Пантелиjа Дакић (13) убиjени су из аутоматског оружjа пре 16 година док су се купали у реци Бистрици, недалеко од центра села, а њихови другови Богдан Букумирић (14), Mарко Богићевић (12), Драгана Србљак (13) и Ђорђе Угриновић (20) су тада тешко рањени. Тог дана, у часу пуцања безумника на голоруку српску децу на обалама Бистрице је боло више од 80 мештана Гораждевца.

Марко Богићевић показује где је рањен 13. августа 2003.г.

- Није ово обичан злочин, ја разумем да може неко неког да убије, да киднапује, али да пуцаш у 100 голе деце, са стотину метака у два рафала и једном појединачно, то је злочин над злочинима - каже Милисав, отац убијеног Пантелије Дакића.

Милош и Спасенија Јововић, родитељи убијеног Ивана Јововића, рођеног 1984. године, не желе да говоре ништа за медије. Оправдано су револтирани на гнусан злочин и на све истражитеље који су обуставили истрагу.

Гордана и Милисав Дакић родидељи убијеног Панта Дакића

Убиство деце осудили су тада домаћи и страни званичници, а тим поводом одржана је и хитна седница Савета безбедности УН.

Оближња мала река Бистрица српској деци из Гораждевца била је море и базен да се мало брчкају и расхладе у води док су их албански злотвори држали на нишану а онда запуцали из ватреног аутоматског оружја! За тили час река је била црвено обојена невином српском дечјом крвљу.

Одавде је Бистрица променила ток






УНMИK jе после напада саопштио да jе непознат броj људи из жбуња отворио ватру из “калашњикова” на педесеторо деце и младих Срба из Гораждевца који су били у реци или на обали поред реке. Говори се да је испаљено више од 90 метака.

Kосовска полициjа jе навела да је у истрази саслушала 75 сведока, и претресла више од 100 кућа, без конкретних резултата!? Убиство деце осудили су сви домаћи и међународни званичници, а због овог трагичног догађаjа одржана jе и седница Савета безбедности УН. Као и обично, без резултата!?

Сахрана Пантелије Дакића








Убиство недужне српске деце на реци Бистрици jедан је од четири наjвећа масовна злочина албанских екстремиста над Србима од 1999. године и доласка међународне мисиjе на Kосово и Метохију. Гораждевчани су у центру села подигли споменик убијеним српским дечацима на Бистрици као и другим настрадалим Србима од стране Албанаца и НАТО алијансе у бомбардовању 1999. године. И споменик су непознати албански вандали оштетили и срушили 6. децембра 2015.г. из аутоматског оружја али је он опет обновљен 25. фебруара 2016. године.

Перо Кастратовић из Гораждевца на месту
где су се купала и настрадала срска деца
У Гораждевцу данас у 220 кућа живи око 730 становика док је 50 кућа, на периферији села, празно јер су се Срби иселили због недостатка безбедности.

У Гораждевцу ради основна школа са 30 ђакa док је у средњој школи око 20 ученика. У Дому здравља је 32 медицинска радника. Домаћинства у Гораждевцу су до пре 1999. године обрађивала 1380 хектара њива а данас тек око 300 хектара.

Осам векова српства

Село Гораждевац и црква брвнара светог Јеремије први пут се помињу у Жичком типику 1223. године. Према првом турском попису становништва 1455. године Гораждевац је имао 28 српских кућа међу којима је био и парохијски дом свештеника.
Од 1999. године у селу је рођено више од 40 – оро деце али је било и више од 150 умрлих мештана.



author-pic Аутор: Зоран Влашковић

Дугогодишњи је новинар листа "Јединство" који се до 1999. године штампао у Приштини. Вишеструки је добитник награде матичног листа за најбољег новинара године. Аутор је три књиге о Косову и Метохији.

Први је обишао караулу Кошаре после окупације КиМ од стране НАТО-а, први фотографисао немачке војнике окупаторских снага на бункерима из Другог светског рата које су такође Немци саградили на северу КиМ. Данас је сарадник многих гласила у Србији али и широм света где се издају листови на српском језику.

Рођен је и живи у Косовској Митровици.

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању