https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове

четвртак, 17. март 2022.

Зоран Влашковић: 17. март, злочин пред очима читавог света и без казне!

Зоран Влашковић: 17. март, злочин пред очима читавог света и без казне! Прошло је 18 година од етнички мотивисаног насиља над Србима марта 2004. године

Зоран Влашковић: 17. март, злочин пред очима читавог света и без казне!
Део спаљене српске болнице у Косовом Пољу. / Фото: КМ Новине


  • У три дана насиља Албанаца над Србима 17. 18 и 19. марта 2004. године настрадало 10 Срба, срушено и запаљено 35 цркава и манастира, 935 српских објеката, од којих 738 српских кућа, 10 јавних објеката, школа пошта и домова здравља.
  • Протерано 4.012 Срба из шест градова и девет села.
  • Избрисана два села Слатина и Свињаре.
  • Лажно, сензационалистичко и тендециозно извештавање албанских медија осудили сви

Пише: Зоран Влашковић



Овог 17. марта навршило се 18 година од мартовског етнички мотивисаног насиља и прогона Срба од стране Албанаца 17. и 18. марта 2004. године. Пред очима међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, оличене у Кфору и УНМИК – у, догодио се нечувени терор над Србима и њихов прогон. Тада је на Косову и Метохији било 38.000 војника Кфора из 39 земаља као и 8.000 УН полицајаца из 52 земље.

Ово је после јуна и јула 1999. године, био други велики прогон Срба са Косова и Метохије пред очима читавог света и поред до зуба наоружаних војника Кфора и УНМИК полиције.



Измишљено извештавање!

Последице мартовског насиља ни до данас нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без Срба а ни пет одсто тадашњих протераних није се вратило у своја места!
Црква  св Николе у Приштини, нашла се у пламену 17. марта 2004.г.

Све је почело сензационалистичким, тендециозним и неистинитим извештавањем албанских, прво електронских а онда и штампаних медија, што је касније ОЕБС осудио, о утапању два албанска дечака, 16. марта, у реци Ибар код села Чабра у општини Зубин Поток на северозападу Косова и Метохије.

Без икаквих чињеница и аргумената за то, приштински медији су прогласили Србе као кривце? Сензационалистичко и лажно извештавање албанских медија да су Срби псима натерали албанске дечаке да скоче у Ибар и утопе се, навело је Албанце да оркестрирано у свим деловима Косова и Метохије физички насрну на Србе, српску имовину и српске цркве и манастире.

Ескалација, како је убрзо доказано од међународних представника, плански припреманог и мотивисаног насиља, прво је почела у Косовској Митровици, а онда у Чаглавици код Приштине, Призрену, Пећи , Ђаковици, Обилићу, Подујеву, Гњилану, Свињару и скоро свим местима јужно од Ибра где су живели Срби.



Храм Светог Саве ј у јужном делу Косовске Митровице, запаљен у марту 2004.г.


Насиље припремано

Кфор и УНМИК су имали ''припремљен'' одговор да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца на Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања!

УНМИК полиција и Кфор су касније објавили да је у том албанском насиљу 17. 18. и 19. марта на Србима учествовало око 60.000 Албанаца. Забележено је да је тада из шест градова и девет села протерано 4.012 Срба. Из Обилића је протерано више од 550 Срба, Приштине више од 100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, из Ћаковице су протеране и четири старице Српкиње... а села Слатина код Вучитрна и Свињаре крај Косовске Митровице са више од 160 домаћинстава, су затрта пред очима Кфора и УН полиције јер су из њих Срби сви до једног протерани !?


Хеликоптер спашавао монахиње!

Пет старица Српкиња је евакуисано из парохијског дома цркве свети Никола у Ђаковици, хеликоптером француског Кфора евакуисане су и монахиње из манастира Девич код Србице пред налетом више од 2.000 албанских насилника. Немачки Кфор је спасао евакуисањем оклопним и борбеним транспортерима бежећи уз реку Призренску Бистрицу монахе из Светих Арханђела који је у потпуности спаљен.

Подујево, 17. март
У повратничком српским селу Бело Поље крај Пећи 40 – так српских повратника се тискако у парохијском дому јер је стотину Албанаца јуришало на њих а већ подигнуте куће су им запалили. Кад су другог дана насиља, 18. марта, Албанци кренули буквално да их спале у парохијском дому једна Американка из састава УН полиције пуцањем из пиштоља у ваздух упозорила их да се не приближавају престрављеним Србима у дому. Но, тај хитац у ваздих није зауставио насилнике већ су кренили осионије према дому. Американка из УН полиције је онда пуцала у предводника разурлане масе албанаца који је пао смртно погођен! Тек тада су насилници стали а онда је италијански Кфор оклопним возилима под кишом каменица евакуисао Србе повратнике из села.


Пуцњи Американке!

Не желећи да се ставе у улогу за коју су дошли на Косово и Метохију, Кфор и УНМИК полиција су чак давали савете Србима да напуштају своја места – јасно им стављајући на знање да их неће штитити!? Голоруки српски народ није имао избора већ је под претњом албанске разурлане масе морао да крене у бежанију и насилну сеобу.

Манастир Свети Архангели код Призрена су страдали марта 2004.г.

Последице великог мартовског прогона Срба осећају се и данас а ни пет одсто од укупног броја протераних тада се није вратио у своја места. Тако, данас у Приштини има још 30 Срба, Призрену 18, Урошевцу двоје , Ђаковици троје, Обилићу 15...

Кфор и УНМИК су тада објавили да су за мартовско насиље оптужена 242 лица, углавном Албанаца, а 157 лица је оптужено пред судијама за прекршаје. Док је ухапшено 350 Албанаца виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима али је мали број њих осућен и изведен пред лице правде. Као и бројно пута до сада организатори су остали ван домашаја закона!


Убијени и повређени на свим странама!

У мартовско етничкома насиљу Албанаца над Србима било је више од 954 повређених, међу којима је било више од 40 припадника Кфора, 65 припаднима међународне УНМИК полиције као и 58 припадника косовске полицијске службе. Албанци су уништили 72 возила УНМИК –а. Настрадало је 11 Албанаца (углавном од стране снајпериста Кфора који су пуцали на оне Албанце који су јавно носили и употребљавали ватрено оружје) и десет Срба од стране Албанаца. Широм Косова и Метохије уништено је и оштећено 935, углавном српских, објеката међу којима 10 школа, пошта и домова здравља - према званичним подацима ОЕБС –а.

Убијени Срби 17. марта 2004. године

  • Златибор Трајковић, (1951) Косово Поље
  • Ненад Весић, (1950) Липљан
  • Бобан Перић, Гњилане
  • Боривоје Спасојевић (1941) Косовска Митровица
  • Јана Тучев (1968) Косовска Митровица
  • Драган Недељковић (55 година) Призрен
  • Добри Столић (1954) Драјковце код Штрпца протеран из Урошевца 1999.г.
  • Борко Столић (1982.г.) (син Добрија) Драјковце
  • Душанка Петковић (71) Урошевац
  • Мирко Лопата, Косово Поље


Срушене и запаљене српске цркве и манастири 17, 18 и 19 марта 2004. године

1. Манастир Девич, Србица, 1434. год
2. Манастир Светих Арханђела, Призрен, XIV век
3. Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887.године
4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XVI, XIX век
5. Црква Светог Николе, Приштина, XIX век
6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XVI, XIX век
7. Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, 1933. год
8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. год
9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. г.
10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. год.
11. Црква Ваведења - Свете Недеље (Маркова), Призрен, XIV
век
12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XVI век
13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. г.
14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930.г.
15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940. год
16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. год
17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XIV, XX век
18. Црква Светих Врача, Призрен, XIV, XIX век
19. Црква Свете Недеље, Живињане, XVI, XIX век
20. Црква Свете Недеље, Брњачa, Ораховац, 1852. год
21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994.г.
22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XIV век/1930.
год
23. Црква Светог Јована Претече, Пећ
24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. год
25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. год
26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. год
27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX
века
28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска
Каменица
29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље
30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. год
31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век
32. Црква Светог Петра и Павла, Истoк, 1929. год
33. Црква Светe Петкe, Витинa 34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. год
35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век


ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:




Из извештаја ОЕБС-а о улози медија у догађајима марта 2004. године

Углавном, све међунардне организације на Косову и Метохији су осудили етнички мотивисано мартовско насиље Албанаца над Србима.

ОЕБС је званично осудио насиље Албанаца над Србима и посебно тенденциозно и сензационалистичко извешавање како писаних тако и електронских албанских медија.


Болница у Косовом Пољу
У првом ОЕБС – овом извештају после мартовских догађаја ОЕБС у писаном саопштењу наводи: Да није било безобзирног и сензационалистичког извештавања 16. и 17. марта догађаји су могли да добију други обрт, можда не би достигли интензитет и ниво вођене бруталности, или се можда уопште не би ни десили. Нарочито вест дата од стране медија на рачун кобног дављења групе деце 16. марта изгледа да није подупрута ни једним важећим новинарским оправдањем - истиче се у извештају.

Такође би требало приметити да су медији нарочито електронски показали неприхватљив ниво емоција, пристрасности и немарности и погрешно примењене патриотске ревности. Нарочито три главна албанска ТВ канала заслужују највећу могућу критику за извештавање 16. марта увече – прецизира се у ОЕБС – овом извештају.


Захтев за привођење припадника ОВК

После више од 13 година етнички мотивисаног насиља над Србима 17. 18 и 19 . марта 2004. године, италијански Еулексов тужилац, Данило Каћарели је тек 2017. године, означио групу бивших припадника Ослободилачке војске Косова као "кључне организаторе" мартовског погрома 2004. године. Организатори су према документу тужиоца, имали подршку највиших структура ОВК.

Насиље 17. марта 2004. године

Еулекс је, као организаторе насиља марта 2004. године, навео Бедрија Краснићија, Аљбана Диздарија, Бајрама Кимкарија и Фаика Краснићија


Тужилац захтева за хапшење припадника ове групе, који је написан на 41 страни, тврди да је формирана крајем 2000. године са намером да "почне тајни рат ради преузимања целе територије Косова насељене Албанцима". Ту групу су водили команданти ОВК који су у време њеног формирања били на високим политичким функцијама, каже се у образложењу.






Еулекс је навео да су Аљбан Диздариј, Бајрам Кимкариј и Фаик Краснићи, "добијали наређења од високо рангираних команданата ОВК, који су у међувремену, заузели важне политичке положаје".

"Следећи та наређења, они су били укључени у неколико убистава, терористичких напада, заседа, отмица и осталих озбиљних недела", наводи се у извештају. "Они су били кључни играчи у организовању и спровођењу нереда од 17. до 19. марта 2004. г.".


У Призрену су све српске цркве запаљене у марту 2004.г.









Истрага италијаанског истражитеља, Данила Каћарелија дошла је до доказа да је та група имала на располагању десетине "калашњикова", ручних граната, митраљезе калибра 12.7 милиметара, што је допремљено из Албаније за "случај да ствари крену наопако".

Неке од особа које је италијански тужилац навео као организаторе насиља на Косову, већ су биле хапшене, али су касније пуштане. Истрага Еулекса баца ново светло на мартовски погром 2004. године после политичких интервенција из иностранства. Овај документ објављен је неколико дана пошто је група Албанаца ухапшена због убиства двојице припадника Унмикове полиције 23. марта 2004. године недалеко од Подујева. О убиству ова два УНМИК полицајџа од стране Албанаца, међународни званичници на КиМ као и Кфор су ћутали до сада. И до сада није саопштено из којих су земаља два убијена међународна полицајца.



author-pic Аутор: Зоран Влашковић

Дугогодишњи је новинар листа "Јединство" који се до 1999. године штампао у Приштини. Вишеструки је добитник награде матичног листа за најбољег новинара године. Аутор је три књиге о Косову и Метохији.

Први је обишао караулу Кошаре после окупације КиМ од стране НАТО-а, први фотографисао немачке војнике окупаторских снага на бункерима из Другог светског рата које су такође Немци саградили на северу КиМ. Данас је сарадник многих гласила у Србији али и широм света где се издају листови на српском језику.

Рођен је и живи у Косовској Митровици.


* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2022 ::    Хвала на интересовању

недеља, 6. март 2022.

Радован Караџић из затвора у Енглеској: Услови су средњевековни

Радован Караџић из затвора у Енглеској: Услови су средњевековни Ауторски текст Радована Караџића из затвора у Енглеској у коме се нашао после осуде НАТО суда то јест Хашког трибунала.

Радован Караџић из затвора у Енглеској: Услови су средњевековни


Пише: Радован Караџић




Сад знам како је "на оном свету". Све што си имао, имаш и даље, али си то морао да оставиш, можеш да волиш само издалека. Прописане месечне посете породице, на свега два сата, тешко су и замисливе, а камоли изводљиве. Велика Британија је од наше отаџбине много даље него што смо мислили, иако Резолуција Уједињених нација (70/175) налаже да се казне служе што је могуће ближе дому. Резолуција иза које је стала и Велика Британија, коју, иако је обавезна, не поштује и не примењује.

Многи невини Срби су расејани по националним затворима миле нам Европе, мада су они осуђеници Уједињених нација, дакле интернационални, и за њих би посебно морале да важе одредбе те резолуције УН. Ради њих је и донета.

Али, Британија је изгледа најмање интернационална у том погледу. Правила су строго њихова, домаћа. Нема ничега из моје културе, ни радија ни ТВ програма са Балкана, ни новина, па чак ни компјутера, без ког се не може бити писац. Чак ни радити на одбрани није могуће. А, на све то имам право. Услови у затворима су у том погледу средњовековни, јер је сваки технички напредак за мене заустављен пред капијом затвора. Једном речју, ово је нељудска искорењеност из сопствене културе и свођење човека на најмању могућу меру. Али, можда тако и треба - страдање невиних треба да буде потпуно. Овакву прилику да се обрукају пред светом и огреше пред Богом самозвани господари овога света нису пропустили, вероватно држећи се Достојевског: "Ако нема Бога, све је допуштено."

Али, Достојевски је закључио да ипак има Бога, а они више никада неће и не могу бити невини. Права невиност се губи само једном. Када су приредили рат малим и братским народима, а посебно када су злоупотребили свако постигнуће цивилизације: медије, хуманитарне организације и на крају судове - ни сви они више никада у временима која долазе неће бити невини. Никада. И то знају најбољи људи међу њима, у њиховим нацијама, пишу о томе и дижу глас, али наше судбине ретко одређују најбољи и најпаметнији. Треба знати да би шира популација у тим земљама оспорила нељудске поступке својих влада, када масе не би биле у дубоком информационом мраку, заробљене лажима и тзв. политичком коректношћу, као рафинираним алатима тоталитаризма који су недостајали ранијим диктаторима. То је мала утеха, али велика чињеница и разлог да никад не замрзимо те народе којима смо толико пута били савезници.

Али, шта то говоре британски врапци?

"Каква Украјина сада, каква је то криза?"

"Зар с тим нисмо завршили кад смо завршили са Србима?"

"Јесмо ли изгубили српско пријатељство ни за шта?"

"Чији је ово свет?"

Питају врапци, јер не знају да су преседани учињени у рату против Срба неупотребљиви као адут, као доказ, као пример. На Србима су упозорили свет шта све хегемон може кад хоће и успоставили "природно стање" као закон џунгле, па јачи - тлачи. Треба се чувати онога који може све што хоће, а још више онога који хоће све што може. А то ли је дакле - не зна се чији је ово свет, ни ко је одговоран за његов опстанак и напредак! Они који су били уверени да је свет њихов (хегемони), нису знали да је свет својина свега живога. Садашњи хегемони одлучно газе путем претходних у тренутку њиховог силаска са трона - вуку цео свет у провалију рата, након кога ће организовати "мировни конгрес" и установити "нови светски поредак", а који ће трајати, у најбољем случају, три до пет деценија. Затим ће све бити опет исто.

И ови хегемони ће учинити све исто, изгубити примат и одвући свет у рат који ће прво њих однети, установити нове хегемоне и све поново. Зар није било тако најмање у последња два века: Наполеонски ратови почетком 19. века, па Бечки конгрес 1815, затим ратови до краја 1870-их и Турска, Русија и Херцеговина, који су значили крај доминације Отоманске империје у овом делу Европе. Онда Берлински конгрес 1878. и устоличење новог хегемона Аустроугарске, која тај примат није могла задржати без новог рата за приступ Блиском истоку преко Србије и заједно са кохегемоном кајзеровом Немачком. Опет је страдао ратоборни хегемон и организован је Сен Жермен тј. Тријанон. У очајничком покушају повратка на престо, Хитлерова Немачка је једва без рата издржала две деценије, да би затим страдала у своме рату заједно са својим жртвама. Завршило се "конгресом оснивања Уједињених нација" и успостављањем новог, англосаксонског хегемона, не рачунајући деколонизацију и локалне ратове које су хегемони иницирали и водили током те четири и по деценије, укључујући разне кризе као, на пример, суецку и кубанску, која је слична садашњој кризи у Украјини.

Светски поредак је дотрајавао у знаку уздизања нових сила, тако да ће још теже бити да одговоримо врапцима чији је ово свет. Ни у Европи неће све земље прихватити да буду трећеразредне у стаду хегемона: Немачка и Француска имају и интересе и капацитете да воде своју политику, а ни Италија и Шпанија нису далеко. Да о Бразилу и Индији и не говоримо. Европска унија ће пре бити под одлучујућим утицајем Париза и Берлина него англосаксонског блока који се, свестан слабости, проширио на Аустралију.

Нека врапци чују предлог једног забринутог Србина да се овога пута организује "конгрес" пре тј. уместо рата и да се реуспоставе основе међународног права, да се инвентаришу све грешке и грехови, а компензују они грехови који су пострадали, са обавезом да западне владе објаве све ослобађајуће документе које су до сада ускратиле убијајући истину и правду.

Треба створити прилике да се спречи даља злоупотреба Уједињених нација и међународних механизама мира и сарадње. Тај забринути Србин би - после Беча и Берлина - радо предложио Београд за конгрес новог почетка света. Београд то добро зна, страдао је у сваком рату, а још је неутралан.


* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2022 ::    Хвала на интересовању

субота, 5. март 2022.

Навршило се 30 година од почетка агресије Хрватске на српско становништво - почињени најсвирепији злочини

Навршила се трећа деценија од почетка агресије хрватске паравојске на српско становништво.

Навршило се 30 година од почетка агресије Хрватске на српско становништво - почињени најсвирепији злочини
Спомен црква жртвама овог злочина / Фото: Култура сјећања




Био је то увод за најсвирепије злочине који су се ту догодили и чиме је и званино отпочео рат у БиХ.

Агресију су извршили тадашња "регуларна" Хрватска војска и паравојне оружане формације из Хрватске, потпомогнуте оружаним паравојним формацијама Хрвата и муслимана из Босанског Брода у чијој историји је тај датум уписан као дан када су без икаквог повода осим своје националне и верске припадности, Срби са подручја тадашње општине Босански Брод 1992. године били изложени отвореној агресији из Хрватске.

Напад почео поред магистралног пута Брод-Дервента, у Стадионској улици, када су хрватске војне снаге, у сарадњи са 108. бригадом Збора народне гарде, заузеле центар града.

Истог дана је у вечерњим часовима рањен тадашњи председник Извршног одбора Скупштине општине Брод Михајло Сремац.

Напад на општину Брод 3. марта 1992. године био је само увод за најстрашније и најсвирепије злочине који су се тог мјесеца десили на подручју ове општине.

Чланови породица Мартић и Дујанић убијени су 25. марта у Броду, а већ сутрадан, 26. марта, догодио се покољ у Сијековцу.

Тог 26. марта су припадници регуларне Хрватске војске, заједно са паравојним хрватско-муслиманским јединицама из БиХ и Хрватске убили девет српских цивила у Сијековцу, а наредних дана убијено је још 37 Срба из овог приградског насеља.

Најмлађа жртва имала је 17, а најстарија 72 године. Током 1992. године у Сијековцу је убијено 46 српских цивила, наводи се у документима Борачке организације Брод.

Опсег хрватске пропаганде био је незамисливих размера. Говор мржње који истовремено оптужује Србе за "четничко разарање" града који су злочинима опустошили хрватски парамилитараци и потомци усташких кољача, представљао је уобичајени начин извештавања чија се терминологија до данас задржала у хрватским медијима:


ПОГЛЕДАЈТЕВИДЕО 

Служењем парастоса погинулим борцима и цивилима и полагањем венаца испред спомен-обележја у Броду, обележено је сећање на 30 година од почетка агресије Хрватске.

Председник Председништва Борачке организације Брод, Зоран Видић, подсетио да се на тај дан пре 30 година догодио велики злочин над Србима, да је регуларна војска Хрватске, односно Трећа бојна из Хрватске са тешком техником и наоружањем заузела центар града, након чега су наставили прогон Срба.

"Они који нису изашли из града затварани су у логоре гдје су мучени и убијани. Посебно је на удару био источни дио града, од Стадионске улице, Бродско поље један и даље српска села", изјавио је новинарима Видић. Он додаје да се народ самостално организовао кроз Територијалну одбрану локалне заједнице, да је држао страже и покушао заштитити нејако становништво од страдања, да не доживи све оно из 1941. године.

"Без регуларне наше војске или војске ЈНА успијевали смо самостално све до половине маја 1992. године да се бранимо, док није кренула још већа агресија, у коју су биле укључене 108. бригада Збора народне гарде Хрватске, затим бригаде бјеловарска, вараждинска, ријечка и друге бригаде које су потиснуле и протјерале наш народ са вјековних огњишта"
, додао је Видић.

Спомен црква жртвама овог злочина / Фото: Култура сјећања



Он истиче да се Срби нису припремали за рат и да су увек желели мир, да остану са другим народима заједно у тадашњој Југославији.


"Још једна чињеница је важна, на данашњи дан 1992. године основана је 101. Босанско-бродска бригада, чиме су Хрвати јасно поручили шта желе да учине на нашим просторима. Срби су тек 12. маја оснивали Војску Републике Српске, која ће у даљем рату да буде наша највећа заштита од непријатеља", додао је Видић.

Предсједник Скупштине општине Брод Александар Крушкоњић истиче да се не сме заборавити оно што се догађало прје 30 година, посебно жртве које је имао српски народ, да треба да се памти и истовремено жели мир. "Мир нема алтернативу. Не бих желио ниједном народу да се понови оно што се догодило на овим просторима Србима. Са оваквих мјеста треба да се шаљу такве поруке", рекао је новинарима Крушкоњић.

Вијенце испед спомен-обележја положиле су породице убијених бораца и цивила, делегација општинске и месне Борачке организације, председник Скупштине општине Александар Крушкоњић са сарадницима, делегација Месне заједнице Бродско поље један и Основне школе "Свети Сава", те друге организације проистекле из одбрамбено-отаџбинског рата и представници политичких партија.


Спомен црква жртвама овог злочина / Фото: Култура сјећања


Убијени српски цивили

  1. Јово В. Зечевић, рођен 1920. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  2. Васо Ј. Зечевић, рођен 1958. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  3. Милан Ј. Зечевић, рођен 1950. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  4. Петар Ј. Зечевић, рођен 1953. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  5. Лука И. Милошевић, рођен 1943. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  6. Драган Л. Милошевић, рођен 1974. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  7. Жељко Л. Милошевић, рођен 1968. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  8. Мирко В. Радовановић, рођен 1965. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  9. Срето М. Тривић, рођен 1927. из Сијековца, убијен 26. марта 1992.
  10. Андрија П. Мартић, рођен 1935. из Босанског Брода, убијен 26. марта 1992.
  11. Момир А. Мартић, рођен 1961. из Босанског Брода, убијен 26. марта 1992.
  12. Душко М. Дујанић, рођен 1967. из Босанског Брода, убијен 26. марта 1992.
  13. Душко А. Милошевић, рођен 1972. из Босанског Брода, убијен 4. априла 1992.
  14. Ивица Ј. Шкварц, рођен 1971. из Босанског Брода, убијен 4. априла 1992.
  15. Недељко Н. Југовић, рођен 1944. из Босанског Брода, убијен 4. априла 1992.
  16. Драган Н. Југовић, рођен 1972. из Босанског Брода, убијен 4. априла 1992.
  17. Даринка В. Томичевић, рођена 1941. из села Кричаново, убијен 5. маја 1992.
  18. Ружа Д. Томичевић, рођена 1932. из села Кричаново, убијена 5. маја 1992.
  19. Недељко С. Томичевић, рођен 1935. из села Кричаново, убијен 5. маја 1992.
  20. Драгутин С. Томичевић, рођен 1934. из села Кричаново, убијен 5. маја 1992.
  21. Марко Т. Томичевић, рођен 1931. из села Кричаново, убијен 5. маја 1992.
  22. Љубо Д. Гојковић, рођен 1928. из села Полој, убијен 8. маја 1992.
  23. Смиљана С. Гојковић, рођена 1947. из села Полој, убијена 8. маја 1992.
  24. Драгица И. Ивановић, рођена 1932. из села Полој, убијена 8. маја 1992.
  25. Јелица П. Ивановић, из села Полој, убијена 8. маја 1992.
  26. Тода А. Калабић, рођен 1921. из села Полој, убијен 8. маја 1992.
  27. Славко С. Калабић, рођен 1917. из села Полој, убијен 8. маја 1992.
  28. Јелка Петровић, рођена 1913. из села Полој, убијена 8. маја 1992.
  29. Симеуна В. Петровић, рођена 1913. из села Полој, убијена 8. маја 1992.
  30. Петар Ђ. Петровић, рођен 1912. из села Полој, убијен 8. маја 1992.
  31. Недељко С. Крушкоњић, 1925. из села Збориште, убијен 9. маја 1992.
  32. Андрија Л. Ћирић, 1943. из села Збориште, убијен 9. маја 1992.
  33. Стана Р. Ћирић, 1920. из села Збориште, убијена 9. маја 1992.
  34. Марија С. Ћирић, 1920. из села Збориште, убијена 9. маја 1992.
  35. Мара Ковачевић, из села Збориште, убијена 9. маја 1992.
  36. Недељко С. Милошевић, из села Збориште, убијен 9. маја 1992.
  37. Јован Д. Грабовац, 1943. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  38. Богољуб Л. Ивановић, 1907. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  39. Петар М. Ивановић, 1919. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  40. Недељко М. Митрић, 1953. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  41. Жељко У. Митрић, из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  42. Анђа Ж. Пејчић, 1937. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  43. Теодор Т. Пејчић, 1930. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  44. Стоја С. Сријемац, 1913. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  45. Драгиња Ж. Шукурма, 1945. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  46. Ђука Л. Јаћимовић, 1914. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  47. Милица П. Костић, 1957. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  48. Николија А. Кузмановић, 1907. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  49. Станоје Г. Маслић, 1932. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  50. Глигор Ђ. Теодосић, 1926. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  51. Јока Л. Топић, 1921. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  52. Вељко З. Сријемац, 1933. из Лијешћа, убијен 11. маја 1992.
  53. Петра З. Сријемац, 1930. из Лијешћа, убијена 11. маја 1992.
  54. Миле Б. Лазић, 1944. из села Врела, убијен 12. маја 1992.
  55. Милорад Ц. Лазић, 1941. из села Врела, убијен 12. маја 1992.
  56. Босиљка Вујић, 1922. из села Врела, убијена 12. маја 1992.
  57. Жељко Л. Дуроњић, 1973. из села Врела, убијен 12. маја 1992.
  58. Спасоје С. Дуроњић, из села Врела, убијен 12. маја 1992.
  59. Јован Т. Ђукић, из села Врела, убијен 12. маја 1992.
  60. Милојка Б. Лазукић, 1969. из села Врела, убијена 12. маја 1992.
  61. Петра Ј. Васић-Петрија, 1930. из Клакара, убијена 13. маја 1992.
  62. Бранко С. Васић, 1923. из Клакара, убијен 13. маја 1992.
  63. Драгомир Л. Пајић, 1930. из Клакара, убијен 13. маја 1992.
  64. Љеља Т. Пајић, 1907. из Клакара, убијена 13. маја 1992.
  65. Глигор С. Бардак, 1930. из Клакара, убијен 13. маја 1992.
  66. Бошко Л. Марковић, 1923. из Винске, убијен 13. маја 1992.
  67. Бранко Л. Јовичић, 1934. из Винске, убијен 13. маја 1992.
  68. Рајко А. Јовичић, 1934. из Винске, убијен 13. маја 1992.
  69. Милева Р. Мачинко, 1926. из Босанског Брода, убијена 1. јуна 1992.
  70. Бранко М. Мачинко, 1922. из Босанског Брода, убијен 1. јуна 1992.
  71. Славко Б. Мачинко, 1957. из Босанског Брода, убијен 1. јуна 1992.
  72. Бранко П. Бардак — Чича, 1924. из Босанског Брода, убијен 17. августа 1992.
  73. Душанка У. Бардак, 1938. из Босанског Брода, убијена 17. августа 1992.
  74. Госпава Стакић, 1915. из Босанског Брода, убијена 17. августа 1992.

Окупација хрватских снага прекинута је 7. октобра 1992. године, када је генерал Славко Лисица пажљиво осмишљеном војном акцијом ослободио подручје општине Брод.


* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2022 ::    Хвала на интересовању

среда, 26. јануар 2022.

Застрашивање сведока укорењено у целом друштву на Kосову, признали из Хага

Застрашивање сведока укорењено у целом друштву на Kосову, признали из Хага

Застрашивање сведока на Kосову и Метохији већ дуго је "ужасавајуће“ изјавио је вештак одбране Роберт Рид је на хашком процесу Насиму Харадинају

Застрашивање сведока укорењено у целом друштву на Kосову, признали из Хага
Илустрација: КМ новине



Рид, који је 24 године (1994-2018) био истражитељ и шеф операција у тужилаштву Хашког трибунала, посведочио је да је узнемиравање и застрашивање сведока "укорењено" у целом друштву на Kосову и Метохији и да тако нешто "није видео никада у својој каријери, чак ни у случајевима организованог криминала" у Аустралији, где је претходно радио као полицајац, преносе медији.

“Сви који су сарађивали са тужиоцима Трибунала, на Kосову су били означени као „издајници косовске ствари“, рекао је Рид пред судом мислећи на идеју албанског сепаратизма.

Навео је да су сведоци, услед притисака, одбијали да сведоче на суђењима пред Хашким трибуналом, иако су раније дали изјаве тужиоцима.

Док га је унакрсно испитивала тужитељка Валерија Болићи, Рид је рекао да се слаже са констатацијом из пресуде Трибунала Рамушу Харадинају из 2008. године, да на Kосову и Метохији "влада атмосфера у којој се сведоци не осећају безбедно" и да су се многи плашили да дођу у Хаг и да дају исказ.

Насима Харадинаја (58), потпредседника Удружења такозваних "бораца" односно терориста УЋК, и првооптуженог Хиснија Гуцатија, председника тог "удружења", оптужница у шест тачака терети за кривична дела против правосуђа, односно за ометање службених лица у обављању службених дужности, застрашивање сведока, одмазду и повреду тајности поступка.


Терористи УЋК са киднапованим Србином
Према оптужници, Харадинај и Гуцати су та кривична дела починили тако што су на конференцијама за штампу такозваног "Удружења бораца" односно терориста УЋK у Приштини, од 7. до 25. септембра 2020. године, објављивали поверљиве документе суда и тужилаштва за злочине УЋK, укључујући идентитет потенцијалних сведока.

Алудирајући на изјаве Харадинаја и Гуцатија током тих сусрета са новинарима, тужитељка Болићи је питала вештака Рида да ли би сведоке на Kосову и Метохији застрашило ако би их неко јавно назвао "издајницима, шпијунима и колаборантима", Рид је одговорио потврдно.

Исти одговор је дао и пошто му је тужитељка цитирала поруку сведоцима "да сви знају ко су они“, коју је пред новинарима у Приштини тада упутио Харадинај.


Вештак одбране је прихватио и сугестију заступнице оптужбе да се, услед раширене климе узнемиравања и застрашивања на Kосову и Метохији, сведоци могу осећати угроженим чак и када им није упућена директна и конкретна претња.

У главном исказу, док га је испитивао Харадинајев бранилац Тоби Kедмен, Рид је тврдио да службеници тужилаштва суда нису поступали "по доброј пракси" и уобичајеним протоколима при заплени судских докумената у просторијама "Удружења бораца" односно терориста УЋK после конференција за штампу Харадинаја и Гуцатија, у септембру 2020. године.

Међутим, у оштром унакрсном испитивању, тужитељка Болићи је доказала да Рид није пажљиво проучио или да уопште није прочитао сведочења истражитеља тужилаштва и друге списе према којима је заплена докумената била спроведена по прописима.

Вештак је, стога, био приморан да прихвати да закључак његовог извештаја није тачан, уз оправдање да је, на основу ограничене документације коју му је одбрана доставила, дао начелне примедбе на поступање истражитеља тужилаштва.

Унакрсно испитивање вештака Рида, који је сведочио преко видео везе из Аустралије, биће настављено 28. јануара.

Гуцати и Харадинај су у притвору суда од септембра 2020. године, када су их у Приштини ухапсиле снаге Еулекса и пребациле у Хаг.

У првом појављивању пред судом изјавили су да нису криви.


* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2022 ::    Хвала на интересовању

субота, 25. децембар 2021.

Damnatio memoriae aeternum

Damnatio memoriae aeternum

Читаоци ће нам опростити, али после гласања у окупираној „Народној Скупштини Србије“ у четвртак 23. децембра 2021. нашу казнену препоруку из претходног текста, „damnatio memoriae,“ сада смо принуђени да допунимо важним додатком – aeternum.

Damnatio memoriae aeternum



Нимало ганути драматичним апелом госпође Смиље Тишме, у позној старости једне од малобројних преживелих логорашица из усташког логора смрти Јасеновац, да изгласају барем резолуцију у знак осуде за геноцид над српским народом у НДХ, кад већ 14. децембра нису смогли храбрости да се супротставе велеиздајнику и узурпатору чија упутства спроводе и да омогуће изградњу меморијалног центра у спомен српским жртвама, безпризорници који глуме скупштинске посланике и овога пута гласали су „по партијској линији.“ То значи, поред тога што су претходно одбацили предлог за подизање физичког спомен обележја, да су сада – несумњиво следећи команду „одозго“ – одбили да усвоје макар про форма текст где би осудили нечувену голготу народа за чије се парламентарне заступнике лажно издају, и где би званично били именовани његови џелати.

Подсећамо јавност, у марту 2010. године тадашња Народна скупштина Србије, додуше у различитом саставу али једнака по бестидности, после бурне дебате покренуте једино захваљујући пожртвовању и упорности опозиционих посланика којих је тада још било, на превару већине усвојила је декларацију о Сребреници, уз лажно обећање да ће ускоро затим изгласати и декларацију у спомен српским жртвама. На испуњење овог обећања већ преко десет година се чека.

На та наивна ишчекивања садашња разбојничка „скупштина“ дефинитивно је ставила тачку, кратко, јасно и брутално. За разлику од оне друге, од пре десет и више година, ова уопште не тактизира. Без увијања, са сировошћу својственом неандарталцима, она народу од којег прима плату и добија незаслужене привилегије отворено и са презиром баца у лице чињеницу да њему не служи.

У четвртак 23. децембра 2021, вођени безграничним безобразлуком, ова ништавила, у име безпомјаника коме служе, јасно су рекли, urbi et orbi, не само да у Србији није дозвољена изградња физичког споменика српским жртвама, већ да се одбацује чак и могућност да се о њима нешто про форма стави на папир.

Брисање ових карикатура из свих анала, заједно са оличењем зла које их је поставило и чија наређења ропски слушају, и затирање свих њихових трагова, из докумената, регистара и књига, у смислу древног института damnatio memoriae, зато је минимум који у односу на њих једно цивилизовано друштво решено да опстане мора испунити. Али у овом случају то више није довољно.

Њихов најновији презриви чин, одбацивање чак и симболичке, вербалне осуде језивог хрватског злочина над српским народом, ставља их са оне стране добра и зла и обавезује нас да прецизирамо да казна коју за њих предлажемо не сме бити временска. Не сме се допустити том беспризорном чопору да се непажњом будућих поколења икада више неприметно опет увуче у редове људске врсте. Зато је додатак aeternum неопходан, да би се истакло да за њих и демонизованог несрећника коме служе на овоме свету помиловања неће бити никада, и да су изопштени за сва времена.

Институт Арчибалд Рајс 





* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Чујте Срби, изгубили смо срце Арчибалда Рајса?! - КМ Новине

Срце Арчибалда Рајса, криминолога, публицисте и великог пријатеља српског народа сахрањено је по, његовој жељи, на Кајмакчалану. Рајсовог срца данас тамо нема, али постоје недоумице око тога куда је ишчезло. Влада Србије позвала је професора Рудолфа Арчибалда Рајса, Немца по рођењу и швајцарског држављанина, да истражи злочине Аустроугарске над српским цивилима 1914.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Ниподаштавање српских жртава - КМ Новине

У извештају о церемонији на Крфу, одржаној 24. септембра 2014. године, агенција Танјуг тешко се огрешила о историјску истину: На грчким острвима Крф и Видо одржане комеморативне манифестације у знак сећања на око 250.000 страдалих цивила и припадника српске војске у Првом светском рату.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Др мед Јасмина Пеев: Рат без оружја, c графенoм и лажима - КМ Новине

Свакодневно смо бомбардовани контрадикторним вестима с разних поља. Испарише многе историјcке ''истине''. Уметничка дела су постала гадна - a и сâми њени ствараоци их сматрају ружним (Picasso, Abramovic...). 'covid - мере'' претворишe у невероватно застрашивање - концентрациони логори за здраве не-вакцинисане људе се представљају као нормала у Аустаралији!





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању