Вести:
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове

среда, 12. август 2020.

Драган Тонић, заборављена жртва шиптарског терора наших дана

Драган Тонић из Скуланева код Липљана, један је од српских страдалника са Косова и Метохије о чијој се несрећи до данас није говорило.

Драган Тонић из Скуланева код Липљана, један је од српских страдалника са Косова и Метохије о чијој се несрећи до данас није говорило.
Драган Тонић, заборављена жртва шиптарског терора нашег доба / Фото: КМ новине
 
Пише: Иван Максимовић




ВАЖНА НАПОМЕНА: БЕЗ ИЗРИЧИТЕ САГЛАСНОСТИ АУТОРА НИЈЕ ДОЗВОЉЕНО УНОСИТИ БИЛО КАКВЕ ИЗМЕНЕ У ТЕКСТ, ИЗБАЦИВАЊЕ БИЛО КОГ ДЕЛА ТЕКСТА КАО НИ СЕЛЕКТИВНА ИЛИ ПОТПУНА УПОТРЕБА ЧИЊЕНИЦА НАВЕДЕНИХ У ТЕКСТУ У НАУЧНЕ, ПОЛИТИЧКЕ, УМЕТНИЧКЕ НИТИ БИЛО КОЈЕ ДРУГЕ СВРХЕ. ЗАХТЕВЕ ИЛИ ПИТАЊА СЛАТИ НА И-МЕЈЛ АДРЕСУ: redakcija@kmnovine.com

 

Околност да се његово убиство догодило готово у исто време када и масакр над децом из Гораждевца, учинила је да он падне у заборав. Ово је први пут, од 2003. године, да се о њему говори или пише.

Скуланево је смештено у средишњем делу простране равнице која се протеже од Грачаница на истоку, до подножја планине Голеш на западу. Ово село са око 350 житеља у то време, своје корене вуче још из 13 века а могуће је и раније, са њима и страдање које га није мимоилазило.
Река Ситница, на којој се злочин догодио, протиче на око 200 метара даље од овог села.

Прве године након окупације Косова и Метохије биле су време ужасног терора и недвосмисленог геноцида који је над Србима, и свим осталим неалбанцима, вршен у присуству НАТО снага, такозваних "миротвораца" који су били све осим тога. Кратки предах од злочина и непрестаних напада уследио је 2002. године која пролази релативно мирно, да би се насиље интензивирало с пролећа наредне, 2003. године када је дошло је до низа шиптарских злочина у којима су подједнако брутално убијана деца, одрасли, старци... 

Како год звучало, велики део жртава пао је из српске наивности која је одлика пре свега доброћудних, незлобивих људи. Верујући да се Шиптари неће иживљавати и вршити злочине над оним Србима који нису чинили злочине, како су Шиптари у јаности и сами често тврдили, локално становништво је у својим срединама живело “нормално”. Треба додати да су Шиптари учествовање Срба у рату који су изазвали, сматрали врстом злочина против њих иако је он био наметнут и
представљао потребу да се одбране држава и народ од терориста. Тај став задржали су доданас. Са друге стране, активности терориста, Шиптари сматрају оправданим а самим тим и жртве које су нанете Србима, најчешће цивилима који нису били устању да се одбране.

Углавном, тада се још увек није излазило ван енклава-логора.
То се чак и данас ретко дешава без јаког разлога. Унутар њих се живот наизглед одвијао безмало као и до тада.  Спољашну разлику у односу на нормаланост, која ипак није била мала, у то време показивале су импровизоване ограде од бодљикаве жице или су се код већих, где ограђивање није било изводљиво ни сврсисходно, на прилазима налазиле зауставне тачке на којима је КФОР тобож контролисао ко улази и излази из њих. Унутар тог простора људи су се кретали, одлазили у продавнице, састајали се на спортским теренима и игралиштима или одлазили на пецање како је то често чинио и Драган Тонић водећи живот уобичајен за Србина тог доба и места.

Надајући се да “све ово мора да прође” и да свећа која никоме неће моћи да гори до зоре, ипак неће тако дуго горети, Драган је себи припремао услове за бољи живот. На свом парчету земље, тик уз кућу која је по архитектури садржала одлике оних на које су Срби били ограничени у турско доба, ниске и скромне, а касније се на њих и сасвим навикли, никла је нова. Градило се скромним средствима, опет у духу времена у коме се живело, на спрат са више соба него што је реално потребно, рачунајући на госте који ће долазити али и на проширење породице, коју је сигурно и Драган планирао.

Породична кућа Драгана Тонића у Скуланеву. Са леве стране старије, нешто даље нова у којој је планирао свој живот и опремио неке од соба. Данас ту нико не живи па и капија већ полако тоне у коров. / Фото: КМ новине

Летњи августовски дани протицали су мирно али уз већ уобичајено повећани опрез, све до вечери када се српско становништво на Косову и Метохији сабирало у својим кућама, не ретко и сеоским продавницама надајући се неким добрим или охрабрујућим вестима или да би разговором и шалом разбили тежину свих мука које су их притискале. Увек заузимајући положај тако да су у сваком тренутку могли да се баце у заклон уколико би до напада дошло.

Посматрачу са стране изгледало би да Срби воле да се опијају али ми који смо ту живели, знали смо да је све то само повратна реакција на притисак и тескобу у коју смо гурнути и да је то био наш начин да се са њом изборимо јер смо махом били препуштени себи.

Тек пред ноћ осетила би се сва језа српске свакодневнице. Често се догађало да неки од тих дана потврди да осећај страха није безразложан. Овај дан, 11. август 2003. године, је био један од њих.

Као што је то често радио и тог дана, ни по чему не слутећи да ће се кобно завршити по њега, Драган је спаковао своју опрему за пецање и кренуо на реку на којој је налазио сваки пут налазио свој мир и спокој. Тог дана пронашао је своју смрт. Али не обичну, природну ни ону из несрећног случаја, био је то дан када је Драган Тонић страдањем утиснуо и свој печат у небеску књигу Христових мученика, косовскометохијских Срба страдалих јер су право веровали а српски говорили.

Вероватно никада нећемо сазнати детаље о његовој голготи и мучеништву које је поднео али се по повредама на њему доста тога могло утврдити.

Након крвничког пребијања, “тупим предметима” како је за медије штуро изјављено , Шиптари су му из непосредне близине пуцали у уста. Рана је била прострелна, метак је прошао кроз врат и изашао на потиљак. Драган је остао да лежи на том месту.

Са тешким повредама на телу, Тонића су пронашли српски чобани око 20.00 часова увече. Лежао је на обали Ситнице у локви крви, дајући минималне знаке живота.

За прозадпане медије у Србији злочин над Драганом извршили су “непознати нападачи”. Касније је ипак утвђено да су га напала двојица Шиптара. Тело је пронађено на путу који одатле води у суседно село Главница које се налази на супротној страни реке а насељено је готово искључиво Шиптарима.

Одмах је пребачен у болницу удаљену око 50 километара у Косовској Митровици где је установљено је да се ради о повредама лица, меких ткива и великих крвних судова. Док се и даље налазио у коми, подвргнутје операцији која је трајала осам сати.

Стање се није поправљало па је 13. августа пребачен у Клиничко болнички центар у Београду. Тог дана догодиће се масакр на Бистрици код Гораждевца у коме су убијена два дечака а рањено више деце док су се купала на тој реци. То ће све друге несреће и трагедије из тог периода, разумљиво, бацити у други план.

У атмосфери непрестаних напада у коме се пажња придавала тек оним са најцрњим исходом док су остали нису могли избројати, као и још увек отежаног протока информација у то време, тек штуре вести стизале су до јавности која у шоку због онога што се догодило у Гораждевцу, готово да и није регистровала агонију овог Србина.

Недељу дана касније Драган ће изгубити своју битку за живот. Умире у ноћи између недеље и понедељка, 17. на 18. август у 44-тој години живота.


Озлојеђени овим злочином, у коме је на суров начин одузет живот младом човеку и како то често бива, једном од најбољих међу нама, али и другим злочинима до тада јер је Драган био трећа жртва у том селу од окупације Косова и Метохије јуна 1999. године, а поред петоро других који су теже или лакше рањени, мештани су до 16.00 сати држали у блокади пут Призрен - Липљан - Косово Поље. Захтевали су хитан одговор од УНМИК полиције и КФОРа на питање да ли је неко од осумњичених из села Главнице ухапшен због овог злочина, јер је одређених инофрмација о у идентитету убица било.

“Поводом овог смртног случаја народ се спонтано окупио, са УНМИК-ом нисмо имали контакт, са КФОР-ом јесмо. Они су преузели обавезу да на даље регулишу саобраћај и не дозвољавају пролазна путном правцу липљан - Враголија” изјавио је за медије Н.Ж., мештанин Скуланева.

Представници Координационог тела за Косово и Метохију допремили су увече Драганове посмртне остатке у Скуланево где је у присуству неколико стотина Срба сахрањен сутрадан, 19. августа на велики православни празник, Преображење Господње.

Гробно место Драгана Тонића на сеоском гробљу у Скуланеву / Фото: КМ новине

Свештеник липљанске парохије, Ранђел Денић, у својој беседи је позвао присутне да “смогну снагу и не напуштају српском крвљу натопљену косовскометохијску земљу и поред свакодневних жртава које плаћају”.

Овим је за јавност завршена прича о једном од српских страдалника. Његово име спомињаће се спорадично тек у неколико извештаја и списака српских жртава, сведено на има и презиме, место и годину страдања.

Чак је и на Драгановом надгробном споменику, чини се доста уздржано и достојанствено записано је тек:

“Ој премили српски роде, приђи ближе и не жали труда свога, па прочитај спомен овај и реци Бог да прости душу Драгана Тонића.

Убијен мучки од душманске руке”

Задња страна надгробног споменика Драга Тонића / Фото: КМ новине

Наравно, ни породица ни мештани га никада неће заборавити. Кога год у селу да питате свако ће вам, у било ком тренутку, са лакоћом и прецизно објаснити где се налази његов гроб.

А као што је у селима и обичај, парцеле су одређене тако да представљају својеврсно породично гробље, место на коме се сахрањују чланови једне породице. Тако је и овде случај па се тик испод гробова својих родитеља, налази и Драганов.

"Изнад" Драгановог гроба налази се гроб његових родитеља, а лево од њиховог и гроб његовог рођеног брата Димитрија. / Фото: КМ новине

Убиством Драгана Тонића започело је и мучеништво Добриле, његова и мајке још двојице синова, Димитрија и Љубомира које је родила и одгајила са својим мужем, Александром. Њен супруг а њихов отац, умире у оно зло време, 1999. године. Убрзо, 2002. године, умире јој најстарији син Димитрије. Само годину дана касније несрећну мајку ће задесити још једна страшна трагедија, Драганова смрт. Средњег сина, Љубомира, живот је одвео на другу страну, у Ниш, где и данас живи са својом породицом.

Никог није било да саслуша бол и патњу, или да утеши усамљену старицу у несрећи коју је носила у својој души још пуних 12 година, све до 2015-те, када и она умире у 86-тој години живота.

Свештеников позив на сахрани, Србима да остану на светој косовскометохијској земљи, нешто је за чим готово да није било потребе. Срби оних села на Косову и Метохији, која су насељавали староседеоци, нису одлазили. И данас су то једина села у којима живе Срби. Тек више година касније, равно деценију још након овог злочина. Неповољни политички потези централних власти из Београда, учинили су да наде буде све мање и тада се највећи број одлучује да оде са КиМ осећајући да је издан и он и све жртве које је до тада поднео.

Срби су, као и у Драгановом случају, увек страдали из огромне мржње према свом народу јер је остао и жели да остане на својој земљи, на којој вековима живи, не само на Косову и Метохији. Зато су злочини над цивилима тако монструозни, њихов је циљ да заплаше народ, да га поколебају, натерају да се исели и напусти своју земљу. То некада јесте, некада није успевало.

Овдашњи Србин уместо да се заплаши, он се са патњом сродио, прихватио је као нешто своје, као сасвим природни део свог живота. Као свој усуд и крст. И то чини се нигде тако као на овом поднебљу.

Нажалост знамо и да не ретко, Срби заборављају своје жртве. Често се дешава и да се чују позиви на опраштање и да се "крене даље". То је нешто што не можемо да прихватамо јер сваки човек има власт да опрости једино оно што је њему лично учињено, чак не ни оно што је учињено његовом најближем сроднику, а тек нарочито не ако је жртва његов сународник.Може да опрости бол која је тиме њему нанета, и треба то да учини кад год је у стању, али не да опрашта у туђе име, не да опрашта у име оних чија је крв сурово и брутално проливена. На то једино Бог има право. Народ своје жртве мора да поштује као светињу јер оне то и јесу.

Исто тако да не заборавимо да још увек постоји нешто што можемо да чинимо за наше, српске жртве а то је молитва. Тако и овог 18. августа, не заборавимо да запалимо свећу и, како је на споменику и записано, рецимо да Бог прости душу Драгана Тонића, његових најближих и свих српских мученика.

 



https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2020 ::  Хвала на интересовању

недеља, 02. август 2020.

Опљачкана црква у Паралову, Косовско Поморавље (ВИДЕО)

Црква светог цара Kонстантина и мајке му Јелене у селу Паралово, у новобрдској општини,  нашла се на мети вандала.




Непознати починиоци обили су врата и украли икону и пар хиљада динара у ситним апоенима. Случај је приметио Синиша Симијоновић и одмах је обавештена такозвана "косовска полиција" која је убрзо стигла и обавила увиђа.  Мештани, већ навикли на овакве нападе, кажу да није велика материјална штета али да је циљ да се преосталим Србима улије додатни страх како би се одселили.

"Ово се највероватније десило у ноћи 29. јула. Долазила је полиција и направила увиђај. Процена је да ће покушати да дело окарактеришу као прибављање имовинске користи. Међутим, ми мештани који овде живимо, нас пар душа, немамо апсолутно никаквог разлога да верујемо у то. Што се нас тиче, циљ је јасан, да се додатно узнемири нас неколицина који још живимо у овом засеоку", каже за Пулс Драган Стојковић.



http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html



Изградња цркве почела је 2018. године средствима тзв "републике Косово" уз сагласност узурпатора трона Епархије рашко - призренске, Теодосија(Шибалића).

Ово није прва црква која се гради новцем шиптарских сепаратиста. Занимљиво је да је изградњу овог објекта помогао први Вучићев "градоначелник" Грачанице и заменик такозваног "премијера Косова" који је у то време био Хашим Тачи. Он је такође учествовао и у почетку изградње цркве у Чаглавици коју је такође финансирала илегална "општина Грачаница" при администрацији тзв "републике Косово а о чему смо такође благовремено писали. О томе можете читати путем линка у дну овог текста.

Општина Ново Брдо, такође у систему албанских сепаратиста, обезбедила је грађу за кров и столарију, док је спољна изолација, завршена ове године, углавном добровољним прилозима мештана и оних који су се одселили а којим није правилно објашњено какав је подухват у питању.

Овакви подухвати раде се не како би се ојачала вера у народу већ како би Шиптари могли да кажу да су цркве њихове, с обзиром да су они плаћали њихову изградњу иако преко појединих "институција" иапк су оне у њиховом систему и располажу новцем из њиховог буџета. Све то представља припрему за проглашење "Косовске цркве" о чему је још раније писано.

Село Паралово чини 16 раштрканих махала у којима живе Срби и Албанци. Овде је сада још око 115 Срба, а до рата их је било око 700. Напади на преостале Србе су чести а нападачи веома бахати. Медији о њима махом не извештавају. Управо њихова одбаченост јесте најповољније подручје за умножавање оваквих грађевина јер жељни минималне пажње, при том лоше и непотпуно обавештени, они бивају веома срећни таквим постпуцима ни мало свесни да је то на њихову штету и постепену асимилацију у вештачки народ "Косовара" који се активно стварају и дефинишу на светом Косову и Метохији не би ли тиме заувек преотели овај део земље од остака Србије.

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Теодосије 'освештао' прву цркву коју гради тзв ''република Косово''! - КМ Новине

Почетак изградње новог храма на територији Епархије рашко-призренске финансираног парама тзв. "републике Косово", по свему судећи представља и почетак изградње "косовске православне цркве", посебно имајући у виду редовне међуверске сусрете и Теодосијево ангажовање у њима. Ова, слободно можемо рећи, политичка "црква", посвећена је једном од најуспешнијих српских владара и једном од највећих бораца и државника за све време постојања Србије - светом Деспоту Стефану Лазаревићу.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Теодосије на Косову распродаје српску земљу (ФОТО, ДОКУМЕНТ) - КМ Новине

Крајем прошле године, свесно злоупотребљавајући део имовине српског народа на Косову и Метохији над којом има надлежност, епископ викарни Теодосије повукао је један од најтежих потеза у оквиру издаје коју, координисано са српским властима у Београду, спроводи на Косову и Метохији већ дуги низ година.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

У сред поста - Теодосије испија пиво на Бир Фесту! (ВИДЕО) - КМ Новине

У сред поста - Теодосије испија пиво на Бир Фесту! (ВИДЕО) Бир-фест, који се одржава у току Богородичиног поста, посетио је и узурпатор трона Епаргхије рашко - призренске Тедосије Шибалић, преносе српски медији.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

Ивањица: И даље без Дражине улице

Општинске власти упорно задржавају име главној улици по комунисти упамћеном по злу

Најодликованији српски официр свих времена, генерал Дража Михаиловић
Најодликованији српски официр свих времена, генерал Дража Михаиловић



Пише: Младомир М. Ћурчић


Србија је, већ дуго, земља табуа и монопола. То су две важне карактеристике које обележавају многе поступке и догађаје који се у Србији дешавају, било да је то под притиском државног апарата, или у обичним друштвеним односима. Кад је Србија била и званично у социјалистичком друштвеном уређењу, табуи и монополи су били законски нормирани и озваничени. Данас није такав случај, али ова ограничења, која су нам остала као највеће наслеђе из доба титоизма, живе свуда око нас.

Есеј под насловом Духови наших сокака, објављен у јулу 2014. године у Српским новинама, написао сам како бих показао колико су јаке комунистичке стеге у Ивањици, у родном месту Драже Михаиловића. Навео сам тачан број улица, њихова имена данас и некад, као и немоћ тадашње општинске врхушке да то стање измени. Како је било тада, тако је и данас. Наиме, у јесен 2016. године, СО Ивањица донела је Одлуку о измени одлуке о одређивању назива и обележавању улица и тргова у Ивањици. У најкраћем, они су морали да именују све улице у Ивањици које нису имале имена, па су желели да узгредно промене називе улица чије име није имало смисла, али и неке које су носиле имена потпуно непознатих историјских личности, а које су по правилу припадале комунистичком покрету у Другом светском рату. Ова одлука је стајала као мртво слово на папиру до јула 2017. године, када је формирана и комисија од шест чланова, а на чијем је челу Светлана Јовићевић, дипломирани архитекта из Ивањице, која је имала задатак да размотри иницијативе за одређивање назива улица и тргова у Ивањици. Остали чланови комисије су: Зоран Аџић (заменик), Предраг Ђоновић, Мирјана Луковић, Милан Павловић и Сретен Богдановић. Да ли је ова комисија нешто радила или није, мање је важно, јер се она пробудила тек пошто је донета одлука о допуни закона о локалним самоуправама, у којој је наређено локалним самоуправама да морају именовати све улице. Тако је, у јуну 2018. године, ова комисија предложила СО Ивањици да се промени име једне мале улице у Ивањици. И то је било све.

Поставља се питање у чему је главни спор око именовања улица у Ивањици. Као и увек у сличним случајевима, главни спор се води око Главне улице. Она данас носи име по Милинку Кушићу, комунисти и “народном хероју“ Брозове Југославије. Милинко Кушић је рођен 26. марта (по старом календару) 1912. године у селу Свештица, изнад саме Ивањице. Основно образовање и део гимназије завршио је у Ивањици, а Вишу гимназију у Чачку. Уписивао је Филозофски и Правни факултет у Београду и напустио је факултетско школовање, због тога што је у међувремену приступио илегалној КПЈ. Хапшен је по Закону о заштити државе, 1938. године, и осуђен на 18 месеци затвора, које је одлежао у казнионици у Марибору. По повратку са робије, наставио је са комунистичким ангажовањем, па је поново ухапшен и осуђен на робију, коју је почео да служи у казнионици у Сремској Митровици, крајем 1940-те године. Тамо је остао све до маја 1941. године, када су га из затвора ослободили немачки окупатори и нове усташке власти, а све према Споразуму о сарадњи, који су, 1939. године, потписали министри спољних послова нацистичке Немачке и комунистичког СССР-а, Јоаким фон Рибентроп и Вјачеслав Молотов. Одмах по ослобођењу из затвора, Кушић је прешао у окупирану Србију, која је тада била под комесарском управом Милана Аћимовића и боравио у Ужицу и Ивањици. У Ивањици је сарађивао са немачком фелдкомандантуром која је ту постављена. У једном тренутку, комунисти под контролом Милинка Кушића били су ангажовани за ред и дисциплину у Ивањици. На тај начин су се докопали и првог оружја.

До промене је дошло када је Немачка напала Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, па су и Немци у Србији кренули у хапшење српских комуниста. То у мањим местима, попут Ивањице, није ишло тако лако као у Београду, Нишу или Крагујевцу, па се Кушић још увек јавно кретао по Ивањици. Померио се у своју родну Свештицу тек у јулу 1941. и чекао налог партије да се одметне у шуму. То је урадио тек крајем јула и почетком августа, када је добио задатак да формира Моравичку партизанску чету, што је и учинио, 5. августа 1941. године, на Клековици. Том приликом скупио је на једном месту низ проблематичних личности из Моравичког краја, као и велики број малолетника, па чак и девојчица. После тога отишао је за Ужице, где је ускоро постао комесар у Ужичком партизанском одреду. Неколико пута за време устанка из 1941. долазио је у Ивањицу, како би помогао у формирању нове комунистичке управе у овом месту. Тада је имао обичај да понови своју омиљену крилатицу, коју је у Ивањици изговарао још 30-тих година, када је долазио на ферије из Београда: „Више волим једног црнца да је комуниста, него сто Срба који нису комунисти.“

У говорима које је држао, том приликом, понављао је пред малобројним присталицама паролу: „Смрт великосрпској хегемонији“.

Као комесар Ужичког партизанског одреда, и у Моравичком срезу наредио је да се оружано нападају жандармеријске станице и пале општински архиви, што су комунисти и учинили у неколико општина, где четници нису успели да их спрече. У самој Ивањици су изнели општински архив и црквене књиге и са старог моста их бацили у реку Моравицу. Том приликом нестао је и документ о оснивачкој скупштини фудбалског клуба Јавор из 1912. године, тако да, 2012. године, на стогодишњицу постојања клуба, ФК Јавор није имао документ са којим би аплицирао код УЕФЕ која додељује три милиона евра фудбалским клубовима старим један век.

После пропасти Ужичке совјетске републике, у општој бежанији комуниста из Ужица према италијанској окупационој зони, нестао им је „врховни командант“. У тих пар дана, обезглављени и не знајући шта да раде, неколико комуниста на челу са Милинком Кушићем, преузело је иницијативу у сакупљању одбеглих партизанских група. Кушић је чак потписао споразум „о ненападању“ са италијанским командантом из Нове Вароши, фашистичким официром Ненијем. Кушић није заборавио да води револуционарну борбу и у таквим условима. Одреди под његовом командом упали су у манастир Клисуру, коју су опљачкали и девастирали, а том приликом су неки његови припадници силовали и заклали искушеницу Ђенадију Ђорђевић, а у комшилуку су запалили кућу Војислава Радосављевића, којом приликом је изгорело и убијено 10 лица. Одмах по повратку врхушке КПЈ на тај терен, Кушић је стављен под истрагу, да би видели да ли је имао амбицију и жељу да уклони „врховног команданта“ са чела КПЈ и партизанског покрета. Кушић се данима извињавао и молио да га не избацују из партије, што је на крају и усвојено. Остао је један од најближих сарадника „врховног команданта“.

Ова велика група партизана из Србије прешла је у Босну у фебруару 1942. године и у Чајничу формирала Другу пролетерску бригаду, у марту 1942. године. Тада је Милинко Кушић постао политички комесар Друге пролетерске бригаде. Постоје озбиљне индиције да су тада наоружани оружјем које име је дао Јура Францетић, командант усташке Црне легије, који су тада били у великој офанзиви како би „очистили“ источну Босну од четника мајора Дангића. Четници су некако успели да се одржавају и бране српску нејач у ових двадесетак срезова, све док им комунисти из Прве и Друге пролетерске бригаде нису ударили „с леђа“ и тако омогућили Црној легији да избије на леву обалу Дрине. О масакрима који су тада почињени над српским народом, тек је недавно почело званично да се говори.

У јуну 1942. године, комунисти су приморани да се повуку у западни део Босне. „Врховни командант“ је одлучио да тада промени своје политичке комесаре у главним јединицама, из два разлога: да не би стекли превелику моћ у елитним јединицама које су служиле за његову личну заштиту, као и због тога да у новим одредима наметне комунистичку доктрину, која је већ „изучена“ у Ужицу. Зато је и Кушић премештен за комесара у Крајишкој бригади. То је, очигледно, на њега негативно утицало, јер се сматрао одбаченим из главних токова револуције. У договору или без њега, комунисти су правили фингиране нападе на усташке постаје и касарне. Тада би обично погинуло неколико партизана из Србије, а усташе се повукле и тако омогућавале комунистима да дођу до оружја и муниције. У таквим кретањима, по природи неуредни, а још увек неформирани у класичном војном поретку, комунисти су били лак плен пегавог и трбушног тифуса. Разочаран зато што је одбачен, а по својој природи неуредан у исхрани и дисциплини, Кушић је оболео од пегавог тифуса и као тешки болесник извршио је самоубиство, 1. маја 1943. године, у селу Мајкића Јапра, код Санском Моста, у партизанској болници. Одмах по завршетку рата, тачно на дан победе, 9. маја 1945. године, међу првим партизанским борцима, АВНОЈ га је прогласио за „народног хероја Југославије“.



http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html


Са друге стране, већ дуже времена се прича да у Ивањици главна улица треба да понесе име по армијском генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, рођеном у Ивањици, у главној улици, 14. априла (по старом календару) 1893. године. Написано је много научних радова и популарних текстова, снимљено је више документарних филмова, код нас и у иностранству, који су се бавили биографијом Драже Михаиловића. Зато ћемо, овом приликом, поменути само најзначајније податке, како би их упоредили са горе поменутом биографијом „народног хероја“ Милинка Кушића.

Дража Михаиловић је завршио НШ и ВШ Војне академије у Београду. Учествовао је у пет ратова између 1912. и 1920. године. Одликован је са 19 одликовања, од чега су три инострана. Завршио је ђенералштабну обуку ВКЈ. Није припадао ниједној политичкој странци. Био је војни аташе Краљевине Југославије у Бугарској и Чехословачкој. Други светски рат није дочекао у чину ђенерала само због тога што се противио погрешно конципираној одбрани земље од Немаца, а време је показало колико је био у праву. У Априлском рату исказао је велико војничко знање и изузетну храброст и водио је сталне борбе. Није се предао,  када је то учинио већи део припадника ВКЈ, већ се, са групом лојалних официра, жандарма и војника, под борбом, повукао на десну обалу Дрине. Као елитни ђенералштабни и обавештајни официр, професор Стратегије на Војној академији у Београду, одређен је од Ђенералштаба за вођу герилског отпора унутар Југославије уколико она буде окупирана. Формирао је свој штаб на Равној Гори – ГШ1, већ у мају 1941. године, а затим и низ четничких одреда, који су, убрзо, кренули у ослобођење земље, први у Европи. Његов Јадарски четнички одред, под командом потпуковника Веселина Мисите ослободио је Лозницу, 31. августа 1941. године, и то је био први ослобођени град од Немаца у Другом светском рату. Већ сутрадан, 1. септембра 1941. године, четници су ослободили Ивањицу.

Окружен мноштвом непријатеља, Дража Михаиловић је успео  да створи моћну војну организацију, која је у другој половини Другог светског рата бројала 80 корпуса. И поред изузетно тешких околности, у свакој години рата, успео је да изврши по једну велику војну операцију против Сила осовине, којима је допринео укупној савезничкој победи у Другом светском рату. Игром историјских околности, остављен од савезника, по доласку Совјетске армије, и устоличења партизанског покрета на власти у Југославији, Дража Михаиловић био је жртва комунистичке револуције, која са историјске сцене није однела само њега и његову војску, већ и читаве генерације најелитнијег дела српског народа. Дража Михаиловић се у свим документима изјашњавао као Србин. За време Другог светског рата бранио је српски народ у целини, као и све друге народе када је то могао. Никада није наредио, нити извршио, било какав напад, а камоли девастирање неког српског манастира. Никада није наредио, а камоли извршио, било какав ратни злочин.

Генерал Дража Михаиловић је убедљиво најпознатији рођени Ивањичанин у историји ове варошице. Небројени су споменици са његовим ликом и именом подигнути широм света. Његово место у историји је неупитно позитивно не само за Србе и победнике у Другом светском рату, него чак и за његове некадашње противнике у Другом светском рату, а данас модерне нације, попут Немаца, Бугара, Мађара, а поготову Италијана. Историјско наслеђе лика и дела Драже Михаиловића негативно представљају искључиво припадници оних народа који су некад припадали српском етничком бићу, а у неком тренутку су се одвојили од њега. То су: Хрвати, Бошњаци, Црногорци-Монтенегрини и Македонци. По нашу унутрашњу културну сцену то не би имало толики значај, да не постоји још једна прикривена нација која Дражу Михаиловића перцепира у негативном контесту. Та прикривена нација су – комунисти.

Комунисти су дефинитивно ушли у Ивањицу у новембру 1944. године. Одмах су почели са успостављањем органа власти, а паралелно са тим, кренула су масовна хапшења великог броја житеља Моравичког среза. У неколико наврата извршили су масовна погубљења у Ивањици, а број појединачних ликвидација Срба, која су извршили комунисти, мери се у стотинама. Велики број људи набили су у импровизоване затворе, који су ницали на све стране. Огроман број људи послали су на принудни рад у изузетно тешким условима, широм земље.

После тога, дошли су на идеју да промене идентитет српског народа. Један од елемената којима се формира национално сећање и идентитетско наслеђе су и називи улица. О именима улица у Ивањици писао сам опширније у тексту Духови наших сокака. Овде ћемо поменути само да су Главну улицу назвали по Милинку Кушићу. Али, то није било једино што је носило његово име: рудник антимона у Лиси су назвали по њему, подигли су му две спомен-бисте у Ивањици, које и данас стоје, а што је најважније дали су име по њему и основној школи у Ивањици. И данас основна школа у Ивањици носи име Милинко Кушић. Тако долазимо до парадокса да школа слави школску славу Светог Саву, која је била забрањена у пола века комунизма у Србији, а зове се по “народном хероју“ комунистичке партије, који се и лично залагао против онога за шта се залагао Свети Сава.

Није промењено само име главне улице, већ и низ других улица. Посебан скандал представљала је промена имена улици пуковника Душана Пурића, команданта 4 пука Стеван Немања, а који је погинуо на Мачковом камену 1914. године. Та улица добила је име по пуковнику Душану Пурићу, 16. јула 1932. године, одлуком ивањичке општине, „У знак захвалности према херојским подвизима свога великога сина, команданта храброг IV пука који је, са својим командантом, исечен на Мачковом камену. Захвални Ивањичани сећају се велике жртве“ – како је то тада објавио Чачански глас. У тој истој улици рођен је и одрастао пуковник Душан Пурић. Колико је била славна погибија пуковника Душана Пурића, сведочи и чињеница да је Станислав Бинички управо њему посветио своје славно дело Марш на Дрину.

Многим Србима данас је несхватљиво када им се напомене да комунисти и њихови следбеници имају велики утицај на стварање културног идентитета у држави Србији. Тешко је људима објаснити како су комунисти успели да се, прикривено и отворено, убаце у систем организације које финансира држава, како у просветном, тако и у културном окружењу. Неке организације, попут СУБНОР-а, директно се финансирају из буџета, а посредним путем преко буџета локалних самоуправа. Разне културне манифестације које пропагирају комунистичку идеологију или су им аутори припадници јасне комунистичке провинијенције, пролазе на конкурсима за пројекте у култури које финансира држава. Зато је њихова моћ у српском друштву још увек не само неупитна, него и пресудна.

Генерал Дража Михаиловић има споменик у Ивањици, подигнут 2003. године, захваљујући великој борби и изузетном труду које су том приликом испољила неколицина Ивањичана. О томе сам подробно писао у тексту Историја једног споменика, објављеном 10. јануара 2014. године, у Српским новинама. Пошто је већина одавно подлегла титоистичкој фразеологији и комунистичкој идеологији, ретки су Ивањичани који и данас, после 17 година, стану испод Дражиног споменика да се фотографишу. За разлику од њих, сведоци смо да огроман број туриста, чим пристигну у Ивањицу, долазе да се фотографишу поред Дражиног споменика. Нико од тих туриста се није ни фотографисао, па чак ни осврнуо при проласку поред бисте Милинка Кушића, или Споменика револуције. Таман као да су прошли поред турског гробља. Додељивањем имена главне улице генералу Дражи Михаиловићу, Ивањица би на мапи Србије постала ексклузивна туристичка дестинација.

Свеће су запалили посетиоци

Данас многи Ивањичани не знају готово ништа о Дражи Михаиловићу, а поготову о Милинку Кушићу. Већина становништва индоктринирана је комунистичким образовањем, а нарочито утицајем титоиста у културним и јавним установама и масовним медијима у Србији. Међутим, како су падале границе Брозове Југославије, падала су и уверења тог типа. Али једно од уверења, а то је фасцинација Орденом народног хероја, остала је у већем делу народа. Тешко је објаснити данашњем становнику Ивањице да су Орден народног хероја добијала лица, готово без изузетка, која су се истакла у мржњи према српском народу и деловању против свих темељних вредности српске традиције или културе, а у томе су се највише истицали управо они који су номинално припадали корпусу српског народа. Стара је Цицеронова изрека: „Све је јадно у грађанским ратовима, али ништа није јадније – него сама победа.“ Комунисти, који су проглашени за победнике у грађанском рату у Југославији, сматрали да имају монопол над истином о компликованим историјским догађајима и тај монопол задржали су до дана данашњег.

Сви ови разлози довели су до тога да се створи један табу у Ивањици, а то је како треба културно вредновати име Драже Михаиловића у његовом родном месту. Нека суседна места успела су да се изборе са сличним проблемом, па су некако изгурали да се именима најславнијих суграђана из историје тог места, обележе главне варошке улице. То је пример Нове Вароши, где су се одужили војводи Петру Бојовићу, или Ариље где су се са пијететом понели према Краљу Драгутину, ктитору цркве Светог Ахилија, око које је и настала ова варошица. Има још сличних примера. Оно што је нужно учинити у Ивањици је да се пуковнику Пурићу врати достојанство и да улица у којој је рођен поново понесе његово име. Исто се односи и за капетана Симу Јаковића, оснивача ивањичке варошице. Између те две улице је главна улица, која, и по Богу и по народу, мора да носи име генерала Драже Михаиловића, најпознатијег Ивањичана у њеној историји. То је човек који је иза себе оставио завештање да Србин може живети само као слободан човек. Зато се слободна Србија може темељити само на делима људи којима је слобода Отаџбине била прва дужност и прва заклетва, какав је био Дража Михаиловић.

Чланови комисије за додељивање имена у Ивањици одавно не живе, као ни остатак Србије, у титоизму и самоуправном социјализму. Поставља се логично питање шта њих обавезује да поштују „вредности“ које су афирмисали Авној и КПЈ. Њихову одлуку оптерећује невидљиви утицај који комунисти и њихови следбеници испољавају по свим друштвеним питањима, а нарочито у питањима културног наслеђа, јер тиме себи обезбеђују монополско место у српској култури и одатле контролишу сва друштвена кретања. То не може и не сме бити оправдање за оне који буду одлучивали о имену главне улице у Ивањици. Њихова одлука мора бити јасна и прецизна, заснована на научно утврђеним чињеницама, култури, традицији и националном идентитету. Једино у том случају њихова одлука ће бити једногласна и недвосмислена, а то је да је једино логично решење да главна улица носи име по генералу Дражи Михаиловићу.

 

Младомир М. Ћурчић

Благовести, 2020. године
(Српске новине, гласило ОСЧ “Равна Гора“, Чикаго, јун 2020)





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

ЕКСКЛУЗИВНО! Укидањем ознаке ''ПОВЕРЉИВО'' ЦИА открила истину о Дражином хапшењу - КМ Новине

ЕКСКЛУЗИВНО! Укидањем ознаке ''ПОВЕРЉИВО'' ЦИА открила истину о Дражином хапшењу #Генерал #Дража #Михаиловић #Издаја #Хапшење #Суђење #ЦИА #Комунисти #Злочин #kmnovine Оригинална документа ЦИА о Дражином хапшењу са којих је недавно скинута ознака "СТРОГО ПОВЕРЉИВО", после више од 70 година, показују истину о хапшењу генерала Држае Михаиловића, ко га је издао и како је доспео у комунистичку замку.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Фотографија Драже Михаиловића каквог га никада нисте видели - КМ Новине

Мало ко је имао прилике да Дражу Михаиловића види у оваквом издању. Друштвеним мрежама језди фотографија Драже Михаиловића из 1943. године, када је био на скијању у Црног Гори. Оваквог Дражу, признаћете, нисмо навикли да виђамо, а мало је познато да је био и пасионирани скијаш.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Гучевски говор о ђенералу Дражи - Марко Пејковић - КМ Новине

Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свога народа, осуђеног на смрт и на потпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога српског народа, или речено видовданским језиком: за крст часни и слободу златну...




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: Погледи    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

недеља, 19. јул 2020.

Новомучник Стефан Пуљић пострадао на данашњи дан 1999. године

Тог 19. јула 1999. године на празник Св. Сисоја великог, отац Стефан је, видећи да хране у манастиру има мало да нахране народ који се ту склонио од шиптарске најезде, не јављајући се никоме узео колица и полако гурајући их изашао из манастира.

#Новомученик #Отац #Стефан_Пуљић #Страдање #Шиптари #Албанци #Терор #Православље #Црква
(Јеромонах Стефан Пуљић 1964 – 1999) Отац Стефан, јеромонах из манастира Будисавци близу Клине, отет је 19. јула 1999.г. и од тада се не зна ништа о њему.

Једна од монахиња је приметила да га нема и питала где је отац. Рекли су да је управо отишао у набавку са Вујадином Вујовићем, наставником који је са осталим Србима уточиште нашао у манастиру. Отац Стефан је отишао верујући да се ништа лоше не може десити, као Јагње Божије, мирно, да би нахранио ближње своје. Знамо на основу светоотачких књига да Бог благодат за мучеништво не даје свакоме, већ само најдостојнијима.

Отац Стефан и наставник Вујадин се нису вратили, а не знамо да ли су стигли у продавницу. Код прве куће десно од манастира, поред пута за село нађена су само преврнута колица, као једини траг да су туда пешке кренули. Да ли је ту у шуми била шиптарска заседа или се нешто друго десило, не знамо. Отац Стефан је нестао и његови посмртни остаци као и осталих Срба несталих и убијених тада у Клини и Истоку нису никада пронађени.

Свештеномучениче оче Стефане моли Бога за нас грешне!




http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html






ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Данас 16 година од отмице и мученичког страдања оца Харитона (Лукића) - КМ Новине

понедељак, 15. јун 2015. | КМ новине Одмах након усвајања Резолуција 1244, којом се наводно правно регулисало стање после НАТО агресије над Србијом, наставили су се злочини шиптарсих терориста који су тек накратко прекинути током бомбадовања када је српска војска пуним капацитетом штитила своју територију и свој народ.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Канонизација Светог Харитона Косовског (ВИДЕО) - КМ Новине

Канонизација Светог Харитона Косовског (ВИДЕО) Канонизација Светог Харитона Косовског (ВИДЕО) Данас Светосавска Црква, у јеку борбе против свејереси екуменизма, канонизује светог мученика Харитона Косовског. Тиме отвара нови извор благодати и светих молитава за род светосавски и хришћански, у времену претешком и небивалом.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Н. Ранђеловић: Незаинтересованост људи у Србији за страдање народа на КиМ - најболније искуство - КМ Новине

Много је жртвовао, много и учинио. Нинослав Ранђеловић сведочио је и филмовима записао страдање Срба и православних светиња на КиМ. Искусио "погодности" и "наклоност" цркве и свих политичких режима у Србији, од Милошевићевог до данашњег. Будући да је човек без компромиса, остаје и без подршке.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

четвртак, 16. јул 2020.

Сећамо се периода највећег страдања Срба из Орхаовца и околинеод терориста ''УЋК''

У периоду од 11. до 22. јула 1998. године на подручју општине Ораховац оружаним нападом припадника терористичке тзв. "ОВК" и њихових сународника настало је време страдања за тамошње Србе.





Удружење породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији, које води Верица Томановић, подсећа на трагичне догађаје који су се у то време одиграли.

У том периоду киднаповано је и одведено у затворе и логоре "ОВК" више од 100 Срба и Рома, претежно цивила, а током напада убијено је седам људи. Протерано је сво српско становништво из села Ретимље, Оптеруша, Зочиште и одведено у илегалне логоре терористичке "ОВК".

22. јула 1998. акцијом делегације МКЦК у Приштини ослобођена је група од 35 цивила заробљена у Манастиру св. Врачи у Зочишту. У тој групи биле су жене и два болесна мушкарца из села Ретимље и Оптерушa, монаси из манастира и старије особе из Зочишта.

Један број заробљених ослобођени су вољом команданата тзв. "ОВК".

Захваљујући ослобођеним заробљеницима имамо сведоке од којих смо прикупили податке који описују трагичне догађаје.

Ораховачка општина има жртве и за време НАТО агресије када страдају Срби бранећи своја насеља и државу.

Након потписивања Резолуције СБУН 1244 од 10. јуна 1999. године доласком КФОР-а и УНМИК-а на Косово и Метохију настављају се киднаповања и убиства невиних цивила српске и ромске националности.

Списак жртава се увећава из дана у дан.



Нажалост, данас нису са нама многи родитељи очевици догађаја који су умрли од бола и туге за својом децом и други блиски сродници.

Борили смо се заједно за ослобађање живих, заробљених и задржаних у логорима "ОВК". О детаљима догађаја говорили смо свим надлежним институцијама које су прикупљале податке о киднапованим, несталим и убијеним лицима.

Нада да се пронађу живи нестаје проналаском масовних гробница Малишево и Волујак 2005. године. ДНК анализом идентификовано је тридесет и шест особа које су киднаповане у јулу 1998. године. Један број посмртних остатака киднапованих лица из периода 1999.-2000. пронађен је у појединачним гробницама и сахрањен у местима по жељи породица.

Породице скрхане болом и тугом због губитка својих најближих настављају да живе у прогонству очекујући од правосудних органа хапшење починиоца злочина и повратак у своја родна места.


http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html


Удружење породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији и ове године у знак сећања на дан масовног киднаповања 18. јула у 10:00 сати одржаће парастос у цркви Светог Прокопија на Орловачи.

Након парастоса, породицае 25-оро сахрањених на парцели број 1 на гробљу Орловача положиће цвеће поред спомен плоче ,,ЗА НЕЗАБОРАВ“ свим жртвама.

Истог дана18. јула 2020. год. одржаће се парастос у порти цркве Светог Јована у Великој Хочи поред споменика свим страдалим Србима на подручју општине Ораховац у периоду од 1998.-1999. и 2000.године ( 84 лица српске националности ).

Очекујемо и ове године присуство медија које ће дати допринос у приказивању истине страдања Српског народа на Косову и Метохији.

Председник Удружења
Верица Томановић




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

КиМ: Драма са чиновима у којима се радња понавља - КМ Новине

Данас медији брује о "изградњи будућности" на Косову и Метохији. Срби се заклињу "држави" Косово и даље називају Србима, оба - без срамоте. Да се подсетимао и како се, 1998. градило ово што данас имамо. Готово да нема да није по злу запамћен. У раним јутарњим часовима 18. јула 1998.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Ораховац: Шиптари (накратко) скинули таблу улице "Словена Радића" - КМ Новине

петак, 29. мај 2020. | Уреднички колегијум У Ораховцу је јуче улица "Словена Радића" накратко остала без натписа о којој се улици тачно ради. Табла која неколико деценија показује да је у тој улици рођен и живео младић који је трагично настрадао на једној од радних акција ,,Братства и јединства" 1984.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Унмик заташкао злочине ОВК - КМ Новине

Мисија Унмик је 2006. године без икаквог објашњења нагло прекинула истрагу о отмици и убиству Срба из Ретимља и Оптеруше, међу којима су и Костићи, породица са најтрагичнијом судбином на Косову. Изводи из истражних списа у које су "Вести" имале увид показују и да истражитељи мисије УН на КиМ никога нису испитали у својству осумњиченог.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању