Вести:
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове

субота, 14. март 2020.

Капетан Драган ускоро на слободи: 28. марта из Лепоглаве креће за Београд

Драган Васиљковић ускоро напушта најстрожи хрватски затвор у Лепоглави пошто је издржао цијелу казну од 13,5 година




Драган Васиљковић, познат као Капетан Драган, излази из најстрожег хрватског затвора Лепоглава 28. марта, након што је издржао цијелу казну од 13,5 година. Слађана Чанковић, која га је заједно са колегама заступала у дуготрајним судским процесима у Хрватској, за „Новости“ је изјавила да ће Васиљковић одмах по изласку из затвора отићи у Београд.

Нема више правних препрека и Васиљковић сигурно излази из затвора – тврди Чанковић, која ће наставити вођење правних послова Капетана Драгана, који је поднио и тужбу Уставном суду.

До сада је Васиљковић подносио молбу за условни отпуст, али му она никада није уважена. Тврдио је да се у Лепоглави налази као у концентрационом логору, а судске власти су му замерале што је у неколико наврата био пријављиван због мањих прекршаја.




У затвору је укупно провео четрнаест година, што у екстрадицоном притвору у Аустралији, а након тога у Сплиту и Лепоглави. У јуну 2018. правоснажно је осуђен на тринаест и по година, али му је урачунато и време које је провео у затворима у Аустралији и пре суђења у Хрватској. Жалио се што није могао да има телевизор у ћелији, а његови адвокати су упозоравали да је „свјетски рекордер“ по дужини боравка у истражном затвору.

Васиљковићу су, како каже Чанковићева, помагали пријатељи, а имао је планове да након Србије оде у Аустралију, гдје му је породица. За сада не открива колико ће се дуго задржати у Београду и који су му планови.


Реч је о политичком суђењу

Васиљковић је у Хрватској осуђен због наводно почињеног "ратног злочина" у Книну и Глини, за "злостављање" затвореника на книнској тврђави и напад на полицијску станицу у Глини. У току суђења сведоци су различито приказивали догађаје из деведесетих година прошлог века, а Капетан Драган је тврдио да је ријеч о политичком суђењу и да није крив.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Саво Штрбац: Гоне Србе као нацисте, нека неко заустави хрватску државу! - КМ Новине

Злоупотребљавајући систем Интерпола Хрватска прогони неограничен број Срба оптужујући их ђутуре за ратне злочине по месту боравка без обзира где су се налазили у тренутку почињеног злочина. Нема веће бриге за Србе који се хапсе као кад се бере воће. Завршена је сезона (рат) и берба се одвија редом, сви су зрели (оптужени).



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Припадници Војске Србије инсистирају на поштовању њиховог угледа док су за њих хероји српске историје ''будале'' а о држави брине НАТО - КМ Новине

Припадници Војске Србије инсистирају на поштовању њиховог угледа док су за њих хероји српске историје ''будале'' а о држави брине НАТО Избацивање двојице припадника Војске Србије почетком новембра, из угоститељског објекта у Пожаревцу, привукло је приличну пажњу јавности. Војни синдикат Србије је поводом овог догађаја издао више него острашћено саопштење1, између осталог, наводећи да „двојица припадника Војске Србије, дана 01.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Проф. др С. Живановић: Римокатоличка ''црква'' наставља да се бори против Православља и српског народа - КМ Новине

Проф. др С. Живановић: Римокатоличка "црква" наставља да се бори против Православља и српског народа





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

среда, 11. март 2020.

По шиптарској оптужници ''за ратне злочине'' на КиМ Србин ухапшен у Мађарској

Суд у Будимпешти наредио је покретање предекстрадиционог процеса против држављанина Србије ухапшеног у Мађарској, а који је осумњичен за наводне ратне злочине против цивилног становништва током 1999. године на Косову.

#Косово #Метохија #Шиптари #Злочин #Прогон
Фото: Илустрација

Међународну потерницу издале су илегалне шиптарске власти, навео је суд у свом образложењу, преноси МТИ.


Србин је оптужен за наводно "наношење телесних повреда" и "силовање труднице" у селу Видање (Клина) у јуну 1999. године.

Осумњичени није пристао да буде изручен по поједностављеној процедури, па му је суд одредио задржавање у периоду од 40 дана.

Након тога, суд ће размотрити његово изручење уколико добије потпуни захтев за екстрадицију.





Иначе, у Мађарској је крајем прошле године ухапшен и Љубиша Маниташевић, Србин из Велике Хоче. За њим су шиптарске илегалне власти расписале потерницу 2015. године и то зато што се бранио од шиптарских терориста који су покушали да га киднапују!

Расписивање потерница Шиптарима је омогућио Бриселски споразум када им је предато судство.

Оваква ситуација Шиптарима одлично служи да "поравнају" стање услед принуђености да започну суђења терористима за злочине над Србима на шта их приморавају њихови спонзори. Одвлачење пажње јавности успешно се обавља прогоном Срба који су штитили своје животе и криви су јер су успели. Могуће је да има и заиста кривих али чињеница да за њима дуже од 15 година нису расписиване потернице, изазива велику сумњу. За све то време прогнани Срби остају незаштићени.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Никола Маниташевић: Овде сам због мог брата, нека ја будем једина жртва (ВИДЕО) - КМ Новине

Никола Маниташевић: Овде сам због мог брата, нека ја будем једина жртва (ВИДЕО) #Никола Маниташевић #Љубиша #брат #Киднаповање #Самоодбрана #терористи #Шиптари #УЋК #ОВК #Неправда #Штрајк #глађу Никола Маниташевић, брат Љубише кога Мађарска намерава да изручи илегалним шиптарским властима на КиМ како би му судиле јер се бранио од "УЋК" отмичара, штрајкује глађу до смрти у намери да тако спречи изручење.






ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Горан Петронијевић: Циљ спискова за хапшење Срба широм СФРЈ - да се тамо никада не врате! - КМ Новине

Постоји прича о томе да, на свим просторима бивше СФРЈ на којима су живели а убијани, протеривани и сатанизовани Срби, постоје спискови за њихово процесуирање за неке наводне злочине које су починили.






ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Шиптари ухаспили још једног Србина са КиМ на напредњачком прелазу Јариње! - КМ Новине

Шиптари ухаспили још једног Србина са КиМ на напредњачком прелазу Јариње! Милисав Дашић из Осојана код Истока изведен је јуче из аутобуса на прелазу Јариње, на северу Косова и Метохије, који су успоставили напредњаци по доласти на власт 2012. године.








КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

недеља, 08. март 2020.

Обезбеђење болнице незаконито малтретира грађане који желе да фотографишу срамни грб на прочељу болнице у Нишу

Грб Војске САД, која је 1999. дивљачки убијала по Србији, већ две године стоји истакнут на прочељу Клинике за кардиоваскуларну хирургију Клиничког центра у Нишу.

 #Grb #Vojska#SAD #NATO #Agresija1999 #Zločin #Niš #Klinika


Па као да ни то није било довољно па су испод грба пречника око 1 метра, исписане су следеће речи:

"Дугујемо захвалност америчком народу, америчкој влади, пре свега америчкој војсци на донацији у опреми која ће служити за лечење пацијената клинике"

Дакле прва реч у овом натпису је то да ми "дугујемо" америчким властима "а пре свега америчкој влади".

Становници овог града не само да се не слажу са оваквом поруком већ овај гест доживљавају као тешку увреду јер је учињен:

Немања Здравковић
"У граду у којем је иста та војска 1999. касетним бомбама убила преко 26 цивила, 260 ранила и сравнила са земљом скоро сва индустријска постројења" каже за КМ Новине Немања Здравковић из Прокупља.

Он је покушао да фотографише овај призор али се десило нешто неочекивано.

"Када сам јуче, пролазећи поред клинике, сликао то ругло, из клинике је истрчао радник обезбеђења и рекао ми да морам да обришем слику, иначе ће позвати полицију. А затим ми је узео телефон из руке да би проверио да фотографија није случајно остала у меморији телефона... иако нигде не пише да је забрањено фотографисање" каже Здравковић који је ово покушао да забележи како би алармирао јавност путем друштвених мрежа.

Међутим, десило се нешто што се коси са здравим разумом - радник обезбеђења, који је стицајем околности избегао да буде жртва чије би остатке рођаци или форензичари стругати штахтлом са асфалта након неког од бомбардовања цивила током агресије 1999. године, штити грб управо те војске. Па и то на сасвим незаконит начин!



"Иако радници обезбеђења немају право да присилно одузимају мобилне телефоне и проверавају њихов садржај. Иако је крајње бесрамно величање америчке војске у граду који је толико пострадао од те исте војске и њених савезника због донације од 400.000$ Постали смо држава без достојанства, нација без поноса и части" резигнирано каже Здравковић.
"Живим за дан кад ће се то променити. Кад ће тај грб и натпис бити уклоњени, а затим ухапшени и изведени пред суд сви они који су служили непријатељима, агресорима и окупаторима" рекаоје Здравковић за КМ Новине.




Неопходна нам је ваша подршка да би смо наставили са радом






ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Од данас у Нишу потписивање петиције за уклањање грба америчке војске - КМ Новине

Од данас у Нишу потписивање петиције за уклањање грба америчке војске Српска јавност је са неверицом примила вест о истицању грба америчке војске на болници у Нишу и то због "дуговања захвалности" за донације тој установи. Најбрже у реаговању биле су, како то обично и бива, друштвене мреже.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Клиника за Кардиохирургију у Нишу народним парама обновљена а окићена секташким симболима! (ФОТО) - КМ Новине

петак, 28. новембар 2014. | КМ новине Портал "Србија данас.нет" објавио је фотографије невероватног и дрског опхођења окултних друштвава у Србији према државној имовини! Бледи и смешни покушаји директора Клиничког центра у Нишу Зоран Радовановића да оправда небулозама и будалаштинама коришћење симболике католичке секте Малтешких витезова ака темпларског реда на ново обновљеној клиници за кардиохирургију само потврђују да постављена симболика није нимало наивна и да је само део програма унијаћења Срба.





ПРОЧИТАЈТЕ из нишЈОШ:

Градска власт у Нишу осрамотила жртве НАТО агресије на дан страдања - КМ Новине

Полтрони српске власти и представници владајућег режима у Нишу јавно и документовано осрамотили невине жртве НАТО агресије. Поводом обележавања страдања српског народа у Нишу под "тепихом" касетних бомби док су били на пијаци, у двориштима, на улици... Нишлија Вукадин Димитријевић је реаговао на друштвеним мрежама ојађен понижавајућим и увредљивим односом градских власти и режима према жртвама на годишњицу њиховог убиства.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

недеља, 01. март 2020.

Драшко Станивуковић: Срби у Србији и Српској су два народа, у Јасеновцу није био геноцид

Драшко Станивуковић, посланик ПДП-а у Народној скупштини Републике Српске гостовао је у емисији "Фејс" (Face) где је изнео низ скандалозних изјава.

Драшко Станивуковић






Станивуковић је уњима поручио да су Срби у Републици Српској и Србији два народа, па и то да у НДХ није било геноцида над Србима, преноси АТВБЛ.

На питање водитеља Сенада Хаџифејзовића да ли је за отцјепљење Републике Српске, Станивуковић је категорично рекао "не".

"То је пут у неизвјесност. Ја сам за то да се боримо заједно, ова земља није тијесна ни за кога", рекао је Станивуковић.













На сугестију водитеља да је Станивуковић дошао у свој главни град (Сарајево), он је рекао "Да, дошао сам", а затим је поручио да је за њега природно да Србија и Република Српска сарађују, јер су то два народа који живе у двије државе.

"Природно је да један Србин да ли живио у Црној Гори, у БиХ, или у Аустралији природно је да воли Србију и Београд. Али ја никада једном таквом идејом нисам поништавао било шта мање важно о БиХ", рекао је Станивуковић.

Његово политичко мишљење отишло је у још већи скандал када је изјавио да се у Јасеновцу догодио злочин, а не геноцид.



Да ствар буде прецизна водитељ је упитао Станивуковића да ли је био геноцид у Јасеновцу?

"Ја сматрам да то што се десило у Јасеновцу је велики злочин. У чему је разлика између геноцида и злочина?", рекао је Станивуковић и поручио да је то све прошлост.


Подмладак ПДП-а ни ту није стао, него је поручио да прогон 250.000 Срба из Хрватске током акције "Олуја" није етничко чишћење. Kада га је водитељ упитао зашто не кажеш "етничко чишћење", он је поручио да се не бави тиме.




ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:

Из колијевке у Јасеновац - латиницом - КМ Новине

Јеврејском културном центру „Арие Ливне" је 23.11.2015. године, промовисана књига „Из колијевке у Јасеновац" аутора Милана Дашића. Издавач овог остварења су Центар за истраживање рата и ратних злочина Републике Српске и Удружење „Јасеновац-Доња Градина". На промоцији се присутнима прво обратио књижевник Боро Капетановић, рецитујући својју поему о Јасеновцу, која и отвара књигу.







ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:

Борба за веру: Рокер и падобранац против Новомученика Јасеновачких (ВИДЕО) - КМ Новине

Борба за веру: Рокер и падобранац против Новомученика Јасеновачких #Владиак #Јован #Ћулибрк #Падобранац #Жртве #Јасеновац #Црква #Екуменизам #Лаж #Зло #Косово, #Метохија, Ових дана се води полемика о броју српских жртава Јасеновца, која је покренута захваљујући подлом деловању епископа славонског Јована Ћулибрка, рокера и падобранца (на слици) у служби светских моћника који имају за циљ да порекну страдање Срба у НДХ и сведу га најмању могућу меру.







ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:

Помен, опомена и негација за жртве логора Јадовно - КМ Новине

Помен, опомена и негација за жртве логора Јадовно Над Шарановом јамом на Велебиту, у Хрватској, данас је служен парастос поводом Дана сећања на Јадовно 1941. године, када су усташе на најсвирепији начин убиле више од 40.000 жртава, углавном Срба.







КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

недеља, 16. фебруар 2020.

Кристијан Каш: Терористички напад у Ливадицама изведен уз подршку САД

Данас се навршава 19 година од терористичког акта над аутобусом "Ниш експреса" који је превозио расељене Србе до гробних места у својим местима дакле су протерани. За не мали број њих, то је значило сусрет са оним што су годину или две раније избегли, смрт.

Фото: Кристијан Каш



















Пише: Иван Максимовић



"Ноћ пре тога Ружица Трајковић је сањала да ће се нешто страшно десити, али није могла ни да замисли да ће се то десити њој. Није требала да буде у првом аутобусу али је возач после паузе био нестрпљив да крену што пре. Нешто касније платиће најскупљу цену за своје нестрпљење" започео је своје сведочење у књизи "Остаци аутобуса" Кристијан Каш, норвешки официр и новинар при окупационим снагама КФОР-а.

Тај дан променио је његов живот. Став о учешће норвешке војске у рату против Србије, на улогу америчког агресора на војно мешање у светске кризе које најчешће и сами изазивају, почео је разграђивати тихо, прво у себи.

Сав ужас који га је преплавио описао је у тој књизи јасно дајући до знања да је напад могао бити спречен и да су у њему учествовале и међународне интересне групе чије је средство оно против чега се само наизглед боре, крвави ужас тероризма.

Непосредно пре напада британски војници су прегледали аутобус због опасности од подметнутих бомби, Ружица, са којом је касније Кристијан обавио интервју, сматрала је да је уобичајена процедура јер "аутобуси са расељеним Србима улазе на непријатељску територију окупирану Албанцима". Ипак ово је узнемирило 50-так путника аутобуса који су се питали да ли КФОР зна нешто што они не знају? Такође уобичајено је било и да шиптарска деца камењем гађају аутобусе са Србима.

"Покријмо прозоре јакнама да се заштитимо од каменица, рекла је Ружица не знајући да их јакне неће моћи заштити од онога што ће уследити".

Шведске трупе окупационих снага чекале су да аутобус пређе административни прелаз између централне Србије и јужне покрајине. Срби би радије да их обезбеђују српске полицијске снаге али после Кумановског споразума то није било могуће. Дан раније шведски војници су проверили пут у потрази за импровизаним екслопзивним направама, нису пронашли ништа. Међутим, нису рачунали на ратно искуство Фљорима Ејупија и његових људи који су били припадници терористичких јединица УЋК. Зналачки су сакрили експлозив на путу којим се аутобус морао кретати. Сачекали су. Дозволили су да претходница војне пратње пређе место на коме се налазио експлозив а када је наишао аутобус активирали су га и снажни експлозија је разнела аутобус на комаде. Делови аутобуса, људских тела и крв полетели су у свим правцима, записано је у књизи "Остаци аутобуса" Кристијана Каша.

16. фебруара 2001.
Кристиан Каш, неуморни сведок / Илустрација: КМ Новине (Илустарција за текст објављен 2016. године)




Тако је 16. фебруара 2001. године почињен један од најстрашнијих терористичких напада на Србе у коме је погинуло 13 а рањено 43 путника. Напад се догодио на територији са које су прогнани а коју је требало да обезбеђује међународна окупациона армада која је две године пре тога бомбардовала Србију како би учинила да планови терориста постану стварност.

Силина експлозије подигла је аутобус у ваздух и одбацила га петнаестак метара далеко од места на којем се бомба налазила, наводи се у Унмиковим документима начињеним непосредно после напада.

У форензичком делу истраге, који је уследио одмах после, на месту са којег је бомба активирана пронађени су опушци цигарета на месту одакле је активиран експлозив и на основу ДНК анализе пронађен починилац.

Недуго затим, наводи се у извештају Унмика, наређено је да се кратер који је настао после експлозије затрпа
"како би саобраћај нормално функционисао". Истражитељи тврде да су на тај начин уништени докази. Наредбу да се кратер затрпа издали су официри Кфора.

Норвешког официра и новинара, кристијана Каша, напад је потресао до крајњих граница. Не желећи да се одмах препусти суду углавном је у себи водио дилему о "часном" учешћу Норвешке са 18 других земаља у бомбардовању Србије и преузимању пуне одговорности за безбедност у покрајини. Остаци аутобуса и људских тела полако су постајали аргументи који су Кристијана разуверавали у оно што је мислио да зна и да је исправно. На крају га је обузео ужас због удела који је сам имао у томе учествујући војно у окупацији покрајине... Све што је могао да каже било је "Србијо, извини". Покренуо је интернет страну на којој је приказивао ужасе и лажи којима се запад користио против Срба, постао је један од најактивнијих сведока српског страдања. О томе говори за КМ Новине.

"Наравно, био сам официр на Косову, а не новинар као што сам мислио. Чињеница да нисам био независни новинар је нешто чега сам био веома свестан, као и то да нисам заступао своје мишљење. То је такође био фактор за одсуство неопходне критичке дистанце према томе како моја организација обавља своју мисију. И тако сам бранио НАТО бомбардовање Југославије, а кривицу за бомбардовање приписивао искључиво Слободану Милошевићу" каже Кристијан о првој фази и наивном учешћу у окупационој мисији НАТО-а.
"Када неко каже да сам радио као новинар у саставу Кфора, ја протестујем. Не може једна особа да буде новинар и истовремено представља КФОР и НАТО. Када се осврнем на изјаве које сам припремао као представник за штампу, видим да су биле сувише оптимистичне али мој посао је био да ситуацију представим у најпозитивнијем светлу. Ни на који начин није пријатно када се осврнем на своје изјаве из времена док сам био официр НАТО-а, али мислим да је важно да сам направио први корак да се лично извиним. Тек онда Срби, Албанци и други могу жале за грешкама које су направили" недвосмислен је бивши официр НАТО-а кога је српски народ разумео и прихватио као свог.

"Што се мене тиче, волео бих да нисма био толико оптимистичан о могућностима функционалног мултиетничког друштва на Косову и Метохији" каже он из угла некога ко је кроз мирис крви схватио да ужас није на супротној страни против које се бори.

Фото: Истрага / Кристијан Каш




"Сасвим сигурно, 16. фебруар 2001. је био један од најдраматичнијих дана у мом животу. Албански терористи су чекали са импровизованом експлозивном направом ван Подујева на прелазу са покрајином код Мердаре из централне Србије. Бомба је убила 12-торо људи, укључујући и малог Данила који је имао 2 године, заједно са оба родитеља. Ја сам стигао на место напада сат и по после експлозије.

Постоје поуздани докази који указују на одговорност за злочин припада Ејупију који је био вођа терориста који су чекали поред пута. Такође постоје поуздани докази који указују да је Ејупи био средство ЦИА-е да дестабилизују Србију, такође и после пада Слободана Милошевића.

Ејупи је касније осуђен на 40 година затвора, али је убрзо пуштен на слободу због "недостатка доказа". Али онда је такође радио за ЦИА и успео да "побегне" из америчке војне базе Бондстил... Ејупи је због овога велики херој код Албанаца на Косову и Метохији, тако они настављају да нарастају у свом национализму. То је био дан када сам почео да се питам да ли смо урадили праву ствар када смо отишли ​​у рат против Југославије.

Фљорим Ејупи.


До данашњег дана, још увек се сећам мириса, делова тела и крви, а фотографије са места експлозије можете видети овде. Прве три три фотографије су моје , а остали су из истраге. Захваљујући Горици Шћепановић (која се и сама налазила у аутобусу у тренутку напада) могу да их прикажем. Али упозорење: Ове слике су веома потресне. Немојте их отворити ако нисте спремни за то. И немојмо никада заборавити жртве и никада одустати од борбе за правду.


У терористичком нападу на аутобус у Ливадицама код Подујева страдали су:

1. Ненад Стојановић (рођен 7. јула 1943.) Ниш,

2. Милинко Краговић (рођен 5. јануара 1943.),

3. Лазар Миликић (рођен 19. јуна 1936) Липљан,

4. Драган Вукотић (рођен 2. новембра 1954.) Косово Поље,

5. Снежана Чокић Вукотић (рођена 16. фебруара 1975.) Липљан,

6. Данило Чокић (рођен 1999. '02.), имао је две године, син Драгана Вукотића и Снежане Чокић Вукотић. (Напомена редакције КМ Новина: мајка Данила Чокића била је у поодмаклом периоду трудноће и ускоро су очекивали принову што број жртава подиже на 13. а ово углавном нико не помиње),

7. Слободана Јованић, можда Слободан, 1970-08-12, из Краљева

8. Мирјана Драговић (рођена 12. јануара, 1981.) Лапље Село

9. Сунчица Пејчић, (рођена 14. јануара, 1972.) Приштина,

10. Тихомир Стојковић (рођен 18. јануара 1969.) Косовска Каменица

11. Живана Токић, (рођена 5. маја 1948.), Скуланево, централно Косово, упокојила се 10 касније од последица задобијених повреда,

12. Н. Токић, Живанин супруг. Упокојио се два месеца касније од рана задобијених у овом терористичком нападу.

Кристијан сматра да је напад на аутобусе Ниш - експреса такође важан да се разуме шири контекст у коме су се НАТО, Кфор и међународна заједница руководили. "Посебно америчке обавештајне службе су активно користиле шиптарске наоружане групе да дестабилизују демократски изабрану владу у Београду, чак и после пада Милошевића" тврди Кристијан.

У тексту који је раније писао "САД дестабилизују Србију албанском герилом", даје много детаља о томе.

"Након што су КФОР и такозвана Међународна заједница преузели контролу над Косовом и Метохијом 12. јуна 1999. године, дозвољено нам је да подржавамо албанску герилу, зовите их терористима ако желите, да дестабилизују Србију. У овом чланку, ја вас водим на путовање кроз моја лична искустава и сусрете као новинар са овим побуњеницима" каже Кристијан. 

Осим што његово искуство, сведочење и борба представљају одличан траг и доказ о времену које сви полако заборављамо и које ће постати објект конструкције из некадашњих забележака, које могу бити "много оптимистичније" него што је то стварност била, оно што Кристијан бележи представља један од ретких крунских доказа умешаности САД и њихових савезника агресора, против Србије. То у потпуности објашњава да су терор и прогон спроводили Шиптари најчешће уз пуну америчку логистику па чак и на иницијативу. Управо зато нема ни једног кажњеног терористе због злочина над Србима које су они починили.

Јохан Мекес, холандски снајпериста који је Кашу потврдио да је убијао Србе зарад шиптарских терориста и после завршетка рата на Косову./ фото Кристиан Каш


Такође, сазнања указују на директну дестабилизацију и уништење српске државе као било каквог релевантног политичког субјекта. А у таквим походима жртве, углавном српске, нису ни случајне ни непожељне. Страхом, очајањем, неправдом и понижењем треба уништити сваки отпор и од народа-жртве начинити поданика који ће таквим положајем чак бити срећан. То, као што видимо ових дана, успева у круговима од стране Запада контролисаних политичара и властодржаца али народ се не мири са својим жртвама и овако грубо масакрираним сународницима само зато јер су Срби чија смрт треба да ослаби и друге Србе.

Жртве чијег се страдања сећамо на данашњи дан, сасвим сигурно су у добром броју пред Господом и молитвеници за свој народ. Као и други праведно страдали, и данашњих 13 душа чека на правду и тренутак да се народ охрабри, уразуми и покрене на повраћање своје земље и свог достојанства.

Надајмо се само да нам за то не требају нове, невине жртве.




Напомена: Текст је оригинално објављен на сајту КМ Новина 16. фебруара 2016. године. До данас се ништа није променило.




https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::  Хвала на интересовању

среда, 12. фебруар 2020.

Бура у чаши воде: стварни значај “раскречених” британских докумената (први део)

Налазимо да је руски израз “расекречени” најбољи, и сигурни смо да ће га сви Срби лако разумети.

#Srebrenica #Laž #Britanci #Genocid #Propaganda #Kosovo #Metohija #Srbija


  • Прошло је више од две недеље од како је британска влада скинула ознаку тајности са докумената из јуна и јула 1995. који се односе на сукоб у Босни и Херцеговини. Не првенствено на Сребреницу, то је важно подвући већ на самом почетку. Пажња политичараовде) и новинараовде) и неких научних радника (овде) који су се огласили на ову тему, па самим тим и јавности која углавном нема независних извора обавештавања нити могућности реалног процењивања њихове веродостојности, била је усмерена искључиво на један из тих докумената. Па чак ни тај докуменат није био у целости објављен, нити интегрално коментарисан. Сви коментари односили су се само на прве две стране, док је трећа (са потписом и функцијом особе која је докуменат сачинила, о нечувене ли балканске аљкавости) у јавним гласилима била потпуно изостављена.

Пише: Стефан Каргановић



Дакле, врхунски политички и новинарски ауторитети Србије и Републике Српске већ десетак дана коментаришу материјал који је дупло деконтекстуализован. Прво, пре него што су се упустили у коментарисање они га уопште нису ни видели у изворном облику, што ће рећи у интегралној верзији. Друго, судећи по њиховим изјашњавањима, они такође нису свесни чињенице да је докуменат који коментаришу део већег комплета дипломатских папира који се састоји из преко двеста страница. Сувишно је напомињати да им је такође непознато да се Сребреница помиње тек у мањем делу те преписке и да се највећи део односи на посебне теме везано за решавање сукоба у Босни и Херцеговини, који је тада био у току. Најзад, било би још сувишније (а можда и на граници увредљивог) истицати чињеницу да је издвојени, “сензационални” докуменат који се налази у средишту пажње писан на језику којим већина коментатора (што се посебно односи на политичаре) не влада, те да чак ни тај, у односу на целину, занемарљиви фрагмент који их је заинтригирао и који јавности пред камерама компетентно тумаче, они нису могли на изворном језику прочитати.

Овај приказ ће се састојати из два дела. У првом делу, укратко ћемо обрадити обелодањена британска документа која се односе на догађаје везано за Сребреницу у јулу 1995. У другом делу, осврнућемо се на податке и опаске из комплета тих докумената који се не односе непосредно на Сребреницу, али су ипак интересантни.

Докуменат под датумом од 11. јула 1995, за који су до сада већ сви чули, недавно смо подробно анализирали. Извели смо закључак да се у њему износи неколико интересантних и по службени наратив о Сребреници врло неповољних констатација, али да он не садржи ништа значајно ново.

Сада ћемо укратно навести остала помињања Сребренице у првом свежњу британских папира, објављених под ознаком PREM-19-5487_1 (110 страница). У другом свежњу, под ознаком PREM-19-5487_2 (100 страница), Сребреница готово да се не помиње, али ту ипак има низ занимљивих појединости којих ћемо се у другом делу овог приказа дотаћи. Пређимо сада на преписку британских званичника где се помиње Сребреница.

У британској дипломатској депеши од 12. јула 1995, дан након пада Сребренице и подстакнутој тим догађајем, наводи се став канадске владе (тачка #1) да присуство УН у Босни није било успешно и да би га требало привести крају. По Канађанима, политички процес међу зараћеним странама је блокиран (#4) а снаге Унпрофора нису способне да обављају своју хуманитарну мисију (#5). Занимљиво је да ту стоји да је став канадске владе мотивисан извештајима које добија од свог контингента у Високом, где их “Босанци … узнемиравају” и не дозвољавају им кретање ван базе. Опис третмана канадских миротвораца подсећа на хрватски третман војника ЈНА у њиховим касарнама на почетку рата. Дипломатски чиновник Бејн на крају депеше (#10) ипак изражава сумњу да би се Канада једнострано повукла из састава Унпрофора.





У следећем документу, који почиње на стр. 16, препричава се телефонски позив 12. јула холандског министра одбране Форхеве свом британском колеги. Форхеве износи да се унутар холандске базе у Поточарима налази око 3,000 избеглица, док их се око базе накупило између 18,000 и 20,000. Што се тиче војника АРБиХ, њих око 2,000, “они су током ноћи нестали, како он (Форхеве) сматра, у правцу Тузле,”мада се извесан број још увек налази западно од енклаве.”

Британски министар одбране је изразио разумевање за положај у коме су се Холанђани нашли, и истакао је забринутост да би пад Сребренице могло послужити као преседан за преостале енклаве. Сада долазимо до најзанимљивијег дела. Британски министар каже да би “Уједињено Краљевство преферирало да је Сребреница била демилитаризована, али да је то питање сада превазиђено” (the situation has moved on). Др. Форхеве се сложио са том оценом, изјавивши да “не сматра да је демилитаризација више могућа.” Да би се овај лицемерни разговор између двојице западњака боље сагледао, подсећамо да су уговори о демилитаризацији Сребренице (и Жепе) били потписани још у априлу и мају 1993, пуне две године раније. Канадски миротворачки контингент, који је тада био распоређен у Сребреници, примио је специфично упутство из централе УН у Њујорку да не буде “претерано ревносан” у одузимању оружја од припадника 28. дивизије у енклави. (Види Извештај генералног секретара УН о паду Сребренице, одељак 62, стр. 19, такође за подробно разматрање питања демилитаризације видети овде, стр. 52.)

Враћајући се за тренутак на онај “главни” докуменат који је у центру свеколике пажње, на дну стр. 2 тог документа налази се занимљив податак да је при одлучивању у вези са могућим нападима из ваздуха на српске снаге које су се приближавале Сребреници у обзир узимана и чињеница да су се међу војницима Унпрофора на терену налазила и “три припадника британске војске.” Ово би могло бити посредно релевантно за тврдње једног српског политичара да су Британци узели учешће у стрељању заробљеника. Зачудо, промакао му је овај детаљ, док се као извор за своју тврдњу позивао на волуминозни извештај НИОД-а (Холандског ратног института), међутим без навођења места где се тачно тај податак налази.

Надаље, почев на стр. 22, у извештају датираном од 11. јула, где је сажето већање на високом нивоу британске владе посвећено последицама пада Сребренице, уз учешће баронице Паулине Невил-Џонс, политичке директорице у Министарству иностраних послова, наводи се да је бројно стање холандског батаљона у Сребреници -- 730. То је интересантно јер се за овај период обично барата знатно нижом цифром од око 300 Холанђана. Даље, износи се да је у Сребреници било “утврђено 1,500” војника АРБиХ, али “да се чини да нису пружили отпор.” Затим, врло сигнификантан податак да је у два напада из ваздуха на српске снаге авионима Ф16 уништено укупно три српска тенка. Ово је важно за сагледавање односа снага. Другде (у оном “главном” документу) стоји да је ВРС пошла на Сребреницу са само четири тенка, дакле преостао јој је само један. По овим цифрама, српске и муслиманске снаге су на сребреничком сектору биле једнаке јачине (види извештај Родерика Лина премијеру Мејџору, 11. јула, стр. 27), с тим што су муслиманске снаге, које како се Енглезима учинило “нису пружиле отпор,” још могле рачунати и на присуство неколико стотина војника Унпрофора, испомоћ бомбардера Ф16, као и на топографске погодности терена који изразито фаворизује нападнуту војску, а не нападача. Шта објашњава мистерију непружања отпора? Ако постоји неко боље објашњење од онога које је понудио пок. Хакија Мехољићовде), свакако би желели да га чујемо.



Сада следи исти пример западног лицемерја као што смо видели напред, у телефонском разговору са холандским министром Форхеве, што ће на многе читаоце вероватно деловати као културолошки шок првога реда. Бароница Невил-Џонс саговорницима предлаже генијално решење, како да се отклоне непријатне последице српског заузимања Сребренице: “Требало би да помоћу преговора издејствујемо да се ВРС повуче заузврат за демилитаризацију Сребренице” (...we should try to negotiate the demilitarisation of Srebrenica in return for BSA withdrawal). На то је присутна госпођа Еванс приметила да су се босанска влада и босански Срби још 1992. године (sic) договорили да демилитаризују енклаву, “само што то никада није спроведено.” На шта министар одбране Велике Британије додаје (у разговору вођеном 11. јула 1995.) да “Сребреница треба да остане сигурносна зона, али да би је требало демилитаризовати као што је то било договорено пре три године.”

Небитно је што британски труст мозгова расправљајући о Сребреници не зна да је уговор о демилитаризацији ступио на снагу 1993, а не 1992. године; то је занемарљива погрешка. Оно што у тренутку када се одвија њихово већање чини бизарним је неозбиљна помисао да би се икаквим преговарањима могло повратити претходно стање, и да би се Срби, изиграни у погледу демилитаризације 1993. године, после десетине смртоносних напада из енклаве могли опет приволети на повлачење коришћењем истог мамца.

У извештају Југословенског деска Министарства иностраних послова од 14. јула (стр. 24) износи се податак да се процењује да се у Сребреници на почетку јула налазило “око 40,000 Муслимана.” Ово је значајно зато што се по британским, несумњиво обавештајним, изворима наводи иста цифра за укупно становништво сребреничке енклаве коју је утврдио и хашки Трибунал. Пошто располажемо поузданим подацима о томе колико је Муслимана у јулу 1995. изашло из енклаве, горња граница колико их је могло бити врло је важна за израчунавање вероватног укупног броја жртава, како погинулих у пробоју тако и стрељаних заробљеника.

Следећи докуменат је “поверљив допис премијеру” који је сачинио Мејџоров приватни секретар Родерик Лин, у 20 часова увече, 11. јула (стр.27). Поред већ поменуте процене да је у заузимању Сребренице учествовало између 1,500 и 2,000 припадника ВРС, ту се опет потврђује присуство на терену у Сребреници троје припадника британских снага (двоје посматрача и један преводилац). Такође се понавља да су три српска тенка избачена из строја, и наводи се да су “снаге босанске владе пружиле незнатан или никакав отпор” а када су Холанђани заузели положаје да препрече српско напредовање “да су им Муслимани пуцали у леђа” (стр.28). На истој страници понавља се да британско “министарство одбране и даље сматра да команда босанских Срба у Сребреници није планирала да заузме Сребреницу.” На стр. 29 овог свежња докумената понавља се и апсурдан предлог да се “изврши покушај да се босански Срби убеде да се повуку из Сребренице, с тим што би је босанска влада (која је енклаву користила као полигон за извођење напада) -- демилитаризовала.”

На стр. 30 свога извештаја Мејџоров приватни секретар Родерик Лин својеручно додаје једну са тог места неуобичајену критику начина како ВВС извештава о Сребреници: “У преувеличаном приказивању од стране ВВС (што је типично) занемарују се чињенице да су Муслимани (а) користили Сребреницу за извођење напада, и (б) да су неочекивано престали да је бране, чиме су Србима дозволили да се ушетају.” Што се тиче “Ширакове жеље да се изврши штурм на Сребреницу (користећи наше трупе!),” Лин обавештава Мејџора, “предложио сам министарствима одбране и иностраних послова да заузму чврст став: о томе да одлучују команданти на терену, не у Вашингтону.” Ово је само један од два примера на које наилазимо у овим папирима где британски званичници заузимају колико-толико критичан став према америчким иницијативама.

Следећи интересантан докуменат је Изетбеговићево званично писмо упућено 9. јула премијеру Мејџору, дакле док је исход сребреничке операције још увек био неизвестан (стр. 33-34). Изетбеговић ту наводи лажну цифру од “преко 60,000 цивила који се налазе у животној опасности” у Сребреници, што опет потврђује важност тачног податка колико је стварно износило становништво енклаве. Даље, Изетбеговић открива зашто користи лажну статистику о броју становника: он тиме настоји да Запад приволи на интервенцију да би се “спречио нови чин геноцида против цивилног становништва Сребренице.” Додаје да се нада “хитној акцији” да се његовим захтевима изађе у сусрет. За холандски контингент Унпрофора у енклави каже да “није бројан” (видели смо да их је по британским изворима требало бити 750), и да у сваком случају “није ни вољан ни способан да град заштити од напада.” Изетбеговић износи тачан податак да је у складу са споразумом са Унпрофором постигнутим 1993. године Сребреница трабала имати статус демилитаризоване зоне, али прећуткује чињеницу да одредбе тог споразума никада нису биле испоштоване.

Следећег дана после тога, 10. јула, ратни начелник Сребренице Абдурахман Малкић упутио је неколико телефонских позива Изетбеговићу, са питањем зашто енклави не пристиже никаква помоћ. Брижни председник Изетбеговић, по Малкићевом каснијем сведочењу, прво му је рекао да ће му се са одговором јавити кроз два сата, да би после тога престао да прима Малкићеве позиве. Објашњење Хакије Мехољића у вези са наведеним околностима и даље делује најубедљивије, барем у недостатку неког бољег.


Прелиминарни закључци

За правилно разумевање садржаја и домета ових британских папира, у оном мањем делу који се непосредно односи на Сребреницу, од велике је користи укрштање за папирима на исту тему коју је 2019. године обелоданила Библиотека бившег председника Била Клинтона, и овде. Али главно питање које ће занимати српске читаоце без сумње гласи: да ли ови подаци из обелодањених британских папира доводе у питање пресуде хашког Трибунала? Одговор на ово природно питање је недвосмислено - “не”.

То је јасно по члану 115 Правилника о процесном и доказном поступку Трибунала у Хагу, посебно по ставу (Б). Предложени нови докази, да би имали изгледа да буду прихваћени, морали би бити релевантни, такве врсте да би битно утицали на исход суђења да су били предочени благовремено и -- што је најважније -- да током главног претреса нису били на располагању. Ништа од обелодањених података не представља суштинску новост и не уклапа се у ове критеријуме. Све главне тачке, одсуство плана да се Сребреница заузме, неспровођење демилитаризације и напади вршени из заштићене зоне, могле су бити и биле су доказиване на сребреничким суђењима помоћу разних других доказа.

Наравно, ово је само нормативна страна питања, а из искуства знамо да чињенице, уколико се не уклапају у задати наратив о Сребреници, Трибунал уопште не занимају и да он лако проналази формалне поводе за доношење сваког решења, које одговара извршавању његових политичких задатака. Више инстанце којој би се на одлуке Трибунала могао уложити приговор -- нема. У овом случају, судије чак не би имале ни да се много труде нити да претерано напрежу своју креативност да би пронашле изговор за релативизацију британских података, при евентуалном покушају да се у овој фази уведу у доказну грађу.

Ипак, овај материјал је изузетно интересантан са становишта историчара, не само оних који се баве Сребреницом, већ још више широм темом сукоба у Босни и Херцеговини. За то ће бити посебно занимљив други део, који ћемо у наставку обрадити. Оно што би требало имати на уму је то да као и правници, историчари такође имају своју стручну методологију која им дозвољава да по многим питањима изводе закључке са неупитном тежином. Међутим, они ипак немају чаробну моћ да укидају пресуде, поготово са монтираних процеса који се воде пред бестидно политичким судовима.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Антић и Путниковић: Усвајање фатално по РС, последице по Косово и Метохију - КМ Новине

Усвајање британске резолуције у СБ УН било би фатално по Републику Српску и имало би катастрофалне последице на будуће генерације и импликације на Косово. Тако сматрају експерт одбране на процесима за Сребреницу у Хашком трибуналу адмирал Бошко Антић и лобиста у Великој Британији Радомир Путниковић.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Сребреница и Јасеновац: права разлика између измишљеног и стварног геноцида - КМ Новине

Сребреница и Јасеновац: права разлика између измишљеног и стварног геноцида #Jasenovac #Srebrenica #Genocid #Laž Наше истраживање о Сребреници омогућило је и врло значајне увиде у вези са Јасеновцем. Док је масакр у Сребреници, који се одиграо пред крај сукоба у бившој Југославији 1990-их година, био изведен да би послужио намени која је у првом реду била политичка, он је такође имао и једну важну последицу.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Принудно признавање лажног геноцида - нова политичка офанзива на Србију и Републику Српску - КМ Новине

Принудно признавање лажног геноцида - нова политичка офанзива на Србију и Републику Српску На трагу резолуције Европског парламента од 14. јануара 2009. године, када се од Србије ултимативно захтевало да "призна геноцид у Сребреници," па затим неуспеле британске резолуције у Савету безбедности УН 2015.

br />




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању