Вести:
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Српске жртве. Прикажи све постове

недеља, 07. јул 2019.

Сребреница уочи 11. јула: Невидљивост доказа

"Међународна комисија је успешно произвела медијски утисак да је, коришћењем „револуционарних“ ДНК технологија које су открили њени стручњаци, до сада непобитно утврдила идентитет 6,800 тела ексхумираних из масовних гробница на подручју Сребренице. Међутим, Комисија своје наводне ДНК доказе никада није показала никоме, чак ни хашком Трибуналу"


#Srebrenica #Mediji #Laž #Klinton #Kosovo #Metohija #Srbija #kmnovine
Илустрација: КМ Новине


Пре неки дан, Дарко Младић, син генерала Ратка Младића, говорио је у једној телевизијској емисији (око 16-ог минута) о волшебном нестанку ратне архиве 28. дивизије АРБиХ из енклаве Сребреница. По Младићевој тврдњи, јединице ВРС које су 11. јула 1995. године заузеле енклаву заплениле су ову архиву. После 5. октобра 2000, новопостављени министар иностраних послова СР Југославије, страни агент Горан Свилановић, несумњиво у дослуху и по налогу оних који су га поставили, наредио је да се комплетан архив отпреми у Хаг, да би се удовољило захтеву Трибунала. По Младићу, тадашње југословенске власти чак нису направиле ни копије докумената које су испоручили  хашком Трибуналу. Даље, по њему, један део те документације успут је нестао и накнадно се појавио у збиркама одређених приватних појединаца.

Младић с правом нагађа каква би била слика догађаја на подручју Сребренице између 1992. и 1995. да је та архивска грађа била у потпуности доступна суду, одбрани и – можемо слободно додати – историчарима.

Коментар Дарка Младића ипак представља само детаљ на једном ширем платну. Поред фалсификовања доказа, хашки Трибунал је знаменит још и по њиховом скривању, па чак и уништавању (овде и овде).

Једно од главних спорних питања, које се појавило на неколико сребреничких суђења пред МКТБЈ, односило се на право оптуженог да помоћу независних стручњака провери ваљаност форензичких доказа који се користе против њега. То право је безусловно признато у свим неполитичким кривичним процесима који се воде у цивилизованим правним системима. Конкретно, то се односи на право оптуженог да испита, у сврху сопствене одбране и ради обавештености судског већа, наводне ДНК идентификације које тужилаштво предлаже, а које потичу од Међународне комисије за нестала лица (ICMP), донедавно са лабораторијским седиштем у Тузли.

Ова Међународна комисија основана је 1996. године под покровитељством Сједињених Држава и донедавно се њена главна лабораторија налазила у Тузли. Председник ове организације је увек грађанин САД кога именује и поставља Стејт департман. Знаковито је да је хашки Трибунал, у свим процесима, увек доследно одбијао да  изда обавезујуће наређење (сапина) Међународној комисији да покаже своје биолошке узорке, које користи за наводну идентификацију несталих лица, и да их учини доступним форензичким стручњацима одбране да би могли спровести независну анализу. Овакав третман једне приватне НВО је чудан зато што наводно суверене државе могу бити предмет обавезујућих наређења МКТБЈ јер тај суд за себе тврди да има овлашћења да их принуди да му доставе све материјалне доказе (ситуација коју помиње Дарко Младић је један пример наведеног, чему би требало додати да је у бројним случајевима Србија била приморана да слично поступи, па чак и Хрватска у предмету Готовина, везано за  артиљеријске белешке).  Међутим, формално приватна НВО као што је Међународна комисија за нестала лица налази се очигледно изнад таквих приземних обавеза. Природа тог необичног имунитета могла би се описати једино као нека врста екстериторијалности, што ову творевину издваја и ефективно уздиже на ниво чак виши од суверених држава.

Делујући под заштитом наведеног имунитета, и заштићена од незгодних питања или контроле свога рада, Међународна комисија је успешно произвела медијски утисак да је, коришћењем „револуционарних“ ДНК технологија које су открили њени стручњаци, до сада непобитно утврдила идентитет 6,800 тела ексхумираних из масовних гробница на подручју Сребренице. Међутим, Комисија своје наводне ДНК доказе никада није показала никоме, чак ни хашком Трибуналу, што је шокантна чињеница коју је на суђењу Радовану Караџићу признала тужитељица Хилдегард Верц-Рецлаф када је на приговор оптуженог да му је ускраћен доступ биолошким узорцима Комисије одговорила: „Међународна комисија ни нама није показала ДНК доказе. Према томе, није тачно да су једнима дали, а другима не.“ (Тужилац против Караџића, статусна конференција, 23. јули, 2009, стр. 364, редови 21-23.) То значи да је тужилаштво на слепо подносило „доказе“ из ове установе, и да је веће на слепо по таквим „доказима“ пресуђивало.

Поређења ради, у Америци, да сте оптужени само за прекршај вожње недозвољеном брзином, то би активирало низ процесних мера у прилог вашој одбрани. По шестом амандману на устав САД, полицајац који тврди да сте прекорачили дозвољену брзину морао би да дође на рочиште не само да то лично посведочи, већ и да донесе уређај којим је измерио брзину ваше вожње и да под заклетвом потврди да је истог дана технички проверио његову исправност. Без таквих доказа ван разборите сумње, чак и у случају баналног прекршаја оптужница би била одбачена и ниједном судији не би падало на памет да вас оглоби. Али то су очигледно процесни стандарди који су недостижни за установу каква је хашки Трибунал.

Да резимирамо. Судска већа МКТБЈ никада нису видела примарну доказну грађу Међународне комисије за нестала лица. Суду је достављен само извештај о раду Комисије и њеним налазима. Једина информација коју су видели суд и одбрана су сумарни, материјално непоткрепљени закључци одштампани на Комисијином компјутеру. Нису биле предочене никакве појединости о методологији која је коришћена нити мерама предузетим да се онемогући контаминација узорака (што представља један од великих изазова у раду са ДНК). Нити су пред судом икада под заклетвом сведочила лица која су у лабораторијама Комисије наводно обављала посао упаривања.

У свим правосудним системима достојним тога назива признато је право оптуженог и његовог браниоца да оствари увид у све доказе на којима се оптужба темељи. То подразумева да оптужени има право да његови стручњаци провере све доказе, а нарочито оне који су сложене, научне природе, који се против њега користе. Тиме се постиже још један циљ правичног суђења: на основу налаза вештака одбране, вештаци тужилаштва се подвргавају темељном унакрсном испитивању да би се веродостојност њихових закључака могла проверити. У односу на форензичке доказе, то се није догодило ни на једном сребреничком суђењу пред МКТБЈ. Упркос томе, већа су у свим предметима третирала ДНК доказе као поуздане.

Једна недавна (2017) научна студија на ову тему баца јарко светло на неуобичајену чињеницу да је Међународној комисији за нестала лица био додељен степен имунитета који је без преседана, и то у посебним уговорима са владама Босне и Херцеговине 1998. године, и Хрватске 2002:

„Споразумом се предвиђа имунитет за имовину, средства и особље Међународне комисије за нестала лица“ у вези са „било каквим правним или управним поступком, осим у оним случајевима где се Међународна комисија изричито одриче од имунитета.“ Истим споразумом се предвиђа и недодирљивост Међународне комисије у односу на „вршење претреса, одузимање, конфисковање, или било какав други облик мешања у рад Међународне комисије, било од стране извршних, правосудних или законодавних власти.“

У практичном смислу, ово значи да су биолошки узорци, профили жртава и сродника, као и подаци са тиме у вези недодирљива својина Међународне комисије, неподложна било каквом захтеву за увид са стране. Међународна комисија задржава искључиво право на одлучивање да ли ће своје податке властима откривати, или не. Ни  сама Босна и Херцеговина, која је потписала овакав неравноправан споразум, нема слично право да одбије захтеве које би јој упутио хашки Трибунал. Међународна комисија, међутим, таквим захтевима излази у сусрет само по сопственом нахођењу, уколико се у конкретном случају одрекне имунитета. Другим речима, Међународна комисија, чија је наводна форензичка грађа једини постојећи материјални доказ о људским губицима на подручју Сребренице у јулу 1995. године, ужива дипломатски статус. „За ДНК лабораторију, одн. рад на идентификовању лица, то је без преседана,“ констатује се у наведеној студији.

На изворном енглеском:  “The Headquarters agreement provides immunity for property, assets, and staff of the ICMP from every form of legal and administrative process, except insofar as in any particular case the ICMP has expressly waived its immunity.  It also provides for the inviolability and immunity of ICMP premises, property and assets from search, requisition, confiscation, expropriation, and any other form of interference, whether by executive, judicial, administrative or legislative action. Practically, this also meant that biological samples and profiles became the property of the ICMP as a means to protect witness information and data. Only the ICMP could decide on whether information was to be shared with authorities or not. Compliance with writs such as a subpoena compelling production of material or witness attendance to give evidence was subject to the ICMP waiving their immunity. In other words, the ICMP received diplomatic status as a technical and scientific human identification operation. For a DNA laboratory or human identification effort, this was unprecedented.“ (Stefan Schmitt, Dallas Mazoori, “Jurisdiction, Privacy, and Ownership: DNA Technology and Field Dynamics in Conflict-Related Mass Fatalities,” Genocide Studies and Prevention: An International Journal, Vol. 11, 2017, стр. 72)

Са становишта професионалних правника, нема ни најмање дилеме да ниједан прописно утемељени правосудни орган не би прихватио  доказни материјал који потиче из Међународне комисије за нестала лица, на дефектан начин како га Комисија подноси суду. Да подсетимо, тај материјал представља 100 одсто материјалне доказне грађе за дешавања на подручју Сребренице у јулу 1995.

Али ово је само један од проблема у вези са радом Међународне комисије за нестала лица. Ту организацију смислио је амерички председник Бил Клинтон 1996. године када је постало јасно да пробна ископавања сребреничких масовних гробница које је вршила друга америчка организација, „Лекари за људска права,“ и овде, нису испоручила очекиване резултате. Масовне гробнице чије су локације наводно откриле обавештајне службе, а за које је Медлин Олбрајт тврдила да садрже на хиљаде тела, нису задовољиле политичка очекивања. Зато је основана Међународна комисија, да убрза процес и направи механизам за фабриковање форензичких доказа. Мада формално представљена као потпуно ново међународно тело, Међународна комисија у ствари је само надградња накалемљена сарајевском Институту за нестала лица, који је формирао Алија Изетбеговић. Бошњаци представљају око 90% кадрова Међународне комисије за нестала лица. Мало ко би устврдио да је прикладно или прихватљиво да припадници једне стране у ратном сукобу истражују поступке друге.

Затим, главна претпоставка у средишту Комисијиних истраживања масовних гробница је сумњива теорија да су, далеко од очију свих заинтересованих страна, у августу и новембру 1995. босански Срби извршили гигантску операцију скривања доказа. То подразумева да су у том периоду прекопавали првобитне гробнице где су били сахрањени стрељани Бошњаци и да су посмртне остатке превозили на друге локалитете на подручју Сребренице, где су их поново покопавали у нади да нове гробнице неће бити откривене. Ова теорија је смешна на први поглед. Ископавање, превоз и поновни укоп око 500 тона људских посмртних остатака на планинском терену, при крају врућег лета, није нешто што би се могло сакрити од многобројног особља УН и обавештајних служби који су будно пратили шта се догађа на том подручју. Нити би се то могло сакрити од америчких сателита и беспилотних летелица, за које је Мадлен Олбрајт у УН 10. августа 1995. тријумфално изјавила „да ће посматрати“ сваки покушај овакве врсте. За исцрпљену ВРС, тајна операција оваквих размера представљала би готово немогућ изазов, посебно имајући у виду несташицу горива.

Још један убедљив разлог за разбориту сумњу у званично објашњење о премештању посмртних остатака је чињеница да је Комисија током прве четири године свога рада после окончања рата у Босни успела  да понуди веома мали број идентификација жртава, да би затим одједном почела да лиферује идентификације до тада невиђеним темпом. То је деловало изненађујуће из неколико разлога, од којих је главни да нису постојали никакви спискови становника сребреничке енклаве за време рата, тако да је Комисија имала при руци само научно неутемељене спискове настале када је сарајевска влада апеловала да се почне са масовним пријављивањем несталих сродника. Пошто су се многа лица премештала са једног локалитета на други током ратних дејстава, мало породица је могло располагати поузданим подацима да ли се неко од њених чланова у јулу 1995. стварно налазио у Сребреници.

Најзад, наводни број стрељаних у Сребреници одувек је био проблематичан. Сарајевска влада је пред УН званично тврдила да је становништво енклаве бројало 42,000, али накнадно је по њиховој документацији било утврђено да је то била лажна цифра измишљена ради добијања веће количине хуманитарне помоћи. Консензус међународних хуманитарних организација је био око 38,000; у пресудама хашког Трибунала утврђује се цифра од око 40,000. (Жалбена пресуда у предмету Крстић, пар. 15.) Ту настаје наизглед неразмрсива статистичка збрка. Органи УН су евидентирали 35,600 преживелих Сребреничана у Тузли закључно са 4. августом, 1995. Још око 2,000 припадника 28. дивизије АРБиХ из Сребренице је било примећено на бошњачкој страни линије фронта 28. јула, 1995, одакле су тајно пребачени на друга ратишта, што потврђује и начелник штаба АРБиХ, ген. Енвер Хаџихасановић. Поред тога, око 750 преживелих Сребреничана се у јулу 1995. склонило у Жепу, док је око 1,000 пребегло у Србију. Ако се цифра Међународне комисије од 6,800 наводно идентификованих жртава уједно узме и као број стрељаних заробљеника, што је очигледни циљ целе операције, онда је укупно становништво енклаве у тренутку њеног пада требало да броји преко 45,000 лица – чак више од лажних тврдњи локалних власти пред странцима – што је далеко већа цифра него што се ико до сада усудио да устврди.

Током истраживања Сребренице у режији хашког Трибунала, Међународна комисија за нестала лица је фактички функционисала као продужена рука Трибунала у прикупљању доказа, без обзира на формалистичке марифетлуке којима јој је био обезбеђен имунитет. Зашто је Комисија све до сада била поштеђена обавезе свих других учесника у правном поступку да открије и странкама стави на располагање материјалну грађу на којима су њени форензички докази наводно утемељени? Видели смо зашто. Споразум који је ова организација својевремено склопила са владом Босне и Херцеговине пружа одговор на ово важно питање.

На комеморацији у Братунцу пре неколико дана, председник Председништва Босне и Херцеговине, Милорад Додик, свечано је изјавио, „почећемо преузимати послове које су нам отели како бисмо те функције поново вратили у Републику Српску.“ Ово је сјајна и заиста државничка иницијатива, поготово када се – за државу БиХ којој се председник налази на челу – ради о једном толико  понижавајућем споразуму са приватном НВО, као што је овај са Међународном комисијом. Поред тога, сувишно је истицати колико је својим практичним дејством тај споразум штетан и по Републику Српску. Зато са нестрпљењем чекамо да се председникове речи претворе у дела. Раскидање споразума са Међународном комисијом за нестала лица и поништавање њене екстериторијалности и дипломатског имунитета убедљиво би се одразило на искреност председникових намера.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Srebrenica #Mediji #Laž #Klinton #Kosovo #Metohija #Srbija #kmnovine

среда, 03. јул 2019.

Припадник терористичке ''УЋК'' Ремзи Шаља осуђен на 14 година затвора за убиство Албанца

"Суд" у Призрену који функционише по систему албанских сепаратиста осудио је данас на 14 година затвора бившег припадника терористичке "ОВK", Ремзија Шаљу за почињене ратне злочине над цивилним становништвом, јављају приштински медији.

Ремзи Шаља









Према одлуци овог "суда", Шаља ће остати у притвору све док изречена пресуда не постане правоснажна, преносе медији.

Иначе, Шаља је још у децембру прошле године добио позив од такозваног "Тужилаштва Специјалног суда," формираног за процесуирање починилаца ратних злочина над Србима и другим несрпским становништвом током последњих сукоба на Kосову и Метохији.

Након добијања позива Шаља је напустио покрајину да би избегао одазивање Специјалном суду, чије седиште је у Хагу.
Такозвана Kосовска полиција га је у мају ухапсила у Сувој Реци, након чега му је одређен притвор.

Према оптужници, Шаља је недалеко од Суве Реке средином 1998. године учествовао у отмици Хаџија Пертешија, чије је тело пронађено неколико дана касније у оближњем селу Дуље.

Медији на српском језику махом избегавају да наведу да је Шаља оптужен, а сада и осуђен, за злочине почињене претежно над Албанцем док за за сада никоме ние суђено за злочине над Србима ни пред страним, нити пред спаратистичким судовима.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Ухапшен Ремзи Шаља, за злочин над Албанцем - КМ Новине

Ухапшен Ремзи Шаља, зазлочин над Албанцем Један од локалних команданата терористичке "ОВК" Ремзи Шаља, који је у јануару "нестао" после позива који му је упутило тужилаштво Специјалног суда пред којим ће се водити процеси за злочине УЋК, ухапшен је на за сада непознатој локацији, јављају приштински медији.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Kosovo #Metohija #Srbija #Remzi #Shala #Zločin #UĆK #OVK #Terorizam #kmnovine

недеља, 30. јун 2019.

Срби на Косову и Метохији сигурни само кад су обманути

Више про-албанских медија са КиМ је пренело као вест један од навода такозване "косовске полиције" о привођењу Албанца дан уочи Видовдана.

#Косово #Метохија #КМновине #Србија #Догађај #Напад #Претња #Срби #Шиптари #Албанци
Јањево




 
Наиме, ова служба привела је једног косовског Албанца а из наслова вести одмах се види и разлог: "Приведен због претњи Српкињи у Јањеву".

У наставку текста се и даље инсистира на томе: "Kосовска полиција привела је Албанца осумњиченог да је претио Српкињи из Јањева, наводи се у двадесетчетворочасовном извештају Kосовске полиције.
Kако се још наводи у саопштењу, Српкиња из Јањева, у среду, непосредно пре поноћи, пријавила је да јој је више непознатих особа претило".

Наравно, више није вест да Албанци прете Српкињи! Тачније, овде је вест то да је ухапшен неко ко је претио, тиме се у ствари механизовано ствара представа безбедности Срба на Косову  и Метохији.

Ко прети биће ухапшен, порука је овог артикла.

Али, шта се дешава са онима који прете а не бивају ухапшени? Да ли сте у последње две или три године чули такву вест? Нисте и нећете јер угрожавање Срба који су без заштите чак и у медијима на српском језику (не 'српским' медијима, таквих на КиМ нема) постала је политичка некоректна вест.

Забрана Србима да посете своје светиње, од те исте такозване "косовске полиције", попут онога од пре неки дан када у Петричу код Клине када није дозвољено обележавање сеоске славе на рушевинама храма посвећеног Светог Тројици, неће привући пажњу новинара. Реално приказивање страдања и очајног положаја Срба, који се нарочито погоршао после Бриселског споразума, у медијима на српском - не може да буде вест! Осим ако нападач није ухапшен како би се промовисала служба "косовске полиције" која пружа безбедност јужно од Ибра.

Да то јесте тако као што пишемо, поуздано ће нам рећи и та чињеница да Српкињу у Јањеву ни један новинар није посетио да пита и види шта се десило? Како је прећено, чиме? И то око поноћи... То нећемо сазнати!

Са друге стране, иако "јој је више непознатих особа претило", како пише у том извештају, ухапшена је само једна и онда ће сви додати да је "осумњичени косовски Албанац, у тренутку привођења, био под утицајем алкохола".

Тиме се додатно ублажава претња, односно напад и "потврђује нам се" да се ради о екцесу "пијаног човека".

Такви "екцеси" Србе су коштали погрома, полупаних и обаљених споменика, порушених цркава, попаљених домова... али пре свега - вишедеценијског прогањања Срба! Подударност са прошлим временима, када се на патњу и исељавање Срба ћутало и када су се на свим позицијама затварале очи, у ствари је више аларм него потврда сигурности Срба.

Јер, било би добро да медији одговоре, зашто су свакодневно претрпани вестима о изјавама политичара а да ми не знамо да у Јањеву још увек има Срба? То не знају чак ни Срби који на Косову и Метохији живе!

Чак и они који су о Јањеву ретко писали, чинили су то тако да ни једном једином речју не помињу Србе овог места⇗!

Да ли смо то требали да сазнамо баш тако што су они угрожени, или не дај Боже кроз неку још гору несрећу? Нисмо, наравно, али баш то се десило...



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 24. јун 2019.

Убиство Макса Лубурића

Од обичног сарајевског криминалаца до убице једног од највећих усташких крвника Макса Лубурића

#Ustaša #Maks Luburić #Zločinac #Jasenovac
Гроб Вјекслава Макса Лубурића
 


Пише: Славко Јовичић Славуј



Илија Станић, сарајевски криминалац и сарадник УДБЕ као син усташе и због тога под сталним надзором југословенске тајне полиције, био је идеалан кандидат за удбашког егзекутора. Човек који је део своје младости провео у Коњицу код брата Луке и у Зрењанину, код тетке, где је учио керамичарски занат. Где год би се појављивао, Илија Станић би крао и радио себи и рођацима невоље.

ИЛИЈА СТАНИЋ, на Башчаршији
неких,сада већ давних година..
После једне рације у Сарајеву побегао је из СФРЈ у Аустрију. Одатле бежи у Француску, где је ухапшен због крађе. Југословенски конзул Миле Нешић га је тада спасио затвора. Брбљив и слаткоречив, Илија Станић се тада овом конзулу и обавештајцу СИД-а први пут понудио да изда свог кума Вјекослава Макса Лубурића.
Чак је Нешићу нудио и писане документе о Лубурићу и усташама у Шпанији. Једног дана је донео и Лубурићев план о минирању Амбасаде Југославије у Паризу. После тога СДБ БиХ је ухапсила Илију Станића, натоварила му на врат и крађе, а и терористичке акције против домовине. Да би се заштитила од Станићеве издаје, СДБ БиХ га је заплашила да ће му браћа и мајка отићи у затвор, и тако га «уверила«да крене на свог кума Макса Лубурића.
Отац Лубурићевог убице, Винко Станић, пореклом из Херцеговине, био је у II светском рату члан Максове чете. Када се 1942. у околини Коњица, Винку Станићу родио син, Вјекослав Лубурић га је крстио и дао му име Илија. Винко Станић је погинуо 1949. године, након усташке издаје фра Бекавца, који је пред бег у САД, пријавио крижаре припадницима Удбе БиХ. Ту издају и страдање свог оца, Илија Станић никада није заборавио хрватским, емигрантима и одбеглим усташама. Тако барем иде прича од њега према јавности. На наговор СДБ ССУП-а, Илија Станић, који је добио кодирано име „Мунгос“, пребегао је у Италију, а преко Француске у Шпанију и успео 1966. године да се запосли код кума Макса Лубурића као кувар и возач, са задатком и личном намером да „генерала Дрињанина“ у погодном тренутку убије и тако освети свог оца Винка Станића.

Макс Лубурић
Пуне две године Илија Станић је провео у дому свог кума Вјекослава Лубурића у месту Каркахенте код Валенсије, а онда се изненада уплашио и 1968. године из Шпаније побегао у Немачку. Његови познаници тврде да се Станић зближио са Лубурићевом кћерком, што је наљутило генерала Дрињанина, па га је истерао из свог дома.

Када се, међутим, вратио у Сарајево необављена посла, начелник СДБ Фехим Халиловић га је послао натраг у Шпанију. Плаћени убица је одвезен југословенским колима у Италију, до француске границе, где је пуштен да иде на задатак, али му је шофер из СДБ СФРЈ пре тога узео црвени пасош. У досијеима босанске и хрватске тајне полиције Илија Станић је био регистрован и као Станко Илић, односно „Мунгос“, док је Макс Лубурић био само „М“. Читава акција ликвидације ратног злочинца Вјекослава Лубурица вођена је под шифром „Кобра“.



Операција "Кобра"

Сам Илија Станић, удбашки убица, испричао је своју причу:
„Била је зима 1969. године, када сам се преко Италије, илегално убацио у Француску. Дошао сам возом до Нице, ту преноћио, а онда возом до Париза. Свратио сам код Миљенка Дабе Перанића, са којим сам прошле године боравио код Макса Лубурића. Дабо ме је одмах питао: „.. Где си ти нестао?..“

Објаснио сам му да сам илегално ишао за Немачку, па ме је полиција ухватила у крађи и протерала за Југу. Он је поверовао, али ми је рекао да ми генерал не верује и да је љут на мене. Од Дабе сам узео моју шпанску личну карту и отпутовао возом за Барселону, а не директно за Валенсију, да бих видео да ли ме неко прати. У Барселони узмем карту за Валенсију. Први разред. Легнем и пробудим се у Валенсији. Право са станице отишао сам код мог пријатеља Жељка Бебека. Четири-пет дана избегавао сам да одем до Макса, који је већ чуо да сам ја дошао. Једно јутро стави ме Жељко у ауто и одвезе до генерала у Кахакенте. Дочекао ме је усиљеним речима: „Гдје си куме мој!“

Како су дани пролазили, тако се Максово поверење у мене враћало. Жељко и ја били смо већ три месеца у његовој кући. Дао нам је собу у приземљу, јер је ону на спрату претворио у магацин књига. У фебруару 1969. године Максова кућа је била пуна људи. Ту му жена, син, ја, Жељко, а појавио се и пуковник Штеф Црнићки, који је дошао из Кливиленда. У то су стигле вести да је Удба убила Мила Рукавину, Тоља и Маричића, а мени Макс у поверењу каже: “ Чувај се куме, видиш што Удба ради! Отвори и очи и уши!“ – Видим, видим мој генерале! Мајку им комунистичку. Пазићу се не брините! И не бојте се ви, пазићу и вас.

– Генерал је тих дана лично био јако нервозан. Посвађао се са женом, па га је она напустила. Кажем ја себи: Одлично! Посвађао се он и са Жељком Бебеком, а на Бранка Марича, који је пристигао из Франкфурта потегнуо је и пиштољ. Видим и ја да му Бранко досађује, па викнем на њега: “ Што ћеш ти, остави ми генерала на миру!“

Чекао сам свој тренутак. Ишао сам на сигурно. Знао сам да нико не може бити тако присан са Максом, нити му ико може прићи тако близу као ја. Кувао сам му, сређивао кућу, возио га напоље, примао и пазио на госте. Зато сам чекао. Боље је ићи на сигурно, полако, него наврат нанос. И сачекао сам. Одредио сам да то буде крајем фебруара. Међутим, опет су нам дошли Дабо Перанић, па неки Драгутин Језина из Лиона и Анте Ножина из Франкфурта. Седимо ми тако и причамо. А ја питам Макса Лубурића: „Генерале, када ћемо у Хрватску?“ „Куме, сигурно, за три године“ каже он, а ја мислим: „Нећеш никад мој куме!“

У то време Макс Лубурић је покушавао да дође у контакт са Русима. Писао је писма у Москву и тражио да га Руси пусте у Мађарску. Добијао је од КГБ нека кодирана писма. Генерал је тада имао обичај да каже: „Боље Хрватска са руским базама, него са југословенском војском!“ Макс је шуровао са старим и са младим усташама. Први су му били потребни због новца, а други због акције, дрскости и безобзирности. Успео је у Шведској да створи јак одбор борбених усташа. Био је добар и са једнима и са другима. Сви су се у хрватској емиграцији те 1969. године пробудили. Загреб им је дао знак да опет долази 1941. година, а Макс Лубурић је сањао да буде нови Павелић.

Дана шеснаестог април 1969. године, у Валенсији ми је поштар донео једно писмо на име Станко Илић. Удба ми пише да ми шаље курира у Шпанију специјално за мене. Он ми је донео прах за Макса. Дао ми је и две новчанице од по сто долара. Поручио ми је да чекам да ми неко дође из БиХ или Хрватске у помоћ. Рекао сам му да ми нико не треба. Нећу да чекам. Знао сам ја свој тренутак. У календару сам већ заокружио двадесети април. Рекао сам куриру да висе нећу да се јављам. Сви су гости из Максове куће отишли, ја сам био спреман. Донео сам у собу чекић и штанглу. Припремио сам документе за излазак из Шпаније. Ја сам код Макса био пријављен као лектор у листу „Дрина“, а у Шпанској личној карти ми је писало да сам професор хрватске књижевности.

У Удби, међутим, нико ми није веровао да ћу средити Макса. Размишљао сам, ако то учиним у суботу, нећу имати довољно времена да побегнем. Недеља је била боља. Мали иде у цркву, Макс спава, а ја имам слободан дан, па ме нико неће одмах тражити. Двадесети април, дан после мог рођендана. Целе ноћи, у суботу на недељу нисам могао да заспим. Лежим у кревету и гледам на сат. Знојим се. Звоно на цркви звони сваких петнаест минута. Два, три, четири, пет. Устао сам, нисам више могао да лежим. Прегледао сам све ствари да нешто не заборавим. Опет се знојим. Живци ми раде. Сиђем доље, покуцам. Макс ми отвори: „Добро јутро генерале, како сте спавали?“ „Добро, добро“ каже он.

Десет и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс ми тражи да му скувам кафу. Кафа готова за три минуте. Прах који сам добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић, који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу. Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у панталонама. Пије. Ништа. Попи све и ништа. Однесем шољу у кухињу. Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по штанглу. Јебем ти прашак! Штангла је најбољи лек, као за Хрвоја Урсу у Франкфурту. У десет до једанаест Макс ме зове: „Илија, мени је зло!“

Видим поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем чекић и лупим га по челу: „Туп!“ Макс паде као свећа. Мислио сам више се дићи неће. Кад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти јебем усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека!“

Погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лубања. Извучем чекић из главе и окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Кад се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему. Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Крв се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине. Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у деку. Макс отежао, једва га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу. Да Шпанска полиција помисли да је отетет. Чекић и штанглу бацим у магацин. Пресвучем се брзо, изађем на улицу и узмем такси за Валенсију: Колико кошта до града питам “ Тристо педесет песета“ каже таксиста. „Ево ти пет стотина, ја частим!“ У осам сати и пет минута навече са железничке станице послао сам телеграм „брату“ у Коњиц: „М. никад више!“



Од славе до немилости

Након повратка у тадашњу Југославију, удбашки егзекутор, постао је славна звезда, новине су писале о њему, а постојала је могућност да га прими и одликује лично, Јосип Броз Тито. /Ово никада није потврђено, нити доказано, јер да је Броз имао ту намеру, он би то и урадио!/.

Дакле, до тога никада није дошло из много разлога. Наиме, популарност Илије Станића у партијским круговима била је превелика и угрожавала је директно оне изнад њега у хијерархији, што је резултирало директним планом за ликвидацијом убице усташког генерала, од стране властитих људи.

Иако се не може рећи како није добро финансијски ситуиран након овога, наиме, купљен му је ауто БМW, стан у Београду и стан у Сарајеву, плаћено му је школовање и нађен му је посао у Заводу за запошљавање тадашње Социјалистичке Републике БиХ, те је наравно и у готовини нешто зарадио, убиства су се увек добро плаћала.

Осамдесетих се Станић повукао у миран живот, али распадом Југославије, Илија Станић постаје високопозиционирани функционер ХДЗ-а Босне и Херцеговине, све док у првој половини деведесетих није откривен као УДБИН плаћени убица.







КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: Славко Јовичић    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

уторак, 04. јун 2019.

Убио је НАТО у мајчином крилу

Била је тако тихо, добро и послушно дете које није скидало осмех са лица.

#NATO #Bombing #Serbia #Kosovo #Metohia #Killers #Kill #Girl



 
Нема утехе и никада је неће бити, али морала сам да издржим, да се борим због свог сина Бојана и млађе кћерке Тамаре. Синиша је стопостотни инвалид. Њима сам потребна, а мој живот није толико важан. Смрћу мог детета умро је и део мене – тужним гласом и сузним очима прошаптала је Слађана.

Имала би данас 23 године. Била би прелепа црноока девојка, широког осмеха, можда на крају студија, права, математике, економије … И, ко зна какве би успехе низала да није долетео смртоносни пројектил са крила „Милосрдног анђела” и убио малог анђела, преслатку девојчицу Драгану Димић у мајчином загрљају. НАТО јој није дозволио да осети радост живота, да научи прва слова, да броји, да црта и боји по свескама брата Бојана који је тада био ђак првак.

Агресор се обрушио се касетним бомбама и пројектилима на сићушну, уплашену девојчицу која је, престрављена од детонације, са братом и сестром дрхтала у мајчином крилу.


Троипогодишња Драгана кћерка Слађане и Синише из Топличана, безбрижно се играла са својим седмогодишњим братом Бојаном и малом сестром Тамаром од осамнаест месеци у пространом дворишту родитељске куће у Топличанима. Ту је проходала, скакутала и научила прве речи.

Дошло је пролеће 1999. године а са њим и крвави поход НАТО пакта. Страх за децу, у селу претежно насељеном Албанцима, натерало је Слађану и Синишу да потраже сигурније место за своје малишане у суседном српском селу Старо Грацко.

Боравећи већ два месеца у Старом Грацком, деца су се привикавала, возила бицикло и играла се са децом из суседства. Слађана, пожртвована и брижна мајка, пазила је своју децу као зеницу ока, а отац Синиша посебно је био везан за своју мезимицу Драгану – рекла нам је Драганина мајка Слађана.

Тамара би одмах заспала, јер је била и сувише мала, а Драгану и Бојана би мајка успављивала причајући приче за лаку ноћ о принцезама, вилама, птицама, чаробном свету маште, иако је око њих беснео рат. Молила је Бога пре сваког одласка на починак да сачува њену децу.

Слађана тешко изговара речи, док се присећа своје девојчице и догађаја од пролећа 1999. године. „Била је тако тихо, добро и послушно дете које није скидало осмех са лица. Поверила бих јој да припази на осамнаестомесечну секу Тамару док обављам неки посао у кући, а она би је мазила и непомично седила поред ње" – тужним гласом и сузним очима сећа се Слађана свог детета.

Те кобне ноћи између 10. и 11. маја 1999. Слађана је као и обично успавала децу. Пробудила их је страшна експлозија и прасак стакла.

„Смењивале су се детонације. Иако је била ноћ све је светлело, попут каквог ватромета а деца су се пробудила и плакала од страха. Десном руком сам држала Тамару и Бојана а левом моју Драгану док је супруг Синиша изашао напоље да види одакле долазе те страшне експлозије. Надала сам се да ће нас заобићи" – казала је Слађана.


Смртоносни гелер пао је кроз таваницу Драгани на главу а њеном брату Бојану на десно плућно крило. Угашен је један живот, затворене крупне црне очи и нестао широки осмех. Злочинац није дозволио Драгани да одрасте”

Тако је Слађана чврсто пригрлила своју децу, како би у мајчином загрљају осетили сигурност и топлину и отклонила им страх од силне детонације. Севало је без престанка небо над Старим Грацком више и страшније од свих муња. Прекриле су га светлеће ракете и сејале смрт. А, онда је невидљиви непријатељ заувек прекинуо једно детињство, угасио један млади живот који је тек почео, убио је девојчицу Драгану.

Смртоносни гелер пао је кроз таваницу Драгани на главу а њеном брату Бојану на десно плућно крило. Угашен је један живот, затворене крупне црне очи и нестао широки осмех. Злочинац није дозволио Драгани да одрасте. У црној мајској ноћи крици избезумљене мајке Слађане, крваве од крви своје деце разлегали су се Старим Грацком и ломили најтврђа срца.

Сећају се добро житељи Старог Грацког те кобне ноћи, када је ђаволска рука туђина наводила и испустила смртоносни терет на малено, безгрешно дете које није ни знало шта је то рат и зашто одрасли бију битке. Нико није могао да утеши несрећне родитеље.

Видевши измасакрирану своју мезимицу, отац Синиша иако тешко рањен, јаукао је од бола и чврсто држао своје чедо понављајући, „Не дам вам моју Драгану, не дам вам моје дете”.

Одвезли су их у Приштину у болницу, а Синиша је у наручју грлио своје мртву и измасакрирану девојчицу. Од тела кћерке Драгане нису га могли одвојити ни лекари у болници у Приштини, све док није изнемогао од сопствених рана.


Драгана Димић

Мајка Слађана је са тешко рањеним сином Бојаном лежала на интезивној нези, од шока и бола заборавила је да има још једно дете. „Два дана нисам знала да имам и треће дете Тамару. Са једне стране бол за изгубљеним дететом а са друге борба за живот другог детета. Док смо ја и супруг били у болници, три дана су моју осамнаестомесечну Тамару пазили наши војници. Хвала им на томе. Не знам ни како сам све преживела – прошаптала је Слађана.

Драгану су сахранили у родном месту Топличане. Отац је лежао рањен у болници а мајка поред сина Бојана којем су се борили за живот и нису били у стању ни да се опросте од своје девојчице. Пролеће 1999. заувек је завило у црно, ову, некада срећну породицу.

Отац Синиша остаде инвалид као и брат Бојан. Физичке ране и зацеле, али оне на души су толико дубоке и тешке да ће их понети са собом све док се једног дана не сретне са својом мезимицом. Он до данас не може да нађе душевни мир. Слађана, ова храбра мајка, мајка херој бори се са великом трагедијом, недаћама и болом. Синиша и Слађана нису издржали да буду далеко од своје девојчице. Сањали су је, како их зове и тражи. Године 2011. посмртне остатке кћеркице Драгане пребацили су из Топличана, сада етнички чистог албанског села, у Крагујевац где живе као прогнаници.

„Нема утехе и никада је неће бити, али морала сам да издржим, да се борим због свог сина Бојана и млађе кћерке Тамаре. Синиша је стопостотни инвалид. Њима сам потребна, а мој живот није толико важан. Смрћу мог детета умро је и део мене
– прошаптала је Слађана.

Горка и поразна чињеница је и двадесет година после, да зликовце НАТО не показује кајање. Убијање малене Драгане и остале наше деце називају колатералном штетом покушавајући оправдати своје злочине.

Лепа црноока девојчица безбрижно трчкара на неком бољем и срећнијем месту, тамо где нема убица и зла, на небу са анђелима.

Р. Комазец
 
 

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: Јединство    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

субота, 01. јун 2019.

Хвала за надy - интервју са Дик Мартијем (ВИДЕО)

Бивши државни тужилац и истражитељ из Швајцарске, Дик Марти, гостовао је емисији Геополитика, швајцарске телевизије. Између осталог било је речи и о албанској трговини органима на КиМ.

Дик Марти





Живот Дика Мартија је роман али је објавио само једну књигу посвећену тражењу Истине. Сâм против свих, он је истраживао тајне затворе CIA по Европској Унији, прање мафијашког новца, трговање органима на Косову и Метохији за време балканскoг ратова крајем '90-тих...

Политичар са деснице, Дик Марти ипак никада није престао да напада безобзирне швајцарске мултнационалне компаније и бизнис кругове. Oн је и заменик председника Организације против тортуре. Медијска јавност Швајцарске га је упознала 2006. кад је као истражитељ био позван у савет ЕУ дарасветли  тајнe о затворима CIA.

Индивидуе су биле киднаповане на све четири стране света а затимпревезене, испитиване и мучене по тајним европским затворима уз умешаност неких европских влада. САД и Буш су водили тотални рат против тероризма. Пре тога, Дик Марти је успeо да новац мафије који је долазио у Швајцарску мрачним каналима, разоткрије. Његова истрага је директно довела до оставке швајцарксy премијеркy Eлизабет Коп.

За време целе своје каријере он је отеловљавао улогу бескомпромисног човека високог морала. Неки га сматрају иреалистичним моралистом који спречава.

Ево његовог портрета: своје прве школске године, Дик Марти је провео у Лугану, седећи што ближе могуће црној табли, јер је са 6 година скоро ослепео због урођене генетске болeсти. Честo се каже, да се разлике претварају у снагу. Дик Марти је постао борац, опседнут Истином. Државни тужилац кантона Тићино (италијанско говорно подручје Швајцарске) радио је против диловања дроге и прања новца.


''Нису те спектакуларне истраге које су ме дирнуле, него пре свега контакт људски како са оптуженима тако са и жртвама. Тако се ствара утисак да се дотичемо великих тајни просте егзистенције...'', каже Дик Марти.


Крајем деведестих, државни тужилац улази у другу арену - политичку; постаје Државни саветник y Тићинy. У земљи консенсуса, он се истиче оштрим говором и непопустљивошћу; шест година касније, изабран је за Сенатора. 

''Инвестирамо огромна средства у истрагу промета наркотика a хватамо само оне на дну препродаје... велики барони који се богате, практично никада не стижу пред суд'', аргументује правник. Своје најтеже борбе извојева је у Савету Европе : тајни затвори и трговина органима на Косову и Метохији,организовани од стране косовских сепаратиста - то јавност није хтела да чује. ''Зашто се привилегује политички опортунизам уместо здравог осећаја за правду и вредности?''- пита Дик Марти. Његов револт против тишине и лицемерја, одјекнуо је целим светом. Дик Марти смета, његов крик за Правду је сâм, против свих. Његов детерминизам му је ипак донео од стране женевског Универзитета титулу почасног доктора наука.

Интервју:


ШРТВ: У оквиру Форума за људска права, ми вас прихватамо као драгог госта и прво желимо да Вас питамо: зашто сте баш изабрали слику мале црнкиње за Вашу једину књигу?

Дик Марти: ''Мала девојчица има 6 година, зове се Руби Брич и она је прва девојчица која је имала правo да уђе у школу резервисану за белце у Њу Орлеансу.''

ШРТВ: Она је симбол за Правду?

Дик Марти: Да, симбол за Правду али и за капацитет детета за конфронтацију са непријатељским расположењем... ова слика ме је пратила током свих година моје каријере и имала је врло јак утицај на мене'.

ШРТВ: Јуче сте учествовали у форуму са питањем ''треба ли аболирати швајцарске вредности''. Да ли мислите да Швајцарска издаје неке од својих вредности?

Дик Марти: Швајцарска остаје за мене земља Црвеног крста, земља која је способна да буде медијатор. Констатујем, елас, да прави изборe који су противни њеним вредностима.

ШРТВ: Швајцарска се није придружила онима који трaже од Саудијске Арабије да се ослободе феминисткиње...

Дик Марти: Да. То можемо да жалимо као што можемо да жалимо да Швајцарска није доделила атеље Акваријусу - симболични акт, јер се не може бити индиферентан према тој трагедији у Медитерану који постаје гробље а био је колевка наше цивилизације...

ШРТВ: Рекли сте да Швајцарска све више и више ставља своје економске интересе изнад других...

Дик Марти: Да. Увек постоји напон између етике, хуманизма и економије, радних места, економског раста... бојим се да претежy економски интереси. Ако размишљамо о дугорочним резултатима, у нашем је интересу да узмемо у обзир и етику да би предуећа преживела.

ШРТВ: Зато сте се јако ангажовали за иницијативу ''морално одговорна предузећа''?

Дик Марти: Да. То је принцип цивилизације и државе права. Имамо више наших швајцарских мултинационалних предузећа која раде по свету у земљама са корумпираним владама где право не постоји па нарди страшно пате од загађења средине и недостатка основних људских права. Отроване реке, оне онемогућавају многе фамилијe да живе каo пре. Tрaжи се да предузећа која су одговорна, обештете локалну популацију. То је елементарно у свакој цивилизацији.

ШРТВ: Шта да радимо са људима који су отишли на Блиски Исток да учествују у џихаду? 

Дик Марти: Шoкиран сам да чујем државног Секретара како каже, да они морају бити суђени тамо. Ма где, тамо? Ти људи су узети од стране курдске гериле. Ту нема државе, нема правде. А, ти људи су се овде радикализовали и починили акт одласка у страну земљу у ратне сврхе, што је кривично дело по швајцарском Кривичном закону. Дакле, у име наше и светске сигурности, требали би да их доведемо овде и да их судимо''

ШРТВ: Дик Марти, имали сте два живота. Један као магистратор у Тесину и други као политичар. Који вам је био дражи?

Дик Марти: Први. Оно што ме интересовало је да откријем Истину и поштујем жртве. Истина је важна за жртву... није важно колико је кривац осуђен.

ШРТВ: Иако нисте волели рефлекторе и медијска светла, нашли сте се под њима кад вас је Савет Европе изабрао - емитује се репортажа изтог периода:

''Дик Марти изјављује: Не подносим тишину, пасивност, окретање главе у страну... пустити друге да раде прљав посао''
23.1 .2003 - приватан џет из Прага се спушта на аеродром Женеве. Ко би могао да замисли да овај џет који личи толико на било који други, припада управо тајним службама САД -а? И да га CIA употребљава за транспортовање затвореника према тајним базима где се практикује тортура.


''Киднаповати неког и одузети му слободу, одвести у неку земљу где нема никакве контроле, адвоката, асистенције, ништа... то су криминалне методе! Немам никакву другу дефиницију.'' 

За савет ЕУ, Дик Марти је започео врло тешку истрагу: скинути вео са тајних затвора и тајних државних служби са учешћем неких влада.

''Ова афера се тиче целе Европе... а владе у многобројним земљама неће ништа да кажу'' - истиче Дик Марти.

''Један CIA авион обилази чуднe дестинације: из Кабула лети за Пољску, онда за Румунију, Мароко и завршава у злогласном Гвантанамо.''

"Амерички администратори захтевају омогућавање оваквих летова. Румуни отварају врата сумњиве војне базе, где се претпоставља да се врши тортура и поричу сваку могућност тортуре. Овде ни једна земља Европе не жели да призна умешаност у прљаве CIA послове."


''Верујем да ће Истина испливати. То је само питање времена. Могуће да ће требати пуно времена и да Дик Марти неће бити ту. Али, сигурно је да ће истина засијати... кад тад'' - чује се глас адвоката.




ШРТВ: Било је то време тоталног рата против терориста. Како сте почели истрагу?

Дик Марти: Све је кренуло од једног чланка у Вашингтомн Посту где је писало да САД имају тајне базе по ЕУ. То је произвело ефекат бомбе, јер су тајни затвори противзаконити у ЕУ и стоје у контрадикцији са дефинисаним људским правима. Разумели смо да постоји систем ротације измећу Кабула, Румуније, Египта... - то смо звали ''паукова мрежа''

ШРТВ: Да ли сте имали помоћ неких влада?
Дик Марти: Не

ШРТВ: Швајцарске?

Дик Марти: ''Кад смо тражили број ових летова, речено нам је да их има само три. На крају смо дошли до 40...''

ШРТВ: Да ли ова истрага, објашњава Ваше ангажовање против тортуре?

Дик Марти: Да. Што ме је нарочито шокирало је то да су американци кодификовали тортуру. Створили су код кроз асосиацију са Америчким Друштвом Психолога што је потуно ненормално, како се на људима не би видели трагови тортуре: изненадно прекидање сна, неподношљива бука, алтернативно мучење са екстремном топлотом и хладноћом, симулација дављења у води... то је невероватно да највећа демократија света банализује тортуру... и чак прави упутство за то... то је корак назад у цивилизацији.

ШРТВ: Кад сте поднели Ваш извештај, оптужили су вас за примарни анти-американизам?

Дик Марти: Не само то. Оптужен сам да сам писао роман, фантазију. Један британски посланик се ругао поређујући мој извештај са швајцарским сиром са рупама... Чекали смо више година док госпођа Фајнштајн није поднела извештај који је потпуно потврдио наше факте. Чекали смо 8 - 9 година... на крају је уследила огромна сатисфакција.

ШРТВ: Водили сте и једну другу истрагу. Ону о илегалној трговини људским органима на Косову и Метохији. Је ли и ту било огорчење које Вас је мотивисало?

Дик Марти: То је била јако тешка истрага јер су сведоци били преплашени да говоре. Требало је уложити пуно времена да би се стекло њихово поверење. Наметнута је једна црно - бела логика у којој су Срби били лоши а Албанци добри, док је сама реалност била далеко комплекснија у сивим нијансама, с обе стране. Кад се тражи Истина, она се не тражи само с једне стране.

ШРТВ: Мислите ли да је суд за екс-Југославију учинио добар посао?

Дик Марти: Скептичан сам према интернационалној Правди. Правда мора бити универзална. Проблем је што су ти судови, судови победника. Интервенција САД -а и НАТО-а је била противна међународном закону и то се заборавља рећи. То оставља горак укус Правде.

ШРТВ: Задње питање. Посветили сте вашу једину књигу Жобели. Ко је Жобел?

Дик Марти: Жобел је једна мала девојчица нешто старија од Руби Брич која је на насловној страни. Ову малу сам срео у затвору за децу на Филипинима. Могао сам да проведем 2 сата са том заробљеном децом и Жобел се залепила за мене и гледала ме са својим великим дечијим очицама. У њеном погледу је било оптужбе ''види шта раде на овом свету'' али и наде, нешто као ''учини било шта''. Тај поглед ме не напушта. Изложио сам ову ситуацију код aмбасадора ЕУ, Швајцарске, протестовао код филипинских власти и неколоко дана после сам чуо да је могла да оде код своје мајке. Ето, има наде.

ШРТВ: Хвала за интервју, Дик Марти. Хвала за наду.


ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:


Превод са француског,
Др Јасмина Вучић-Пеев
у србској години 7528, 28 маја




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању