https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:

уторак, 27. јул 2021.

НП ''Отаџбина'': Тимовима сепаратиста са КиМ учешће на Олимпијади омогућио Дивац

НП ''Отаџбина'': Тимовима сепаратисти са КиМ учешће на Олимпијским играма омогућио Владе Дивац

Народни покрет "Отаџбина" са КиМ подсећа како су се албански такмичари сепаратистичких тимова и екипа нашли на Олимпијским играма, саопштење преносимо у целости.

Народни покрет "Отаџбина" са КиМ подсећа како су се албански такмичари сепаратистичких тимова и екипа нашли на Олимпијским играма, саопштење преносимо у целости. #Vlade #Divac #Olimpijada #Kosovo #Metohija #KMnovine
Фото илустрација: КМ новине



У време одржавања Олимпијских игара у Токију велики број грађана Републике Србије не зна на који волшебан начин је самопроглашена република Косово постала члан Међународног олимпијског комитета.

То се десило када је председник Олимпијског комитета Републике Србије био Владе Дивац, прослављени српски кошаркаш, који на седници МОК-а није ставио вето, а имао је право, на пријем самопроглашене републике Косово у ову најважнију светску спортску организацију. Нормално, мада га то не оправдава кривице, Владе Дивац то није урадио сам него по наређењу садашњег председника Србије а ондашњег председника Владе Александра Вучића. Пријемом у МОК самопроглашене републике Косово овој сепаратистичкој творевини отворена су врата и у све друге спортске организације од фудбала па до хокеја на трави.

Једна од најсрамнијих фотографија ове године, омогућили Дивац и Вучић


Шта једна оваква антидржавна, антинационална и антисрпска политика Александра Вучића значи за Србе у јужној српској покрајини? Значи да једноставно не могу више да се баве спортом. Јер ако то желе, било који спорт да је у питању, они морају да одлазе у непријатељске хомогене средине као што су Ђаковица, Приштина, Качаник и др. где им у најмању руку прети линчовање. Да упражњавају спорт у остатку Србије не могу јер после пријема „Косова“ у МОК ниједном спртском клубу са територије уже Србије и Војводине није дозвољен улазак на Косово и Метохију. У то смо већ много пута имали прилике да се уверимо када су српске екипе враћане са Јариња, Брњака, Мердара...

До овако скандалозне одлуке Александра Вучића јужну српску покрајину су посећивали и играли утакмице у оквиру разних куп такмичења све екипе од Партизана, Радничког, Војводине, Црвене звезде... Њихов долазак нико није спречавао. Додуше, тада „Косово“ није било члан Међународног олимпијског комитета. Срби из јужне српске покрајине имали су прилике да гледају фудбалске утакмице Мокре Горе и Црвене звезде, Трепче и Партизана. Грађани северног дела Косовске Митровице и дан данас се сећају доласка кошракашког клуба Партизан са ондашњим тренреом Душком Вујошевићем.

Због катастрофалне националне политике председника Србије млади Срби у јужној српској покрајини више не могу да се баве ниједним спортом јер немају где да се такмиче. Зато је и престао са радом велики број спортских клубова како у општинама Зубин Поток, К. Митровица, Звечан, Лепосавић, па до Липљана и Грачанице. А било их је. Женски одбојкашки клуб из Лепосавића такмичио се у првој српској лиги, фудбалски клуб Мокра Гора у првој, а Трепча из Косвоске Митровице у другој српској лиги. Исто важи и за рукометне и кошаркашке клубове из Митровице, Звечана, Зубиног Потока...


НП ''Отаџбина'': Тимовима сепаратисти са КиМ учешће на Олимпијским играма омогућио Владе Дивац

Нажалост, спорт за Србе на Косову и Метохији одлуком њиховог председника прeстао је да постоји. Зато данас када Александар Вулин, како многи кажу десна рука Александра Вучића, предлаже истог за председника „Српског света“ односно свих Срба предлог постаје гротескан, подругљив и лицемеран. Из простог разлога, за албанску ствар после Била Клинтона, Медлин Олбрајт, Весли Кларка нико више није учинио од садашњег председника Србије.

Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ подсећа грађане Србије да је Александар Вучић Бриселским споразумом демонтирао и повукао бројне државне институције са Косова и Метохије. Од полиције до правосуђа. Ове институције ни НАТО пакт својим бомбама није успео да прогна.

Ако је и од „Аца Србина“ много је.



Косовска Митровица
27.07.2021. године

Информативна служба
Народног покрета Срба са Косова и Метохије
„Отаџбина“


* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Спорт - заштитник система или простор отпора? - КМ Новине

Предраг Јакшић: Спорт - заштитник система или простор отпора? "Да ли смо због спорта постали боље друштво, бољи свет, бољи људи? Можда неко сматра да јесмо, ја сам, пак, сигуран да нисмо."



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Дуци Симоновић: Kога смо то победили? - КМ Новине

Организован је још један „спектакуларни дочек наших шампиона". Доживели смо још једну еуфорију... Шта се, уистину, догодило? Ко су, заправо, победници, а ко поражени? Нису нама „противници" црначка деца из америчких гета; ни бразилски момци који су побегли из блатњавих фавела; ни алжирски дечаци из сиротињских насеља француских градова...



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

НП ''Отаџбина'' нуди Вучићу бесплатне часове историје - КМ Новине

НП ''Отаџбина'' нуди Вучићу бесплатне часове историје Дизање споменика великом жупану Стефану Немањи у Београду очито показује да председник Србије не познаје историју српског народа. Оно што одликује Стефана Немању је да је у бици код Пантине 1189.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

Предраг Јакшић: Спорт - заштитник система или простор отпора?

Предраг Јакшић: Спорт - заштитник система или простор отпора?
"Да ли смо због спорта постали боље друштво, бољи свет, бољи људи? Можда неко сматра да јесмо, ја сам, пак, сигуран да нисмо."

"Да ли смо због спорта постали боље друштво, бољи свет, бољи људи? Можда неко сматра да јесмо, ја сам, пак, сигуран да нисмо." #ПредрагЈакшић #PredragJakšić #Sport #Strast #Srbi #Srpstvo #Beograd #Partizan #Zvezda #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti

















Пише: Предраг Јакшић



Недавно је Љубодраг Дуци Симоновић написао чланак у ком поново критикује савремени спорт и његове тоталитарне и израбљивачке механизме, наглашава његову условљеност и отворену повезаност са кладионицама које на коцку намамљују велики број људи, те је поновио своју критику појединца, истакнутих спортиста који постају идоли обичним људима, а институције то користе да би још више учврстиле своју позицију власти. Један мој пријатељ је, верујем на овај Симоновићев чланак, реаговао својим, у ком је критиковао овакво гледање на спорт, сматрајући га искључиво левичарским утилитаристичким гледиштем који у спорту види искључиво искоришћавање класних односа, негирајући да се људи спортом доводе у заблуду, те да су љубитељи спорта свесни „тоталитарних одлика системског организовања у професионалном спорту“.

Изузетно поштујем ставове Љубодрага Симоновића, сматрам да је, посматрајући спорт кроз секуларистичку визуру, он у потупности у праву. Но, Дуци као атеиста не може видети оно изнад тога, а што би његову критику савременог спорта и спорта уопште учинило још снажнијом и тачнијом.

С друге стране мој пријатељ, кога такође поштујем, и чије ставове по многим питањима сматрам изузетно вредним, овај је пута у потпуности промашио, што је помало чудно јер се, пре свега, не ради о атеисти. Тако, рећи да љубитељи спорта „воле спорт упркос тим тоталитарним тенденцијама“ и да је „тај пркос залог надрастања мреже утицаја на којима почива свет капитализма и потрошачког ропства“ у потпуности је нетачна дијагноза.


Спорт јесте спорт збот тих тоталитаристичких тендендиција. То је као рећи да грех волиш упркос греху. Волиш човека упркос његовом греху, не и његов грех. Али човек мора бити свестан греха и тежити најискреније могуће и свим силама томе да га (више) не чини. Тога у спорту и „љубитељству спорта“ нема. Да ли је спорт, посматрајући га из визуре вере, грех? Несумњиво. Спорт управо појачава и распаљује страсти, гордост, егоизам, мржњу (без обзира како се испољава или релативизује), спорт прави поделе око ништавних ствари, и људе чине загледаним у ове ништавне ствари (да парафразирам један од стихова из Псалтира).

Колико се пута у спорту десило да, на пример, неки спортиста исправи судијску грешку учињену на његову корист када је то заиста битно? Можда можемо да набројимо неколико примера у читавој историји савременог спорта (ја не могу нити једног да се сетим). Да ли су ти примери нешто променили у односу већине спортиста (да не кажем, свих спортиста) према њиховој жељи да победе по сваку цену, нису. „Најчистије“ посматрано, чак и када бисмо занемарили сулуду зараду као један од мотивационих фактора за бављење спортом (и тиме за одустанак од образовања и духовног уздизања), спорт је прича о победнику и побеђеном. И то је све. Прича о томе шта си све спреман да даш за ту победу и да победиш другога (не зато што је лош, зао, што те угрожава или ти жели зло, већ просто тако да би победио ти а не он). А „велики шампиони“ дају све за ту победу. Чак и када касније признају шта су радили на који начин су до победе долазили, колико је „великих шампиона“ који су се одрекли таквих својих победа? Мој пријатељ такође наводи да док гледају велике играче, какви су Џордан или Меси, у људима се буди „осећај дивљења према Игри“ и тако се у „том истом гледаоцу отвара пут ка Детету, а Дете не може бити поробљено“.


Но, управо се „Игра“ и мења кроз спорт, јер престаје да буде игра (спорт одавно није игре, ако је икада и био), а дете (једно од оних чије је Царство Небеско) опчињено спортом престаје да игру доживљава као игру и престаје да буде Дете и тежи да постане „шампион“ као свој спортски идол, тежи да победи друге у било којој ништавној ствари и тиме задиви своје ближње а себе испуни нарцисоидношћу коју зове поносом. Дете у нама, такође, добија погрешан сигнал и губи се у мрежи свих ових порока (у облицима истих сходно нашим годинама) учвршћујући нас на широком путу којим се лако иде и „ужива“. Дете у нама тако заборавља на једину битну ствар да заиста не би било поробљено – а то је покајање. Такође, рећи да су „генији (спорта) (...) ту (у спорту) Провиђењем“, те да они „нису ту да подупиру Систем, већ да још мало држе лабавим његове стеге”, погрешно је. Провиђење нам даје таленте, а то како ћемо их и на шта употребити то је потпуно друго питање. Да ли смо због спорта постали боље друштво, бољи свет, бољи људи? Можда неко сматра да јесмо, ја сам, пак, сигуран да нисмо. Да ли су ови генији „олабавли стеге Система“, нису свакако, јер то је „лабављење“ је нешто сасвим друго. Чак, генији су (кога год да узмемо за пример) постали главне марионете Система, управо зато што су пристали на тај систем.
 
Ако бисмо замишљали спорт без таквих „шампиона“ (што је суштински немогуће јер спорт финцкионише баш путем стварања „шампиона“ и „победника“) тада бисмо видели отворено сву његову поробљивачку беду и бесмисао. Зато „шампиони“ и постоје. Они не да не лабаве систем, већ напротив они систем чине живим. Може нам послужити овде метафора са аутомобилском гуму. Ако је препумпате или ако је испумпате, нећете дуго моћи да се возите, ако је оптимално надувана, мало „олабављена“, возићете и „возиће вас“ колико хоћете (или колико хоће). „Лабљавање стега“ и служи да се на стеге заборави и да се ужива у ропству, а не да стеге нестану. Јер суштина није у појединцу који ће победити у игри коју му тоталитарни систем нуди (намеће), већ у народу који ће победити систем неслободе који му је наметнут, било што ће ту победу извојевати уз помоћ генијалног појединца или не. Тога у спорту нема. Генијални појединци пролазе, „остају легенде“ у свести људи, али систем остаје. Систем и јесте такав да омогућава да се генијални појединци појаве, јер систем зна да ће и тај појединац, пристајући овој игри, по правилима система, какве год да резултете направи, само учврстити сâм систем и на крају ће тај појединац проћи а систем ће бити још чвршћи, посебно јер ће се народу у свест утиснути како и у том систему има места за обичне људи (и да је систем тако „побеђен“, а знамо да није). И то је главна заблуда. У систему има места за људе само ако су у „систематизацији“. Учешћем у систему нема победе над системом, већ само систематизације. То што у систематизацији постоји категорија „легенде народа“, не значи ништа друго до тога да је систем врло снажно развио механизме којим ће се заштитити од пропасти. Да је било много више људи као што су Дуци Симоновић или Боби Фишер (а не само њих неколико) који су у тренуцима великих спортских успеха одлучили да се повуку из система и крену у борбу против њега, можда би се нешто променило. Овако, остваривање великих резултата и рекорда у том систему од стране „противника“ система, „побуњеника“, „непослушних“, „непопуларних“ не мења ништа у суштини система. Људи то и не желе, јер је лакше задовољити сопствене страсти тиме што ћеш бити срећан јер је „твој“ победио и „показао“ злим осталим (који ког они били) да му „не могу ништа“. Таква острашћеност је довољна сама себи и она ни не може победити било какав систем, камоли тоталитарни систем какав јесте професионални спорт.



Разуме се, ови механизми могу имати своје специфичности у зависности од друштва до друштва, од прилике до прилике. Они су повезани и оружје су како капиталистичких, тако и левичарских идеологија и поредака (ако уопште данас и постоји нека суштинска разлика међу њима). Узећу, зато, пример нама у Србији близак, а који говори о погубности спорта као таквог, спорта као оружја за уништење људи и људских односа. Знамо да су комунистичке Титове власти након Другог светског рата спроводиле обимне и системске антисрпске мере које су имале за циљ како физичко уништење српске популације, тако и расрбљавање и духовно уништење Срба. Једна од главних стратегија је била подела Срба. Стога су преко административних подела (републичких и покрајинских) и успоставили пут за стварање лажних нација које ће временом, управо због тога што има се формално сервира одређена „посебност“, посебно да мрзе управо ону нацију из које су потекли. Плодове тога гледамо и живимо (и умиремо) континуирано већ деценијама. Но, једна стратегија спровођена је и путем спорта. Спорт је од стране титоистичких власти одмах прихваћен као одличан полигон за учвршћивање комунистичког тоталитаризма. У том смислу једна од првих одлука била је укидање соколских друштава, друштава која су постојала не само широм Југославије, већ и у другим словенским (и не само словенским) државама и која нису била организована по такмичарском систему. Ова друштва деловала су, пре свега, по систему развоја физичке културе код својих чланова (у „соколанама“ као местима за вежбе) и одржавања јавних слетова, часова јавних вежби, на којима су се широким народним масама показивали бенефити физичког вежбања, а за циљ су имали и искорењивање алкохолизма и сличних порока. Но, како су се у овим друштвима организовали и други различити културни, занатски, васпитни и фолклорни садржаји, они су били одличан приказ релације здравог духа и здравог тела (физичког и моралног васпитање), али и стварања заједништва не супарништва (чланови су се међусовно ословљавали са „брате“ и „сестро“). То, наравно, није одговарало титоистичкој олигархији, те су соколска друштва и забрањена, а касније су поново активирана у свом чисто фискултурном облику путем гимнастичких друштава, тзв. Партизана. Одељења Партизана била су отворена у многим основним школама и она јесу била корисна за физичку културу, но углавном су била успутна станица деци и младима ка различитим спортовима и спортским клубовима, а што и јесте било најважније титоистима. У овој својој антисрпској стратегији, комунисти су у Београду урадили још једну ствар коју нису учинили нити у једној другој републици. Наиме, комунисти су у Београду угасили најпопуларније фудбалске клубове и основали два своја – Црвену Звезду и Партизан. То нису урадили нити у једном главном граду у осталим републикама (у Сарајеву су основали ФК Сарајево, али је ФК Жељезничар који је основан у двадесетим годинама XX века наставио да постоји). Подела у народу која је у Београду направљена оснивањем ова два клуба до данас се продубила у толикој мери да су Звезда и Партизан код неких људи важнији од било чега другог на свету, укључујући чак и сопствену породицу. Сећам се колико сам се осећао поражен када сам пре неколико година чуо за смрт младића у Бања Луци, настрадалог у договореној тучи  навијача Звезде и Партизана. Замислите то, у окупираном друштву (а што Босна и Херцеговина, тиме и Република Српска јесу), у ком су само пар деценија раније људи гинули не би ли се изборили за слободу, сада се убијају међусобно због Звезде и Партизана.

Оваквих примера је много. То сви знамо. Такође, у свим деценијама постојања, ова два завадитеља српског народа, које зовемо Звезда и Партизан, увек су, али увек, била подупирачи владајућих политичких структура. Дешавало се и да буду тобоже „бунтовни“, но увек се радило о игри не би ли се несметано остварио план и неком се политичару омогућило да бљесне (или се учврсти), не би ли (неки) друг Тито рекао да су „студенти у праву“. Тако је било и за време Тита и титића који су дошли после њега, тако је било и за време Милошевића и Досоваца након њега, тако је и сада под тоталитарним режимом Александра Вучића. Путем Звезде и Партизана, а све користећи исту матрицу спорта, комунистичке власти су прво прекинуле континуитет који је постојао у српском друштву укидањем соколских друштава, те оснивањем нових спортских клубова и забрањивањем старих, затим путем ових клубове (пре свега путем Партизана као „војног клуба“) у Београд довели велики број антисрпски настројених људи са стране, чак и оних који су били „репрезентативци“ НДХ, и тиме им преко ноћи, вештачки, дали истакнута места у естаблишменту Београда, угуравши их на место оних побијених и за комунисте неподобних елемената српског друштва (чак је и за председника Партизана био постављен Фрањо Туђман, потоњи усташоидни отац геноцида на српским народом у Хрватској деведесетих година прошлог века).
 
Осим што су на овај начин гасили српски дух у народу, они су суштински поделили на неприродним основама главни град Србије тиме и народ у том главном граду и у држави уопште. Ова подела траје све време и она стога и јесте „вечита“ (као што то каже синтагма „вечити дерби“) јер је као таква и планирана – да изазове вечити раздор у народу око ништавне ствари каква је навијање за фудбалски клуб. Ова вечита подела нестаће тек када нестану Звезда и Партизан. Јасно је да се то неће десити јер, чак и да помислимо да би у неком хипотетичком случају то дозволили властодржци, то не би дозволио подељени (и завађени) народ, јер то та болест навијача не дозвољава. Свако ко је икада био навијач, ишао на утакмице, нервирао се због резултата „свог тима“, зна врло добро који је степен острашћености у питању. Човек никада не може од тога да се излечи, никада у потупности. На овај начин комунистичка Титова власт, користећи тоталитарне механизме спорта, разорила је српско друштво, а  овај процес још увек траје и јачи је него икада.


Сад, ово је само један пример, кап у мору светског спорта. Рећи да су љубитељи спорта свесни тоталитарних елемената спорта, како то наводи мој пријатељ, помало је неозбиљно. Свест о нечему сама по себи не мора да значи ама баш ништа. Многи су били свесни и злочина Хитлера или Павелића па им није падало на памет да ишта кажу или покушају да промене (шта год да су им били разлози за овај опортунизам или кукавичлук). Пре се треба загледати у оно што заиста јесте пред нама. То није свест љубитеља спорта о тоталитарним елементима истог, већ пристајање људи на летаргију и духовно одумирање путем „забаве“ – спорта, навијања, кладионица, „подбадања противника“, све док се друштво распада и претвара у аморалну емулзију у којој се даве и љубитељи спорта и они који са спортом немају никакве везе али су колатералне жртве система који спорт користи као један вид анестезирања. Па то је барем видљиво путем свакодневног ненормалног сипања народног новца од стране државе у Звезду и Партизан, за довођење „бомби“ у прелазним роковима, док се болесна деца лече хуманитарним прилозима, а гладни хране у „народним кухињама“ или у самоћи умиру од срамоте у кућама у којима је искључена струја. Јер шта је друго функција спорта до скретање пажње са ствари које су збиља важне у животу људи.

Зато је потребно још једном нагласити, барем што се српског народа тиче, да велико зло за наше друштво представљају баш Звезда и Партизан.

И све ми је више мука од приче како је Црвена Звезда „симбол српства“. Колики је Звезда симбол српства, најбоље се види по томе на ком је степену и у ком блато то српство данас. О Партизану је сулудо и причати јер се то друштво и данас зове „Југословенско спортско друштво“!? Замислите да се и даље инсистира на шминкању мртваца? Да ли је тешко променити ту формулацију у називу? Јасно је да није, но то постоји баш зато да би „звездаши“ пребацивали „партизановцима“ како су они Југословени, а, јелте, ови су други онда Срби. Они ће, пак, то да негирају, а ови ће, пак, и даље да „ликују“ и „србују“. Да ли су и ови и они заиста толико наивни? Јесу. Да ли су свесни тоталитарних елемената спорта? Ех... Да ли могу ичега бити свесни и да ли им у крајњем случају та свест ишта и значи ако су и даље по сопственоом избору само „цигани“ и „гробари“? У коликом смо глибу можда се најбоље види по томе што су и неки од владика СПЦ јавно износили своје клубашко опредељење – младићи борови и парни ваљци у мантији.  
 
Предраг Јакшић   
 

 
* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: ''Туђа кривица'' председника Србије - КМ Новине

Предраг Јакшић: ''Туђа кривица'' председника Србије Председник Србије изјавио је да он и Влада Републике Србије разматрају меру да се људима у државним органима који нису вакцинисани одузме право на плаћено боловање.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Борба против зла, о злочинцима и злотворима - КМ Новине

Предраг Јакшић: Борба против зла, о злочинцима и злотворима Иза сваког зла стоји зли. Ниједно зло није случајно, нити ствар тренутка ког човек није свестан, зли који стоји иза свега зна врло добро шта твори. И зато је свако релативизовање зла изузетно опасно.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Срби и златно теле - КМ Новине

И ето, „ако то смета аутошовинистима и другосрбијанцима, онда мора да је добро". Погубна је то логика, јер мера људи Божјих нису безбожници, већ Богочовек Христос.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

субота, 24. јул 2021.

Историјски пројекат Сребреница: Грајфов Извештај о Сребреници решава и отвара многа питања

Историјски пројекат Сребреница: Грајфов Извештај о Сребреници решава и отвара многа питања

"Десеткована колона је по ратном праву била легитиман циљ борбених дејстава и пуцање по њој и наношење губитака није представљало кршење закона рата."

"Десеткована колона је по ратном праву била легитиман циљ борбених дејстава и пуцање по њој и наношење губитака није представљало кршење закона рата." #Srebrenica #Masakr #Zločin #GEnocid #GideonGrajf #Izveštaj
Гидеон Грајф



Коментарисати докуменат од преко хиљаду страна обично не би било препоручљиво само неколико дана пошто је био објављен, али у овом случају је реакција, макар прелиминарна, императив у светлу кабадахилука Валентина Инцка, одлазећег „високог представника“ у Босни и Херцеговини.

Једноставно, питање је части и основног самопоштовања прекршити илегално наметнуту норму о „негирању сребреничког геноцида“ коју је овај одвратни човек, позивајући се на своја фантомска „бонска овлашћења,“ и покривајући се уобичајеном лицемерном реториком резервисаном за овакве прилике, самовољно уградио у кривични законик Босне и Херцеговине.

Да почнемо од почетка. У Извештају међународне комисије за Сребреницу под председништвом проф. Гидеона Грајфа, у прва два поглавља износе се необориви аргументи у прилог и неправничком уму очигледној тези да се у јулу 1995. на подручју Сребренице није догодио геноцид. Ти аргументи нису ни сензационални ни спектакуларни зато што их је у суштини већ изложио низ правних стручњака, од проф. Вилијама Шабаса, проф. Џорџа Самјуелија, до проф. Миленка Креће и проф. Милана Благојевића. Аргументација Грајфових сарадника Валтера Маношека и Маркуса Голдбаха иде тим утабаним путем. Академски аргументи који су, у вези са правном квалификацијом сребреничке афере, одраније у оптицају засновани су на здраворазумском и контекстуалном читању Конвенције о геноциду које, засигурно, ни судијама Хашког трибунала није страно пошто су већином дипломирани правници, мада су из опортунистичких разлога пристали да се таквог тумачења одрекну пошто су се обавезали да делују по политичким налозима у које су таква lege artis тумачења неуклопива.

У сваком случају, не пишемо овај осврт искључиво ради кабадахије Инцка, већ много више као омаж др. Милану Благојевићу, до пре неколико минута судији Окружног суда у Бањалуци који је данас урадио нешто што се на Балкану не чини. У знак гнушања и протеста, он је за поднебље где се налази извршио један револуционаран чин: поднео је оставку на своју званичну функцију, судијски положај, „као вид отпора према тиранији ОХР-а.“ Овај морални шамар силеџија Инцко неће ни осетити зато што су батине у буквалном смислу једина казна коју би његова огрубела чула успела да региструју. Али барем на огуглале поданике немогуће државе БиХ, гест донедавног судије Благојевића можда ће деловати као симболичка лекција од непревазиђеног едукативног и моралног значаја.





Дакле, овај кратак и импресионистички коментар на Извештај Грајфове комисије почећемо не са тврдњом, ни са констатацијом, а најмање са закључком, него са аксиомом да се у јулу 1995. године у Сребреници није догодио геноцид.

Грајфов извештај, политички коректно насловљен као „истраживање страдања свих народа“ на подручју Сребренице у ратном периоду, има и плусева и минуса. На плус страни рачуноводственог протокола, поред јасног и недвосмисленог одбацивања политички исконструисане тезе о геноциду, истичу се поглавља посвећена трогодишњим догађајима који су претходили наводном геноциду. То је, пре свега систематско, у потпуности успешно и неопростиво занемарено сатирање српске заједнице на простору Сребренице, што чини позадину чувене опаске генерала Моријона на суђењу Слободану Милошевићу да такав зулум за собом оставља неутољиву жеђ за одмаздом која кад тад долази на наплату.

Затим, не мање важно, изношење обимне изворне документације о страдању колоне 28. дивизије АБиХ у пробоју из Сребренице према Тузли. Темеље овом истраживању ми смо поставили пре више од десет година на међународном симпозијуму о Сребреници одржаном 2009. у Москви и у нашим издањима после тога (и овде). Тема није нова, али је неопходно непрекидно се на њу враћати и допуњавати је. Једна од ноторних сребреничких „подвала,“ како би се живописно изразио пок. пук. Ратко Шкрбић, је смишљено не спровођење дистинкције између погинулих и стрељаних. Да се уважавала та дистинкција, манипулисање сребреничким сценаријом било би практично онемогућено, или бар у великој мери отежано. Десеткована колона је по ратном праву била легитиман циљ борбених дејстава и пуцање по њој и наношење губитака није представљало кршење закона рата. Ствар је у томе што је по изјавама преживелих учесника у пробоју из колоне, које смо ми објавили и својевремено анализирали, а што се у Извештају проф. Грајфа додатно елаборира, кристално јасно да је колона у успутним борбама са ВРС претрпела огромне, али легитимне и некажњиве, људске губитке.

Komisija Vlade RS negira genocid u Srebrenici | Politika | DW | 12.06.2021


Бројност и дестинација тих посмртних остатака формално су непознати, не стварно наравно него само службено, зато што значај и импликације ове епизоде Хашки трибунал у својим пресудама не разматра и не препознаје. А тај значај се састоји из основане сумње, која би се без много труда и церемоније могла уздићи на статус презумптивне чињенице, да су ти посмртни остаци хиљада погинулих (не стрељаних, нити противправно усмрћених) завршили као експонати у Меморијалном центру у Поточарима у својству „жртава геноцида.“

Зато је поглавље на тему колоне, поред већ поменутог што се бави српским жртвама Сребренице, кључно за разумевање догађаја. Можемо га третирати онаквим какво јесте, остављајући по страни недоумице да ли господин коме се ово поглавље у Извештају приписује (види овде и овде) стварно располаже неопходним капацитетима да се на овако стручан и темељан начин позабави комплексном тематиком која се до пре непуне две године морала налазити у потпуности изван његовог знања и обзорја.

Што се минуса тиче, они би се могли сумаризовати овако. Грајфов Извештај се исувише изокола и са недовољном жестином бави примордијалним питањем улоге Хашког трибунала у омогућавању сребреничке подвале. Нерегуларности у Трибуналовом начину деловања (да не говоримо о значају у Извештају непостављеног питања његовог легитимитета) не третирају се систематски, као што тема заслужује. Без артиљеријске припреме медија главног тока свакако, али сигурно ни без привидног имприматура лажног „међународног суда,“ сребренички наратив у форми у којој га знамо не би могао ни да настане. Зато благо формулисане примедбе у Извештају на рачун неких „превида“ и процесних пропуста Трибунала и његових органа делују посве невешто, заправо веома чудно. Једино рационално објашњење које долази на ум везано је за политички коректан задатак који је Комисија добила од наручиоца Извештаја, Републике Српске. Та порука је вероватно била више имплицитна него изричита, да се у већ узбурканој политичкој атмосфери избегне непотребно таласање. Али овде се ради о „таласању“ принципијелне природе, избегавањем којег се нарушава интегритет целог Извештаја. Зато је управо таква врста таласања била неопходна.

Друга важна опаска везано за негативну страну биланса односи се на необјашњиво одсуство изворне форензичке грађе у поглављу које се односи на масовне гробнице и жртве погубљења. Госпођа Марија Ђурић, антрополошки археолог по стручном усмерењу, у свом прилогу, уз местимичне личне коментаре, у суштини препричава објављени материјал из налаза релевантних сведока-вештака тужилаштва Хашког трибунала. Оно што по свом одсуству боде очи у њеним разматрањима, поред изостанка већег критичког отклона, је неузимање у обзир и неразматрање аутопсијских извештаја, њих 3,568 на броју, које су сачинили форензичари Хашког трибунала између 1996. и 2001. када су ексхумирали масовне гробнице о којима госпођа Ђурић пише. Та примарна грађа је незаобилазна за стручњака профила госпође Ђурић, било да се стручно идентификује као антрополошки археолог или прост судски форензичар.

То нас уводи у следећи крупнији проблем у вези са овим Извештајем. Приређивач и сарадници су се на основу своје анализе доказне грађе определили за процену да се људски губици на муслиманској страни, у критичном периоду између 11. и 19. јула 1995, своде на број стрељаних који износи максимално 2,500 до 3,000, и број погинулих у пробоју од 4,000 до 5,000. На први поглед, а без дубљег упуштања у ствар, српском читаоцу ће те цифре, а нарочито однос између њих, деловати симпатично и прихватљиво. Међутим, „ђаво је у детаљима.“

Грајфова Комисија полази од налаза (читалац увидом у Извештај може сазнати како се до њега дошло па то нећемо понављати) да је 11. јула 1995. становништво Сребренице износило око 35,500, од чега је 23,000 било евакуисано 12. и 13. јула, док је 12,500 углавном војноспособних мушкараца пошло у пробој, од чега близу 7,000 отпада на „нестала лица,“ формално на погинуле у борбама и заробљене па стрељане. Кад год се олако барата проблематичним бројем „несталих“ у редакцији Хашког трибунала, што је накнадно услужно прихватила и Чавићева комисија 2004. године, то побуђује оправдану скепсу, али то је тема за посебну дискусију.

Комисија се при томе не осврће на постојање докумената који упућују на могућност другачије демографске структуре. За бројно стање становништва у енклави постоје разни извори, од извештаја општинских власти у енклави достављеног Сарајеву 11. јануара 1994, где се наводи цифра од  37,255, па до поверљивог извештаја истог органа сарајевској централи да се јавно барата са цифром од око 42,000 да би се могла тражити већа количина хуманитарне помоћи, али да је стварни број опет негде око 37,000. Судија МКТБЈ Патриша Валд (која се у Трибуналу иначе понашала као Алиса у земљи чуда и чије оцене не завређују нарочити кредибилитет) у једном свом правном мишљењу је устврдила да је у енклави на крају њеног постојања било 37,500 душа. Хашки трибунал генерално узима цифру од око 40,000, што је бројка која се такође прихвата и у Дебрифингу холандског батаљона и у извештају мајора Рајта, из посматрачке мисије Унпрофора, дакле фактора који су се налазили на терену.

Свако се, наравно, опредељује за сопствене критеријуме у бирању цифре која му се чини најверодостојнијом. Али и ту се морају узети у обзир неки објективни чиниоци. Један од њих су званични записи разних страних агенција које су пратиле ситуацију на терену о кретању избеглица после 11. јула и процес њиховог приспећа у Тузлу, закључно са 4. августом 1995. Постоје четири службена документа на ову тему, са датумима од 15, 17 и 29. јула и 4. августа 1995. Извори ових докумената су разноврсни, Акаши, Унпрофор и Светска здравствена организација. Ту је приказан прилив у таласима на подручје Тузле и то тачно оном динамиком која би се очекивала у контексту догађаја, од 19,700 у Акашијевом извештају Кофи Анану од 15. јула до 35,632 лица из енклаве који су по извештају Унпрофора од 4. августа 1995. живи приспели у Тузлу.

Историјски пројекат Сребреница: Грајфов Извештај о Сребреници решава и отвара многа питања


Нико веродостојност овог потоњег извештаја Унпрофора (који је, узгред, још убедљивији зато што је разложен на уже демографске и географске категорије у односу на придошле избеглице) никада није довео у питање. Када га је, само  један пут, на суђењу Толимиру, одбрана предочила као доказ, веће га је на ургирање тужилаштва одбацило са фриволним образложењем да је непоуздан зато што се после наведене цифре у заградама налази реч „approx. или „приближно“. Али већ из овог ауторитативног записа о бројном стању преживелих избеглица из првих дана августа 1995. произилази да је укупно становништво Сребренице од 35,500 на 11. јула, на шта се Комисија позива, немогуће, зато што то математички искључује да је ико погинуо у пробоју или да је био стрељан.

Мада можемо бити сигурни да ни локалне власти ни страни посматрачи за време сукоба у Сребреници нису радили редован попис становништва, где би испитаници имали да попуњавају и потписују формуларе, што значи да су све цифре тек процене мање или више утемељене, ради кохерентности слике коју сугеришу релативно поузданији подаци којима располажемо, ипак делује најразложније определити се за цифру од око 40,000 становника. То нам оставља статистички простор где би могли да уденемо људске губитке настале погибијом у пробоју и стрељањем заробљеника, за које сигурно знамо да су се догодили.

И овде се враћамо на недовршени део разматрања варијабли које се односе на губитке колоне и форензичке доказе о вероватном броју стрељаних. Да пођемо од аутопсијских извештаја, које је госпођа Ђурић у својој анализи прескочила, пошто је тај параметар релативно поузданији. Судећи по обрасцу рањавања и без цепидлачења тамо где би се могло протумачити и овако и онако, произилази да је судски доказивих стрељања, дакле убистава у кривичном значењу те речи, могло бити око 1,000 а највише до 1,500. Ако за вероватну цифру несталих узмемо око 4,500, дакле разлику између укупног становништва (40,000) и преживелих избеглица (35,632), то нам даје цифру од око 3,000 погинулих у повлачењу колоне, који ни по каквом основу не могу бити жртве геноцида. Тиме се сребреничка математичка конструкција на приближно задовољавајућ начин затвара.

Најзад, у Извештају преостаје још једно важно непокренуто и неразјашњено питање: ко је интелектуални аутор злочина, ко је осмислио и организовао Сребреницу?

Ово питање је, наравно, врло деликатно и вероватно нико нема право да на њега озбиљно очекује одговор од ма колико независне Комисије која, уз сво дужно поштовање, ипак ради под надахнућем званичних структура на једним нестабилном геополитичком подручју. Овде опет наилазимо на већ поменуту тему „таласања.“ Додуше, Комисија не опонаша Хашки трибунал упирући прстом у дежурне кривце, Караџића, Младића и њима сличне, али нам ни не нуди свеже идеје које би нам могле помоћи да се снађемо у овој дилеми.

Кога интересује, у нашем недавно објављеном аналитичком пресеку „Сребреница 2020,“ понудили смо о овоме неколико занимљивих хипотеза, у шестом поглављу, „Сребреница и асиметрична борба за истину.“

Историјски пројекат Сребреница



* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Сребреница у контексту споља инспирисане радикализације муслимана у БиХ - КМ Новине

Увијек је проблем говорити о Сребреници. Чини се да је генерал Радиновић дао правни оквир који је прилично инспиративан - да можемо говорити о злочинима који су се непобитно десили у јулу мјесецу '95. године који су почињени према Бошњацима. Тај злочин је био посебан.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Сребреница и Јасеновац: права разлика између измишљеног и стварног геноцида - КМ Новине

Сребреница и Јасеновац: права разлика између измишљеног и стварног геноцида #Jasenovac #Srebrenica #Genocid #Laž Наше истраживање о Сребреници омогућило је и врло значајне увиде у вези са Јасеновцем. Док је масакр у Сребреници, који се одиграо пред крај сукоба у бившој Југославији 1990-их година, био изведен да би послужио намени која је у првом реду била политичка, он је такође имао и једну важну последицу.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Британија 11. јула 1995.: Срби нису планирали напад на Сребреницу, испровоцирали га муслимани - КМ Новине

Британија 11. јула 1995.: Срби нису планирали напад на Сребреницу, испровоцирали га муслимани #Britanija #Srebrenica #Napad #Masakr #ne #genocid #Zločin #Muslimani Напад снага босанских Срба на Сребреницу у јулу 1995. испровоциран је од бошњачке стране, а Пале нису имале план да се освоји енклава, већ је до напада дошло на иницијативу локалног команданта, наводи се у декласификованим документима британске владе, који су објављени на сајту Националног архива те земље.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

петак, 23. јул 2021.

Крвави трагови безакоња: Старо Грацко 23. 07. 1999. – Косово и Метохија

Масакр у Старом Грацку је убиство 14 српских земљорадника, који су отишли у поље да жању пшеницу на својим њивама.

Масакр у Старом Грацку је убиство 14 српских земљорадника, који су отишли у поље да жању пшеницу на својим њивама.  #Старо #Грацко #масакр1999 #Косово #Метохија #ОВК #UQK


Српске жетеоце су убили припадници албанске терористичке тзв. "Ослободилачке Војске Косова" "ОВК/UQK" , 23. јула 1999. свега месецдана дана по доласку припадника КФОР-а и власти УМНИК-а на Косово и Метохију, после Кумановског споразума 10. јуна 1999.

Иако су имена убица добро позната, ни данас после 22. године нико није изведен пред лице правде, јер је ЕУЛЕКС одустао од даље истраге. Најтрагичније је то што ни српске власти не желе да ово свирепо убиство квалификују као (ратни) злочин.


ЗЛОЧИН

У смирај дана 23. јула 1999. догодио се можда и највећи злочин у покрајини, након доласка КФОР-а. Око подне тај дан 14 српских земљорадника (међу којима и једно дете) је изашло у поље, на своје њиве да пожању жито на једној малој њиви. Српски земљорадници су у страху за своје животе тражили од војника КФОР-а да их заштити када иду у поље да раде, али они су се правдали да нема довољно средстава. Из суседног албанског села Стари Алаш у рано предвечерје око 20 сати, пришла је група албанских терориста "ОВК/UQK" коју је предводио Бег Шаћири са својом групом. Након свирепог мучења, где су ћртвма вадили су срца, мозак и секли делове тела, излагали их врелом ваздуху из ауспуха и друго, терористи - монструми су пуцали по њима из 9 пушака (7,62мм) и 2 пиштоља, а затим отишли. После злочина неколико мештана Старо Грацко је покушало да приђе месту злочина али су били страховито уплашени видевши шта се десило. Неки мештани су кренули одмах у избеглиштво, а већи део је остао, желећи да остану да остану на својој земљи. Наредних дана су мештани ископали раке и достојно сахранили жетеоце.


Једна од рођака са фотогрфијама свих убијених . / Фото: И. М.

Сат времена након злочина у Старом Грацку, припадници британског КФОР-а су затворили све прилазе око Старог Грацка. Потрага за злочинцима је настављена наредних дана. Тек 9. августа 1999. је ухапшена Шаћиријева група (56 терориста "ОВК/UQK"), која је у НАТО бази провела 12 дана. Пуштени су по налогу „са врха“. Јавности је објављено да „нема довољно доказа“. Иако је тада у НАТО бази сачињено неколико докумената које говоре о томе да су злочинци били испитивани и да су све признали британским војнцима КФОР-а.

Полиција УМНИК-а је 28. јула 1999. извршила претресе у 25 кућа Албанаца, али није нашла доказе. На школи у Старом Грацку је стављена плоча са именима свих 14 погинулих у овом злочину. На плочи су поред имена погинулих записани и следећи стихови:


„У МОМЕ ПОЉУ ВЕСЕЛА
ЖЕТВЕНА ПЕСМА НЕ ЧУЈЕ СЕ ВИШЕ!
А НА МЕНИ ЈЕ ДА СВЕДОЧИМ И ПАМТИМ,
ЗЛО ПОЧИЊЕНО ДА НИКАД НЕ ЗАБОРАВИМ!“

Недуго након сахране српских жетеоца из Старог Грацка, надгробне плоче жртава су порушене и уништена је спомен-плоча. Поред тога постављене су нагазне мине око гробља, тако да Срби не могу да иду на гробље нити да запале свеће својим најмилијима. Када су Срби затражили опет помоћ од КФОР-а да разминира гробље, војници КФОР-а су се смејали рођацима погинулих у лице.


Капелна црква на гробљу у Старом Грацку. Минирана у једном од више насртаја до сада. / Фото: И. М.

Један Албанац из села Стари Алаш, који је долазио у Старо Грацко да ради, дружио се са мештанима Србима убијен је након 26. јула 1999. јер су се Албанци бојали да не ода комшијама Србима ко је убио српске жетеоце старограчане.

Породице жртава су у Косовској Митровици (администрација Републике Србије) добиле решења, да су жртве из Старог Грацка умрле природном смрћу?!


ИМЕНА ЖРТАВА


Седам жртава је живело у селу Старо Грацко, а остали у суседним селима.

  1. Андрија М. Одаловић (1967.), није имао доњи део, јер му је био одсечен.
  2. Јовица Живић (1970.), погођен метком, а исечена му је десна рука и уво.
  3. Радован И. Живић (1967.), погођен метком, масакриран ножем.
  4. Слободан Ч. Јанићијевић (1965.)
  5. Миле Ђ. Јанићијевић (1957.)
  6. Новице М. Јанићијевић (1961.)
  7. Момчило Ђ. Јанићијевић (1946.)
  8. Станимир М. Ђекић (1955.), заклан и вене му исечене.
  9. Бождар Ђекић (1955.), заклан, гркљан му пресечен, одсечене му руке и ноге.
  10. Саше Ј. Цвејића (1973.)
  11. Љубише Д. Цвејић (1939.), погођен метком, потом заклан, није имао гркљан.
  12. Никола Д. Стојановић (1936.), масакриран
  13. Миодрага Тепшић (1951.), масакриран по ногама и телу. Он је највише масакриран.
  14. Милована Јовановић (1969.), масакриран и очи су му паљене на ауспух трактора. 

Чланови породице Јанићијевић са фотографијама својих најближих убијених на пољу / Фото: И. М.


ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Бег Шаћири, од оца Исмаила, рођен15. јула 1960. у селу Црни Брег, крај Липљана. Има жену Хамиду (1961.), са којом има синове: Мухамеда (1981.) и Фикрета (1982.); и ћерку: Ксилу (1984.). За време рата на простору Косова и Метохије 1998-1999 командовао је јединицом „Фортуна“ у оквиру 121. бригаде ОВК, са којом је по сопственом признању починио многе злочине. Између осталих и овај у Старом Грацку.

Линда Кренази, од оца Сабрија, рођена 30. марта 1979. године. Била је чланица 96. батаљона при "ОВК/UQK", која је вршила злочине у околини Неродимља, на југоистоку Косова и Метохије. У Урошевцу јој је био штаб "ОВК/UQK". Од 10. априла 1999. борави на Паштрику. Тада је приступила "ОВК/UQK" и учествовала је у неколико напада на српске цивиле и полицајце. 22. маја 1999. је рањена и отишла на лечење у албански град Брурел. Вратила се на Косово и Метохију 8. јуна 1999. и наставила борбу у својој терористичкој јединици "ОВК/UQK".






Ајваз Корпузи, од оца Бехрама, рођен је 21. маја 1956. у селу Седларе, општина Липљан. Отишао је као младић у Републику Албанију, где је боравио 1991. Тамо је одслужио војни рок. После одлази у Западну Европу где се придружио албанској емиграцији, која се бавила организованим криминалом (дрога, проституција, шверц оружја, пљачке, уцене…). На Косово и Метохију долази 1998. године, па је одмах постао члан 121. бригаде "ОВК/UQK", официр њихове "Војне полиције". Са својом јединицом је био активан у борби против српске полиције и ВЈ. Имао је подугачак низ злочиначких акција у којима је учествовао (Клечка, Црнољево, Лапушник, Магура, Словиње…). Сматра се главним организатором етничког чишћења општине Липљан. Један од његових злочина је и овај у Старом Грацку 23. јула 1999.

  1. Ахмет Батифу
  2. Илир Батифу
  3. Наим Батифу
  4. Мухамед Адеми
  5. Зенел Амерлаху
  6. Ментор Амерлаху
  7. Блерим Хокса
  8. Али Мејзиноли
  9. Милазим Битићи
  10. Блерим Јашаница
  11. Рахим Подварица
  12. Шабани
  13. Салиху Шаћири
  14. Бесим Алиу
  15. Зења Бечај

Имена осталих злочинаца који су пронађени, именовани и лоцирани од стране УНМИК полиције такође бивају окривена у међувремену. Њихов списак објавиоје Милован Дрецун у једној од својих емисија "Изазови истине" посвећене Старом Грацку. Из неког разлога, како сам каже, чекао је да прође десет година да би објавио емисију.





"Располажемо обимним, строго поверљивим материјалом УНМИК полиције о масакру у селу Старо Грацко. Из материјала који је означен као "веома осетљив", види се да је спроведена детаљана истрага, да је ухапшено 20-торо људи осумњичених да су испланирали и реализовали овај масaкр" каже Дрецун у емисији "Изазови истине", сниманој 2002. године али емитованој више од десет година касније.


Од 2010. године, некако упоредо са прогоном епископа Артемија као тврдог борца за очување Косова и Метохије, на парастос који служе узурпатори и безаконици ове Епархије, почињу да долазе и сарадници шиптаских сепаратиста, запослених у њиховим квази-институцијама. Из године у годину долазили су све "важнији" представници шиптарских квази - институција и то у друштву велеиздајника из српске Владе.

Тако је ред дошао и на онога за кога нико не би могао помислити да ће доћи. Како се то каже, "вратио се на место злочина" - Хашим Тачи лично. Он је 2016. године повукао незамислив потез - положио је венац српским жетеоцима масакрираним у Старом Грацку у лето 1999. године од стране шиптарских терориста чијих јединица је он био командант.

У краткој изјави тада Хашим Тачи ни једном једином речју није обећао нити најавио хапшење теориста и зликоваца којису ово починили. На тај начин је изразио чврсто уверење да злочин над српским жетеоцима и није злочин и да се и сам слаже са тавим методама јер не намерава да казни друге злочинце.

На овај начин Тачи је показао и да зна ко су починиоци! Да јесте био би прозиван зашто ништа не чини. Ћутањем је исказао своју праву намеру.


ПОСЛЕДИЦЕ

Рашко-призренски епископ Артемије је успео са неколико људи септембра 1999. године да оснује Српско Народно Веће Косова и Метохије, које је требало да организује живот Срба у покрајини након окупације. "ОВК/UQK" је тада трансформирана у Косовски Заштитни Корпус (КЗК), па су од терористичке организације постали легална оружана формација. Нереди и хаос у српској покрајини су настављени у наредним годинама. 2003. године је убијено двоје деце, а рањено четворо у Гораждевцу. Средином марта 2004. отпочиње велики погром српског живља, када је више од 50.000 Албанаца напало око 16.000 Срба у целој покрајини Косово и Метохија, почињена је огромна материјална штета, а убијено је више Срба.

Британци, који су здушно помогли Албанцима да изврше геноцид над Србима, протерују их, убијају и пљачкају, данас се хвале својим учешћем у тој "мировној мисији", ето, баш у Липљану.




Фебруара 17. 2008. године у Приштини под одобрењем НАТО пакта и ЕУ, проглашена је држава тзв. "република Косово". Неколико десетина држава у свету је по диктату САД и Велике Британије признало ту парадржаву и успоставило дипломатске везе са њом. Ипак, она је до данас остала марионета која никоме не делује убедљиво нити је способна за самостално функционисање. Русија не дозвољава да се усваја као коначно решење које није у складу са Резолуцијом 1244 која гарантује пуни интегритет Републике Србије.

ХАПШЕЊА

Октобра 2007. године полиција УМНИК-а је ухапсила Мазљума Битићија, из села Велики Алаш код Липљана, због сумње да је умешан у овај злочин, али је пуштен после 2 месеца, због „недостатка доказа“. До данас нико није одговарао за овај злочин јер постоји огроман интерес Запада, који и врши снажан притисак на све, да истина не изађе на светлост дана. Са једне стране то чува кредибилитет "мировне мисије", са друге за јавност прећутно а за Србе са Ким више него јасно показује се да злочинци неће бити кажњавани ни за најмонструознија непочинства.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Слике из српске прапостојбине: Срба скоро да нема, али има ''Српске листе'' - КМ Новине

Село Старо Грацко на Косову и Метохији, познато је по томе што су терористи "ОВК" у једном дану, 23. јула 1999., убили 14 српских жетеоца на повратку са својих њива. Масакр неко још и помене с времена на време али само село и његове житеље тек о парастосу.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Крвави петак у Старом Грацку (ВИДЕО) - КМ Новине

Крвави петак у Старом Грацку (ВИДЕО) #Staro #Gracko #Masakr #Žeteoci #Ubistvo #Šiptari #Kosovo #Metohija #Mediji #Vesti #Separatisti #Žrtve #kmnovine Тела погубљених сељака одмах су превезена у Приштинску болницу, није се чекало јутро да се место злочина подробније сними и истражи. Ово је предупредила то да новинари евентуално сниме тела на њиви.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Ко је вратио Тачија у Старо Грацко, на место злочина? - КМ Новине

Ко је вратио Тачија у Старо Грацко, на место злочина? Бесомучна кампања за вештачком "нормализацијом односа" одвија се ових дана активније него икада до сада. Тачи је пред спомен плочом положио венац у боји заставе такозваног "независног Косова"Но, запрепашћењу овде ниј крај.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању