Вести:
Приказивање постова са ознаком Злочини. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Злочини. Прикажи све постове

субота, 24. јул 2021.

Историјски пројекат Сребреница: Грајфов Извештај о Сребреници решава и отвара многа питања

Историјски пројекат Сребреница: Грајфов Извештај о Сребреници решава и отвара многа питања

"Десеткована колона је по ратном праву била легитиман циљ борбених дејстава и пуцање по њој и наношење губитака није представљало кршење закона рата."

"Десеткована колона је по ратном праву била легитиман циљ борбених дејстава и пуцање по њој и наношење губитака није представљало кршење закона рата." #Srebrenica #Masakr #Zločin #GEnocid #GideonGrajf #Izveštaj
Гидеон Грајф



Коментарисати докуменат од преко хиљаду страна обично не би било препоручљиво само неколико дана пошто је био објављен, али у овом случају је реакција, макар прелиминарна, императив у светлу кабадахилука Валентина Инцка, одлазећег „високог представника“ у Босни и Херцеговини.

Једноставно, питање је части и основног самопоштовања прекршити илегално наметнуту норму о „негирању сребреничког геноцида“ коју је овај одвратни човек, позивајући се на своја фантомска „бонска овлашћења,“ и покривајући се уобичајеном лицемерном реториком резервисаном за овакве прилике, самовољно уградио у кривични законик Босне и Херцеговине.

Да почнемо од почетка. У Извештају међународне комисије за Сребреницу под председништвом проф. Гидеона Грајфа, у прва два поглавља износе се необориви аргументи у прилог и неправничком уму очигледној тези да се у јулу 1995. на подручју Сребренице није догодио геноцид. Ти аргументи нису ни сензационални ни спектакуларни зато што их је у суштини већ изложио низ правних стручњака, од проф. Вилијама Шабаса, проф. Џорџа Самјуелија, до проф. Миленка Креће и проф. Милана Благојевића. Аргументација Грајфових сарадника Валтера Маношека и Маркуса Голдбаха иде тим утабаним путем. Академски аргументи који су, у вези са правном квалификацијом сребреничке афере, одраније у оптицају засновани су на здраворазумском и контекстуалном читању Конвенције о геноциду које, засигурно, ни судијама Хашког трибунала није страно пошто су већином дипломирани правници, мада су из опортунистичких разлога пристали да се таквог тумачења одрекну пошто су се обавезали да делују по политичким налозима у које су таква lege artis тумачења неуклопива.

У сваком случају, не пишемо овај осврт искључиво ради кабадахије Инцка, већ много више као омаж др. Милану Благојевићу, до пре неколико минута судији Окружног суда у Бањалуци који је данас урадио нешто што се на Балкану не чини. У знак гнушања и протеста, он је за поднебље где се налази извршио један револуционаран чин: поднео је оставку на своју званичну функцију, судијски положај, „као вид отпора према тиранији ОХР-а.“ Овај морални шамар силеџија Инцко неће ни осетити зато што су батине у буквалном смислу једина казна коју би његова огрубела чула успела да региструју. Али барем на огуглале поданике немогуће државе БиХ, гест донедавног судије Благојевића можда ће деловати као симболичка лекција од непревазиђеног едукативног и моралног значаја.





Дакле, овај кратак и импресионистички коментар на Извештај Грајфове комисије почећемо не са тврдњом, ни са констатацијом, а најмање са закључком, него са аксиомом да се у јулу 1995. године у Сребреници није догодио геноцид.

Грајфов извештај, политички коректно насловљен као „истраживање страдања свих народа“ на подручју Сребренице у ратном периоду, има и плусева и минуса. На плус страни рачуноводственог протокола, поред јасног и недвосмисленог одбацивања политички исконструисане тезе о геноциду, истичу се поглавља посвећена трогодишњим догађајима који су претходили наводном геноциду. То је, пре свега систематско, у потпуности успешно и неопростиво занемарено сатирање српске заједнице на простору Сребренице, што чини позадину чувене опаске генерала Моријона на суђењу Слободану Милошевићу да такав зулум за собом оставља неутољиву жеђ за одмаздом која кад тад долази на наплату.

Затим, не мање важно, изношење обимне изворне документације о страдању колоне 28. дивизије АБиХ у пробоју из Сребренице према Тузли. Темеље овом истраживању ми смо поставили пре више од десет година на међународном симпозијуму о Сребреници одржаном 2009. у Москви и у нашим издањима после тога (и овде). Тема није нова, али је неопходно непрекидно се на њу враћати и допуњавати је. Једна од ноторних сребреничких „подвала,“ како би се живописно изразио пок. пук. Ратко Шкрбић, је смишљено не спровођење дистинкције између погинулих и стрељаних. Да се уважавала та дистинкција, манипулисање сребреничким сценаријом било би практично онемогућено, или бар у великој мери отежано. Десеткована колона је по ратном праву била легитиман циљ борбених дејстава и пуцање по њој и наношење губитака није представљало кршење закона рата. Ствар је у томе што је по изјавама преживелих учесника у пробоју из колоне, које смо ми објавили и својевремено анализирали, а што се у Извештају проф. Грајфа додатно елаборира, кристално јасно да је колона у успутним борбама са ВРС претрпела огромне, али легитимне и некажњиве, људске губитке.

Komisija Vlade RS negira genocid u Srebrenici | Politika | DW | 12.06.2021


Бројност и дестинација тих посмртних остатака формално су непознати, не стварно наравно него само службено, зато што значај и импликације ове епизоде Хашки трибунал у својим пресудама не разматра и не препознаје. А тај значај се састоји из основане сумње, која би се без много труда и церемоније могла уздићи на статус презумптивне чињенице, да су ти посмртни остаци хиљада погинулих (не стрељаних, нити противправно усмрћених) завршили као експонати у Меморијалном центру у Поточарима у својству „жртава геноцида.“

Зато је поглавље на тему колоне, поред већ поменутог што се бави српским жртвама Сребренице, кључно за разумевање догађаја. Можемо га третирати онаквим какво јесте, остављајући по страни недоумице да ли господин коме се ово поглавље у Извештају приписује (види овде и овде) стварно располаже неопходним капацитетима да се на овако стручан и темељан начин позабави комплексном тематиком која се до пре непуне две године морала налазити у потпуности изван његовог знања и обзорја.

Што се минуса тиче, они би се могли сумаризовати овако. Грајфов Извештај се исувише изокола и са недовољном жестином бави примордијалним питањем улоге Хашког трибунала у омогућавању сребреничке подвале. Нерегуларности у Трибуналовом начину деловања (да не говоримо о значају у Извештају непостављеног питања његовог легитимитета) не третирају се систематски, као што тема заслужује. Без артиљеријске припреме медија главног тока свакако, али сигурно ни без привидног имприматура лажног „међународног суда,“ сребренички наратив у форми у којој га знамо не би могао ни да настане. Зато благо формулисане примедбе у Извештају на рачун неких „превида“ и процесних пропуста Трибунала и његових органа делују посве невешто, заправо веома чудно. Једино рационално објашњење које долази на ум везано је за политички коректан задатак који је Комисија добила од наручиоца Извештаја, Републике Српске. Та порука је вероватно била више имплицитна него изричита, да се у већ узбурканој политичкој атмосфери избегне непотребно таласање. Али овде се ради о „таласању“ принципијелне природе, избегавањем којег се нарушава интегритет целог Извештаја. Зато је управо таква врста таласања била неопходна.

Друга важна опаска везано за негативну страну биланса односи се на необјашњиво одсуство изворне форензичке грађе у поглављу које се односи на масовне гробнице и жртве погубљења. Госпођа Марија Ђурић, антрополошки археолог по стручном усмерењу, у свом прилогу, уз местимичне личне коментаре, у суштини препричава објављени материјал из налаза релевантних сведока-вештака тужилаштва Хашког трибунала. Оно што по свом одсуству боде очи у њеним разматрањима, поред изостанка већег критичког отклона, је неузимање у обзир и неразматрање аутопсијских извештаја, њих 3,568 на броју, које су сачинили форензичари Хашког трибунала између 1996. и 2001. када су ексхумирали масовне гробнице о којима госпођа Ђурић пише. Та примарна грађа је незаобилазна за стручњака профила госпође Ђурић, било да се стручно идентификује као антрополошки археолог или прост судски форензичар.

То нас уводи у следећи крупнији проблем у вези са овим Извештајем. Приређивач и сарадници су се на основу своје анализе доказне грађе определили за процену да се људски губици на муслиманској страни, у критичном периоду између 11. и 19. јула 1995, своде на број стрељаних који износи максимално 2,500 до 3,000, и број погинулих у пробоју од 4,000 до 5,000. На први поглед, а без дубљег упуштања у ствар, српском читаоцу ће те цифре, а нарочито однос између њих, деловати симпатично и прихватљиво. Међутим, „ђаво је у детаљима.“

Грајфова Комисија полази од налаза (читалац увидом у Извештај може сазнати како се до њега дошло па то нећемо понављати) да је 11. јула 1995. становништво Сребренице износило око 35,500, од чега је 23,000 било евакуисано 12. и 13. јула, док је 12,500 углавном војноспособних мушкараца пошло у пробој, од чега близу 7,000 отпада на „нестала лица,“ формално на погинуле у борбама и заробљене па стрељане. Кад год се олако барата проблематичним бројем „несталих“ у редакцији Хашког трибунала, што је накнадно услужно прихватила и Чавићева комисија 2004. године, то побуђује оправдану скепсу, али то је тема за посебну дискусију.

Комисија се при томе не осврће на постојање докумената који упућују на могућност другачије демографске структуре. За бројно стање становништва у енклави постоје разни извори, од извештаја општинских власти у енклави достављеног Сарајеву 11. јануара 1994, где се наводи цифра од  37,255, па до поверљивог извештаја истог органа сарајевској централи да се јавно барата са цифром од око 42,000 да би се могла тражити већа количина хуманитарне помоћи, али да је стварни број опет негде око 37,000. Судија МКТБЈ Патриша Валд (која се у Трибуналу иначе понашала као Алиса у земљи чуда и чије оцене не завређују нарочити кредибилитет) у једном свом правном мишљењу је устврдила да је у енклави на крају њеног постојања било 37,500 душа. Хашки трибунал генерално узима цифру од око 40,000, што је бројка која се такође прихвата и у Дебрифингу холандског батаљона и у извештају мајора Рајта, из посматрачке мисије Унпрофора, дакле фактора који су се налазили на терену.

Свако се, наравно, опредељује за сопствене критеријуме у бирању цифре која му се чини најверодостојнијом. Али и ту се морају узети у обзир неки објективни чиниоци. Један од њих су званични записи разних страних агенција које су пратиле ситуацију на терену о кретању избеглица после 11. јула и процес њиховог приспећа у Тузлу, закључно са 4. августом 1995. Постоје четири службена документа на ову тему, са датумима од 15, 17 и 29. јула и 4. августа 1995. Извори ових докумената су разноврсни, Акаши, Унпрофор и Светска здравствена организација. Ту је приказан прилив у таласима на подручје Тузле и то тачно оном динамиком која би се очекивала у контексту догађаја, од 19,700 у Акашијевом извештају Кофи Анану од 15. јула до 35,632 лица из енклаве који су по извештају Унпрофора од 4. августа 1995. живи приспели у Тузлу.

Историјски пројекат Сребреница: Грајфов Извештај о Сребреници решава и отвара многа питања


Нико веродостојност овог потоњег извештаја Унпрофора (који је, узгред, још убедљивији зато што је разложен на уже демографске и географске категорије у односу на придошле избеглице) никада није довео у питање. Када га је, само  један пут, на суђењу Толимиру, одбрана предочила као доказ, веће га је на ургирање тужилаштва одбацило са фриволним образложењем да је непоуздан зато што се после наведене цифре у заградама налази реч „approx. или „приближно“. Али већ из овог ауторитативног записа о бројном стању преживелих избеглица из првих дана августа 1995. произилази да је укупно становништво Сребренице од 35,500 на 11. јула, на шта се Комисија позива, немогуће, зато што то математички искључује да је ико погинуо у пробоју или да је био стрељан.

Мада можемо бити сигурни да ни локалне власти ни страни посматрачи за време сукоба у Сребреници нису радили редован попис становништва, где би испитаници имали да попуњавају и потписују формуларе, што значи да су све цифре тек процене мање или више утемељене, ради кохерентности слике коју сугеришу релативно поузданији подаци којима располажемо, ипак делује најразложније определити се за цифру од око 40,000 становника. То нам оставља статистички простор где би могли да уденемо људске губитке настале погибијом у пробоју и стрељањем заробљеника, за које сигурно знамо да су се догодили.

И овде се враћамо на недовршени део разматрања варијабли које се односе на губитке колоне и форензичке доказе о вероватном броју стрељаних. Да пођемо од аутопсијских извештаја, које је госпођа Ђурић у својој анализи прескочила, пошто је тај параметар релативно поузданији. Судећи по обрасцу рањавања и без цепидлачења тамо где би се могло протумачити и овако и онако, произилази да је судски доказивих стрељања, дакле убистава у кривичном значењу те речи, могло бити око 1,000 а највише до 1,500. Ако за вероватну цифру несталих узмемо око 4,500, дакле разлику између укупног становништва (40,000) и преживелих избеглица (35,632), то нам даје цифру од око 3,000 погинулих у повлачењу колоне, који ни по каквом основу не могу бити жртве геноцида. Тиме се сребреничка математичка конструкција на приближно задовољавајућ начин затвара.

Најзад, у Извештају преостаје још једно важно непокренуто и неразјашњено питање: ко је интелектуални аутор злочина, ко је осмислио и организовао Сребреницу?

Ово питање је, наравно, врло деликатно и вероватно нико нема право да на њега озбиљно очекује одговор од ма колико независне Комисије која, уз сво дужно поштовање, ипак ради под надахнућем званичних структура на једним нестабилном геополитичком подручју. Овде опет наилазимо на већ поменуту тему „таласања.“ Додуше, Комисија не опонаша Хашки трибунал упирући прстом у дежурне кривце, Караџића, Младића и њима сличне, али нам ни не нуди свеже идеје које би нам могле помоћи да се снађемо у овој дилеми.

Кога интересује, у нашем недавно објављеном аналитичком пресеку „Сребреница 2020,“ понудили смо о овоме неколико занимљивих хипотеза, у шестом поглављу, „Сребреница и асиметрична борба за истину.“

Историјски пројекат Сребреница



* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Сребреница у контексту споља инспирисане радикализације муслимана у БиХ - КМ Новине

Увијек је проблем говорити о Сребреници. Чини се да је генерал Радиновић дао правни оквир који је прилично инспиративан - да можемо говорити о злочинима који су се непобитно десили у јулу мјесецу '95. године који су почињени према Бошњацима. Тај злочин је био посебан.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Сребреница и Јасеновац: права разлика између измишљеног и стварног геноцида - КМ Новине

Сребреница и Јасеновац: права разлика између измишљеног и стварног геноцида #Jasenovac #Srebrenica #Genocid #Laž Наше истраживање о Сребреници омогућило је и врло значајне увиде у вези са Јасеновцем. Док је масакр у Сребреници, који се одиграо пред крај сукоба у бившој Југославији 1990-их година, био изведен да би послужио намени која је у првом реду била политичка, он је такође имао и једну важну последицу.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Британија 11. јула 1995.: Срби нису планирали напад на Сребреницу, испровоцирали га муслимани - КМ Новине

Британија 11. јула 1995.: Срби нису планирали напад на Сребреницу, испровоцирали га муслимани #Britanija #Srebrenica #Napad #Masakr #ne #genocid #Zločin #Muslimani Напад снага босанских Срба на Сребреницу у јулу 1995. испровоциран је од бошњачке стране, а Пале нису имале план да се освоји енклава, већ је до напада дошло на иницијативу локалног команданта, наводи се у декласификованим документима британске владе, који су објављени на сајту Националног архива те земље.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

петак, 23. јул 2021.

Крвави трагови безакоња: Старо Грацко 23. 07. 1999. – Косово и Метохија

Масакр у Старом Грацку је убиство 14 српских земљорадника, који су отишли у поље да жању пшеницу на својим њивама.

Масакр у Старом Грацку је убиство 14 српских земљорадника, који су отишли у поље да жању пшеницу на својим њивама.  #Старо #Грацко #масакр1999 #Косово #Метохија #ОВК #UQK


Српске жетеоце су убили припадници албанске терористичке тзв. "Ослободилачке Војске Косова" "ОВК/UQK" , 23. јула 1999. свега месецдана дана по доласку припадника КФОР-а и власти УМНИК-а на Косово и Метохију, после Кумановског споразума 10. јуна 1999.

Иако су имена убица добро позната, ни данас после 22. године нико није изведен пред лице правде, јер је ЕУЛЕКС одустао од даље истраге. Најтрагичније је то што ни српске власти не желе да ово свирепо убиство квалификују као (ратни) злочин.


ЗЛОЧИН

У смирај дана 23. јула 1999. догодио се можда и највећи злочин у покрајини, након доласка КФОР-а. Око подне тај дан 14 српских земљорадника (међу којима и једно дете) је изашло у поље, на своје њиве да пожању жито на једној малој њиви. Српски земљорадници су у страху за своје животе тражили од војника КФОР-а да их заштити када иду у поље да раде, али они су се правдали да нема довољно средстава. Из суседног албанског села Стари Алаш у рано предвечерје око 20 сати, пришла је група албанских терориста "ОВК/UQK" коју је предводио Бег Шаћири са својом групом. Након свирепог мучења, где су ћртвма вадили су срца, мозак и секли делове тела, излагали их врелом ваздуху из ауспуха и друго, терористи - монструми су пуцали по њима из 9 пушака (7,62мм) и 2 пиштоља, а затим отишли. После злочина неколико мештана Старо Грацко је покушало да приђе месту злочина али су били страховито уплашени видевши шта се десило. Неки мештани су кренули одмах у избеглиштво, а већи део је остао, желећи да остану да остану на својој земљи. Наредних дана су мештани ископали раке и достојно сахранили жетеоце.


Једна од рођака са фотогрфијама свих убијених . / Фото: И. М.

Сат времена након злочина у Старом Грацку, припадници британског КФОР-а су затворили све прилазе око Старог Грацка. Потрага за злочинцима је настављена наредних дана. Тек 9. августа 1999. је ухапшена Шаћиријева група (56 терориста "ОВК/UQK"), која је у НАТО бази провела 12 дана. Пуштени су по налогу „са врха“. Јавности је објављено да „нема довољно доказа“. Иако је тада у НАТО бази сачињено неколико докумената које говоре о томе да су злочинци били испитивани и да су све признали британским војнцима КФОР-а.

Полиција УМНИК-а је 28. јула 1999. извршила претресе у 25 кућа Албанаца, али није нашла доказе. На школи у Старом Грацку је стављена плоча са именима свих 14 погинулих у овом злочину. На плочи су поред имена погинулих записани и следећи стихови:


„У МОМЕ ПОЉУ ВЕСЕЛА
ЖЕТВЕНА ПЕСМА НЕ ЧУЈЕ СЕ ВИШЕ!
А НА МЕНИ ЈЕ ДА СВЕДОЧИМ И ПАМТИМ,
ЗЛО ПОЧИЊЕНО ДА НИКАД НЕ ЗАБОРАВИМ!“

Недуго након сахране српских жетеоца из Старог Грацка, надгробне плоче жртава су порушене и уништена је спомен-плоча. Поред тога постављене су нагазне мине око гробља, тако да Срби не могу да иду на гробље нити да запале свеће својим најмилијима. Када су Срби затражили опет помоћ од КФОР-а да разминира гробље, војници КФОР-а су се смејали рођацима погинулих у лице.


Капелна црква на гробљу у Старом Грацку. Минирана у једном од више насртаја до сада. / Фото: И. М.

Један Албанац из села Стари Алаш, који је долазио у Старо Грацко да ради, дружио се са мештанима Србима убијен је након 26. јула 1999. јер су се Албанци бојали да не ода комшијама Србима ко је убио српске жетеоце старограчане.

Породице жртава су у Косовској Митровици (администрација Републике Србије) добиле решења, да су жртве из Старог Грацка умрле природном смрћу?!


ИМЕНА ЖРТАВА


Седам жртава је живело у селу Старо Грацко, а остали у суседним селима.

  1. Андрија М. Одаловић (1967.), није имао доњи део, јер му је био одсечен.
  2. Јовица Живић (1970.), погођен метком, а исечена му је десна рука и уво.
  3. Радован И. Живић (1967.), погођен метком, масакриран ножем.
  4. Слободан Ч. Јанићијевић (1965.)
  5. Миле Ђ. Јанићијевић (1957.)
  6. Новице М. Јанићијевић (1961.)
  7. Момчило Ђ. Јанићијевић (1946.)
  8. Станимир М. Ђекић (1955.), заклан и вене му исечене.
  9. Бождар Ђекић (1955.), заклан, гркљан му пресечен, одсечене му руке и ноге.
  10. Саше Ј. Цвејића (1973.)
  11. Љубише Д. Цвејић (1939.), погођен метком, потом заклан, није имао гркљан.
  12. Никола Д. Стојановић (1936.), масакриран
  13. Миодрага Тепшић (1951.), масакриран по ногама и телу. Он је највише масакриран.
  14. Милована Јовановић (1969.), масакриран и очи су му паљене на ауспух трактора. 

Чланови породице Јанићијевић са фотографијама својих најближих убијених на пољу / Фото: И. М.


ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Бег Шаћири, од оца Исмаила, рођен15. јула 1960. у селу Црни Брег, крај Липљана. Има жену Хамиду (1961.), са којом има синове: Мухамеда (1981.) и Фикрета (1982.); и ћерку: Ксилу (1984.). За време рата на простору Косова и Метохије 1998-1999 командовао је јединицом „Фортуна“ у оквиру 121. бригаде ОВК, са којом је по сопственом признању починио многе злочине. Између осталих и овај у Старом Грацку.

Линда Кренази, од оца Сабрија, рођена 30. марта 1979. године. Била је чланица 96. батаљона при "ОВК/UQK", која је вршила злочине у околини Неродимља, на југоистоку Косова и Метохије. У Урошевцу јој је био штаб "ОВК/UQK". Од 10. априла 1999. борави на Паштрику. Тада је приступила "ОВК/UQK" и учествовала је у неколико напада на српске цивиле и полицајце. 22. маја 1999. је рањена и отишла на лечење у албански град Брурел. Вратила се на Косово и Метохију 8. јуна 1999. и наставила борбу у својој терористичкој јединици "ОВК/UQK".






Ајваз Корпузи, од оца Бехрама, рођен је 21. маја 1956. у селу Седларе, општина Липљан. Отишао је као младић у Републику Албанију, где је боравио 1991. Тамо је одслужио војни рок. После одлази у Западну Европу где се придружио албанској емиграцији, која се бавила организованим криминалом (дрога, проституција, шверц оружја, пљачке, уцене…). На Косово и Метохију долази 1998. године, па је одмах постао члан 121. бригаде "ОВК/UQK", официр њихове "Војне полиције". Са својом јединицом је био активан у борби против српске полиције и ВЈ. Имао је подугачак низ злочиначких акција у којима је учествовао (Клечка, Црнољево, Лапушник, Магура, Словиње…). Сматра се главним организатором етничког чишћења општине Липљан. Један од његових злочина је и овај у Старом Грацку 23. јула 1999.

  1. Ахмет Батифу
  2. Илир Батифу
  3. Наим Батифу
  4. Мухамед Адеми
  5. Зенел Амерлаху
  6. Ментор Амерлаху
  7. Блерим Хокса
  8. Али Мејзиноли
  9. Милазим Битићи
  10. Блерим Јашаница
  11. Рахим Подварица
  12. Шабани
  13. Салиху Шаћири
  14. Бесим Алиу
  15. Зења Бечај

Имена осталих злочинаца који су пронађени, именовани и лоцирани од стране УНМИК полиције такође бивају окривена у међувремену. Њихов списак објавиоје Милован Дрецун у једној од својих емисија "Изазови истине" посвећене Старом Грацку. Из неког разлога, како сам каже, чекао је да прође десет година да би објавио емисију.





"Располажемо обимним, строго поверљивим материјалом УНМИК полиције о масакру у селу Старо Грацко. Из материјала који је означен као "веома осетљив", види се да је спроведена детаљана истрага, да је ухапшено 20-торо људи осумњичених да су испланирали и реализовали овај масaкр" каже Дрецун у емисији "Изазови истине", сниманој 2002. године али емитованој више од десет година касније.


Од 2010. године, некако упоредо са прогоном епископа Артемија као тврдог борца за очување Косова и Метохије, на парастос који служе узурпатори и безаконици ове Епархије, почињу да долазе и сарадници шиптаских сепаратиста, запослених у њиховим квази-институцијама. Из године у годину долазили су све "важнији" представници шиптарских квази - институција и то у друштву велеиздајника из српске Владе.

Тако је ред дошао и на онога за кога нико не би могао помислити да ће доћи. Како се то каже, "вратио се на место злочина" - Хашим Тачи лично. Он је 2016. године повукао незамислив потез - положио је венац српским жетеоцима масакрираним у Старом Грацку у лето 1999. године од стране шиптарских терориста чијих јединица је он био командант.

У краткој изјави тада Хашим Тачи ни једном једином речју није обећао нити најавио хапшење теориста и зликоваца којису ово починили. На тај начин је изразио чврсто уверење да злочин над српским жетеоцима и није злочин и да се и сам слаже са тавим методама јер не намерава да казни друге злочинце.

На овај начин Тачи је показао и да зна ко су починиоци! Да јесте био би прозиван зашто ништа не чини. Ћутањем је исказао своју праву намеру.


ПОСЛЕДИЦЕ

Рашко-призренски епископ Артемије је успео са неколико људи септембра 1999. године да оснује Српско Народно Веће Косова и Метохије, које је требало да организује живот Срба у покрајини након окупације. "ОВК/UQK" је тада трансформирана у Косовски Заштитни Корпус (КЗК), па су од терористичке организације постали легална оружана формација. Нереди и хаос у српској покрајини су настављени у наредним годинама. 2003. године је убијено двоје деце, а рањено четворо у Гораждевцу. Средином марта 2004. отпочиње велики погром српског живља, када је више од 50.000 Албанаца напало око 16.000 Срба у целој покрајини Косово и Метохија, почињена је огромна материјална штета, а убијено је више Срба.

Британци, који су здушно помогли Албанцима да изврше геноцид над Србима, протерују их, убијају и пљачкају, данас се хвале својим учешћем у тој "мировној мисији", ето, баш у Липљану.




Фебруара 17. 2008. године у Приштини под одобрењем НАТО пакта и ЕУ, проглашена је држава тзв. "република Косово". Неколико десетина држава у свету је по диктату САД и Велике Британије признало ту парадржаву и успоставило дипломатске везе са њом. Ипак, она је до данас остала марионета која никоме не делује убедљиво нити је способна за самостално функционисање. Русија не дозвољава да се усваја као коначно решење које није у складу са Резолуцијом 1244 која гарантује пуни интегритет Републике Србије.

ХАПШЕЊА

Октобра 2007. године полиција УМНИК-а је ухапсила Мазљума Битићија, из села Велики Алаш код Липљана, због сумње да је умешан у овај злочин, али је пуштен после 2 месеца, због „недостатка доказа“. До данас нико није одговарао за овај злочин јер постоји огроман интерес Запада, који и врши снажан притисак на све, да истина не изађе на светлост дана. Са једне стране то чува кредибилитет "мировне мисије", са друге за јавност прећутно а за Србе са Ким више него јасно показује се да злочинци неће бити кажњавани ни за најмонструознија непочинства.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Слике из српске прапостојбине: Срба скоро да нема, али има ''Српске листе'' - КМ Новине

Село Старо Грацко на Косову и Метохији, познато је по томе што су терористи "ОВК" у једном дану, 23. јула 1999., убили 14 српских жетеоца на повратку са својих њива. Масакр неко још и помене с времена на време али само село и његове житеље тек о парастосу.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Крвави петак у Старом Грацку (ВИДЕО) - КМ Новине

Крвави петак у Старом Грацку (ВИДЕО) #Staro #Gracko #Masakr #Žeteoci #Ubistvo #Šiptari #Kosovo #Metohija #Mediji #Vesti #Separatisti #Žrtve #kmnovine Тела погубљених сељака одмах су превезена у Приштинску болницу, није се чекало јутро да се место злочина подробније сними и истражи. Ово је предупредила то да новинари евентуално сниме тела на њиви.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Ко је вратио Тачија у Старо Грацко, на место злочина? - КМ Новине

Ко је вратио Тачија у Старо Грацко, на место злочина? Бесомучна кампања за вештачком "нормализацијом односа" одвија се ових дана активније него икада до сада. Тачи је пред спомен плочом положио венац у боји заставе такозваног "независног Косова"Но, запрепашћењу овде ниј крај.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

среда, 21. јул 2021.

НЕМАЧКИ ИСТОРИЧАР: Рачак инсцениран, НАТО 1999. спремио 200.000 војника за напад на КиМ!

Наслов

У строгој тајности 27. маја 1999. министри одбране САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Италије састали су се у хотелу "Бристол" у Бону како би размотрили почетак копненог рата на Косову и Метохији, наводи
Матијас Кинцел


#NATO #Zločin #Agresija #Kosovo #Metohija #Srbija



Најмоћније светске силе спремале су 1999. године, током НАТО бомбардовања Југославије, копнену инвазију на Косову и за то су спремили чак 200.000 војника! То је у књизи "Пут у рат: Немачка, НАТО и Косово" открио немачки историчар и политиколог Матијас Кинцел.


Београд попустио

- У строгој тајности 27. маја 1999. министри одбране САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Италије састали су се у хотелу "Бристол" у Бону како би размотрили почетак копненог рата на Косову. У том тренутку, све интерне разлике унутар НАТО подређене су једном циљу - победи над Југославијом! Израђен је план о ангажовању 150.000 до 200.000 војника и одмах су формирани привремени главни штабови у региону. Југословенско руководство је, показавши се разумнијим од својих северноатлантских противника, почетком јуна изненада попустило и тим кораком спречило већ детаљно припремљену копнену битку на Косову - навео је Кинцел у поменутој књизи, коју је у српском преводу управо објавио Службени гласник.








Рачак је инсцениран

Кинцел наводи и да до рата на Косову и Метохији вероватно никада не би дошло да је Немачка објавила прави извештај о случају "Рачак". Наводни масакр који су Срби починили над Албанцима у Рачку је, подсетимо, послужио као повод за бомбардовање Југославије 1999, а касније се испоставило да је тај случај био инсцениран.


- Овако је, дакле, изгледала ситуација почетком марта: војна операција против Београда нити се наметала на бази хуманитарне ситуације на Косову, нити је била ургирана јавним мњењем у државама НАТО. Али баш у том тренутку финска комисија предаје Савезној влади (Немачке) свој обдукциони извештај о Рачку. До рата на Косову вероватно никад не би дошло да је Јошка Фишер (у то време шеф немачке дипломатије) тада обелоданио извештај о "масакру" у Рачку. Онда би можда више било узето у обзир и важно откриће Берлинер цајтунга о Рачку од 12. марта 1999: "Интерно, тако важи у ОЕБС, одавно се верује да је реч о 'инсценирању са албанске стране'. До тог резултата дошло се на основу података из центра везе Мисије на Косову. Тако је 'већина мртвих скупљена у широј околини Рачка и пренесена на место где ће касније бити пронађени'. Већина Албанаца страдала је, по томе, у борбама од дејства српске артиљерије. Многима од њих 'касније је навучена цивилна одећа', каже један представник ОЕБС." Ипак ништа од тога: фински коначни извештај држан је у тајности - пише Кинцел.

Он је у књизи навео и да је Немачка од почетка подржавала формирање терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК), да је све време упорно заговарала рат против Србије, те да је више од САД тежила ратном исходу кризе на Косову и Метохији.



Црни биланс НАТО агресије на Југославију

Кинцел у књизи наводи и црни биланс НАТО бомбардовања Југославије: "78 ноћних бомбардовања, преко 50 дневних, 1.000 авиона - по неким наводима и до 1600, 35.000 борбених налета, 15.000 тона експлозива на Југославију, 1.800 великим делом до непрепознатљивости искасапљених цивила, 500 (по југословнеским изоворима), односно 5.000 (по тврдњама НАТО) погинулих војника, 6.500 рањених, један милион прогнаних, хиљаде избеглих у Аустрију, Мађарску и Грчку, хиљаде убијених на Косову, 200 фабрика сравњених са земљом, запаљене рафинерије, парализовано снабдевање струјом и водом, 33 срушена моста, небројена разарања путева и пруга, непроцењива еколошка штета, спаљена косовска села, у прах и пепео претворене стамбене четврти у готово свим градовима у Југославији, уништене владине и општинске зграде, цркве, манастири, болнице, школе, универзитети, обданишта, спортски објекти, музеји, споменици, гробља..."


ДОКАЗИ ДА АЛБАНЦИ ЛАЖУ О ИСТОРИЈИ НА 4.000 СТРАНА: До друге половине 19.  века нема ниједног аутентичног албанског документа | Новости



Командант с Кошара Љубинко Ђурковић: То би био покољ!

Пуковник Љубинко Ђурковић, некадашњи командант одбране Кошара, каже да је тачно то да се спремала копнена инвазија са толиким бројем војника. Он упоређује одбрану Кошара са одбраном Београда у Великом рату:

- На Кошарама је српска војска показала да је била спремна да сви дају животе за одбрану отаџбине и, док је у одбрани Београда команда избрисала пук, на Кошарама су наши војници добровољно пристајали да се боре и одрекли се свог живота. Да се заиста десило што се наводи у тој књизи, то би био један велики покољ. Тактички и географски не би омогућило толику линију фронта, па би морали да се распореде на различите правце и тада би њихова војска имала константна освежења. Наша војска би могла да заустави ту силу, али уз далеко веће губитке. Они би имали одређене успехе, али не би остварили крајњи циљ, а то је било потпуно уништавање живе силе и војне опреме.


* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

НАТО убио 126 деце током агресије 1999. године - КМ Новине

НАТО убио 126 деце током агресије 1999. године Симбол страдања Срба током Нато агресије је трогодишња Милица Ракић која је погинула у Батајници. Милица је рођена 1996. године а убијена је НАТО агресор је у периоду од 24. марта до 10. јуна 1999. убио 126 деце свих националности док је више стотина малишана тешко рањено.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

НАТО агресија - нови геноцид над Србима! - КМ Новине

НАТО агресија - нови геноцид над Србима! #NATO #Agresija #Kosovo #Metohija #Srbija #Rat #Šiptari #Albanci #Srbi Незапамћени злочин и највећи кукавичлук у историји ратовања, 20 година од НАТО агресије на Србију. Америчка мржња према православном српском народу згрозила је сваког честитог човека на планети. Аутор: Биљана Живковић* НАТО агресију ми, Срби, никада нећемо заборавити!



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

НАТО суд у Хагу, изрекао неосновану казну генералу Ратку Младићу - КМ Новине

НАТО суд у Хагу, изрекао неосновану казну генералу Ратку Младићу Генерал Ратко Младић, који се током рата у Босни и Херцеговини борио да се над Србима не понови Јасеновац и други злочини, осуђен је због тога. Све жалбе на првостепену пресуду генералу Ратку Младићу неосновано су поништене те је овај НАТО суд потврдио доживотну казну иако кривична дела нису доказана.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

петак, 16. јул 2021.

Навршавају се 23 године борбе и трагања за истином и правдом

Навршава се 23 године борбе и трагања за истином и правдом

Најављено обележавање 23 године од масовног киднаповања и убиства 84 лица српске националности на територији општине Ораховац

Најављено обележавање 23 године од масовног киднаповања и убиства 84 лица српске националности на територији општине Ораховац #Orahovac #Kidnapovanje #Teoristi #UĆK #OVK #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti

Удружење породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији 18. јула 2021. године у недељу обележиће 23 година од масовног киднаповања, протеривања и убиства Срба на подручју општине Ораховац.

У периоду од 12. маја 1998. до 12.октобра 2000. године од стране припадника терористичке тзв. ОВК страдало је 84 Срба. За време оружаног напада
терористичке тзв. ОВК на подручју Ораховца од 17-22 јула киднаповано је око 100 српских цивила. 18. јула 1998. године протерано је сво српско становништво из села Ретимље, Оптеруша и задржано у приватне затворе и логоре.





Један број је ослобођен вољом команданата терористичке тзв. ОВК, а група од 35 цивила ослобођена је 22. јула 1998. године посредством делегације МКЦК у Прштини. Трагање за судбинама киднапованих 36 -торо Срба из тог периода се прекида након идентификације посмртних остатака пронађених у масовним гробницама Малишево и Волујак у пролеће 2005. године. Посмртни остаци жртава 25 лица сахрањени су на београдском гробљу Орловача 14.10.2006. године.

За протеривање Срба, задржавање у логорима, злостављање заробљеника, нехумано поступање, убиство и спаљивање посмртних остатака убијених Срба у пећини Волујак и жртава пронађених у масовној гробници код Малишева, кривични поступак је у току на основу подигнуте оптужнице Специјализованих већа Суда у Хагу за почињене злочине команданата терористичке ОВК Хашима Тачија, Кадри Весељија и осталих.

Од 09:30 часова одржаће се парастос у цркви Светог Прокопија на Орловачи, у знак сећања на дан када су насилно отети Срби из загрљаја својих мајки, очева, супруга и сестара.

Након парастоса делегација Удружења са породицама 25 сахрањених Срба на парцели број 1 на гробљу Орловача положиће цвеће и венац свим жртвама поред спомен плоче ,,ЗА НЕЗАБОРАВ“.

У Великој Хочи обележава се масовно киднаповање 84 -творо Срба на подручју општине Ораховац поред споменика у порти цркве Светог Јована у сарадњи са Одбором за обележавање општине Ораховац.

Од 11:00 часова одржаће се парастос у порти цркве Светог Јована у Великој Хочи поред споменика посвећен киднапованим и насилно убијеним Србима на подручју општине Ораховац. Након парастоса у дому културе у Великој Хочи одржаће се Трибина под називом: ,,23 године борбе и трагања за истином и правдом“

 

* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Обележен дан заборава и срамоћења ораховачких жртава - КМ Новине

Страдање српског народа, које је најезивије и чак једино по својој суровости после фашистичке Немачке и њеног система ликвидације из Другог светског рата, попљувано је и унижено као никада до сада.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Документарни филм о жртвама Ораховца ''Трагом истине - где су''? (ВИДЕО) - КМ Новине

Документарни филм о жртвама Ораховца "Трагом истине - где су"? (ВИДЕО) Ових дана обележавамо годишњицу напада терористичких група шиптарских сепаратиста које су своје прве урбане нападе започеле у Ораховцу и ту и оставиле за собом велики број жртава, претежно цивили, њих преко 100. Терористи "ОВК" у периоду 18. јул-20.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Циљано насиље Шиптара над Србима не престаје, траје и даље - КМ Новине

Циљано насиље Шиптара над Србима не престаје, траје и даље #Kosovo #Metohija #Srbija #Orahovac #17mart #Pogrom2004 Што су нам Албанци више наносили неправду, ми Срби, постајали смо свеснији да смо на праведном Божијем путу, путу страдања.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању