КМ новине
Вести:
Приказивање постова са ознаком видео. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком видео. Прикажи све постове

понедељак, 19. октобар 2020.

Брезовица: Шиптари поново оскрнавили споменик Србима стрељаним 1944. године (ВИДЕО)

Споменик Србима које су стрељали нацисти 1944. године на Брезовици, опет је оскрнављен.

Брезовица: Шиптари поново оскрнавили споменик Србима стрељаним 1944. године (ВИДЕО) #Брезовица #Шарпланина #Споменик #Српске #Жртве #Оскрнављен #Сркнављење #Албанци #Шиптари #Јарбол #Заставе

На месту између Брезовице и Штрпца на Шар-планини, споменик посвећен српским жртвама нацисичког терора у Другом светском рату, који су поред одраслих на том месту стрељали и децу, оскрнављен је још једном у низу насртаја.

Јарболи са српским заставама су оборени, што је најчешћи резултат бесомучних и безумних напада на овај белег српског страдања.

Иако се он односи на догађај из Другог светског рата, очигледно је да шиптарским безумницима ништа српско не може а да не боде око. Мада, током Другог светског рата Шиптари су били верни и поред усташа најмонструознији злочинци и савезници фашиста и нациста, па је једино могуће да на тај начин осећају да се то односи и на њих.

О ранијим насртајима на овај споменик дешавало се да нико осим КМ новина није извештавао. То иде у прилог срамоти издаје која је узела замах па се резултати попут овог скривају колико је то год могуће.

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: 

Ово је још један у низу напада на Србе на Косову и Метохији који су једно време утихнули. Видећемо да ли је ово "издвојена" серија напада на овај споменик или се ипак ради о покретању новог таласа злочина над Србима на Косову  и Метохији.
 

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Штрпце: Током полицијског часа поново оскрнављен споменик стрељаним Србима (ФОТО)

На путу између Штрпца и Брезовице, на месту званом Раканац, поново је оскрнављен споменик Србима стрељаним 1944. године, међу којима је било и деце. Како сазнају, претходних дана а током периода забране кретања, односно "полицијског часа", споменик који је честа мета напада, поново је оскрнављен.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Брезовица: Река Лепенац избацила цеви МХЕ из свог корита и променила ток (ВИДЕО)

Река Лепенац на најлепшој српској планини, Брезовици, чији је ток сабијен у цеви за експлоатацију мини-хидролекетране у изградње, избацила је јуче цеви из свог корита и променила ток. Обилне падавине у ноћи између 12. и 13. новембра, оснажиле су реку која се побунила и учинила нешто несвакидашње!



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Иван Максимовић: Срби са KиМ избрисани из живота и бројног састава Србије

Kосовом и Метохијом данас као да одзвањају речи легендарног мајора Гавриловића "Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине... ... Ви немате више да бринете за животе ваше који више не постоје". Наравно, са извесном и битном разликом.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

среда, 14. октобар 2020.

Хорепископ Наум: Кратко синаксарско житије Светог Преподобномученика Харитона Косовског

"Мошти мученикове нађене су без главе. Утврђено је да је она одсечена оштрим предметом. Кости руке биле су поломљене, као и кичма, којој је недостајало неколико пршљенова. Подрасник и џемпер били су у пределу срца на неколико места избодени ножем."

#Свети #Харитон #Косовски #Мученик #Косово #Метохија #Србија


Синаксар:

Месеца септембра, 28. дана, празнујемо спомен Преподобномученика Харитона Косовског, који је пострадао од злочинаца у Призрену, јуна 1999. године. Његово намучено и обезглављено тело пронађено је у околини Призрена у месецу августу Лета Господњег 2000.

Стихови:


Крстом Христовим победи смирени Харитон,


Због Христоприпадности арнаути му главу отсекоше,

Тело његово земљу српску освећује и краси.


Кратко синаксарско житије Светог Преподобномученика Харитона Косовског


Овај предивни изданак рода српскога и велики сведок истине Христове, рођен је у подкопаоничком селу Сеоцу код Луковске Бање, од побожних, вредних и скромних родитеља Будимира и Милке Лукић. Рођен је на Аранђеловдан (21/8. новембра) 1960. године. Од малена се одликовао побожношћу, послушношћу и трудољубљем.

Као Радослав, 12 година.
У детињству је остао без оба родитеља, тако да је терет сеоског домаћинства врло рано пао на његова детиња плећа. То је био почетак његовог великог крстоношења. Од своје 23 године живи и ради у Нишу. Био је марљив, одговоран и вредан радник. Карактерне особине Радославове биле су и неустрашивост, строгост, ватреност духа, одлучност. Свима је пружао потребну помоћ, макар то било и на своју штету.

Његова љубав према Господу се многоструко увећала после смртне опасности у рату у Хрватској, 1990. године. Његов даљи живот после учешћа у рату био је испуњен тако ватреном ревношћу, као да је свагда пред собом гледао Господа у свој слави Својој. У то време упознаје се са старцем Илијом, игуманом манастира Св. Јована Крститеља у Матејевцу, недалеко од Ниша, који га до одласка у манастир духовно руководи. Од оца Илије добија благослов за

одлазак у манастир Светог Саве Освећеног у Светој Земљи. Манастирска управа је одбила да га прими у братство. Са благословом оца Илије, пар месеци касније, одлази у манастир Црну Реку. Овде почиње његово добровољно страдање за Христа, ново крстоношење.

Од самог доласка у манастир ревновао је у послушању, трпљењу, одсецању своје воље и осталим духовним и телесним трудовима. Био је веома ћутљив и молитвен, никада беспослен. Са благословом игумана, помагао је и околним мештанима и пријатељима манастира. На сва манастирска богослужења долазио је први, непокретно стојећи на целом богослужењу, ма колико оно било дуго. Молитвена сабраност и непрекидно пребивање у Господу уносили су у његову душу непомућени мир, који је из њега зрачио тако јасно као што сунце зрачи својом светлошћу. При таквом душевном миру, његово је тело цветало христоликом лепотом, тако да је благошћу свога изгледа и целом својом појавом сведочио да је постао станиште Духа Светога и да је далеко од сујете овога света.

Роптање, малодушност и незадовољство били су далеко од њега. У својој чежњи за Богом он је заборављао себе и трудом изгарао на послушањима, мало марећи и за сам свој живот. Мучеништво је, може се слободно рећи, и прижељкивао. Према свима је био благ и кротак, предусретљив, састрадалан и пријатан. Речи оговарања, осуђивања или ниподаштавања других нису се могле чути од њега. Неизмерно је волео да чита „Житија Светих“ и поуке Светих Отаца.

Из Црне Реке, по благослову епископа, премештен је у манастир Светих Архангела код Призрена.

Овде је пострижен у монашки образ од стране свог духовног оца и надлежног архијереја – Епископа Артемија, према коме је имао велику љубав, поверење и послушање. На монашењу је добио име по Светом Харитону Исповеднику (спомен његов 11. октобра/28. септембра). Као монах Христов још више је ревновао у послушању, трпљењу, молитви, посту и осталим монашким трудовима.

Своје последње послушање примио је 15. јуна 1999. године, нешто пре 11 сати, испред епископског двора у Призрену. Требало је отићи у град, по храну. Рекавши: „Нека је благословено“, кренуо је аутомобилом, без страха. У самом граду био је заустављен од тројице терориста и легитимисан. Одмах по легитимисању, терористи црних униформи и још црњих душа одвели су га његовим аутом у непознатом правцу. Ово се дешавало наочиглед немачких војника у саставу НАТО “мировњака“. Цео догађај видео је и један немачки новинар, фотографисао и истог дана обавестио епископију. Терористи-арнаути су га најпре зверски мучили а затим му и главу отсекли, негде у околини Призрена.

Његово намучено тело зликовци су тајно закопали у месту Тусус код Призрена. Заједно са телом закопане су, од стране КФОР-а и убица, све информације о њему.

У периоду неизвесности, мученик се некима од братије и у сну јављао, говорећи да је пострадао. Тело је пронађено у августу 2000. године од стране Комисије за есхумацију тела несталих и киднапованих Срба. Недалеко од оца Харитона пронађена су и тела неколико Срба пострадалих у исто време.

Мошти мученикове нађене су без главе. Утврђено је да је она одсечена оштрим предметом. Кости руке биле су поломљене, као и кичма, којој је недостајало неколико пршљенова. Подрасник и џемпер били су у пределу срца на неколико места избодени ножем. Џемпер је са предње стране био распорен. Били су то најбољи докази неописивих мука које је овај преподобномученик поднео за Христа, попут првих хришћанских мученика из времена зверских римских царева. Мучениково тело убрзо је из Призрена као из корена ишчупани црвени косовски Божур унето у манастир Грачаницу (11. новембра, 2000. године). Ту су му се верни са љубављу поклонили. Сутрадан, је пренесено у његов први манастир – Црну Реку где је прописно и опојан од свог духовног оца – владике Артемија, братије, сродника и многих верника. Мучениково свето тело је након опела предато својој мајци – црноречкој земљи, да је краси и освећује, само на пар метара од његове некадашње келије. То је уједно био и први гроб у црноречком манастиру, од његовог оснивања.

Због свог врлинског живота и преславне победе над ђаволом, извојеване Крстом Христовим и проливањем крви на светом послушању, отац Харитон је од почетка сматран новим мучеником Христовим. Због тога су монаси и мирјани недуго по мученичкој кончини осликали његов светитељски лик а верни људи почели су усрдно призивати његову молитвену помоћ и заступништво. Онима који су га са вером призивали уследила је и брза помоћ. Народ је често, на молитвеним саборовањима, појао песме у његову част спеване, молећи му се и величајући његов подвиг.

Сабор игумана Епархије рашко-призренске у егзилу, одржан дана 16. маја 2016. године у манастиру Светог Јована Крститеља у Љуљацима, само је потврдио општеприхваћену истину да је монах Харитон нови мученик Христов, и саборно га унео у Диптихе Светих Православне Цркве. За датум његовог спомена одређен је 28. септембар (по старом календару) тј. 11. октобар (по новом календару). Истога дана је и спомен Преподобног Харитона Исповедника, светитеља по коме је отац Харитон добио своје монашко име.

Свечано саборно прослављање (канонизација) Светог Преподобномученика Харитона Косовског обављено је у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског, у недељу 26. септембра/9. октобра, 2016. године.

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:


Молитвама Светог Преподобномученика Харитона Косовског, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин.

Хорепископ Наум




Тропар, глас 1:


Радуј се славна Христова Цркво,* ускликните и појте Небеса,* веселите се преподобни и ликујте мученици,* јер стекосте небеског сажитеља,* преподобног монаха и светог мученика* Харитона Косовског, предивног Христовог страдалца,* који се моли за душе наше.

Кондак, глас 8:


Данас Црква слави Христовог војника, светог Харитона новог мученика, што за Христом пође и крст свој понесе и за Христа Бога главу своју даде. Тога ради верни узвеличајмо Христа Бога нашега који у сваком нараштају има сведоке Своје и молитвама њиховим роду хришћанском милост дарује.




Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Канонизација Светог Харитона Косовског (ВИДЕО)

Канонизација Светог Харитона Косовског (ВИДЕО) Канонизација Светог Харитона Косовског (ВИДЕО) Данас Светосавска Црква, у јеку борбе против свејереси екуменизма, канонизује светог мученика Харитона Косовског. Тиме отвара нови извор благодати и светих молитава за род светосавски и хришћански, у времену претешком и небивалом.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Куршумлија: Храмом славе оца Харитона

Мештани села надомак Луковске Бање сазидали цркву у част монаха свирепо усмрћеног 1999. године на Косову. Зa само девет дана, мештани Сеоца, села надомак Луковске бање у Куршумлијској општини, саградили су цркву посветивши је монаху из овог села који је киднапован и свирепо погубљен јуна 1999. године на Косову.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Данас 16 година од отмице и мученичког страдања оца Харитона (Лукића)

понедељак, 15. јун 2015. | КМ новине Одмах након усвајања Резолуција 1244, којом се наводно правно регулисало стање после НАТО агресије над Србијом, наставили су се злочини шиптарсих терориста који су тек накратко прекинути током бомбадовања када је српска војска пуним капацитетом штитила своју територију и свој народ.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

недеља, 27. септембар 2020.

Још једна годишњица заборављеног злочина - раскопавање српских беба на КиМ (ВИДЕО)

Данас је Крстовдан, дан проналска животворног крста Господњег и живог сећања на Његово и страдање свих који су крштењем понели свој крст и пошли за Њим. Многе, нарочито Србе на Косову и Метохији, адски ужаси страдања нису мимоишли.

Из породичног албума ородице Петровић/ Фото: Иван Максимовић

Пише: Иван Максимовић



И док је Голгота, брдо на коме је распет Господ, окружено многим значајним местима за хришћанско предање, дотле је српски Јерусалим, поље Косово на коме је у једном дану принето више жртава него било где друго у хришћанској историји, а из љубави према ближњима и у име светих и светлих идеала - за крст часни и слободу златну, сво окружено голготама.

Куда год унакрс да кренете све што се сматра Косовом прекривено је страдалним местима, освећено крвљу и орошено сузама, засејано костима знаних и незнаних хришћанских праведника и мученика... На нашу жалост, углавном заборављених иако ни у наше време не мањка трпљеног страдања.

Но, злочин о коме је овде реч, ископавање сахрањених беба и њихово комадање - само зато јер су српске, јединствен је и непоновљив у свету.

А видимо да је тај свет у стању да мења улога жртве и џелата али и своје "готове" и "непроменљиве" одлуке око "статуса" па чак и наводних "граница" јужне српске покрајине. Решења су толико растегљива и могућа по разним осама, са пребацивањем тежишта да је могуће и на српској страни наћи, па ево и у самом врху власти од Председника па до оних на најнижим локалним ступњевима, људе расположене да поклоне не само Косово и Метохију већ као "прилог" још и Прешево и даље, ако шта ко затражи...

Онда дође неки други светски моћник, моћник кратког домета, даха и времена, моћан само по томе што му је на располагање дато огромно средство овоземаљске силе, и несрећни српски народ чија свака генерација страда изнова, задеси срам да му кукољ и несој на чело залепи печат понизности са именом Доналда Трампа. Иако се говори о неком побољшању, једина суштина онога што се дешавало под утицајем америчког председника Трампа последњих дана, јесте да је на агресију и злочине Клинтонових - ставио печат. И тако је све стало!


Укратко, све је могуће и све би овај свет могао да отрпи када се ради о Косову и Метохији, све осим једног - откривања истине. Из простог разлога јер би се размотавањем клупка историјских догађаја на Косову и Метохији на његовом крају неумитно дошло до истине да су Срби једини народ који је вековима трпео, како раније турски тако и последњих неколико арнаутски, односно шиптарски зулум и терор. То је клупко тако чврсто умотано, не само од света већ и у самој Србији, да више не памтимо или немамо правилан однос према злочинима над Србима па чак ни онима који су се десили једино нама. Један од оних злочина чије сакривање никако не могу да схватим, јесте ископавање тек сахрањених беба породице Петровић из Граца на централном Косову, на самом ободу поља Косова.

Знам тачно где сам се налазио у тренутку када сам те 1989. године као једанаестогодишњак сазнао за ову страшну вест. Сећам се узнемирења око мене, које је заиста било огромно. Толико да као дете чак и када сам схватио шта се десило, нисам могао да разумем да је неко мог узраста уопште био способан да о таквом злочину размишља, камоли да га почини. То је само један од оних тренутака који као да су паралелни са овим светом иако по свом обиму, нарочито овај, представља догађај који свет не памти. А по свему судећи, с обзиром да се десио над Србима, неће га ни памтити ако ми не допринесемо томе.

Сећање на тај злочин носио сам цео свој живот. Ишчекивао сам и трагао за коначним решењем надајући се да је једино могло да буде праведно без обзира на све. Нисам га нашао. Осим тишине и бледог сећања ничег другог није било. Све је више у мени расла жеља да истина о догађају остане забележена у документарном филму. Тако сам на Крстовдан 2013., отишао у Граце са намером да пронађем родитеље и директне учеснике, нисам знао на шта могу да наиђем. Још више ме је затекла чињеница када сам сазнао да сам за тих  25 година од тог догађаја, ја био једини новинар који је икада посетио породицу. Како су ми рекли, раније би новинари долазили тек у село, од мештана узели по неку изјаву и то би било све. Неверица је запечаћена када ми је неку годину касније и новинарка приштинског "Јединства" потврдила да ни она нити било ко од новинара које она познаје, нису посетили породицу Петровић.

А о каквом је догађају реч када медији нису нашли за сходно да му посвете пажњу? На Крстовдан те 1988. године, деда Станко је пошао да обиће гробиће својих првих унучића. Призор који је затекао, следио му је крв у венама, ужас какав није могао да замисли да би се могао десити.

Тело једне од две српске бебе, близанаца умрлих одмах по рођењу, ископала су и голим рукама раскомадала шиптарска деца која су у том крају изводила стоку на испашу. Недело али и окрутност при чињењу незабележени су у читавој историји човечанства. Па, опет, то није био крај ни њиховог ни страдања њихових родитеља.

Двојица мушких близанаца родитеља Радојка и Драгице Петровић умрли су ускоро по рођењу. Сахрањени су 4. и 5. јула недалеко од села Граце, између Вучитрна и Приштине.

Родитељи несрећних беба на почетку свог брачног живота.

На велики празник, Крстовдан, ожалошћени деда  пошао је да обиђе гробиће. Надао се да ће сам, у тишини, моћи да се помоли и да одушка свом болу. Оно што је тамо нашао превазилази моћ описивања. „Призор је био језив, ужасавајући. Видео сам разбацане дечје кости и пеленице“ описивао је деда Станко дубоко урезану слику у својој души.

Злодело овде почињено није забележено током читаве историје света. Ни међу људима али ни међу најкрволочнијим зверима које су икаде ходале овом планетом. Петорица малих шиптара, узраста од 11 до 15 година, раскопали су гробиће, извадили телешце једног од близанаца, разбили му главицу и покидали ручице и ножице од тела. Остатке мртве бебе разбацивали су наоколо насумично по шипражју током овог демонизованог чина. Сандук напуњен земљом, поново су затрпали, на брзину.

Иако је ово пријавио најближој станици Милиције што је пре могао, они се тек сутрадан појављују на месту невиђеног вандализма. Са њима су дошли и форензичари (међу њима је била и Славица Добричанин, професор Медицинског Факултета у Приштини а иначе сведок многих Шиптарских зверстава) ради што прецизнијег реконструисања и бележења читаве ситуације.

Милиција, нарочито у Вучитрну тада састављена искључиво од Шиптара са неколицином поткупљених Срба који су изигравали марионете и пуки декор баш као и данас, одбила је да прихвати да је у раскопаном гробу лежало тело бебе.

Окупљени мештани покушавали су на све начине да убеде полицију у то, нарочито на основу разбацаних остатака тела већ ископане бебе, није вредело. У очају, уз одобрење породице, неки од Срба почињу одмах да копају, и то голим рукама, други гроб који није био дубински оскрнављен. И тако је и други близанац, ни смрћу раздвојен од свог брата, и у овом страдању понео свој крст заједно са њим. На крају је закључак био поражавајући за све који сматрају да живе у свету у коме постоји макар минимум разумних осећања и схватања, укључујући и негативна, која одређују односе међу људима.

У извештају Комитета и истражног судије из Вучитрна наводи се да су око отвореног гроба пронађени дечија лобања, кости грудног коша и кости дечјих екстремитета. „Поред отвореног гроба такође смо пронашли белу пелену с којом је, вероватно, било прекривено тело умрлог детета у мртвачком сандуку, као и папирни новац“ пренели су тада медији.

Управо је "папирни новац" био оно што је послужило да се манипулише мотивима шиптарске деце да почине овај демонизовани злочин који је једино имао за циљ да застраши Србе и натера их да се иселе са Косова и Метохије. Наводно, Шиптари су веровали да је обичај Срба да у сандуке остављају новац и да су се деца полакомила на њега. Међутим, питали су Срби, ако им је то био мотив, зашто онда нису однели новац?

Починиоци су убрзо откривени, петорица Шиптара: Ш.К. (15), М. К. (11), Г. Х. (12), А. И. (11) и Н. Ж. (13). Сазнало се и за двоје суседа Шиптара који су од првог дана знали (а можда и видели недело) а да нису никоме пријавили. То су Б.Б (16) и домаћица и мајка Климаку Бедрија сви су из оближњег села Доње Становце.

Упркос свим чињеницама, упркос живим сведоцима и документима, тадашње шиптарске власти са појединим проданим Србима (баш као и данас) крећу у прикривање па чак и посредно правдање овог злочина.  Према изјавама које сам током снимања документраног филма у неколико наврата  забележио видео камером, неколико директних учесника је потврдило да је прикривању злочина предњачио, сада у пензији тадашњи високи чиновник општине Вучитрн а касније секретар Црвеног крста на Косову и Метохији Д. М.* Њему су касније породичну кућу у Вучитрну порушили локални Албанци и не обавештавајући га о томе. Кућа је порушена упркос чињеници да "сви знају ко сам, где радим и шта радим и на чије је ово име" како је рекао је РТС-у тада.

Дубоко повређен због тих навода које сам у ранијим текстовима о овом злочину јавно изнео, Д. М. ме је позвао у своју канцеларију и онда покушао да ме убеди да је то лаж а онда и тешким претњама да повучем написано. На крају је ипак задржао "неутралан" став да би неколико месеци касније стигао и судски позив јер је желео да се извиним због онога што сам написао на основу забележених изјава мојих саговорника. Како се сазнало судија који је тај случај требао да води био је Мурганићев некадашњи сарадник, односно били су повезани економским интересима а ни сам Суд није био надлежан за ту врсту поступака. Захваљујући пријатељима који су били спремни да до краја заштите мене и право на истину, поступак је обустављен након указаног низа неправилности. Иначе, понудио сам Д. М. да говори у том филму и да изнесе свој став, да сам образложи и говори о том догађају из свог угла. Одбио је. Као и да одговори, у том у неку руку приватном разговору, да ли су упитању били лични интереси односно да ли му је плаћено да то чини, да ли му је можда прећено и тако био присиљен, или је прикривање само био покушај да се умири народ и предупреде еветуално сукоби у политички изузетно осетљивом тренутку? Ћутао је извесно време гледајући ме нетремице у очи. Ништа није рекао.

Иако сам раније наводио пун идентитет, овај пут то нећу да учиним како се не би погрешно пажња усмерила искључиво на њега јер оно што је јако битно и још важније да се зна, јесте да је сваки чиновник из редова српског народа, од којих су преовладавали Црногорци, у доба албанског управљања Косовом и Метохијом, био у ствари њихов, шиптарски човек. Било да се налазио у локалној самоуправи, полицији или судству, изузетака није могло да буде. Управо данас имамо идентичну ситуацију где Срби представљају декор шиптарских власти, судства и лице те лажне "државе" а где сви до једног управо раде у корист албанских интереса и такође нема изузетака. И догађаји се понављају...

Заборавили смо тај, као и ко зна колико још других злочина нарочито силовања девојака и деце јер је била велика срамота говорити о томе. Срби су се, незаштићени, увелико селили. Срби се и данас, после деценија албанског терора, непрестано исељавају са Косова и Метохије услед незаштићености и тоталне препуштености албанској локалној власти. Оно што је заборављено опет се понавља. Таква су правла историје. Рецепт који је успешан нико не мења.

Чак и према овом злочину, на који сам после свих тих година подсетио српски народ, однос је помало чудан. Њиме се баве искључиво алтернативни медији, подсећајући из године у годину, без жеље да траже правду, разјашњење, да га истакну и да он добије заслужено место у сећању српског народа. Сви се задовољавају тиме да напишу по коју реч о томе.

То наше "зна се" и "сви видимо" шта се дешава, је једна од наших најотровнијих рана. Задовољавајући се оним "што знамо" ми себе устројавамо на пут заборава чвршће него што би то било к одруги могао. И то на најпростији могући начин - тиме што "знамо" себи сугеришемо да о томе не размишљамо, да се њиме не бавимо - да га не памтимо!

А у ствари, злочин је тек до пола откривен. Документарни филм чије сам снимање започео тада, са јаком жељом и намером да српској и светској јавности укажем на ужас и предочим праву слику догађаја о тадашњем тренутку који  за свет представља време "репресије над Албанцима", никада није завршен. Ни портал, чији сам дописник тада био, ни било ко други није показао интересовање за расветљавање тог догађаја. За то време снимано је неколико филмова о измишљеним злочинима над Албанци које су спровели "неидентификовани" али увек Срби.


Остаје питање, да ли још увек није тренутак да се за истину о српском страдању говори или смо сами криви што се о томе ћути и са великом сигурношћу гура у заборав? Мислим да ће нас најдубље сахранити баш то што "сви видимо" и што "сви знамо" шта се дешавало... Па макар нико ни 25 година или дуже, најчешће никада, не обишао страдалнике да истину забележи управо од њих.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽



*Након што се немоћ Д. М. доказала и кроз претње смрћу, које су остале неостварене, и путем чак илегалног судског покушаја да се повуче истина, мислим да нема сврхе инсистирати на даљем објављивању јер је он само део система који је одлично знао шта се дешава. Тај систем не само да је дозволио да починиоци и они који су их заштитили прођу некажњено, већ им је омогућио да напредују до изузетно високих положаја у друштву. Но, ипак, у документарном филму за који се надам да ће средства бити пронађена и на крају ипак завршен, све ће битио белодањено онако како се и дешавало.

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram




https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::  Хвала на интересовању

четвртак, 24. септембар 2020.

Приступна беседа Хорепископа липљанског и ужичког, г. Ксенофонта (Томашевића) - ВИДЕО

Архимандрита Ксенофонт (Томашевић), настојатељ манастира Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама једногласном одлуком Епархијског савета Епархије  рашко-призренске у егзилу, а на предлог Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Г. Г. Артемија, изабран је за хорепископа, са титулом липљански и ужички.

#Хорепископ #Кеснофонт #Дечанац #Липљан #Ужице #Мушвете #Златибор #ЕРП #Егзил
Хорепископ Ксенофонт





 

Eпископска хиротонија богољубезњејшег архимандрита Ксенофонта, изабраног хорепископа липљанског и ужичког, обављена је у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама, у недељу, 20. септембра 2020. године, након што је претходног дана обављен чин наречења новоизабраног Хорепископа.

У наставку објављујемо приступну беседа хорепископа липљанског и ужичког Ксенофонта (Томашевића).

Преосвећени Владико и Аво,
Преосвећена браћо Архијереји,
Браћо свештеници, свештеномонаси, свештенођакони, монаси,
Сестре игуманије и монахиње,
Драга браћо и сестре,
Драга дјецо духовна,

Чесни и честити, христољубиви и истинољубиви саборе светосавски,

Обичај је и ред вазда био да српски архијереји у својој приступној бесједи обрате се онима који су их хиротонисали и присутном народу Божјем и изложе програм по коме ће у повјереном им стаду и пастви дјеловати и радити као архипастири. Свакако, шта може Архијереј да прогласи као свој програм и намјеру осим оног вјечноживог и непролазног програма хришћанског који се назива Свето Јеванђеље, програма у коме је дат сваки одговор на свако питање које жеравично мучи сву твар, свако биће и сваку хришћанску душу, а понајвише онај најважнији одговор страшно питање смрти и живота, живота вјечнога и Царства Небескога.

И зато нам громко Свето Јеванђеље, проповиједано најприје Светим Претечом са Јордана, а касније и свесветим устима самог Господа Христа говори и објављује: ''Покајте се, јер се приближило Царство Небеско.'' (Мт, 3:2; Мт, 4:17). И још громко говори Господ: ''Покајте се и вјерујте у Јеванђеље!''(Мк, 1:15) па још свима говораше: ''Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде.''; и још: ''И ко не носи крста свога и за мном не иде, не може бити мој ученик.'' И Онај Који Јесте казује ученицима својим и свима нама: ''Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих.''

Ево свевјечног јеванђелског програма изложеног! О великих ријечи, о страшне тајне, о залога свештеног, о тврде бесједе, и ко је може слушати!? (Јн, 6:60) Ко ли је тек извршавати?

Сусревши се са Тајном Свете Тројице, и са Богом живим разговарајући, старозавјетни пророци, свјесни своје слабости, немоћи и  нечистоте, у страху и трепету вапили су и ридали. Тако Псалмпојац Давид говори: ''Страх и трепет дође на ме и гроза подузе ме'' (Пс, 54:6). И велики пророк и боговидац Мојсије на гори Божијој заклони лице своје, јер га страх бјеше гледати у Бога. (2. Мој, 3:6), а Јов многострадални говори нам: ''Страх подузе ме и дрхтај, од ког устрепташе све кости моје''(Јов, 4:14), па још додаје: ''Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.''(Јов, 9:28).

Позван да проповиједа Израиљу, уплашен велики пророк Јеремија говори: ''О, Господе, Господе, ево не знам говорити јер сам дијете!''; а пророк Исаија пред Господом над војскама говори: ''Јао мени, погибох, јер сам човјек нечистих усана...јер Цара Господа над војскама видјех својим очима.'' (Ис, 6:5).

И сами Апостоли, уплашише се и од страха повикаше (Мт, 14:26), Апостол Петар на кољенима завапи: ''Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грешан!'' (Лк, 5:8), а велики проповједник и учитељ народа, Апостол Павле, бивши гонитељ Христа и хришћана, дрхтећи од страха рече: ''Господе, шта ћу да чиним?(ДАп, 9:6)

Ако су велики угодници, пророци, Апостоли и проповједници овако туговали и плашили се, дрхтећи при сусрету са Богом живим, знајући, како нас Апостол Павле и поучава да: ''Бог наш је огањ који спаљује'' (Јевр, 12:29), шта да кажем и како да приступим, како да се се оправдам ја, који, као кад се Давид сам бораше против Голијата, говорим: ''Мали бијах међу браћом својом и најмлађи у дому оца мога!'' (Пс. 151:1)

Ипак, свјестан својих људских немоћи и слабости, а уздајући се у Бога крепкога и силнога, и у свемоћ благодати његове која немоћи исцјељује и недостатке допуњује, приклањам, Свети Владико, главу своју пред Вашим благословом и избором, а само се у благодат Божију, којом бивам оно што бивам, и којом јесам оно што јесам (1. Кор. 15:10),  троструке епископске благодати поучавања, свештенослужења и управљања у Цркви Божијој. Помолите се и помозите, Владико свети и свештени скупе, да та благодат, да опет парафразирам Апостола Павла, у мени не остане празна.

Љубљени, пак, ученик Христов, св. Еванђелист Јован Богослов, учи нас самим блаженим устима Христовим, који у првосвештеничкој молитви својој поучава нас: ''...иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена. (Јн. 16:24), па још додаје: ''...и ово говорим на свијету, да имају радост моју испуњену у себи'' (Јн. 17:13)

Апостолом народа, опет, Павле, преко Солуњана и нас поучава ријечима: На свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1. Сол, 5:18), повињавам се великом Апостолу па и ја у овај велики и свети дан кад сам, незаслужено, удостојен велике благодати узвишеног служења у епископском чину благодарим на обиљу дарова и благодати преко Вашег Архијерејства нашој смјерности.

А на самом почетку благодари устрептала душа моја свеблагом Господу, који сам за себе посвједочи да је Алфа и Омега, почетак и крај. Њему прије свега и врх свега благодарност срца мога узноси се, све до Престола Свете, Једносушне  Животворне и Нераздјељиве Тројице, беспочетног Оца нерођеног, Сина, кроз Кога је све постало, а  који постаде један од нас, да бисмо и ми, мала браћа Христова и пријатељи Његови, постали богови по благодати;  и Светога и Животворнога Духа Истине и Утјешитеља, који од Оца исходи,  Којим се точе благодатне и животне струје и којим свака душа живи.

Благоволи Бог у Промислу своме да и смјерност моју сатвори и сатка те 1975. године, 12. децембра по отачком календару на празник Св. Оца Спиридона, тримитунтског чудотворца, што је и престолни празник мога родног града Петриње. На његов празник сам и убројан у број хришћана идуће године, и благодаћу и призивом његовим сам и започео свој активни хришћански живот у петрињској парохији предратне 1990. године, чинећи прве хришћанске кораке, трудећи се да помажем при светој Литургији и парохијским дужностима и мом тадашњем пароху и првом учитељу хришћанских корака, протојереју Драгану Глумцу, коме и благодарим на свему што ме је тада, у тим тешким годинама ратног вихора у Крајини, научио. Често је бивало да на светој Литургији будемо само он и ја, и по жари и по зими, служећи Господу и приносећи бескрвну жртву Свете Евхаристије.

Благодарна душа моја и мислене очи срца мога, заблагодаривши Богу,  Једноме у Тројици, и Тројици у Јединици, спуштају се сада, умно и невидљиво, од Свевишњег Престола небеског до дивног земаљског храма и дома Спасовог, и Светог Краља Стефана Дечанског, гдје сам започео свој монашки живот, служећи Богу и Светом Краљу крај чудесног и чудотворног кивота његовог, гдје сам оставио власи своје косе, примивши монашки постриг 1999. из руку нашег Аве и Старца, владике Артемија, давши завјете мале схиме. Надао сам се да ћу, по старом монашком правилу:  ''гдје власи, ту и кости''; да и оставим своје кости једног дана крај кивота Светог Краља, али, промисао Божији друкчије је одредио.

Благодаран сам Светом Краљу на обиљу благодати и милости које су у тих десет година мога монашког живота у манастиру Високи Дечани пројавио како на мени, тако на цјелокупном монашком братству које је нашим Старцем неуморно било поучавано оним бесмртним постулатима монашког живота утемељеног прије свега и више од свега на светој послушности Старцу и ревновању за вјеру православну, на чувању гостољубља и негашењу Духа. Нека би дао Бог да се и они данас, кад су неким кривим путем пошли, сјете како их је и чему поучавао Старац и Отац, како нас је водио, како нас је руководио, како нам је униле и учмале душе подизао и васкрсавао.

Данас, далеко од кивота Светог Краља и чудотворних моштију његових, осјећам чудотворну и заштитничку силу његову, а са оном истом љубављу, надом и вјером, очекујем дан када ће се наша смјерност  опет удостојити да се у светом храму, чији је ктитор и заштитник, опет поклоним светим моштима његовим и са љубављу их цјеливам.

Благодарим и захваљујем од све душе своје и братији бившој у  манастиру Св. Архангела код Призрена, прије свега оцима Бенедикту, Варсануфију и Прохору, када сам братски примљен у њихово богољубино монашко братство на Усековање 2006. године, и који све до данас дијеле са нама све радости и жалости као саборци, сапутници и сапатници на узбурканом мору овога живота. Присјећам се и благодарим и нашим упокојеним оцима, протосинђелу Јовану и монаху Мелхиседеку за које се искрено надам да се данас са свима нама радују, гледајући лицем у лице оно што око не видје и ухо не чу и у ум човјеку не дође, а за чим жуди свако срце хришћанско.

Благодарим од свега срца и мојим родитељима, мојој мајци Душанки, која је овдје данас са нама и дијели радост овога свечаног дана и чина, као и оцу моме, покојном Неђељку, за кога се уздам и вјерујем да у наручју Авраамовом саучествује у овом побожном торжеству. Родитељи моји, вриједни и радни крајишки Срби, трудили су се да у душу моју и мога брата Душка, који исто тако са нама данас дијели ову радост духовну,  од раног дјетињства усаде осјећај за рад, труд и поштење, за образ српски, који ни по коју цијену није и не смије бити на продају, а који се данас, у намученој и напаћеној, распроданој и окупираној, униженој, изолованој, дистанцираној и замаскираној Србији врло често лако и јефтино продаје.

Молим се и сјећам и свих крајишких Срба, растужених и намучених, расијаних по читавом свијету наког злочиначке и геноцидне хрватске војне акције Олуја 1995. године. Браћо моја, као и Јерусалиму некада, и нама свима говори Христос да много пута хтједе да сабере чеда крајишка како што кокош скупља пилиће под своја крила, а не хтједосмо! Све за Христа, а Христа ни за шта нека буде наша лозинка, еда би Господ расијано сабрао, распуђено прикупио, разрушено подигао, отјерано повратио, да би се славило свето и славно име Његово у Крајини и у свим српским земљама!

Тугује душа моја и сјећа се и свих невино пострадалих и прогнаних косовско-метохијских Срба, са којима сам толико и дивних и тужних тренутака подијелио, јер нас је након крајишке Голготе и страдања дочекала и она косовска, коју смо сви заједно проживјели и одболовали болом срца свога. И онима прогнанима и избјеглима, као и онима који до данас истрајавају на мученичком Косову и Метохији, а од којих су и данас неки са нама, од срца шаљем свој поздрав и благослов, са надом да се удостојимо сви заједно испуњења оног српског поздрава: Догодине у Призрену!

Благодарим и мојој сабраћи, чији сам од данас саслужитељ у свештеном хорепископском чину, и у чије сам сословије примљен, хорепископима Николају, Максиму и Науму, дивним и честитим борцима Христовим, у чије се молитве и подршку и надаље уздам при ношењу овог жртвеног и крстоносног чина, да и мене науче и поуче како служити свима и благодарно бити слуга свих, како се сараспињати Христу, да са њим и васкрснемо. Благодарим и браћи мојој, настојатељима катакомби, свештеномонасима, свештенођаконима и монасима, које молим да се и даље за мене Богу моле да достојно понесем на плећима својим овај не мали крст који ми је повјерен. И матере игуманије и сестре њихове, дивне и чесне монахиње српске, храбре исповједнице вјере православне молим да помињу и надаље смјерност нашу у својим топлим молитвама Богу.

Благодарим и братији мојој, чији сам настојатељ у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице и надам се да ће ми бити подршка и потпора у ношењу овог новог крста, који сви заједно треба да понесемо, јер: Брат потпомаган братом је као утврђен град! Молим и вас овом приликом да пренебрегнете све моје слабости и пропусте, а да се сви заједно потрудимо да будемо сарадници Божји на њиви Господњој и грађевини Његовој у овој великој Светињи и Дому Пресвете Богородице Тројеручице, Која нас је чудесно призвала да јој служимо, клањајући се светој тројеручној, чудотворној икони Њеној.

Благодарим и вама, браћо и сестре, дјецо моја духовна, Ужичани, Чајетинци, Златиборци, и сви ви, са свих страна,  који сте се све ове године са толиком љубављу трудили да светињу мушветску помогнете и изградите, несебично помажући нашем монашком братству и нашој страдалној и исповједничкој Епархији. Без свих вас и ова данашња духовна радост не би била могућа. Хвала вам свима!

И на крају. Владико, Аво, са Господом почех, а да своју благодарност завршим ријечима упућеним Вама, јер сва благодарност недостојног срца мога Вама је и упућена. Хвала Вам на свему, од оног дана кад сам удостојен да, сада већ давне 1996. године, као студент енглеског језика и књижевности постанем Ваш духовни син, па до дана данашњег. Вама поучаван и руковођен, Вама све и дугујем, све до овог чина и епископске благодати које сте ме удостојили,  и поред моје слабости, моје немоћи и моје недостојности, да Вам се нађем као помоћник и хорепископ. Особито је драга срцу мом епископска титула липљански,  старе липљанске епископије која своју древност вуче још од епископије Улпијане-Јустинијане Секунде и светих ранохришћански мученика Флора и Лавра који у Улпијани и пострадаше па све до липљанских епископа који се помињу чак и послије сеобе Срба, све до 18. вијека. Ужичка, пак, титула, ево, у вријеме егзила и нашег прогонства са територије рашко-призренске епархије, обавезује нас и да народу ужичког краја и Златиборског округа благовијестимо Христа, распетога и васкрслога.

Молите се, Аво, Животодавцу Богу да не буде смјерност наша сува грана на плодном дрвету Вашем, које тако пожртвовано обдјелавате од Црне Ријеке до данас, поготово сада када Црква Божија страда под насртајима маловјерја, полувјерја и кривовјерја, отјелотворених у страшној стоглавој аждају, свејереси екуменизма. Благословом светог Старца Вашег, и нас сте удостојили да будемо саборци у овој свештеној поворци и благочестивој литији борбе под светосавским барјаком, који тако чврсто држите.

Поучите и мене и надаље,  и настојте, у вријеме и невријеме, запријетите, покарајте, али и утјешавајте, као и досад, са сваком стрпљившћу и поуком, како и учи Апостол Павле. Вашим поукама, руковођењем и Вашим молитвама надам се и ја достићи до пуноте мјере раста Христовог, да бих могао некада одушевљен узвикнути са Апостолом Павлом: ''Не живим више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.''

Амин. Боже дај!

Хвала вам још једном свима!

О епископској хиротонији,
20./7. септембра 2020. године
У манастиру Пресвете Богородице Тројеручице,

Хорепископ липљански и ужички,
+ Ксенофонт



ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: 



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Монашење и прослава празника Цвети у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама

Празник Цвети свечано је прослављен у свим катакомбама епархије у егзилу. У манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама, празничну радост је Господ увећао за радост првих монашења у манастиру од његовог оснивања. На бденију, уочи празника, 26/8. априла, Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Протосинђел Ксенофонт: Умјесто запаљене воштанице на гробу оца Јована

Осим такве опште намене од старина постоје и посебне суботе у којима се Света Црква моли за све оне који су побожно живели и умрли са вером у Христа и у нади на васкрсење, а зову се Задушнице. Једна таква субота је Субота месопусна са службом у Посном триоду.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Судски процес потив владике Артемија крцат неправилностима, недостају и докази (ВИДЕО)

Маратонски процес у случају против владике Артемија и његових сарадника настављен је прошлог месеца пред Вишим Судом у Београду. Оно што овај случај од почетка каратерише јесте недопустив ниво неправилности, нелогичнсти и правних пропуста који га прате од самог почетка.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

среда, 16. септембар 2020.

Кипар: Навијачи Апоела дочекали Звезду уз бакље и узвике - Косово је Србија (ВИДЕО)

Кипар је једна од земаља Европске уније која не признаје илегалну отимачину Косова и Метохије.

#КосовоЈеСрбија #Навијачи #Кипар

Црвено-бели су ноћ пре, по доласку на стадион, имали дочек, од навијача АПОЕЛ-а. Бакљада, песма, транспарент са јасном поруком - Косово је Србија!

Православна браћа - стајало је у поруци на твитеру. Не чуди, јер не само што је Кипар једна од земаља Европске уније која не признаје илегални сецесионизам косовских Шиптара већ сличне проблеме већ дуже има са Турском која такође заступа исламски експанзионизам а историја је такође пуна бројних злочина које су исламски фундаменталисти вршили над православним становништвом баш као што су Шиптари то чинили над Србима на Косову и Метохији.


Црвена звезда и Омонија данас у 17 часова у Никозији играју меч 3. кола квалификација за Лигу шампиона. 



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Да ли је Косово независна држава?

"Косово није независна држава, а још је мање суверена држава, иако има неке назнаке када су у питању грађанска права, тзв "косовске институције" и унутрашња безбедност. Де јуре, Косово је Србија: * Проглашење косовске независности 2008. године од стране групе људи која је себе прогласила "демократским изабраним лидерима Косова" нема ништа већи значај од каталонског проглашења независности 2017.

 

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Слободан Рељић: Време је да се зачује глас 80 одсто грађана за које ''Косово је Србија''

Пре непуну годину дана објављено је да је 81 од сто грађана Србије против признања Косова. Чак ни ако би било тачно оно што нам крајње неодговорно обећава брљиви Јоханес Хан, да ће некад Србија бити чланица ЕУ. Само је 3 од сто грађана учествовало у некој врсти унутрашњег дијалога о Косову који је, ако се сећате организовао председник Србије.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Љуба Јеротић: КОСОВО ЈЕ СРБИЈА

Побожно расположење душе открива се песмом. Не песмом ради весеља већ песмом која слави и прославља узвишено. Доносимо вам једну такву песму Љубе Јеротића из Сомбора која кротко али снажно и без дилеме, сведочи истину коју би многи ових дана да потамне. Истину да су Косово и Метохија српске земље и да другачије не може бити.

 
 


КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању