Непосредно пред Други светски рат Чехословачка је договором великих сила предата Немцима без испаљеног метка. Ова прича је смештена у 1942, када је група командоса извела оно што се сматрало незамисливим.
У нацистичкој хијерархији Хитлер је био на првом месту. Рекло би се да је на трећем био Рајнхард Хајдрих, шеф Здружених безбедносних служби, човек који је био кључан за доношење "Коначног решења" - холокауста над Јеврејима у Европи. Међутим, Хајдрих је поред тога био од 1941. и "Протектор Чешке и Моравске", где је спроводио брутално сатирање сваког одступања од апсолутне послушности нацистима. Хиљаде су страдавале, па су га звали "Прашки касапин" и "Плавокоса звер".
 |
| Матеј Павлик |
Али, ова прича не би била потпуна да је на кратко не вратимо још мало раније кроз време, у период по окончању Првог светског рата. Тада је Чехословачка настала, а на тим просторима престали да важе прописи који су спречавали да се после 11 векова обнови тамошња православна црква. Народ је желео да се врати вери и обичајима предака, али свештеника и монаха је недостајало. Један католички свештеник, Матјеј Павлик, током студија се јако заинтересовао и за мисију светитеља Ћирила и Методија, и за само Православље. Решио је да и сам - постане православац. Овде прича постаје нарочито занимљива.
Српска православна црква била је та која га је примила у своје монашке редове, а баш у нашој Саборној цркви Патријарх Димитрије га је у септембру 1921. хиротонисао за Епископа Моравске и Шлезије. Горазд му је било ново, монашко име.
Када је, на наговор британске обавештајне службе, влада Чехословачке у егзилу предузела акцију не би ли се подигао морал и ниво отпора према нацистима, тешко да је ико у Лондону могао да наслути како ће се њихова помало сулуда замисао, названа "Операција Антропоид", одвијати. Њен циљ је био - убиство Рајнхарда Хајдриха. Да, сулуда замисао, јер је акцију требало спровести у земљи у којој је малтене сваки отпор увелико затрт, а која је нацистима изузетно била важна због огромне производње оружја којим су се баш из Чехословачке снабдевали.
За акцију су одабрани, и у Лондону утренирани, Словак Јозеф Габчик, Чех Јан Кубиш, обојица војници пред почетак рата.
 |
| Јозеф Габчик и Јан Кубиш |
Авионом су послати, заједно са још седморицом, која су имала друге мисије, на своју мисију смрти. Мало пилоти, а мало падобрани, били су разлог што су доспели на погрешно место. Ипак, Габчик и Кубиш су некако стигли до Прага, живели по становима породица које су биле вољне да им помогну, а заједно са малобројним локалним покретом отпора трагали за начином како да "нацистичку звер" уклоне. Хтели су најпре у возу, али су, вишедневним посматрањем, схватили да је то апсолутно немогућа мисија. Хтели су потом у шуми, док колима пролази кроз њу, али и то се изјаловило. На крају су, посматрајући кретњу Хитлеровог омиљеног лудака, схватили да је без оружане пратње само када отвореним аутомобилом, са возачем, пролази једном прашком улицом - којом некада прође тако, а некада, ипак, у пратњи борних кола и бројном стражом војника.
Атентат је извршен пет месеци по слетању чехословачких падобранаца, 27. маја 1942. у 10.30. На једној кривини Словак Габчик је истрчао пред аутомобил, уперио машинку и - схватио баш тада да британско оружје не ради. Шокирани Хајдрих је свом шоферу наредио да пуца на атентатора, овај је то учинио док је Габчик покушавао да поправи аутомат "Стен", ранивши га док је био загледан у машинку.
Чех Кубиш је тада притрчао, из кофера извадио прерађену анти-тенковску гранату, и заврљачио ка колима. Она није упала унутра, већ је пала поред, али су гелери не само ранили Кубиша, већ је један повећи пробио каросерију, седиште и озбиљно ранио "прашког касапина". |
| Из чехословачког филма "Атентат" посвећеног овом догађају. |
Кубиш и Габчик су се сакрили код једне од оних породица, Моравчик, а убрзо су им се придружили и момци из локалног покрета отпора, као и неки од падобранаца са којима су и стигли у своју земљу. Репресалије нациста су испрва биле уобичајено страшне, а када је Рајнхард Хајдрих и поред доласка најбољих нацистичких лекара подлегао повредама 4. јуна, седам дана после атентата, почео је ужас.
Трагајући за починиоцима, нацисти су ухапсили 13.000 људи. Убили су око 5.000 њих. Потпуно су уништили два села. Једно, Лидице, јер су, потпуно погрешно, сматрали да су неки падобранци били из њега, па је одатле страдало 340 људи - све им је запаљено, а остаци зграда минирани.
Друго, Лежаки, цело је побијено јер су у њему пронађени делови радио предајника који су користила тројица од оних седам падобранаца.
 |
| Споменик жртвама у селу Лидице |
Како су страшне репресалије постајале све горе, Кубиш, Габчик и још петорица њихових помагача решили су да више не излажу опасности породицу код које су били, па су прихватили позив из православне цркве Св. Ћирила и Методија у Прагу да се сакрију у њеној крипти, или што би модерни рекли "подрумским просторијама".
Нацисти су, поред бруталног понашања на сваком кораку, понудили и милион рајхсмарака за било коју информацију о атентаторима. Ту награду исплатили су члану локалног покрета отпора, Карелу Чурди, који је током испитивања у Гестапоу направио договор да све што зна открије нацистима, а да заузврат он добије новац. Јуда је увек било, мењају се само имена и број сребреника кроз историју. |
| Немачки (нацистички) војници током масакра цивила у селима |
Немци су од њега сазнали много тога, али ни он није знао баш све. Па ни то где су отишли из стана Моравчика. Ту породицу је задесила страшна судбина, добрим делом приказана и у филму "Антропоид" (Силијан Марфи из "Peaky Blinders"-a тумачи лик Јозефа Габчика). Када су после језивог мучења најмлађег члана породице Моравчик нацисти сазнали за цркву, опколили су је са 750 војника.
Оно што су мислили да ће бити лак посао, постала је шестосатна опсада током које је, према једном извору, погинуло 14 а рањен 21 СС војник у покушају да зароби седморку која је је од оружја имала само пиштоље малог калибра. Кубиш, који је био бацио гранату на кола, погинуо је са двојицом сабораца у самој цркви, а четворица преосталих налазила су се у затвореној крипти, још откако је напад почео. Када су Немци, после двосатне борбе са оном тројицом, схватили да су и они ту - почели су да траже начине како да их заробе. Нападали су их ватреним оружјем, убацивали сузавац, кроз прозор који је на слици и пуцали, и сипали огромне количине воде не би ли их натерали на предају. Габчик, ког је оружје издало у самом атентату, као и тројица његових сабораца, борили су се до последњег метка. Свако је тај последњи сачувао за себе, па су извршили самоубиство да не би пали у руке непријатељу.
Епископ Горазд, који се налазио ван Прага, испрва није знао да су се у цркви коју је градио сакрили борци. Али, када је сазнао, замолио их је да што пре нађу начин да се пребаце на другу локацију, како и оно мало што је од православља остало под нацистима не би било уништено "колективном казном" коју су примењивали после смрти Хајдриха. Ипак, сам транспорт није успео на време, због издаје Карела Чурде. После рата је обешен, а претходно је на питање зашто је издао другове одгворио "А ви не бисте за један милион?".
Свестан шта следи, епископ Горазд је - преузео сву кривицу на себе. Писао је нацистима, тврдећи да је он једини кривац, да његова паства нема ништа са тим, да је он омогућио боравак бегунцима у храму, да је он хтео да им омогући даљи транспорт... Писао је и тврдио све - да не би други страдали, већ да он положи живот свој за све друге. Немци су га 27. јуна ухапсили и одмах почели да муче. Са свештеницима прашке цркве Св. Ћирила и Методија, као и неколико виђенијих православних Хришћана, стрељан је 4. септембра у северном делу града. Репресалије над осталима који би, иначе, страдали после битке у цркви, није било.
Српска православна црква га је 1961. прогласила за свештеномученика, а светог Горазда Прашког сећамо се, по календару, управо 4. септембра по новом рачунању времена. Али, и кад год следећи пут будемо размишљали или били у Прагу. Јер... ко да себе за друге - од тога веће љубави нема. Та мудрост је стара 2.000 година. И, њој у част, као и актерима ове приче, она је и посвећена.
А прозор?
Ено га и даље тамо где је био тог 18. јуна 1942. када је изрешетан. Остао је исти као када се све утишало, да подсећа и нас, садашње, не само на време страшних убистава, већ на време - када се знало и зашто се живи, и шта је част, и шта је љубав за оне око нас.
.jpg)
