Вести:

недеља, 01. септембар 2019.

За Србином убијеним пре 16 година у Церници на КиМ, остало писано сведочанство о страдању

недеља, 01. септембар 2019. | КМ новине 0


Након окупације КиМ од стране Кфора и међународнме мисије УНМИК, у селу Церница код Гњилана, 1. септембра 2003. године убијен је седми по реду Србин, Миомир Савић (35), а неколико Срба теже је рањено.

#Церница, #Гњилане, #Окупација #Жртве #Убиство #КФОР #Косово #Метохија #Србија #Kosovo #Metohija
Поглед на Церницу из снајперског гнезда америчких војника, у време када је убијено највише Срба!





Због неадекватне и неблаговремене медицинске помоћи, Миомир је издахнуо у америчкој војној бази Бондстил код Урошевца.

На месту где је убијен, данас стоји плоча са натписом: "ХЕЈ ЧОВЕЧЕ, ПОГЛЕДАЈ МЕ, СТАНИ, ШТО МЕНЕ УБИ, А ДРУГЕ РАНИ, МОЈА ДУША МЛАДА РАЊЕНА, У НЕДОГЛЕД ОСТАЛА УСАМЉЕНА. МИЛЕ"



Миомир Савић, у време када је убијен, био је учитељ у школи у Церници, а пре 1999. године радио је као саобраћајни полицајац у Гњилану.

Косовске власти ни након десет година нису успеле да пронађу убицу Миомира Савића.

Меморијални турнир у фудбалу Миомир Савић - Гуџа организује се сваке године у селу Партеш.

До дана када је настрадао водио је дневник догађаја у селу Церница.


Део трагичних сведочења Миомира Савића

Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници.

Миомир је водио дневник и оставио сведочанство о данима терора над сељацима, о небројеним прогонима, бомбашким нападима и гранатирањима, пуцањем из кола у пролазу, пљачкама, паљевинама, убиствима и киднаповањима. Све то имало је само један циљ - да Срби побегну из села. Остало је сведочанство о уништавању имовине, био је сведок и првог напада на цркву Св. Илије 7. јула 1999, а доживео је и њено коначно разарање 4. јануара 2000. године, када је минирана и разнета у ваздух. Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници. Сваки живот има свој смисао, а ја осећам част и обавезу да теби, читаоче, пренесем ове трагичне догађаје његовог кратког живота (1968-2003).


Сахрана Миомира Савића

Напади почињу у сумрак

Оно што ћете прочитати је у малом испричана прича о читавом Косову. Миомир Савић је децу у Церници учио до доба кад су били спремни за средњу школу. Поштован у својој заједници, приметно посвећен свом позиву, образовању и учењу, потпуно је природно то што је одлучио да води дневник о догађајима који су се одвијали у селу. Први запис је из 14. јуна 1999. године када су Албанци извршили први напад на српске куће у селу, тог истог дана, недуго након уласка НАТО/Кфор трупа на Косово. Напад је извршен из Смакића Махале, дела села насељеног Албанцима. Мета су биле српске куће, те су многе од њих оштећене ватреним оружјем. Нападачи су, без разлике, пуцали на сваку српску кућу, али, срећом, није било жртава. Кфор није интервенисао. То је била тек претходница онога што је требало да се деси, а према дневничким записима од 14. до 28. јуна 1999. године ови напади ниског интензитета настављали су се сваког дана, обично почињући у сумрак. Током дана крали су, уз уперено оружје, личну имовину, аутомобиле и стоку.

А онда 28. јуна 1999, на сам Видовдан, напади су постали интензивнији. Мноштво Албанаца, наоружано разноврсним оружјем, напало је Србе. Постарији човек, Живко Савић, умро је од срчаног удара, који је засигурно био последица шока због напада који је трајао три сата. Одсуство Кфора било је очигледно, а није неразумно у овом случају закључити да су се нападачи осећали још и охрабрени одсуством одговора од стране Кфора, јер су и напади од тада постали учесталији и смртоноснији.



Први од многих киднапованих Срба из Цернице био је Добривоје Костић, отет 2. јула 1999. године. Одвели су га у Гњилане, у бившу зграду ЈНА. Пре него што су га пустили, испитивали су га и тукли ланцима. Он је један од ретких који је успео да измакне канџама УЧК. 7. јула 1999. године Албанци су полили бензин око улаза у цркву Св. Илије, натопивши бензином неке крпе на вратима. Онда су бацили две бомбе у покушају да бензин запале. Срећом, нанели су нека мања оштећења споља. Албанци су 8. јула 1999. започели нову тактику, пуцајући ка селу светлећим мецима из оближње шуме. Од погодака светлећим мецима запалило се неколико кућа и амбара, па је тако изгорела храна за стоку. То је приморало многе Србе да стоку продају, јер више нису имали чиме да је хране, а напади на сељаке који су радили у пољу постали су све чешћи.

Ни дан без терора

А напади се више нису бројали данима, већ недељама, и само су се настављали:

8. јул: Српске куће горе. Запаљени амбари Живојина Костића и Звонимира Јанковића. Оштећени кућа и амбари Уроша Стојановића.
10. јул: запаљен део куће Миланке Стојковић
11. јул: Запаљен и остатак Миланкине куће
11. јул: нападнути сеоски чобани, међу којима је било и деце, док су чували стоку.
12. јул: Прославља се Петровдан. Оружани напад на групу Срба пред продавницом Марка Петровића. Рањени су Драго Живковић, из оближњег села Партеш, Саво Петровић и деца власника продавнице.
15. јул: ош један напад на чобане док су чували стоку.
17. јул: Бачена бомба на кућу Небојше Стојановића
18. јул: Кфор је вршио преметачину у кући Небојше Стојановића, која је претходног дана била мета бомбашког напада. Небојшу су припадници Кфора ухапсили и одвели. Држали су га у притвору пет дана.

„Уместо да траже терористе који су вршили нападе на Србе, њихове домове и имања, припадници Кфора би претресали нападнуте српске куће, узнемиравали и хапсили Србе“. Један од припадника америчког Кфора рекао је Миомиру да „Срби бомбе бацају сами на себе“.

Кфор хапси и притвара Србе

20. јула, два дана након што је притворен Небојша Стојановић, његов педесетпетогодишњи отац Божидар, инвалид, убијен је крај своје куће. Жртва је убијена хицем у главу из велике близине. Кфор није могао, или можда није хтео, не само да тражи убицу који је злочин починио у сред дана, него ни да га идентификује.

Напади на куће се настављају. У међувремену, Кфор непрестано хапси и притвара Србе из села након претреса кућа. Један припадник америчког Кфора признао је једном од Срба из села да тако поступају јер Албанци из села нешто дојаве у вези са својим комшијама Србима.

Звуци граната - свакодневна „песма“

22. јула 1999. године бачене су две бомбе у двориште куће Милорада Симића. Једна је експлодирала, а другу су касније уклонили припадници Кфора.

http://dengalnaserben.weebly.com/uploads/2/4/4/6/24463486/9360284.jpg?666
Након једног од бомбашких напада у Церници

Убрзо након тога, Кфор је извршио претрес у кућама Светислава и Миливоја Спасића. Причинили су штету у кући и присилили укућане, укључујући и петоро деце, која су имала од три месеца до четири године, да од два до четири изјутра чекају ван својих кућа, док је Кфор, наводно, по кућама тражио оружје. Као што и сам читалац може да замисли, Срби, становници Цернице, како се то јасно види из Момировог дневника, осећали су не само да се Кфор прави да не види етничко чишћење које се дешава у селу, већ и да саучествује са злочинцима, јер, са једне стране, оптужују жртве, а са друге и не покушавају да злочинце пронађу и да примене закон.


Беспомоћни и неми Срби су посматрали зло

Како је време текло, из јула у август, напади су се настављали: пушчана паљба, бомбе, крађе, уништавање имовине. При свему томе, Кфор је хапсио Србе, а с времена на време претресао српске куће у пратњи Албанаца из села. Звук граната којима су гађане српске куће постао је песма која се у Церници понављала сваке ноћи, читавог лета и у рану јесен 1999. године.

29. септембра 1999. нападнута је, и то не први пут, кућа Владимира Савића, Миомировог оца. И док су се Миомир, његова супруга и двогодишњи син спремали на спавање, тек што су ушли у спаваћу собу, бачена је бомба на прозор. Срећом, одбила се о прозорско стакло и експлодирала напољу. Нападачи су виђени како беже и чак су идентификовани, али, као и увек, Кфор против њих није предузео ништа. Уместо тога, нашли су за сходно да ухапсе Миомира и да претраже неколико оближњих српских кућа.

28. новембра 1999. године национални празник Албаније локални Албанци прослављали су дивљајући кроз село, пред очима припадника Кфора, који су у селу стационирани. Колима су непрекидно кружили улицама села, машући заставом Албаније, каменовали куће и претили да ће да побију све Србе у Церници. Оштетили су многе куће и баште, и као што Миомир бележи у свом дневнику: „Срби су немо посматрали из својих домова, уплашени за своје животе“.

Ево шта каже запис 3. децембра 1999. године:

„Један од најтрагичнијих догађаја десио се у Церници трећег децембра. Уз куће Слободана Васића и Драгана Петровића, смештених на граници српског и албанског дела села, у махали Смекићи, постављена је велика количина експлозива. Експлозив је даљинским управљањем детониран у 18 часова.“

Ово је само део о страдању Срба у овом косовско-метохијском селу.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Церница, #Гњилане, #Окупација #Жртве #Убиство #КФОР #Косово #Метохија #Србија #Kosovo #Metohija

Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.