https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:

уторак, 17. август 2021.

Др Петар Ристановић: Бомбе и петиције – албанска екстремна емиграција у борби против СФРЈ

уторак, 17. август 2021. | Уреднички колегијум 0


Др Петар Ристановић: Бомбе и петиције – албанска екстремна емиграција у борби против СФРЈ

У анализама опасности која је Југославији претила од стране припадника екстремних емигрантских група југословенске службе безбедности су албанску емиграцију дуго стављале на четврто место.

У анализама опасности која је Југославији претила од стране припадника екстремних емигрантских група југословенске службе безбедности су албанску емиграцију дуго стављале на четврто место. #Demonstracije #Balisti #Šiptari #Albanci #PetarRistanović #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti


















Пише: др Петар Ристановић / Изгубљени рај


Све до почетка осамдесетих далеко више пажње је усмеравано на хрватску, српску и информбировску „шесту колону“. Већина албанске емиграције је настала непосредно након Другог светског рата, након слома „Краљевине Албаније“, марионетске фашистичке творевине испрва под контролом Италије а потом Немачке. Други талас исељеника је средином шездесетих кренуо ка Западу са масовним миграцијама југословенских радника у потрази за послом. У једној анализи достављеној југословенском државном руководству 1977. године наведено је да се на „привременом раду“ у западној Европи налази око 38.000 Албанаца из СФРЈ.

Албански протест у Цириху1981.,
Кадри Зека се обраћа окупљенима
Слично српској и хрватској емиграцији, и међу албанским емигрантима поделе из времена Другог светског рата су и даље биле живе. Емигрантске групе је делила идеолгија и лоши лични односи лидера. Најшира подела емиграције је била на две струје: монархистичко-балистичку, која је условно речено деловала са позиција политичке деснице; и марксистичко-лењинистичку, која је, поново условно речено, била на позицији левице.

Монархистичко-балистичка струја је већински оформљена од емиграната избеглих из Албаније и из Југославије након Другог светског рата. Током седамдесетих је бројала око 15 организација и група, већином са централом у САД. Ослањали су се на иностране обавештајне службе које су их подржавале као антикомунисте. Овој струји су припадале: „Призренска лига у избеглиштву“, „Бали комбетар“, „Легалитет“, „Савез Косовара“, „Албанска демократска лига“ и друге. Међу организацијама је владало неповерење, често и непријатељство, иако су им главни циљеви били слични. Борили су се против комунизма, за сецесију крајева насељених Албанцима од Југославије („ослобођење Косова“) и њихово уједињење са Албанијом.

Крајем шездесетих започело је повезивање овог крила албанске емиграције са хрватском, проусташком емиграцијом. Министар унутрашњих послова фашистичке Велике Албаније и оснивач СС дивизије „Скендербег“, Џафер Дева (чије име данас носе улице у Приштини, Урошевцу и јужном делу Косовске Митровице), 1962. је основао „Другу Призренску лигу у избеглиштву“, са изразито антикомунистичким и антисловенским програмом. У име организације 1966. потписао је декларацију о узајамној борби против „србо-комунистичке диктатуре“ са Антуном Бонифачићем, једним од лидера Хрватског ослободилачког покрета, организације коју је основао Анте Павелић заједно са групом других високих чланова усташког покрета. Слични контакти су се интензивирали током седамдесетих.

Први конгрес Призренске лиге одржан у Њујорку 1966. године
Први конгрес Призренске лиге одржан у Њујорку 1966. године





Марксистичко-лењинистичка струја албанске емиграције постајала је све снажнија од краја шездесетих. Током седамдесетих чинило ју је око десет организација. Све су биле повезане са тајном полицијом Албаније, Сигуримијем. Деловале су практично као испоставе Енвер Хоџиног режима у Албанији. Најснажнија организација је била „Црвени народни фронт“, са седиштем у Немачкој, оформљена 1980. спајањем две мање марксистичко-лењинистичке групе, „Црвени фронт“ и „Глас Косова“. Програм организације је био мешавина екстремног левичарства и национализма, и суштински се није разликовао од програма Енвер Хоџине Партије рада Албаније (ПРА). За прву етапу „револуције“ су предвиђали идејно разобличавање југословенског режима (као „ревизиониста“ – лажних комуниста) и подизање политичке свести чланова на основу литературе коју су штампали или добијали из Албаније. У другој фази је требало омасовити покрет и извршити притисак путем демонстрација, док је трећа, завршна фаза борбе, требало да буде оружани устанак. Циљ је било уједињење Косова са Албанијом и ступање организације у њен народни фронт, под вођством ПРА.

Стара мапа "етничке Албаније"

Уочљиво је да су оба крила албанске дијаспоре имала великоалбанске циљеве. Разликовали су се по идеолошком приступу. Монархистичко-балистичке организације су тежиле ка „етничкој Албанији“ западног типа, док су левичарске желеле стварање комунистичке Велике Албаније, под руководством Енвера Хоџе. Први су шансу за остварење својих циљева видели у краху комунизма, док су други борбу водили демонстрацијама, терористичким нападима, субверзивном пропагандом, обраћањима међународној јавности...

Радикални припадници албанских емигрантских група заговарали су употребу тероризма у борби против југословенског режима. Извели су знатно мање терористичких напада од хрватских емигрантских група, али је напада ипак било. Највише их се одиграло у два таласа, након демонстрација Албанаца на Косову 1968. и поново 1981. године.

Албанске демонстрације у Приштини 1981. године

Убрзо после новембарских демонстрација 1968, током којих је први пут на улицама градова Косова и западне Македоније узвикиван захтев „Косово република“, у Белгији је дошло до низа напада за које су југословенске службе безбедности сматрале да су их извршили припадници албанске екстремне емиграције. На зграду југословенске амбасаде у Бриселу је бачена бомба 10. новембра 1968. и поново 1. августа 1970. године. Бомба је бачена и на улаз у резиденцију југословенског амбасадора у Белгији 8. маја 1970. године. Истог дана, постављена је бомба у ресторан „Дрина“, такође у Бриселу. Након напада нико није ухапшен. У САД терористичке акције су махом изводили припадници организације „Савез Косовара“, основане 1957. од некадашњих балиста (припадника националистичке, антикомунистичке, квислиншке организације Бали Комбетар - Национални фронт) са Косова, који су веровали да је Албанија издала Косово. Средиште активности организације су били Чикаго и Њујорк. Њени припадници су извели више бомбашких напада на југословенска дипломатска представништва. У мају 1976. грешком су ранили једног америчког грађанина у Чикагу. Прва мета атентата је био југословенски генерални конзул.

Нови напади су уследили након масовних албанских демонстрација на Косову у марту и априлу 1981. године. Поново је центар терористичких активности била Белгија. Од марта до средине августа извршено је 13 напада. Подметнут је пожар у пословници ЈАТ-а, запаљено је туристичко представништво СФРЈ у Бриселу, нападнути су клубови радника „Перпарими“ и „Абдулах Краснићи“ (у којима су се окупљали Албанци из СФРЈ), запаљен аутобус „Југоекспреса“ из Лесковца, и коначно, 14. јула је нападнута амбасада СФРЈ. Напади нису били усмерени само на наношење штете. Албански емигрант Муса Хоти, таксиста у Бриселу, убио је 4. августа Стојана Ђерића, службеника југословенске амбасаде, и ранио другог службеника, Реџу Зеку. У нападима у Белгији укупно је убијен један и рањена три радника југословенске амбасаде.

Насловна страна једне од поверљивих
анализа које су југословенске службе
безбедности достављале Савезном
савету за заштиту уставног поретка
Фото: Изгубљени рај
Паралелно са извођењем терористичких напада албанска емиграција је од априла до средине јуна организовала демонстрације у више градова Западне Европе и САД. У њима је учествовало неколико хиљада људи. Водећу улогу је имала организација „Црвени народни фронт“ која је организовала демонстрације у Берну, Цириху, Штутгарту, Дизелдорфу, Минхену, Стокхолму и Женеви.

Раст активности албанске екстремне емиграције пратило је ново приближавање са хрватским, проусташким организацијама. У Стокхолму је демонстрације организовао „Албанско-хрватски комитет“. Окупљени су носили фотографије „прољећара“ Туђмана, Готовца, Параге, Веселице. Испред амбасаде СФРЈ се сукобили са неколико десетина југословенских радника који су се „спонтано“ окупили и заиграли коло. Током демонстрација у Паризу окупљени су носили заставе НДХ и Велике Албаније. У Франкфурту 11. априла демонстрације су организовали припадници усташке организације „Хрвати у егзилу“ и „Црвеног народног фронта“. Носили су транспаренте на којима је писало да устају против „угњетавања и мучења“ у њиховим домовинама Хрватској и Косову, тражили су „обустављање свих истражних мера против хрватског и албанског народа“ и да Немачка стопира кредите Југославији. У Вашингтону су демонстрације организоване 13. априла и 18. маја. Дељени су леци на којима је писало: „Побуна Албанаца је само почетак краја вештачке вишенационалне југословенске полицијске државе. Од самог наставка Југославија је одржавана уз помоћ прогона, терора и убистава.“ Окупљени су причали о женама и деци који су гажени тенковима. Говорили су о „више стотина мртвих, више хиљада ухапшених“, које муче припадници специјалних јединица београдске владе. Упозоравали су да се тенкови и хеликоптери америчке производње користе против голоруких омладинаца, жене и деце.

Демонстрације у Вучитрну 1981.
Током демонстрације је долазило до инцидената, па су 30. маја у Женеви окупљени пребили двојицу новинара београдске „Политике“ и приштинске „Рилиндије“. Од марта 1981, када су избиле демонстрације Албанаца на Косову, па до лета 1984, албанска екстремна емиграција је према евиденцији југословенског Секретаријата за иностране послове извела 35 напада и провокативних акција (убиства, паљевине, туче и слично) против југословенских представништава и грађана. Најозбиљнији напад се догодио 3. марта 1982, у клубу радника „Југославија“ у Бриселу. Двојица држављана СФРЈ су убијена и још двојица рањена.

Укупно је од априла 1981. па до краја 1982. албанске емиграција је организовала 47 демонстрација у САД, Канади, Аустралији и државама Западне Европе. Користили су сваку прилику да се њихов глас чује. Двојица представника „Косовске лиге“ добили су прилику да на „Гласу Америке“ 18. јуна 1982. изложе разлоге окупљања. Испричали су да на Косову Срби Албанцима ускраћују сва права, да су истерали преко милион Албанаца са њихове земље и приморали их да се преселе у Турску, да су на Косову тенкови, митраљези, да трају масовна хапшења и да је у демонстрацијама убијено преко 1000 студената а многи су рањени. Иако ништа од наведеног није било истина овакве тврдње су налазиле слушаоце. До краја 1986. Савезни СУП је регистровао 110 антијугословенских демонстрација које је организовала албанска емиграција.

Страница забрањених новина које су ипак излазиле на КиМ.

У борби против албанских и других екстремних организација југословенске емиграције југословенске службе безбедности су покушавале да остваре сарадњу са службама безбедности земља из којих су емигрантске групе деловале. Резултати су најчешће изостајали. У Западној Немачкој, где се налазила већина економских емиграната из Југославије и где је снажно упориште имала хрватска послератна емиграција, на емигрантске организације су током шездесетих гледали кроз призму њиховог антикомунизма и лоших односа СР Немачке са СФРЈ која је признала Источну Немачку. Службе безбедности Немачке су добро знале ко су најекстремнији емигранти, па су у време посете секретара за иностране послове СФРЈ, Мирка Тепавца, Западној Немачкој 1969. све најопасније појединце привремено ухапсили или су их депортовали ван земље. Ипак, воља за обрачуном са екстремном емиграцијом није постојала. Однос је почео да се мења тек након споразума Тито-Брант 1973. Због идеолошких разлика сарадња никада није досегла висок ниво. Када је у Загребу 1978. ухапшено четворо припадника организације „Бадер Мајнхоф“ изручење у Немачку је условљено изручењем осам припадника проусташке емиграције који су већ дуже од годину дана тражени због више терористичких напада. Договор није постигнут, па су и чланови „Бадер Мајнхофа“ пуштени јер нису планирали никакве акције у Југославији. Благонаклон однос служби безбедности утицао је да Немачка буде најснажније упориште антијугословенских емигрантских организација, укључујући албанске. Такође, албанска екстремна емиграција је била добро организована и у Белгији и Швајцарској.

Слична је било и у САД, другом великом упоришту антијугословенске емиграције. Америчка влада и службе безбедности су пасивно гледале на њихове активности, чак и када је 1975. дошло до серије бомбашких напада на дипломатска представништва СФРЈ. Југословенске дипломате су више пута у разговору са америчким колегама тражиле да се онемогући деловање антијугословенских организација на тлу САД али је мало шта учињено.

Све до почетка осамдесетих југословенске службе безбедности су посвећивале пуно више пажње хрватским и српским емигрантским организацијама. Тек након демонстрација на Косову 1981. у безбедносним анализама наглашавана је опасност од албанских емигрантских група. Као одговор СФРЈ на низ терористичких напада, организовање демонстрација и покушај повезивања радикалних организација у емиграцији са оним на Косову у јединствен, антијугословенски фронт, Службa државне безбедности Југославије је (верује се иако за то нема доказа) организовала убиство браће Јусуфа и Бардоша Гервале и Кадрија Зеке, 1982. у Немачкој. Ефекат је био супротан од очекиваног. Егзекуција тројице лидера сепаратистичког покрета избеглих у Немачку је само подстакла даље уједињавање и раст албанског националног покрета на Косову и међу емигрантима.

Новине косовских Албанаца из марта 1982.





Средином осамдесетих албанске емигрантске организације масовно су се, макар јавно, окренуле тзв. легалистичком начину деловања. Јавно су се одрицали насиља и настојали да себе прикажу као политичку опозицију тоталитарном комунистичком режиму у Југославији који је вршио насиље над албанском мањином. Писањем меморандума, слањем писама, организовањем демонстрација и лобирањем покушавали су да привуку пажњу најутицајнијих међународних институција и држава. Борили су се за наклоност угледних појединаца, представљајући се као заговорници политичких и верских слобода, људских права и вишепартијског система. Упорним деловањем до краја деценије су задобили подршку Амнести интернешнла, Хелсиншког комитета, Европске федерације етничких мањина. У САД су стекли утицајне покровитеље: конгресмене Џозефа Диогардија и Тома Лантоша, сенаторе Роберта Боба Дола и Алфонса Д’Амата, председника Хелсиншког комитета у Сенату САД, Дениса де Кончинија, и многе друге.

За то време Југославија је тонула у све дубљу кризу. Својеврсна симболична потврда неспособности југословенских (и српских) комунистичких лидера да разумеју ново доба (и метода којима се у њему треба борити) догодила се у фебруару 1990. у Бриселу. Група криминалаца ангажованих од стране СДБ Србије убила је емигранта из Пећи, Енвера Хадрија, док је у колима чекао на семафору. Хадри је од краја седамдесетих покушавао да косовско питање покрене пред Европским парламентом. Највише захваљујући њему делегација Европског парламента је у мају 1989. посетила Приштину и разговарала са албанским интелектуалцима Ибрахимом Руговом и Реџепом Ћосјом.

Његовим убиством је, симболички, начињен пун круг. Албанске емигрантске групе које су дуго времена заговарале тероризам као метод борбе окренуле су се, бар на површини, борби на пољу људских права. Иако су располагали са скромним ресурсима и имали дипломатску подршку само из и даље комунистичке Албаније успешно су задобијали све више симпатија и стицали утицајне савезнике. Закаснили српски комунистички режим је губио дипломатску битку.




* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com
* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Петар Ристановић: Демонстрације Албанаца на Косову 1981 (I) - КМ Новине

Петар Ристановић: Демонстрације Албанаца на Косову 1981 (I) "Догађаји од 11. марта су били искра која је подстакла каснију ескалацију немира. Тензија се осећала током наредних дана." „На неки начин, рак који је убио Југославију појавио се на Косову." Ове речи Тима Џуде сумирају доминантни став у делима академских аутора, публициста и других тзв.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Петар Ристановић: Демонстрације Албанаца на Косову 1981. године (II) - КМ Новине

У претходном тексту је показано да су демонстрације Албанаца на Косову 1981. имале знатно комплексније узроке од обичног студентског незадовољства, како се у највећем делу литературе наводи. Бурни пролећни дани на простору САП Косова су ескалирали 1. априла. У раним јутарњим часовима око 200 средњошколаца у Подујеву је започело са бојкотом наставе.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Проблем стар 137 година - Косово и Метохија, рана у срцу Балкана - КМ Новине

Прихватањем да се у преговарачку платформу за отварање погавља 35 уграде одредбе којима се унапред одређује исход бриселског дијалога и намеће став Приштине о статусу Косова, велике силе би ставиле тачку на посао започет 1878. године. Србија се поново налази пред великим изазовом, и опет је у питању Косово.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Петар Ристановић   l     Контакт



Петар Ристановић је историчар, рођен 1985. у Подгорици. Основно и средње образовање је стекао у Ужицу. Основне и мастер академске студије историје је завршио на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. На истом факултету је у децембру 2018. године одбранио докторску дисертацију „Српска интелектулана елита и косовско питање 1974-1989“. Добитник је награде „Гаврило Принцип“, издавачких кућа „Просвета“ и „Принцип“, за најбољу докторску дисертацију одбрањену у Србији током 2018. године из области националне историје.
   
За књигу „Косовско питање 1974-1989“ награђен је наградом Ђурђа И. Јеленића, коју додељује Архив Србије.
 
Од фебруара 2011. запослен је на пројекту „Материјална и духовна култура Косова и Метохије“ Института за српску културу Приштина – Лепосавић. Аутор је више научних радова објављених у Србији и иностранству, и учесник више међународних и националних научних конференција.

Извор: Изгубљени рај    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.