https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:

недеља, 28. март 2021.

Петар Ристановић: Демонстрације Албанаца на Косову 1981 (I)

недеља, 28. март 2021. | Уреднички колегијум 0


Петар Ристановић: Демонстрације Албанаца на Косову 1981 (I)

"Догађаји од 11. марта су били искра која је подстакла каснију ескалацију немира. Тензија се осећала током наредних дана."

"Догађаји од 11. марта су били искра која је подстакла каснију ескалацију немира. Тензија се осећала током наредних дана."
Овако је све почело - док су се жалили на "терор" јер им је супа хладна, дотле су свуда исписивали и узвикивали "Косово република"





Пише: Петар Ристановић



„На неки начин, рак који је убио Југославију појавио се на Косову.“

Ове речи Тима Џуде сумирају доминантни став у делима академских аутора, публициста и других тзв. „експерата за Балкан“, којима и Џуда припада, да је распад Југославије отпочео на Косову. Тврдња није случајна, и разјашњење мотива који су се иза ње крили заслужује посебан текст. Подједнaко је, међутим, значајно и расветлити догађај за који се тврди да је најавио крах Југославије – демонстрације Албанаца на Косову у пролеће 1981. године.

„Обавезно напиши да су демонстрације биле студентске, то се овде не доводи у питање.“ Овај добронамерни савет ми је упутио колега са једног од најутицајнијих европских института на коме се проучава историја југоисточне Европе, када сам пре неколико недеља писао предлог истраживања за боравак на овом институту. И заиста, у књигама и стручним чланцима практично свих аутора који су писали о развоју косовског питања у другој половини 20. века, као опште место наводи се тврдња да су демонстрације биле „студентске“, да су биле мотивисане лошим условима живота и студирања, да су се националистичке и сепаратистичке пароле зачуле тек када су догађаји ескалирали, и да је у њима вероватно страдало на стотине, а можда и читавих 1000 демонстраната. Ниједна од ових тврдњи није до краја тачна. Неке су потпуно погрешне. Да бих расветлио стварне околности избијања, тока и последица демонстрација у овом и наредна два текста коју ћу објавити покушаћу да пружим одговор на три кључна питања: 1. Како и зашто су избиле демонстрације? 2. Ко су били учесници и организатори? 3. Колико је било жртава и под којим околностима су страдале?


Бурно пролеће 1981. у Социјалистичкој аутономној покрајини (САП) Косово је отпочело 11. марта. Око 19 часова је дошло до инцидента у мензи, у оквиру студентског центра у Приштини. У литератури се може пронаћи неколико тврдњи шта је инцидент подстакло: бубашваба у јелу, лош квалитет хране, предуго чекање у реду или слабо осветљење у мензи. Тек, један студент је бесно преврнуо послужавник. Групица око њега га је подржала. Почели су да преврћу столове и узвикују „Услови!“. Инцидент је током вечери подстакао окупљање између две и четири хиљаде младих. Доминирале су пароле „Услови“ и „Храна“. Повремено, чула се парола „Јединство“, која се односила на јединство Косова и Албаније. У једном тренутку се кроз масу пронела гласина да је више демонстраната ухапшено, па су се зачули повици „Пустите нам другове“. Чуле су се и пароле: „Хоћемо дела, а не речи!“, „Неко у фотељама, неко без хлеба!“, „Докле у подрумима?“, „Доле буржоазија!“

Махмут Бакали, председник
Председништва Покрајинског
комитета Савеза комуниста
Косова (1971-1981)
Демонстрације су разбијене интервенцијом полиције, када је постало јасно да професори и партијски активисти не могу на наговоре окупљене да се разиђу. Одлуку о интервенцији је донело највише тело задужено за безбедност у покрајини, Комитет за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ), на чијем челу је био први човек партије у покрајини, Махмут Бакали. Бачен је сузавац и скуп је разбијен. Укупно 18 лица се пријавило у медицинске установе током ноћи, са лакшим повредама. Теже су повређена два полицајца. Једном је глава разбијена каменом, а други је рањен ватреним оружјем.

Демонстрације 11. марта су без икакве сумње биле студентске. Суштински сви захтеви изнесени на њима су били социјалне природе. Сведочанства учесника говоре да је међу окупљенима, поред већинских Албанаца, било и Срба. Разлози за незадовољство су били бројни. Покрајинска СДБ је месецима раније руководству достављала извештаје у којима је истицана опасност од студентских немира. Незадовољство је било мотивисано лошим условима студирања и, још више, потпуном бесперспективношћу коју су млади осећали. У економски најзаосталију федералну јединицу Југославије сливало се скоро половина средстава (48%) Фонда за неразвијене (републике Македонија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и покрајина Косово) у који су значајна средства издвајале федералне јединице које су сматране за развијене (републике Словенија, Хрватска, Србија и покрајина Војводина). Па ипак, јаз између САП Косова и остатка федерације је растао, незапосленост је била огромна, а промашена политика развоја, са нагласком на базну индустрију (делом мотивисана националним разлозима), није могла да смањи социјални притисак у покрајини где је 1974. године просечна старост становништва било 23.5 година.

Током седамдесетих Универзитет у Приштини је убрзано растао, па је 1981. био други највећи у држави. На факултетима и вишим школама је 1981. студирало око 44.000 студената (око 75% Албанаца), мада је покрајинско руководство са бројем манипулисало и преувеличавало га, како би добило више средстава. До 1981. на Универзитету је дипломирало 8.038 студената (4.321 Албанаца и 3.717 Срба, Црногораца и др). У истом периоду, на вишим школама је дипломирало 18.970 студената (9.680 Албанаца и 9.290 Срба, Црногораца и др). Могућности за запослење су биле изузетно слабе. У општини Качаник је 1974. године од око 23.000 становника запослено било тек 2.300. У Урошевцу од 90.000 само 6.620. У Истоку од око 42.000 становника само 1.400. У најразвијенијој општини Приштина од 162.000 становника запослено је било 39.500. Колико је проблем био озбиљан сведочи податак да се на конкурс за посао за једно место дактилографа на албанском језику јавило 140 а на српском 50 кандидата. До краја деценије ситуација се додатно погоршала. Захваљујући улагањима из федерације, запосленост је на Косову расла за 30% брже него у остатку државе. Али, раст становништва који је повремено прелазио 3% годишње, стварао је огроман социјални притисак који ни знатно развијеније привреде не би могле да апсорбују.

Гани Коци, акитавн члан "ОВК" од 1996.
године, током рата командант у зони
Дренице,а потом посланик у Скупштини
Косова (2001-2011). Обављао је функцију
заменика тзв. министраза економски развој.
Социјални проблеми су створили погодне околности за излив незадовољства. Али, до њега, по свој прилици, 11. марта није дошло спонтано, иако се у постојећој литератури тако једногласно тврди. У августу 1981. Гани Коци, Јануз Јанузи, Рамадан Добра, Кадри Круезиу, Мурат Мусљиу, Селим Геци и Бедри Делиу су осуђени на затворске казне због организовања демонстрација 11. марта. У пресуди је наведено да су оптужени вече пред избијање нереда у соби у студентском дому договорили да искористе незадовољство студената који су већ неколико дана уназад негодовали због лоше услуге у мензи. Разрадили су план, поделили улоге, и потом сутрадан у своју намеру упутили још студената који су пристали да им се придруже. Након што су изазвали инцидент у мензи повели су незадовољне студенте испред домова и диктирали пароле. Придружили ли су им се Али Љаићи, Бајрам Косуми, Мусли Косуми и Халит Османи, сви већ повезани са албанским илегалним сепаратистичким покретом, који су активно учествовали у организацији каснијих демонстрација. Међу окупљеним студентима су били и Адем Прапаштица, Фатон Топали и Фатмир Грајкевици, чланови руководства илегалне Комунистичке марксистичко-лењинистичке партије Албанаца у Југославији (КМЛПАЈ). Нико од осуђених није порицао да је у демонстрацијама учестовао али су тврдили да није било никаквог организовања већ да је букнуо бунт због лоших услова живота студената.

Део пресуде Врховног суда Косова групи осуђеној за подстрекавање и организацију демонстрација у Приштини 11. и 26. марта 1981.


Догађаји од 11. марта су били искра која је подстакла каснију ескалацију немира. Тензија се осећала током наредних дана. Након кратке Танјугове информације о догађајима од 11. марта југословенски медији су ћутали о инцидентима који су се догађаји у покрајини, што је погодовало ширењу гласина. Међу Албанцима се шапутало о десетинама ухапшених студената који су у затвору завршили само јер су тражили боље услове студирања, иако у ствари ухапшених није било. У запаљивој атмосфери нова искра је бачена 26. марта.

Дан раније, у Призрену, дошло је до демонстрација мањег обима у којима су учестовали средњошколци из Призрена и оближње Суве Реке. Нове демонстрације су, ипак, поново букнуле у Приштини. Рано ујутру, група младих се окупила испред студентских домова. Блокирали су улаз у три дома и почели да позивају студенте да им се придруже. Захтевали су да им се обрате ректор и покрајински функционери. Они су убрзо стигли и кроз разговор почели да убеђују окупљене да се разиђу. За то време маса је расла. Придружили су им се средњошколци из оближњих школа, па их је до поднева било преко 1000. Ректор и функционери су безуспешно покушавали да преговарају са најгласнијима. Они су брзо са социјалних тема прешли на питања о положају радника, па на жалбе о „експлоатацији Трепче“, „попису Албанаца у Македонији“ и „пуштању другова из затвора“. Постало је очигледно да намерно саботирају сваки договор. Активисти су се тада повукли а маса је почела да узвикује пароле: „Јединство“, „Трепча ради за друге“, „Живео марксизам-лењинизам – доле ревизионизам“, „Албанци смо, не Југословени“, „Косово је наше“, „Живела Велика Албанија“, „Уједињење албанских крајева“, „Хоћемо да се политички осуђеници врате на Косово“, „Тражимо затворене другове“, „Данас са песницама – сутра ћемо се одупрети пушкама“. У поподневним часовима окупљени су покушали да се пробију према центру града где је тога дана било окупљено око 40.000 Приштеваца на дочеку Штафете младости. Покрајинска полиција, ојачана одредом савезне полиције који је након 11. марта пребачен у покрајину, добила је наређење да интервенише. Наредну је поново издао Комитет за ДЗС и ОНО, на челу са Бакалијем. Након више сукоба, употребе сузавца и палица, скуп је разбијен у вечерњим часовима. Полиција је ушла у домове, у потрази за организаторима демонстрација. Том приликом је више студената је пребијено.


У демонстрацијама је укупно повређено 32 демонстранта, од чега један теже. Махом су у питању била тровања сузавцем и повреде приликом покушаја да петарде са сузавцем, пре него што експлодирају, баце назад на полицију. Повређено је и 12 полицајаца, један теже. Приведено је око 200 демонстраната а 21 је задржан у притвору. Били су то први ухапшени током мартовских догађаја.

Али Љаићи, граодначелник Пећи
(2001-2007) и посланик у Скупштини
Косова испред Демократске партије
Косова (2007-2010)
Избијање демонстрација 26. марта је омогућило постојање дубоко незадовољства младих, првенствено студената, даље појачано гласинама које су колале претходних дана о ухапшеним студентима. Међутим, конкретан догађај који је подстакао окупљања је поново био инсцениран. Претходне вечери, 25. марта, покрајинска полиција је покушаја да приведе Али Љаићија, који се истакао током демонстрација од 11. марта. Околности нису до краја јасне. Током покушаја хапшења на лицу места се појавио инспектор СДБ, задужен за контролу универзитета, Авдулах Прапаштица, за кога се касније сазнало да је био вођа илегалне КМЛПАЈ. Љаићи је, уз Прапаштицину помоћ, успео да избегне хапшење и склони се у студентски дом. У пресуди групи студената оптуженим да су организовали демонстрације 11. и 26. марта наводи се да су Али Љаићи, Бајрам Косуми, Хамди Халдини, Риза Демај, Суљ Мујај и Рамс Демај потом током ноћи у студентском дому планирали демонстрације. Припремили су транспаренте са паролама, откуцали списак захтева и договорили се да у 06.00 часова ујутру блокирају улаз у домове. Риза Демај је пред окупљенима прочитао захтеве који су се завршавали претњом да уколико не буду испуњени, „ми смо спремни на све“. Љијићи је студентима говорио о израбљивању Трепче, злоупотребама при попису у Македонији и Црној Гори, и позивао на стварање републике. Диктирали су пароле које је маса прихватала и покушали да се са групом окупљених пробију полицијски кордон како би се умешали међу окупљене на митингу. Улогу у демонстрацијама су одиграли у припадници Прапаштицине КМЛПАЈ који су се прикључили окупљенима и растурали „Програм револуционарних парола“, са потписом „Штаб демонстрација“, у коме је писало да главна парола треба да буде „Косово република“, и да не треба узвикивати пароле подршке ПРА, Енверу Хоџи и Албанији.

Бајрам Косуми, члан делегације
Албанаца са Косова у Рамбујеу.
Након рата потпреседник Алијансе
за будућност Косова. Обављао је
функцију премијера Косова (2004-
2005), после оставке лидера странке,
Рамуша Харадинаја.

Током догађаја 26. марта поново је искоришћено свеприсутно незадовољство, увећано гласинама о хапшењима и полицијској тортури. Осуђени за организовање демонстрација су били део три одвојене групе које су повремено сарађивале између 11. и 26. марта. Припадници групе Бајрама Косумија, коју су поред њега чинили Мусли Косуми, Гани Маџуни, Гани Влахна, Фахри Имери и Халит Османи, илегално су деловали још од краја 1980. Основали су групу у чијем програму су као задаци наведени идеолошко уздизање чланова, снабдевање политичком литературом и њено ширење, придобијање нових следбеника, борба против славизације и припајање САП Косова, односно „свих албанских крајева“ Албанији. Заклињали су се речима: „Заклињем се у бесу Албанаца и албанску заставу да ћу се без престанка борити за уједињење албанских крајева.“

Сви осуђени су веровали да су Албанци потлачени у Југославији и да је Косово економски експлоатисано. Тражили су даљу националну еманципацију и проглашење републике. Један од осуђених, Зум Чета, први је пред масом почео да узвикује пароле „Ми нисмо Југословени, ми смо Албанци“ и „Хоћемо уједињење албанских територија“. Најутицајнији међу осуђенима су били чланови или су били повезани са другим групама илегалног покрета. Али Љаићи је био пријатељ Ибахима Кељмендија, који је у Немачкој био на челу енверистичког Црвеног фронта (обојица су Пећанци). СДБ је касније дошла до информација да је одржавао везе са Јакупом Краснићијем, високопозиционираним чланом Марксистичко-лењинистичке организације Косова. Гани Коци је 25. марта, заједно са Салихом Салихуом, у Подујеву присуствовао оснивању илегалне организације Шабан Шаља и учестовао у договору око организовања демонстрација у том граду.


Демонстрације 26. марта су донеле значајне промене у односу на оне од 11. марта. Студентима се придружио велики број ученика. Поново су започеле паролама социјалне природе, али су потом јасно изражени и политички захтеви. Из информације ПК Косова се види да је један број окупљених напустио групу када је повике „Услови“ и „Ослободите другове“ сменили „Косово република“, „Јединство“, „Албанци смо, не Југославени“, и слични. Други су прихватили нове пароле. Овога пута међу окупљенима Срба уопште није било. Вође демонстрација су покушале да масу усмере га градском центру где је велики број грађана био окупљен на митингу. Желели су прошире базу демонстранта са студента и ученика на све грађане покрајине.

Интервенција полиције, пребијање више студената и хапшење 21 лица били су коначна искра која је запалила атмосферу испуњену тензијом. У данима након 26. марта покрајином су колале гласине о десетинама ухапшених и мртвих. Говорило се о бруталности српске полиције иако ниједан припадник републичких снага безбедности није био ангажован у покрајини. Моћно је била пропаганда од човека до човека. Једна од учесница демонстрација, Шукрије Гаши, сећајући се ових дана је изјавила: „Неки моји пријатељи и ја, као и чланови породице, пратећи шта се десило у домовима, почели су да се организују, да се мобилишу. […] И ми смо почели да састављамо и пишемо обавештења, памфлете, и преко ноћи успели смо да напишемо 2000 примерака ручно, преко 2000 примерака, са оловком, ручно писано, како бисмо могли да их поделимо 26. марта, ако се тачно сећам. И тако смо успели да их поделимо.“

Исечак из поверљиве информације о догађајима у Приштини од 26. марта 1981. године.

Инциденти су се догађали широм покрајине. У Приштини су се 29. марта појавили графити: „Студенте на слободу!“ У Митровици је група студената у мензи негодовала због лоше хране, али их нико није подржао. У Обилићу, 30. марта, група од око 200 средњошколаца је уместо на наставу изашла на главну улицу, узвикујући пароле и ломећи стакла. Када је полиција покушала да интервенише и растера их, ученике су заштитили радници са градилишта „Косово Б“ предузећа „Рамиз Садику“. Испратили су их кућама и на аутобусе за Приштину. Био је то први случај да су радници пружили подршку демонстрантима.

Покушај да се успостави редовна настава на факултетима није успео. На Економском, Филозофском, Правном и Природно-математичком студенти су се окупљали у двориштима, али је велики део одбијао да присуствује настави. У Вучитрну се 31. марта у школском дворишту окупило око 120 средњошколаца и одбило да уђе на наставу. Желели су да се солидаришу са студентима, па су мирно прошетали улицама града. У Подујеву су истог дана пронађене цедуљице којима су позивани средњошколци да од сутрадан бојкотују наставу „док се не ослободе наша браћа студенти који доживљавају страшан масакр.“ Бојкот наставе на факултетима је постао скоро потпун. Са студентима се солидарисао један број професора и асистената који нису дошли на факултете. Превирање се осећало и у Студентском центру где је било видљиво да се студенти окупљају, договарају и потом разилазе. Започели су бојкоти наставе и у средњошколским центрима.


Ситуација је ескалирала у јутарњим часовима 1. априла. Током наредна три дана више десетина хиљада Албанаца је изашло на улице покрајине. Из свега наведеног је видљиво да су демонстрације букнуле захваљујући дуготрајном, нараслом незадовољству које је било социјално мотивисано. Али, у периоду од 11. марта до 1. априла, захтеви демонстраната су од социјалних („Услови“, „Храна“) постали изразито национални („Косово република“, „Јединство“ (са Албанијом)). То се догодило под утицајем неколико фактора.

На првом месту то је била политика вођена у покрајини током претходне деценије, која је под окриљем еманципације Албанаца често прерастала у огољени национализма и опијеност национал-романтизмом. Циљ покрајинског руководства је био да САП Косово постане седам југословенска република, и један од начина за остваривање тог циља је било ширење тврдњи у масама да ће Албанци бити дискриминисани и економски заостали све док не добију своју републику.

Хидајет Хиесни , прерушен, са дрвета говори
демонстрантима преко мегафона. Хисени је
током седамдесетих био један од вођа Орга-
низације марксиста-лењиниста Косова.
Ухапшен је 1981, а након пуштања на слободу
постао је потпреседник Руговиног Демократског
савеза Косова. Сматран је за неформалног лидера
екстремног тзв. „затвореничког крила“ у покрету.
Био је главни и одговорни уредник „Рилиндје“
током деведесетих, а након рата 1999. био је
посланик у Скупштини Косова, испред Тачијеве
Демократске партије Косова. Након разлаза са
Тачијем био је члан Самоопредељења.

Други фактор који је допринео ескалацији догађаја и померању захтева окупљених са социјалних на националне теме је била делатност албанског илегалног сепаратистичког покрета. Током седамдесетих су у покрајини деловале три веће и више мањих илегалних група, са неколико стотина чланова и до 1000 присталица. Такав покрет није представљао значајнији друштвени фактор. Али, његови чланови су социјално незадовољство и тензију након догађаја од 11. марта искористили за своју легитимацију и ширење пропаганде. Припадници ових екстремно левичарских група, повезаних са албанском обавештајном службом и екстремном емиграцијом, желели су да искористе демонстрације на начин на који су то учинили комунисти 27. марта 1941. у Београду. На све начине су покушавали да се ставе на чело незадовољства и диктирају пароле. Колико им је то било важно сведочи случај бившег новинара Рилиндје и члана вођства Организације марксиста-лењиниста Косова, Хидајта Хисенија, који се од 1978. скривао и живео на релацији Швајцарска-Косово. У жељи да подстакне бес масе, Хисени се 2. априла, преобучен у радника и са лажним брковима, попео на дрво испред зграде Покрајинског комитета и преко мегафона позивао масу на побуну.


* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Сви српски мартови - КМ Новине

1919. - Састао се први југословенски парламент - привремено народно представништво Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. 1992. - У Црној Гори се на референдуму 63 одсто грађана изјаснило за заједничку државу са Србијом - Савезну Републику Југославију. 2. март 1844. - Основана Војномедицинска академија. 1919. - Одржан оснивачки конгрес Комунистичке интернационале (Коминтерна).



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Да ли је Косово независна држава? - КМ Новине

"Косово није независна држава, а још је мање суверена држава, иако има неке назнаке када су у питању грађанска права, тзв "косовске институције" и унутрашња безбедност. Де јуре, Косово је Србија: * Проглашење косовске независности 2008. године од стране групе људи која је себе прогласила "демократским изабраним лидерима Косова" нема ништа већи значај од каталонског проглашења независности 2017.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Проблем стар 137 година - Косово и Метохија, рана у срцу Балкана - КМ Новине

Прихватањем да се у преговарачку платформу за отварање погавља 35 уграде одредбе којима се унапред одређује исход бриселског дијалога и намеће став Приштине о статусу Косова, велике силе би ставиле тачку на посао започет 1878. године. Србија се поново налази пред великим изазовом, и опет је у питању Косово.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Петар Ристановић   l     Контакт



Петар Ристановић је историчар, рођен 1985. у Подгорици. Основно и средње образовање је стекао у Ужицу. Основне и мастер академске студије историје је завршио на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. На истом факултету је у децембру 2018. године одбранио докторску дисертацију „Српска интелектулана елита и косовско питање 1974-1989“. Добитник је награде „Гаврило Принцип“, издавачких кућа „Просвета“ и „Принцип“, за најбољу докторску дисертацију одбрањену у Србији током 2018. године из области националне историје.
   
За књигу „Косовско питање 1974-1989“ награђен је наградом Ђурђа И. Јеленића, коју додељује Архив Србије.
 
Од фебруара 2011. запослен је на пројекту „Материјална и духовна култура Косова и Метохије“ Института за српску културу Приштина – Лепосавић. Аутор је више научних радова објављених у Србији и иностранству, и учесник више међународних и националних научних конференција.

Извор: Изгубљени рај    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.