„Свакоме ко жели да сазна више о свету у коме живимо… једноставан одговор је: читај Ноама Чомског“.
Овако је британски политички магазин „Њу Стејтсмен“ описао значај једног од најважнијих интелектуалаца у другој половини XX века. И то се неће схавтати као претеривање.
Чомски ће после написати и предговор за студију Едварда Хермана и Дејвида Петерсона „Политика геноцида“ о сребреничком случају. То је једна изузетна књига која је и у нашој вестренизованој јавности упорно држана у трећем плану. Али кад су увреде, око НАТО бомбрадовања и Косова постале још грозније, Чомски је био још одлучнији: „Ако је Косовска криза холокауст, онда је од 1945. било на хиљаде холокауста, полазећи рецимо од догађања у Палестини 1947. и 1948… Зашто појам ‘холокауст’ употребљавају људи које треба да називамо ревизионисти холокауста? То су људи који одбацују реалност холокауста. Зашто ти људи то сада употребљавају за оно што се дешава на Косову? Јасно, то се употребљава као оправдање за насиље Сједињених Држава – и то је све.“
Трећи део ове књиге збирка је упечатљивих исказа Ноама Чомског о Косову.
„Косовска криза је показала ретко виђену страст и визионарска величање.“ Сам догађај је без икакве мере и везе с реалношћу приказиван као „прекретница у међународним односима“, почетак нове епохе у којој ће коначно бити „окончана нехуманост“, „нови хуманизам за нови миленијум“ и шта све не. Иза буке и беса била је опскурна баналност онога што је француски интелектуалац Жан Брикмон цинично називао „хуманитарни империјализам“ и што је у суштини „употреба људских права да би се продао рат“.
Чомски је показао да ту главни проблем Запада није било тек неодговорно политички блебетање Била Клинтона и Тонија Блера, него да је НАТО бомбардовање у „случају Косово“ било „невероватно важан догађај за америчке интелектуалце. Деведесете су биле вероватно најнижа тачка у интелектуалној историји Запада, не само у САД него и у Француској и Британији. То је изгледало као стрип који имитира сатиру о стаљинизму“.
Занимљиво је да се, на крају, све враћа на почетна настојања да се простор бивше Југославије економски затре.
Пре три године Ноам Чомски је „ископао“ објашњење зашто се кренуло у НАТО-бомбардовање. Он цитира предговор Строба Талбота – који је у Стејт депратменту био „врло високо“ у време кад су се доносиле те важне одлуке – а за књигу његовог чиновника Џона Нориса. Талбот каже „да ако стварно желите да разумете како се мислило у врху Клинтонове администрације, то је књига коју морате прочитати. (Реч је о књизи Collision Course: NATO, Russia, and Kosovo). Он каже да прави разлог за рат нема никаве везе са Косовским Албанцима. То је било због тога што Србија није прихватала захтеване друштвене и економске реформе, што значи да је то било последње место Европе које се није подвргло неолибералном програму под вођством САД. Због тога је морала бити елиминисана. То је објашњење с највишег места.“
 |
| Ноам Чомски |
Овако је британски политички магазин „Њу Стејтсмен“ описао значај једног од најважнијих интелектуалаца у другој половини XX века. И то се неће схавтати као претеривање.
Чомски ће после написати и предговор за студију Едварда Хермана и Дејвида Петерсона „Политика геноцида“ о сребреничком случају. То је једна изузетна књига која је и у нашој вестренизованој јавности упорно држана у трећем плану. Али кад су увреде, око НАТО бомбрадовања и Косова постале још грозније, Чомски је био још одлучнији: „Ако је Косовска криза холокауст, онда је од 1945. било на хиљаде холокауста, полазећи рецимо од догађања у Палестини 1947. и 1948… Зашто појам ‘холокауст’ употребљавају људи које треба да називамо ревизионисти холокауста? То су људи који одбацују реалност холокауста. Зашто ти људи то сада употребљавају за оно што се дешава на Косову? Јасно, то се употребљава као оправдање за насиље Сједињених Држава – и то је све.“
- Употреба људских права
Трећи део ове књиге збирка је упечатљивих исказа Ноама Чомског о Косову.
„Косовска криза је показала ретко виђену страст и визионарска величање.“ Сам догађај је без икакве мере и везе с реалношћу приказиван као „прекретница у међународним односима“, почетак нове епохе у којој ће коначно бити „окончана нехуманост“, „нови хуманизам за нови миленијум“ и шта све не. Иза буке и беса била је опскурна баналност онога што је француски интелектуалац Жан Брикмон цинично називао „хуманитарни империјализам“ и што је у суштини „употреба људских права да би се продао рат“.
Чомски је показао да ту главни проблем Запада није било тек неодговорно политички блебетање Била Клинтона и Тонија Блера, него да је НАТО бомбардовање у „случају Косово“ било „невероватно важан догађај за америчке интелектуалце. Деведесете су биле вероватно најнижа тачка у интелектуалној историји Запада, не само у САД него и у Француској и Британији. То је изгледало као стрип који имитира сатиру о стаљинизму“.
Занимљиво је да се, на крају, све враћа на почетна настојања да се простор бивше Југославије економски затре.
Пре три године Ноам Чомски је „ископао“ објашњење зашто се кренуло у НАТО-бомбардовање. Он цитира предговор Строба Талбота – који је у Стејт депратменту био „врло високо“ у време кад су се доносиле те важне одлуке – а за књигу његовог чиновника Џона Нориса. Талбот каже „да ако стварно желите да разумете како се мислило у врху Клинтонове администрације, то је књига коју морате прочитати. (Реч је о књизи Collision Course: NATO, Russia, and Kosovo). Он каже да прави разлог за рат нема никаве везе са Косовским Албанцима. То је било због тога што Србија није прихватала захтеване друштвене и економске реформе, што значи да је то било последње место Европе које се није подвргло неолибералном програму под вођством САД. Због тога је морала бити елиминисана. То је објашњење с највишег места.“
Пише: Слободан Рељић
- НАПОМЕНА: Ово је део текста објављеног на порталу ИН4С, који у целости можете почитати кликом на ову везу: ОРИГИНАЛНИ ТЕКСТ⇗
Извор: ИН4С :: © 2014 - 2018 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.