Зашто се чини да је проблем КиМ компликован. Одговор је једноставан: због настојања тзв. међународне заједнице, оличене у ЕУ, да овај окупирани део Србије конституише као државу.
Без обзира на то што се не придржава норми међународног права, Унија је свесна да без сагласности саме Србије тај нелегални акт не може бити легализован. Стога је вршен стални притисак на Србију да прихвати да се решавање овог проблема пренесе са УН на ЕУ, што су овдашње власти и прихватиле. Овде се ЕУ послужила триком: наметнула је тезу Србији да њен пут ка Унији нема алтернативу. Када се у томе успело, онда се из тога извлачио (не)логичан закључак да пошто Србија тежи да постане њена чланица, нема ништа природније него да своју судбину, укључујући ту и КиМ, веже за Унију. То је имало за последицу две ствари: заобиђена је Резолуција 1244 СБ УН, а наметнут је Бриселски споразум којим се крши Устав. Све што се касније догађало представљало је логичан след догађаја.
Наша страна није знала како да приступи решавању једног тако важног питања. То поткрепљује изјава амбасадора САД Мајкла Полта на ТВ Б92 (1. 4. 2007) да нико од србијанских званичника није тражио враћање суверенитета Србије над покрајином и да Србија није понудила план реинтеграције Косова! Како то објаснити? Одговор лежи у једном документу Владе Србије из 2007. ( тачка 4) који се односи на везе Косова са Београдом: „Нема потребе, па самим тим ни оправдања да покрајина у пуној мери буде представљена у Скупштини и Влади Србије”!
Наведена изјава америчког амбасадора, као и Резолуција 1244 СБ УН представљају путоказ који треба следити. Као што је познато, ова резолуција између осталог предвиђа две важне ствари: признаје Србији суверенитет над покрајином и за њу предвиђа „суштинску аутономију”.
Деловање ЕУ је било синхронизовано, и терминолошки и суштински. Наша страна је некритички прихватила терминологију попут „дијалог на релацији Београд–Приштина”, „нормализација односа”, „дијалог на највишем нивоу”, итд. То је код домаће јавности стварало утисак да су у питању два међународноправна субјекта, односно две државе. Тако је прикривана суштина, а то је пренос свих атрибута државности на привремене КиМ институције, укључујући све законодавне и уставне надлежности, што је у супротности са Уставом.
Дијалог треба наставити у оквиру ЕУ, с тим да њена улога буде стварно посредничка без наметања Србији улоге стране која стално чини уступке. Уколико би ЕУ и даље наставила да се понаша као до сада, онда ништа друго не преостаје већ да се тај „дијалог” прекине и инсистира да се он пренесе тамо где му је место, тј. у УН. Код таквог приступа би имао смисао састанак на врху. Њему би требало да претходи детаљна стручна анализа која би садржала концепт „суштинске аутономије” покрајине и њеног положаја у економско-правном систему Србије, уз активно учешће КиМ Албанаца, Срба и других етничких заједница у скупштини и Влади Србије. На тај састанак би требало позвати и представнике свих верских заједница, али и представнике КиМ институција, као и угледне интелектуалце са КиМ. Косово јесте света српска земља, али у њој има места за све.
За косовске јунаке, Бој на Косову 1389. није био мит, већ борба за опстанак. Ако се мисли на ратове 1912–1918. и ослобађање КиМ од турске окупације, онда за мога оца Борисава (на слици први слева), носиоца четири висока одликовања, његовог брата близанца Бранислава (умро у Скопљу 1914. од тифуса), и његова два брата од стрица (на слици у средини) КиМ такође нису били мит.
Др Милисав Станковић
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.