...
УКРАТКО 1.Коме је сметао Јужни ток?
- Вашингтону.
2. Зашто?
- Да би спречио додатни утицај Русије у Европи.
3. Ко је био главна препрека за Јужни ток?
- Бугарска.
4.Под чијим притиском?
- Под притсиком Брисела, то јест Европске Уније, то јест Немачке, која је најснажнија у ЕУ.
5. Зашто би Немачкој сметало додатно обезбеђење Европе руским гасом?
-Зато што Немачка није самостална, него је под америчком окупацијом, па не сме да води себи корисну политику, што се види поводом рата на Украјини.
6. Шта је Русија учинила?
- Учинила је оно што је морала, обезбеђујући поуздану трасу за гас према Турској, која је, из својих интереса, окренула леђа Вашингтону, што је маштао о свом гасоводу „Набуко“, али му се план изјаловио. Одлука Путина и Гаспрома је последица руских припрема за велики рат вашингтонско – бриселске Империје против Москве. Ратне припреме за Русе подразумевају прекидање свих непоузданих и лако угрозивих „партнерестава“ у Европи и свету.
6. Да ли Србија треба да оптужује Русију за „издају“?
- Не. Србијанска власт треба да пита Вашингтон зашто спречава Европу да води самосталну политику према Русији, гурајући и нас у неонацистички НАТО који се спрема у крижарски поход против највеће православне земље на свету.
7. Мења ли се однос Русије према Србији?
- Србија је и даље најповлашћенија од свих европских земаља кад су економске везе с Москвом у питању; Русија и даље пружа подршку Србији у одбрани Косова и Метохије; Русија не одмаже, него помаже како и колико може.
8. Шта ми да радимо?
-Наравно, не смемо да заборавимо – ми смо у ситуацији сличној оној у којој смо били 1813. и 1814, када је Русија морала да се повуче са Балкана због Наполеоновог похода, и када су Турци поново окупирали Србију. Међутим, 1814. избила је Хаџи Проданова буна, а 1815. Други србски устанак. То јест, као и под Карађорђем 1804, Србија није чекала Русију да се бори за своју слободу: борила се сама, како је знала и умела, а Русија је касније прискакала у помоћ. То је највећа поука за данас.
УЗДАЊЕ У НЕМАЧКУ
У аналитици понекад није лоше мислити „простонародно“, то јест у складу са здравим разумом; рецимо, потписник ових редова је, још 11. јула 2014. у „Печату“, када се овде фантазирало о осовини Москва – Берлин – Париз (неки још фантазирају, „зарад опсењивања простоте“) објавио текст „Канцелар акт или Ко заиста влада Немачком“, у коме пише: „Прошле су године од када је бивши генерал немачке војне контраобавештајне службе, Герд Хелмут Комоза, код једног малог аустријског издавача објавио књигу „Немачка карта“. У књизи (коју нико у његовој отаџбини није смео да објави) налази се следећа тврдња: “Тајни међудржавни уговор потписан 21. маја 1949. од стране БНД-а добио је печат „строго поверљиво“. У њему су наведена основна ограничења која су победници наметнули суверенититу Савезне републике Немачке до 2099, о чему сада мало ко зна. Уз то, у документу су записана и ограничења која се тичу новина и средстава масовног информисања, која делују до 2099. Тајкође, златне резерве СР Немачке савезници држе код себе као својеврсни залог“.
Овај тајни уговор о окупацији назива се „Канцелар акт“, и сваки председник Немачке мора да га потпише пре него што преузме власт./…/
У „Ди Цајту“ појавио се 14. маја 2009. интервју са Егоном Баром, утицајним саветником Вилија Бранта и угледним политичким делатником. Једном приликом, када се Брант тек устоличио, Бар је дошао да председнику Западне Немачке донесе скицу позивног писма совјетском државнику Косигину, с којим је Брант желео да се сретне. Међутим,председник је Бару, у стању извесне растројености, испричао како му је један високи немачки чиновник донео на потпис писма тројици амбасадора – америчком, британском и француском, у коме је морао да потврди своју приврженост савезничком ултиматуму ( „Канцелар акту“ ) из 1949. Брант је био огорчен тим понижењем, али му је доносилац „вазалних“ писама рекао да су их, пре њега, потписали Конрад Аденауер, Лудвиг Ерхард, и Курт Георг Гизнигер, претходни председници СР Немачке. Тада је и Вили Брант попустио.Сам Брант је, јавно, сведочио да је Основни закон 1949. Немачкој био наметнут од стране америчких окупатора“.
Зато Немачка следи САД у русофобној политици, која штети немачким интересима. Русија је то сад видела, и научила; мислили су да ће Берлин моћи да самостално одлучује, али су се, наравно, преварили. То би била поука и за власти у Београду.
О БУГАРСКОЈ „РЕАЛНОЈ ПОЛИТИЦИ“
А када је руски аналитичар Правосудов објавио свој текст, у коме је оптужио Србе да окрећу леђа Русима, забележио сам ( не сумњајући у то да ће власти Србије, под притиском Вашингтон – Брисел, можда окренути леђа Русији, да би ишли евроунијатским путем без повратка ):“А ми осећамо и мислимо да смо браћа Русима, а не прагматични корисници њиховог покровитељства кад треба, и они који им окрећу леђа кад им, због спољашњих околности, не одговара такво савезништво.
Има неких других који раде другачије од Срба– кличу Русији кад је моћна, а окрећу јој леђа кад им не треба. Има таквих, брате Правосудове. А њих је Русија и у 19. и у 20. веку волела и тетошила, мада су јој стално забијали нож у леђа. Који су ти и такви? Ево шта пише митрополит Венијамин (Федченков) у својим сећањима на белу армију и генерала Врангела на Криму: “Као што је познато, Бугари су и тада били с Немцима. Једном сам у продавници срео Бугарина официра и рекао му са отвореним прекором:
- Како то ви, браћа Словени, које је Русија ослободила својом крвљу од турског јарма, сад војујете против нас?
- Ми смо – сасвим бестидно ми је на бугарском одговорио пуначки официр – реални политичари.
То јест – где ми је корисно, тамо и служим. Згадило ми се у души од такве бездушности и окорелости“ (И. А. Иљин, А.И.Куприн, митрополит Венијамин:Врангел, Бернар, Стари Бановци, Дунав, Београд,2013,стр.66)“
Аутор: Владимир Димитријевић
Остатак овог текста
прочитајте на сајту: Борба за веру
Припремиле:
КМ
Новине
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.