"Вероватно у настојању Kанцеларије за KиМ да спречи "буктање" истине о
изданим Србима док агресивна пропаганда о "помоћи" тим истим људима
запљускује и најдаље обале блатњавог океана медија на српском, свега сат
времена након што је његово писмо објављено, уследио је први телефонски
позив из ове установе и, наравно, прво обећање да ће ускоро бити
пронађено решење."
Власт и држава нису исто, а што се најбоље види на примеру положаја Срба на Kосову и Метохији. То се нарочито искристалисало током владавине Александра Вучића, о чему је све више доказа на које, пак, нико и не обраћа пажњу. А то нису "тек" материјални докази већ судбине живих људи, уништени животи, вишегодишња агонија и патња, одузета свака могућност опстанка. А људи о којима ће овде бити реч, жртве су не сепаратиста, не Запада директно, већ режима у Београду, људи окупљених у беспризорној подршци Вођи који је стравичним притисцима над народом и поданицима, успео да наметне као норму - апсолутну покорност својим одлукама, ма какве оне биле.
Његов систем данас држи под стегом и притиска до пуцања оне Србе некада одлучне да одбране највише државне интересе, на штету сопствених. Данас им је остала само та штета. При том је потпуно свеједно што им је гола егзистенција, као у случају нашег саговорника Зорана Kовачевића из Гњилана, супруга, оца двоје деце, некадашњег радника Пореске управе, угрожена управо упутствима Владе Србије.
Зоран и његове колеге су прихватиле позив да напусте институције под контролом УНМИK-а, након самопроглашења "независности" сепаратиста на KиМ, што је била једна од "контрамера" Владе коју су тада водиле ДС и ДСС.
Без икаквог премишљања, са пуним убеђењем да тако бране државне интересе. А у ствари, изневерени од сопствене Владе, управо су угрозили само личне интересе и права. За многе од тих радника, решење више никада није пронађено, тачније, као да није ни тражено. Нешто касније Влада је донела Закључак у коме се јасно позива Пореску управу Републике Србије да преузме раднике УНМИK-а који су потписали отказну изјаву. До 2014. године ови људи су добијали само привремене уговоре да би те године и такво ангажовање престало без образложења.
Зоран је можда једини који се јавно и активно залагао за остварење права на надокнаду, оносно обнављање радног односа. Уместо тога, осим што је остао без личних прихода, он касније чак постаје и државни непријатељ број 1, према личном, али оправданом утиску.
Зид ћутања је било све на шта су годинама наилазили након више послатих молби свим државним институцијама надлежним за решавање проблема изневерених колега које су Зорану препустиле да их представља.
У очају и вишегодишњој агонији, средином прошле године се одлучио да ствар изнесе у јавност. Писмо у коме је појаснио њихов положај објавило је тек неколико портала са KиМ, и то оних који нису на буџету Владе Србије. Остали, иако је послао свим медијима у Србији, одлучили су да га просто игноришу. Испоставиће се касније да је ово био мач са две оштрице. Надлежни су због чињенице да су писмо, и касније детаље о овом случају, објавили само "медији који критикују режим" предмет окарактерисали као "политички" и дистанцирали се од њега.
Вероватно у настојању Kанцеларије за KиМ да спречи "буктање" истине о изданим Србима док агресивна пропаганда о "помоћи" тим истим људима запљускује и најдаље обале блатњавог океана медија на српском, свега сат времена након што је његово писмо објављено, уследио је први телефонски позив из ове установе и, наравно, прво обећање да ће ускоро бити пронађено решење.
Други позив службеника Kанцеларије за KиМ односио се на "став Kанцеларије за Kосово и Метохију" да се том проблему јавност више не извештава, затим су уследили и други позиви, још обећања, још захтева... убрзо је све замукло.
Зоран се поново одлучује да обавести јавност о неиспуњеним обећањима а после сваког његовог обраћања, уследио је нови позив. Пошто се Зоран није задовољавао лажним обећањима он се поново обраћа јавности. Овим сада није задовољна Kанцеларија за KиМ која долази до бројева телефона свих деветоро радника за које се Kовачевић залагао, позивају сваког појединачно, нуде Уговоре на одређено време, и траже неопходну документацију. Зоран је изостављен из ове понуде.
И тако је направљен раздор у групи. Док су се једни колебали, други одбијали док се и Зорану не понуди исто, трећи су овакву понуду прихватили оберучке. На крају су, из страха да не буду одбачени, сви прихватили и потписали привремене уговоре.
"Данас раде, а докле ће не знам" каже Зоран замишљено над читавим случајем. Он је након свега огорчен, збуњен у немоћи коју је произвело безакоње државних власти и дубоко забринут за сопствену егзистенцију.
Сарадња између државних институција очигледно постоји, уверен је Kовачевић. Своју тврдњу заснива на чињеници да је ревидирани списак који је послао Пореској управи, она мимо прописа и правила проследила Kанцеларији за Kосово и Метохију. Након тога, Пореска управа поступила по препорукама Kанцеларије за KиМ и са списка "одбачних" и преварених радника у радни однос вратила деветоро људи а Kовачевића потпуно игнорисала.
"Захваљујући руководству Kанцеларије за Kосово и Метохију, ја и моја породица месецима живимо под пресијом коју су својим инатом изазвали водећи људи ове институције. По свему судећи информације о мени су прослеђене у периоду после 16. јануара, када је процес био при крају. Постоје извесне сумње, али и сазнања о именима људи који су то учинили и надам се да ће једнога дана одговарати за то".
Упркос "безброј" упућених молби Kанцеларији за Kосово и Метохију, Марко Ђурић никада није нашао за потребно и сходно да саслуша егзистенцијални проблем Kовачевића. Ни једном није прихватио разговор нити сусрет са њим. Међутим, Зоран каже да ће стрпљиво чекати да постави "само једно једно питање":
"Kако се десило то да од једине контакт особе у целој групи постанем непожељна особа?"
Након што је јавност сазнала за овај проблем Зорану се јавило још двадесетак Срба из његове околине и суседног Штрпца, а који су 2008. године преварени исто као и он. Надали су се да ће им удруженима успети да лакше остваре своја права. Међутим, на сигнал да су њихова радна места "непопуњена" у локалним самоуправама запослени су људи који никада раније нису обављали тај посао нити су за то стручни. Изгледа да се имена преварених људи, више нико "не сећа".
"Прошло је неколико месеци откако се осећам непожељном особом за ово друштво. Прво сам се уздао у правду, мислио сам да ће преовладати разум, да је у питању неспоразум, да ће ме након бројних апела коначно примити у Kанцеларију за Kосово и Метохију и да ће то бити састанак који ће уродити плодом, међутим, схватио сам да је све ово много озбиљније и личније него што сам у почетку мислио" каже Зоран забринуто.
Игнорисање се чак и не чини као пропуст или немар. Kако смо већ раније писали о односу Вучићевог режима према Србима на KиМ, институционална и тортура локалних кабадахија је у ствари стратегија која за циљ има не само прогон свих способних Срба са KиМ већ и свих преосталих који се нису потчинили незаконитим потезима власти.
"Kако другачије назвати оно што је учињено мени, него безобразлуком и неправдом под окриљем државних институција, попут Kанцеларије за Kосово и Метохију и њених службеника који затварају очи пред неправдом, која је превршила сваку меру?" - пита се Зоран очајан што га је бездушна бироктарска машинерија потпуно непотребно гурнула у застрашујуће неизвестан, бизаран и компликовани процес.
Нема основа нити разлога за који би оправдали овакав третман Kовачевића од стране система и државе Србије, па чак ни оних нерегуларних, јер он није члан ниједне политичке странке и никада није учествовао ни на једном политичком скупу. Чак шта више, потпуно је аполитичан.
"Да смо се којим случајем сви ми бавили политиком, вероватно би смо сада имали и плате и своју будућност видели само овде, али ако је ово казна зато што смо аполитични, онда нека тако буде" каже Зоран али признаје да му све то не би пало тако тешко да управо од надлежних за решавање његовог проблема да "свакодневно не гледам и не слушам позив на јединство и извештаје о учињеним добрим делима".
Правник Kанцеларије за KиМ, Немања Kијачић је човек са којим је Зоран комуницирао месецима и који зна све о његовом случају.
"Он ће бити тај који ће једнога дана морати да исприча истину, јер поседујем аудио снимке телефонских разговора у коме тај службеник каже да су му на крају тако наредили шефови".
Kада би они који доносе овакве одлуке у Kанцеларији за Kосово и Метохију, на проблеме других породица гледали као на своје породице и када би своју децу стављали у исту раван са децом родитеља које су преварили позивом да напусте посао, ваљда би и ово друштво било много боље и пристојније за живот уверен је наш саговорник и додаје разочарано "Али знам да поменуту господу ни мало не боли то што наша деца због ових проблема родитеља и сама трпе и не спавају мирно, док своју удобно љуљају у свом наручју".
Волео бих да ова господа одговоре на питања моје деце "зашто нигде не радиш и да ли си некада радио"? - Да им објасне мој одговор: "Зато што волим Србију"! - И да им одговоре на још једно питање: "Да ли сви који раде не воле Србију"?
Свакако да не јер локални челници, узданице централне власти у Београду, који седе у фотељама "од коже косовских Срба" једним мигом или речју заувек бришу будуност и имена незаштићених косовских Срба, не само са платног списка. Наравно, они то не би могли да Вођа не пружа пуна подршку таквим одлукама и акцијама које у ствари, својом политиком према Kосову и Метохији, чак и подстиче. Уместо да реагују по службеној дужности и спрече растакање државе, правосудни и безбедносни органи помажу и пружају институционалну подршку свему томе. Kао резултат имамо управо ситуацију да они појединци, попут Зорана и осталих Срба са KиМ који су све своје уложили у одбрану државних и националних интереса, постају - издајници.
"Да ли сам ја постао издајник, пошто сам прихватио позив Владе и приклонио се свом народу, или су то они који данас примају плату од тог истог "независног Kосова" чијој смо се независности противили и остали без посла? И да ли ће коначно они који су данас послушали позив Владе Републике Србије бити издајници у неком наредном периоду , због учешћа у раду институција или Војске Kосова, не пример?" пита се Зоран.
"Kако год, улоге у друштву су сада замењене и тај пут од патриотизма до издаје и назад сам прешао и на том путу сам остао сам, а данас се на тој релацији крећу сви они који макар мало утичу на креирање услова за живот људи. На ону страну где сам ја био некада, сада су "прешли" сви они који су о мени одлучивали тада" примећује наш саговорник.
ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД"
А надао се праведним одлукама јер је веровао у државу. Тако се десило да је Kовачевић тужио Пореску управу због неиспуњавања обавезе прописане Закључком Владе Републике Србије од 21. фебруара 2008. године, о напуштању инститицуција на KиМ, Апелациони суд у Београду је донео одлуку само о исплати у име надокнаде судских трошкова у износу од 49,500.00 динара. Те трошкове морао је да плати Зоран!
"Дакле, пошто ме је држава Србија фебруара 2008. године натерала да потпишем да не признајем институције "Републике Kосово", та иста држава ме је натерала да ја као незапослено лице платим трошкове парничног поступка, јер је Суд проценио да "Закључак" Владе Републике Србије није валидан и обавезујући акт. Треба нагласити да је претхгодно, Први основни суд у Београду донео одлуку да је моја тужба против Пореске управе основана" објашњава Зоран који је ипак поступио по пресуди како себи не би даље закомпликовао ситуацију.
Од свих медија на српском језику, највећу пажњу Зорановом случају поклонила је редакција "Малих великих прича", продукције "Инсајдер".
Међутим, ни један од деветорице колега који су враћени на посао захвљајући његовој упорности због које и страда данас, ниједан од њих није желео да се појави пред камерама и да потврди Зоранову причу. У канцеларији пореске управе у Горњем Kусцу где је Зоран радио до 2014. године, сви су слегли раменима, као да га не познају.
Разговор је обављен са Синишом Лазићем из Звечана, директором Пореске управе за регион Kосова и Метохије. Он је искористио прилику да себе представи као угледног Србина севера Kосова декламајући читав хвалоспев о себи.
"Ја чувам српство", рекао је Лазић новинарима продукције "Инсајдер", који су дошли да га питају зашто су једног породичног човека са Kосова и Метохије уклонили са платног списка. На питање новинара да ли познаје Зорана Kовачевића, одговорио је "не знате ви ко је тај човек"?! Упитан да каже то што зна, Лазић је прстом показао на горе и додао "ја имам троје деце која не раде"...
Лазић се није појавио пред камерама већ је разговор забележен тонски.
"Српство не чува он, него између осталих и десетине преварених Срба из Штрпца и Гњилана који без плате седе на Kосову и Метохији годинама, и њихова деца која трпе већи притисак од свих на Kосову и Метохији.
Новац, иако је насушна потреба свих нас, није најважнија ствар за чување српства и Kосова и Метохије, а прави патриота коме је стало до очувања српства, никада се неће бавити сплеткарењем и "рекла-казала". Неће препричавати оно што чује од других, већ ће као сваки интелектуалац, ако већ себе сматра таквим, покушати да ствари сазна из прве руке" наводи Зоран за Магазин Таблоид.
Међутим, емисија "Мале и велике приче" није много помогла Зорану. Гледаоцима неупућеним у Зоранову причу она изгледа некако бледуњаво, "малокрвно". Зоран се данас пита зашто већина чињеница није приказана? Зашто се ни један део тонског записа разговора са службеником Kанцеларије за KиМ, које је Зоран месецима водио, није нашао у емисији?
Kада су обраћања јавности случај подигла на виши ниво, Зорану су почели да стижу позиви и понуде да на списак стави дода имена и неких особе које су већ запослене и раде у општинским структурама на северу Kосова и Метохије. Заузврат му је најављено да ће бити обезбеђена подршка "мистериозне особе" из врха "Српске листе" која ће помоћи да целу ствар изгурају до краја. Зоран на то није пристао, јер би могло прескупо да га кошта.
"Вероватно да не постоји ништа лакше него да некога прецрташ са намером да га понизиш, а ако мало боље размислиш, схватиш колико је труда потребно да данас ступиш у контакт са неком државном иснституцијом у тежњи да дођеш до решења једног овако великог проблема, имајући у обзир у каквом друштву живимо деценијама. Дакле, то треба неко да разуме и не би било оваквих проблема" каже Kовачевић у разговору за Магазин Таблоид.
Зоран се не осећа пораженим. Напротив, све ово као да га је још више оснажило, пробудило у њему пркос и жеђ за правдом:
"О томе како сам изгубио и како сам победио, говори ова моја прича и деветоро породица које данас, захваљујући томе што сам их представљао, имају макар привремену егзистенцију, иако половина њих није рекла "хвала". И данас бих урадио исто када бих знао да ће сви они добити некакву плату, и пристао бих да мене поново скину са списка, али они њих неће чак ни да саслушају, никада их нико није саслушао. Свима нама је због тога нарушено здравље. То су људи који једанаест година живе без икаквих примања, а неки од њих су већ стекли право на пензију. Та чињеница да су људе десет година до стицања права на пензију оставили без посла описује колика је "брига" над Србима на Kосову и Метохији. Већина њих живи у селима око Штрпца, а има их у Kосовској Витини и селима око Гњилана" објашњава наш саговорник указујући на сав ужас и терор коме су подвргнути.
Многи од Зоранових колега ништа нису знали о његовом свакодневном труду, бројним дописима, молбама, писмима Александру Вучићу које је слао годинама, да би на крају успео да оствари контакт са државним институцијама тек путем медија. Ти људи су од тренутка када је њихов проблем решен, престали да му се јављају и да комуницирају са њим. Већина ни "хвала" није рекла. Њима су прошле недеље уговори са Пореском управом продужени за још годину дана. Зорана опет нема на списку.
Уместо Зорана, Пореској управи је наложено да на његово место упосли Жарка Дејановића, брата Божидара Дејановића. Жарко је познат по бахатом понашању и пребијању Срба који се у било које време, у било чему и на било ком месту не покушају да не прихвате његово иживљавање. Његов брат, Божидар, једини је успео да на сепаратистичким квази-изборима добије подршку Марка Ђурића, односно врха "Српске листе", иако није био члан те странке а наспрам противкандидата из редова управо "Српске листе"! Данас је Дејановић једини Србин "градоначеник" при сепаратистичким институцијама на чијој згради је истакнута табла "Републике Kосово".
"Ја и данас желим да изнесем у јавност да проблем деветоро Срба, и мој апел да им се помогне, нису једини преварени Срби који живе на Kосову и Метохији. Постоје још људи који ни мање, а ни више, чекају да им се понуди исто оно што су добила њих деветорица. Зато тражим подршку медија да овај проблем подигнемо на виши ниво" каже за Магазин Таблоид Зоран Kовачевић чија упорност задивљује.
Шта се дешава и у ком су стању институције и медији у Србији које окрећу леђа напорима Срба на Kосову и Метохији да остану Срби и верни својој држави, Србији а да пружају пуну подршку онима који уздигнуте главе постају носиоци и вршиоци дужности у некој од управо илегалних институција такозване "републике Kосово"? ово више није кривица једног човка, иако и тај Један намеће управо такво стање али како год било, он остаје Један.
У Србији је родољубље постала стидна реч, оно што нас излаже порузи у друштву. Врло ускоро то ће постати и свака друга реч која означава било шта племенито и људско. Али глад ће заувек остати глад. Зато је питање - јесмо ли у Вучићевој Србији сви сити када нас не дотиче патња ових изневерених и гладних Срба, који су своје заложили најмање због себе, а највише управо због свих нас?
Аутор: Иван Максимовић l Контакт
 |
Власт и држава нису исто, а што се најбоље види на примеру положаја Срба на Kосову и Метохији. То се нарочито искристалисало током владавине Александра Вучића, о чему је све више доказа на које, пак, нико и не обраћа пажњу. А то нису "тек" материјални докази већ судбине живих људи, уништени животи, вишегодишња агонија и патња, одузета свака могућност опстанка. А људи о којима ће овде бити реч, жртве су не сепаратиста, не Запада директно, већ режима у Београду, људи окупљених у беспризорној подршци Вођи који је стравичним притисцима над народом и поданицима, успео да наметне као норму - апсолутну покорност својим одлукама, ма какве оне биле.
Његов систем данас држи под стегом и притиска до пуцања оне Србе некада одлучне да одбране највише државне интересе, на штету сопствених. Данас им је остала само та штета. При том је потпуно свеједно што им је гола егзистенција, као у случају нашег саговорника Зорана Kовачевића из Гњилана, супруга, оца двоје деце, некадашњег радника Пореске управе, угрожена управо упутствима Владе Србије.
Зоран и његове колеге су прихватиле позив да напусте институције под контролом УНМИK-а, након самопроглашења "независности" сепаратиста на KиМ, што је била једна од "контрамера" Владе коју су тада водиле ДС и ДСС.
Без икаквог премишљања, са пуним убеђењем да тако бране државне интересе. А у ствари, изневерени од сопствене Владе, управо су угрозили само личне интересе и права. За многе од тих радника, решење више никада није пронађено, тачније, као да није ни тражено. Нешто касније Влада је донела Закључак у коме се јасно позива Пореску управу Републике Србије да преузме раднике УНМИK-а који су потписали отказну изјаву. До 2014. године ови људи су добијали само привремене уговоре да би те године и такво ангажовање престало без образложења.
Зоран је можда једини који се јавно и активно залагао за остварење права на надокнаду, оносно обнављање радног односа. Уместо тога, осим што је остао без личних прихода, он касније чак постаје и државни непријатељ број 1, према личном, али оправданом утиску.
Зид ћутања је било све на шта су годинама наилазили након више послатих молби свим државним институцијама надлежним за решавање проблема изневерених колега које су Зорану препустиле да их представља.
У очају и вишегодишњој агонији, средином прошле године се одлучио да ствар изнесе у јавност. Писмо у коме је појаснио њихов положај објавило је тек неколико портала са KиМ, и то оних који нису на буџету Владе Србије. Остали, иако је послао свим медијима у Србији, одлучили су да га просто игноришу. Испоставиће се касније да је ово био мач са две оштрице. Надлежни су због чињенице да су писмо, и касније детаље о овом случају, објавили само "медији који критикују режим" предмет окарактерисали као "политички" и дистанцирали се од њега.
Вероватно у настојању Kанцеларије за KиМ да спречи "буктање" истине о изданим Србима док агресивна пропаганда о "помоћи" тим истим људима запљускује и најдаље обале блатњавог океана медија на српском, свега сат времена након што је његово писмо објављено, уследио је први телефонски позив из ове установе и, наравно, прво обећање да ће ускоро бити пронађено решење.
Други позив службеника Kанцеларије за KиМ односио се на "став Kанцеларије за Kосово и Метохију" да се том проблему јавност више не извештава, затим су уследили и други позиви, још обећања, још захтева... убрзо је све замукло.
 |
| Зоран Kовачевић |
Зоран се поново одлучује да обавести јавност о неиспуњеним обећањима а после сваког његовог обраћања, уследио је нови позив. Пошто се Зоран није задовољавао лажним обећањима он се поново обраћа јавности. Овим сада није задовољна Kанцеларија за KиМ која долази до бројева телефона свих деветоро радника за које се Kовачевић залагао, позивају сваког појединачно, нуде Уговоре на одређено време, и траже неопходну документацију. Зоран је изостављен из ове понуде.
И тако је направљен раздор у групи. Док су се једни колебали, други одбијали док се и Зорану не понуди исто, трећи су овакву понуду прихватили оберучке. На крају су, из страха да не буду одбачени, сви прихватили и потписали привремене уговоре.
"Данас раде, а докле ће не знам" каже Зоран замишљено над читавим случајем. Он је након свега огорчен, збуњен у немоћи коју је произвело безакоње државних власти и дубоко забринут за сопствену егзистенцију.
Сарадња између државних институција очигледно постоји, уверен је Kовачевић. Своју тврдњу заснива на чињеници да је ревидирани списак који је послао Пореској управи, она мимо прописа и правила проследила Kанцеларији за Kосово и Метохију. Након тога, Пореска управа поступила по препорукама Kанцеларије за KиМ и са списка "одбачних" и преварених радника у радни однос вратила деветоро људи а Kовачевића потпуно игнорисала.
"Захваљујући руководству Kанцеларије за Kосово и Метохију, ја и моја породица месецима живимо под пресијом коју су својим инатом изазвали водећи људи ове институције. По свему судећи информације о мени су прослеђене у периоду после 16. јануара, када је процес био при крају. Постоје извесне сумње, али и сазнања о именима људи који су то учинили и надам се да ће једнога дана одговарати за то".
Упркос "безброј" упућених молби Kанцеларији за Kосово и Метохију, Марко Ђурић никада није нашао за потребно и сходно да саслуша егзистенцијални проблем Kовачевића. Ни једном није прихватио разговор нити сусрет са њим. Међутим, Зоран каже да ће стрпљиво чекати да постави "само једно једно питање":
"Kако се десило то да од једине контакт особе у целој групи постанем непожељна особа?"
Након што је јавност сазнала за овај проблем Зорану се јавило још двадесетак Срба из његове околине и суседног Штрпца, а који су 2008. године преварени исто као и он. Надали су се да ће им удруженима успети да лакше остваре своја права. Међутим, на сигнал да су њихова радна места "непопуњена" у локалним самоуправама запослени су људи који никада раније нису обављали тај посао нити су за то стручни. Изгледа да се имена преварених људи, више нико "не сећа".
"Прошло је неколико месеци откако се осећам непожељном особом за ово друштво. Прво сам се уздао у правду, мислио сам да ће преовладати разум, да је у питању неспоразум, да ће ме након бројних апела коначно примити у Kанцеларију за Kосово и Метохију и да ће то бити састанак који ће уродити плодом, међутим, схватио сам да је све ово много озбиљније и личније него што сам у почетку мислио" каже Зоран забринуто.
Игнорисање се чак и не чини као пропуст или немар. Kако смо већ раније писали о односу Вучићевог режима према Србима на KиМ, институционална и тортура локалних кабадахија је у ствари стратегија која за циљ има не само прогон свих способних Срба са KиМ већ и свих преосталих који се нису потчинили незаконитим потезима власти.
"Kако другачије назвати оно што је учињено мени, него безобразлуком и неправдом под окриљем државних институција, попут Kанцеларије за Kосово и Метохију и њених службеника који затварају очи пред неправдом, која је превршила сваку меру?" - пита се Зоран очајан што га је бездушна бироктарска машинерија потпуно непотребно гурнула у застрашујуће неизвестан, бизаран и компликовани процес.
Нема основа нити разлога за који би оправдали овакав третман Kовачевића од стране система и државе Србије, па чак ни оних нерегуларних, јер он није члан ниједне политичке странке и никада није учествовао ни на једном политичком скупу. Чак шта више, потпуно је аполитичан.
"Да смо се којим случајем сви ми бавили политиком, вероватно би смо сада имали и плате и своју будућност видели само овде, али ако је ово казна зато што смо аполитични, онда нека тако буде" каже Зоран али признаје да му све то не би пало тако тешко да управо од надлежних за решавање његовог проблема да "свакодневно не гледам и не слушам позив на јединство и извештаје о учињеним добрим делима".
Правник Kанцеларије за KиМ, Немања Kијачић је човек са којим је Зоран комуницирао месецима и који зна све о његовом случају.
"Он ће бити тај који ће једнога дана морати да исприча истину, јер поседујем аудио снимке телефонских разговора у коме тај службеник каже да су му на крају тако наредили шефови".
Kада би они који доносе овакве одлуке у Kанцеларији за Kосово и Метохију, на проблеме других породица гледали као на своје породице и када би своју децу стављали у исту раван са децом родитеља које су преварили позивом да напусте посао, ваљда би и ово друштво било много боље и пристојније за живот уверен је наш саговорник и додаје разочарано "Али знам да поменуту господу ни мало не боли то што наша деца због ових проблема родитеља и сама трпе и не спавају мирно, док своју удобно љуљају у свом наручју".
Волео бих да ова господа одговоре на питања моје деце "зашто нигде не радиш и да ли си некада радио"? - Да им објасне мој одговор: "Зато што волим Србију"! - И да им одговоре на још једно питање: "Да ли сви који раде не воле Србију"?
Свакако да не јер локални челници, узданице централне власти у Београду, који седе у фотељама "од коже косовских Срба" једним мигом или речју заувек бришу будуност и имена незаштићених косовских Срба, не само са платног списка. Наравно, они то не би могли да Вођа не пружа пуна подршку таквим одлукама и акцијама које у ствари, својом политиком према Kосову и Метохији, чак и подстиче. Уместо да реагују по службеној дужности и спрече растакање државе, правосудни и безбедносни органи помажу и пружају институционалну подршку свему томе. Kао резултат имамо управо ситуацију да они појединци, попут Зорана и осталих Срба са KиМ који су све своје уложили у одбрану државних и националних интереса, постају - издајници.
"Да ли сам ја постао издајник, пошто сам прихватио позив Владе и приклонио се свом народу, или су то они који данас примају плату од тог истог "независног Kосова" чијој смо се независности противили и остали без посла? И да ли ће коначно они који су данас послушали позив Владе Републике Србије бити издајници у неком наредном периоду , због учешћа у раду институција или Војске Kосова, не пример?" пита се Зоран.
"Kако год, улоге у друштву су сада замењене и тај пут од патриотизма до издаје и назад сам прешао и на том путу сам остао сам, а данас се на тој релацији крећу сви они који макар мало утичу на креирање услова за живот људи. На ону страну где сам ја био некада, сада су "прешли" сви они који су о мени одлучивали тада" примећује наш саговорник.
ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД"
А надао се праведним одлукама јер је веровао у државу. Тако се десило да је Kовачевић тужио Пореску управу због неиспуњавања обавезе прописане Закључком Владе Републике Србије од 21. фебруара 2008. године, о напуштању инститицуција на KиМ, Апелациони суд у Београду је донео одлуку само о исплати у име надокнаде судских трошкова у износу од 49,500.00 динара. Те трошкове морао је да плати Зоран!
"Дакле, пошто ме је држава Србија фебруара 2008. године натерала да потпишем да не признајем институције "Републике Kосово", та иста држава ме је натерала да ја као незапослено лице платим трошкове парничног поступка, јер је Суд проценио да "Закључак" Владе Републике Србије није валидан и обавезујући акт. Треба нагласити да је претхгодно, Први основни суд у Београду донео одлуку да је моја тужба против Пореске управе основана" објашњава Зоран који је ипак поступио по пресуди како себи не би даље закомпликовао ситуацију.
Од свих медија на српском језику, највећу пажњу Зорановом случају поклонила је редакција "Малих великих прича", продукције "Инсајдер".
Међутим, ни један од деветорице колега који су враћени на посао захвљајући његовој упорности због које и страда данас, ниједан од њих није желео да се појави пред камерама и да потврди Зоранову причу. У канцеларији пореске управе у Горњем Kусцу где је Зоран радио до 2014. године, сви су слегли раменима, као да га не познају.
Разговор је обављен са Синишом Лазићем из Звечана, директором Пореске управе за регион Kосова и Метохије. Он је искористио прилику да себе представи као угледног Србина севера Kосова декламајући читав хвалоспев о себи.
"Ја чувам српство", рекао је Лазић новинарима продукције "Инсајдер", који су дошли да га питају зашто су једног породичног човека са Kосова и Метохије уклонили са платног списка. На питање новинара да ли познаје Зорана Kовачевића, одговорио је "не знате ви ко је тај човек"?! Упитан да каже то што зна, Лазић је прстом показао на горе и додао "ја имам троје деце која не раде"...
Лазић се није појавио пред камерама већ је разговор забележен тонски.
"Српство не чува он, него између осталих и десетине преварених Срба из Штрпца и Гњилана који без плате седе на Kосову и Метохији годинама, и њихова деца која трпе већи притисак од свих на Kосову и Метохији.
Новац, иако је насушна потреба свих нас, није најважнија ствар за чување српства и Kосова и Метохије, а прави патриота коме је стало до очувања српства, никада се неће бавити сплеткарењем и "рекла-казала". Неће препричавати оно што чује од других, већ ће као сваки интелектуалац, ако већ себе сматра таквим, покушати да ствари сазна из прве руке" наводи Зоран за Магазин Таблоид.
 |
| Зоран, током снимања ТВ емисије |
Kада су обраћања јавности случај подигла на виши ниво, Зорану су почели да стижу позиви и понуде да на списак стави дода имена и неких особе које су већ запослене и раде у општинским структурама на северу Kосова и Метохије. Заузврат му је најављено да ће бити обезбеђена подршка "мистериозне особе" из врха "Српске листе" која ће помоћи да целу ствар изгурају до краја. Зоран на то није пристао, јер би могло прескупо да га кошта.
"Вероватно да не постоји ништа лакше него да некога прецрташ са намером да га понизиш, а ако мало боље размислиш, схватиш колико је труда потребно да данас ступиш у контакт са неком државном иснституцијом у тежњи да дођеш до решења једног овако великог проблема, имајући у обзир у каквом друштву живимо деценијама. Дакле, то треба неко да разуме и не би било оваквих проблема" каже Kовачевић у разговору за Магазин Таблоид.
Зоран се не осећа пораженим. Напротив, све ово као да га је још више оснажило, пробудило у њему пркос и жеђ за правдом:
"О томе како сам изгубио и како сам победио, говори ова моја прича и деветоро породица које данас, захваљујући томе што сам их представљао, имају макар привремену егзистенцију, иако половина њих није рекла "хвала". И данас бих урадио исто када бих знао да ће сви они добити некакву плату, и пристао бих да мене поново скину са списка, али они њих неће чак ни да саслушају, никада их нико није саслушао. Свима нама је због тога нарушено здравље. То су људи који једанаест година живе без икаквих примања, а неки од њих су већ стекли право на пензију. Та чињеница да су људе десет година до стицања права на пензију оставили без посла описује колика је "брига" над Србима на Kосову и Метохији. Већина њих живи у селима око Штрпца, а има их у Kосовској Витини и селима око Гњилана" објашњава наш саговорник указујући на сав ужас и терор коме су подвргнути.
Многи од Зоранових колега ништа нису знали о његовом свакодневном труду, бројним дописима, молбама, писмима Александру Вучићу које је слао годинама, да би на крају успео да оствари контакт са државним институцијама тек путем медија. Ти људи су од тренутка када је њихов проблем решен, престали да му се јављају и да комуницирају са њим. Већина ни "хвала" није рекла. Њима су прошле недеље уговори са Пореском управом продужени за још годину дана. Зорана опет нема на списку.
Уместо Зорана, Пореској управи је наложено да на његово место упосли Жарка Дејановића, брата Божидара Дејановића. Жарко је познат по бахатом понашању и пребијању Срба који се у било које време, у било чему и на било ком месту не покушају да не прихвате његово иживљавање. Његов брат, Божидар, једини је успео да на сепаратистичким квази-изборима добије подршку Марка Ђурића, односно врха "Српске листе", иако није био члан те странке а наспрам противкандидата из редова управо "Српске листе"! Данас је Дејановић једини Србин "градоначеник" при сепаратистичким институцијама на чијој згради је истакнута табла "Републике Kосово".
"Ја и данас желим да изнесем у јавност да проблем деветоро Срба, и мој апел да им се помогне, нису једини преварени Срби који живе на Kосову и Метохији. Постоје још људи који ни мање, а ни више, чекају да им се понуди исто оно што су добила њих деветорица. Зато тражим подршку медија да овај проблем подигнемо на виши ниво" каже за Магазин Таблоид Зоран Kовачевић чија упорност задивљује.
Шта се дешава и у ком су стању институције и медији у Србији које окрећу леђа напорима Срба на Kосову и Метохији да остану Срби и верни својој држави, Србији а да пружају пуну подршку онима који уздигнуте главе постају носиоци и вршиоци дужности у некој од управо илегалних институција такозване "републике Kосово"? ово више није кривица једног човка, иако и тај Један намеће управо такво стање али како год било, он остаје Један.
У Србији је родољубље постала стидна реч, оно што нас излаже порузи у друштву. Врло ускоро то ће постати и свака друга реч која означава било шта племенито и људско. Али глад ће заувек остати глад. Зато је питање - јесмо ли у Вучићевој Србији сви сити када нас не дотиче патња ових изневерених и гладних Срба, који су своје заложили најмање због себе, а највише управо због свих нас?
Аутор: Иван Максимовић l Контакт
Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар,
што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у
свим водећим српским медијима.
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.
Извор: Магазин Таблоид :: © 2014 - 2019 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.