Вести:
Приказивање постова са ознаком Косово и Метохија. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Косово и Метохија. Прикажи све постове

среда, 12. август 2020.

Драган Тонић, заборављена жртва шиптарског терора наших дана

Драган Тонић из Скуланева код Липљана, један је од српских страдалника са Косова и Метохије о чијој се несрећи до данас није говорило.

Драган Тонић из Скуланева код Липљана, један је од српских страдалника са Косова и Метохије о чијој се несрећи до данас није говорило.
Драган Тонић, заборављена жртва шиптарског терора нашег доба / Фото: КМ новине
 
Пише: Иван Максимовић




ВАЖНА НАПОМЕНА: БЕЗ ИЗРИЧИТЕ САГЛАСНОСТИ АУТОРА НИЈЕ ДОЗВОЉЕНО УНОСИТИ БИЛО КАКВЕ ИЗМЕНЕ У ТЕКСТ, ИЗБАЦИВАЊЕ БИЛО КОГ ДЕЛА ТЕКСТА КАО НИ СЕЛЕКТИВНА ИЛИ ПОТПУНА УПОТРЕБА ЧИЊЕНИЦА НАВЕДЕНИХ У ТЕКСТУ У НАУЧНЕ, ПОЛИТИЧКЕ, УМЕТНИЧКЕ НИТИ БИЛО КОЈЕ ДРУГЕ СВРХЕ. ЗАХТЕВЕ ИЛИ ПИТАЊА СЛАТИ НА И-МЕЈЛ АДРЕСУ: redakcija@kmnovine.com

 

Околност да се његово убиство догодило готово у исто време када и масакр над децом из Гораждевца, учинила је да он падне у заборав. Ово је први пут, од 2003. године, да се о њему говори или пише.

Скуланево је смештено у средишњем делу простране равнице која се протеже од Грачаница на истоку, до подножја планине Голеш на западу. Ово село са око 350 житеља у то време, своје корене вуче још из 13 века а могуће је и раније, са њима и страдање које га није мимоилазило.
Река Ситница, на којој се злочин догодио, протиче на око 200 метара даље од овог села.

Прве године након окупације Косова и Метохије биле су време ужасног терора и недвосмисленог геноцида који је над Србима, и свим осталим неалбанцима, вршен у присуству НАТО снага, такозваних "миротвораца" који су били све осим тога. Кратки предах од злочина и непрестаних напада уследио је 2002. године која пролази релативно мирно, да би се насиље интензивирало с пролећа наредне, 2003. године када је дошло је до низа шиптарских злочина у којима су подједнако брутално убијана деца, одрасли, старци... 

Како год звучало, велики део жртава пао је из српске наивности која је одлика пре свега доброћудних, незлобивих људи. Верујући да се Шиптари неће иживљавати и вршити злочине над оним Србима који нису чинили злочине, како су Шиптари у јаности и сами често тврдили, локално становништво је у својим срединама живело “нормално”. Треба додати да су Шиптари учествовање Срба у рату који су изазвали, сматрали врстом злочина против њих иако је он био наметнут и
представљао потребу да се одбране држава и народ од терориста. Тај став задржали су доданас. Са друге стране, активности терориста, Шиптари сматрају оправданим а самим тим и жртве које су нанете Србима, најчешће цивилима који нису били устању да се одбране.

Углавном, тада се још увек није излазило ван енклава-логора.
То се чак и данас ретко дешава без јаког разлога. Унутар њих се живот наизглед одвијао безмало као и до тада.  Спољашну разлику у односу на нормаланост, која ипак није била мала, у то време показивале су импровизоване ограде од бодљикаве жице или су се код већих, где ограђивање није било изводљиво ни сврсисходно, на прилазима налазиле зауставне тачке на којима је КФОР тобож контролисао ко улази и излази из њих. Унутар тог простора људи су се кретали, одлазили у продавнице, састајали се на спортским теренима и игралиштима или одлазили на пецање како је то често чинио и Драган Тонић водећи живот уобичајен за Србина тог доба и места.

Надајући се да “све ово мора да прође” и да свећа која никоме неће моћи да гори до зоре, ипак неће тако дуго горети, Драган је себи припремао услове за бољи живот. На свом парчету земље, тик уз кућу која је по архитектури садржала одлике оних на које су Срби били ограничени у турско доба, ниске и скромне, а касније се на њих и сасвим навикли, никла је нова. Градило се скромним средствима, опет у духу времена у коме се живело, на спрат са више соба него што је реално потребно, рачунајући на госте који ће долазити али и на проширење породице, коју је сигурно и Драган планирао.

Породична кућа Драгана Тонића у Скуланеву. Са леве стране старије, нешто даље нова у којој је планирао свој живот и опремио неке од соба. Данас ту нико не живи па и капија већ полако тоне у коров. / Фото: КМ новине

Летњи августовски дани протицали су мирно али уз већ уобичајено повећани опрез, све до вечери када се српско становништво на Косову и Метохији сабирало у својим кућама, не ретко и сеоским продавницама надајући се неким добрим или охрабрујућим вестима или да би разговором и шалом разбили тежину свих мука које су их притискале. Увек заузимајући положај тако да су у сваком тренутку могли да се баце у заклон уколико би до напада дошло.

Посматрачу са стране изгледало би да Срби воле да се опијају али ми који смо ту живели, знали смо да је све то само повратна реакција на притисак и тескобу у коју смо гурнути и да је то био наш начин да се са њом изборимо јер смо махом били препуштени себи.

Тек пред ноћ осетила би се сва језа српске свакодневнице. Често се догађало да неки од тих дана потврди да осећај страха није безразложан. Овај дан, 11. август 2003. године, је био један од њих.

Као што је то често радио и тог дана, ни по чему не слутећи да ће се кобно завршити по њега, Драган је спаковао своју опрему за пецање и кренуо на реку на којој је налазио сваки пут налазио свој мир и спокој. Тог дана пронашао је своју смрт. Али не обичну, природну ни ону из несрећног случаја, био је то дан када је Драган Тонић страдањем утиснуо и свој печат у небеску књигу Христових мученика, косовскометохијских Срба страдалих јер су право веровали а српски говорили.

Вероватно никада нећемо сазнати детаље о његовој голготи и мучеништву које је поднео али се по повредама на њему доста тога могло утврдити.

Након крвничког пребијања, “тупим предметима” како је за медије штуро изјављено , Шиптари су му из непосредне близине пуцали у уста. Рана је била прострелна, метак је прошао кроз врат и изашао на потиљак. Драган је остао да лежи на том месту.

Са тешким повредама на телу, Тонића су пронашли српски чобани око 20.00 часова увече. Лежао је на обали Ситнице у локви крви, дајући минималне знаке живота.

За прозадпане медије у Србији злочин над Драганом извршили су “непознати нападачи”. Касније је ипак утвђено да су га напала двојица Шиптара. Тело је пронађено на путу који одатле води у суседно село Главница које се налази на супротној страни реке а насељено је готово искључиво Шиптарима.

Одмах је пребачен у болницу удаљену око 50 километара у Косовској Митровици где је установљено је да се ради о повредама лица, меких ткива и великих крвних судова. Док се и даље налазио у коми, подвргнутје операцији која је трајала осам сати.

Стање се није поправљало па је 13. августа пребачен у Клиничко болнички центар у Београду. Тог дана догодиће се масакр на Бистрици код Гораждевца у коме су убијена два дечака а рањено више деце док су се купала на тој реци. То ће све друге несреће и трагедије из тог периода, разумљиво, бацити у други план.

У атмосфери непрестаних напада у коме се пажња придавала тек оним са најцрњим исходом док су остали нису могли избројати, као и још увек отежаног протока информација у то време, тек штуре вести стизале су до јавности која у шоку због онога што се догодило у Гораждевцу, готово да и није регистровала агонију овог Србина.

Недељу дана касније Драган ће изгубити своју битку за живот. Умире у ноћи између недеље и понедељка, 17. на 18. август у 44-тој години живота.


Озлојеђени овим злочином, у коме је на суров начин одузет живот младом човеку и како то често бива, једном од најбољих међу нама, али и другим злочинима до тада јер је Драган био трећа жртва у том селу од окупације Косова и Метохије јуна 1999. године, а поред петоро других који су теже или лакше рањени, мештани су до 16.00 сати држали у блокади пут Призрен - Липљан - Косово Поље. Захтевали су хитан одговор од УНМИК полиције и КФОРа на питање да ли је неко од осумњичених из села Главнице ухапшен због овог злочина, јер је одређених инофрмација о у идентитету убица било.

“Поводом овог смртног случаја народ се спонтано окупио, са УНМИК-ом нисмо имали контакт, са КФОР-ом јесмо. Они су преузели обавезу да на даље регулишу саобраћај и не дозвољавају пролазна путном правцу липљан - Враголија” изјавио је за медије Н.Ж., мештанин Скуланева.

Представници Координационог тела за Косово и Метохију допремили су увече Драганове посмртне остатке у Скуланево где је у присуству неколико стотина Срба сахрањен сутрадан, 19. августа на велики православни празник, Преображење Господње.

Гробно место Драгана Тонића на сеоском гробљу у Скуланеву / Фото: КМ новине

Свештеник липљанске парохије, Ранђел Денић, у својој беседи је позвао присутне да “смогну снагу и не напуштају српском крвљу натопљену косовскометохијску земљу и поред свакодневних жртава које плаћају”.

Овим је за јавност завршена прича о једном од српских страдалника. Његово име спомињаће се спорадично тек у неколико извештаја и списака српских жртава, сведено на има и презиме, место и годину страдања.

Чак је и на Драгановом надгробном споменику, чини се доста уздржано и достојанствено записано је тек:

“Ој премили српски роде, приђи ближе и не жали труда свога, па прочитај спомен овај и реци Бог да прости душу Драгана Тонића.

Убијен мучки од душманске руке”

Задња страна надгробног споменика Драга Тонића / Фото: КМ новине

Наравно, ни породица ни мештани га никада неће заборавити. Кога год у селу да питате свако ће вам, у било ком тренутку, са лакоћом и прецизно објаснити где се налази његов гроб.

А као што је у селима и обичај, парцеле су одређене тако да представљају својеврсно породично гробље, место на коме се сахрањују чланови једне породице. Тако је и овде случај па се тик испод гробова својих родитеља, налази и Драганов.

"Изнад" Драгановог гроба налази се гроб његових родитеља, а лево од њиховог и гроб његовог рођеног брата Димитрија. / Фото: КМ новине

Убиством Драгана Тонића започело је и мучеништво Добриле, његова и мајке још двојице синова, Димитрија и Љубомира које је родила и одгајила са својим мужем, Александром. Њен супруг а њихов отац, умире у оно зло време, 1999. године. Убрзо, 2002. године, умире јој најстарији син Димитрије. Само годину дана касније несрећну мајку ће задесити још једна страшна трагедија, Драганова смрт. Средњег сина, Љубомира, живот је одвео на другу страну, у Ниш, где и данас живи са својом породицом.

Никог није било да саслуша бол и патњу, или да утеши усамљену старицу у несрећи коју је носила у својој души још пуних 12 година, све до 2015-те, када и она умире у 86-тој години живота.

Свештеников позив на сахрани, Србима да остану на светој косовскометохијској земљи, нешто је за чим готово да није било потребе. Срби оних села на Косову и Метохији, која су насељавали староседеоци, нису одлазили. И данас су то једина села у којима живе Срби. Тек више година касније, равно деценију још након овог злочина. Неповољни политички потези централних власти из Београда, учинили су да наде буде све мање и тада се највећи број одлучује да оде са КиМ осећајући да је издан и он и све жртве које је до тада поднео.

Срби су, као и у Драгановом случају, увек страдали из огромне мржње према свом народу јер је остао и жели да остане на својој земљи, на којој вековима живи, не само на Косову и Метохији. Зато су злочини над цивилима тако монструозни, њихов је циљ да заплаше народ, да га поколебају, натерају да се исели и напусти своју земљу. То некада јесте, некада није успевало.

Овдашњи Србин уместо да се заплаши, он се са патњом сродио, прихватио је као нешто своје, као сасвим природни део свог живота. Као свој усуд и крст. И то чини се нигде тако као на овом поднебљу.

Нажалост знамо и да не ретко, Срби заборављају своје жртве. Често се дешава и да се чују позиви на опраштање и да се "крене даље". То је нешто што не можемо да прихватамо јер сваки човек има власт да опрости једино оно што је њему лично учињено, чак не ни оно што је учињено његовом најближем сроднику, а тек нарочито не ако је жртва његов сународник.Може да опрости бол која је тиме њему нанета, и треба то да учини кад год је у стању, али не да опрашта у туђе име, не да опрашта у име оних чија је крв сурово и брутално проливена. На то једино Бог има право. Народ своје жртве мора да поштује као светињу јер оне то и јесу.

Исто тако да не заборавимо да још увек постоји нешто што можемо да чинимо за наше, српске жртве а то је молитва. Тако и овог 18. августа, не заборавимо да запалимо свећу и, како је на споменику и записано, рецимо да Бог прости душу Драгана Тонића, његових најближих и свих српских мученика.

 



https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2020 ::  Хвала на интересовању

понедељак, 03. август 2020.

Зоран Влашковић: Oко 90 милиона становника пет земаља ЕУ, не признаје Косово као државу

Поштују међународно право и сувереност државе Србије

Шпанија, Румунија, Грчка, Словачка и Кипар одбијају више од 12 година да признају једнострану проглашену државу   Косово.     Осим Кипра, све земље су чланице и НАТО – а





  • Шпанија, Румунија, Грчка, Словачка и Кипар одбијају више од 12 година да признају једнострану проглашену државу Косово.
  • Осим Кипра, све земље су чланице и НАТО – а

Пише: Зоран Влашковић



Иако Европаска Унија, у којој је 27 држава, нема мандат да признаје или не признаје државе, ипак она се, одавно умешала, посредовањем у дијалогу Београда и Приштине,
Албански геноцид тек нечасни подржавају
у решавање питања Косова које је и званично, Р – 1244, под протекторатом ОУН, односно под суверенитетом државе Србије.

Чак 22 државе Европске Уније, су и у таквим околностима признале Косово као самосталну државу. Но, пет државва Европске Уније : Шпанија, Румунија, Грчка, Словачка и Кипар, поштујући међународно право, Р-1244 и суверенитет државе Србије, не желе никако да признају Косово као државу.

Ове државе ЕУ, које ни после 12 година нису признале самопроглашено незавино Косово, а тиме не желе ни да успоставе дипломатске односе са Приштином, укупно имају 90 милиона становника што је велики број у Европској Унији који су на страни Србије.

Тако краљевина Шпанија која има површину од 504.030 km2, и око 50 милиона становника је највећа земља ЕУ која не признаје Косово. То је резултат тога што на својој територији имају Косово, Каталонију која се залаже за самосталну државу.

Шпанија је чланица Уједињених нација, Европске уније од 1986. године и НАТО савеза од 1982. године. Шпанија је имала своје војнике на Косову, у сектору “Запад“ али су се повукли 19. септембра 2009. године.

Република Грчка има површину од 131.957 km2 и око 12 милиона становника која такође не признаје Косово.

Грчка је чланица бројних међународних економских, политичких и војних организација. Била је међу оснивачима Организације уједињених нација (ОУН) 1945, део је НАТО пакта од 1952, а Европске уније од 1981. Од 2001. године део је Еврозоне. Грчка сада на Косову има нешто више од 100 војника у саставу Кфора.

Кипарска Република има површину од 9.251 km2 где живи око милион становника.

Кипар је независност од Уједињеног Краљевства стекао 1960. године, а од 1. маја 2004. члан је Европске уније. Став Кипра, који се често преноси у медијима је, да и кад би Србија признала Косово то Кипар никада неће учинити.

Турска је 1974. извршила инвазију на Кипар и окупирала значајне делове острва, што је хиљаде кипарских Грка и Турака претворило у избеглице. Кипар није члан НАТО – а.

Румунија има површину од 238.391 km2 где живи више од 20 милиона становника. Румунија је члан Европске уније од 2007. године и НАТО савеза од 2004. године. Румунија такође, изричито не жели да призна Косово као државу иако у саставу Кфора
на КиМ сада има 57 војника.

Словачка Република има површину од 49.035 km2 где живи око шест милиона становника. Словачка се изричито залаже за Р – 1244 која је основ за решење питања Косова.

Од 1. јануара 2009. Словачка је чланица Еврозоне и користи „евро“ као своју валуту а члан је ЕУ од 2004. године. Словачка је чланица и НАТО пакта од 2004. године. И Словачка је имала своје војнике на КиМ који су чували, поред осталог, и споменик на Газиместану. Словачки војници у саставву Кфора напустили су Косово 20. новембра 2010. године.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Пољаци за српско Косово (ВИДЕО) - КМ Новине

Упркос политичким одлукама своје владе, младима у Пољској није проблем да јавно истакну неслагање са евратлантским токовима, када је Србија у питању. По природи обичног човека, коме је општа правда изнад интереса уског круга светских профитера, понашају се и Пољаци посебно њихови навијачи.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Словаци због КиМ Тачијевог министра избацили са скупа, српски министар ћутао - КМ Новине

БРАТИСЛАВА - На министарској конференцији Прашког процеса поводом мигрантске кризе која одржава у Братислави, домаћин Словачка је потпуно игнорисала захтеве шиптарских сепаратиста са Косова и Метохије да они на скупу буду представљени у складу са Бриселским споразумом.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

''Хуманитарна'' интервенција и њене последице - КМ Новине

​Из западних земаља и централе НАТО-а стално се подвлачи да ову њихову „хуманитарну" интервенцију (коју сматрају оправданом) треба заборавити и кренути у нову фазу односа. Да ли је то уопште могуће Такозване хуманитарне интервенције без одобрења Савета безбедности УН, наводно ради заштите људских или мањинских права, увеле су у праксу међународних односа западне земље, пре свега САД и НАТО, у виду насилног кршења суверенитета земаља чланица УН.




author-pic Аутор: Зоран Влашковић

Дугогодишњи је новинар листа "Јединство" који се до 1999. године штампао у Приштини. Вишеструки је добитник награде матичног листа за најбољег новинара године. Аутор је три књиге о Косову и Метохији.

Први је обишао караулу Кошаре после окупације КиМ од стране НАТО-а, први фотографисао немачке војнике окупаторских снага на бункерима из Другог светског рата које су такође Немци саградили на северу КиМ. Данас је сарадник многих гласила у Србији али и широм света где се издају листови на српском језику.

Рођен је и живи у Косовској Митровици.

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

недеља, 02. август 2020.

Опљачкана црква у Паралову, Косовско Поморавље (ВИДЕО)

Црква светог цара Kонстантина и мајке му Јелене у селу Паралово, у новобрдској општини,  нашла се на мети вандала.




Непознати починиоци обили су врата и украли икону и пар хиљада динара у ситним апоенима. Случај је приметио Синиша Симијоновић и одмах је обавештена такозвана "косовска полиција" која је убрзо стигла и обавила увиђа.  Мештани, већ навикли на овакве нападе, кажу да није велика материјална штета али да је циљ да се преосталим Србима улије додатни страх како би се одселили.

"Ово се највероватније десило у ноћи 29. јула. Долазила је полиција и направила увиђај. Процена је да ће покушати да дело окарактеришу као прибављање имовинске користи. Међутим, ми мештани који овде живимо, нас пар душа, немамо апсолутно никаквог разлога да верујемо у то. Што се нас тиче, циљ је јасан, да се додатно узнемири нас неколицина који још живимо у овом засеоку", каже за Пулс Драган Стојковић.



http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html



Изградња цркве почела је 2018. године средствима тзв "републике Косово" уз сагласност узурпатора трона Епархије рашко - призренске, Теодосија(Шибалића).

Ово није прва црква која се гради новцем шиптарских сепаратиста. Занимљиво је да је изградњу овог објекта помогао први Вучићев "градоначелник" Грачанице и заменик такозваног "премијера Косова" који је у то време био Хашим Тачи. Он је такође учествовао и у почетку изградње цркве у Чаглавици коју је такође финансирала илегална "општина Грачаница" при администрацији тзв "републике Косово а о чему смо такође благовремено писали. О томе можете читати путем линка у дну овог текста.

Општина Ново Брдо, такође у систему албанских сепаратиста, обезбедила је грађу за кров и столарију, док је спољна изолација, завршена ове године, углавном добровољним прилозима мештана и оних који су се одселили а којим није правилно објашњено какав је подухват у питању.

Овакви подухвати раде се не како би се ојачала вера у народу већ како би Шиптари могли да кажу да су цркве њихове, с обзиром да су они плаћали њихову изградњу иако преко појединих "институција" иапк су оне у њиховом систему и располажу новцем из њиховог буџета. Све то представља припрему за проглашење "Косовске цркве" о чему је још раније писано.

Село Паралово чини 16 раштрканих махала у којима живе Срби и Албанци. Овде је сада још око 115 Срба, а до рата их је било око 700. Напади на преостале Србе су чести а нападачи веома бахати. Медији о њима махом не извештавају. Управо њихова одбаченост јесте најповољније подручје за умножавање оваквих грађевина јер жељни минималне пажње, при том лоше и непотпуно обавештени, они бивају веома срећни таквим постпуцима ни мало свесни да је то на њихову штету и постепену асимилацију у вештачки народ "Косовара" који се активно стварају и дефинишу на светом Косову и Метохији не би ли тиме заувек преотели овај део земље од остака Србије.

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Теодосије 'освештао' прву цркву коју гради тзв ''република Косово''! - КМ Новине

Почетак изградње новог храма на територији Епархије рашко-призренске финансираног парама тзв. "републике Косово", по свему судећи представља и почетак изградње "косовске православне цркве", посебно имајући у виду редовне међуверске сусрете и Теодосијево ангажовање у њима. Ова, слободно можемо рећи, политичка "црква", посвећена је једном од најуспешнијих српских владара и једном од највећих бораца и државника за све време постојања Србије - светом Деспоту Стефану Лазаревићу.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Теодосије на Косову распродаје српску земљу (ФОТО, ДОКУМЕНТ) - КМ Новине

Крајем прошле године, свесно злоупотребљавајући део имовине српског народа на Косову и Метохији над којом има надлежност, епископ викарни Теодосије повукао је један од најтежих потеза у оквиру издаје коју, координисано са српским властима у Београду, спроводи на Косову и Метохији већ дуги низ година.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

У сред поста - Теодосије испија пиво на Бир Фесту! (ВИДЕО) - КМ Новине

У сред поста - Теодосије испија пиво на Бир Фесту! (ВИДЕО) Бир-фест, који се одржава у току Богородичиног поста, посетио је и узурпатор трона Епаргхије рашко - призренске Тедосије Шибалић, преносе српски медији.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

Девет година од подизања крста на барикадама у Рудару (ВИДЕО)

На дан Светог Илије Громовника, 2011. године на барикадама на северу Косова, уз помоћ пријатеља и мештана, четворица младића за свега неолико сати подижу метални крст висине 7 метара.

#Крст #Рударе #Барикада #Свети #Илија

 ...


Пише: Иван Максимовић



Сада можемо да кажемо да је то био најделотворнији, најснажнији и можда једини победоносни потез кога је сам српски народ повукао. Навршило се три године од тог подвига.

Вест са српских барикада која је обишла не само Србију била је она о догађају о коме нико није очекивао да ће се толико причати. Иако не само на своју руку творци овог дела су се на крају нашли у ситуацији као да су починили хулиганско а не патриотско и хришћанско дело. Овако је то, по сведочењу оних који су подигли и бранили крст, изгледало.

„Омладина Звечана, нас четворица, дошло је на идеју да се ту, пошто има народа, постави један крст. Како ништа не смемо да радимо без благослова наше цркве и политичара хтели смо да одемо до Звечана и тамо питамо за благослов“ испричао је тада један од младића, видно узнемирен због погрешно створене слике и медијским нападима на њих.


У тренутку када је подигнут.


„Кад смо хтели да кренемо до Звечана код о. Богија (звечанског пароха) видимо ту проту Милију и општинске политичаре“. Показује на кућу, чији трем гледа на улицу, у дворишту крај барикада. „Кажемо ми председнику Општине Звечан на какву смо идеју дошли и он нам каже „Е, одлично, ево ти га прота Милија!“. Ту ми лепо објаснимо проти Милији шта смо замислили и он одушевљено каже „О, одлична идеја – имате мој благослов, ја вам дајем благослов! Где ми то да ставимо? „што се мене тиче, поставите га на белу линију“, каже нам прота и покаже руком. Одмах ми ту кренемо у акцију! Све иде као само од себе, сами Бог гледа и помаже! Да се офарба сутра, кажу – Не! све ћемо да завршимо вечерас! Да осване ујутру завршен“.

Тако је и било. Свако ко је могао помагао је на свој начин, они који нису могли да помажу другачије – певали су. Све време док су крст постављали – народ је певао родољубиве песме. Тренутак као на месту изван овога света.
 
Али, „где је велика светиња ту су велика и искушења“, па се тако наставило одвијање овог догађаја. 

На том месту је постављен крст јер с ту народ од почетка окупљао. Овако је изгледало без крста.


Младић који је о овоме сведочио, сав поносан и радостан због успешног подвига, сутрадан креће на посао. Врло брзо јављају му да је испао велики проблем због постављеног крста. Мислио је да то КФОР жели да га уклони.

„Долази одмах овамо, дошао прота Милија! Ми га овде зовемо и „Предузимач“ уме он тако, ради он... Одем ја тамо, прота љут, дере се на нас „ја сам рекао на брдо да се постави“ каже прота нама“. Чак је припремљен и материјал и да се израде иконе и да се још мало уреди тај део. Међутим, прота Милија инсистира да се крст уклони! Ту повичу присутни „не може крст да скине, народ га је поставио“ не дају крст. Послао прота Милија неког дечка да узме брусилицу на стовариште где смо га и направили. Човек му донесе то што тражи и пружајући му брусилицу упита „а за шта вам треба?“ – „да исечемо крст! Наређено је да се крст скине“ „не може брусилица“ каже онај човек.

Нико од актера није очекивао следеће „зову проту Милију да виде шта је, како је а он каже „ма то су хулигани и ајвани“ за нас који смо га питали и дао нам благослов за то. Ваљда се сад окаљао пред својим надлежним а кад смо га питали ту су били и политичари па је хтео пред њима да се докаже“. 

 
Ускоро стиже и позив из седишта узурпиране Епархије рашко – призренске у Грачаници који изазива револт код народа на барикадама и актера ове приче. „Ми смо се оградили од тога и више нећемо долазити на барикаде. Немате више нашу подршку“ речено је из Грачанице када су коначно схватили да народ неће померити крст са тог места.

„Нису нам рекли да ће Теодосије да дође да то освешта, нико то није ни поменуо. Медији су то сами рекли“ тврде идејни творци овог крста.

Међутим ни ту се прича не завршава и неверица постаје све већа „прота Милија ту, да би се извукао, почне да цинкари Богија (звечанског проту)! „ето, Боги вам је побегао, отишао на море“ а он је отишао на одмор и пре него што се све ово десило! Ја не могу да верујем човек носи крст и мантију и да тако лаже!“ прича овај, сада већ пренеражени младић.

Међутим, притисци се ту не завршавају, напротив. Оно што је уследило нико није могао ни да претпостави. Позиви, убеђивања, претње, све са циљем да тај крст буде уклоњен. Насупрот свим очекивањима најјачи захтеви стижу од представника Српске православне цркве па чак и од Патријарха лично! 


Натписи у неким од медија. И данас их можете погледати ако кликнете на: Вести онлајн, Б92, Курир, препоручујемо да прочитате и коментаре посетилаца ових интернет гласила, на овај захтев патријарха и "СПЦ". Ову фотографију можете више пута увећати кликом на њу.
 
Може са потпуно сигурношћу закључити једно – крст није представљао провокацију и није могао да испровоцира никакву реакцију која би погоршала стање. Свеукупном анализом тадашњих догађаја сасвим се може доказати да је једини циљ био раслабљење српског народа и коначна предаја народа и територије севера Косова под шапу Шиптара из Приштине. Све то од стране представника српске државе и цркве.

Није тешко закључити одакле мотиви за овакво понашање. Нешто мање од месец дана пре тога, 11. септембра, узурпатор трона Епархије рашко-призренске, Теодосије, срео се са Хашимом Тачијем и срдачно руковао а све то на банкету поводом дочека новог окупаторског генерала НАТО-а. Дакле све то дешавало се док је српски народ проводио ноћи на барикадама бранећи земљу управо од насртаја шиптарских банди које су у ствари не само подршку већ и директна упутства за све то добијали баш од окупатора на чијем банкету се тада нашао Теодосије. А да поменемо и то да се до тог тренутка ни један званичник државе Србије није састао нити нашао са Тачијем на било каквом службеном догађају. То је био први сусрет две непријатељске стране и то у врло срдачној атмосфери! Можда је крст био опасност управо по ремећење тог пријатељства...



Месец дана пре подизања крста на барикадама.

То се, изгледа, није смело довести у питање па се претња из Грачанице у потпуности остварила. Од тог дана, иако су сирене и протести били изузетно чести, нико се од свештеника и монаха узурпиране Епархије – никада више није нашао са на тим протестима дајући тако легитимитет свим будућим насртајима на српски народ. А то се морало посведочити и потписом, на папиру. Тако су дечански монаси – пред објективима, први узели шиптарска документа и опет први признали такозвану „државу Косово“.

Дечански монаси узимају документа творевине која је настала рушењем њихових светиња, прогона и убистава њихове браће.

Баш из манастира укоме је Теодосије био настојатељ. Такође су се сусрети са шиптарским „званичницима“ наставили а многи од Срба који су у институцијама непризнате државе били су и награђени, што је најгорем, у храмовима одмах након богослужења.

А крст је стајао на свом месту. Постављен баш на белу линију, на магистрали, одолевао је свим ветровима и ударима. Током сусрета и разговора представника Срба на Косову и Метохији са окупаторским официрима, предмет разговора увек је био баш овај крст о чему год другом да се иначе радило.

Првог јуна 2012. године, окупаторске јединице крећу да силом руше српске барикаде. Блокирајући мост на Ибру, у општини Звечан, рањавају неколико људи ватреним оружјем, неки бивају ухапшени, неки пребијени. Барикаде уклањају али не и знамење. Знали су да је то врло осетљиво питање за српски народ а најслађа победа је када на свој пораз пристанете. Желели су да Срби сами уклоне крст и тако се понизе пред њиховом „силом“. У даљим преговорима настављају са све већим притисцима и најављују да ће доћи њихова техничка екипа да уклони крст с пута. Главни разлози били су саобраћајни прописи које крст не испуњава и тако наводно угрожава безбедност, а радило се о неколико центиметара.


   


И даље се непрестано потврђује оно што је крст пратило од настанка саме идеје – Божији благослов.

„Да си само видео како је ишао посао, од организације до постављања, ма не би могао да верујеш. Сам Бог нам је помагао! Ово је, бре, Божија барикада“ са потпуном сигурношћу је тада описао један од младића који су саградили крст.

Са тим истим благословом, а према идеји коју је тадашњи представник градског музеја у Косовској Митровици још крајем 2011. године предложио општини Звечан, удруженим средствима ове две општине за један дан уређују читав простор, крст подижу на још један метар висине, изграђују банкину, расвету, пут се шири за око метар, сади цвеће и поставља остала декорација. 


У документу којим се предлаже техничка заштита уређењем простора око овог крста, пре самог изношења наводи се једна изузетно важна чињеница:

"Наше барикаде у Зупшу и Рудару су симбол отпора и трпљења "За крст часни и слободу златну" и свако од православних Срба, ко то потире, није браћи на помоћ. Сада вам браћо морам напоменути једну битну чињеницу Знак Са Неба да је чује српски народ и цела светска јавност, а то је: Присуство Пресвете Тројице и дарова Духа Светога је у овим српским барикадама неспорно што се доказује и чињеницом да 13 дана Барикаду у селу Рударе (а колико чујем и у Зупчу) неће привремено да помера ни Господ Бог наш јер 13 дана није умрло ни једно лице у Косовској Митровици и Звечану, а која се сахрањују на градском гробљу у Рудару. До успостављања ових, за Србе нужних барикада свакодневно су вршене једна или више сахрана. Нека ми Господ Бог опрости што ово јавно изнесох, и да нас још јаче утврди у вери нашој".

Фотокопија прослеђених докумената са предлогом уређења простора око крста:


Две средње стране документа који је у форми предлога послат општини Звечан са конкретним предлогом који тек годину дана касније бива остварен.  

Схвативши да народ неће прихватити идеју о уклањању знамења, или можда страх да ће га већ једном преварени народ одбацити или да би се додворио народу који је остао непоколебљив и тако прикупио "политичке поене" али он то ради - тек пошто га у медијима представници српских општина прозивају да их јавно подржи у својој намери да сачувају крст за који су представници Срба окупатору већ предочили план о ограђивању и постављању комплетне сигнализације ради потпуне безбедности саобраћаја у том делу пута! Дакле, када ништа није успело да сломи народ искоришћен је моменат кратког памћења и онај ко је био највећи противник приказује се у супротном светлу - тек када више није имао куд.

Крајем јула почињу радови и даље под извесном претњом и оправданом сумњом о уклањању од стране окупатора који је готово увек прекршио своју реч.


Тешка механизација, мајстори свих профила, радници, материјал, донети су у рекордном року. Сви раде као "швајцарски сат". када се неки пропуст уочи онда тај ко је видео узима у руке алат и поправља шта треба без да то пребацује на неког другог. Све се одвија савршеним редом и брзином.

Ипак, у једном тренутку почиње невреме, јак ветар, пљусак, немогући услови за рад. После десетак минута проведених у заклону, потшо се незнатно стишало невреме, радници излазе напоље, узимају алат у руке и заједно са својим шефовима настављају посао по киши. Сведоци кажу да је сутрадан КФОР био у потпуној неверици не могавши да схвати да је сав посао урађен за један дан. Овај кратки филм говори баш о томе:

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:

Медији су, и пре него што је крст био подигнут, навели да ће га освештати Теодосије. То је произашло из жеље простог народа који није могао да схвати да они који су учинили све да дођу на место епархијских чиновника могу бити против самог крста. Младићи који су све ово спровели то ни једном нису поменули. Врло брзо је постало јасно да га нико од његових неће освештати јер у покушају да га скине одатле, прота Милија је пред народом знамење назвао „гомилом гвожђа“. То га је свакако заувек одредило као некога ко неће моћи да изврши чин освећења, народ му то неће дозволити. Друге нису ни позвали. У том метежу просто нису успели да се снађу јер су пре свега морали да бране крст од свештенства. До данас он није освештан али је свакако постао светионик и одредница. Постао је оружје, брана, штит, инспирација... 



Данас више не постоје барикаде, уклоњени су и људи који су их могли организовати, угашене су и институције одакле се масовно полазило на барикаде. Све што смо бранили доведено је у питање и готово ништа није остало од времена које је узбуркало нације, армије и медије.

Готово ништа, остао је једино крст кога је поставио народ на Светог Илију 2011. године. 


*НАПОМЕНА: текст је први пут објављен у недељу, 02. августа 2014. године



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Годишњица напада КФОР-а у Звечану, рањавање Срба, уништавање имовине, уклањање барикада... - КМ Новине

Годишњица напада КФОР-а, рањавања Срба, уништавања имовине, уклањања барикада... #Kosovo #Metohija #Srbija #KFOR #Napad #Zvečan На данашњи дан 2012. године, окупаторске снаге КФОР-а, пре свих немачки и амерички војници, брутално су напали Србе, цивиле, пуцајући и разарајући све пред собом.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Иван Максимовић: Двадесета година од заборављеног бомбашког напада на српску пијацу код Косова Поља - КМ Новине

Иван Максимовић: Двадесета година од заборављеног бомбашког напада на српску пијацу код Косова Поља #Pijaca #Bresje #Kosovo_Polje #Granatiranje #Bombe #Zločin #Masakr #Teror #Šiptari #KFOR #Britanci #kmnovine Oвог 28. септембра ушли смо у двадесету годину од злочина и гранатирања српске пијаце у Бресју код Косова Поља када су 1999.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Теодосије 'освештао' прву цркву коју гради тзв ''република Косово''! - КМ Новине

Почетак изградње новог храма на територији Епархије рашко-призренске финансираног парама тзв. "републике Косово", по свему судећи представља и почетак изградње "косовске православне цркве", посебно имајући у виду редовне међуверске сусрете и Теодосијево ангажовање у њима. Ова, слободно можемо рећи, политичка "црква", посвећена је једном од најуспешнијих српских владара и једном од највећих бораца и државника за све време постојања Србије - светом Деспоту Стефану Лазаревићу.




https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању