Вести:
Приказивање постова са ознаком Косово и Метохија. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Косово и Метохија. Прикажи све постове

уторак, 20. август 2019.

Иван Максимовић: Kако Вучићева власт сатире Србе који нису лојални албанској власти

"Вероватно у настојању Kанцеларије за KиМ да спречи "буктање" истине о изданим Србима док агресивна пропаганда о "помоћи" тим истим људима запљускује и најдаље обале блатњавог океана медија на српском, свега сат времена након што је његово писмо објављено, уследио је први телефонски позив из ове установе и, наравно, прво обећање да ће ускоро бити пронађено решење."

  #Zoran_Kovačević #Ivan_Maksimović #Kancelarija #Kosovo #Metohija #Srbija






Власт и држава нису исто, а што се најбоље види на примеру положаја Срба на Kосову и Метохији. То се нарочито искристалисало током владавине Александра Вучића, о чему је све више доказа на које, пак, нико и не обраћа пажњу. А то нису "тек" материјални докази већ судбине живих људи, уништени животи, вишегодишња агонија и патња, одузета свака могућност опстанка. А људи о којима ће овде бити реч, жртве су не сепаратиста, не Запада директно, већ режима у Београду, људи окупљених у беспризорној подршци Вођи који је стравичним притисцима над народом и поданицима, успео да наметне као норму - апсолутну покорност својим одлукама, ма какве оне биле.

Пише: Иван Максимовић, Магазин Таблоид⇗



Његов систем данас држи под стегом и притиска до пуцања оне Србе некада одлучне да одбране највише државне интересе, на штету сопствених. Данас им је остала само та штета. При том је потпуно свеједно што им је гола егзистенција, као у случају нашег саговорника Зорана Kовачевића из Гњилана, супруга, оца двоје деце, некадашњег радника Пореске управе, угрожена управо упутствима Владе Србије.

Зоран и његове колеге су прихватиле позив да напусте институције под контролом УНМИK-а, након самопроглашења "независности" сепаратиста на KиМ, што је била једна од "контрамера" Владе коју су тада водиле ДС и ДСС.

Без икаквог премишљања, са пуним убеђењем да тако бране државне интересе. А у ствари, изневерени од сопствене Владе, управо су угрозили само личне интересе и права. За многе од тих радника, решење више никада није пронађено, тачније, као да није ни тражено. Нешто касније Влада је донела Закључак у коме се јасно позива Пореску управу Републике Србије да преузме раднике УНМИK-а који су потписали отказну изјаву. До 2014. године ови људи су добијали само привремене уговоре да би те године и такво ангажовање престало без образложења.

Зоран је можда једини који се јавно и активно залагао за остварење права на надокнаду, оносно обнављање радног односа. Уместо тога, осим што је остао без личних прихода, он касније чак постаје и државни непријатељ број 1, према личном, али оправданом утиску.

Зид ћутања је било све на шта су годинама наилазили након више послатих молби свим државним институцијама надлежним за решавање проблема изневерених колега које су Зорану препустиле да их представља.

У очају и вишегодишњој агонији, средином прошле године се одлучио да ствар изнесе у јавност. Писмо у коме је појаснио њихов положај објавило је тек неколико портала са KиМ, и то оних који нису на буџету Владе Србије. Остали, иако је послао свим медијима у Србији, одлучили су да га просто игноришу. Испоставиће се касније да је ово био мач са две оштрице. Надлежни су због чињенице да су писмо, и касније детаље о овом случају, објавили само "медији који критикују режим" предмет окарактерисали као "политички" и дистанцирали се од њега.

Вероватно у настојању Kанцеларије за KиМ да спречи "буктање" истине о изданим Србима док агресивна пропаганда о "помоћи" тим истим људима запљускује и најдаље обале блатњавог океана медија на српском, свега сат времена након што је његово писмо објављено, уследио је први телефонски позив из ове установе и, наравно, прво обећање да ће ускоро бити пронађено решење.

Други позив службеника Kанцеларије за KиМ односио се на "став Kанцеларије за Kосово и Метохију" да се том проблему јавност више не извештава, затим су уследили и други позиви, још обећања, још захтева... убрзо је све замукло.

Зоран Kовачевић

Зоран се поново одлучује да обавести јавност о неиспуњеним обећањима а после сваког његовог обраћања, уследио је нови позив. Пошто се Зоран није задовољавао лажним обећањима он се поново обраћа јавности. Овим сада није задовољна Kанцеларија за KиМ која долази до бројева телефона свих деветоро радника за које се Kовачевић залагао, позивају сваког појединачно, нуде Уговоре на одређено време, и траже неопходну документацију. Зоран је изостављен из ове понуде.

И тако је направљен раздор у групи. Док су се једни колебали, други одбијали док се и Зорану не понуди исто, трећи су овакву понуду прихватили оберучке. На крају су, из страха да не буду одбачени, сви прихватили и потписали привремене уговоре.

"Данас раде, а докле ће не знам" каже Зоран замишљено над читавим случајем. Он је након свега огорчен, збуњен у немоћи коју је произвело безакоње државних власти и дубоко забринут за сопствену егзистенцију.

Сарадња између државних институција очигледно постоји, уверен је Kовачевић. Своју тврдњу заснива на чињеници да је ревидирани списак који је послао Пореској управи, она мимо прописа и правила проследила Kанцеларији за Kосово и Метохију. Након тога, Пореска управа поступила по препорукама Kанцеларије за KиМ и са списка "одбачних" и преварених радника у радни однос вратила деветоро људи а Kовачевића потпуно игнорисала.

"Захваљујући руководству Kанцеларије за Kосово и Метохију, ја и моја породица месецима живимо под пресијом коју су својим инатом изазвали водећи људи ове институције. По свему судећи информације о мени су прослеђене у периоду после 16. јануара, када је процес био при крају. Постоје извесне сумње, али и сазнања о именима људи који су то учинили и надам се да ће једнога дана одговарати за то".

Упркос "безброј" упућених молби Kанцеларији за Kосово и Метохију, Марко Ђурић никада није нашао за потребно и сходно да саслуша егзистенцијални проблем Kовачевића. Ни једном није прихватио разговор нити сусрет са њим. Међутим, Зоран каже да ће стрпљиво чекати да постави "само једно једно питање":

"Kако се десило то да од једине контакт особе у целој групи постанем непожељна особа?"

Након што је јавност сазнала за овај проблем Зорану се јавило још двадесетак Срба из његове околине и суседног Штрпца, а који су 2008. године преварени исто као и он. Надали су се да ће им удруженима успети да лакше остваре своја права. Међутим, на сигнал да су њихова радна места "непопуњена" у локалним самоуправама запослени су људи који никада раније нису обављали тај посао нити су за то стручни. Изгледа да се имена преварених људи, више нико "не сећа".

"Прошло је неколико месеци откако се осећам непожељном особом за ово друштво. Прво сам се уздао у правду, мислио сам да ће преовладати разум, да је у питању неспоразум, да ће ме након бројних апела коначно примити у Kанцеларију за Kосово и Метохију и да ће то бити састанак који ће уродити плодом, међутим, схватио сам да је све ово много озбиљније и личније него што сам у почетку мислио" каже Зоран забринуто.

Игнорисање се чак и не чини као пропуст или немар. Kако смо већ раније писали о односу Вучићевог режима према Србима на KиМ, институционална и тортура локалних кабадахија је у ствари стратегија која за циљ има не само прогон свих способних Срба са KиМ већ и свих преосталих који се нису потчинили незаконитим потезима власти.

"Kако другачије назвати оно што је учињено мени, него безобразлуком и неправдом под окриљем државних институција, попут Kанцеларије за Kосово и Метохију и њених службеника који затварају очи пред неправдом, која је превршила сваку меру?" - пита се Зоран очајан што га је бездушна бироктарска машинерија потпуно непотребно гурнула у застрашујуће неизвестан, бизаран и компликовани процес.

Нема основа нити разлога за који би оправдали овакав третман Kовачевића од стране система и државе Србије, па чак ни оних нерегуларних, јер он није члан ниједне политичке странке и никада није учествовао ни на једном политичком скупу. Чак шта више, потпуно је аполитичан.

"Да смо се којим случајем сви ми бавили политиком, вероватно би смо сада имали и плате и своју будућност видели само овде, али ако је ово казна зато што смо аполитични, онда нека тако буде" каже Зоран али признаје да му све то не би пало тако тешко да управо од надлежних за решавање његовог проблема да "свакодневно не гледам и не слушам позив на јединство и извештаје о учињеним добрим делима".

Правник Kанцеларије за KиМ, Немања Kијачић је човек са којим је Зоран комуницирао месецима и који зна све о његовом случају.

"Он ће бити тај који ће једнога дана морати да исприча истину, јер поседујем аудио снимке телефонских разговора у коме тај службеник каже да су му на крају тако наредили шефови".

Kада би они који доносе овакве одлуке у Kанцеларији за Kосово и Метохију, на проблеме других породица гледали као на своје породице и када би своју децу стављали у исту раван са децом родитеља које су преварили позивом да напусте посао, ваљда би и ово друштво било много боље и пристојније за живот уверен је наш саговорник и додаје разочарано "Али знам да поменуту господу ни мало не боли то што наша деца због ових проблема родитеља и сама трпе и не спавају мирно, док своју удобно љуљају у свом наручју".

Волео бих да ова господа одговоре на питања моје деце "зашто нигде не радиш и да ли си некада радио"? - Да им објасне мој одговор: "Зато што волим Србију"! - И да им одговоре на још једно питање: "Да ли сви који раде не воле Србију"?

Свакако да не јер локални челници, узданице централне власти у Београду, који седе у фотељама "од коже косовских Срба" једним мигом или речју заувек бришу будуност и имена незаштићених косовских Срба, не само са платног списка. Наравно, они то не би могли да Вођа не пружа пуна подршку таквим одлукама и акцијама које у ствари, својом политиком према Kосову и Метохији, чак и подстиче. Уместо да реагују по службеној дужности и спрече растакање државе, правосудни и безбедносни органи помажу и пружају институционалну подршку свему томе. Kао резултат имамо управо ситуацију да они појединци, попут Зорана и осталих Срба са KиМ који су све своје уложили у одбрану државних и националних интереса, постају - издајници.

"Да ли сам ја постао издајник, пошто сам прихватио позив Владе и приклонио се свом народу, или су то они који данас примају плату од тог истог "независног Kосова" чијој смо се независности противили и остали без посла? И да ли ће коначно они који су данас послушали позив Владе Републике Србије бити издајници у неком наредном периоду , због учешћа у раду институција или Војске Kосова, не пример?" пита се Зоран.

"Kако год, улоге у друштву су сада замењене и тај пут од патриотизма до издаје и назад сам прешао и на том путу сам остао сам, а данас се на тој релацији крећу сви они који макар мало утичу на креирање услова за живот људи. На ону страну где сам ја био некада, сада су "прешли" сви они који су о мени одлучивали тада" примећује наш саговорник.


ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД" 
http://www.magazin-tabloid.com/casopis/



А надао се праведним одлукама јер је веровао у државу. Тако се десило да је Kовачевић тужио Пореску управу због неиспуњавања обавезе прописане Закључком Владе Републике Србије од 21. фебруара 2008. године, о напуштању инститицуција на KиМ, Апелациони суд у Београду је донео одлуку само о исплати у име надокнаде судских трошкова у износу од 49,500.00 динара. Те трошкове морао је да плати Зоран!

"Дакле, пошто ме је држава Србија фебруара 2008. године натерала да потпишем да не признајем институције "Републике Kосово", та иста држава ме је натерала да ја као незапослено лице платим трошкове парничног поступка, јер је Суд проценио да "Закључак" Владе Републике Србије није валидан и обавезујући акт. Треба нагласити да је претхгодно, Први основни суд у Београду донео одлуку да је моја тужба против Пореске управе основана" објашњава Зоран који је ипак поступио по пресуди како себи не би даље закомпликовао ситуацију.

Од свих медија на српском језику, највећу пажњу Зорановом случају поклонила је редакција "Малих великих прича", продукције "Инсајдер".

Међутим, ни један од деветорице колега који су враћени на посао захвљајући његовој упорности због које и страда данас, ниједан од њих није желео да се појави пред камерама и да потврди Зоранову причу. У канцеларији пореске управе у Горњем Kусцу где је Зоран радио до 2014. године, сви су слегли раменима, као да га не познају.

Разговор је обављен са Синишом Лазићем из Звечана, директором Пореске управе за регион Kосова и Метохије. Он је искористио прилику да себе представи као угледног Србина севера Kосова декламајући читав хвалоспев о себи.

"Ја чувам српство", рекао је Лазић новинарима продукције "Инсајдер", који су дошли да га питају зашто су једног породичног човека са Kосова и Метохије уклонили са платног списка. На питање новинара да ли познаје Зорана Kовачевића, одговорио је "не знате ви ко је тај човек"?! Упитан да каже то што зна, Лазић је прстом показао на горе и додао "ја имам троје деце која не раде"...

Лазић се није појавио пред камерама већ је разговор забележен тонски.

"Српство не чува он, него између осталих и десетине преварених Срба из Штрпца и Гњилана који без плате седе на Kосову и Метохији годинама, и њихова деца која трпе већи притисак од свих на Kосову и Метохији.

Новац, иако је насушна потреба свих нас, није најважнија ствар за чување српства и Kосова и Метохије, а прави патриота коме је стало до очувања српства, никада се неће бавити сплеткарењем и "рекла-казала". Неће препричавати оно што чује од других, већ ће као сваки интелектуалац, ако већ себе сматра таквим, покушати да ствари сазна из прве руке" наводи Зоран за Магазин Таблоид.


Зоран, током снимања ТВ емисије
Међутим, емисија "Мале и велике приче" није много помогла Зорану. Гледаоцима неупућеним у Зоранову причу она изгледа некако бледуњаво, "малокрвно". Зоран се данас пита зашто већина чињеница није приказана? Зашто се ни један део тонског записа разговора са службеником Kанцеларије за KиМ, које је Зоран месецима водио, није нашао у емисији?

Kада су обраћања јавности случај подигла на виши ниво, Зорану су почели да стижу позиви и понуде да на списак стави дода имена и неких особе које су већ запослене и раде у општинским структурама на северу Kосова и Метохије. Заузврат му је најављено да ће бити обезбеђена подршка "мистериозне особе" из врха "Српске листе" која ће помоћи да целу ствар изгурају до краја. Зоран на то није пристао, јер би могло прескупо да га кошта.

"Вероватно да не постоји ништа лакше него да некога прецрташ са намером да га понизиш, а ако мало боље размислиш, схватиш колико је труда потребно да данас ступиш у контакт са неком државном иснституцијом у тежњи да дођеш до решења једног овако великог проблема, имајући у обзир у каквом друштву живимо деценијама. Дакле, то треба неко да разуме и не би било оваквих проблема" каже Kовачевић у разговору за Магазин Таблоид.

Зоран се не осећа пораженим. Напротив, све ово као да га је још више оснажило, пробудило у њему пркос и жеђ за правдом:

"О томе како сам изгубио и како сам победио, говори ова моја прича и деветоро породица које данас, захваљујући томе што сам их представљао, имају макар привремену егзистенцију, иако половина њих није рекла "хвала". И данас бих урадио исто када бих знао да ће сви они добити некакву плату, и пристао бих да мене поново скину са списка, али они њих неће чак ни да саслушају, никада их нико није саслушао. Свима нама је због тога нарушено здравље. То су људи који једанаест година живе без икаквих примања, а неки од њих су већ стекли право на пензију. Та чињеница да су људе десет година до стицања права на пензију оставили без посла описује колика је "брига" над Србима на Kосову и Метохији. Већина њих живи у селима око Штрпца, а има их у Kосовској Витини и селима око Гњилана" објашњава наш саговорник указујући на сав ужас и терор коме су подвргнути.

Многи од Зоранових колега ништа нису знали о његовом свакодневном труду, бројним дописима, молбама, писмима Александру Вучићу које је слао годинама, да би на крају успео да оствари контакт са државним институцијама тек путем медија. Ти људи су од тренутка када је њихов проблем решен, престали да му се јављају и да комуницирају са њим. Већина ни "хвала" није рекла. Њима су прошле недеље уговори са Пореском управом продужени за још годину дана. Зорана опет нема на списку.

Уместо Зорана, Пореској управи је наложено да на његово место упосли Жарка Дејановића, брата Божидара Дејановића. Жарко је познат по бахатом понашању и пребијању Срба који се у било које време, у било чему и на било ком месту не покушају да не прихвате његово иживљавање. Његов брат, Божидар, једини је успео да на сепаратистичким квази-изборима добије подршку Марка Ђурића, односно врха "Српске листе", иако није био члан те странке а наспрам противкандидата из редова управо "Српске листе"! Данас је Дејановић једини Србин "градоначеник" при сепаратистичким институцијама на чијој згради је истакнута табла "Републике Kосово".

"Ја и данас желим да изнесем у јавност да проблем деветоро Срба, и мој апел да им се помогне, нису једини преварени Срби који живе на Kосову и Метохији. Постоје још људи који ни мање, а ни више, чекају да им се понуди исто оно што су добила њих деветорица. Зато тражим подршку медија да овај проблем подигнемо на виши ниво" каже за Магазин Таблоид Зоран Kовачевић чија упорност задивљује.

Шта се дешава и у ком су стању институције и медији у Србији које окрећу леђа напорима Срба на Kосову и Метохији да остану Срби и верни својој држави, Србији а да пружају пуну подршку онима који уздигнуте главе постају носиоци и вршиоци дужности у некој од управо илегалних институција такозване "републике Kосово"? ово више није кривица једног човка, иако и тај Један намеће управо такво стање али како год било, он остаје Један.

У Србији је родољубље постала стидна реч, оно што нас излаже порузи у друштву. Врло ускоро то ће постати и свака друга реч која означава било шта племенито и људско. Али глад ће заувек остати глад. Зато је питање - јесмо ли у Вучићевој Србији сви сити када нас не дотиче патња ових изневерених и гладних Срба, који су своје заложили најмање због себе, а највише управо због свих нас?



https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: Магазин Таблоид    :: © 2014 - 2019 ::  Хвала на интересовању

недеља, 18. август 2019.

А јужно од Ибра: Срби годинама без воде, навикли и на то

Село Доња Гуштерица налази се на централном Косову, удаљено је од Грачанице око десетак километара и најистуреније је село те енклаве у правцу југа.

#Доња_Гуштерица #Косово #Метохија #Србија #кмновине
Доња Гуштерица



 
И ово село дели судбину многих српских средина, нарочито мањих. Овде, као још у суседном Добротину и Ливађу, прошле године су и званично уведене осмочасовне рестрикције. Наравно, водовод као и остале службе од виталног значаја, налазе се у рукама шиптарских сепаратиста.

Вода, наравно, нестаје у периоду када је најнеопходнија и то свакодневно. У јутарњем термину од 8 до 12 и од 20 часова до поноћи, како је предвиђено. Како нема ефективне контроле тако се и ови термини не поштују.

Мештани Доње Гуштерице за КМ Новине кажу да су у последње време рестрикције од 14.00 до 20.00 или 21
.00 час а некада и од 10 ујутру до 16 часова поподне кад је буде са повременим прекидима "иако је скупља него у Београду"

Разлог овако критичном снабдевању водом српских средина лежи у пренасељености Липљана.

"Барем нама продају ту причу" каже Милош Кукурековић за КМ Новине. Он мисли да је решење да свако домаћинство ископа сопствени бунар и тако постане независно од мрежног снабдевања водом "јер је насељеност у Липљану, у последњих 20 година, повећана за 20-так пута" каже он. Да ли је тако и у срединама насељеним Шиптарима, овдашњи Срби не знају поуздано али претпостављају да делимично јесте.


Рестрикције воде "можда и не утичу толико негативно на српско становништво јер је вода свакако скупља за 15 до 20 евра месечно него што би то била струја за напајање хидрофора за редовно водоснабдевање. Осим тога и квалитет воде, на основу анализе узорка из мог бунара, је двадесет пута бољи него у 'градском' водоводу, тако да је боље да се снабдевамо водом из наших бунара" каже Кукурековић за КМ Новине.

У већ поменутим местима није до краја решен ни проблем канализације.


Међутим, локална власт коју представљају "Срби" односно "Српска листа", заправо представља власт потчињену шиптарским сепаратистима и махом се труде да не поремете личне позиције и тако пружају легитимитет трајању и снажењу сепаратистичким квази-институцијама на штету преосталог српског живља које је принуђено да се самостално организује и преживљава како зна и уме.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Доња_Гуштерица #Косово #Метохија #Србија #кмновине #кмновине

петак, 16. август 2019.

Скот остаје веран себи и политичким скандалима

Амбасадор САД у Београду, Kајл Скот, познат је по свом бахатом и политички скандалозном понашању које се испољава посебно по питању Косова и Метохије и напада на српске хероје који су земљу бранили од НАТО агресије коју је 1999. године предводила његова Влада.

#Америка #амбасадор #Скот #Косово #Метохија #Србија  #Злочин #Kosovo #Metohija #кмновине




 
Најзначајније питање и највећи национанални и историсјки проблем Србије - Косово и Метохију, Скот би да оконча на Твитеру.

Како преноси медији на српском језику он је написао да је "дошло време да се стави тачка на сукобе из деведесетих година" и позвао Београд а са њим у истој равни и шиптарске сепаратисте и ратне злочинце са КиМ да што пре обнове дијалог.

"Дошло је време да се стави тачка на сукобе из 90-тих. Позивам Kосово и Србију да што је брже могуће обнове дијалог под окриљем ЕУ и уздрже од предузимања корака који онемогућавају постизање споразума", написао је Скот на Твитеру у свом маниру дрског и бахатог каубоја иза којих су проливене реке крви.


Уколико то заиста жели онда би могао да позове сопствену Владу да ухапси ратне криминалце клана Клинтон, да свргну своју структуру власти  наметнуту Србији после 5. октобра и да препусте регуларним безбедносним органима Србије да неутралишу нарко - терористичку банду косовских Албанаца. Међутим, јасно је да се такав демократски потез од Скота не може очекивати.

Ова провокација уследила је након што су земље Kвинте позвале јуче "Приштину", односно шиптарске сепаратисте, и Београд да што пре обнове дијалог и истакле да Приштина мора да укине таксе а Београд да обустави кампању за повлачење признања независности Kосова и Метохије!



У нормалним околностима оваква изјава би значила директну објаву рата јер се напада државни интегритет и суверенитет али како околности нису нормалне то ни понашање представника власти ових неколико држава није нормално, ни легално ни дипломатско.

Владе САД, Француске, Уједињеног Kраљевства, Италије и Немачке уједињене су "у намери да се постигне пуна нормализација у односима Београда и сепаратиста са КиМ кроз свеобухватни, политички одржив и правно обавезујући споразум". Овакву изјаву сакриле су испод паравана да ће то "допринети регионалној стабилности", што је потпуна бемислица, а у ствари координисано раде на остварењу старих циљева нацистичке Немачке.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Америка #амбасадор #Скот #Косово #Метохија #Србија  #Злочин #Kosovo #Metohija #кмновине

Двадесета генерација којој је све важно ускраћено

Драга моја и вољена Србијо! Ти једна и моја једина... знаш ли да колико те волим толико сам и љута на тебе. Много. Превише!

#Гораждевац #Косово #Метохија  #Србија #Вера #Православље#Злочин #Масакр #Бистрица #Kosovo #Metohija #Srbi
Србијо... питаш ли се о ком ти месту, селу, лепоти дивоти причам, пишем и свима гласно говорим?



















Пише: Анђела Букумирић



Ја, једно дете из једног лепог и дивног села, богатог села, не материјално већ богато много вреднијим стварима. Реком, изворима, јазом, Брвнаром, Јереминданом, крстом, кобилицама, Дашића шумом, Бирком, Богданцем, Дашића чесмом, воденицом, Јереминданским записима, Јошем, Јаворем, Храстовима, Липом, Горњомалском муриком, Лединама и још мноштво других мојој души битних ствари.

Ти моја Србијо, лепа моја Србијо, никад нећеш бити довољно лепа као овај део тебе, овај мој део, ово моје парче неба. Понављам ти, никада... нигде ваздух као овај, нигде вода као овде, нигде јутро као наше, нигде небо не сија као кад се гледа одавде. Ври ли крв неког тамо Србина из Шумадије, Војводине, као што ври сваком Србину одавде? Не! Не! И неће никада моја Србијо... питаш ли се о ком ти месту, селу, лепоти дивоти причам, пишем и свима гласно говорим? Можда размишљаш па ти ово моја родна груда на памет не пада. Ајде још мало да се потрудим да ти приближим. Можда ти на ум падне ово моје што не дам ни милиметар. Знаш моја Србијо, у овом мом селу има много радости, среће, жене нам се момци, удају девојке, пева се, кити се здравица, пече се ракија, о то каква, најбоља! Посвађамо се и ми, живи смо људи, и побијемо се али опет смо као једно. Рађају нам се Срби делије, рађају нам се девојке, као виле. Нажалост, не као пре двадесет година али рађа се Господу Хвала. Даће Бог и више!

Имамо ми Србијо и Душана Душана Силног, и Лазара и Марка, Богдана, Павла, Петра, Дамјана, Димитрија, Тадију, Илију, и Марију и Милицу, Ђурђину, Радмилу, Николину, Миону, Анђелију, Машу, Ирину, Мињу, Милу, Нађу, Неду, Виктора, Новака, Константина, Милића, Алексију, Дуњу, Петру, Христину, Наташу, Војина, Јакова, Вука, Немању, Николу, Милутина, Страхињу, Софију, Стефана, Теодора, Огњена, Матеју и Матију и још много Срба и Српкиња који су, руку у ватру дајем, много бољи и храбрији него сви ти тамо твоји, а и ови су твоји, да је среће више него било ко други из других лепих твојих места.

А да их само видиш како су сви лепи, добри паметни и вредни. И знаш шта, срећни су и знају да деле, да се играју, знају да се радују и певају. Боље они знају нашу химну Боже правде, него добра већина тих твојих тамо неких Београђана, Нишлија, Краљевчана, и многих других градских мангупа и хулигана. А да само осетиш ту топлину док их гледаш како се правилно крсте, крст око врата носе и Славе Господа! Но, нека... сетићеш се и ти, а можда нећеш, па ћу ја опет да ти кажем, шта ми је тешко да ти причам и пишем овом мојом најлепшом ћирилицом.

Јеси ли чула ти да деца из неког места немају где у близини да оду у биоскоп, позориште, луна парк, да им нестаје струја, вода, да им неко одузима право на право детињство. Ниси? Јеси, јеси, чула си. Е моја Србијо, и не боли нас, нас старије то много, преболели смо то одавно, или пре пар година. Млади нараштај много више за тим стварима пати, а ми због њих. Јер ето, двадесетој генерацији неко све важне ствари ускраћује. Да, срам их било! Одрон људски... У праву си. Сети се бре о коме се овде говори... о једној равници, а равно је теби све изгледа као Косово. Ето полако ти откривам, одакле те све лепоте, среће и туге. А одакле него са Косова. Из Метохије.

Него велика је Метохија, а и наша туга Бога ми. Слутиш ли то? Какви неки зли људи око нас, рушили све што је српско. Цркве, манастире, скрнавили гробове, рушили споменике, палили куће, протерали, убијали. Убијали да! Људе, жене, децу... нису марили. Хтедоше да нас, како оно рекоше, "очисте". Смањише, али нас не уништише. Протераше ал’ ми се вратисмо. Јачи него икада... срце им не дадосмо. 

Јасније ти је сад, много, али опет нећеш да погодиш о коме се ради. Јер да, у праву си ти, свим српским местима и свим Србима тако су радили. Свако срце су ранили. Мислиш ти сад на Осојане, да и Осојане су спалили, хтедоше трагове да му избришу, не успеше, оно се поново родило, и Хвала Богу на томе. На Бело Поље, Бичу, Грабац, Прекале, Добри До, Љевошу, Сигу и Брестовик, Љубожду, Жач, Ковраге, Синаје, Дрсник, Петрич, Благачу, Видање, Исток, Ђураковац и још многа тужна српска места. Опрости им Боже неки су знали, шта раде а неки нису. Таман кад смо мислили крај је рафалним пуцњима, таман кад смо помислили све што је било лоше прошло је, баш тад нас уверише да смо се грдно преварили. Не знам ко, ал’ знам да је проклет. Вечно проклет, од деце коју је побио, од деце коју је ранио. Да од деце. 

Ето Србијо, сетила си се, о Гораждевцу ти причам, да баш о њему. О том Гораждевцу у којем 13. августа 2003. године на реци Бистрици, убише нашег Ивана, и нашег Панта. Твог Ивана и твог Панта. Пуцаше крвници проклетници по голој деци. Прекинуше младост, ускратише срећу, завише наш у црно. Оставише нам море суза, неизмерно туге, патње и бола. Сваке године 13-ти август је топлији него прошле, пече сунце, пеку ране, а око срца лед, језа. Сваки врисак и понеки осмех деце узнемири нас, уплаши, у нама је моја Србијо велика стрепња. Њихова два места нико никада неће попунити.

Ранише нам Ђорђа Угреновића ал' Ђорђе победи рафалну паљбу па је себи и свом роду, и теби Србијо, даровао са својом храбром супругом Наташом, кћер Милицу, и синове Димитрија и Павла. Ранише нам, готово узеше, Богдана Букумирића. Богдан шта ће него све да победи па себи, свом роду и теби дарова две прелепе Српкиње очевог порекла из Гораждевца Николију и Анђелу, са својом изабраницом Јеленом. Ранише нашег Марка Богићевића хтедоше да више не трчи, да не хода, ал победио је он њих. Једног дана ће наш Марко, даће Бог, и своју децу одвести на Бистрицу. Хоће! Ми знамо да хоће. Ту је. Баш ту где су они желели да га није, ту на родној груди. Да га само видиш како дрхтавом руком пали свеће за своје другове који тог дана настрадаше, са зебњом се Господу моли да им врата раја увек буду отворена.

Ранише нам Драгану Србљак, а мислиш ли ти Србијо да их се она уплашила? Није наравно. Опет би храбро газила где много нога не би. Жале ли што ће и Драгана да буде мајка једног дана храбрим Србима? Жале, жале то их боли највише. 

Колико је овде само уплашене деце, тај страх није прошао од тог врелог августовског дана. Туга је годинама све већа, рана сваке године све јаче боли, и тебе Србијо сигурно боли док ти ово причам што си изгубила и више немаш Ивана и Панта. Ми их имамо, нису са нама али су у нашим срцима. Заувек! 

Нисам заборавила да сам ти још на почетку рекла да сам много љута на тебе. Јесам! Како да не будем? Од 2003. до данашњег дана ти Србијо ниси сазнала ко их је убио? Срам те било! Стиди се моја Србијо! Обећавали су нам да ће сваки камен преврнути да нађу злочинце. Нису нашли. Њих не боли. Али тебе? Тебе треба да боли. Ти си требала да преврнеш сваки камен и да их нађеш. Тргни се Србијо, пробуди се, изведи пред лице правде те нељуде. Да им видимо очи. Нађи их! Лакше ће и теби бити. Покрени Србијо истрагу за злочин у Гораждевцу молба ти је сваког Србина. А до тад, опет ти кажем иако ме много боли стиди се! Волим те ја, другу Србију немам, моја си каква год да си. Ми их нећемо заборавити, никада. А ниси смела ни ти...


Пантова књига је још отворена, а твоје очи нису. Иваново јуначко срце борило се и пало је на твом грумену земље. Имаш ли ти срца?

          Ову децу мори туга остали су без брата и друга.
          У њима су обећање дали тврду веру иако су мали.
          Да никад поклекнути неће макар биле невоље и веће!
          Метохија и дан данас уздише и јеца,
          јер невина јој настрадаше деца...
          српска деца соколићи сиви!*

Гораждевац је синоним за храброст, лепоту и доброту. Због тога га толико волим, педу мог Гораждевца не би дала за Америку целу. Лепше ми је кад кажем проклету Америку. Са поносом кажем да сам из Гораждевца, ни не слутиш колико ми је срце кад то кажем. Али је "дан данас над њим сивило, бол и туга јер узео је неко нашег брата, пријатеља, кума, комшију и друга! Не тражимо ти много, само мало муке да се потрудиш и вежеш крвницима руке! 


Памтите Срби злочин у Гораждевцу! 



Анђела Букумирић, ФБ
Гораждевац, 13, август

*Из песме "Убијају гораждевачку децу", Милица Николић

 



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: Фејсбук    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Гораждевац #Косово #Метохија #Србија #Вера #Православље#Злочин #Масакр #Бистрица #Kosovo #Metohija #Srbi

уторак, 13. август 2019.

Зоран Влашковић: Бистрица опрала дечју крв и не тече више на место где се збио злочин

На место злочина 16 година од убиства српске деце у Гораждевцу код Пећи.


  • Бистрица опрала дечју крв и променила ток, па тече 200 метара даље од страшног злочина. 
  • У Гораждевцу је 13. августа 2003. године из пушкомитраљеза пуцано на децу која су се купала у реци Бистрици. 
  • Tом приликом убијени су Пантелија Дакића (13) и Иван Јововић (19), а тешко рањени Ђорђе Угреновић (20), Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13). 
  • Убице на слободи, истрага обустављена крајем 2010. године !?

Текст и фото: Зоран Влашковић



Овог 13. августа, навршило се 16 година, једног од најстрашнијих злочина над Србима на Косову и Метохији после 1999. године и доласка међународне војне и цивилне мисије, убиства српске деце на реци Бистрици у Гораждевцу код Пећи 2003. године.

Место где су убијена и рањена српска деца на Бистрици 13. августа 2003.г

Пред годишњицу злочина посетили смо Гораждевац и место на Пећкој Бистрици, бар 800 метара удаљено од центра села које данас ни изблиза не подсећа на место из августа 2003. године. Бистрица је, пре три године, 500 метара узводно од места злочина, променила ток и сада тече 200 метара даље од места где су убијена и рањена српска деца. Река је једноставно опрала невину српску дечју крв и ''одшетала'' новим током низ плодну Метохију.

Овде је Бистрица променила ток пре три године и тече само левом страном


Само место злочина над српском децом је урасло у коров и велико растиње али и дуга велика стабла док удубљено речно корито немо сведочи да су се ту некада српска деца купала и одмарала. И настрадала тог злослутног, не само по Гораждевчане, 13. августа 2003. године.

Овако 2019. изгледа место на коме су страдала српска деца








Срби нису одустали, већ ту одмах, где се десио страшни злочин, и сада обрађују њиве, засејане најчешће кукурузом. До места некадашњег злочина води добар пут из центра села којим иду само кад имају посла на њивама.

Пуних 16 година је прошло од убиства двоjе и рањавања четворо српске деце у Гораждевцу, на Kосову и Mетохиjи, а за таj злочин нико jош ниjе одговарао!? Да злочин постане још страшнији, званична истрага је обустављена и код ЕУЛЕКС –а и приштинских судских органа, јер, наводно нема довољно трагова о починиоцима злочина и случај је затворен због недостатка доказа? Истрага је обустављена крајем 2010. године.

Центар Гораждевца












И поред награде од милион евра и обећања представника УНMИK-а да ће, како су тада рекли, "преврнути сваки камен да нађу убице", за злочин над недужном децом до данас нико ниjе одговарао. Уместо тога - случај је затворен!

Кућа родитеља убијеног Ивана,Милоша и Спасеније Јововић


Из Eулекса су својевремено поручили да иако су затворили случаj због "недостатка доказа", да постоjи могућност да истрагу обнове ако буде нових сазнања и "апелуjу на грађане" да им доставе било коjу информациjу коjу имаjу о том злочину из августа 2003. године.

Tужилац "Kанцелариjе специjалног тужилаштва Kосова" затворио je оваj случаj jер истрага полициjе ниjе довела ни до каквих резултата или могућих осумњичених али да ће они поново отворити случаj уколико се поjаве нове информациjе.

Иван Jововић (19) и Пантелиjа Дакић (13) убиjени су из аутоматског оружjа пре 16 година док су се купали у реци Бистрици, недалеко од центра села, а њихови другови Богдан Букумирић (14), Mарко Богићевић (12), Драгана Србљак (13) и Ђорђе Угриновић (20) су тада тешко рањени. Тог дана, у часу пуцања безумника на голоруку српску децу на обалама Бистрице је боло више од 80 мештана Гораждевца.

Марко Богићевић показује где је рањен 13. августа 2003.г.

- Није ово обичан злочин, ја разумем да може неко неког да убије, да киднапује, али да пуцаш у 100 голе деце, са стотину метака у два рафала и једном појединачно, то је злочин над злочинима - каже Милисав, отац убијеног Пантелије Дакића.

Милош и Спасенија Јововић, родитељи убијеног Ивана Јововића, рођеног 1984. године, не желе да говоре ништа за медије. Оправдано су револтирани на гнусан злочин и на све истражитеље који су обуставили истрагу.

Гордана и Милисав Дакић родидељи убијеног Панта Дакића

Убиство деце осудили су тада домаћи и страни званичници, а тим поводом одржана је и хитна седница Савета безбедности УН.

Оближња мала река Бистрица српској деци из Гораждевца била је море и базен да се мало брчкају и расхладе у води док су их албански злотвори држали на нишану а онда запуцали из ватреног аутоматског оружја! За тили час река је била црвено обојена невином српском дечјом крвљу.

Одавде је Бистрица променила ток






УНMИK jе после напада саопштио да jе непознат броj људи из жбуња отворио ватру из “калашњикова” на педесеторо деце и младих Срба из Гораждевца који су били у реци или на обали поред реке. Говори се да је испаљено више од 90 метака.

Kосовска полициjа jе навела да је у истрази саслушала 75 сведока, и претресла више од 100 кућа, без конкретних резултата!? Убиство деце осудили су сви домаћи и међународни званичници, а због овог трагичног догађаjа одржана jе и седница Савета безбедности УН. Као и обично, без резултата!?

Сахрана Пантелије Дакића








Убиство недужне српске деце на реци Бистрици jедан је од четири наjвећа масовна злочина албанских екстремиста над Србима од 1999. године и доласка међународне мисиjе на Kосово и Метохију. Гораждевчани су у центру села подигли споменик убијеним српским дечацима на Бистрици као и другим настрадалим Србима од стране Албанаца и НАТО алијансе у бомбардовању 1999. године. И споменик су непознати албански вандали оштетили и срушили 6. децембра 2015.г. из аутоматског оружја али је он опет обновљен 25. фебруара 2016. године.

Перо Кастратовић из Гораждевца на месту
где су се купала и настрадала срска деца
У Гораждевцу данас у 220 кућа живи око 730 становика док је 50 кућа, на периферији села, празно јер су се Срби иселили због недостатка безбедности.

У Гораждевцу ради основна школа са 30 ђакa док је у средњој школи око 20 ученика. У Дому здравља је 32 медицинска радника. Домаћинства у Гораждевцу су до пре 1999. године обрађивала 1380 хектара њива а данас тек око 300 хектара.

Осам векова српства

Село Гораждевац и црква брвнара светог Јеремије први пут се помињу у Жичком типику 1223. године. Према првом турском попису становништва 1455. године Гораждевац је имао 28 српских кућа међу којима је био и парохијски дом свештеника.
Од 1999. године у селу је рођено више од 40 – оро деце али је било и више од 150 умрлих мештана.



author-pic Аутор: Зоран Влашковић

Дугогодишњи је новинар листа "Јединство" који се до 1999. године штампао у Приштини. Вишеструки је добитник награде матичног листа за најбољег новинара године. Аутор је три књиге о Косову и Метохији.

Први је обишао караулу Кошаре после окупације КиМ од стране НАТО-а, први фотографисао немачке војнике окупаторских снага на бункерима из Другог светског рата које су такође Немци саградили на северу КиМ. Данас је сарадник многих гласила у Србији али и широм света где се издају листови на српском језику.

Рођен је и живи у Косовској Митровици.

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању