Посланик у Скупштини Србје, Срђан Ного, готстовао је у емисији продукције "Центар" где је рекао да су за угрожен опстанак Србије, услед повећања броја миграната, одговорни Ана Брнабић и Александар Вучић због чега их треба - обесити на Теразијама.
Суштина овако оштре изјаве јесте чињеница пристанак да на својим западним границама изагравамо "капију Европе" пред којом та иста може да изручи милион и двеста хиљада миграната, углавном војно способних и са ратним искуством на територију наше државе. Тиме су саму државу и народ Србије властодршци довели у стање екстремне опасности и нестанка под бруталним околностима.
Казна за такав злочин против народа и државе, о коме год да се ради а када све државне институције задужене за безбедност закажу услед издаје и контроле од стране тих истих издајника, препуштена је осећају народа а народ такве ствари увек решава по кратком поступку због чега и постоји изрека "обесити га о прву бандеру". Међутим, од спровођења те методе остала је само успомена и изрека. Власт која под контролом држи сваки киоск и у свакој кући зна шта ко говори попут ОЗНЕ некада, зна и да све то стаје само пуста и празна реч. Нарочито када тако суверено влада и опозицијом у Србији која често помаже и више него што саме коалиционе странке на власти чине, изузев амуша Харадинаја који има "своја посла".
Зашто се властодршци толико боје смртне казне?
У Србији је вербални деликт укинут из два разлога, манипулативним тумачењем те законске одредбе се може ускратити слобода говора али и због тога што најчешће он не представља никакву основу ни реалну опасност. Међутим, властодршци у Србији на челу са Александром Вучићем, одлучни су да и тај деликт, део тог старомодног закона врате у живот а истовремено се сами боје најава да би за своја непочинства против државе и народа могли да буду кажњени по одредбама тог истог неважећег закона, по тим истим укинутим одредбама.
Дубоко резигнирани читалац КМ Новина, реагујући на нову медијску хајку против свих неистомишљеника на српској издајничкој сцени, у писму редакцији каже:
"Ко год помене да треба нешто лоше да се деси владајућим функционерима (због најстрашнијих злоупотреба и штета које наносе грађанима својим одлукама) да на пример буде упуцан, или обешен, или удављен, или отрован, спаљен... има да буде кажњен, стављен на стуб срама, суђен, саслушаван, осуђен.
А да предложимо сада их одликују за ове исте штеточинске делатности којима се свакодневно баве, да их предложимо за највеће награде наше и стране - да ли би, шта мислите, подигли кривичне пријаве?
Наравно, не би! Они и мисле да треба да добијају похвале, награде, признања..."
Да, по свему судећи они су убеђени да треба да добију награде и то највише јер су највише учинили. Није уопште битно што се то "највише" односи на штету нанету Србији. Тако су и Ивица Дачић али и Александар Вучић ћутали и чекали да им Нобелава награда падне у крило. У оба случаја је то било јер су ова двојица пристала да за политичким столом криминалцу, ратном злочинцу, крвнику који је трговао српским органима и Србе и лично убијао и клао, Хашиму Тачију, стисну руку и опросте оно што нико не може да опрости - све те злочине против Срба. Чак шта више, својом "политиком" која је пре издаја него политика, они су тако аболираног ратног злочинца још и одлучили да награде предајом дела државне територије. За такав злочин најава Нобелове награде од стране западних моћника руку још крвавијих од хиљада невиних српских жртава, није било ни осуде ни бунта. Вучићевци у Србији и очекују награду за своја злодела.
Зато их и јесте страх од сваке најаве да би и у Србији могли да буду "награђени" за све што су учинили, а народ није слеп и он уме најбоље да одмери коме и каква "награда" следује, и свакоме даје по заслузи.
Овакве реакције власти, нарочито Александра Вучића, управо говоре да они и јесу свесни какве су њихове заслуге и каква би награда могла да им припадне од народа у Србији.
Суштина овако оштре изјаве јесте чињеница пристанак да на својим западним границама изагравамо "капију Европе" пред којом та иста може да изручи милион и двеста хиљада миграната, углавном војно способних и са ратним искуством на територију наше државе. Тиме су саму државу и народ Србије властодршци довели у стање екстремне опасности и нестанка под бруталним околностима.
Казна за такав злочин против народа и државе, о коме год да се ради а када све државне институције задужене за безбедност закажу услед издаје и контроле од стране тих истих издајника, препуштена је осећају народа а народ такве ствари увек решава по кратком поступку због чега и постоји изрека "обесити га о прву бандеру". Међутим, од спровођења те методе остала је само успомена и изрека. Власт која под контролом држи сваки киоск и у свакој кући зна шта ко говори попут ОЗНЕ некада, зна и да све то стаје само пуста и празна реч. Нарочито када тако суверено влада и опозицијом у Србији која често помаже и више него што саме коалиционе странке на власти чине, изузев амуша Харадинаја који има "своја посла".
Зашто се властодршци толико боје смртне казне?
У Србији је вербални деликт укинут из два разлога, манипулативним тумачењем те законске одредбе се може ускратити слобода говора али и због тога што најчешће он не представља никакву основу ни реалну опасност. Међутим, властодршци у Србији на челу са Александром Вучићем, одлучни су да и тај деликт, део тог старомодног закона врате у живот а истовремено се сами боје најава да би за своја непочинства против државе и народа могли да буду кажњени по одредбама тог истог неважећег закона, по тим истим укинутим одредбама.
Дубоко резигнирани читалац КМ Новина, реагујући на нову медијску хајку против свих неистомишљеника на српској издајничкој сцени, у писму редакцији каже:
"Ко год помене да треба нешто лоше да се деси владајућим функционерима (због најстрашнијих злоупотреба и штета које наносе грађанима својим одлукама) да на пример буде упуцан, или обешен, или удављен, или отрован, спаљен... има да буде кажњен, стављен на стуб срама, суђен, саслушаван, осуђен.
А да предложимо сада их одликују за ове исте штеточинске делатности којима се свакодневно баве, да их предложимо за највеће награде наше и стране - да ли би, шта мислите, подигли кривичне пријаве?
Наравно, не би! Они и мисле да треба да добијају похвале, награде, признања..."
Да, по свему судећи они су убеђени да треба да добију награде и то највише јер су највише учинили. Није уопште битно што се то "највише" односи на штету нанету Србији. Тако су и Ивица Дачић али и Александар Вучић ћутали и чекали да им Нобелава награда падне у крило. У оба случаја је то било јер су ова двојица пристала да за политичким столом криминалцу, ратном злочинцу, крвнику који је трговао српским органима и Србе и лично убијао и клао, Хашиму Тачију, стисну руку и опросте оно што нико не може да опрости - све те злочине против Срба. Чак шта више, својом "политиком" која је пре издаја него политика, они су тако аболираног ратног злочинца још и одлучили да награде предајом дела државне територије. За такав злочин најава Нобелове награде од стране западних моћника руку још крвавијих од хиљада невиних српских жртава, није било ни осуде ни бунта. Вучићевци у Србији и очекују награду за своја злодела.
Зато их и јесте страх од сваке најаве да би и у Србији могли да буду "награђени" за све што су учинили, а народ није слеп и он уме најбоље да одмери коме и каква "награда" следује, и свакоме даје по заслузи.
Овакве реакције власти, нарочито Александра Вучића, управо говоре да они и јесу свесни какве су њихове заслуге и каква би награда могла да им припадне од народа у Србији.
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.