Сервилност и понизност коју председник Владе Србије Александар Вучић показује према немачкој канцеларки Ангели Меркел је нешто што се не среће током дипломатских сусрета и што код обичног човека изазива гађење.
Разлог томе је што председник Владе Србије претпоставља да зато што није ћутао о Сребреници па се замерио англоамериканцима да ће му Немачка пружити адекватну политичку заштиту од његових америчких пријатеља. Нажалост цех таквих политичких калкулација платиће политичка флексибилност и попустљивост државе Србије према Косову и Метохији јер не либећи се Александар Вучић је изјавио да је спреман на сваки компромис са Приштином. Председник још каже да Немачка данас води бригу о Србији, само још није рекао тако брутално да јој отима Косово и Метохију. Боже ако су нам такви пријатељи какви су нам онда непријатељи.
Једино што није јасно јесте да ли су колена председника Владе Србије и овог пута клецала као што је то било приликом њиховог ранијег сусрета у Берлину а што је Александар Вучић јавно призано медијима.
Без обзира на руски вето поводом резолуције о Сребреници одлазак премијера Србије у Сребреницу на поклоњење жртвама рата је политичка девалвација оног што су Руси одрадили у Савету безбедности јер такав корак када се уважавају жртве само једног народа представља ругање бројним српским жртвама током рата у БиХ од `92 до `95.
Јавност Србије сећа се изјава ондашњег генералног секретара Српске радикалне странке и народног посланика у Скупштини Србије Александра Вучића који у наступу националне егзалтације за говорницом Скупштине Србије говори да за једног убијеног Србина треба убити сто Бошњака, па је пеглање биографије можда разлог његовог одласка у Сребреницу.
Тврдоглаво инсистирање актуелне власти на уласку у ЕУ чија је цена предаја Косова и Метохије у ситуацији када Европски парламент доноси резолуцију у којој се Срби као народ оптужују за геноцидност представља крајњи вид политичког мазохизма какав се ретко где у свету среће. Европска резолуција у којој стоји да су Срби злочиначки народ треба да компензује неусвајање сличне резолуције у Савету безбедности на који су Руси ставили вето.
Већа казна Србе у њиховој историји није могла да снађе и питање је чиме су то заслужили да имају овакву власт.
У Косовској Митровици 10.07.2015. године
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.