Вести:
Приказивање постова са ознаком Разлагања. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Разлагања. Прикажи све постове

уторак, 12. новембар 2019.

Ако овако наставимо, остаћемо вечито у чекаоници Европске уније

Ово што се догађа са тзв. европским путем Србије постаје тешко подношљиво и за такве посвећенике као што је државни врх Србије.
#Србија #ЕУ #Чекаоница #Слободан #Самарџић #Издаја #Председник #Вођа
Илустрација: КМ Новине


















Пише: Слободан Самарџић



Председник ове државе-кандидата недавно је изјавио да ће чиниоцима Уније поставити одсутно питање: шта ако обавимо реформе, примате ли нас или не (Политика, 9. новембар). Он или не зна да му нико у ЕУ неће дати одређени одговор, или то зна али хоће да остави утисак на домаћој сцени о решености да се суочи са истином. Али, Е. Макрон никако да престане са својим провокацијама – те Унија се не може ширити пре него се реформише, те предлаже промену методологије преговарања о проширењу, те спречава отварање преговора са С. Македонијом и Албанијом, те назива Босну темпираном бомбом и сличне којештарије. Па пошто се човек толико излаже нека каже Вучићу истину у брк. Ето и брзе прилике.

Све ово говори о јадној чињеници колико је Србија несамостална и зависна земља. Све нам зависи од других и зато морамо да их питамо све што би требало да буде ствар унутрашњег одлучивања. Нико не зна да ли Макрон има неку конкретну идеју о реформи Уније, али његови иступи су у духу добре дијагнозе стања. Овакви иступи би требало у Србији да буду повод за озбиљну јавну дискусију која би ишла ван оквира званичне мантре о путу у ЕУ. Остати на садашњем путу без циља представља највећи државни хазард. То би само био показатељ да је Србија решена да остане тотални зависник од других, што је далеко од реалних околности међузависности у регионалним и светским размерама.

Европска унија овде има одређену специфичност. Ако је реч о земљама које су по свим показатељима слабије од просека Уније, одлука о испуњавању услова придруживања и приступања може бити рационална једино уколико је перспектива чланства изгледна. Наиме, оно што се изгуби у припремном периоду, времену тешког прилагођавања, сигурно се надокнађује, а поврх тога и добија, у режиму формално равноправног чланства. Ово правило, важило је са последњим проширењем ЕУ земљама бивших комунистичких режима. Од настанка велике кризе унутар Уније 2008. године, а најкасније од пријема Хрватске (2013), ЕУ је задуго, можда и занавек, закључила раст броја својих чланица. Узроци су пре свега унутрашњи. Због својих дубоких структурних проблема, она више није у стању да се шири.

Од тада модел стабилизације и проширења, као програм свеобухватног прилагођења систему Уније, више не важи. Зашто је он задржан до данас, као и сама политика проширења ЕУ, сасвим је друго питање. Али извесно је да та „политика“ са проширењем Уније више нема везе. Поставља се онда питање, зашто се Србија већ целу деценију држи ове политике?

Одговори званичне политике су познати, али их стварност непрестано демантује: Ево оних најчешћих:

  • ЕУ јесте у кризи, па и у кризи проширења, али то ће проћи, па ћемо наставити тамо где смо стали. Одговор оваквом одговору је следећи: Једанаест година после почетка кризе нема ни наговештаја промена унутар ЕУ потребних да би се превазишло ово стање. Постојећа антикризна политика, стварно започета тек 2011. године, не представља реформу Уније већ санирање најтежих последица кризе. Основни проблем је у превазиђености начина (модела) интеграције који већ две деценије не одговара новим изазовима продубљене (монетарна унија) и проширене Уније. Зато Макрон с правом каже – док не буде реформе нема ни проширења.
  • Ако проширење сада није могуће, Србија треба да се реформише по правилима и стандардима ЕУ, јер је то њој (Србији) потребно због унутрашњег развоја. Одговор: Под режимом Споразума о стабилизацији и придруживању Србија се реформише на начин као да ће једног дана приступити Унији. Али, без извесности циља (чланство), садржај и динамика реформи под ССП-ом губе специфичан смисао. Без чланства на крају процеса нема оне компензације трошкова и губитака коју су имале земље средње и источне Европе.
  • Србија у огромном проценту трговински зависи од ЕУ. Одговор: Ово није никаква нужност, већ је последица трговинске политике Србије у периоду од готово две деценије. Премда то никада није била паметна трговинска политика, она је бар током прве деценије била оправдана очекивањима од будућег чланства. Данашња зависност од ЕУ у овом погледу може се постепено смањивати диверзификацијом спољнотрговинске политике на основу критеријума ефикасности и трговинског биланса.
  • ЕУ је највећи донор Србије и незаобилазни финансијер њених реформских пројеката (кроз инструменте предприступне помоћи). Одговор: Ове износе и перспективе треба упоређивати са губицима које Србија има због преране либерализацације своје трговине са ЕУ (посебно у области пољопривреде), због спречавања Уније да се реализује пројекат Јужни ток вредан више милијарди евра, због претње Србији да трговински не користи санкције ЕУ Русији, укратко због општег хазарда зависне трговине са ЕУ у коју никада неће ући.
  • Постоји проблем санкција које би ЕУ наметнула Србији ако би она ревидирала своју данашњу политику приступања. Одговор: Нико не каже, зашто би ЕУ уводила санкције Србији у време када она сама види да не може да се шири. Зар није сам Макрон отворио брешу за другачију политику, која би била несагласна са санкцијама. Ако су, пак, разлози геополитичке природе, онда народу треба рећи – ми идемо под НАТО кишобран па нека кошта шта кошта.
Овај комплекс темељних официјелних ставова чини језго већ дуговечног политичког слогана – ЕУ нема алтернативе. Али, зашто би се уопште критика ове политике бранила од приговора о „алтернативи“ који није друго до најобичнија апологија „јединог пута“. Пре ће бити да се оваквим наговором (о излишности алтернативе) бране ушанчене политичке и социјалне позиције које су се временом успоставиле. Зато је добро поставити питање: коме одговара овакав пут без „алетнативе“ када је он изгубио свој прокламовани циљ. А то је већ питање о интересној структури друштва које је доживело размере тешке политичке репресије и опасне социјалне аномије.

Дакле, није реч о „алтернативи“, већ о неопходној промени онога што даје рђаве резултате. И да бисмо били сасвим конкретни, једини политички и стручно релевантан спор може се водити око питања целисходности Споразума о стабилизацији и придруживању данас и овде. По мом мишљењу, реална дискусија треба да почне од њега. Тај мали-велики рагулативни акт Србије (који има упоредни нормативни значај некадашњег Закона о удруженом раду) треба довести у питање. Не да би се са Унијом прекинули односи, већ да би се наставили са много реалнијим и сврсисходнијим  споразумом (или у множини), којим би се регулисала питања од виталног интереса за Србију, али и за ЕУ.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Србија и свет    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

Дејан Микавица: Беспризорно историописање неодговорних појединаца у кругу око Музеја жртава геноцида у Београду

Геноцидна политика хрватске државе и погром Срба у Ендехазији добија у последње време најгору могућу интерпретацију у квази научном, злонамерном и беспризорном историописању несавесних и крајње неодговорних појединаца у кругу око Музеја геноцида у Београду, у сред Србије!

#Музеј #Жртва #Геноцид #Београд #Пропаганда #Лаж
Музеја жртава геноцида у Београду

Пише: Дејан Микавица



Форензичка истраживања српских жртава извршена после Другог светског рата и резултати до којих су дошли истраживачи окупљени у комисији око Србољуба Живановића преко Терзићевих резултата саопштених у Војној енциклопедији, пребројаних хумки и сабраних жртава хрватских зличина до најновијих научно образложених доказа изложених у делу Гидеона Грајфа нису били сметња Душану Никодијевићу да стане својом књигом (Јасеновац – између броја и жртви, Музеј жртава геноцида, Београд 2019) у одбрану хрватске историографије која упорно настоји да број убијених Срба у хрватским логорима смрти умањи и маргинализује.

По свему судећи, више није довољно само оно што пишу хрватски историчари (и што је прилично сажето описано у делу Беспућа Фрање Туђмана) да би се размере геноцида који су починили хрвати умањиле, ублажиле и самим тим опростиле и обесмислиле, већ на том гнусном послу морају бити ангажовани српски историчари попут Никодијевића.


Да све буде још горе и опасније, политику ревидирања историјских чињеница и размера хрватских монструозних злочина оправдавају и уздижу српски интелектуалци за које смо до јуче били сигурни да им је српски национални интерес па и историјска истина о броју убијених Срба у хрватским усташким логорима изнад свега.

Дошло је по свему судећи неко зло време у којем управо Срби и њихова интелектуална елита национално-патриотске провенијенције треба да обави најпрљавији посао и под изговором да се бори за истину – сведе број српских жртава у НДХ са милион на неких 100 или 200. 000?!

И све то покрије и оправда потребом да се тако најбоље брани научна истина, да није важно колико је Срба убијено већ само – како је то учињено итд. У оваквој лудости иде се и корак даље и унапред се квалификују сви противници нове српске псеудо науке као ,,велико Срби”!?


Проф др Дејан Микавица
Суманутом логиком да је помирење Срба са Хрватима извесније ако се ,,истини” приђе из хрватског угла и број убијених Срба у хрватским логорима смањи на што мању меру, српски интелектуалци свесно или несвесно (сасвим је свеједно) стају у одбрану хрватске злочиначке идеологије, маргинализују њене стравичне размере, руше представу о хрватима као највећим српским непријатељима и њихове злочине своде на бројеве који се могу и са хрватске стране прихватити.

Од прихватања оваквих бројева до разумевања геноцида почињеног над Србима само је корак!

Српски историографи који се приближавају на овакав начин хрватској историографији (а она је у директној служби хрватске усташке идеје) чине немерљиву штету и српској националној и државној политици и српским интересима и историјској науци.
Овакво историописање подсећа нас на све оно што раде у последње време српски режисери, продуценти и сценаристи стварајући серије и филмове у којима се национална историја интерпретира на српску штету: подсетимо се само Немањића или Равне Горе или филмова попут Светог Георгија… 

Српски историчари, као и српски режисери налазе се увек пред истим избором: или неће урадити ништа у интересу своје нације и своје струке или ће урадити нешто ште ће бити на штету и националне ствари и историјске науке. Предраг Марковић, Душан Никодијевић, Вељко Ђурић Мишина … покушавају нас уверити да је боље ово друго.
У ревизионистичкој школи хрватске историографије они ће несумњиво заслужити значајно место.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

Србија: дискриминација сопственог народа

Зашто је у нашој земљи толико тешко бити патриота? Зашто у сопственој земљи не смеш јавно да кажеш да волиш своју земљу? Зашто је страшно истицати да си Србин или Српкиња? Има ли народ, који живи у Србији, право на то?

#Србија #Живот #млади #Косово #Метохија #будућност
















Пише: Стефан Вукоје



Могли бисмо овако до бесконачности набрајати и питати се зашто, али чини ми се да то нема никаквог смисла. Наша реалност је да, нажалост, Србија није слободна земља. И ми смо окупирани, као и наша јужна покрајина Косово и Метохија, само што то још не видимо. Намеће се једно логично питање: Да ли је некакав злочин бити патриота, волети своју веру, своју земљу, своје писмо, свој народ, своје претке... Зашто не смемо то да искажемо јавно? Зашто ретко која телевизија са националном фреквенцијом јако ретко, емитује нешто у вези патриотизма, у вези злочина који су почињени над Србима? Мислите да је случајно? Упоредите неке од назива државних предузећа и установа у Србији и Хрватској: Име српске државне телевизије је Радио телевизија Србије, а хрватске - хрватска радио телевизија, затим предузеће за телекомуникације код нас носи назив Телеком Србија, а код хрвата Хрватски Телеком... Зашто је забрањено да јавна предузећа и установе у свом називу садрже реч „српски“?

Србија је данас уништена земља, која не пружа никакве могућности младима, па и одатле податак да сваки други средњошколац жели да напусти земљу, јер у њој не види никакву будућност. Некада јаке, домаће фабрике, су већином пропале, а отварају се стране, које упошљавају Србе, као јефтину радну снагу, израбљујући их. На шта смо спали, ако узмемо податак, да су неке од тих домаћих фабрика снабдевале храном пола Европе? Запитајмо се где смо данас?

Да поменемо и здравство, које је у катастрофалном стању. Да ли је нормално да се људима и деци, који болују од тешких болести, сакупља новац путем СМС порука? Да ли је нормално да постоји такав систем, да људи морају да чекају дуго времена како би обавили заказан преглед код лекара, а да притом могу пет пута умрети?

Слична ситуација и са школством, где преовлађују купљене дипломе. Ово је земља где се људи много лакше запошљавају са купљеном дипломом приватног факултета, него са дипломом државног. Треба напоменути и безобразно прескупе цене школарина на државним факултетима, које су у рангу са ценама приватним факултетима. Намеће се питање: Како се осећа један студент државног факултета? Шта да очекује и чему да се нада?

Сврха овог текста може бити корисна или бескорисна. Бескорисна ће бити ако се само прочита, као још један у низу текстова, а корисна ће бити ако после прочитаног текста учиниш нешто да то промениш.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Србија #Живот #млади #Косово #Метохија #будућност #садашњост #kmnovine

петак, 08. новембар 2019.

Љубомир. Т. Грујић: Уништавање референдума, Србије и слободе народа

На позив КМ новина др Љубомир Т. Грујић за наше читаоце пише сажети извод из званичног дописа Народној скупштини од 05.11.2019.г.

#Srbija #Vlast #Vučić Referendum #Kosovo #Metohija


Пише: др Љубомир Т. Грујић



РЕФЕРЕНДУМ


Референдум је општенародно гласање. Он се заснива на праву народа да народна већина одлучи о предлогу изнетом на референдум за гласање са ДА или НЕ.  Гласање на референдуму је тајно. Први критеријум је да је референдум пуноважан само ако на референдуму гласа више од 50% од укупног броја бирача уписаних у бирачки списак.  У демократској и слободној држави ово важи за свако гласање. У Србији то није утврђено у свим законима, али јесте у сада важећем Закону о референдуму и народној иницијативи. Он је донет под владавином Слободана Милошевића.
   
За разлику од других гласања, суштина референдума се огледа у следећем критеријуму. Предлог о коме се гласа усвојен је на референдуму само ако је за њега гласало најмање више од 50% од укупног броја бирача уписаних у бирачки списак. Референдумска одлука изражава вољу и опредељење народа. Народна скупштина је обавезна да озакони предлог усвојен на референдуму. У томе је значај, важност и снага референдума у односу на нереферендумска гласања. У сада важећем Закону о референдуму и народној иницијативи тај критеријум није задовољен! У његовом 2. ставу се утврђује: «Одлука о питању које је било предмет изјашњавања на референдуму сматра се донетом уколико је за њу гласала већина грађана који су гласали.» Ако на бирачком списку, на пример, има имена од 5.000.000 (пет милиона) бирача, онда је 2.500.001 најмањи број да референдум буде пуноважан. Значи, ако је 1.250.001 бирач гласао ДА на таквом «референдуму» онда је усвојен предлог изнет на «референдуму»! Свеукупно, значи да 1.250.001 бирач од укупно 5.00.000 бирача одлучује, а то је свега 25.00002% бирача од укупног броја бирача! Упркос томе што је 3.749.999 бирача, односно 74,99998% бирача од укупног броја бирача гласало НЕ! Већ је тим ставом Закона о референдуму и народној иницијативи срушена демократија. Власти то није довољно!
  
РТС нас је обавестила у Дневнику у суботу 02.11.2019. да Народна скупштина отвара поступак измене Закона о референдуму и народној иницијативи и да је отворена јавна дискусија. Суштина измене је да гласање буде проглашено за референдумско без обзира који проценат бирача је на њему учествовао од укупног броја бирача уписаних у бирачки списак! Предложена измена је противуставна, супротна је члановима 1 - 3, 18 и 19 Устава. По томе је предлог изнет на референдуму на коме је гласало само 3 (три) бирача усвојен ако је 2 (два) бирача гласало ДА! Драстично уништавање значења, смисла, важности и снаге референдума; унижавање демократије!! Спрдња с народом!!! Одузимање слободе народу!!!! 


ЗВАНИЧАН И СТВАРНИ РАЗЛОГ ВЛАСТИ ЗА УНИШТАВАЊЕ РЕФЕРЕНДУМА

Саопштени разлог власти да измени, тј. уништи, референдум јесте да се олакша усвајање предлога на референдуму!!! Зар је то прихватљив и оправдан разлог? Није.

Суочивши се с чињеницом да је велико незадовољство у народу и суочивши се с могућношћу да већина бирача не учествује на изборима расписаним по противуставним законима, власт је лукавим покушајем да уништи референдум започела нову противуставну фарсу. Власт је закључила да народ неће да учествује на таквом «референдуму». Стварни разлог је да власт хоће под именом референдум да спроведе гласање које ће њој лако да обезбеди да може да објави да је такав  «референдум» био пуноважан и да је на њему усвојен предлог власти. Зашто је таква, неприхватљива, промена референдума потребна и важна властима? Да би променом Устава наставила процес самовлашћа, растурања Србије и укидања слободе.

ЦИЉ И ПОСЛЕДИЦЕ УНИШТАВАЊА РЕФЕРЕНДУМА 


Ставови 6 – 8 члана 203 Устава јасно утврђују да је референдум обавезан при промени преамбуле Устава. Њена промена омогућава изостављање «Косова и Метохије» из председничке заклетве (4. став члана 114 Устава) и из члана 182 Устава, као и изостављање из заклетве члана Владе. Тиме би се постигло искључивање «Косова и Метохије» из Устава и територије Косова и Метохије из наше државе, а њено претварање у сакату Србију – Сакабију, а осакаћене Србе у Сакабе. Постигло би се да се званично и службено утврди да су се Срби и Србија својевољно одрекли заувек Косова и Метохије – своје постојбине и дела свог народа. Власт на челу с Александром Вучићем би тврдила да је то народна воља!


Какви су то људи на власти који граде своју срећу на несрећи, на трагедији, других људи, сада Срба на Косову и Метохији, који растурају Србију, који уништавају слободу?

ПЕТИЦИЈА И ЗАХТЕВ


С обзиром на све изложено, а основу чланова 1 - 3, 18, 19, 51, 56, 194 и 118 Устава и на основу суштине, смисла, значаја, снаге и важности референдума поднети су петиција и захтев.


ПЕТИЦИЈА НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ

да Народна скупштина:


озакони:

  1. а) да је свако гласање пуноважно само ако на њему гласа више од 50% од укупног броја бирача уписаних у бирачки списак,
  2. б) да је поднети предлог усвојен на референдуму само ако је за њега гласало више од 50% од укупног броја бирача уписаних у бирачки списак.
  3. с Уставом усклади Закон о избору народних посланика* и да он ступи на снагу пре расписивања следећих избора за народне посланике.
  4. с Уставом усклади Закон о избору председника Републике* и да он ступи на снагу пре расписивања следећег избора председника Републике.
  5. покрене и спроведе до расписивања следећих избора за народне посланике уставни поступак разрешења председника Републике Александра Вучића због његових (тешких) повреда Устава,
  6. распише и спроведе по Уставу опште изборе у време предвиђено за следеће изборе народних посланика,
  7. с Уставом и с утврђеним значењем референдума усклади Закон о референдуму и народној иницијативи.



ДРЖАВЉАНИМА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ


Ко, својим изласком, учествује на гласању организованом по (постојећем или новом) противуставном закону онда саучествује у разарању наше државе, укидању слободе, помаже јачање окупације и узурпаторство власти диже све до њене тираније народа.

Неучествовање на таквим гласањима је не само уставно и морално право грађана него и наша обавеза према прецима и потомцима. 


Хвала Вам на пажњи. 


др Љубомир Т. Грујић, редовни професор у пензији, Џона Кенедија 31/15, 11070 Београд
Београд, 6. новембар, 2019. год.


др Љубомир Т. Грујић


НАПОМЕНА
Цео допис Народној скупштини можете одмах преузети у ПДФ-у кликом на ОВУ ВЕЗУ

Допис је преко е-поште био послат следећим лицима:

НАРОДНА СКУПШТИНА, Генералном секретару Срђану Смиљанићу, ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ Александру ВУЧИЋУ, ВЛАДИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ, Председници Ани БРНАБИЋ, Првом потпредседнику и министару спољњих послова Ивици ДАЧИЋУ, Потпредседнику и министру унутрашњих послова Небојши СТЕФАНОВИЋУ, УСТАВНИОМ СУДУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ, Председници Весна ИЛИЋ ПРЕЛИЋ, као и другим надлежним војним, црквеним и цивилним представницима.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

 Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

недеља, 03. новембар 2019.

Слободан Самарџић: Шта јавност може да види кроз кључаоницу

Од јалових препуцавања председника једне државе (А. Вучића) са једним замеником помоћника државног секретара (М. Палмером) ипак име неке користи.

#Slobodan #Samardžić #Balkan #Vučić #Izdaja #Kosovo #Metohija  #Šiptari #Albanci #Srbija #Separatisti #kmnovine
Слободан Самарџић


















Пише: Слободан Самарџић



Ако јавност Србије не зна ништа о позицији државе на предстојећим преговорима са представницима косметских Албанаца, председник Србије ипак у жару опонирања нешто од тога открије.

Из последњег примера езоповских иступа А. Вучића издвојићемо две опонирајуће ситуације: прва, на Палмерову реченицу из Приштине да Србија не може у ЕУ док не призна Косово, Вучић одговара питањем: О чему онда да преговарамо? Друга ситуација: на Палмерову идеју о размени такси за признање, следи одговор: Да повуку таксе, а да ми признамо Косово – то је шала.

Шта се може видети из ових кратких реплика председника Вучића. Као прво, а то је у нас већ уобичајена ситуација, није долично да се један председник преко домаћих медија јавно расправља са једним помоћником заменика па макар његов шеф био и Свети Петар. Али, то је дипломатски ниво државе који је Вучић завредео током своје лавовске борбе за Косово. Његови амерички саговорници сада су два специјалца послата у заједничку акцију на Балкан – М. Палмер и Р. Гренел; овај други у званичном рангу амбасадора. Али, пошто Вучић, као и приликом отварања радова од киоска до коридора, све воли да уради сам, тако поступа и у случају питања Космета, па када су САД на дневном реду – дај шта даш.


Вратимо се првом примеру Вучићевог опонирања Палмеру. Као прво, американац зна да у ЕУ више нико неће ући, али он претећи маше перспективом приступања знајући да је та фикција још увек званично и медијски важећа у Србији. Све док је у Србији тако, подсећање на обавезу признања Косова има реални ефекат на политичку класу и културни сектор главног тока као највиталније сегменте западне политике условљавања. Да није тако, Вучић би ладно одговорио да од уласка Србије у ЕУ нема ништа, па би могао бити и дипломатски вешт говорећи – сада не због тога што Србија не жели улазак него зато што ЕУ више не може да га понуди. Насупрот томе, Вучићев одговор био је у изразу резигниран – о чему онда да преговарамо? – али у садржају помирљив и за америчке и за европске политичаре: ако за признање Косова не добијемо ништа од ЕУ – мене вашег више нема, па ви видите с ким ћете разговарати. Порука Вучића је једноставна – дајте бар нешто на том путу Србије ка ЕУ па да разговорамо о вашем решењу.

Други пример опонирања није много другачији од првог, само што се односи на нешто конкретнију контрибуцију Србије за признање независног Косова. Решење -укидање таксе (заправо царине) за признање - обесмислило би Вучићеву претходећу политику „нешто“ за признање, па тиме и прекид преговора. „Нешто више“ од укидања такси сада је његова последња линија одбране. Додуше, Вучић је у домаћој јавности много више говорио о томе да Србија нема ништа на Косову, него што би објаснио шта би могло бити то „нешто“ за шта бисмо га признали. Горљиво окренут својој публици у убеђивању о лошим условима борбе, није приметио да је оставио мало тога што би тражио од Албанаца и западњака. Заједницу српских општина је истапирао хазардним испуњавањем тежих и сложенијих услова за Србију, да би се суочио са тим да му Албанци, тако даровитом, не дају ни оно мало што су морали. Није му се посрећила ни супституција са „разграничењем“. То што је сада Палмеру одбрусио – то је шала – само значи да је остао при свом; дајте бар нешто, па да завршимо посао.

Значи, из ове иначе ефемерне епизоде „спорења“ сазнали смо да, што се тиче порука послатих западњацима, са Вучићем је све у реду. Штавише, ово је био још један јавни наступ који је додао нови слој навикавању јавности да није у питању да ли ће Србија признати Косово, него само шта ће Вучић за то да добије. Тако, једина шанса Србије у овим околностима јесте да Албанци наставе са својим политичким фундаментализмом који из разумљивих разлога иде на живце и западним учесницима.






КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Србија и свет    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Slobodan #Samardžić #Balkan #Vučić #Izdaja #Kosovo #Metohija  #Šiptari #Albanci #Srbija #Separatisti #kmnovine

среда, 30. октобар 2019.

Срби међу највећим ''патриотама'' код косовских сепаратиста

Режимски медији преносе како је Албанаца са Косова и Метохије Раду Трајковић назвао "већим патриотом" од осталих сепаратиста његове нацоналности. Међутим, медији скривају друге велике "патриоте", веће од шиптарских сепаратиста.

 #Mediji #Srbija #Izveštavanje #novinar #kvazinovinar #Kosovo #Metohija #Izdaja #kmnovine
Похабане маске дволичних медија почеле да откривају истину







 
Председник "Евроатлантске партије Косова" Миљаим Зека оценио је како је велико чудо да Рада Трајковић из коалиције "Слобода" буде већи патриота и разумнија од шиптарских политичара.

Новости, и још неки медији, преносе његову објаву са Фејсбука у којој је навео као разлог за такво мишљење њену изјаву да "Суљ Хоџа мора преузети одговорност за случај Астрита Дехарија!"

Трајковић је раније поменула да је истрагу поменуте смрти у затвору водио "судија" Суљ Хоџа и додала да одговорност у вези истраге и што се тиче подизања оптужнице и уопште рада на том случају увек сносе људи који су део институција.

Без задршке, настављајући режимску хајку на оне политичаре који би да одузму део власти Александру Вучићу у илегалним сепаратистичким институцијама на Косову и Метохији, у којој он учествује путем "Српске листе", Новости преносе и остатак објаве Миљима Зеке коју ћемо овде навести ради илустрације штетности која се наноси слепачким квази-новинарством у служби режима српског диктатора:

"Када би овај народ имао минимум политичке, националне и изнад свега државне свести, изашао би на улице све док би ови и многи други били ухапшени”, написао је Зека а преносе медији на српском.

Покушавајући да нанесу штету Ради Трајковић, медији су без задршке, контроле или икаквих навода о нетачности објавили критику косовских Албанаца којима недостаје "изнад свега државна свест". Директно агитујући на своје читаоце да прихвате косовске сепаратисте као некакву "државничку заједницу" што они нити јесу, нити могу да буду ван легалност система Републике Србије.

Међутим, непрестаним и бесомучним прикривањем управо потеза Вучићевог режима, новинари у Србији су пре свих прихватили губитак Косова и Метохије као већ завршену ствар без икакве критике овог злочина од стране Александра Вучића и учесника власти у његовом режиму који исто тако чине све да КиМ постану албанска држава. Гашење српских институција у корист сепаратистичких, интегрисање полиције, Цивилне заштите, Судова у сепаратистичке, гранични прелаз на Јарињу и још неколико места на северу КиМ, превазилазе све издајничке подухвате Срба који су на Косову и Метохији радили за Шиптаре, међу којима је свакако и Рада трајковић током протеклих 20 година.

Али нико као Вучић није нанео толико штете Србији јер је он деловао са највише позиције у држави, са места њеног председника. Уједно, издаја државе од стране њеног председника и то више година у континуитету, преседан је у историји човечанства. То не оправдава издају коју чини било ко други али других је све више инспирисаних и охрабрених некажњивошћу Вучићевог картела који разара српство и српску државу на Косову и Метохији.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Mediji #Srbija #Izveštavanje #novinar #kvazinovinar #Kosovo #Metohija #Izdaja #kmnovine #kmnovine

понедељак, 28. октобар 2019.

Предраг Јакшић: Ко би могао да нас заустави?

Јуче су у Старој Пазови четири особе у вечерњим сатима отеле малолетног Петра. Претпоставља се да им је намера била узимање откупа за дечака.

Предраг Јакшић


















Пише: Предраг Јакшић



Јавност се, не само у Пазови већ и у околини, усталасала. Много је људи објавило фотографију дечака у нади да ће га неко препознати. Полиција је, Богу хвала, ухватила синоћ отмичаре и нашла живог и здравог Петра, који је сада са својим родитељима. Данас сам се из различитих разлога мувао по Пазови и чух на много места како се прича о овој теми. Сви су срећни што је дете нађено, осећа се нека неподељена захвалност што је све испало добро. Баш онако истинско олакшање. Искрено. Чух како људи говоре да их је највише погодило што се реч о детету, а један старији господин чак рече да је ишао у цркву да се помоли. То нисам давно чуо. И причају то врло гласно, без задршке и страха да ће неко чути оваква њихова најинтимнија размишљања. Претпостављам да је мали град, какав је Стара Пазова, овај догађај непријатно размрдао, а његово срећно окончање некако ујединило у осећању захвалности, баш зато што се ради о нашем Пазовчану. И то је добро. То указује да у људима овде постоји та несебична и искрена брига за своје суграђане, комшије и сународнике, за друге људе, без обзира да ли их знају или не. Надам се да ће овај несрећни догађај са срећним завршетком мало освестити људи, да ће размислити о хиљадама наших суграђана који су свакодневно изложени терору и угњетавању на Косову и Метохији. На хиљаде деце, Петрових година, и далеко млађе, која су изложена тешком шиканирању и правној несигурности, која живе у страху, већ навикнута да им нико неће помоћи штагод да им се деси, нити њихова држава, нити њихови сународници, навикнута на то да ћемо сви спустити главу, прескочити вест о „ружном“ догађају, пребацити канал на телевизору... Слава Господу што је Петар пронађен, што је добро и што је са својом породицома. Ја сам сигуран да је разлог за то и таква снажна жеља свих нас Пазовчана да се момак безбедно пронађе. Негде је то сигурно помогло. Замислите сада да се сви ми, читава наша држава бар упола тако забринемо за наше људе на Косову и Метохији, да кренемо у некакву акцију, какву год. Замислите. Ко би то могао да заустави? Да спречи? Добро дошао кући, Петре. Надам се да ће ускоро и сви остали таоци у овој држави бити ослобођени, а сви кривци кажњени како Бог заповеда.

28. 10.2019.
ФБ налог Предрага Јакшића



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Predrag_Jakšić #Stara_Pazova #Petar #Otmica #kidnapovanje #Kosovo #Metohija #Srbija #kmnovine

недеља, 27. октобар 2019.

НЕЋЕ МОЋИ: Страна правде и слободе

Ако Срби деведесетих година нису били на страни правде и слободе, шта је требало да раде и како да се понашају? Да сами себи ваде бубреге и срца?

#Srbi #Pravda #Srbija #Rat #devedesete #Žrtve #kmnovine
Правде за српске жртве нема јер аутошивинисти кажу - били су на супротној страни / Фото: ДВ


















Пише: Филип Родић



Дачић се руковао с Мадуром - првобитни је наслов под којим је Н1 известила о учешћу шефа српске дипломатије Ивице Дачића у раду управо одржаног Самита несврстаних у Бакуу. Из неког разлога, Мадуро је истакнут у наслов, иако је тек један у низу шефова држава са којима се Дачић сусрео и, вероватно, руковао, укључујући и домаћина, председника Азербејџана Илхама Алијева, председника Ирана Хасана Роханија, или председника Кубе Мигела Дијаса Канела. Мадура је требало посебно истаћи вероватно због тога што је он тренутно највећи трн у оку америчке администрације, иако ни Рохани, ни Дијас Канел не заостају много. Мадуро је толико споран да је доскорашњи амбасадор Сједињених Држава Кајл Скот због принципијелне подршке коју му је Србија пружала у супротстављању државном удару и нелегалном преузимању власти рекао како смо на "погрешној страни историје".

Испоставља се, међутим, да према евроатлантистима Срби нису на "погрешној страни историје" само када се о ради о Мадуру и Венецуели, него и када су они сами у питању. Тако нас, поводом обележавања ослобађања Београда у Другом светском рату, Сафета Бишевац обавештава, и у својој колумни и током гостовања на горепоменутој телевизији, да су Срби током ратова деведесетих били на "погрешној страни", односно да тада нису били "на страни правде и слободе". Ајде и да прихватимо да би због неког опортунизма Срби у случају Венецуеле, Мадура и његовог ривала Хуана Гваида могли да одбаце принципијелност и из рачуна одаберу ону страну историје која је по вољи Вашингтона, али како би могли то да учине када су они сами у питању? Која је то "права страна" на коју је српски народ могао да стане током грађанских ратова који су потресали бившу Југославију? На страну "младе хрватске демокрације" која их избацује из устава? За дом спремне ХОС-овске бојне "Рафаел витез Бобан"? Исламистички декларисаног Алије Изетбеговића и његове јединице "Ел муџахид" или неке друге бојне из састава Армије БиХ? Да се на страни Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја и Фатмира Љимаја боре за независно Косово и српске органе? Како би то изгледало? Да ли би требало да се сами кољу, черече и ваде себи срца и бубреге? Потпуно је нејасно како је то Сафета Бишевац замислила да се српски народ током деведесетих постави против самог себе. Можда је требало да Србијанци одбију избеглице из Хрватске и БиХ и врате их одакле су дошле? Да им уведу санкције и ускрате сваку помоћ у преживљавању?

Посебно је питање о каквој се "правди и слободи" говори. Да ли се данас, деценијама после ратова, може рећи да Срби у Хрватској, Федерацији БиХ и на окупираном Косову уживају у "правди и слободи"? Ако је одговор потврдан, онда се ради о заиста чудном схватању ових појмова, па можемо објаснити и гунђања због третмана који националне мањине уживају у Србији. У том случају, Срби су и у Другом светском рату били на погрешној страни, јер су се и тада борили против истих оних против којих су устали и деведесетих година. Ако је одричан, онда су се имали за шта борити деведесетих.

Филип Родић, аутор
Држи нам се и лекција о томе како би њој "необично драг празник", 20. октобар, требало да обележавамо подсећајући се како Београд нису ослобађали само Руси, него и други народи СССР-а, и не само Срби, него и остали југословенски народи. Ово је истина. Било је и припадника других националности у војскама чију су огромну већину чинили Руси и Срби. Били су ту, примера ради, и Марко Месић и пресвучене усташе из његове "Вражје дивизије" после колапса пред Стаљинградом. Оваква идеја равна је бисеру Колинде Грабар Китаровић са обележавања годишњице почетка Другог светског рата, када је свету открила да су Хрвати били "најантифашистичкији" народ тог времена, упркос томе што их се, према немачким проценама, још 1. априла 1945. на страни нациста борило три пута више него што их је било у партизанима током целог сукоба.

По овој логици, дакле, свако ко је деведесетих устао у одбрану српског народа био је на страни неправде и неслободе, а добри су само они други, они који су мислили да по правди Срби не заслужују никакав бољи третман од оног који су им нудили Туђмани, Изетбеговићи и Тачији. Доиста, нема бољег описа за таквог Србина од оног који је дао Зоран Ћирјаковић - аутошовиниста.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Новости    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Kosovo #Metohija #Ljubožda #opština #Istok #Srbija  #kmnovine