Вести:
Приказивање постова са ознаком Разлагања. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Разлагања. Прикажи све постове

недеља, 26. мај 2019.

др Часлав Оцић: Катастрофалне последице зпадне политике према Косову и Метохији

Угледни српски академик, Часлав Оцић, ексклузивно за блог "Између сна и јаве" у научној студији открива: Косово и Метохија као Rеs extra commercium и алхемија колонизације





  • Aпсолутна, глобална турбокапиталистичка цивилизација бори се против свега што је у основи сингуларно, аутентично: против нације и националне државе, против права, против науке, против васпитања и образовања, против породице, против вере, против традиције уопште, па и против рада. Упрошћено речено: против квалитета, а за квантитет! Против вредности, а за корисност; против креативности, а за имитацију и симулацију; за униформност, а против диверзитета; за сивило и досаду медиокритетства; максимизацију количине и брзине.Структура производње и потрошње, на пример, у САД, драстично променила у корист војноиндустријског комплекса, тако да било каква динамизација привредне активности, односно излазак из кризе, подразумева раст производње оруђа, оружја и муниције. А тражњу је могуће повећати само ако се крене у неки нови рат. Ту су и профити највећи и брзо се остварују. Дакле, инвестиција у рат је у привредама такве структуре најисплативија инвестиција
  • Све је предмет купопродаје, укључујући и људе, њихове органе, па и душе. Локалне и регионалне пијаце узглобљују се у глобални бувљак проданих душа.
  • Нација не може да преживи издају изнутра. Непријатељ пред вратима је мање страшан, јер је познат и носи своју заставу отворено, док се издајник креће слободно унутар градских капија; његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се […] у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцу сваког човека. Издајник разара душу нације, подрива темеље града, шири заразу у телу политике, све док она не подлегне његовој болести. Мање се треба плашити убица – издајник је куга!“, писао је Цицерон пре две хиљаде година.
  • Економски империјализам се јавља када једна земља контролише другу и користи потребне ресурсе за ту контролу. Идеолошко оправдање контролора гласи: то је јефтиније за земљу-жртву, стога она „дозвољава“ да буде контролисана.
  • Фаталну формулу којом се руководио Запад у решавању проблема, а која ће резултовати трагедијом југословенских народа, немачки историчар Хофбауер сажима у једну мисао: „солидарност с националним правом на самоопредељење“.
  • Хофбауер закључује: „Поводом агресије и рата који је Запад повео против СРЈ, под изговором заштите људских права и спречавања хуманитарне катастрофе „Овај необјављени НАТО рат против Југославије представљао је агресију која није имала никакву правну основу, нити било какав реалан разлог. Прекршене су све норме међународног права, све одредбе Повеље УН, НАТО статут и сви национални устави земаља чланица, посебно немачког устава.“

Пише: др Часлав Оцић, члан Српске академије наука и уметности (САНУ)

fghx
Карикатура Југослава Влаховића



КОЛИКО ПЛУРАЛИЗМА ПОДНОСИ ДЕМОКРАТИЈА?

У савременим плуралним демократским друштвима једно од најважнијих (егзистенцијалних) питања гласи: „Колико плурализма подноси демократија?“ које је најпрегнантније поставио чувени аустријски политички филозоф Петер гроф Килманзег. Он сматра да је „неопходно … направити разлику између најмање три врсте плурализма: плурализма интереса,
плурализма вредности и
плурализма идентитета.
♦ Плурализам интереса бави се питањем: како (пре/рас)поделити дељива добра?
♦          Плурализам вредности бави се питањем: које вредности треба да важе?
♦ Плурализам идентитета бави се питањем: кога укључује реч ‘ми’? С ким ја чиним заједницу?“ [Kielmansegg 1991: 30–42].
Килманзег сматра да „демократија подноси приличну количину плурализма интереса; теже јој иде с плурализмом вредности, а најтеже с плурализмом идентитета“[1].
Косовско питање је вековима у Срба „у темељу идентитета“ [Пипер 2017: 281–283]. У одговору на то питање се уздиже или пада[2]. Лоше ће се провести онај ко с тим (покушава да) тргује[3].
ГЛОБАЛНИ КОНТЕКСТ 1: КВАНТИТЕТ ПРОТИВ КВАЛИТЕТА
Крајем минулог столећа већина западних и транзиционих интелектуалаца веровала је да наступа време универзализације, уместо хантингтоновског сукоба цивилизација, да долази ера глобалне цивилизације. То је време када и глобални моћници интензивирају рад на својеврсном историјском инжењерству: безусловна заповест новог Правила Службе која гарантује опстанак и ширење глобалне цивилизације у знаку је Капитала[4] и гласи: аутентична политика и култура не смеју да стоје на путу економској експанзији транснационалног капитализма. И по цену саморазарања ове цивилизације, којој је изгледа то иманентно, јер апсолутна, глобална турбокапиталистичка цивилизација бори се против свега што је у основи сингуларно, аутентично: против нације и националне државе, против права, против науке, против васпитања и образовања, против породице, против вере, против традиције уопште, па и против рада. Упрошћено речено: против квалитета, а за квантитет! Против вредности, а за корисност; против креативности, а за имитацију и симулацију; за униформност, а против диверзитета; за сивило и досаду медиокритетства; максимизацију количине и брзине…[5]
ГЛОБАЛНИ КОНТЕКСТ 2: МИЛИТАРИЗАЦИЈА (СИЛА ПРОТИВ ПРАВА)
Још је Карл Шмит тврдио да је рат излаз из кризе: излаз из мале кризе је мали, а из велике – велики рат! Стварање кризних жаришта и покретање ратова без победника (no win war) и преко опуномоћеника (war by proxies) после Корејског рата средином минулог века (први већи такав рат) постало је ствар рутине моћника. А изгледа и нужност, јер се структура производње и потрошње, на пример, у САД, драстично променила у корист војноиндустријског комплекса, тако да било каква динамизација привредне активности, односно излазак из кризе, подразумева раст производње оруђа, оружја и муниције. А тражњу је могуће повећати само ако се крене у неки нови рат. Ту су и профити највећи и брзо се остварују. Дакле, инвестиција у рат је у привредама такве структуре најисплативија инвестиција[6].


Америка плански производи ратове, јер јој цвета војна индустрија









Изрази који се користе у данашњим економским расправама у знатној мери дефинисани су семантичким наслеђем из ранијих дебата. При томе, у економској терминологији видљив је утицај других тзв. егзактних наука: најпре физике (равнотежа, осцилаторна кретања…), затим биологије (кружни ток или циркулација, раст, развој, семенски капитал), медицине (шок терапија) и све више војне науке (економске санкције, економска безбедност, економски рат, хибридни рат, кост-бенефит анализа стратешких миграција као оружја рата, стратешки менаџмент…). Милитаризација економике (науке о привреди) несумњиво је последица милитаризације економије (привреде). Многи критикују употребу војних термина у економској сфери; они ту милитаризацију сматрају изразом неомеркантилизма и економског национализма; према њима, она нужно води у конфликте. Јер, реална и „надреална“ (шпекулативна, тачније: шпекулантска) економија (заснована на војној и политичкој моћи, а не на економској ефикасности) перманентно нарушава равнотежу (пре свега капитала и рада) потребну за одржив привредни (и укупни) развој.
ГЛОБАЛНИ КОНТЕКСТ 3: КОМЕРЦИЈАЛИЗАЦИЈА И КОРПОРАТИВИЗАЦИЈА
(ВЕШТИНА ПРОТИВ ВРЛИНЕ)
Истовремено су све снажније тенденције комерцијализације и корпоративизације. Све је предмет купопродаје, укључујући и људе, њихове органе, па и душе. Локалне и регионалне пијаце узглобљују се у глобални бувљак проданих душа. Mainstream неолиберална доктрина то легитимизује слободом избора на светском – једином правом – тржишту (рада): дакле, („поштено“, без гриже савести) радим за онога ко ме више плати. На том тржишту у последње време је све већа гужва: понуда расте експоненцијалним трендом, јер, све већа понуда прати општи тренд масовног осиромашења (већина земаља другог света транзиционом пљачком претворенa je у земље трећег света, a растe и јаз између традиционално развијених и неразвијених), па цене издаје, у складу с теоријом, рапидно падају[7].

Максимална количина и максимална брзина врхунске су и (једине) вредности; оне замењују сваку вештину – и, дакако, врлину. Die Schnellen fressen die Langsamen (брзи прождиру споре) записала је 1997. Хајке Лајтшу-Фехт у чланку који се зове: „Сви ћемо једног дана бити Први“, дефинишући тако суштину (турбо)капиталистичке идеологије. Дакле: што више, што брже! То је једино мерило успеха. А да бисмо били успешни, морамо се инкорпорирати[8].


СТАБИЛОКРАТИЈА И НОВИ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ: КРИЗА КАО ПЕРМАНЕНТНО СТАЊЕ


Какви су изгледи да за нашег живота видимо крај светске економске кризе? Веома слаби. Криза је фактички постала перманентно стање на које се треба привикавати. Томе служе различити reality shows. Постмодернистичка идеологија све то релативизује, све вредности поравнава и, деконструишући прошлост и садашњост, припрема нас за постхуману (или: постхумну) будућност.

У међувремену нам се стално саветује да треба да живимо у миру и стабилности. „Стабилност“ овде стоји као еуфемизам за „контролу“. У новоговору, дакле, „стабилност“ може да значи (и најчешће значи): све је под контролом! Тачније: под нашом[9] контролом. То је суштина и старог и новог империјализма. У старом империјализму контрола се врши директно (применом тврде силе; копненом инвазијом, на пример), а у случају новог, тзв. економског империјализма много суптилније: применом најевски (реч је о Џозефу Нају) дефинисане – „меке“ и паметне силе. Економски империјализам се јавља када једна земља контролише другу и користи потребне ресурсе за ту контролу. Идеолошко оправдање контролора гласи: то је јефтиније за земљу-жртву, стога она „дозвољава“ да буде контролисана. Критичко оспоравање контролисаних: земља-жртва увек има могућност да каже „не“, нема дугорочног решења, тј. одрживости економског империјализма, јер доминација траје док трају ресурси који се користе за контролу. Са становишта интереса империјалне силе решење је: учинити земљу-жртву зависном од ресурса „контролора“, на пример, задуживањем[10]. (Класична окупација је много ризичнија и скупља.)


ВАРУФАКИС: КОСОВИЗАЦИЈА ЕВРОПЕ

Пред нашим очима „стари поредак“ се мрви (или је већ у развалинама) пред силама ароганције (Ми правимо историју!) и цинизма (експеримент деконструкције). У све снажнијем процесу десуверенизације, тј. историјске десубјективизације, бројчано мали и економски немоћнији народи постају објект („заморчићи“) „новог“ поретка: „Текућа политика Европе води је распарчавању. Најгори сценарио кризе је косовизација Грчке, Шпаније, Ирске, Португалије, Италије, итд. у протекторате који користе евро, под намесништвом европског комесара и локалних клептократа, с омладином као јединим значајним извозним артиклом.“[11]


ХОФБАУЕР: ЕКСПЕРИМЕНТ КОСОВО – ПОВРАТАК КОЛОНИЈАЛИЗМА

Хофбауерова књига Експеримент Косово: Повратак колонијализма [Hofbauer 2008; даље: ЕК] представља интелектуално поштен покушај да се разуме садашња косовска ситуација у ширем историјском и међународном контексту. Аутор није интересно везан ни за једну страну у сукобу, као ни за садашњу „међународну“ владавину, нити дели њен Weltanschauung, који – он сасвим исправно примећује – не представља искрено идеолошко убеђење, већ покриће за крајње прагматичне и агресивне циљеве. Да би се разумели разлози који су довели до садашњег стања на Косову и Метохији, до мафијашке државе која се размахала испод глазуре колонијалне војно-полицијско-политичке управе, потребно је на адекватан начин разумети позадину, тј. историјско-политички контекст косовске области и њеног непосредног окружења, не губећи из вида, притом, и шири, геополитички контекст [Павић 2009].

Хофбауерова темељна анализа указује на узроке и последице агресивне глобализације

Хофбауер пре свега пушта чињеницама да саме говоре. Довољан разлог да му се без већих интервенција директно дâ реч:

Као економски и социјални историчар он се критички бави европским пројектом, а конкретно Балканом, као регионом у којем Аустроугарска некада, а ЕУ и САД данас воде империјалну политику. Последице такве политике су трагичне: рат у бившој Југославији, изгубљене стотине хиљада живота, милиони расељених, огромна материјална разарања, а као последње напад на СРЈ и отимање Косова и Метохије сувереној Србији 2008. године, када „се једностраним проглашењем независности Косова крши међународно право и замењује људским правом. Међународно право је било потпуно јасно, а људско право може да се тумачи на разне начине. Оно је одраз економске и војне силе. То што се решило 1945. сада се геополитички[12] поново помешало“, односно с „бомбардовањем бивше Југославије без мандата УН започето је кршење међународног права, а признањем једнострано проглашене независности Косова окончана епоха која је почела 1945.“

[Интервју с Хофбауером на: www.blic.rs/politika.php?id=79495] Дакле, оно што је окосница и главна теза Експеримента Косово јесте нова империјална политика САД и ЕУ, превасходно оличена у деловању НАТО-а. Међутим, Косово, по Хофбауеру, није први, већ други случај успостављања империјалне власти на простору бивше СФРЈ. Први је Босна и Херцеговина. Штавише, у оба случаја је на делу сличан сценарио: најпре војно ангажовање, а потом управљање и администрирање окупираним територијама над којима се изводи јединствени политички, социјални и економски експеримент што подразумева спајање „извршне и административне власти“ која као раздвојена чини „срж демократије на Западу” [Интервју с Хофбауером на: www.blic.rs/politika.php?id=79495]. На делу су двоструки стандарди – једни за „цивилизовано“ становништво западних демократија, а други за „полуписмене ратоборне дивљаке“ с Балкана, којима се мора управљати чврстом руком[13].

др Часлав Оцић
Велике силе ће балканска национална превирања у новије доба искористити за властите интересе. Све конце и главна дешавања оне ће повлачити у периоду с краја 19. и почетка 20. века, од Балканских ратова, формирања Албаније 1912, Првог и Другог светског рата, настајања Југославије… Јер, како каже Михаел Вајтман, којег наводи Хофбауер [ЕК: 45], „балканске државе су одувек објекти, а не субјекти велике политике“, односно „ниједан једини национални проблем није решен. Саме повучене границе делују као систем који увек изнова изазива непријатељства како би велике силе, у зависности од ситуације, могле да овдашње народе држе у шаху и користе њихову неслогу за своје циљеве.“ [Weithmann 1997: 327]

Пошто је обрадио прошлост Косова и међунационалних односа од 14. века па све до формирања прве, односно друге Југославије, Хофбауер прелази на разматрање узрокâ разарања СФРЈ, наводећи да је „југословенска катастрофа истовремено изазвана и изнутра и споља“ [ЕК: 76]. Хофбауер, међутим, одмах подсећа да се без разумевања светскоекономских односа и зависности не могу адекватно разумети разлози распада те многонационалне државе. Након слома комунизма требало је извршити нову прерасподелу средстава и ресурса, поделити територије Балкана по ексклузивним зонама интереса појединих земаља и крупног капитала. Утолико, „подела на нације и етничке заједнице није била само од помоћи већ и предуслов за остварење таквих циљева. Јер, социјално раслојавање нужно води класној борби при подели постојећег колача, а национална борба, насупрот томе, води само подели тржишта“. [ЕК: 77]. Дакле, за нову економску интеграцију, односно за несметану циркулацију робе, људи, идеја и капитала, неопходна је била дезинтеграција[14]. Поглед на добитнике после деценијског сукоба све говори: мултинационални капитал и локалне елите једини су профитери.

Последице експлоатацијеи колонизације са Запада
У ситуацији (светске) економске кризе с краја седамдесетих и почетка осамдесетих година југословенска привреда, грцајући под теретом спољњих дугова и инфлације, у периоду 1980–1990. почиње убрзано да тоне. Џефри Сакс, стручњак ММФ-а за санацију, предлаже план по којем је „такозваном социјалном шок-терапијом требало успоставити у земљи конвертибилност валуте, државном новцу одузети економски живот и тиме усмртити ’југословенски самоуправни социјализам’“. [ЕК: 79].
Фаталну формулу којом се руководио Запад у решавању проблема, а која ће резултовати трагедијом југословенских народа, Хофбауер сажима у једну мисао: „солидарност с националним правом на самоопредељење“. Радикални захтеви „национално и демократски“ освешћених Словенаца, Хрвата, Муслимана, а на крају и Албанаца, уперени против југословенске федерације, пронаћи ће у Немачкој, Аустрији, Француској и САД свесрдну подршку и савезнике. А зашто су западни политичари, медији, водећи мислиоци и теоретичари тумачили национално самоопредељење као друштвену еманципацију, може се објаснити као „чисто колонијална тежња, као колонијални зов“. У ствари, Хофбауер сматра да је „рат био унапред испланиран, намерно изазван[15]. [ЕК: 86] Било је потребно пронаћи само пригодно „филозофско“ оправдање: био је то захтев за поштовањем људских права, а иза тога су следиле војне интервенције у циљу заштите тих права. Људска права као идеолошко оправдање свих војних акција под називом „хуманитарне интервенције“.

Испод ове мисионарске логике људских права која имају да важе универзално крило се и крије нешто сасвим друго, што је данас јасно. У игри је било нешто битно више наиме, наметање једног облика материјалне и друштвене репродукције, где је слобода у центру пажње, и то слобода тржишне размене. Оно што је causa efficiens, али и causa finalis догађања о којима је реч јесте капитал, односно логика капиталистичке експанзије. Дакле, иза западног универзализма вредности и људских права стајала је логика капиталистичких односа: тржиште и њему инхерентна слобода кретања људи, идеја и робе као универзална светска религија.

Хофбауер има јасан и одлучан став поводом агресије и рата који је Запад повео против СРЈ, под изговором заштите људских права и спречавања хуманитарне катастрофе: „Овај необјављени НАТО рат против Југославије представљао је агресију која није имала никакву правну основу, нити било какав реалан разлог. Прекршене су све норме међународног права, све одредбе Повеље УН, НАТО статут и сви национални устави земаља чланица, посебно немачког устава.“ [ЕК: 118].

У Куманову је у ноћи 9. јуна 1999. потписан споразум између СРЈ и НАТО-а о прекиду дејстава, након чега је по одредбама споразума и Резолуцији 1244 СБ УН Косово предато на управљање УН, односно КФОР-у, чији је највећи контингент сачињавала НАТО војска. Следилa је подела Космета по окупационим зонама између америчких, немачких, италијанских, британских и француских снага, успостава цивилне мисије УН (УНМИК). Наредних месеци, под покровитељством западних војски, следи албанска одмазда (Хофенбауер погрешно користи термин "одмазда" јер се не може говорити ни окаквој албанској освети па ни одмазди над Србима, већ су Албанцима дате одрешене руке како би што више Србе било протерано са КиМ па централна Влада у Београду изгубила аргумент да захтева своја права на ову територију, како и данас Запад инсистира "већински насељеном Албанцима". Због сталног понављања те фразе вероватно ју је и Хофенбауер несвесно усвојио и овде аутоматски употребио. Албанци су традиционално и историјски гајили расположење вршења различитих и свирепих злочина над Србима и требало им је само дати одрешене руке - прим. ред.), која је за последицу имала небројена убиства, киднаповања, злостављања неалбанског становништва и која врхуни у протеривању, према извештају УНХЦР-а [ЕК: 123], 250.000 Срба, муслимана словенског порекла, Рома, Египћана, Ашкалија. „Ишли смо од куће до куће и давали Србима 15 до 30 минута да нестану“, наводи Хофбауер речи којима се бивши албански наставник хвалио репортеру француске новинске агенције[16].

Мапа Космета са распоредом окупационих снага НАТО 1999.

За јужну српску покрајину била је припремљена цивилна управа коју ће спроводити УН, градећи постепено идеју независног надгледаног протектората. Непосредно након рата УН успоставља мисију УНМИК, која почива на тзв. четири стуба. У ствари, „УНМИК је држава у тоталитету“ [ЕК: 140], јер обухвата и извршне, законодавне, судске, полицијске, административне и управне и послове на изградњи демократије и институција. А на врху пирамиде стоји SRSG (Special Representative of the Secretary General), специјални представник генералног секретара УН који влада неограничено.

После проглашења противправне независности дошао је Еулекс да одмени УНМИК. А ту је и, како наводи Хофбауер, око 4.500 невладиних организација које држе разне курсеве, обуке, наводно изграђују демократију и институције, штите људска права… Планетарна вулгата о слободном тржишту примењена је одмах по окончању рата. Наиме, високи представник Бернар Кушнер запленио је целокупну покретну и непокретну имовину СРЈ на Косову. Потом се прешло на приватизацију, којом је руководила КТА (Kosovo Trust Agency), а која се завршила као пљачка века[17] и од које су користи имале само мафијашке структуре и спољни фактор[18] [ЕК: 212]. Не треба ни помињати да, док Косметом хара сиромаштво и незапосленост од преко 60 одсто, међународне елите уживају у огромним примањима за њихов напор на успостављању „мира и демократије“. Привреда практично не постоји[19] осим црног тржишта[20], којим руководе локални мафијашки кланови[21].

Пљачка српске државне и приватне имовине на Космету је темељна и потпуно супротна свим међунардним нормама

Том и таквом Косову, с девастираном привредом, руинираним друштвом, у фебруару 2008. страни тутори додељују независност. Противно међународном праву, отимају сувереној држави Србији део територије, под изговором да је у питању случај sui generis и с последицама које су несагледиве, уз примену старог правила divide et impera, настављају да кроје судбину малих народа…[22]
 
„Сарадња UNMIK и EUPT одвија се на свим пољима и на свим нивоима. Заједно са шефом ICO PT, шеф EUPT одржава двомесечне састанке са SRSG и P/DSRSG.“[23] Ову реченицу из комуникација међуна­родних управљача на Косову и Метохији из јуна 2008. Хофбауер користи како би на једноме месту сажео у којим правцима све „цури но­вац“ у окупираној српској покрајини, тј. куда све иду силне милијарде које се троше на „Експеримент Косово“. Та реченица је уједно можда и најјезгровитија слика ледене неоколонијалне владавине над тим делом древних српских земаља [Павић 2009], коју на више него адекватан начин представља Хофбауер. А суштина те владавине састоји се у следећем: „’Надзирана односно надгледана независност’ унапред је замишљена као заједничка акција владајућих чинилаца који држе у својим рукама инструменте владавине широм света. Залогу државне независности представља комбинација различитих инструмената непосредне и посредне стране владавине. Косово/Kosova пружа у том погледу идеалне услове за експериментисање.“[24] [ЕК: 234]. Разуме се, уз споредну (бар на папиру) улогу некадашњих команданата ОВК, „који су играли улогу копнених снага НАТО 1999, [и] герилску униформу сада заменили за цивилне функције у управљању“, тако да им је сад „дозвољено… да глуме власт“ [ЕК: 6].
О Хофбауерову немилосрдну анализу разбијају се снови свих идеалиста – ако они уопште више постоје – о томе да „просвећена“ међународна управа над било којим простором може том простору донети ишта добро. „Колонијална управа воли скраћенице“, пише Хофбауер [ЕК: 276], али се иза тих анестезирајућих акронима крије својеврстан пакао на земљи – цинично колонијално черупање8, огољена отимачина српске имовине од стране „међународне заједнице“, а у корист западног крупног капитала[25], метастазирајућа страна бирократија састављена од људи чији је главни циљ да што више зараде у што краћем периоду уз најмањи могући додир с локалним становништвом[26] и, наравно, свеприсутна косовско-албанска мафија, која је продрла у све поре косовско-албанског друштва[27].

Хофбауер посебно истиче да, с озбиром на текст Резолуције 1244, у којој се „гарантује територијална неповредивост СР Југославије … у ствари није било ничега о чему је требало преговарати“ [ЕК: 236] и чуди се: „зашто је Србија уопште пристала да учествује у овој очигледно унапред срачунатој игри“ [ЕК: 239]. А резултат те „игре“ је следећи: „Оно што је с међународноправног становишта, поред Повеље ОУН и разних резолуција најјасније жртвовано успостављањем новог поретка на Балкану били су завршни акти Хелсиншке конференције о европској безбедности и сарадњи (КЕБС)“, а „преговори о статусу Косова су вођени мимо свих оних начела и у њима су прекршене све наведене тачке Хелсиншке конференције“ [ЕК: 242–243]. Ако је за утеху, чврст став Русије [и Кине!] о неприхватању једнострано проглашене косовске независности створио је „знатне тешкоће западној ’међународној заједници држава’“, јер, „све док постоји Резолуција 1244, постоје и две стварности у светској заједници“ [ЕК: 256].

С овим се Хофбауер слаже, сматрајући да његова књига „погађа у саму срж… колонијалне владавине на Косову“, као и да нуди решење за будућност, у којој би се требало усредсредити на „потенцијално заједничке могућности за економски развој“ [ЕК: 298][28]


ИМА ЛИ НАДЕ?
Има ли излаза из канџи глобалистичке хидре

Има ли још у суморном светском пејзажу изгледа за различитост и разноликост, за универзална начела и правила, за опште вредности, за мале, слабе и сиромашне, „талантљиве а нешчастљиве“? Песимисти их не виде (јер, како општу судбину тумачи Вајлдов ткач: „У рату јаки од слабих праве робове, а у миру то чине богати од сиромашних“), оптимистички озарена лица „сцијентиста“ и технобирократа проповедају безрезервну веру у неминовну светлу будућност. А реалисти? Они – сучу рукаве!


МОГУ ЛИ МАЊЕ ЗЕМЉЕ УОПШТЕ УТИЦАТИ НА СВОЈУ (ЕКОНОМСКУ) СУДБИНУ?

У егзактној (позитивистички схваћеној) економској науци опште је познато да се величина земље мери бројем становника, квадратуром површине и агрегатном економском моћи. Поред квантитативних показатеља величине земље (нације), ради целовитијег и дубљег увида неопходно је узети у разматрање и квалитативне (тешко мерљиве или немерљиве) показатеље величине. Они се могу установити квалитативном анализом у кључу „духовних“ научних дисциплина (Дилтај), које наглашавају разумевање (смисла) појава и процеса, а мање на њихово објашњење (што је примарни задатак на Западу традиционално схваћене науке).

Ту се у историјској перспективи тумаче културне, социјалне, економске, политичке, географске специфичности земаља и народа. Контекстуализација у простору и времену тиче се анализе карактера (квалитета) односа земаља, вредносних система, стремљења (аспирација/амбиција[29]), стратешког мишљења и делања или одсуства стратешког мишљења и делања (тј. препуштања само току, спонтаности, стихији, „логици историје“, покоравања диктату[30]…).
То је све предмет истраживања нове научне дисциплине – стратегологије[31]:


………………
Други део, наставак у уторак (28.маја): СТРАТЕГОЛОГИЈА: ОТКУД И ЧЕМУ? (Косовско-метохијска напетост је par excellence стратешко питање типа парадокс; Од антистратегије до оптималне стратегије; Косово и Метохија 20 година после НАТО агресије: пресек стања и препоруке)
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::


[1] „Зашто је то тако? Тамо где је реч о уделу у дељивим добрима постоји могућност споразума и компромиса. А правила демократског политичког процеса су релативно погодна за реализовање таквог споразума. Сличне могућности споразума и компромиса не постоје када је реч о вредностима. Одлуке у сукобима вредности морају следити императив ‘или … или’, оне не могу следити удобан пут ‘како ово тако … оно’. Вредности имају за људе друго, егзистенцијалније значење него интереси; због тога је у овом подручју много теже формирати њихову способност за толеранцију. Плурализам идентитета коначно значи да недостаје ‘ми’-свест. Али тиме је стављена под знак питања спремност да се заједничка правила игре прихвате као обавеза за нас и за друге и у случају пораза. Тако је од самог почетка демократски консенсус угрожен у својој суштини.“ [Kielmansegg 1991: 39]. [2] Епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски г. Теодосије: „Косово и Метохија, истовремено може бити некоме, или благослов, или проклетство. Онај који живи у свести тог благослова и чува га и држи, биће срећан, јер чува оно што су нам оставили наши свети преци као залог нашег опредељења за Царство Божије, а не за царство овога света које пролази.[https://kossev.info/vladika-teodosije-kosovo-i-metohija-moze-nekom-biti-blagoslov-ili-prokletstvo/]
[3]За оне, пак, који би да тргују својим наслеђем, па и по цену страдања народног, тај благослов Божији постаће за њих проклетство, које ће их пратити и за живота на земљи, а и после у вечности. Њихово име ће заувек остати упамћено с онима који су рушили живу Цркву, кривоклетницима и обмањивачима, који лицемерним речима једно говоре, а друго мисле, радећи тајно, не би ли сакрили своју срамоту. Али, нека би и њима Господ дао разума и покајања да се и сами окрену Богу и схвате да оно што им је дато у наслеђе није само земља, већ и ово парче неба на земљи, наше свето Косово и Метохија, које је вековима обједињавало наш верни народ где год он живео.“ [http://www.eparhija-prizren.com/sr/episkop-rasko-prizrenski-i-kosovsko-metohijski-g-teodosije]
[4] „Јуримо у пропаст која је условљена тржишним системом који је проблеме преместио из друштва у сферу тржишта. Зато су у Сједињеним Државама интереси капитала, транснационалних корпорација и финансијских институција стављени изнад интереса људи“. Овим речима је Ноам Чомски недавно упозорио сународнике да Сједињеним Америчким Државама прети крах „због неолиберализма и тржишне економије“ [Чомски 2018].
[5] У ствари: „Победа и пословање једини су њени императиви. И најмања приврженост, осећање, право, закон, љубав, емоција, религија – све што може да угрози потпуну слободу [избора, додао Ч. О.] представља уступак конкуренцији, камен је спотицања и знак пораза. Све је дозвољено, али тек пошто се осигура економска победа, тек пошто превласт [капитала, додао Ч. О.] постане извесна“, записао је у роману Гомора пре неколико година италијански књижевник Савијано [Savijano 2010].
[6] Како се то одражава на тржиште рада? Осим повећане тражње за оруђем, оружјем и муницијом, расте тражња и за плаћеницима (јаничарима), проституткама и (вољним и невољним) донаторима људских органа. Но, с обзиром на то да већ дуже време живимо у постхеројском добу, то се сматра „нормалним“, а ко у домену тих „нових“ услуга успе, он је јунак нове реалности (пример: Бернар Кушнер, челник једне од глобалних мафијашких организација за трговину људским органима, неретко у сукобу интереса с организационом јединицом НАТО-а која има исти делокруг „пословања“).
[7] Шта се некад о томе уобичајено мислило? „Нација може да преживи своје будале, па чак и амбициозне. Али нација не може да преживи издају изнутра. Непријатељ пред вратима је мање страшан, јер је познат и носи своју заставу отворено, док се издајник креће слободно унутар градских капија; његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се […] у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцу сваког човека. Издајник разара душу нације, подрива темеље града, шири заразу у телу политике, све док она не подлегне његовој болести. Мање се треба плашити убица – издајник је куга!“, писао је Цицерон пре две хиљаде година. Шта се отада променило? Много тога, нарочито од краја Другог светског рата, што се на примеру Енглеске може видети у књизи Значење издаје ненадмашне Ребеке Вест [Вест 2013]. В. такође: [Чворовић 2006], [Чавошки 2017].
[8] Влада је постала корпорација, партија је постала корпорација, и болница је корпорација, то је и школа, и научноистраживачки институт, чак и црква, војска је професионална, плаћеничка (солдати убијају за солде)… Циљна функција корпорације је максималан профит. Дакле, школа више не образује и не васпитава, научници не трагају за истином, војници не бране земљу, политичари не брину о општем добру (сматра се да је државничко понашање атавизам прошлости), свештеници не брину о душама верника, економија је постала нова религија, сви су у сектору бизниса у трци за максималном добити. У свету доминирају тенденције замене културе забавом (тј. заборавом; ове речи у словенским језицима имају исти корен: забит = заборавити), обука замењује образовање, технике убеђивања (преумљивањем) потискују, чак укидају науку, а политичка сцена поприма све више обележја циркуса и сточне пијаце. Њиховим дискредитовањем губи се аутономија појединих друштвених сфера (политике, науке, здравства, просвете, спорта, медија…), срозава се њихов квалитет, губи се њихова аутентичност и разлог постојања. Личности постају све више индивидуе (редуковане на функцију пореског обвезника и потрошача); међутим, све мање је произвођача који би могли бити опорезовани и који би се својим зарадама на тржишту потрошних добара појавили као носиоци ефективне тражње. Падају буџетски приходи, пада тражња; зато настају кризе.
[9] Ко су наши, а ко стабилократи – в. [Bieber 2018: 176–185].
[10] Актуелан је (и парадигматичан) случај грчког дужничког ропства. Јанис Варуфакис, бивши грчки министар финансија, 6. фебруара 2015. сажео је проблем у једној реченици: „Збуњен и брљив политички персонал, негирајући системску природу кризе следи политику сличну тепих-бомбардовању поносних европских нација да би их тобож спасао.“
[11] Овим је речима Варуфакис предсказао крајем 2014. посткризни развој Европе и Грчке уколико изостане радикалан искорак из најтеже финансијске и економске кризе од Другог светског рата.
[12] „Оваквом одлуком (да се на Косову и Метохији изгради америчке базе Бондстил) … своје војно присуство на Косову планира за наредне деценије САД, у ствари, демонстративно показују да је у питању завршна тачка дугорочно припремане геополитичке стратегије која представља коректуру почетком 1945. на Јалти договорене поделе Европе на утицајне сфере.“ В. Вимерово писмо Шредеру из 2000. године на http://starisajt.nspm.rs/PrenetiTekstovi/arhivanspm/2008_vimer1.htm, као и у недељнику НИН од 8. 2. 2007.
[13] В. [Kuper 2007]. Посредник Европске уније у дијалогу Београда и Приштине Роберт Купер британски је дипломата и обавештајни официр високог ранга, стручњак за безбедност, шеф службе за политичко планирање Форин офиса, заменик секретара за одбрану и прекоморске послове, особа блиска Тонију Блеру, аутор доктрине „новог либералног империјализама“ и „нове либералне империје“ на простору Југославије. Подробније о њему и његовим идејама и акцијама у: [Кљакић 2011].
[14] „Дезинтеграција“ па „интеграција“ следи алхемијску формулу: Solve et coagula!
[15] Говорећи о позадини распада Југославије, Хофбауер недвосмислено истиче: „Рат је, у ствари, био унапред испланиран, намерно изазван. Више од самих локалних нацио­налиста, у то су веровале стране снаге. Оне су нашле за то и одговарајуће филозофско оп­равдање. То су била права човека односно њихово кршење… Мекоћа и растегљивост појма људских права омогућавали су њихово једноставно коришћење у зависности од потреба, тако да се могло лако тумачити шта је добро, а шта није, по сопственом нахођењу. Распра­ве које су с тим у вези вођене о вредностима, не само да нису дозвољавале дискусију о интересима, већ су их спречавале.“ [ЕК: 86].
[16] О карактеру „новог“ Косова као мултиетничке заједнице – дакле, тобожњег разлога због кога се водио рат – сведочи и чињеница да у Приштини, након уласка снага НАТО-а, Јеврејска општина више не постоји.
[17] Каква је власничка структура косметске привреде данас? – пита се Миодраг Скулић у раду „Друштвена предузећа на Косову и Метохији 1990. годинe“ у борнику Косовска вертикала или неоколонијална хоризонтала? (у штампи), стр. 106.
[18] „Бивша државна секретарска САД Мадлен Олбрајт од продаје Телекома Косова зарадила 20 милиона евра“, пишу чешки медији. Прашки портал Парламентарни лист наводи да се Олбрајтова водила искључиво личним разлозима у свом залагању за бомбардовање СРЈ 1999. године, као и за стварање тзв. независног Косова. Портал наводи да је она, захваљујући својим блиским везама с лидерима терористичке ОВК, пре свега с Хашимом Тачијем, после доласка међународне управе на Косово и Метохију, приватизовала косовску телефонску компанију Ипко, а коју је њена компанија касније продала словеначком оператеру Телеком Словенија. [https://www.espreso.rs/vesti/drustvo/362957/olbrajtova-debelo-zaradila-od-nezavisnog-kosova-zgrnula-milione-cifra-je-vrtoglava?utm_medium=push&utm_source=pushpushgo&utm_campaign=CampaignName]
[19] Удео индустрије у БДП-у опао је у периоду 1989–2006. са 47 одсто на 17 одсто. У 2006. увезено је робе у вредности од 1,25 млрд. евра, док је извезено 77 милиона! Видети: [ЕК: 202–203]. У првом делу зборника Косовска вертикала или неоколонијална хоризонтала? (стр. 29 до 88) налазе се два семинална (а по много чему и пионирска) рада која на систематичан начин информишу о демографским, привредним, друштвеним и еколошким променама на Космету у овом веку (Гојко Рикаловић и Дејан Молнар: (Не)успех евроатлантистичког State Formation пројекта: демографске, економске, социјалне и еколошке промене на Косову и Метохији у прве две деценије 21. века), посебно разматрајући сценарије будућих промена у контексту косметске економске и друштвене одрживости (Миленко Џелетовић и Бојан Димитријевић: Могући сценарији будућности Косова и Метохије у контексту његове економске и друштвене одрживости).
[20] Годишњи обим илегалних активности у 2007. достигао је вредност од око пола млрд. евра! В. [ЕК: 228].
[21] О томе ко води главну реч и ко заправо влада Косметом довољно говори и један од чланова „Устава Косова“ заснованог на Ахтисаријевом плану: „Уколико би дошло до несагласности између уставних одредби, закона или одредби предлога за Споразум о статусу Косова од 26. марта 2007. (одредбе Ахтисаријевог плана, Х. Х), ово друго, тј. Ахтисаријев документ, има предност.“
[22] Немачки политичар Вили Вимер, некадашњи потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а и бивши заменик министра одбране Немачке, предочио је у свом, сада већ легендарном писму упућеном тадашњем немачком канцелару, Герхарду Шредеру, маја 2000. закључке конференције о безбедности која је управо одржана у Братислави, а на којој су амерички званичници изнели разлоге због којих је бомбардована СР Југославија – између осталог, и због исправљања поменуте „Ајзенхауерове грешке“ из 1945. У том светлу – а не у светлу било каквих „хуманитарних“ обзира – може се, дакле, посматрати и бомбардовање СРЈ: циљ је, дакле, био (прерас)подела тржишта и интегрисање овог дела постсоцијалистичке Европе у нови (победнички), неолиберални, глобалистички економски поредак, па до већ поменутог коришћења Косова и Метохије као матрице за колонијално ширење на другим просторима.
[23] Притом, „скраћеница ЕУПТ стоји за European Union Planning Team for Kosovo, ICO PT је скраћеница за International Civilian Office, Preparation Team (Међународни цивилни биро, тим за припрему), а SRSG … за Special Representative of the Secretary General (Специјални представник генералног секретара ОУН), DSRSG је скраћеница за његовог ’заменика’, дакле, Deputy.“
[24] „Уставотворац изражава ’намеру да држава Косово у потпуности учествује у процесу евро-атлантске интеграције’.“ [ЕК: 286]. Притом је јасно да је „уставотворац“ тзв. међународна заједница – коју, Хофбауер, иначе, неизоставно обележава наводницима. Такође, у том смислу су упутне и препоруке „Међународне комисије за Балкан“, која у свом извештају из 2005. за Косово предлаже „независност без пуног суверенитета“ под надзором ЕУ, што касније треба да доведе до „придруживања односно усисавања“. International Commission of the Balkans, The Balkans in Europe’s Future, 2005, цитирано у [ЕК: 279]. И, према Хофбауеру, амбиције се не завршавају на Косову: „’Надгледана независност’ представља заметак новог поретка, који се може убудуће применити и на друге периферне државе ако то само моћније силе нађу за сходно као одговарајуће политичко, финансијско и војно средство.“ [ЕК: 244].
[25] „Отимање косовских природних извора које спроводи страни капитал је … до детаља унапред испланирано“ [ЕК: 217]. С друге стране, „на синдикат се на Косову гледа као на безначајну невладину организацију; једноставно, наше мишљење се ни на који начин не уважава, такорећи не примећује“, каже Хофбауеру Хаџи Арифи, председник Удружења независних синдиката на окупираном Косову [ЕК: 216].
[26] „С примањима десетоструко већим од локалних, ови људи из невладиних организација [МАНГО, тј. „мафија НГО“] су већ створили посебан социјални слој изван нормалног друштва, које наводно желе да помогну“ [ЕК: 155–156]. Уз то, „виши службеници УНМИК и ЕУЛЕКС персонала примају по 5.000 евра и више месечно“ [ЕК: 231].
[27] „Једина економска грана која је у процвату јесте сива економија и илегални сектор – то јест мафијашка привреда“ [ЕК: 200], док Франкфуртер алгемајне цајтунг текст од 16. 3. 2008. насловљава: „Злочин се ипак исплати. Од проглашења независности Косова организовани криминал је добио сопствену државу“ [ЕК: 226].
[28] А тај став би се можда и могао бранити, да није историјске позадине од претходних 60-ак година, која више него јасно показује да чак и титоистичко „братство и јединство народа и народности“, подржано обилатим трансферима средстава, није зауставило косовско-албанске тежње за отцепљењем, као ни њихову масовну нетрпељивост према свим не-Албанцима. Јер, како истиче сâм Хофбауер: „Религија Албанаца је албанство.“ [ЕК: 187].
[29] Релевантан је покушај Владана Ивковића да дâ типологију односа земаља (народа, односно њихових елита) на скали слободаропство:
„Ако бисмо европске народе као политичке заједнице дијелили према амбицији и оквирном политичком менталитету, предложио бих слиједеће четири основне категорије: ропски, зависни, независни и завојевачки. Припадност овим скупинама би, наравно, била условљена историјским раздобљима и посматрањем током неколико епоха, а већина народа би посједовала елементе више од једне категорије.“ […] Дакле, „основа ове категоризације је амбиција:
[…] има народа који се не труде довољно, нису способни или мисле да немају права да се ишчупају из канџи робовања другим народима и империјама.
Има оних који воле да се ослањају на туђу моћ, који мисле да им нешто припада, али траже да им то нека виша сила обезбиједи […] или не могу обезбиједити добит без ослањања на силе заштитнице.
Има и оних који пак знају да им слобода или материјална добит припада и спремни су да се организују у одбрамбени поредак чак и ако њихова држава усљед геополитичких услова и није сасвим у стању да потпуно самостално доноси одлуке, уколико је то уопште игдје могуће. […]
Најјачи су они који отимају без обзира да ли мислили да им нешто припада или не припада, тј. мисле да је њихово све што посједују и да им припада све што још не држе. […]
Немати слободарску амбицију није, међутим, једнако немању материјалне стабилности. Има ропских народа који би за себе рекли да сасвим добро живе с материјалног аспекта […]
Завојевачки народи морају знати и да граде цивилизацију, засновану на одрживом управном стању. Ропски народи, с друге стране, да би опстали, морају показати корисност завојевачким. Зависни народи се најбоље препознају по тежњи ка напретку у једном погледу, рецимо материјалном, због којег жртвују независност и слободу борбе за своје нематеријалне интересе. Независни народи су увијек на граници рата; без рата не могу опстати, а рат се против њих увијек води, јер су мета. […]
Оваква [‘експериментална’] класификација је једна од парадигми унутар широке геополитичке матрице изграђене на историјском искуству, улози и потенцијалу појединачни европских народа. Народи као номиналне политичке заједнице кроз историју мијењају своје капацитете, апетите, степене и облике организованости, те количину контроле над својим елитама. Ове промјене, изазване споља или изнутра, позиционирају и репозиционирају народе унутар геополитичке динамике моћи. Основни елементи менталитета историјских народа и њихово познавање, укључујући самоспознају, кључни су стубови изградње стратегије против њих као препреке и непријатеља или с њима као савезником или вазалом.“ [Ивковић 2017].
[30] „Рад [‘Геополитичка ограничења на (?!) развојну политику малих држава’] се окончава са (?!) препоруком да би мале земље требало озбиљно да настоје да се пажљиво уклопе у интересе и политике великих сила, да уложе једнако велике напоре у бирање подесних савезника, те да се прагматично прилагоде њиховим претензијама и, већ према околностима случаја, чак и њиховим налозима.“ [Маџар 2017: 11]; в. такође [Маџар 1979] и [Маџар 2013]. Као противтежу овом лакејском покушају преумљивања в.: чланке Слободана Антонића „Пут Србије у статус колоније“ [Антонић 2017а] и „Самоокупација у култури“ [Антонић 2017б]. В. такође: [Томаш 2016], [Оцић 1996, 1998, 2017] и [Senior i Singer 2011].
[31] За покушај утемељења српске савремене стратегологије в. [Оцић 2015, 22017] и [МСРС 2014].




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: Између сна и јаве    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

четвртак, 23. мај 2019.

Сребреница и Јасеновац: права разлика између измишљеног и стварног геноцида

Излагање у Њујорку 19. маја 2019, на годишњој конференцији „Истраживачког института за Јасеновац“.




  • Стефан Каргановић је амерички правник и председник Историјског пројекта Сребреница, невладине организације регистроване у Холандији која истражује чињеничку позадину догађаја који су се одиграли у Сребреници у јулу 1995.

Наше истраживање о Сребреници омогућило је и врло значајне увиде у вези са Јасеновцем. Док је масакр у Сребреници, који се одиграо пред крај сукоба у бившој Југославији 1990-их година, био изведен да би послужио намени која је у првом реду била политичка, он је такође имао и једну важну последицу. Сребреница данас служи да одвраћа пажњу од геноцида у Јасеновцу над Србима, Јеврејима и Ромима који су се током Другог светског рата нашли у клопци „Независне Државе Хрватске.“ Један од главних учинака Сребренице било је да умањи обим и језивост Јасеновца тако што је накнадно Србима био приписан злочин геноцидних размера, који су они наводно извршили за време недавног рата у Босни.

Ако би на примеру Јасеновца потражили тачну копију, као у огледалу, сличне врсте злоупотребе какву сам поменуо у односу на Сребреницу, лако би је нашли. Убеђен сам да је Јасеновац, а шире гледано одвратна зверства која су хрватске Усташе починили током Другог светског рата, одиграо кључну улогу у иначе необјашњивој промени политике од стране Лондона, када је напустио верног савезника генерала Михаиловића да би уместо њега на власт у послератној Југославији поставио интернационалистичког агента Јосипа Броза, особу неразјашњеног порекла и још опскурнијих веза. Британцима, и западним Савезницима у целини, тада је било неопходно да обезбеде неометано вршење утицаја Римокатоличке цркве на послератну мобилизацију маса против Левице, а посебно против перципиране опасности која је претила од победничког и ојачаног Совјетског Савеза. За успешно извођење такве операције, Римокатоличка црква је морала остати неокаљана повезаношћу са фашизмом и геноцидним зверствима која су њени следбеници извршили у срцу Европе. Михаиловићева победа би довела до разоткривања те срамне повезаности, чему би неизбежно уследило катастрофично раскринкавање Ватикана таквих размера у поређењу са чиме би чак и тешки скандали који га потресају данас били бачени у засенак, а његов морални ауторитет у крсташком рату против комунизма био би потпуно уништен. Родољуб Михаиловић је према томе морао бити одгурнут, а идеолошки камелеон Тито инсталиран на његово место. Могло се с правом претпоставити да би под Титовим режимом Јасеновац био гурнут под тепих, а то се заправо и догодило.

Сребреница се агресивно промовише као симбол српске кривице за извршење геноцида, мада чињеничке околности тога догађаја, које је наша невладина организација темељно истражила и утврдила, такво становиште недвосмислено побијају. С друге стране, мада Јасеновац у потпуности задовољава критеријуме Конвенције да би се утврдио геноцид, тај догађај се систематски пребацује у други план тако што се прећуткује или помиње бојажљиво да се не би замерало џелатима, а дужно поштовање према стотинама хиљада жртава – углавном недостаје.

Изложићу вам укратко једну упоредну анализу ова два догађаја, у настојању да покажем како је неистинити наратив о политички исфабрикованом геноциду потиснуо стварни геноцид и његове жртве лишио достојног помена.

Сребреница се уклапа у савремену матрицу операција под лажном заставом где извођач злочина одговорност спретно пребацује на унапред одређеног кривца. Овом последњем се товари кривица, чему следи свирепа кампања демонизације и на крају изрицање прописане политичке и моралне казне. То звучи познато, зар не?

До данашњег дана, ми немамо званичну и поуздану цифру људских губитака у Сребреници у јулу 1995. Као што је у свом издвојеном мишљењу у предмету Толимир истакао судија Жан-Пол Антонети, после више од двадесет година „истраживања“ хашки Трибунал још увек нема појма о томе ко је замислио и наредио злочин. Питање Сребренице је прожето непознаницама и намерним замагљивањем. Једине тачке у сумњивом сребреничком наративу за које се каже да су наводно неупитне су „геноцид“ и „осам хиљада стрељаних мушкараца и дечака“. Моћна пропагандна машина која заступа један посебан интерес успела је, вешто и перфидно, да те две тачке усади у масовну подсвест.

Тај механизам покрећу три основна политичка циља. То је агенда која се налази иза инсценације сребреничких убистава и коришћења њихових пропагандних ефеката у ниске сврхе. Први циљ је био да се у јулу 1995 организује довољно значајан и статистички еластичан инцидент масовног убијања, који би затим могао бити приписан Србима. То се догодило уочи Операције Олуја, која је била припремана за извођење у Крајини. Изведена је у августу 1995, користећи логистичку подршку НАТО пакта теренским дејством хрватских снага. Масовно убијање и протеривање српског становништва у тој операцији било је лако предвидљиво. Као што је тадашњи амбасадор САД у Загребу, Питер Гелбрајт, 2012. године признао, „без Сребренице не би било Операције Олуја.“ То снажно сугерише да је Сребреница била замишљена и изведена као диверзија да би послужила као покриће за Олују.

Још једна важна другостепена улога Сребренице било је да послужи као симболички конструкт, алатка за изградњу и учвршћење босанско-муслиманског идентитета.

Трећи и можда најзначајнији облик „коришћења Сребренице“ – како би се изразила Дајана Џонстон – је да послужи као подлога за смртоносну интервенционистичку доктрину „права на заштиту.“ Та доктрина је формулисана наводно из хуманистичких побуда да би се обезбедило да се никада више „не понови Сребреница“. Међутим, у пракси ова разбојничка и цинична доктрина довела је до немилосрдног уништења неколико беспомоћних земаља и до насилне смрти, за сада, око два милиона људских бића, углавном Муслимана. „Право на заштиту“ смишљено је да би учврстило хегемонистичку контролу над светом, а не да би се онемогућили покољи слични Сребреници.

Сребренички наратив је препун упадљивих аномалија које се углавном прећуткују и не подвргавају критичком испитивању.

     1. 11. јула 1995. године Сребреница је потпала под контролу Војске Републике Српске. Холандски батаљон се налазио на територији енклаве, али је деловао највише у својству посматрача.

     2. Пошто је остварила контролу над Сребреницом, српска војска је евакуисала до зоне сарајевских власти око 20,000 становника – жена, деце и остарелих лица – који су се окупили у бази УН у Поточарима. Међународни црвени крст је био присутан.

     3. Истовремено, војно способни мушкарци, војници 28. дивизије АБиХ и цивили, бројности између 12,000 и 15,000, добро наоружани и буквално до неколико дана пре тога врло ратнички расположени, наједанпут и необјашњиво изгубили су вољу да ратују. Уместо да пруже отпор у ситуацији где су имали предност 3 према 1 према српским нападачима, и где им је кршан планински терен у великој мери ишао на руку, предузели су рискантан пробој из сребреничке енклаве према Тузли, са оне стране линије фронта. Пут од око 60 километара преко српске територије који су морали прећи био је пре тога великим делом миниран, а усто колона је дуж путање пробоја наилазила на бројне заседе које јој је постављала српска војска. Своје највеће губитке 28. дивизија је претрпела у борбама које је у том временском периоду водила са Зворничком бригадом ВРС, остављајући за собом, по исказима преживелих, између 4,000 и 5,000 погинулих. Међутим, по међународном ратном праву 28. дивизија је била легитимна војна мета, што прихвата и тужилаштво хашког Трибунала, па зато никада ни против кога није за то подигло оптужницу нити је пред Трибуналом ико кривично одговарао за наношење губитака колони. На крају, део колоне у пробоју погинуо је у борбеним дејствима, део је стигао до муслиманских положаја у Тузли, а део се предао. Важно је нагласити да су остаци већине наводних „жртава геноцида“ били пронађени у близини локалитета где су се одиграли борбени судари између муслиманске колоне и српских снага.

     4. Од оних који су били заробљени, неки су били премештени у заробљеничке логоре а неки – нажалост по свему судећи већина – били су стрељани. Истакнуту улогу у стрељању одиграо је 10. Диверзантски одред, неуобичајена вишенационална јединица усред етничког сукоба, убачена унутар војске босанских Срба. Та јединица била је основана 1994. године, без икакве видљиве намене и без јасног места у формацијском саставу ВРС. Једина значајна операција тог одреда било је управо стрељање сребреничких заробљеника у јулу 1995. Чувени „крунски сведок“ Дражен Ердемовић, плаћеник хрватског порекла који се борио у све три војске током рата у Босни, који се након што је постигао врло повољну нагодбу са тужилаштвом на крају појавио као једини сведок хашког Трибунала у вези са стрељањем, био је припадник те јединице. Оно што Ердемовића чини изузетним је то да је истовремено наступао и као једини сведок стрељања и, по сопственом признању, као учесник и извршилац геноцида. За одиграну улогу, Ердемовић је био награђен изванредно благом трогодишњом казном, за тако тежак злочин.

По критичкој анализи бугарског новинара Жерминала Чивикова, Ердемовић је сведочио противречно и неубедљиво да су он и седморица колега из одреда за пет часова стрељали 1,200 заробљеника довезених аутобусима (није могао да каже ни приближно колико је возила било) на пољану у близини Брањева. Ердемовић је тврдио да су заробљенике стрељали у групама од по 10, што чини укупно 120 група и, с обзиром на динамику коју је навео, оставља невероватних 2,5 минута по групи. За то време, везани заробљеници су одвођени 100 до 200 метара од аутобуса до стратишта, тамо су претресени и њихова лична документа и ствари од вредности одузети, извршено је стрељање, па је на крају обављена провера има ли преживелих, који су затим били убијани пуцњем у потиљак. И све то за само 2,5 минута. Чивиков тврди да је то невероватан сценарио, међутим хашки Трибунал са тим сценаријем није имао никакав проблем па га је у целини уградио у све своје сребреничке пресуде.

Додатна чудноватост ове приче је још и то да су 1996. године форензички стручњаци Трибунала, приликом претраживања стратишта на које је указао Ердемовић, уместо 1,200 пронашли остатке 127 жртава, од који су 70 имали повезе на рукама. То је око 90 одсто мање од броја који наводи Ердемовић. Још једна чудноватост – ако се тако може назвати – је чињеница да хашки Трибунал никада није расписао потерницу нити је оптужио икога од колега које је Ердемовић именовао као саучеснике у злочину, Франца Коса, Станка Којића, Властимира Голијана, Марка Бошкића (да поменемо само неке од њих). Ердемовић је све њих идентификовао приликом првог појављивања пред Трибуналом у Хагу, још 1996. године, а њихова места боравка уопште нису били тајна. Ердемовић никада није био упитан ко је издао наређење за стрељање. Тренутно, он живи као заштићени сведок хашког Трибунала, у непознатој земљи и са промењеним идентитетом.

     5. Услед свега тога – и ово је још једна изнимна чудноватост Сребренице која је углавном непозната широј јавности – током четврт века од како је почео да се бави Сребреницом, Трибуналу је пошло за руком да приведе и осуди на безначајну казну само једног извршиоца наводног геноцида – Дражена Ердемовића. Сви остали сребренички оптуженици – до последњег – били су осуђени не за непосредно убијање ратних заробљеника него по линији „командне одговорности“ или „удруженог злочиначког подухвата“. Питање, ко је наредио физичко смакнуће заробљеника, остаје упадљиво без одговора до данашњег дана.

     6. Не мање важно, у већини пресуда хашког Трибунала помињу се различите цифре, од 4,970 до 8,000, као наводни број „жртава геноцида“. Али кључне чињенице систематски бивају скрајнуте, као на пример то да све те цифре укључују и борбене губитке колоне 28. дивизије, као што је напред поменуто, као и појединце који су умрли или су изгубили живот на други начин и у неком другом периоду током претходне три године сукоба. Према томе, ни Трибунал ни било ко други, до данашњег дана, није установио ни приближан број „жртава геноцида“.

     7. Форензичка слика Сребренице побуђује на додатну скепсу према званичном сребреничком наративу. Ми смо прегледали сваки од 3,568 аутопсијских извештаја и утврдили смо да се односе на 1,923 појединца. То смо учинили на основу најпоузданијег показатеља, а то је број упарених бедрених костију. Полазећи од аутопсијских извештаја самога Тужилаштва, утврдили смо да је 650 од ових појединаца страдало од шрапнела, мине, гранате и сличних средстава која се не користе за стрељање, али су неспорно у складу са погибијом у борбеним дејствима. Међутим, најважније од свега је то да тих 1,923 откопаних појединаца представљају све ексхумиране људске губитке у сребреничкој енклави, од свих узрока, и за све време сукоба, од 1992. до 1995. године.

     8. Када је реч о Сребреници, важно је подвући да без наводно почињеног „геноцида“ и лицемерно истакнуте обавезе да се „спречи нова Сребреница“ не би било доктрине права на заштиту, која служи као покриће империјалистичким силама за противзаконите међународне интервенције. У све већој мери, та доктрина постаје разлог за постојање НАТО пакта и његов изговор за уништавање суверених држава у разним деловима света, под плаштом добротворности. Па и поред тога – а ово је још једна чудноватост Сребренице која завређује највиши степен пажње – на мировној конференцији у Дејтону у новембру 1995, четири месеца после догађаја, није било ни речи о „сребреничком геноциду“ или о масовном погубљењу заробљеника. Има ли иког ко озбиљно сматра да би се Алија Изетбеговић уздржао од коришћења сребреничке карте да извуче максималну корист у преговорима, да је располагао доказима о геноциду? На против, поприлично доказа упућује на сумњу да је Сребреница импровизована као операција под лажном заставом да би пружила медијско и политичко покриће за огромне злочине Хрватске и њених НАТО савезника против српског становништва у Крајини за време Операције Олуја, која је отпочела већ следећег месеца. Потенцијал Сребренице да послужи као оруђе погодно и за друге сврхе схваћен је постепено, и то тек касније. Рефрен „геноцида“ био је озваничен тек 1997. на међународном скупу у Сарајеву, укључујући и помињање „8,000 мушкараца и дечака“. А коришћење Сребренице у смислу „права на заштиту“ добило је данашњи облик тек неколико година после тога, у време рата на Косову и Метохији.

Толико за општи поглед на Сребреницу. Сада се враћамо на Јасеновац.

Контраст између Сребренице и Јасеновца је неизмеран. Јасеновац није био операција под лажном заставом већ отворено вођена акција и идеолошки конципирано место истребљења. Радио је јавно и у складу са законима и политичким циљевима сателитске, пронацистичке хрватске ратне државе. Сва средства хрватске државе била су циљано усмерена и усредсређена да би Јасеновац постао могућ као најистакнутије место убијања и људска касапница те земље. Тиме се не жели занемарити на хиљаде српских села и других мање познатих места где је немилосрдни програм истребљења такође био спровођен.

У закључку, морам поставити једно питање у вези са Јасеновцем на које ми до сада нико није могао дати сувисли одговор. Зато ћу га поставити овде. Током минулих двадесетак година, огромне суме су утрошене на откопавање масовних гробница у Сребреници да би се форензички документовале надуване цифре стрељаних ратних заробљеника. Као што сам већ изнео, упркос најприљежнијим напорима и неограниченом доступу сребреничке ексхумације су се показале као мучан фијаско. Тек нешто више од хиљаду људских остатака било је откопано са обрасцем повреда које би биле у складу са погубљењем, далеко испод зацртаног броја од 8,000.

Што се тиче Јасеновца, располажемо многобројним независним извештајима, многи од њих од стране ужаснутих немачких посматрача који су по својој функцији у окупаторском систему били настројени против жртава а у прилог извршиоцима, о масовности и посувраћености почињених хрватских злочина. Жртве се не броје у хиљадама, него у стотинама хиљада. Ево мога питања.

Током три године, док је трајао сукоб деведестих, локалитет на хрватској страни где се налазио главни јасеновачки логор било је под контролом српских снага. За то време, локални Срби нису уложили ни најмањи напор да ексхумирају било које од јасеновачких места убијања и да форензички задокументују шта је све булдожерима срушено и сакривено испод површине земље. Зашто?

Ако би претпоставили да су их ратне прилике спречиле да у то време предузму разумне мере у овом правцу, онда имам додатно питање. Рат се завршио пре четврт века. Међутим, логор Јасеновац се протезао и на другу обалу реке Сава, која је и данас под пуном контролом Републике Српске. Логор Градина у склопу јасеновачког комплекса налази се ван домашаја хрватских власти и оне не могу да ометају прикупљање доказа испод површине земље нити да их лажно представљају. То је од посебног значаја и зато што су историчари и преживели једногласни да је највећи део масовних убистава везано за Јасеновац био извршен на обали Саве где се налази Градина.


 
Надам се да власти у Републици Српској прате моје излагање. Током две деценије трпели су тенденциозне ексхумације на подручју Сребренице, на својој територији, чија је сврха било да се поткрепи лажни геноцид и да они и њихов народ буду оптерећени одговорношћу за њега. Сваке године, уз велике фанфаре званичници Републике Српске се окупљају у Градини ради згртања политичких поена на комеморацији грозота Јасеновца. Али они то чине не ризикујући ништа, јер остају на површини земље. Када ће се одважити да пошаљу екипу форензичких стручњака са лопатама, да почну да копају да би проверили и задокументовали шта се налази – испод површине?

Знам да у данашњем бруталном, неофашистичком свету није реално од политичара очекивати рискантно понашање. Али имам моралну обавезу да поставим питање: зашто влада Републике Српске није учинила оно што би било природно да задокументује обим правог геноцида који је релативно недавно претрпео њен народ, на њеној територији? Зашто је пропустила да учини макар минимум да прикупи доказе који су јој на дохвату руке и да, једном за свагда, стави тачку на понижавајуће и циничне хрватске игре бројевима у вези са жртвама Јасеновца?

Ја сам спреман да се латим лопате и да почнем да копам. Могу ли рачунати на вас да ми се придружите?

Стефан Каргановић,
Историсјки пројекат Сребреница 



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању