За Геополитику говори проф. др Зорица Којић-Бекер један од оснивача Центра за аутологну трансплантацију стем ћелија у Хајделбергу, која је открила протеин који увећава број матичних ћелија у крви.
*Уважена и поштована др Којић-Бекер, молимо Вас да за наше читаоце, од којих већина нема шире медицинско образовање, најпре укратко кажете нешто о Вашем превасходном научном предмету истраживања– матичним ћелијама. Због чега су оне важне и какав значај и потенцијал имају за здравље човека?
– Матичне ћелије имају способност регенерације оштећених ткива па тиме и органа, са могућношћу лечења већине дегенеративних болести за које школска медицина за сада нема решења, као што су Алцхајмер, Паркинсон, срчани и мождани инфаркт, мускуларна дистрофија, дијабетес и многе друге. За очекивати је да трансплантација матичним ћелијама може заменити повређено или дегенерисано ткиво и тако допринети оздрављењу. Због огромног потенцијала које имају, истраживања матичних ћелија представљају стратешке научне пројекте економски водећих земаља света.
Матичне ћелије су јединствене ћелије нашег организма јер имају способност да се деле асиметрично: другим речима, настају две нове, по својим својствима различите, ћерке ћелије. Једна ћелија има способност да диференцира, тј. да се трансформише у зрелу ћелију која је потпуно оформљена да врши функцију која јој је намењена, и где више није могућа било каква трансформација. Друга ћерка ћелија и даље има својства незреле тј. матичне ћелије, са потенцијалом да се развије у неку од зрелих (mature) ћелија које формирају наше органе, па тиме и читаво тело. Другим речима, оне имају потенцијал самообнављања, као и стварања нових зрелих, функционално способних ћелија.
Постоје две врсте матичних ћелија: адултне и ембрионалне. Оне се веома разликују по свом диференционом потенцијалу (differentiation potential), тј. потенцијалу да постану различити типови зрелих ћелија. Ембрионалне ћелије имају потенцијал да постану свих 220 типова ћелија које чине људски организам, док су адултне ћелије у свом потенцијалу диференцирања ограничене само на типове ћелија које формирају органе из којих су изоловане. Будући да су од адултних матичних ћелија доступне само матичне ћелије из крви и коштане сржи, диференцијација ових ћелија у друге органе је немогућа у мери у којој је то потребно да би биле употребиве у тзв. регенеративној медицини за обнављање и репарацију органа. Овде су изузетак само месенхималне матичне ћелије које се могу изоловати из коштане сржи, које су прекусори (прогенитори) ћелија костију и хрскавице.
Употреба матичних ћелија крви, тзв. хематопоетских ћелија, у лечењу многих болести крви, као што су леукемија, аутоимуна и генетска обољења крви, клиничка су пракса скоро четрдесет година, са великим бројем излечених пацијента после успешне трансплантације, али, нажалост, постоји још увек велики број нерешених проблема. Највећи проблем представља недовољан број хематопоетских матичних ћелија, тзв. CD 34 ћелија, које се могу изоловати да би се обавила успешна трансплантација, као и проблем у проналажењу адекватног донора који је доступан за свега око 20% пацијената. Истраживање као и терапеутска употреба ембрионалних ћелија, које имају потенцијал диференцирања у све типове ћелија које чине људски организам, веома су проблематичне, најпре са етичког становишта, али и због великог ризика за здравље пацијента, будући да су те ћелије тератогене (изазивачи тумора) па је стога забрањена њихова употреба у већини земаља у Европи. Овде, у Немачкој, највероватније из историјских разлога, забрањено је чак и лабораторијско истраживање тих ћелија.
*И у Србији, као и у другим европским земљама, промовишу се банке за чување матичних ћелија, које ће, према тврдњама њихових власника, помоћи деци у лечењу када буду у средњем и позном животном добу. Шта Ви мислите о овој пракси, са научног и етичког становишта?
– Велики број земаља у Европи, као и у Израелу и Турској, има банке
које чувају CD34 ћелије изоловане из пупчане врпце, што је иначе
материјал који се раније бацао, па стога не видим никакав етички
проблем. Проблем је у томе што је број ћелија које се могу изоловати
веома мали, око 2×105, у најбољем случају (а то су и наши резултати), а
стандардно 1×105, а за успешну трансплантацију потребно је 2×106 ових
ћелија по килограму тежине пацијента.
Култивисање ових ћелија ex vivo (у лабораторијским условима) са факторима раста доводи до повећања укупног броја ових ћелија, али и смањења њиховог потенцијала за диференцијацију, јер матичне ћелије у култури спонтано диференцирају, постају зреле, то им је функција, и тиме губе своју способност за трансформацију у другу врсту ћелија па тиме и могућност да замене оболеле ћелије, што је иначе сврха трансплантације овим ћелијама. Проблем употребе ћелија различитих донора (pooling) да би се добио задовољавајући број матичних ћелија за једну успешну трансплантацију такође је проблематичан због имунолошких реакција са ћелијама домаћина, као и оних између ћелија различитих донора. То је феномен познат као graft versus host disease (GvHD) и захтева додатну терапију имуносупресивима, тј. средствима која смањују или суспендују имуни систем пацијента примаоца терапије.
Др Берсенев, познати и цењени руско-амерички научник и специјалиста за клиничке студије са матичним ћелијама, проценио је да би овакве трансплантације коштале више од 100.000 долара јер се у цену морају урачунати и цене ћелија других донора, фактори раста, итд. Знам да је чување ових ћелија веома скупо и да се многи родитељи, упркос томе, ипак одлучују да те ћелије чувају у банкама. Зато би било веома пожељно да у нашим болницима одговорни лекари који родитељима саветују чување тих ћелија такође објасне и читаву истину – шта их све може чекати у случају да им те ћелије буду потребне.
*Молимо Вас да нам објасните суштину Вашег изузетног научног открића: протеина који сте назвали по имену Вашег сина, АЦА (ACA) – чијом активацијом из тридесетак милилитара крви, у којим се налази свега неколико хиљада матичних ћелија, могу добити милиони матичних ћелија. Какве све колосалне перспективе за лечење људи отвара ово Ваше научно откриће?
– За разлику од метода које се тренутно практикују у клиничкој пракси, где је неопходно сакупити велики број ћелија за успешну трансплантацију, АЦА метода није зависна од сакупљања великог броја ћелија, јер се те ћелије генеришу из извора који је практично неисцрпан, а то је периферна циркулирајућа крв. Полазећи од тога да је број CD 34 ћелија у њој веома мали и представља само 0,01-0,1% свих ћелија у периферној крви (нешто је већи број у коштаној сржи), активирањем АЦА протеина за само неколико дана in vitro култивисања из 30-40 мл периферне крви добија се просечно око 2 милиона ћелија, што је повећање од 20 до 200 пута. Другим речима, човек је сâм носилац својих матичних ћелија, није му потребна никаква банка.
АЦА је мембрански глукопротеин, рецептор који је уграђен у двоструки липидни слој ћелијске мембране путем глукофосфолипидног сидра. Мембрански протеини су најкомплекснији протеини по својој структури, јер поред аминокиселина, које сачињавају пептидне ланце и чине највећи део тих великих молекула, садрже и липиде као и дуге ланце шећера, па њихово изоловање, као и проучавање њихових структура, представља посебан изазов, чак и за хемичаре. Поред тога, спадају у протеине који су експримирани у веома малом броју копија на мембранама тих ћелија, па су потребне велике количине полазног материјала, у овом случају крви (мери се у литрима), и године мукотрпног и исцрпљујућег рада, који је довео до изоловања хомогеног протеина и одређивања његове структуре. То је био тек почетак. Питања која је улога овог протеина, коју функцију има, која је сврха тих посттранслационих модификација као што су липиди и шећери, и вишегодишња истраживања у Хајделбергу, Њујорку, Валенсији, Москви, довео је до открића пред којим стојимо данас.
Као прво, АЦА је део мембранске структуре свих матичних ћелија које се могу наћи у људском организму, почевши од адултних, прогенитор (precursor) ћелија, које су по потенцијалу за диференцијацију монопотенте, тј. могу да диференцирају у само једну врсту ћелија, преко хематопоетских, које имају потенцијал да диференцирају практично у све ћелије које чине људску крв (мултипотенте), до ембрионалних ћелија (плурипотенте), које имају потенцијал да диференцирају у свих 220 типова ћелија које изграђују наше тело.
Активирањем АЦА протеина на површини малог броја прогенитор, тј. монопотентних ћелија, инициран је процес који води дедиференцијацији, процесу обрнутом од онога којим матичне ћелије стварају нове ћелије обнављајући изумрле. У том процесу дедиференцијације долази најпре до пролиферације монопотентих ћелија које се у даљем процесу трансформишу у мултипотенте и, на крају, у плуропотентне, што је карактеристика ембрионалних ћелија.
Будући да смо на молекуларном нивоу окарактерисали реакциони механизам који се одвија у свим фазама после активирања АЦА протеина, важно је рећи да се процес одвија под потпуном контролом, јер су протеини који су носиоци механизма заштите против неконтролисаног, малигног раста, тзв. антитумор агенси, као што су p53, PTEN, TGFbeta, bcl2 такође активирани. Све врсте ћелија које настају на АЦА специфичном путу индукције ка плурипотентности, које смо до детаља поручили, јесу матичне ћелије са идентичним карактеристикама ћелија које се могу наћи и изоловати из људског организма, монопотентне, дипотентне и мултипотенте матичне ћелије, што говори о томе да је могуће да је управо АЦА механизам одговоран за процес регенерације који нам је богомдан и који се свакодневно одвија у људском организму.
*Да ли повратак ћелије на ембрионални статус пружа могућност да се, преко генетског сигнала, како Ви кажете, пружи могућност да се лече и најтеже болести, као, рецимо, рак?
– Ембрионалне ћелије које су изоловане из људског ембриона или ћелије које су генерисане виралном трансформацијом ћелија коже, тзв. индуциране плурипотенте ћелије (iPS), за које је јапански научник Јаманака добио Нобелову награду за медицину 2012. године, имају потенцијал да се развију у све типове ћелија које чине наш организам. На молекуларном нивоу, карактеришу их гени и протеини који се не налазе у другим типовима људских ћелија. АЦА плурипотенте матичне ћелије имају идентичне морфолошке, генотипске и фенотипске карактеристике ембрионалних ћелија, као и потенцијал за диференцијацију у сва три ембрионална слоја, ектодерм, мезодерм и ендодерм – другим речима, имају способност да се трансформишу у све врсте ћелија које чине људски организам, са једном одлучујућом разликом – оне нису тератогене.
У in vivo експериментима показали смо да су АЦА ћелије способне да диференцирају in situ, тј. на месту апликације, у ћелије ткива у који су убризгане, што је огромна предност у односу на ембрионалне, или iPS ћелије, које због своје тератогене природе најпре морају бити диференциране пре него што се трансплантирају. Нажалост, ћелије које су диференциране in vitro тешко се прилагођавају на развој у живом организму због различитих услова у којима су пре тога формиране, па велики број трансплантираних ћелија не „преживи“ ову трансформацију. У лечењу малигних болести веома важну улогу има наш имуни систем. Постоји читав арсенал ћелија, као што су макрофаге, NK (natural killer cells) ћелије, дендритске ћелије, цитотоксични Т-лимфоцити, које су специјализоване за борбу против неопластично- траснформисаних ћелија. АЦА методом пружа нам се могућност да из матичних ћелија у великом броју генеришемо читав тај арсенал аутологних (сопствених) одбрамбених ћелија које су максимално специјализоване за тип тумора и оболелу особу.
Недостаје, наравно, клиничка студија која би показала њихово дејство на пацијентима, за коју, наравно, немамо новца.
*Ви сте са Вашим тимом радили на прављену неуроналних ћелија и на „3D ћелијским структурама“, односно развоју биотехнологије која ће заменити трансплантацију органа. Реците нам нешто више о том Вашем пољу истраживања и резултатима које, заиста, за ширу јавност имају елементе фантастике и сензације.
– Један од пројеката на коме интензивно радимо са колегама из Валенсије окупљеним око проф. Вердуга, у свету познатог стручњака за структуру и функцију неуроналних ћелија, јесте управо прављење неуроналних ћелија од АЦА плурипотентних ћелија, добијених из крви. Успели смо да in vitro генеришемо више типова неуроналних прекурсора, као и зрелих ћелија нервног система, као што су неуроналне црест ћелије, глиа, астроцити, олигодендроцити, и неурони. Трансплантацијом АЦА недиференцираних ћелија у Cortex cerebri (кора великог мозга) SCID мишева, показали смо да оне сазревају у неуроналне ћелије захваљујући сигналима које им шаљу нервне ћелије миша са којима су у додиру. Ово је веома важно, јер омогућава директну апликацију плурипотентних матичних ћелија без потребе претходног диференцирања ћелија у неуроналне, што би, у случајевима неопходне трансплантације, захтевало компликовану хируршку интервенцију. Све то, у целини, отвара пут лечењу девастирајућих неуроналних дегенеративних болести, а у перспективи и стварање органа. Органогенеза је процес стварања органа који у ембрионалном развоју човека настају из три ембрионална слоја: ектодерма, ендодерма и мезодерма. То је компликовани процес где долази до великог броја интеракција међу ћелијама који потичу из различитих ембрионалних слојева (germ layer), које резултирају стварањем органа, па тиме и читавог организма. Он се може проучавати искључиво на живом организму, што је, бар што се људских ембриона тиче, из етичких разлога готово немогуће.
Стога је гајење људских матичних ћелија у 3D биоматеријалима, као што су матригел, ламинин и сличне супстанце, са циљем формирања људских органа, нова генерација регенеративне медицине. Матичне ћелије су далеко софистицираније него што изгледа када се посматра само њихово индивидуално програмирање. Захваљујући управо описаним способностима самообнављања и диференцирања, матичне ћелије су у стању да динамиком самостварања и самоорганизовања формирају комплексне структуре, састављене од различитих високоспецијализованих ћелија које сачињавају наше органе. За сада су органи који су формирани од матичних ћелија помоћу 3D технологије веома мали, називају се органоиди, али отварају могућност проучавања компликованих процеса који се догађају у овим структурама које није могуће пратити уживо.
Циљ свих ових истраживања је свакако могућност генерисања биолошких или семибилошких људских органа који ће заменити класичне трансплантације органа, тј. замену оболелих органа здравима и тако пружити наду великом броју пацијената који можда и годинама чекају на донора.
*Уколико свако од нас може да се лечи захваљујући сопственој крви, то онда, поред осталог, разрешава и многе етичке и духовне дилеме које прате питање лечења матичним ћелијама.
– Наши стари увек су говорили да је лек у нама и око нас. Људски организам је толико савршен да животно важни процеси који се у њему одигравају и који нас одржавају у животу имају своје контролне механизме који непрекидно коригују грешке које могу да настану, не дозвољавајући неки исход негативан по живот. Ми нашим научним знањем, маштом и фантазијом располажемо алаткама које нам омогућавају да дешифрујемо генетски код, да мењамо генетски материјал неких ћелија виралном трансфекцијом, као што је случај са Јаманакиним индукованим плурипотентним ћелијама, сечемо маказама мутиране гене и убацујемо нове чак и на живим ембрионима, захваљујући CRISPR технологији, а често заборављамо да тим једностраним интервенцијама грубо нарушавамо једно савршенство које нам је дато, не мислећи на последице. Све је дозвољено, али није све на добро.
Јапански научници почели су клиничке студије трансплантације ретине, које су направљене од генетски модификованих iPS ћелија, слепим пацијентима и већ код другог пацијента констатовали су шест мутација у геному новонасталих ћелија, од којих су две туморогене. Другим речима, покушавамо да лечимо примењујући најновију технологију, а у исто време изазивамо нове болести. Наравно, клиничке студије су одмах прекинуте да би се, како чујем, наставиле са ћелијама које су добијене од млађих донора, за које се очекује да су мање склоне генетским нестабилностима, што ће имати за последицу дуготрајне терапије са имуносупресивима, који опет, сами по себи, условљавају друге болести, уз и даље постојећи ризик од генетске нестабилности и појаву мутација.
*Ви имате светски патент, а водећи научни часописи за биомедицину у свету, као што су Nature и Cell, нису објавили Ваш рад. Да ли је то због тога што је јавна тајна да иза ових часописа стоје фармацеутске компаније? Да ли би практична примена Ваших научних открића значајно појефтинила лечење многих тешких болести које данас много коштају пацијента, државне фондове и осигуравајућа друштва, што би могло угрозити интересе великих фармацеутских компанија?
– Да, и за мене је, као научника, ово било велико разочарање јер сам сматрала да су добри резултати довољна препорука за публиковање и да треба да буду део општег знања, не само научне заједнице, већ и човечанства. Ради се о наша два кључна рада. У првом смо описали добијање хематопоетских ћелија in vitro, као и in vivo експерименте који показују генотип и фенотип тих ћелија, као и њихов потенцијал за генерисање свих ћелија људске крви, што је потврђено експериментима на животињама. У другом су били резултати сличних истраживања, само на плурипотентим ћелијама, показујући да АЦА плурипотенте ћелије могу да изграђују све врсте ћелија које чине наш организам. У тим радовима је такође објашњен комплетан молекуларни механизам који се одиграва спонтано и доводи до плурипотентности. Намерно смо послали оба рада истовремено, потенцирајући да се ради о једном процесу, као јединственом феномену који се, по свему судећи, одиграва у самом организму.
Чудно је да је одговор часописа Nature био да они признају да се ради о резултатима који су обавезујући за све научнике који се баве овом научном дисциплином, али да њима рад није интересантан за публиковање. После тога смо радове послали у CELL Stem CELL, где смо такође одбијени јер смо указали на могућност да АЦА метода добијања плурипотентних матичних ћелија пружа већу сигурност по здравље пацијената него примена ембрионалних или пак генетски модификованих ћелија. Одбијени смо, бар тако су нам одговорили, зато што нисмо приказали резултате клиничких студија са АЦА матичним ћелијама. Ово је тек апсурд посебне врсте, јер је CELL научни часопис, бави се широким спектром научних истраживања који би се могао свести под појам life science, а клиничке студије могу да почну тек када нека научна метода буде општеприхваћена у научним круговима.
Тада нам је свима постало јасно да добри радови нису никаква гаранција да ће бити и објављени, и да постоје критеријуми који су, сва је прилика, у спрези са финансијским интересима група које сте навели. Трансплантација матичних ћелија код оболелих од леукемије кошта у Немачкој више од 100.000 евра, што је велико оптерећење за државне фондове.
Трансплантације АЦА ћелијама коштале би само мали део тога, што је, наравно, од малог интереса за оне којима је новац главна мотивација. У вези са публиковањем, треба да напоменем да се све то догађало у јуну 2012. године, као и да је Јаманака главни уредник часописа CELL Stem CELL. Само неколико месеци касније, у октобру, објављено је да је Јаманака добио Нобелову награду за генетско репрограмирање адултних ћелија коже у плурипотентне матичне ћелије.
*Ипак, Ваша истраживања и рад су до америчких научних кругова стигли необичним путем – преко Руске академије наука, где сте одржали предавање. Можете ли нам пренети утиске са те презентације и сусрета са руским научницима?
– У јулу 2012. била сам гост Руске академије медицинских наука и држала сам предавање о нашим истраживањима. Руске колеге биле су задивљене резултатима. Није им било јасно како је могуће да овакви радови нису објављени, а што је још и горе, да су одбијени.
Том приликом понудили су ми да доставимо радове часопису Руске академије медицинских наука, Ћелијске технологије у биологији и медицини (Клеточные технологии в биологии и медицине) и да ће они тамо имати непристрасну експертизу од стране руских научника. Понудили су да сами преведу текстове та два рада са енглеског на руски језик. Радо сам прихватила и позив да заједно радимо на једном научном проблему који укључује и АЦА истраживања, тако да сам провела неколико месеци у Москви радећи са руским колегама на Институту за гинекологију и перинатологију Министарства здравља Руске Федерације. Објавили смо и један заједнички рад. Били смо пресрећни када је стигла вест из Москве да су наши радови прихваћени, па убрзо потом и штампани у Москви, у пролеће 2013. године. Издавачка кућа Спрингер, са седиштем у Њујорку, објављује једном годишње најбоље радове из Руске Федерације на енглеском језику, па су се тако међу њима нашли и наши радови. Тако је и шира научна заједница заобилазним путем сазнала да за репрограмирање ћелија није потребна никаква генетска манипулација. Уследила је реакција академске заједнице „поштеног света“, „поштених научника“, како Ви кажете.
*Каква су мишљења о Вашим открићима, пре свега Ваших колега са матичног Универзитета у Хајделбергу, као и других научника, од којих су неки нобеловци?
– Колеге из Хајделберга са којима сам периодично сарађивала схватали су крајњи домет мојих истраживања па су ме често и подржавали, што се не може рећи за колеге на високим позицијама. Веома ме је обрадовала подршка немачког нобеловца проф. емеритуса Харалда зур Хаусена, кога су моји резултати и достигнућа импресионирали. Такође, мој бивши ментор у Њујорку, др Колвин Редман, веома познати биохемичар који је идентификовао и окарактерисао систем антигена Kell на црвеним крвним зрнцима, сматра да резултати са АЦА матичним ћелијама које је публиковала Руска академија представљају продор у разумевању биологије матичних ћелија. Сасвим неочекивано, обратили су нам се научници који уређују веома важан и у научним круговима релевантан портал Global Medical Discovery и питали за дозволу да рад, тј. кратак извод о плурипотентним матичним ћелијама, поставе на портал као кључни научни рад из медицине. Такође је и енглеска Википедија објавила ове кључне радове са АЦА матичним ћелијама:
(http://en.wikipedia.org/wiki/Induced_stem_cells#Induced_progenitor_stem_cells).
Велики број позива за предавања из свих крајева света сведочи о одјеку који имају ови резултати.
*Реализација Ваших научних открића и употребна примена овог изузетног патента, захтева додатна истраживања, што значи и значајна додатна финансијска средства. Ви сте у све ово уложили не само знање и рад, него и лична средства и имовину. Интересовање за Ваша истраживања, поред осталих, показала је Турска, где сте били примљени на изузетно високом нивоу. Шта мислите о идеји да се у ова даља истраживања и реализацију патента укључе институције Владе Републике Србије, и да ово постане национални научни и здравствени пројекат од кога би свет, па и наша држава, имали вишеструке користи?
– Немачке научне институције сy веома хијерархијски организоване.
Протеин АЦА идентификовала сам као post doc, што је било моје прво
запослење после доктората на Хајделбершком универзитету, то јест на
самом почетку научне каријере. То је у строго организованом систему
„исувише рано“ за нека озбиљна открића. Зато, на основу прелиминарних
резултата које сам тада имала, није било разумевања, а ни интереса, за
подршку овог пројекта, нити финансирања патената од стране институција у
Хајделбергу.
Морала сам да се сналазим сама јер сам дубоко веровала да се ради о веома важном молекулу. То је подразумевало и велику жртву, па и ону материјалне природе. Нажалост, новац је веома важан фактор да би се наставио рад на различитим аспектима АЦА пројекта, а и финансирале клиничке студије које би омогућиле широку примену, и, дубоко се надам, излечење великог броја људи којима је помоћ потребна. Турско министарство здравља и турска иницијатива за матичне ћелије веома је заинтересована да преузме овај пројекат, а интересовање су показали научници из Израела, где сам недавно одржала неколико предавања на различитим институтима у земљи. Свакако да би било похвално, а и ја бих највише волела, да се наша држава укључи у даља истраживања, тим пре што је велики број наших људи оболео од разних канцерогених болести, због тона U-238 и других токсичних материја који је НАТО некажњено сручио на нашу земљу. Тешко ми пада кад чујем да се СМС-овима сакупља новац за лечење наше деце у иностранству. Зар не би било боље да сами себе лечимо кад нам је ионако дата та могућност?
*Ми смо народ изузетних, паметних и креативних појединаца који често не успева индивидуални квалитет да угради у заједничко добро – у општи напредак народа и државе. Уважена докторка, као неког ко је неоспорни родољуб и патриота, а ко има огромно професионално и животно искуство у свету, питамо Вас шта би нам ваљало чинити да би се побољшао економски, политички, здравствени, културно-духовни положај Србије и променила слика у свету о нашем народу и нашој земљи?
– Наш српски народ има два велика квалитета који га можда разликује од неких других народа. То су осећај за правду и осећај за другога, емпатија. У свом научном путешествију пролазила сам кроз тешке ситуације и увек су ми помагали наши људи. Користим ову прилику да се свима њима дубоко захвалим.
Наш народ пролазио је кроз велика искушења у својој дугогодишњој историји па то није мимоишло ни нашу генерацију. Страшне су биле деведесете године, које су кулминирале ничим оправданим бомбардовањем наше земље, убијањем људи, уништавањем материјалних добара и трајним загађењем средине у којој живимо.
Ми у дијаспори борили смо се како смо знали и умели против србофобије и лажних вести које су нас представљале као лоше момке. Трудили смо се такође, колико је било у нашој моћи, и да ублажимо материјалну ситуацију људи који су протерани са својих вековних огњишта. Наш народ се уморио после свега што је преживео, па изгледа незаинтересован за оно што му се догађа. Али ја сам оптимиста: сетите се великих поплава 2014. и мобилизације управо младих људи, који су се спонтано организовали и несебично помагали људима које је задесила ова несрећа. Исто се догађало и у дијаспори са нашом другом и трећом генерацијом која је рођена и одрасла у туђини.
Морамо се држати обичаја наших предака, који су, често и неписмени, савршено схватали која се опасност надвија над отаџбином и како је треба бранити, јер су се држали своје духовне вертикале и светосавског пута. Пред нашом генерацијом су велики изазови, отима нам се територија, краде историја, потире национално писмо, уништавају материјална добра. Ово не смемо дозволити.
Поново видим ту позитивну народну енергију потписивањем народне резолуције за заштиту територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, коју сам и сама потписала, и апелујем на све којима је Србија у срцу да то ураде. Воља народа је неприкосновена, она је изнад свих закона.
1992–1995. научник-истраживач на Институту за имунологију, Универзитета у Хајделбергу;
1995–1997. истраживач и помоћни професор дерматологије, Институт дерматологије,
Универзитет у Њујорку и гостујући научник- истраживач на Истраживачком институту Линдзи Ф. Кимбал – мембранска биохемија, Одсек њујоршког центра за крв, Њујорк, САД;
1998–2003. главни предавач из биохемије, молекуларне дијагностике, имунологије, примењене биохемије и молекуларне медицине на Универзитету примењене науке, Манхајм, Немачка;
2003–2007. гостујући научник-истраживач на Институту за имунологију Универзитета у Хајделбергу; Одсек за хематологију/онкологију и трансфузиону медицину на Универзитету у Хајделбергу, и Одсек за хематологију, Слободан Универзитет у Берлину, Немачка;
2007–2010. примарни истраживач Истраживачког центра принца Фелипеа у Валенсији, Шпанија;
2012. један од оснивача и водећи истраживач Центра за аутологне трансплантације матичним ћелијама ACA CELL Biotech у Хајделбергу Немачка.
Аутор је више научних патената. Одржала је више научних предавања по позиву у Немачкој, Русији, Израелу и Турској.
 |
| Проф. др Зорица Којић-Бекер |
- Проф. др Зорица Којић- Бекер само је један од српских научника у расејању чији лик и дело неоправдано нису познати широј јавности у Србији. Откриће протеина АЦА, који помаже умножавању матичних ћелија, као и њен целокупан научни рад, били су повод за разговор са проф. др Зорицом Којић-Бекер. Овај разговор објављујемо са жељом да стручна и шира јавност у Србији буде упозната са њеним научним истраживањима, али и са надом и вером да ће наше надлежне државне и националне институције препознати значај научних открића др Зорице Којић-Бекер и подржати њу и њен научни тим у сваком смислу.
*Уважена и поштована др Којић-Бекер, молимо Вас да за наше читаоце, од којих већина нема шире медицинско образовање, најпре укратко кажете нешто о Вашем превасходном научном предмету истраживања– матичним ћелијама. Због чега су оне важне и какав значај и потенцијал имају за здравље човека?
– Матичне ћелије имају способност регенерације оштећених ткива па тиме и органа, са могућношћу лечења већине дегенеративних болести за које школска медицина за сада нема решења, као што су Алцхајмер, Паркинсон, срчани и мождани инфаркт, мускуларна дистрофија, дијабетес и многе друге. За очекивати је да трансплантација матичним ћелијама може заменити повређено или дегенерисано ткиво и тако допринети оздрављењу. Због огромног потенцијала које имају, истраживања матичних ћелија представљају стратешке научне пројекте економски водећих земаља света.
Матичне ћелије су јединствене ћелије нашег организма јер имају способност да се деле асиметрично: другим речима, настају две нове, по својим својствима различите, ћерке ћелије. Једна ћелија има способност да диференцира, тј. да се трансформише у зрелу ћелију која је потпуно оформљена да врши функцију која јој је намењена, и где више није могућа било каква трансформација. Друга ћерка ћелија и даље има својства незреле тј. матичне ћелије, са потенцијалом да се развије у неку од зрелих (mature) ћелија које формирају наше органе, па тиме и читаво тело. Другим речима, оне имају потенцијал самообнављања, као и стварања нових зрелих, функционално способних ћелија.
Постоје две врсте матичних ћелија: адултне и ембрионалне. Оне се веома разликују по свом диференционом потенцијалу (differentiation potential), тј. потенцијалу да постану различити типови зрелих ћелија. Ембрионалне ћелије имају потенцијал да постану свих 220 типова ћелија које чине људски организам, док су адултне ћелије у свом потенцијалу диференцирања ограничене само на типове ћелија које формирају органе из којих су изоловане. Будући да су од адултних матичних ћелија доступне само матичне ћелије из крви и коштане сржи, диференцијација ових ћелија у друге органе је немогућа у мери у којој је то потребно да би биле употребиве у тзв. регенеративној медицини за обнављање и репарацију органа. Овде су изузетак само месенхималне матичне ћелије које се могу изоловати из коштане сржи, које су прекусори (прогенитори) ћелија костију и хрскавице.
Употреба матичних ћелија крви, тзв. хематопоетских ћелија, у лечењу многих болести крви, као што су леукемија, аутоимуна и генетска обољења крви, клиничка су пракса скоро четрдесет година, са великим бројем излечених пацијента после успешне трансплантације, али, нажалост, постоји још увек велики број нерешених проблема. Највећи проблем представља недовољан број хематопоетских матичних ћелија, тзв. CD 34 ћелија, које се могу изоловати да би се обавила успешна трансплантација, као и проблем у проналажењу адекватног донора који је доступан за свега око 20% пацијената. Истраживање као и терапеутска употреба ембрионалних ћелија, које имају потенцијал диференцирања у све типове ћелија које чине људски организам, веома су проблематичне, најпре са етичког становишта, али и због великог ризика за здравље пацијента, будући да су те ћелије тератогене (изазивачи тумора) па је стога забрањена њихова употреба у већини земаља у Европи. Овде, у Немачкој, највероватније из историјских разлога, забрањено је чак и лабораторијско истраживање тих ћелија.
*И у Србији, као и у другим европским земљама, промовишу се банке за чување матичних ћелија, које ће, према тврдњама њихових власника, помоћи деци у лечењу када буду у средњем и позном животном добу. Шта Ви мислите о овој пракси, са научног и етичког становишта?
 |
Zorica Becker-Kojic Dr.
Co-founder, Leading Scientist by
ACA CELL Biotech, Heidelberg R&D Centre
for Autologous Adult Stem Cell Therapies
|
Култивисање ових ћелија ex vivo (у лабораторијским условима) са факторима раста доводи до повећања укупног броја ових ћелија, али и смањења њиховог потенцијала за диференцијацију, јер матичне ћелије у култури спонтано диференцирају, постају зреле, то им је функција, и тиме губе своју способност за трансформацију у другу врсту ћелија па тиме и могућност да замене оболеле ћелије, што је иначе сврха трансплантације овим ћелијама. Проблем употребе ћелија различитих донора (pooling) да би се добио задовољавајући број матичних ћелија за једну успешну трансплантацију такође је проблематичан због имунолошких реакција са ћелијама домаћина, као и оних између ћелија различитих донора. То је феномен познат као graft versus host disease (GvHD) и захтева додатну терапију имуносупресивима, тј. средствима која смањују или суспендују имуни систем пацијента примаоца терапије.
Др Берсенев, познати и цењени руско-амерички научник и специјалиста за клиничке студије са матичним ћелијама, проценио је да би овакве трансплантације коштале више од 100.000 долара јер се у цену морају урачунати и цене ћелија других донора, фактори раста, итд. Знам да је чување ових ћелија веома скупо и да се многи родитељи, упркос томе, ипак одлучују да те ћелије чувају у банкама. Зато би било веома пожељно да у нашим болницима одговорни лекари који родитељима саветују чување тих ћелија такође објасне и читаву истину – шта их све може чекати у случају да им те ћелије буду потребне.
*Молимо Вас да нам објасните суштину Вашег изузетног научног открића: протеина који сте назвали по имену Вашег сина, АЦА (ACA) – чијом активацијом из тридесетак милилитара крви, у којим се налази свега неколико хиљада матичних ћелија, могу добити милиони матичних ћелија. Какве све колосалне перспективе за лечење људи отвара ово Ваше научно откриће?
– За разлику од метода које се тренутно практикују у клиничкој пракси, где је неопходно сакупити велики број ћелија за успешну трансплантацију, АЦА метода није зависна од сакупљања великог броја ћелија, јер се те ћелије генеришу из извора који је практично неисцрпан, а то је периферна циркулирајућа крв. Полазећи од тога да је број CD 34 ћелија у њој веома мали и представља само 0,01-0,1% свих ћелија у периферној крви (нешто је већи број у коштаној сржи), активирањем АЦА протеина за само неколико дана in vitro култивисања из 30-40 мл периферне крви добија се просечно око 2 милиона ћелија, што је повећање од 20 до 200 пута. Другим речима, човек је сâм носилац својих матичних ћелија, није му потребна никаква банка.
АЦА је мембрански глукопротеин, рецептор који је уграђен у двоструки липидни слој ћелијске мембране путем глукофосфолипидног сидра. Мембрански протеини су најкомплекснији протеини по својој структури, јер поред аминокиселина, које сачињавају пептидне ланце и чине највећи део тих великих молекула, садрже и липиде као и дуге ланце шећера, па њихово изоловање, као и проучавање њихових структура, представља посебан изазов, чак и за хемичаре. Поред тога, спадају у протеине који су експримирани у веома малом броју копија на мембранама тих ћелија, па су потребне велике количине полазног материјала, у овом случају крви (мери се у литрима), и године мукотрпног и исцрпљујућег рада, који је довео до изоловања хомогеног протеина и одређивања његове структуре. То је био тек почетак. Питања која је улога овог протеина, коју функцију има, која је сврха тих посттранслационих модификација као што су липиди и шећери, и вишегодишња истраживања у Хајделбергу, Њујорку, Валенсији, Москви, довео је до открића пред којим стојимо данас.
Као прво, АЦА је део мембранске структуре свих матичних ћелија које се могу наћи у људском организму, почевши од адултних, прогенитор (precursor) ћелија, које су по потенцијалу за диференцијацију монопотенте, тј. могу да диференцирају у само једну врсту ћелија, преко хематопоетских, које имају потенцијал да диференцирају практично у све ћелије које чине људску крв (мултипотенте), до ембрионалних ћелија (плурипотенте), које имају потенцијал да диференцирају у свих 220 типова ћелија које изграђују наше тело.
Активирањем АЦА протеина на површини малог броја прогенитор, тј. монопотентних ћелија, инициран је процес који води дедиференцијацији, процесу обрнутом од онога којим матичне ћелије стварају нове ћелије обнављајући изумрле. У том процесу дедиференцијације долази најпре до пролиферације монопотентих ћелија које се у даљем процесу трансформишу у мултипотенте и, на крају, у плуропотентне, што је карактеристика ембрионалних ћелија.
Будући да смо на молекуларном нивоу окарактерисали реакциони механизам који се одвија у свим фазама после активирања АЦА протеина, важно је рећи да се процес одвија под потпуном контролом, јер су протеини који су носиоци механизма заштите против неконтролисаног, малигног раста, тзв. антитумор агенси, као што су p53, PTEN, TGFbeta, bcl2 такође активирани. Све врсте ћелија које настају на АЦА специфичном путу индукције ка плурипотентности, које смо до детаља поручили, јесу матичне ћелије са идентичним карактеристикама ћелија које се могу наћи и изоловати из људског организма, монопотентне, дипотентне и мултипотенте матичне ћелије, што говори о томе да је могуће да је управо АЦА механизам одговоран за процес регенерације који нам је богомдан и који се свакодневно одвија у људском организму.
 |
ACA NEURO TEAM
Др Којић-Бекер са радном групом и проф. Вердугом у Валенсији 2016. |
*Да ли повратак ћелије на ембрионални статус пружа могућност да се, преко генетског сигнала, како Ви кажете, пружи могућност да се лече и најтеже болести, као, рецимо, рак?
– Ембрионалне ћелије које су изоловане из људског ембриона или ћелије које су генерисане виралном трансформацијом ћелија коже, тзв. индуциране плурипотенте ћелије (iPS), за које је јапански научник Јаманака добио Нобелову награду за медицину 2012. године, имају потенцијал да се развију у све типове ћелија које чине наш организам. На молекуларном нивоу, карактеришу их гени и протеини који се не налазе у другим типовима људских ћелија. АЦА плурипотенте матичне ћелије имају идентичне морфолошке, генотипске и фенотипске карактеристике ембрионалних ћелија, као и потенцијал за диференцијацију у сва три ембрионална слоја, ектодерм, мезодерм и ендодерм – другим речима, имају способност да се трансформишу у све врсте ћелија које чине људски организам, са једном одлучујућом разликом – оне нису тератогене.
У in vivo експериментима показали смо да су АЦА ћелије способне да диференцирају in situ, тј. на месту апликације, у ћелије ткива у који су убризгане, што је огромна предност у односу на ембрионалне, или iPS ћелије, које због своје тератогене природе најпре морају бити диференциране пре него што се трансплантирају. Нажалост, ћелије које су диференциране in vitro тешко се прилагођавају на развој у живом организму због различитих услова у којима су пре тога формиране, па велики број трансплантираних ћелија не „преживи“ ову трансформацију. У лечењу малигних болести веома важну улогу има наш имуни систем. Постоји читав арсенал ћелија, као што су макрофаге, NK (natural killer cells) ћелије, дендритске ћелије, цитотоксични Т-лимфоцити, које су специјализоване за борбу против неопластично- траснформисаних ћелија. АЦА методом пружа нам се могућност да из матичних ћелија у великом броју генеришемо читав тај арсенал аутологних (сопствених) одбрамбених ћелија које су максимално специјализоване за тип тумора и оболелу особу.
Недостаје, наравно, клиничка студија која би показала њихово дејство на пацијентима, за коју, наравно, немамо новца.
*Ви сте са Вашим тимом радили на прављену неуроналних ћелија и на „3D ћелијским структурама“, односно развоју биотехнологије која ће заменити трансплантацију органа. Реците нам нешто више о том Вашем пољу истраживања и резултатима које, заиста, за ширу јавност имају елементе фантастике и сензације.
– Један од пројеката на коме интензивно радимо са колегама из Валенсије окупљеним око проф. Вердуга, у свету познатог стручњака за структуру и функцију неуроналних ћелија, јесте управо прављење неуроналних ћелија од АЦА плурипотентних ћелија, добијених из крви. Успели смо да in vitro генеришемо више типова неуроналних прекурсора, као и зрелих ћелија нервног система, као што су неуроналне црест ћелије, глиа, астроцити, олигодендроцити, и неурони. Трансплантацијом АЦА недиференцираних ћелија у Cortex cerebri (кора великог мозга) SCID мишева, показали смо да оне сазревају у неуроналне ћелије захваљујући сигналима које им шаљу нервне ћелије миша са којима су у додиру. Ово је веома важно, јер омогућава директну апликацију плурипотентних матичних ћелија без потребе претходног диференцирања ћелија у неуроналне, што би, у случајевима неопходне трансплантације, захтевало компликовану хируршку интервенцију. Све то, у целини, отвара пут лечењу девастирајућих неуроналних дегенеративних болести, а у перспективи и стварање органа. Органогенеза је процес стварања органа који у ембрионалном развоју човека настају из три ембрионална слоја: ектодерма, ендодерма и мезодерма. То је компликовани процес где долази до великог броја интеракција међу ћелијама који потичу из различитих ембрионалних слојева (germ layer), које резултирају стварањем органа, па тиме и читавог организма. Он се може проучавати искључиво на живом организму, што је, бар што се људских ембриона тиче, из етичких разлога готово немогуће.
Стога је гајење људских матичних ћелија у 3D биоматеријалима, као што су матригел, ламинин и сличне супстанце, са циљем формирања људских органа, нова генерација регенеративне медицине. Матичне ћелије су далеко софистицираније него што изгледа када се посматра само њихово индивидуално програмирање. Захваљујући управо описаним способностима самообнављања и диференцирања, матичне ћелије су у стању да динамиком самостварања и самоорганизовања формирају комплексне структуре, састављене од различитих високоспецијализованих ћелија које сачињавају наше органе. За сада су органи који су формирани од матичних ћелија помоћу 3D технологије веома мали, називају се органоиди, али отварају могућност проучавања компликованих процеса који се догађају у овим структурама које није могуће пратити уживо.
Циљ свих ових истраживања је свакако могућност генерисања биолошких или семибилошких људских органа који ће заменити класичне трансплантације органа, тј. замену оболелих органа здравима и тако пружити наду великом броју пацијената који можда и годинама чекају на донора.
 |
НА РУСКОЈ АКАДЕМИЈИ
Са проф. Генадијем Сухихом подпредседником Руске Академије Медицинских Наука и колегама у Кулаков истраживачком центру у Москви |
*Уколико свако од нас може да се лечи захваљујући сопственој крви, то онда, поред осталог, разрешава и многе етичке и духовне дилеме које прате питање лечења матичним ћелијама.
– Наши стари увек су говорили да је лек у нама и око нас. Људски организам је толико савршен да животно важни процеси који се у њему одигравају и који нас одржавају у животу имају своје контролне механизме који непрекидно коригују грешке које могу да настану, не дозвољавајући неки исход негативан по живот. Ми нашим научним знањем, маштом и фантазијом располажемо алаткама које нам омогућавају да дешифрујемо генетски код, да мењамо генетски материјал неких ћелија виралном трансфекцијом, као што је случај са Јаманакиним индукованим плурипотентним ћелијама, сечемо маказама мутиране гене и убацујемо нове чак и на живим ембрионима, захваљујући CRISPR технологији, а често заборављамо да тим једностраним интервенцијама грубо нарушавамо једно савршенство које нам је дато, не мислећи на последице. Све је дозвољено, али није све на добро.
Јапански научници почели су клиничке студије трансплантације ретине, које су направљене од генетски модификованих iPS ћелија, слепим пацијентима и већ код другог пацијента констатовали су шест мутација у геному новонасталих ћелија, од којих су две туморогене. Другим речима, покушавамо да лечимо примењујући најновију технологију, а у исто време изазивамо нове болести. Наравно, клиничке студије су одмах прекинуте да би се, како чујем, наставиле са ћелијама које су добијене од млађих донора, за које се очекује да су мање склоне генетским нестабилностима, што ће имати за последицу дуготрајне терапије са имуносупресивима, који опет, сами по себи, условљавају друге болести, уз и даље постојећи ризик од генетске нестабилности и појаву мутација.
*Ви имате светски патент, а водећи научни часописи за биомедицину у свету, као што су Nature и Cell, нису објавили Ваш рад. Да ли је то због тога што је јавна тајна да иза ових часописа стоје фармацеутске компаније? Да ли би практична примена Ваших научних открића значајно појефтинила лечење многих тешких болести које данас много коштају пацијента, државне фондове и осигуравајућа друштва, што би могло угрозити интересе великих фармацеутских компанија?
– Да, и за мене је, као научника, ово било велико разочарање јер сам сматрала да су добри резултати довољна препорука за публиковање и да треба да буду део општег знања, не само научне заједнице, већ и човечанства. Ради се о наша два кључна рада. У првом смо описали добијање хематопоетских ћелија in vitro, као и in vivo експерименте који показују генотип и фенотип тих ћелија, као и њихов потенцијал за генерисање свих ћелија људске крви, што је потврђено експериментима на животињама. У другом су били резултати сличних истраживања, само на плурипотентим ћелијама, показујући да АЦА плурипотенте ћелије могу да изграђују све врсте ћелија које чине наш организам. У тим радовима је такође објашњен комплетан молекуларни механизам који се одиграва спонтано и доводи до плурипотентности. Намерно смо послали оба рада истовремено, потенцирајући да се ради о једном процесу, као јединственом феномену који се, по свему судећи, одиграва у самом организму.
Чудно је да је одговор часописа Nature био да они признају да се ради о резултатима који су обавезујући за све научнике који се баве овом научном дисциплином, али да њима рад није интересантан за публиковање. После тога смо радове послали у CELL Stem CELL, где смо такође одбијени јер смо указали на могућност да АЦА метода добијања плурипотентних матичних ћелија пружа већу сигурност по здравље пацијената него примена ембрионалних или пак генетски модификованих ћелија. Одбијени смо, бар тако су нам одговорили, зато што нисмо приказали резултате клиничких студија са АЦА матичним ћелијама. Ово је тек апсурд посебне врсте, јер је CELL научни часопис, бави се широким спектром научних истраживања који би се могао свести под појам life science, а клиничке студије могу да почну тек када нека научна метода буде општеприхваћена у научним круговима.
Тада нам је свима постало јасно да добри радови нису никаква гаранција да ће бити и објављени, и да постоје критеријуми који су, сва је прилика, у спрези са финансијским интересима група које сте навели. Трансплантација матичних ћелија код оболелих од леукемије кошта у Немачкој више од 100.000 евра, што је велико оптерећење за државне фондове.
Трансплантације АЦА ћелијама коштале би само мали део тога, што је, наравно, од малог интереса за оне којима је новац главна мотивација. У вези са публиковањем, треба да напоменем да се све то догађало у јуну 2012. године, као и да је Јаманака главни уредник часописа CELL Stem CELL. Само неколико месеци касније, у октобру, објављено је да је Јаманака добио Нобелову награду за генетско репрограмирање адултних ћелија коже у плурипотентне матичне ћелије.
*Ипак, Ваша истраживања и рад су до америчких научних кругова стигли необичним путем – преко Руске академије наука, где сте одржали предавање. Можете ли нам пренети утиске са те презентације и сусрета са руским научницима?
– У јулу 2012. била сам гост Руске академије медицинских наука и држала сам предавање о нашим истраживањима. Руске колеге биле су задивљене резултатима. Није им било јасно како је могуће да овакви радови нису објављени, а што је још и горе, да су одбијени.
Том приликом понудили су ми да доставимо радове часопису Руске академије медицинских наука, Ћелијске технологије у биологији и медицини (Клеточные технологии в биологии и медицине) и да ће они тамо имати непристрасну експертизу од стране руских научника. Понудили су да сами преведу текстове та два рада са енглеског на руски језик. Радо сам прихватила и позив да заједно радимо на једном научном проблему који укључује и АЦА истраживања, тако да сам провела неколико месеци у Москви радећи са руским колегама на Институту за гинекологију и перинатологију Министарства здравља Руске Федерације. Објавили смо и један заједнички рад. Били смо пресрећни када је стигла вест из Москве да су наши радови прихваћени, па убрзо потом и штампани у Москви, у пролеће 2013. године. Издавачка кућа Спрингер, са седиштем у Њујорку, објављује једном годишње најбоље радове из Руске Федерације на енглеском језику, па су се тако међу њима нашли и наши радови. Тако је и шира научна заједница заобилазним путем сазнала да за репрограмирање ћелија није потребна никаква генетска манипулација. Уследила је реакција академске заједнице „поштеног света“, „поштених научника“, како Ви кажете.
*Каква су мишљења о Вашим открићима, пре свега Ваших колега са матичног Универзитета у Хајделбергу, као и других научника, од којих су неки нобеловци?
– Колеге из Хајделберга са којима сам периодично сарађивала схватали су крајњи домет мојих истраживања па су ме често и подржавали, што се не може рећи за колеге на високим позицијама. Веома ме је обрадовала подршка немачког нобеловца проф. емеритуса Харалда зур Хаусена, кога су моји резултати и достигнућа импресионирали. Такође, мој бивши ментор у Њујорку, др Колвин Редман, веома познати биохемичар који је идентификовао и окарактерисао систем антигена Kell на црвеним крвним зрнцима, сматра да резултати са АЦА матичним ћелијама које је публиковала Руска академија представљају продор у разумевању биологије матичних ћелија. Сасвим неочекивано, обратили су нам се научници који уређују веома важан и у научним круговима релевантан портал Global Medical Discovery и питали за дозволу да рад, тј. кратак извод о плурипотентним матичним ћелијама, поставе на портал као кључни научни рад из медицине. Такође је и енглеска Википедија објавила ове кључне радове са АЦА матичним ћелијама:
(http://en.wikipedia.org/wiki/Induced_stem_cells#Induced_progenitor_stem_cells).
Велики број позива за предавања из свих крајева света сведочи о одјеку који имају ови резултати.
*Реализација Ваших научних открића и употребна примена овог изузетног патента, захтева додатна истраживања, што значи и значајна додатна финансијска средства. Ви сте у све ово уложили не само знање и рад, него и лична средства и имовину. Интересовање за Ваша истраживања, поред осталих, показала је Турска, где сте били примљени на изузетно високом нивоу. Шта мислите о идеји да се у ова даља истраживања и реализацију патента укључе институције Владе Републике Србије, и да ово постане национални научни и здравствени пројекат од кога би свет, па и наша држава, имали вишеструке користи?
 |
| Др Зорица Којић-Бекер |
Морала сам да се сналазим сама јер сам дубоко веровала да се ради о веома важном молекулу. То је подразумевало и велику жртву, па и ону материјалне природе. Нажалост, новац је веома важан фактор да би се наставио рад на различитим аспектима АЦА пројекта, а и финансирале клиничке студије које би омогућиле широку примену, и, дубоко се надам, излечење великог броја људи којима је помоћ потребна. Турско министарство здравља и турска иницијатива за матичне ћелије веома је заинтересована да преузме овај пројекат, а интересовање су показали научници из Израела, где сам недавно одржала неколико предавања на различитим институтима у земљи. Свакако да би било похвално, а и ја бих највише волела, да се наша држава укључи у даља истраживања, тим пре што је велики број наших људи оболео од разних канцерогених болести, због тона U-238 и других токсичних материја који је НАТО некажњено сручио на нашу земљу. Тешко ми пада кад чујем да се СМС-овима сакупља новац за лечење наше деце у иностранству. Зар не би било боље да сами себе лечимо кад нам је ионако дата та могућност?
*Ми смо народ изузетних, паметних и креативних појединаца који често не успева индивидуални квалитет да угради у заједничко добро – у општи напредак народа и државе. Уважена докторка, као неког ко је неоспорни родољуб и патриота, а ко има огромно професионално и животно искуство у свету, питамо Вас шта би нам ваљало чинити да би се побољшао економски, политички, здравствени, културно-духовни положај Србије и променила слика у свету о нашем народу и нашој земљи?
– Наш српски народ има два велика квалитета који га можда разликује од неких других народа. То су осећај за правду и осећај за другога, емпатија. У свом научном путешествију пролазила сам кроз тешке ситуације и увек су ми помагали наши људи. Користим ову прилику да се свима њима дубоко захвалим.
Наш народ пролазио је кроз велика искушења у својој дугогодишњој историји па то није мимоишло ни нашу генерацију. Страшне су биле деведесете године, које су кулминирале ничим оправданим бомбардовањем наше земље, убијањем људи, уништавањем материјалних добара и трајним загађењем средине у којој живимо.
Ми у дијаспори борили смо се како смо знали и умели против србофобије и лажних вести које су нас представљале као лоше момке. Трудили смо се такође, колико је било у нашој моћи, и да ублажимо материјалну ситуацију људи који су протерани са својих вековних огњишта. Наш народ се уморио после свега што је преживео, па изгледа незаинтересован за оно што му се догађа. Али ја сам оптимиста: сетите се великих поплава 2014. и мобилизације управо младих људи, који су се спонтано организовали и несебично помагали људима које је задесила ова несрећа. Исто се догађало и у дијаспори са нашом другом и трећом генерацијом која је рођена и одрасла у туђини.
Морамо се држати обичаја наших предака, који су, често и неписмени, савршено схватали која се опасност надвија над отаџбином и како је треба бранити, јер су се држали своје духовне вертикале и светосавског пута. Пред нашом генерацијом су велики изазови, отима нам се територија, краде историја, потире национално писмо, уништавају материјална добра. Ово не смемо дозволити.
Поново видим ту позитивну народну енергију потписивањем народне резолуције за заштиту територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, коју сам и сама потписала, и апелујем на све којима је Србија у срцу да то ураде. Воља народа је неприкосновена, она је изнад свих закона.
 |
| Проф. др Зорица Којић-Бекер |
Биографија
Проф. др Зорица Којић-Бекер завршила је Природно-математички факултет у Београду(хемија). На истом факултету завршила је постдипломске студије (ензимологија). Докторирала на хајделбершком Универзитету.Радна и научна каријера Проф. др Зорице Којић-Бекер:
1986–1991. Немачки центар за истраживање рака у Хајделбергу;1992–1995. научник-истраживач на Институту за имунологију, Универзитета у Хајделбергу;
1995–1997. истраживач и помоћни професор дерматологије, Институт дерматологије,
Универзитет у Њујорку и гостујући научник- истраживач на Истраживачком институту Линдзи Ф. Кимбал – мембранска биохемија, Одсек њујоршког центра за крв, Њујорк, САД;
1998–2003. главни предавач из биохемије, молекуларне дијагностике, имунологије, примењене биохемије и молекуларне медицине на Универзитету примењене науке, Манхајм, Немачка;
2003–2007. гостујући научник-истраживач на Институту за имунологију Универзитета у Хајделбергу; Одсек за хематологију/онкологију и трансфузиону медицину на Универзитету у Хајделбергу, и Одсек за хематологију, Слободан Универзитет у Берлину, Немачка;
2007–2010. примарни истраживач Истраживачког центра принца Фелипеа у Валенсији, Шпанија;
2012. један од оснивача и водећи истраживач Центра за аутологне трансплантације матичним ћелијама ACA CELL Biotech у Хајделбергу Немачка.
Аутор је више научних патената. Одржала је више научних предавања по позиву у Немачкој, Русији, Израелу и Турској.
- Интервју је оригинално објављен у часопису Геополитика број 106, март 2018.
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.