Поисламљени народи и етничке групе, имали су по правилу низ привилегија. Због тога су они били драстични према својим сународницима из којих су потицали.
 |
| Арнаути, вечита и најекстремнија казнена експедиција коју окупатор шаље на Србе |
"Они су им рушили и спаљивали богомоље и друге споменике културе, да би тиме доказали своју приврженост и оданост корану. Тако је бивало и у нашим крајевима" о чему се говори у фељтону заснованом на писмима српских конзула из Приштине, са намерним повлачењем паралеле са нашим временом. Хоћемо ли дозволити, за разлику од наших предака који нису жалили животе покушавајући да то спрече, да нам се понови исто? А таква нам је судбина још једном на вратима. Овај пут под маском "изналажења решења" за нерешени сукоб на Косову и Метохији претећи да српски народ изложи идентичним страхотама из наше прошлости.
"Мухамеданци, а и разни други, нису Србима давали ни тренутка мира, почев од пропасти старе српске државе, па све до коначног ослобођења од Турака 1912. године, непрестано су се над њима смењивали разни облици терора као што су: прогонство у Азију, отимање мушке деце, отимање и турчење српских девојака и жена, пљачке, силовања, отимање земље, кућа, дућана, воденица, паљевине, итд."
Потурчењаци су се трудили да истребе своје сународнике који нису хтели да приме ислам.
У средњем веку, за владавине Турака на Балкану, вера је била једина идеологија која је зближавала људе. Тада у Турској није постојало политичких партија и њихових програма. А Турци и потурчењаци били су фанатизовани верници и војници, или су се из користољубивих разлога правили да то јесу. Зато су они огњем и мачем ширили мухамеданство. Ко међу покореним народима није хтео примити ислам, односно турску веру, био је презрен као прост рајетин и третиран као непријатељ.
 |
| Српкиња, избеглица из Старе Србије фотографисана у Грделици. |
"Рајетину (сељаку) је поклоњен живот, да би радио и плаћао многобројне дажбине турском цару и свом спахији. Турци су користили сваку погодну прилику за насилно турчење раје. Међутим, било је и добровољног турчења од стране властеле поробљених народа, да би на тај начин сачувала своје земљишне поседе и друге привилегије, које је раније имала. И у суседној Арбанији знатан део становништва примио је турску веру. По томе основу Арбанасима су била доступна многа висока места у отоманској државној хијерархији. Многи међу њима постајали су паше, мутесарифи (начелници), гувернери, аге, бегови, спахије и читлук сахибије".
На Косову и Метохији није било па није ни остало "властеле" после окупације покрајине 1999. године. Ипак, многи су се изметнули у неку нову властеле, продали веру за вечеру и горе него раније уподобили се неким новим "Турцима", освајачима и окупаторима. Ови данашњи Срби махом су, како то народ каже "гоље" које су зарад личних привилегија пристали да се продају. Мада има и оних који су просто желели више. Они не мењају веру јер то непријатељу не треба, потребно је да задрже име и веру како би показали да им окупација није мрска како би рекли да Срби то желе. И то и чине. Зашто би им била мрска када су им стомаци пунији него пре, аутомобили и гардероба скупља него раније а они сами "на цени". А та цена ипак ће тек доћи на наплату јер ићи празником у цркву како би показао да држиш до вере и традиције свог народа а из цркве право у шиптарску администрацију како би учинио још корак у стварању њихове државе настале на несрећи и крви српског народа, Бог ће најскупље наплатити а ко не буде могао да тај дуг исплати, тешко да ће моћи, "тамничар" коме данас служи у ствари ће га свргнути у најдубљи понор где "осим плача и шкргута зуба" ничег другог нема!
"Спахије су имале и своје сељаке на поседу - рају, чипчије, који су радили за свог аграрног господара. Те чипчије на Косову били су махом Срби. А тешке дажбине, које су они морали давати у новцу и производима, бивале су узрок разним немирима, но Турци су их драстично угушивали. Турци су често пута баш Арбанасe употребљавали за гушење буна међу хришћанима. Сада се поново враћамо новој српској недаћи. Аустроугарска је отворила рат с Турцима у време између 1716. и 1718. године, и добила га. Више од двадесет година после тога, Србију су под окупацијом држале аустроугарске трупе, да би та иста армада, најездом Турака с југа, окренула леђа и бежала преко Саве и Дунава. За тим фаталним Аустријанцима поново је бежао српски народ. И опет су настала нова страдања народа пред зверским налетима Турака."
Срби данас не морају да чекају ни да беже са једног краја земље на други, живећи на својим огњиштима они су учељустима звери којој је једна вилица арнаутско зловоља и пакост а друга немачка, то јест она коју представља Европску унију и Запад. Међу српским непријатељима више нема трвења, једини су Срби ти који чувајући своје бивају жвакани, угризани, убијани и прогањани.
"Опет разарања села, паљевине, пљачке, вешања, убиства, набијање живих људи на коље, силовања. Зар после толиких погрома тај српски народ и даље постоји? Да, да, и не само што постоји, него ће почетком XIX века подићи револуцију за своје коначно ослобођење од Турака".
И тако је тај исти напаћени народ дочекао XX век у слободи коју је извојевао себи упркос опстрирању и једних и других. А данас, 100 година касније, у обезбоженом српском племену клица изрода избија све гушће. Једни то са намером бивају, други из страха, трећи по незаинтересованости и нечињењу. Мисле, ваљда, "болест на њих ударити" А народ је давно рекао "болест не бира" нити се може умирити ако се не лечи све до смрти која њоме много брже бива.
Знате и видите драги Срби, сваки је дан дат да се определите за борбу или предају и по вашем опредељењу живот ће вам и тећи.
Извор: КМ Новине :: © 2014 - 2018 :: Хвала на интересовању
