Из
безбедносних разлога само 60 расељених Срба, од 250 колико их се
пријавило, на велики хришћански празник стигло на Косово и Метохију.
Расељени Срби из Ђаковице и овај Васкрс су прославили у манастиру Успења Пресвете Богородице, који се налази у Српској улици у центру Ђаковице, али из безбедносних разлога нису могли да обиђу своје куће, које су на само неколико корака од ове православне светиње.
Око 60 Срба дошло је једним аутобусом из свих крајева централне Србије, мада се, како за „Политику” каже Ђокица Станојевић, председник Удружења Ђаковчана, за посету родном граду пријавило више од 250 расељених.
– Из безбедносних разлога, омогућен је превоз за само 60 Срба. Аутобус је био пренатрпан, а много је оних који су остали разочарани што, бар на један дан, на велики празник нису могли да крену пут Космета. Али, и ми који смо стигли у Ђаковицу тек смо доживели разочарање кад нам је речено да "косовска" полиција не може да нас одведе до наших порушених и узурпираних кућа. Био је договор да оставимо три ускршња јајета, као симбол вечности, на прагове три српске куће. Ни после 17 година нисмо могли да посетимо наше домове – казао је за „Политику” Станојевић, уз нагласак да на Васкрс „нису понижени Срби, него међународна заједница и шиптарске власти, које не могу да омогуће расељеним Србима да се врате у своје куће или бар да их обиђу”.
– Зар није срамота да у Српској улици, где је до 1999. године било 700 српских кућа, сада у њима нема ниједног Србина? Нема српске душе у целом граду, осим четири жене у манастиру, а нема ниједног Србина ни у 39 села колико их је било до рата. Годинама тражимо да се вратимо на своје, али, очигледно је да ни међународна заједница, ни албанска власт не жели Србе у Ђаковици. За Србе, Ђаковица је забрањен град – у разговору за „Политику” прича Станојевић, уз подсећање да је још 2008. године 365 српских породица поднело захтеве за повратак, али нико им никада конкретно није одговорио да ли су „пожељни у свом граду”.
Стигао је, каже, одговор од УНХЦР-а који су „могли да им обезбеде шестомесечни смештај под шаторима, уз један оброк дневно”, али, нико им није обећао да ће им помоћи у обнови или изградњи до темеља порушених кућа.
У Ђаковици, у самом граду, до 1999. године живело је више од осам хиљада Срба, док је Ђаковички округ бројао око 13.000 српских душа. У граду је било пет православних светиња које су до темеља порушене, што у НАТО бомбардовању, што од стране албанских екстремиста 17. марта 2004. године.
И Црква Успења Пресвете Богородице до темеља је срушена у мартовском погрому, а обновљена је 2010. године. Од тада је то женски манастир у којем су две монахиње и две жене које помажу остарелом и онемоћалом сестринству, а које из безбедносних разлога не напуштају порту манастира.
 |
Око 60 Срба дошло је једним аутобусом из свих крајева централне Србије, мада се, како за „Политику” каже Ђокица Станојевић, председник Удружења Ђаковчана, за посету родном граду пријавило више од 250 расељених.
– Из безбедносних разлога, омогућен је превоз за само 60 Срба. Аутобус је био пренатрпан, а много је оних који су остали разочарани што, бар на један дан, на велики празник нису могли да крену пут Космета. Али, и ми који смо стигли у Ђаковицу тек смо доживели разочарање кад нам је речено да "косовска" полиција не може да нас одведе до наших порушених и узурпираних кућа. Био је договор да оставимо три ускршња јајета, као симбол вечности, на прагове три српске куће. Ни после 17 година нисмо могли да посетимо наше домове – казао је за „Политику” Станојевић, уз нагласак да на Васкрс „нису понижени Срби, него међународна заједница и шиптарске власти, које не могу да омогуће расељеним Србима да се врате у своје куће или бар да их обиђу”.
– Зар није срамота да у Српској улици, где је до 1999. године било 700 српских кућа, сада у њима нема ниједног Србина? Нема српске душе у целом граду, осим четири жене у манастиру, а нема ниједног Србина ни у 39 села колико их је било до рата. Годинама тражимо да се вратимо на своје, али, очигледно је да ни међународна заједница, ни албанска власт не жели Србе у Ђаковици. За Србе, Ђаковица је забрањен град – у разговору за „Политику” прича Станојевић, уз подсећање да је још 2008. године 365 српских породица поднело захтеве за повратак, али нико им никада конкретно није одговорио да ли су „пожељни у свом граду”.
Стигао је, каже, одговор од УНХЦР-а који су „могли да им обезбеде шестомесечни смештај под шаторима, уз један оброк дневно”, али, нико им није обећао да ће им помоћи у обнови или изградњи до темеља порушених кућа.
У Ђаковици, у самом граду, до 1999. године живело је више од осам хиљада Срба, док је Ђаковички округ бројао око 13.000 српских душа. У граду је било пет православних светиња које су до темеља порушене, што у НАТО бомбардовању, што од стране албанских екстремиста 17. марта 2004. године.
И Црква Успења Пресвете Богородице до темеља је срушена у мартовском погрому, а обновљена је 2010. године. Од тада је то женски манастир у којем су две монахиње и две жене које помажу остарелом и онемоћалом сестринству, а које из безбедносних разлога не напуштају порту манастира.
Б. Радомировић
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.