https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:

понедељак, 24. новембар 2014.

Миодраг Зарковић: Ево ко беше Оља Бећковић, а ево и Србије коју је стварала

понедељак, 24. новембар 2014. | КМ новине 0

Одговор Даници Поповић, која вероватно живи у убеђењу да је њена недавна питалица – до данас, иначе, још без одговора – пример некакве смелости.
...
Пише: Миодраг Зарковић

Даница Поповић је своју прошлонедељену колумну у „Политици“ насловила питањем, за њу несвојствено значајним: „Ко то беше Оља Бећковић?“. Услед чудновате судбине дотичног састава, најпре стављеног на сајт „Политике“ па онда муњевито уклоњеног а затим трапаво враћаног, колумна је изазвала бројне реакције. Али, ниједан одговор. Колико се дало приметити, нико није Даници Поповић појаснио ко то заиста беше Оља Бећковић, ауторка тренутно непостојећег „Утиска недеље“.

Ред је да се Даници Поповић одговори, зато што се, можда и несвесно, дотакла нечега што повезује „Утисак“, медије, Косово и Метохију, Вучића, навијаче... Дакле: ко то беше Оља Бећковић?

Оља Бећковић деценијама беше заштићени новинар, али, откад јој је ускраћено да се бави новинарством онако како га она замишља у својој блаженој отупљености, последњих месеци наступа – такође не до краја свесно – као заштићени сведок. Заштиту јој, као и одувек, пружа славно очево презиме.

Гневна на васиону због тога што јој је „Утисак“ уклоњен из програма Б92, Оља Бећковић је текуће јесени дала неколико интервјуа у којима је застрашујуће размере окупације српске јавне позорнице оголила личним сведочењима. Ево неких сазнања, рекло би се веома важних за цело друштво, која је изнела:

- Гостујући у „Један на један“ на Телевизији Војводине 29. септембра, Оља Бећковић рекла је да је њен „Утисак“ био „једна од ретких емисија на Б92 која је зарађивала паре“. Већ у следећој реченици је отишла још даље, рекавши да је „Утисак“ био „најгледанија емисија на том каналу“ и у ствари „једина која зарађује и једина која је исплатива“. До дана данашњег нико са Б92 није порекао ово.

- У истој емисији испричала је и да су „разни директори на различитим нивоима у Б92 имали проблеме сваког петка, па кад се види кога сам ја најавила онда ме зову телефоном: `Јао, па је л` морају ти, је л` може неко други, јао па он ће полудети, јао па полудео је`...“. На питање водитељке Данице Вученић ко је то лудео, Оља Бећковић је дословце одговорила: „Премијер, коме је лако да полуди на сваку такву бесмислицу“.



- Неколико дана касније, 2. октобра, на „Ал џазири“ је изнела наговештаје да се на Б92 свакодневне вести у 18.30 често разликују од оних претходно приказаних у 16 часова, и то управо због политичких притисака извршених између две информативне емисије.

- Навела је и да је један новинар са Б92, кога је назвала „дечаком“, био укорен због тога што је, извештавајући из Берлина о посети Александра Вучића Немачкој, рекао да се тамошња гласила не занимају превише за ту посету; та реченица је, додала је Оља Бећковић, била избачена из извештаја приказаног у вестима у 18.30.

- Дана 28. октобра, Оља Бећковић дала је интервју за сајт „Истиномер“, где је изричито потврдила да је власништво над Б92 и „Првом“ пуне четири године било противзаконито, и то уз прећутну подршку властодржаца (како оних из режима Бориса Тадића, тако и ових из Вучић-Дачићевог), али и запослених у тим кућама: „Ако се не варам, од 2010. године је исти власник `Прве` и Б92. И сви се праве блесави.“


- Ово је, од речи до речи, испричала у интервјуу за „Истиномер“: „Наравно, кад је мени скраћена летња шема већ, кад је изненада одлучено да се иде на море, онда су мени такође незванично али из менаџмента `деведесет двојке` саопштили да је разлог да ме они шаљу на море да треба да се донесе тај медијски закон и да је рачуница да не секирамо сада премијера и да га не нервирамо док се то не обави. А онда ће се наводно од септембра, кад овај буде законски власник, да ће онда од септембра лакше да се дише.“ Средином септембра, међутим, Оља Бећковић каже да је питала надређене: „Колико схватам, зар није било да ће сад лакше да се дише? Чиме је сад овај у шаци кад је све чисто?“, на шта јој је одговорено: „А не, тек сад ће да буде проблем, јер так сад у ствари су власнику испуњене све жеље и тек сад му дугује и мора да му врати све што му је обећао.“

- У том антологијском 16-минутном разговору, Оља Бећковић потанко је предочила како је у Вучићево име, а преко руководилаца Б92, вршен притисак на њу по разним питањима, од тога кога ће позвати или је позвала у госте, па до самог садржаја, тј. онога што је у њеним емисијама изречено. Препричала је и љутит телефонски позив који јој је Вучић упутио непосредно после емисије од 22. децембра прошле године у којој је уредник „Времена“ Драгољуб Жарковић помињао Вучићево брачно стање. Такође, најмање у једном случају је, по сопственом признању, пристала да на захтев Вучићевог кабинета промени госта, када је министру у оставци Саши Радуловићу 26. јануара ове године отказала учешће и прихватила да јој саговорник буде управо Вучић, који је том приликом обнародовао распуштање Владе и расписивање избора.



Даница Поповић у емисији код Оље, некада.
Ето, Данице Поповић, то беше Оља Бећковић: вољни учесник бестидне, најмање шест година дуге лакрдије, која је од јавног простора ове државе направила ругло намењено све даљем и све страшнијем понижавању народа. Сада кад је, можда први пут икада, на власти неко с ким се њен отац не познаје поближе, Оља је изгубила све повластице које је дотле разметљиво уживала, али није је за жалити. Није, управо због тога што она сама сасвим недавно ни гласа није пустила у подршку најљућим противницима овог истог насилника чији је режим уклонио њену емисију: косметским Србима. То што Оља Бећковић протеклих седмица саопштава у сваку камеру која сме да је сними, исто то, али и много озбиљније ствари, Вучићу су у лице сасули политички представници четири непокорне општине са севера Космета, када је, заштићен десетинама телохранитеља, лета 2013. отишао у Косовску Митровицу да им држи буквицу због чега морају да прихвате такозвани „бриселски споразум“. Смртоносне грехе је Вучићу, такође у лице, са скупштинске говорнице набрајао и Марко Јакшић, због чега га је врли Небојша Стефановић одстрањивао из сале. Само, ни тада, а ни данас, није у Београду било камера спремних да прикажу са каквим злослутним истинама Вучића суочавају људи чијим се главама он коцка у Бриселу, Берлину, Лондону и Вашингтону.

Оља Бећковић је са својим гостима тада ликовала због „бриселског споразума“. Насупрот томе, косметски Срби се не радују њеном данашњем злопаћењу. Немају разлога да је жале, али се и не веселе њеним невољама. Можда бисте стога, Данице Поповић, могли неку следећу колумну да насловите са „Ко то беху Срби са Косова и Метохије?“, па да видите да ли ће чланак уопште осванути у штампаном или интернет издању.

  
Илустрација: Србија Данас.нет

Можда можете ту своју знатижељу да усмерите и ка руководству Б92. Зрели су за читав низ неугодних питања. Под један: како то да нисте похапшени, честити Би-Би-Сијеви ученици? Да ли сте то на оним вашим чувеним курсевима у Лондону научили како се избегава кривична одговорност за кршење закона? Да ли сте тамо савладали ћутање о вишегодишњем криминалу који спроводи ваша матична кућа?

Исто тако, господо са Б92, да ли бисте били љубазни да нам појасните како ви уопште преживљавате? Оља Бећковић каже да вам је њен „Утисак“ био не само нагледанија, већ и једина емисија која зарађује паре. Ви њене речи не оспоравате. Из тога проистиче да је ваша кућа тежак губиташ, какав се не памти. По свим људским и божјим законима, ако је тачно да ниједна ваша емисија изузев „Утиска недеље“ није доносила зараду, ви сте одавно морали да нестанете са тржишта. Пошто нисте, може се основано сумњати да вас у етру одржавају средства грађана Србије приграбљена некаквом, како ви то волите да кажете, системском корупцијом.

Кад смо већ код корупције, можда би, Данице Поповић, било згодно да се тим вашим оштрим питањима обратите и лично председнику Владе. Он је наводно целог себе уложио у борбу против лоповлука, а овамо кршење закона не само да пушта, него га још и користи за остваривање политичког утицаја. Како је то могуће, Александре Вучићу? Шта то беше поштење?

Најглавније: Шта то, Вучићу, беше достојанство? Где вам је било достојанство када сте звали Ољу Бећковић да хистеришете због њене емисије? Ако ваша крхка личност не може да издржи ни мало слободнија новинарска ћаскања, колико ли сте тек поражени у сучељавањима са страним државницима? Шта радите кад вас преслишавају моћнији од вас, које не можете да ућуткате или узнемирите једним љутитим телефонским позивом? На шта спадне ваше лично „достојанство“ када преговарате са Ангелом Меркел или Џозефом Баједном? За разлику од Оље Бећковић, која у споменутој емисији крајем јануара за пуна два сата није смела ни да вам помене Космет (а ни брачно стање), Меркелова и Бајден сигурно не избегавају да вас рихтају у вези са јужном покрајином (вероватно вам се и због женидбе подсмевају); ако ни Ољину безубу дрскост нисте могли да трпите па сте решили да је уклоните, на шта ли све пристајете кад се нађете наспрам оних који могу да уклоне вас – исто онако како су, чим им се учинио и најмање непослушан, уклонили Тадића?

Питајте, Данице. Истерајте до краја то са „Утиском недеље“. Али, баш до краја. Није овде реч само о западним парама, које сте у својој колумни истакли у први план – овде се ради о српским животима. Ако и даље не схватате, ево вам објашњења: тим западним новцима из деведесетих, за којима жалите, куповане су српске главе.

Данас их, што је најстрашније, више и не купују. Запад данас српске главе добија за џабе. Ви, посредници, испали сте из посла, али посао тече. И зато ево још једног суштински важног питања: Ко то беше Марко Ивковић?

Њега више нема. Страдао је кудикамо озбиљније него, далеко било, Оља Бећковић. Он беше навијач Црвене звезде, а убијен је у Турској у петак. Избоден је ножем. Пробајте, Данице, да утврдите ко је све завртао тај нож. Пошто изгледа волите да пишете о слободи гласила, упитајте онда због чега београдски листови и телевизије сада не позивају на оштре казне за све који су убили Ивковића, иако су не тако давно отворено позивали на линч оних који су наводно били одговорни за смрт Бриса Татона.

Ко то, Данице, беше Брис Татон? Француски навијач који је, под никад разјашњеним околностима, преминуо у Београду септембра 2009. године. Због његове је смрти тадашњи председник државе палио свеће на главном београдском тргу, тадашњи градоначелник престонице прогласио дан жалости, тадашња полиција издала налог за хапшење чак 14 особа (од чега је 12 и ухапсила), а тадашње судство их муњевито осудило за првостепено убиство – иако докази и сведочења указују на то да нико од њих није ни пипнуо Татона, а да један од осуђених уопште није ни учествовао у тучи. Сетите се Бриса Татона, Данице, па упоредите ондашње разапињање похапшених младића, и Београда, и Србије, са данашњим скоро па муком који прати Ивковићеву погибију.

Свашта се у ових пет година променило. И власт, и опозиција. Иста су остала само гласила, та о којима ви, Данице, покушавате да пишете као бајаги праведнички, али трагично омашујете зато што све сводите на Ољу Бећковић. Остала је и робија, на којој се, без иједног доказа да су починили дело за које су осуђени, још увек налазе жртвовани младићи, изузев оног једног који није ни учествовао у тучи, а који је тек недавно, после пет година у затвору, пуштен на условну слободу.

Шта то беше година, Данице? Колико то беше пет година?

Колико беше 11 и по година, оних што је Хашки трибунал бесповратно отео Војиславу Шешељу, да би га сад избацио без пресуде, али са најтежим обликом канцера?

Колико беше 15 година, Данице? Пре 15 година, били смо држава одлучна да ратује против никад веће силе и неправде, зато што нисмо хтели да се предамо без борбе. Тада смо имали војску, имали смо пилоте који радије хрле у сигурну смрт него да погазе дату заклетву. Данас, пошто смо ту војску испоручли Хагу да јој суди како му се прохте, имамо помахнитале политичаре и уреднике који стрепе од њихових позива. Ето то су нам подарили вучићи, тадићи, бећковићи, жарковићи и ини.

Зато би, Данице, можда најбоље било да у следећој колумни поставите питање свих питања: Шта то беше Србија?


Миодраг Зарковић за КМ Новине 


 Миодраг Зарковић је један од ретких српских новинара који снажно држи до свог става и праведног погледа на свет који се, пре свега заснивају на родољубљу.

Због начина на који обавља свој новинарски посао, подразумевало би се да му данас у Србији буде ускраћена могућност да то и даље ради. Ипак, квалитет и професионалност које пружа спречавају да се такве опције остваре. Због тога представља поузданог и саговорника од поверења што је прави бисер у времену у коме живимо.



Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.