...
Па онда, сви они који су бранили вековни српски праг, били су испоручени Хагу, од којих никог држава није штитила, као што је Хрватска радила, напротив!
Пише: Проф. р. Слободан Турлаков, 25.08.2014
„Просрпски председник“, како је самог себе називао, признајући тако да није Србин, оног који је организовао одбрану српске земље, генерала Младића, на загребачкој ТВ прозвао је највећом историјском српском срамотом, а поводом 70. годишњице стрељања српских гимназијалаца у Крагујевцу, дошао је на тај помен, да би, у присуству родбине побијених од стране Немаца, рекао да Срби не би требало да забораве, да су и њихови сународници (!) чинили злочине по Босни… Преко своје већине, уз помоћ СПС (т), протурио је у Скупштини, и Резолуцију о српским злочинима у Сребреници, не обазирући се шта су о том „злочину“ писали и говорили толики мађународни ауторитети, па ни о стварним муслиманским злочинима у околним селима Сребренице и у Братунцу, чије спомен гробље до сада није нико од званичника Србије није обишао!
Тај човек, иза кога не стоји никакво дело, сем она пљачка државе, у заједници с Динкићем, од 20 милиона евра за израелски сателит, који је једва био средњошколски наставник, и који не би требало, после свега, да долази у Србију чак ни као туриста, он се и данас мота по њој, нудећи се свима, чак оснива политичку странку, да би опет ушао у борбу за власт! Као што се бори за власт и СПС (т) и њен лидер Дачић, некадашњи његови савезници, да би и у новом савезу, са СНС, задржали позиције, вешто се дистанцирајући од учешћа у претходној, Тадићевој, влади. Наравно и дабоме, благодарећи Вучићу и Николићу, или, пак, онима који и њих држе, што ће се тек видети.
Како су ови, који се прозваше Српска напредна странка, одрекавши се свег српског, крстећи своје раније српско опредељење – историјском грешком, успели да се набаце овом безименом народу, кога они редовно називају – грађанима, то ни сам Бог не зна. Најпре, једном ураганском пропагандом, гебелсовог интензитета, на крилима милијарду динара, током предизборне кампање, уз то обавезујући придошле радикале, да сваки од њих мора толико и толико привести на прве, а поготову на друге изборе, ако желе да добију уносна места..
Тома Николић је чак штрајковао глађу, да би Тадић расписао изборе, говорећи да то чини „због грађана Србије, да знају да ни једна жртва за Србију није превелика. Да је Дачић – лицемер, који ништа не чини. Као, хоће и сутра изборе! Довољно је било да да оставку и Тадићева влада би пала “
Свашта су радили, чак су обећавали да ће испред Скупштине скупити народ да, седећи на сиропуру, изазову одлуку о превременим изборима… све ради власти. Николић је у „Печату“ говорио – „једва чекам да дођемо на власт!“
И кад су успели, пригрлише Дачића, што кад је он у питању и власт, није било проблема. Сад више није био лицемер, чак му је лично Тома дао мандат да састави Вучићеву Владу!
И кренуше одмах, прелазећи преко свих обећања у „борби“ за Србију, све утабаним Тадићевим (и Дачићевим) стазама, сместа се простирући пред баронесом Ештон, „подижући преговоре“ са Приштином, на ниво председника владе, како би Дачић „преговарао“. Али, кад је Вучић видео да Дачић (онај – лицемер!) навлачи себи поене, умешао се, жртвујући се за ствар Срба на КиМ-у, чак је неколико пута ишао на лице места, да убеђује тамошње Србе, да им они желе добро, да ће споразумом са Приштином бити остварена „Српска заједница општина, а Дачић је додао – „тако ће цео свет сазнати да Срба има на Косову“.
Наравно, нит је Србима тамо добро, нит је основана та Заједница, Срби су постали грађани државе Косово, са свим њиховим законима, чак су их одавде натерали да гласају како би легално ушли у шиптарску Скупштину. Нити, пак, свет зна да постоје Срби на Косову, па тако толики, међу њима и наши суседи, у интересу добросуседских односа, признаше ту незакониту творевину за легалну државу. Прикључујући се тиме западним силама.
Као што се могло очекивати, Косово је отишло у други план, тј. кад су завршили с њим онако како су Шиптари, по налозима евроатланских сила захтевали, а и сами да се тим силама додворе, окренули су се унутрашњости Србије, да рапшчисте са датим обећањима.
На српску несрећу, а на њихову рекламну срећу, дође она страшна поплава, која је открила неспремност власти да се бори са том стихијом, али је дала Вучићу прилику, да се, као и у Фекетићу, за време оне снежне олује, наслика и наприча, или како су новине у савезничкој Немачкој писале: „Вучић је приредио свој шоу током поплава“! (Николић је успео чак да пронађе народ у тим поплавама, „уз своју власт!“)
Дабоме, тај шоу траје непрекидно. Већ дуже од две године…
Одиста, нема дана кад се Вучић не појави у новинама и на ТВ, у разним облекама, са свакојаким, па и небулозним, изјавама, чак и претњама, али и „поносима“, но упркос тој напасти, агенције и даље јављају да се његова популарност пење, чак и преко 50%, да човек не зна ко је овде при здравој памети. И да ли уопште има памети!
Остаје само да се чекају те болне реформе, а у првом реду смањење пензија, од које, иначе, живе не само пензионери, већ и њихова незапослена фамилија! И док се он хвали да је Србија најстабилнија земља у региону, Србија потајно и са надом чека тренутак, када ће му протестима, па и немирима, доказати супротно!
Биће да је и сам свестан могућности тог револта, па је тако покушао да једним пропагандним триком, одложи ту могућност. Наиме, одлучио је да сви страначки функционери могу задржати само један положај и једну плату, упркос чињеници да они нису сами себе постављали, већ он и његов врх странке. Сад, кад је откривено за јавност, да је било чак и професора универзитета, који су окићени са по пет одн. седам платежних положаја, уместо аплауза, у народу се раширио мучан утисак од сазнања, шта се све ради у овој Вучићевој, стабилној држави!
Коначно, шта имају од тога они који немају ни једну плату, што ће неки бити сведени на само једну. Јер, сви знају, да ће истим поступком, њихова места бити попуњена другим партијским кадровима! Другим речима, биће још и горе.
„Свак по нешто, не остаде ништа
Страшно је слушати, шта се ради!“
И ову власт чине сувише људи, најчешће сувишни. Измишљају се функције да би било што више оних који ће да је држе и одрже, како не би било невиних...
У Генералном секретаријату Председника Републике има 82 запослених: и то – 7 функционера, 13 државних службеника, у рангу виших савезника, 7 службеника у рангу саветника, 3 у звању сарадника, 15 у звању референата, 37 намештеника!
Ко ли измисли ове рангове и називе?!
Једна је ствар неразјашњена, и тешко да се може уопште разјаснити. Обе гране власти, СНС и СПС (т), настале су од ранијих позиција њихових функционера. Некада неомеђени Срби, одн. социјалисти који настављају традиције Титове партије, да би дошли на власт под покровитељством западних сила, одрекли су се својих националних, одн. идеолошких ставова, и сад будно пазе да одрже наклоност тих сила, по цену најбеднијих подастирања и посрнућа, преводећи сав излазећи народ на изборе, у заговорнике ЕУ и Америке. Само, док евроатлански савезници цео проблем своде на политику, дотле њихови послушници у Србији, настоје да се он пројектује и на економски план, који је у најцрњем могућем стању, или како неко рече, изгубили смо економску сувереност. Наравно, не случајно. Пут ка политичком уједињењу са Западом водио је преко губљења тог суверенитета, преко потпуне економске пропасти.
Али, како су претходне Владе, као и ова последња, довели земљу до тог економског посрнућа, који се одразио својом погубношћу на све облике јавне делатности, то је Србија стално пред банкротом, који се новим задуживањима некако одлаже, али и новим обмањивањима народа, чак тако и толико да нам, што рекао некад Блазнавац, краду будућност.
Вучић је у том погледу прави шампион, не презајући чак ни од таквих обећања, „да ће Србија 2016 одн. 2017. доспети до тог степена обнове и развоја, да ће постати толико примамљива, да ће људи из других земаља долазити да живе у њој“.
Просто, постаће обећане земља, под њиховом управом.
Уобичајено је да се мисли да носиоци јавних функција познају историју народа којим владају. Истина је, међутим, да се стално доказује супротно, чак ни на њихову срамоту.
Видели смо да патријарх српски не зна да ли су Срби протерани из Хрватске или су се сами одселили! Али, још пре тога, за време његовог боравка у Албанији, видело се колико је њему страно познавање српске историје. Наиме, тада је рекао да су Срби и Албанци „живели вековима заједно без великих проблема“, залажући се за наставак њиховог мирног живота, „како је то и раније кроз историју било.
„Ако смо вековима живели заједно, зашто опет не бисмо живели заједно!…
„Када је 1912,. Косово ослобођено од Турака, ни један Албанац није протеран“
Није ни могао бити протеран, и да се хтело, јер су Албанци пришли Турцима и ратовали против српске војске, на челу са Исом Бољетинцем!
Ружно је рећи – срамота, али нема друге речи.
У години смо кад је пре 100 година почео Први светски рат, који је поведен са идејом да се српски народ уништи, што се толиким аустроугарским и немачким документима потврђује, па и версајским Уговором о миру 1919, када је Немачка признала да је изазвала и почела рат.
То се зна, али Вучића то знање не обавезује, и на интервју Си Ен Ес-у каже: „Знамо да је Србин, Гаврило Принцип, изазвао Први светски рат. Србија више неће узроковати ратове и желимо бити стуб стабилности у региону. Нећемо више стварати проблеме у Европи“.
Наравно, и то је грдна срамота.
А ништа мања није и Николићева изјава, као шефа државе, поводом 100 годишњице Првог светског рата, да „Србија више неће ратовати“., што би значило да је 1914,. хтела да ратује! Ко год је и мало учио школе, зна да Србија није хтела да ратује, што се доказује и тиме да је свом начелнику Врховне команде, војводи Путнику, одобрила одсуство, како би отишао у једну аустријску бању, на лечење.
Дабоме, и то је срамота!
На обележавању 100.годишњице Церске битке, те велике победе српске војске и српског народа, који је у Мачви од стране непријатеља, међу којима су били Хрвати и Муслимани најбројнији, такорећи десеткован, најгрознијим злочинима, који се доказују бројним снимцима вешања и убијања свег што је српско, од деце, жена до стараца, али и сведочењем позваног Арчибалда Рајса, криминолога светског гласа, што је Вучић у свом говору на Текеришу прескочио, као што је и сам председник Републике, ваљда зато што јe био на летовању у Турској, изоставио своје обавезно присуство.
На жалост, није био ни руски амбасадор, мада је његово место требало бити почасно, јер је благодарећи обилној руској помоћи у оружју и муницији, ова битка и добијена
Вучић, који је тим поводом држао говор на Текеришу, крај споменика ратницима са Цера, уз читав низ небулоза и неистина, истакао је да је Србија данас спремна да од земље за коју је вредело умирати, постане земља за коју вреди живети.
„Данашња Србија је на европском путу и време је да након многих изгубљених година, ратова и погрешних политика, да она освоји свој Цер и свој Текериш“, да би у једном тренутку, изненада узвикунуо „Живела Србија!“ А онда је додао да треба „обећати прецима да ће бити остварен њихов сан, да се Србија врати у Ецропу. Сан ратника са Цера, постао је и наш сан… Време је за нашу жртву и наш напор!“
Каква срамотна измишљотина. Сан ратника био је да се ослободи Европе, а не да Србију врати у Европу, којој никад није припадала!
А тада је поздравио присуство аустријског амбасадора, који је „својим доласком показао колико је велики човек, као што је велики народ из кога је потекао!“ Другим речима, у Вучићевој визији, велики су народи они који нападају Србију и желе да је униште.
Скоро да није потребно подвлачити колико је жалосно што један овакав човек, који је оптерећен неистинама ради сопствене промоције у Европи, може да говори на једној таквој прослави у име Србије и да је оскрнави, баш као и њену победу на Церу.
Шта ли ће тек измислити и чиме ће све унизизи следећу српску победу, на Колубари, крајем године?
Све за победу у Бриселу!
Јадно и бедно!
У последње време почели су да се гађају свакојаким саопштењима, како би оцрнили једни друге. При томе, они што су остали у ДС, заборављају шта су све погубно учинили по Србији са својим кадровима и онима придруженим из СПС (т)–а. Али много не значи ни то што СНС памти, никоме ни длака на глави не фали.
Тако у једном саопштењу се каже: „Цела ДС састављена је од тајкуна, Бојана Пајтића, Драгана Ђиласа, Драгана Шутановца, Душана Елезовића. А да ли су и лопови, питање је за надлежне органе…“ да би се у другом саопштењу допунили: „ДС који је пљачком и уништавањем свег што је државно, пунећи своје џепове, купујући лимузине и раскошне виле“…
Идући истим смером, СНС „изражава наду да ће надлежни органи дати одговоре на питање крађе и пљачке од стране лидера ДС Бојана Пајтића, који треба да врати паре грађанима, које је од њих покрао у Металс банци , у Фонду за равој Војводине…“
Лепо, али Вучић заборавља да је он тај – „надлежни орган“, као шеф Бироа за борбу против корупције и криминала!
Јавности је, ако она уопште постоји, доста тих пропагандних излива, закони су јасни и обавезни, али, очигледно, неупотребљавани, а надлежни спавају, чекајући шта ће Вучић да им нареди.
Међутим, изгледа да се и његова моћ круни. Наравно, не сама од себе. Уосталом, ништа овде није само по себи, увек иза свега стоји неко ко издаје налоге.
Ето, Вучић је изјавио да је његова идеја да Беко буде директор железница, а Беко опет, да је прихватио Вучићеву понуду. Али, испречила се министарка Зорана Михајловић, и оно што је требало да се учини на првој седници владе, није учињено ни после неколико тих седница! Шта то значи? Док железнице буквално стоје, идеја са Беком или се одлаже или пада, а ко зна, можда ће пасти министарка, јер је, у ствари, дигла свој глас не против Бека, већ против Вучића и његове идеје., што значи да је он својом недавном изјавом да „сви они који раде на томе да га сруше, треба да знају да је он јачи од њих!“, пуцао у празно.
Ипак, шта друго, него да се питамо: Ко је то и шта је то – Зорана Михајловић?
Милан Јовановић Стојимировић, пишући о Милану Стојадиновићу каже како из њега „бије једна расна снага и то је оно што га чини ауторитативним“.
Кад се данас, из близа, погледа ко је све на политичком терену, на њему се види само један такав примерак– Мирослав Лазански!
Пише Проф. р. Слободан Турлаков, 25.08.2014
П. С.
Ових дана стигао је тзв. Демарш ЕУ упућен Србији, којим се тражи (наређује) да Србија не извози пољопривредне производе у Русију!
Вучић је заказао конференцију за новинатре на којој ће саопштити свој одговор.
У једној телеграфски сроченој реченици, коју је понављао, Вучић је рекао: „Влада Србије ће поштовати туђе интересе, али неће бринути туђе бриге, већ бриге грађана Србије“
И, стога, неће уводити санкције Русији, из економских, а не из политичких, разлога.
Лепо. Чак много лепо. Али, колико дуго?
Јер…шта је са Вучићевим заклињањем да ће Србију увести у Европу, која, у ствари, хоће да му забраном извоза у Русију, онемогући опстанак?!
У исто време, на такав европски демарш упућен и БиХ, тамошњи министар спољне трговине у његовом одбијању, одржао је, благо речено, право предавање ЕУ. Не само што неће укинути извоз пољопривредних производа у Русију, већ ће задржати сва тржишта које је до сада освојила тим производима. Шта више, „не могу се испоручивати захтеви да своје деловање аутоматски прилагођавамо мерама које ЕУ спроводи на основу своје заједничке политике. Не може се од нас тражити да укинемо наша тржишта, а да нам се, при том, ничим не узвраћа“.
Остаје да се питамо откуд БиХ толика кураж?
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.