...
«Господе, у нас је срам на лицу, у царева наших, у кнезова наших и у отаца наших,
јер Ти згрешисмо.» (Дан.9;8)
«Безбожан мир је колевка рата.» Свети Николај Охридски и Жички: «Рат и Библија»
«Нема мира безбожницима, вели Господ.» (Иса.48;22)
«Изгледате много, а ето мало; и шта унесете у кућу, Ја раздувам, зашто? Вели
Господ над војскама, зато што је дом Мој пуст, а ви сваки трчите за свој дом.»
(Агеј 1;9)
Као летачица – а приде надалеко позната по јединственој лепоти гласа – имала је задужење, да са својим комшијама одржава добросуседске односе, што је она, драге воље, и чинила.
А о необичностима њиховог пребивалишта, као и о обичајима који су ту владали, дознао је и орао, иначе, заштитник и заговарач добротољубља и гостољубља, те сврати код њих у посету. Наравно, и од једног и од другог дочекан је оберучке, и угошћен, како то ред и прилике налажу. Ова, на делу потврђена истинитост гласина, испуни орла још већом радошћу, са којом и посету приведе крају.
Но све ово изненадно гошћење побуди код суседа велико интересовање, те им од тога дана нагло порасте углед, тако да под орас поче да пристиже, једна за другом, породица што питомих, што дивљих зечева.
И заједница у новом саставу заживе у добру.
 |
| Централно Косово, Србија. (Фото: Иван Максимовић) |
Кад, с јесени, придружише им се и веверице. У почетку ни са њима не беше проблема. Али, када им број прерасте орахове могућности, насташе кошкања и препуцавања, од којих се, иначе мирном зечјем соју, измени ћуд.
Са све учесталијим трвењем живот је постајао све несноснији. То је, на крају, довело до тога, да су на себе привукли лисичину пажњу. Под плаштом редара, она се увуче међу њих, извлачећи (једина), из целе ситуације добит.
Живећи на граници подношљивости, а без могућности икаквог договора (будући да им је, услед напуштања гнезда, претило да изгубе орас), паун и кос су све своје наде полагали у чудо с неба. Најзад, силна прашина и бука пронесоше глас о неправди и насиљу, и би повређен слух онога што слуша! Не чекајући ни тренутка, орао разви своја крила и пође у проверу.
А имао је шта и да види: лисицу, како се размеће својим присуством; веверице, како се гложе; зечеве, како кидишу на све и сваког; и коса, како вапи за спасењем. Замахнувши снажно, он дограби лисицу још у лету и однесе је право пред врата породице лешинара. Затим се врати по веверице, али се оне, преплашене, разбежаше куд која. А што се, пак, самих зечева тиче, њих је, у заштиту, узео кос.
- Милости твоје ради, ове поштеди! Јер су, попут мене, па и самог ораховог стабла, и они, несретници, били тек жртве.
Орао послуша, те ставши покрај њега, упита:
- Могу ли још нешто да учиним за тебе, пре него што одем?
Коса његове речи затекоше помало неспремног, али се врло брзо прибра и упаривши свој поглед са пауновим, слатко зацвркута:
- Молио бих за једно: да начиниш са нама савез и да, у то име, изградиш гнездо на орасу, како би поглед на њега, ма са које стране долазио, све наше непријатеље устрашио и отерао, а пријатеље умножио.
Срца препуног радости орао испуни молбу, и то у најкраћем могућем року. А потом поново одлете! Само, овога пута не тако далеко; заправо, од тада – никада даље од уста…
 |
| Косово и Метохија, 1999. (Фото: Косово.нет) |
* * *
«Ако те заборавим, Косово – Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја! Нека се прилепи језик мој гркљану моме, ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме!»
Извор: Све у причама бива
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.