Драгица Божанић је један од кључних сведока злочина шиптарских терориста "УЋК" над киднапованим Србима али и потирању тих злочина од стране Владе Србије после 2000., нарочито данас.
На њену и несрећу још око 80-так Срба, Драгица се нашла на траси повлачења шиптарских терориста после њихове неуспешне акције у покушају да заузму прву урбану средину на Косову и Метохији. Избор је пао на Ораховац јер у њему није било гарнизона ВЈ ни јаче станице полиције. Напад је почео 17. јула 1998. углавном пешадијским наоружањем а затечени припадници МУП-а Србије су били блокирани у станици и у хотелу. После дводневних борби, војска и полиција су поново овладале Ораховцем а терористи су се, бесни због неуспеха, повукли ка Малишеву и Дреници одводећи са собом као таоце око 80 Срба укључујући и монахе манастире Зочиште. Тачније, као заробљенике су са собом повели све Србе на које су наишли на путу свог повлачења. Посредовањем Међународног комитета Црвеног крста, касније пуштено четрдесетак жена, деца и монаха. Од мушкараца се нико није вратио жив.
Поводом почетка рада, ионако инструментализованог и више него пристрасног Суда за злочине терористичке УЋК, у Вечерњим Новостима је 5. јануара освануо текст под насловом "Драгица кључни сведок против ОВК, убили јој сина, мужа, девера, братанца..." Уз појашњење о томе ко је Драгица и колика ју је несрећа од руку шиптарских терориста снашла добијамо и нову верзију смрти отетих Срба према којој су мушкарци одмах убијени. То треба да релативизује злочин и учини га мање страшним јер жртве нису биле у агонији и смрт је брзо наступила што није тачно! Према доказима МУП-а Србије из тог периода, и сведочењу неких од ухапшених терориста који су присуствовали убиствима, Срби су убијани систематски и један за другим на ивици јаме а затим бацани унутра, покопавани па опет други убијани и бацани преко њих.
Вечерње новости завршавају текст наводећи да су "државе чланице Квинте (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија) изразиле забринутост због покушаја укидања Специјалног суда за злочине ОВК и позвале званичнике, лидере странака и посланике (такозване "репуублике Косово") да напусте помисао о укидању или поновном преговарању о Закону о специјализованим већима и то позивајући се на саопштење објављено на сајту такозване "амбасаде САД у Приштини".
Наиме, управо су САД и земље Квинте логистичке осмислиле а затим помогле спровођење терористичких акција услед којих је према подацима УН-а по први пут у збег кренуло албанско сановништво и то око 65.000 њих. То је било неопходно САД и ЕУ да би оптужиле Србију за "ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу", па је под овим разговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији припремајући се готово годину дана раније пре него што ће бомбардвоање почети. А шта се на терену заиста дешавало, исричала је Драгица Божанић 2013. године док је још увек било новинара и медија који су како - тако држали до објективности макар у извештајима о УЋК терору. Све док вође тих терориста нису посатле коалициони партнери режима и Владе у Београду.
Ово је прича Драгице Божанић из пера некада објективног новинара "Јединства" а данас нажалост тек обичног памфлета владајуће странке:
Те целе ноћи слушали смо јауке и крике мушкараца које су тукли и мучили. Молила сам Бога да ми не ударају дете. Када родитељ надживи своје дете, то за њега више није живот, него пакао – каже ова унесрећена мајка.
Стотине Српкиња плакало је слушајући исповест тугујуће мајке и супруге чији су најмилији страдали верујући у другог човека и његову реч. Ова мајка, са страшном судбином, која је била у заточеништву терориста "УЋК" и којој су киднаповали и убили сина, супруга, девера и комшије изазвала је емпатије народа и као сведок открила истину о зверствима шиптарских терориста и њихових ментора који су споразумом, односно уценом и забраном ОЕБСА да војска и полиција не смеју напуштати касарне и полицијске станице, отворено дали простор терористичкој ОВК за масовна киднаповања и убиства српског народа.
Ове годинее 18. јула навршиће се 21 година од масовног киднаповања Срба из Метохије, Оптеруше, Ретимља и Зочишта а несрећној Драгици Божанић те ноћи су киднаповани шеснаестогодишњи син Немања и супруг Младен. „Имао би мој Немања 37 година и своју децу, а мој верни сапутник Младен, мој Дена, био би срећан са великом породицом и унуцима. Нема их, а чекам и надам се, иако сам наводно сахранила њихове земне остатке. Замишљам сина као да је увек негде око нас, попут анђела чувара. Ослушкујем као да ће да се појави и каже: „мајко, ево ме”. Док прича, њен тужни поглед лута негде у даљину као да тражи изгубљено дете и супруга, којег су јој те црне јулске ноћи 1998. године отели из загрљаја, из дома, са вековног огњишта својих предака, немилосрдни терористи ОВК. Седам година након отмице у пећини Волујак код Клине пронађени су посмртни остаци мушкараца који су отети у Оптеруши и Ретимљу јула 1998. године. Драгица, скрхана од бола и туге којој и сузе пресушују каже да не верује да су пронађени посмртни остаци у јами Волујак код Клине заиста од њеног сина и супруга, јер је под чудним околностима извршена идентификација и на малом броју посмртних остатака.
„Звали су ме 2006. године да преузмем кости мужа и детета. Много сам се покајала шта сам то учинила јер, нека ми Бог опрости, не верујем да су то остаци мог Немање. У први мах су рекли да су пронашли киднаповане из Ретимља и Оптеруше све, осим једног Костића и мог детета. Када сам отишла последњи пут рекла сам, ако буде и мали прст мог детета, прихватићу и сахранићу га. Након четири дана звали су ме и преузели смо остатке и сахранили их. У сандуку је била једна кост , наводно од мог Немање. Можда сам погрешила, јер од тада не могу да га сањам, иако легнем мислећи на своје дете и будим се са његовим ликом. Бол за сином и супругом никада не јењава, не може се описати, уздишући каже Драгица, истичући да је за ових 20 година усмеравала пажњу према сваком знаку који би јој открио где су, како и са каквом смрћу завршили њени најмилији. Присећа се Драгица последњег сусрета са својим дететом: - Молила сам Шиптаре да убију мене и супруга, али да ми пусте дете. Извели су да га видим. Гледала сам га и плакала а када нас раздвојише наоружани Шиптари, он се упути пар корака и рече: „Не дирајте ми мајку”. Те његове речи ми одзвањају у глави. Он са 16 година није мислио на себе већ на своју мајку - прошапта Драгица. Не може Драгица да прихвати да је сахранила сина и да више нема Немање. Донела га је на свет, радовала се првом његовом кораку, првој речи, првом школском дану. Био је њено најмлађе дете, њен мезимац и њена радост. Молила га је да оде код родбине у Младеновац јер су претходних дана терористи око села копали ровове и пролазили поред њихове капије, али Немања није хтео да остави родитеље. Говорио би, каже Драгица: „мајко иди ти а ја ћу остати са оцем”.
Драгица и Младен (учитељ у Оптеруши) Божанић веровали су комшији Албанцу , одборнику села Хаџији Мазреку који им је обећао, дао „бесу” да ће бити заштићени. Веровали су Божанићи и остали Срби у селу Оптеруша у шиптарску „бесу”, веровали су комшијама Албанцима са којима су делили храну и полазећи од себе да никоме не желе зло, мислили су да су сви људи добри и да држе реч. Нису слутили да у њиховим комшијама Албанцима има толико бесчашћа, неморала а да је „беса” безвредна фраза и велика превара. Онај ко деценијама насиљем протерује људе са својих вековних огњишта нема ни части ни поштења и не може се веровати његовој речи. Добри и и поштени Божанићи тражили су само добро у човеку па и у својим комшијама, неразмишљајући како су се комшија Мазреку и остали Албанци обрели у Оптеруши, који их је вихор донео на свету Душанову земљу да киње, киднапују, убијају и масакрирају домаће становништво. Оне који су ту поникли и који су подизали храмове у част Господа. Било је прекасно када су се уверили да их је комшија на најбруталнији начин преварио. У дворишту своје куће, препуног трерористима ОВК, препознала је Драгица комшију Хаџију Мазрекуа у униформи ОВК, оног који им је дао „бесу” да ће их заштитити и да им неће фалити длака са главе. Враћа се Драгица на почетак приче и каже: „Нисмо се плашили. Веровали смо комшијама јер ништа никоме нисмо скривили. Комшија је дао бесу мом Младену да ће нас сачувати и да нам ништа неће фалити”. „Тог дана 17. на 18. јул у нашој кући је било осам мушкараца и четири жене. Нестало је струје а онда су се чули рафали по кући. Јука Кабаши је позвао мог супруга да изађе пред кућу, супруг је кренуо ходником да отвори врата, али ја сам га повукла рекавши: „стани убиће те”. Провели су тако страшну ноћ, жене у подруму а мушкарци у кући. Када се разданило, Драгица је изашла и видела свог сина и синовца који су јој рекли да морају да се предају. „Један део терориста претурао је по кући а други су нам наложили да се попнемо на наш трактор а потом нас одвезли према албанским селима Самодраже, Студенчане и Пећане”, прича нам Драгица. Драгица је видела огреботине сину по лицу и повређеног супруга од бачене гранате пред њихову кућу. „Срце ми се цепало и не знам како може више да издржи. Гледаш своје дете а не можеш да га спасеш. Ништа теже и болније није за једну мајку” - наводи Драгица. Само Господ зна зашто је ову племениту жену ставио пред толика искушења и зашто јој је приредио оволико бола од сатанских сила зла.
Затворили су их у једну кућу без прозора у селу Пећане и раздвојили мушкарце и жене. Рањеног комшију, Божанића, Срећка Симића негде су одвели и више се није вратио. „Те целе ноћи слушали смо јауке и крике мушкараца које су тукли и мучили. Молила сам Бога да ми не ударају дете. Онда су ме одвели код супруга који је био модар од батина и натерали га да напише писмо за Србе у Зочишту а ја сам добила задатак од терориста да се вратим са одговором” - сећа се Драгица. Долазећи у манастир Свети Врачи у Зочишту увидеше да нису једини страдалници, јер су ту већ биле жене из Ретимља, Петра Костић, мајка најтрагичније породице на Косову и Метохији и њене снахе. Божаниће су киднаповали ујутро, а Костиће поподне. Драгица се без страха вратила са поруком, тамо где су заточени њени најмилији. Мајчино срце није страховало за себе, мислила је непрестано на своје дете. Сутра дан извршен је напад на манастир Св. Врачи у Зочишту а манохе и заробљени народ дводе у албанско село Семетиште. Претходно су дивљачки упали у манастир разбацујући иконе и унутрашњост по њему. Даље, уздишући, Драгица износи своју трагедију. - Ту су нас сместили у школу на душеке и целу ноћ чували са оружјем. Одвели су једног монаха а ујутро када су га вратили био је плав од удараца. Он ми је рекао да ми је видео сина и мужа и да ће по нас доћи Међународни црвени крст - присећа се Драгица.
Тако је и било. Међународни црвени крст покупио је жене и децу који никада више нису виделе своје мушке главе. Албански терористи нису дозволили Црвеном крсту ни да попише мушкарце. Проплакало је небо над Метохијом 17. и 18. јула 1998. године. Арнаути су кренули у крвави пир над недужним српским домаћинима. А, они су живели скромно, домаћински, узгајали стоку, обрађивали своју плодну метохијску земљу, орезивали своје винограде, женили, удавали и славили славе. Како наводи Драгица Божанић, помагали су и делили са комшијама Албанцима. „Држали смо краве и овце и имали увек млеко и сир. Носила сам пуне шерпе за децу код комшије Шиптара. За празнике, за славе увек сам им носила јер је требало прехранити више деце а ево како су ми вратили, каже несрећна Драгица. Давала је Драгица пуно изјава по ослобођењу из заточеништва, на суду у Призрену 2008. године препознала је киднапере и мучитеље свог сина и супруга и опет молила да јој кажу шта су урадили са њеним најмилијим. Да ли ће лелек, бол и туга ове мајке за отетим и убијеним дететом да допре до срца господара света, да ли ће сведочењем ове уцвељене жене макар неко бити осуђен од албанских терориста. Мајчине сузе не би требало да имају веру и нацију, а Драгица каже да не би пожелела ни једној мајци на свету да доживи њену судбину. „Када родитељ наџиви своје дете, то за њега више није живот, него пакао. Све сам препустила Богу. Све може да се купи, да се направи, да се врати, али живот не може. Двадесет година је прошло од када су ми киднаповали дете, двадесет година моје очи плачу и траже дете. Године пролазе а бол остаје” - тужним гласом рече на крају исповести за „Јединство” Драгица Божанић, 20 година након отмице и убиства сина и супруга.
 |
| Драгица Божанић |
- Драгица Божанић је једна од Српкиња које су преживеле тај злочин. То ју је учинило сведоком овог страшног нељудског злочина али данас и додатно, прикривеном жртвом Владе Србије која тај злочин покушава да сакрије, умањи и потпуно релативизује. Пре свега пепуштањем да се за злочине над њеним становнитвом, које су такође очинили њени грађани албанске националности на њеној територији, суди ван джаве у околностма које контролишу они који су те злочине помагали и постицали.
На њену и несрећу још око 80-так Срба, Драгица се нашла на траси повлачења шиптарских терориста после њихове неуспешне акције у покушају да заузму прву урбану средину на Косову и Метохији. Избор је пао на Ораховац јер у њему није било гарнизона ВЈ ни јаче станице полиције. Напад је почео 17. јула 1998. углавном пешадијским наоружањем а затечени припадници МУП-а Србије су били блокирани у станици и у хотелу. После дводневних борби, војска и полиција су поново овладале Ораховцем а терористи су се, бесни због неуспеха, повукли ка Малишеву и Дреници одводећи са собом као таоце око 80 Срба укључујући и монахе манастире Зочиште. Тачније, као заробљенике су са собом повели све Србе на које су наишли на путу свог повлачења. Посредовањем Међународног комитета Црвеног крста, касније пуштено четрдесетак жена, деца и монаха. Од мушкараца се нико није вратио жив.
Поводом почетка рада, ионако инструментализованог и више него пристрасног Суда за злочине терористичке УЋК, у Вечерњим Новостима је 5. јануара освануо текст под насловом "Драгица кључни сведок против ОВК, убили јој сина, мужа, девера, братанца..." Уз појашњење о томе ко је Драгица и колика ју је несрећа од руку шиптарских терориста снашла добијамо и нову верзију смрти отетих Срба према којој су мушкарци одмах убијени. То треба да релативизује злочин и учини га мање страшним јер жртве нису биле у агонији и смрт је брзо наступила што није тачно! Према доказима МУП-а Србије из тог периода, и сведочењу неких од ухапшених терориста који су присуствовали убиствима, Срби су убијани систематски и један за другим на ивици јаме а затим бацани унутра, покопавани па опет други убијани и бацани преко њих.
Вечерње новости завршавају текст наводећи да су "државе чланице Квинте (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија) изразиле забринутост због покушаја укидања Специјалног суда за злочине ОВК и позвале званичнике, лидере странака и посланике (такозване "репуублике Косово") да напусте помисао о укидању или поновном преговарању о Закону о специјализованим већима и то позивајући се на саопштење објављено на сајту такозване "амбасаде САД у Приштини".
Наиме, управо су САД и земље Квинте логистичке осмислиле а затим помогле спровођење терористичких акција услед којих је према подацима УН-а по први пут у збег кренуло албанско сановништво и то око 65.000 њих. То је било неопходно САД и ЕУ да би оптужиле Србију за "ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу", па је под овим разговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији припремајући се готово годину дана раније пре него што ће бомбардвоање почети. А шта се на терену заиста дешавало, исричала је Драгица Божанић 2013. године док је још увек било новинара и медија који су како - тако држали до објективности макар у извештајима о УЋК терору. Све док вође тих терориста нису посатле коалициони партнери режима и Владе у Београду.
Ово је прича Драгице Божанић из пера некада објективног новинара "Јединства" а данас нажалост тек обичног памфлета владајуће странке:
Те целе ноћи слушали смо јауке и крике мушкараца које су тукли и мучили. Молила сам Бога да ми не ударају дете. Када родитељ надживи своје дете, то за њега више није живот, него пакао – каже ова унесрећена мајка.
Стотине Српкиња плакало је слушајући исповест тугујуће мајке и супруге чији су најмилији страдали верујући у другог човека и његову реч. Ова мајка, са страшном судбином, која је била у заточеништву терориста "УЋК" и којој су киднаповали и убили сина, супруга, девера и комшије изазвала је емпатије народа и као сведок открила истину о зверствима шиптарских терориста и њихових ментора који су споразумом, односно уценом и забраном ОЕБСА да војска и полиција не смеју напуштати касарне и полицијске станице, отворено дали простор терористичкој ОВК за масовна киднаповања и убиства српског народа.
Последње виђење сина
Ове годинее 18. јула навршиће се 21 година од масовног киднаповања Срба из Метохије, Оптеруше, Ретимља и Зочишта а несрећној Драгици Божанић те ноћи су киднаповани шеснаестогодишњи син Немања и супруг Младен. „Имао би мој Немања 37 година и своју децу, а мој верни сапутник Младен, мој Дена, био би срећан са великом породицом и унуцима. Нема их, а чекам и надам се, иако сам наводно сахранила њихове земне остатке. Замишљам сина као да је увек негде око нас, попут анђела чувара. Ослушкујем као да ће да се појави и каже: „мајко, ево ме”. Док прича, њен тужни поглед лута негде у даљину као да тражи изгубљено дете и супруга, којег су јој те црне јулске ноћи 1998. године отели из загрљаја, из дома, са вековног огњишта својих предака, немилосрдни терористи ОВК. Седам година након отмице у пећини Волујак код Клине пронађени су посмртни остаци мушкараца који су отети у Оптеруши и Ретимљу јула 1998. године. Драгица, скрхана од бола и туге којој и сузе пресушују каже да не верује да су пронађени посмртни остаци у јами Волујак код Клине заиста од њеног сина и супруга, јер је под чудним околностима извршена идентификација и на малом броју посмртних остатака.
 |
| Драгица Божанић, Немања Божанић и његов отац Младен |
„Звали су ме 2006. године да преузмем кости мужа и детета. Много сам се покајала шта сам то учинила јер, нека ми Бог опрости, не верујем да су то остаци мог Немање. У први мах су рекли да су пронашли киднаповане из Ретимља и Оптеруше све, осим једног Костића и мог детета. Када сам отишла последњи пут рекла сам, ако буде и мали прст мог детета, прихватићу и сахранићу га. Након четири дана звали су ме и преузели смо остатке и сахранили их. У сандуку је била једна кост , наводно од мог Немање. Можда сам погрешила, јер од тада не могу да га сањам, иако легнем мислећи на своје дете и будим се са његовим ликом. Бол за сином и супругом никада не јењава, не може се описати, уздишући каже Драгица, истичући да је за ових 20 година усмеравала пажњу према сваком знаку који би јој открио где су, како и са каквом смрћу завршили њени најмилији. Присећа се Драгица последњег сусрета са својим дететом: - Молила сам Шиптаре да убију мене и супруга, али да ми пусте дете. Извели су да га видим. Гледала сам га и плакала а када нас раздвојише наоружани Шиптари, он се упути пар корака и рече: „Не дирајте ми мајку”. Те његове речи ми одзвањају у глави. Он са 16 година није мислио на себе већ на своју мајку - прошапта Драгица. Не може Драгица да прихвати да је сахранила сина и да више нема Немање. Донела га је на свет, радовала се првом његовом кораку, првој речи, првом школском дану. Био је њено најмлађе дете, њен мезимац и њена радост. Молила га је да оде код родбине у Младеновац јер су претходних дана терористи око села копали ровове и пролазили поред њихове капије, али Немања није хтео да остави родитеље. Говорио би, каже Драгица: „мајко иди ти а ја ћу остати са оцем”.
Вера у „Бесу” одвела их у мучење и смрт
Драгица и Младен (учитељ у Оптеруши) Божанић веровали су комшији Албанцу , одборнику села Хаџији Мазреку који им је обећао, дао „бесу” да ће бити заштићени. Веровали су Божанићи и остали Срби у селу Оптеруша у шиптарску „бесу”, веровали су комшијама Албанцима са којима су делили храну и полазећи од себе да никоме не желе зло, мислили су да су сви људи добри и да држе реч. Нису слутили да у њиховим комшијама Албанцима има толико бесчашћа, неморала а да је „беса” безвредна фраза и велика превара. Онај ко деценијама насиљем протерује људе са својих вековних огњишта нема ни части ни поштења и не може се веровати његовој речи. Добри и и поштени Божанићи тражили су само добро у човеку па и у својим комшијама, неразмишљајући како су се комшија Мазреку и остали Албанци обрели у Оптеруши, који их је вихор донео на свету Душанову земљу да киње, киднапују, убијају и масакрирају домаће становништво. Оне који су ту поникли и који су подизали храмове у част Господа. Било је прекасно када су се уверили да их је комшија на најбруталнији начин преварио. У дворишту своје куће, препуног трерористима ОВК, препознала је Драгица комшију Хаџију Мазрекуа у униформи ОВК, оног који им је дао „бесу” да ће их заштитити и да им неће фалити длака са главе. Враћа се Драгица на почетак приче и каже: „Нисмо се плашили. Веровали смо комшијама јер ништа никоме нисмо скривили. Комшија је дао бесу мом Младену да ће нас сачувати и да нам ништа неће фалити”. „Тог дана 17. на 18. јул у нашој кући је било осам мушкараца и четири жене. Нестало је струје а онда су се чули рафали по кући. Јука Кабаши је позвао мог супруга да изађе пред кућу, супруг је кренуо ходником да отвори врата, али ја сам га повукла рекавши: „стани убиће те”. Провели су тако страшну ноћ, жене у подруму а мушкарци у кући. Када се разданило, Драгица је изашла и видела свог сина и синовца који су јој рекли да морају да се предају. „Један део терориста претурао је по кући а други су нам наложили да се попнемо на наш трактор а потом нас одвезли према албанским селима Самодраже, Студенчане и Пећане”, прича нам Драгица. Драгица је видела огреботине сину по лицу и повређеног супруга од бачене гранате пред њихову кућу. „Срце ми се цепало и не знам како може више да издржи. Гледаш своје дете а не можеш да га спасеш. Ништа теже и болније није за једну мајку” - наводи Драгица. Само Господ зна зашто је ову племениту жену ставио пред толика искушења и зашто јој је приредио оволико бола од сатанских сила зла.
Слушајући јауке и крике, молила сам Бога да ми чува дете
Затворили су их у једну кућу без прозора у селу Пећане и раздвојили мушкарце и жене. Рањеног комшију, Божанића, Срећка Симића негде су одвели и више се није вратио. „Те целе ноћи слушали смо јауке и крике мушкараца које су тукли и мучили. Молила сам Бога да ми не ударају дете. Онда су ме одвели код супруга који је био модар од батина и натерали га да напише писмо за Србе у Зочишту а ја сам добила задатак од терориста да се вратим са одговором” - сећа се Драгица. Долазећи у манастир Свети Врачи у Зочишту увидеше да нису једини страдалници, јер су ту већ биле жене из Ретимља, Петра Костић, мајка најтрагичније породице на Косову и Метохији и њене снахе. Божаниће су киднаповали ујутро, а Костиће поподне. Драгица се без страха вратила са поруком, тамо где су заточени њени најмилији. Мајчино срце није страховало за себе, мислила је непрестано на своје дете. Сутра дан извршен је напад на манастир Св. Врачи у Зочишту а манохе и заробљени народ дводе у албанско село Семетиште. Претходно су дивљачки упали у манастир разбацујући иконе и унутрашњост по њему. Даље, уздишући, Драгица износи своју трагедију. - Ту су нас сместили у школу на душеке и целу ноћ чували са оружјем. Одвели су једног монаха а ујутро када су га вратили био је плав од удараца. Он ми је рекао да ми је видео сина и мужа и да ће по нас доћи Међународни црвени крст - присећа се Драгица.
На Суду у Призрену препознаје киднапере и мучитеље
Тако је и било. Међународни црвени крст покупио је жене и децу који никада више нису виделе своје мушке главе. Албански терористи нису дозволили Црвеном крсту ни да попише мушкарце. Проплакало је небо над Метохијом 17. и 18. јула 1998. године. Арнаути су кренули у крвави пир над недужним српским домаћинима. А, они су живели скромно, домаћински, узгајали стоку, обрађивали своју плодну метохијску земљу, орезивали своје винограде, женили, удавали и славили славе. Како наводи Драгица Божанић, помагали су и делили са комшијама Албанцима. „Држали смо краве и овце и имали увек млеко и сир. Носила сам пуне шерпе за децу код комшије Шиптара. За празнике, за славе увек сам им носила јер је требало прехранити више деце а ево како су ми вратили, каже несрећна Драгица. Давала је Драгица пуно изјава по ослобођењу из заточеништва, на суду у Призрену 2008. године препознала је киднапере и мучитеље свог сина и супруга и опет молила да јој кажу шта су урадили са њеним најмилијим. Да ли ће лелек, бол и туга ове мајке за отетим и убијеним дететом да допре до срца господара света, да ли ће сведочењем ове уцвељене жене макар неко бити осуђен од албанских терориста. Мајчине сузе не би требало да имају веру и нацију, а Драгица каже да не би пожелела ни једној мајци на свету да доживи њену судбину. „Када родитељ наџиви своје дете, то за њега више није живот, него пакао. Све сам препустила Богу. Све може да се купи, да се направи, да се врати, али живот не може. Двадесет година је прошло од када су ми киднаповали дете, двадесет година моје очи плачу и траже дете. Године пролазе а бол остаје” - тужним гласом рече на крају исповести за „Јединство” Драгица Божанић, 20 година након отмице и убиства сина и супруга.
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.