Kоначно, тај пиштољ је једна од ретких ствари, предмета која је остала, како се то каже, иза тате, за татом. Глупо. Али када сам већ ушао у сву ту процедуру и административне и бирократске "то је тако" прописе и заврзламе, реших да истрајем.
Walter, 7,62 био је наоружање Вермахта за ваздухопловство, оклопне јединице и све официре копнене војске. Због квалитетне израде и практичних габарита пиштољ је међу савезницима, а посебно официрима Црвене армије, постао цењено трофејно оружје. Никада нисам сазнао како је пиштољ доспео код мог оца; сећам се само да је "то био поклон од неког ратног друга, Словенца" али су то све само непроверени фрагменти моје конфузне меморије.
Ове податке сам скоро нашао у Политикином магазину, у рубрици из старих ризница. Мотив више. Пиштољ неће опалити, али можда једнога дана из њега излети још нека прича, судбина, мит…
Требало је пиштољ поново ставити у легалне токове; пријава Полицији, депоновање, потврда за суд, предлог суду за накнадну расправу о оставини, допуна решења, решење, правоснажност, Полиција опет, реверзибилни процес. Остало је само то да Полицији докажем да нисам под истрагом (ионако не признајем судове) и да се не истражују моји сумњиви ноћни разговори, шапутања, дневне мисли и садржај подварка, давалац рецепта…Палата правде. Kако то звучи, звечи, јечи…ових дана када та слепа дама бива продата као бело/црно робље, силована, бичевана, искоришћена, када је мач у рукама оних који режу, касапе, лажу, стварају свет, играју се судбинама...
Треба да докажем држави да ме она не јури, испитује, пропитује, сумњичи за …шта год . И да ме не гони."
„Молим да ми издате уверење да против мене није покренута истрага, нити подигнута оптужница, како код тог суда, тако ни код Вишег суда у Београду и то било за које кривично дело из надлежности ових судова“. У потпису - Молилац.
Ред молилаца за доказивање исправности, грађанске снисходљивости, опортуне сагласности отезао се у кривудаву црту креативних молилаца. Негде око средине уредно поређаних руку са уплатницама за молитвене таксе, гледам однекуд познато лице, лице које сам последњи пут видео, где?
Мотел „Наис“ (код Ниша), на аутопуту Бг - Скопље, Софија, Солун, зависи где се упутиш… година 1999. јун,15. Сећам се…
Заустављамо се са “југом у деловима”, поред стотињак других возила која личе на запреге, натоварена до пуцања, коферима, торбама, сликама, успоменама, безнађем и страхом.
Возим моје родитеље из Врања у Београд. Мама и тата су се после два дана проведених у Врању у хали, на поду колективне срамоте и понижења јавили да су стигли. Тај исти југо возио је 13-то годишњак. Сатима у колони непроверених гласина, лажних информација, непостојеће наде, "привременог напуштања домова", страха…Мама је јуче испред наше зграде, у рано, магловито јутро младом војнику у Призрену испред тенка брижљиво рекла: "јел' ти хладно, сине"? Одговор је био: Was? Утрчала је у кућу и рекла само: „Ђоко, дошли Немци“
Добрашин. Био је то Добрашин. То лице се не заборавља. Сви сурови врхови и косине Kомова, долине и шуме око Лима, векови трпљења, суочавања и преживљавања су на том лицу. Знао је Добрашин и тамо, у Призрену, у "Душановом граду" да опстане међу "њима" (Албанцима, Шиптарима) пливао је у бујици простаклука, увреда, понижења, али исто тако је знао да узврати. Требало је опстати , али не само опстати. Није био сам.
Тридесетак година издржао је између осталог и захваљујући његовој самоконтроли и алкохолу; волео је да попије, ваљало је, али је увек владао собом и ситуацијом. Иначе, без тога би његов живот тамо био незамислив.
Његов брат Раша, чији је старији син, Драган погинуо почетком јуна у селу Kориша, код Призрена, становао је на 50-так метара од нас. Kада су "милосрдни анђели "ослободили" Kосово, Раша није хтео да оде, избегне, побегне пре него што да 40-то дневни помен сину.
Стално је понављао: „неће мене нико, нема разлога, ником нисам ништа нажао урадио, неће ми ништа!“
Убијен је у свом стану заједно са својим другим сином, 30 и неког дана после погибије првог сина. Има оних који ће их спомињати.
 |
| Призрен |
Живели су, каже Добрашин, неколико година у Kовину. После тога су, пре неколико година купили кућу у Kалуђерици и сада су дошли овде у Суд да легализују имовину. У пензији је. Нису му признали 9 година па му је пензија око 15.000 динара. Мало, ал шта ћеш?
Легализују својих 50-так квадрата. Јер, ипак је то Закон и треба га поштовати, ма какав био.
Протерани, без игде ичега, обесправљени , убијани, жртве, и легализују.
Чује ли то неко? Човек легализује; на другој страни легализује се смрт, прогон, пљачка, срам, понижење…
Демократски поредак, власт - па то је оксиморон. Легално проглашава неправду, а Добрашин легализује.
 |
| Небојша Реџић |
Пошаст... Зашто? Можда је и то легално?
Седимо у кафићу, питамо се.
Да, онај пиштољ са почетка приче. Регистроваћу га као трофејно оружје. Трофеј?
* Реџић је рођен на Косову и Метохији, у Призрену, живи и ради у Београду
КМ Новинама је потребна ваша подршка - КЛИК
Извор: КМ Новине :: © 2014 - 2018 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.