Вести:

понедељак, 07. новембар 2016.

Вампир из Милошевићевог ормана – Вељко Одаловић, неосуђени преступник, заштићен државном функцијом

понедељак, 07. новембар 2016. | КМ новине 0


Вељко Одаловић неприкосвени владар државних функција и траг његовог деловања на Косову и Метохији.






  • Генерални секретар Министарства спољних послова Србије Вељко Одаловић, необразовани властохлепац, човек који је искористио све српске несреће током деведесетих година, како би се обогатио и постао моћан фактор у свачијој власти, могао би да бира на коју ће оптуженичку клупу да седне: да ли ону у Специјалном суду за организовани криминалу Београду или ону за ратне злочине у Хагу. Упамћен је на Косову и Метохији по прогону, како Срба тако и Албанаца, на силу и под притиском су му „завршили факултет“, први је продао имовину Албанцима, побегао за Београд и одатле им продавао српске пасоше за велике паре. Измислио је „масовну албанску гробницу“ код Рашке, а син му је колима убио двојицу српских полицајаца…О овој мрачној личности пише Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из Косовске Митровице.


Пише: Иван Максимовић, 'Таблоид'




Међу онима који су највише учинили да Косово и Метохију што мање буде српско а што више албанско, свакако се налази и Вељко Одаловић. Овај „кадар“ свих режима, који је у врховима власти више од четврт века, завршио је у Косовом Пољу основну школу и гимназију. Школовање му и није баш ишло па је срећу потражио на локалној Томболи где је продавао листиће и читао бројеве који су излазили из бубња. Гимназију, по сведочењу познаника, не би ни завршио да му није било Радована Паповића, потоњег ректора Приштинског универзитета који је њиме дуго година „харао“. Одаловић је у тридесетим годинама свог живота уписао и дипломирао на Правном факултету у Приштини и то тако што је током студија „загревао столицу“, додуше углавном по кафанама по којима је Косово Поље било надалеко познато, а Паповић је обављао сву осталу „папирологију“ из пријатељских разлога за припадника „црногорског клана“.

Једини проблем правила је професорица Правног факултета која га је у више наврата обарала због огромне количине незнања (како тада тако и данас). Када је постало очигледно да је она непремостив проблем, група косовопољаца интервенисала је на свој начин (Митар Балевић, Миња Миловановић, Коста Булатовић, Мирослав Шолевић…сви одреда црногорски кадар).

Међу њима је Милошевић „политички рођен“ због чега су неки имали толико слободе да и „ногом отварају врата“ његовог кабинета. Са Милошевићевог факултета, послали су допис професорици са изричитим захтевом да Вељко Одаловић мора да положи код ње испит што је успело да сломи њену принципијелност. По дипломирању, иста група људи помогла му је да од општинског секретара буде именован за саветника републичког Извршног већа а убрзо и саветника у Влади Републике Србије и личног секретара тадашњег потпредседника Владе Србије, Момчила Трајковића из Чаглавице, са КиМ. Његов задатак био је да уходи Трајковића те му је кришом прегледао пошту, факс, дописе, контакте…Тако прикупљани подаци били су од великог значаја у осмишљавању плана за рушењу Трајковића које је врло брзо уследило.

Одаловићи нису напуштали Косово и Метохију све до 1999. године, неки чак и касније, али су успели да се рано и врло добро позиционирају у Комунистичкој партији одрицањем од свог поседа чиме су доказивали противљење „капиталистичким и буржоаским идејама“. Управо то земљиште је постало предмет ротације коју је Вељко Одаловић спровео у своју корист током поступка реституције земљишта национализованог после Другог светског рата.

Будући да су насељавали од места удаљене поседе, Вељко је то економски неисплативо земљиште заменио за парцеле крај раскрсница већих ауто-путева и насеља, и по високој цени продавао Албанцима. Једна од тих парцела налази се у индустријској зони Липљана, у близини сточне пијаце, која је раније припадала задрузи са којом је он катастарски разменио своју парцелу „чинећи услугу општини“ а добијену уновчио. Извор Магазина Таблоид наводи да је земљиште у „тамо неком брду“ вредело можда 15 марака по ару а ова коју је продао, с обзиром на локацију, достизала је цену од 1.500 до 5.000 марака, касније евра, по ару.

Осим земље Вељко је продао и четири стана и две гараже које је поседовао у Приштини, наравно, на привлачним локацијама попут Аеродромског насеља, Сунчаног Брега, Праскине воденице. Упркос свему није заборавио своју породицу па је сестрама, сестрићима и другим блиским рођацима омогуићо да „свако од њих добије макар по један стан“ претежно у периоду док је обављао функцију начелника косовског округа. У том периоду покренут је и програм повратка раније расељених Срба за које су обезбеђени станови од којих је Вељко увек имао коме ће неки да подели укључујући и своје „колегинице“ и љубавнице према којима је његова слабост према женском полу падала у искушење.

У то време је упознао и Јоргованку Табаковић, тада члана СРС, са којом је имао интимне и пословне односе, што нису посебно ни скривали, а и данас их страсно одржавају. Њихово пријатељство, али и положај Вељка Одаловића, за стално је учврстила организација изборне крађе 1997., када је успео да изведе чин обмане у коме су наводно Албанци из Дренице без изузетка гласали за Слободана Милошевића, што му је обезбедило победу на тим изборима. У овоме је Вељку помогла Табаковићева, а има назнака да су у томе учествовали Рада Трајковић, такође тадашњи члан СРС и Ранђел Нојкић из СПО. Поред свих надреалних околности у вези очигледне крађе тих гласова, где српска полиција осим оклопним транспортерима никако другачије није могла да уђе у тај део покрајине (цивилне службе никако!), „300.000 албанских гласова“ су победу донели Милошевићевом кандидату Милану Милутиновићу који је тако победио свог противкандидата Војислава Шешеља.

Те године је Одаловић именован за начелника косовског округа, а колико је његова моћ нарасла после тога говори податак да је од јавности сакривена чињеница да је његов млађи син Угљеша аутомобилом усмртио двојицу припадника српског МУП-а током 1998. године.


ПОСЕТИТЕ САЈТ ТАБЛОИДА

Злочин је починио као још увек малолетан, возећи у пијаном стању, на излазу из Приштине према Косовом Пољу где је редовно била лоцирана патрола саобраћајне полиције, на потезу између надвожњака и Економске школе. У судском процесу који се водио пред Кривичним Судом у Приштини, проблем је био „измештање доказа са лица места“ услед чега „није било могуће утврдити поуздано одговорност“ Угљеше Одаловића. Уместо било каквих санкција, Угљеша је наставио свој живот а полицајци пали у заборав. Данас је запослен у „Србијагасу“ код Душана Бајатовића а од ове године је и студент Дипломатске академије на коју је једини начин конкурисања препорука државне институције или јавног предузећа. Непознато је по којим је критеријумима изабран с обзиром да је завршио „менаџмент у спорту на неком приватном факултету“. Случај је у потпуности заташкан а забораву је послужило то што је убрзо избио рат и нешто касније већина Срба расељена и протерана.

„…Заједно са Мињом Миловановићем из Косова Поља, Вељко је ојадио Албанце. Уцењивао их је, протеривао, узимао новац на разне начине. Због тога су обојица напустила Косово и Метохију а успут су покушали да наговоре, односно заплаше што више Срба како би и њих покренули на исељавање и тиме прикрили своје бекство у страху од освете или санкционисања. И то им је пошло за руком. Његово име се налазило на списку Међународних мисија као починиоца ратних злочина пљачкања имовине становништва, уцена, протеривање. Њега су пријавили Албанци, али је након извесног времена уклоњен са те листе, а то је могло једино договором оковеликих „послова“ или за Албанце или за странце…Шта је он договорио не знам, али никога са тог списка не скидају зато што им је симпатичан“ каже упућен извор Таблоида.

Ствари постају јасније ако се види да је он Председник комисије за нестала лица и координатор те комисије. Посебно ако се сетимо да му је својевремено Горан Свилановић, док је у ДОС-овој влади био министар иностраних послова, данас Генерални секретар Савета за регионалну сарадњу и члан саветништва Трилатералне комисије, рекао да ће се ‘истина о несталим и убијеним Србима сазнати тек након што Косово добије пуну независност’…“.

Од дана када је Вељко Одаловић именован на место председника Комисије за нестала лица, није објављена ниједна информација о пронађеном макар једном Србину или неалбанцу. То би се можда могло приписати немоћи српске државе пред Међународном заједницом да однос Вељка Одаловића према породицама киднапованих није такав какав јесте. Током 2010. године, када је Newpress из Чаглавице припремала емисију „Слободно српски“, у којој је Одаловић гостовао, екипа ове видео продукције, камерман и новинар, обишли су Координаторку Удружења породица киднапованих и несталих лица из Грачанице, Силвану Маринковић.

У припремном разговору навела је низ непријатних ситуација у којима се Одаловић понашао безосећајно, одбијао да саслуша и прихвати спорадичне информације које би о локацији или судбини несталих пристизале из Албаније (са објављивањем извештаја Дика Мартија о трговини органима испоставило се да су готово све биле истините!) и често се на њихову упорност издирао и претећи их ућуткивао.

Екипа јој је понудила да то изјави у камеру како би емитовали али је жена била преплашена, када су то видели понудили су јој да изјаву да анонимно и са скривеним лицем промењеним гласом али је она све то категорички одбијала.

Већ пет година уназад се не обавља ниједно испитивање локација на којма се оправдано сумња да су покопани остаци киднапованих Срба. Ископавања на масовној гробници Жиливоде код Обилића 2012., за коју се верује да скрива тела 26 киднапованих Срба, прекинуо је пожар за који су посматрачи ексхумације потуно убеђени да је подметнут и то од стране ЕУЛЕКС-а. Након пожара су радови „привремено“ прекинути да ни до данас не би био покренуто. Породице киднапованих су револтиране таквим понашање, док се Одаловић огласио неколико пута позитивно оцењујући сарадњу и са уверењем да ће она бити настављена. И јесте али у Рудници крај Рашке. Локацију уз сами магистрални пут иначе најпрометнији у региону где је то немогуће извести, недалеко од административног прелаза, ЕУЛЕКС и раније УНМИК, одмах по окончању рата на КиМ означили су као масовну гробницу која крије чак 250 лешева косовских Албанаца.

У рано јутро, пре свих других којима је јављено да ће се тим поводом обратити медијима, и не знајући за то, појавио сам се са камером како бих снимио откопавање. Полицајац који је чувао прилаз локацији, изузетно предусретљив али незадовољан развојем догађаја, у необавезном разговору рекао ми је: „…чувар стоваришта (које се на том месту налазило) видео је да су извукли једну коску, сад кажу пронашли остатке три особе“. Новинарима се јавио локални становник за чију изјаву нико осим мене није био заинтересован. Потврдио је да се риболовом бави од детињства а тог лета 1999. године сваки дан је проводио уз обалу Ибра преко пута локације и „да је један леш овде сахрањен ја бих то видео“.

Он, као и други мештани, истичу да на то место деценијама уназад ту бацају остатке угинулих и закланих домаћих животиња и да су то једине кости које се ту могу наћи. ЕУЛЕКС је међутим дан раније дао изјаву у којој су навели да су пронађени остаци 5 особа (срасла кост, ваљда) што Одаловић новинарима није негирао већ је потврдио да је откривена масовна гробница. До краја акције медији су известили да су у Рудници пронађени остаци чак 40 особа кој су „после идентификације“ предати породицама. То јесте много мање од помињаних 250 али и много, много више од, по свему судећи, ни једне закопане. Морбидно је, али су ту покопани сигурно чак и остаци свиња с обзиром да су оне врло честа врста коју сеоска домаћинства узгајају, спаковане у беле форензичке џакове и предате породицама косовских Албанаца. То се никога не тиче све док блато, у јавности, пада на српску државу, чему у овом случају Одаловић свесно помаже.

Да ли је све то због поменутог списка ратних злочинаца на коме се налазио или неког другог (платног, можда), Одаловић није мировао. Избегао је одмах по окупацији КиМ и уласку НАТО војника у покрајину 1999., и тек што се у Београду распаковао, Вељко је кући слао бланко пасоше намењене Албанцима који су их куповали за огроман новац. Захтеве за издавање пасоша примала је његова мајка у њиховој породичној кући где је било смештено седиште радног тела за Косово и Метохију. Оно је било и покриће за поседовање оригиналних печата којима су пасоши оверавани а „мрежа сарадника“ брзо је формирана и разграната. Цена тих „оригиналних пасоша“ кретала се од 5 до 10 хиљада марака.

По окончању овог „посла“, а пре него што је продата Албанцима непосредно по мартовском Погрому 2004. године, у тој кући становао је директор Дома здравља Косово Поље, данас измештеног у селу Угљаре, захваљујући коме се супруга Вељка Одаловића налазила на платном списку ове институције све до започињања Бриселских преговора, а да од 1999. ниједан једини дан није провела нити се појавила на послу. Она је од тада запослена у Београду, а Вељко именован за председника радне групе за имплементацију Бриселског споразума. Индикативна је и чињеница да је био задужен за организацију албанских квази-избора на основу тог споразума, које су Срби масовно бојкотовали.

Шта тај споразум доноси и какав је посао у заступању државних интереса Србије Одаловић обавио на Косову и Метохији открива нам његова одлука спроведена у строгој тајности. Вељко је са гробља у Косовом Пољу ископао, односно на своју руку ексхумирао остатке свог оца и уз помоћ Албанаца, „својим каналима“, пренео их у централну Србију.

На самом почетку разговора током рада на овом тексту, један од саговорника је изнео свој поглед на живот и рад Вељка Одаловића у три реченице: „…Свуда где је крочила његова нога, албанизовао је то. Родио се у Врелу, од 100% српског, постало је 100% албанско, дошао у Косово Поље и од 100% српског, постало је 100% албанско. Отишао у Приштину и од града са великим броја Срба, остао је град без Срба. Сада је отишао за Београд, албанизоваће и њега“.



Јачи и од странке и од безбедносних служби

Одаловић још један у низу који на све стране „дрма“, који је моћнији и од председника своје странке, Ивице Дачића али и од безбедносних служби па се не можете сакрити од евентуалног прогона и последица ако му се отворено замерите због чега ћемо применити анонимност саговорника као врсту „заштите сведока“ који своја сазнања прилажу са надом да ће суд историје, ако не онај надлежан за криминал, донети праведну пресуду о сваком од учесника смутних времена и доносиоца важних одлука. У ту сврху прилaжемо и овај текст као део доказа у том „процесу“.

„…Њега најбоље описује његово село, Врело подно Голеша, које је од чисто српског постало чисто албанско захваљујући томе што је породичну кућу у том селу, на имању које је од краља добио Вељков деда, продао његов отац Ромима, врло екстремним, који су чврсто пригрлили индентитет Албанаца као сопствени. То је била прва продаја српске земље у том селу и почетак несрећних трансакција поседа које су заувек промениле састав становништва и допринеле садашњем положају Срба и државе. По продаји одселили су се у оближње Косово Поље где су као ‘угледни комунисти’ добили део земље и кућу на имању национализованом након Другог светског рата од српске породице Грујић из села Бресја, на ободу ове варошице“ каже наш саговорник.




Одаловићи прогонили и Србе

Одаловићи, тачније Вељков отац и стриц, као „правоверни комунисти“, посебно су се истакли у прогону и физичком насиљу које су спроводили над оним Србима који су се побунили против Устава Косова из 1974. године. У то време, Албанцима нису одговарали отворени сукоби са Србима јер је њихов покрет требао да буде приказан као незадовољство народа а не као побуна Албанаца против Срба. У томе су им Одаловићи били од велике користи јер су били познати „конвертити“, а „ковретовали“ су се и у Црногорце, па су били час Срби, час Црногорци, који су се позивали на „братство – јединство“ и на „добросусједске“ односе с Албанцима.






Извор: Магазин ТАБЛОИД    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.