Пре
неки дан сам у штампи видео наслов “Ми смо мртви људи” као сублимирани
крик оних очајника који су узели кредите индексиране у швајцарским
францима везан за нови скок франка због БРЕГЗИТ-а.
Застрашујуће, посебно ако је то, фигуративно речено, сасвим близу истини.
НБС очигледно не жели да реши проблем оних грађана, који након 10-так година враћања кредита, имају већу главницу од износа који су првобитно узели, правдајући то њиховим пословним ризиком. Ни речи о бесмислености валутне клаузуле која постоји само у финансијски несувереним државама, нити о решењима које су примениле земље у нашем окружењу (који су на истом нивоу финансијске суверености као и ми, на жалост). Сложио бих се са решењима које за кориснике стамбених кредита у швајцарцима дају разумни економисти а која се своде на следеће: Ако се већ (бар за сада) не може оборити валутна клаузула, онда треба конвертовати кредите у евре по курсу на дан одобравања кредита.
Банке, дакле неће бити ни у каквом губитку, једино што им може измаћи ДЕО неког њиховог пројектованог екстра профита. Уосталом, профит банкарског сектора 2015-те у износу од 7,5 милијарди динара био је 3,2 пута бољи у односу на 2014. годину?
Економиста М. Илић наводи да је “више од половине прихода банкарског сектора последица индексације кредита, тј. прихода који су настали креирањем новоемитованих динара – примарне емисије, која се у изведби пословних банака зове секундарна емисија динара…”. А разлога за било какву индексацију у страној валути никада није ни било јер динари који су пласирани у кредите нису настали конвертовањем девизних средстава које су банке позајмиле, него су то новоемитовани динари “ех нихило”(ни из чега).
Генерално говорећи, централне банке готово свих земаља света омогућиле су банкама повлашћен, готово експлоататорски положај у односу на клијенте. У нашем случају, вулгаризација овог принципа је доживела свој крешендо. Ово је поодавно табу тема свуда у свету, али ствар проста и ради се о томе да банке позајмљују новац који заправо немају!? Наиме, конзервативни принцип је да банке имају обавезу чување одређеног дела новца у односу на ону количину коју могу пласирати у кредите и некада се он кретао од 1:3 а касније 1:5. Тај однос (левериџ) је мера између капитала банке и њене изложености. У неким земљама се пео и на 1:20, па и 1:30 а постоје чак и земље где није било ни таквог (спорног) ограничења, већ су могле пласирати кредита колико год желе (?!), односно стварати вештачки, непостојећи новац без икаквог лимита.
Уговором Базел III тај однос је унеколико ревидиран, али слаба утеха јер штити пословање банака а не интересе клијената и треба да спречи прогресивно нарушавања односа величине капитала банке и величине њене изложености ризику. Слаба је утеха и због тога, јер је банкама и даље дозвољено да јачају своје капацитете (наводни капитал) и повећавају резерве кроз систем камата, урачунавањем њихових “коцкарских добити”, преко профита сигурних деривата који то нису или умножавањем капитала вредношћу једне те исте некретнине или хартије од вредности. Само по себи то је неодрживо стање због стварања дуга који није могуће вратити, јер у стварности нема толико новца утемељеног у реалном покрићу нити те продуктивности да се намире доспеле обавезе клијената. Тај “новац” је само број у рачунару банке иза кога не стоји ништа стварно или реално. Једино што реално расте је дуг, који је за банке (али и државе) неприкосновена категорија, око које се формира комплетна економска политика и нова финансијско-правна легислативе држава.
Последица је доношење закона који уређују област наплате дугова, уступања потраживања, формирање институција у решавања ненаплативих кредита, специјална одељења принудних наплата итд.
У нашем случају, ово “право на штампање новца” се мора одузети банкама и ствар вратити у надлежност НБС и саме државе. Тако би новац био ослобођен дуга а једино би НБС могла да одлучује колико новца мора бити у оптицају. Бојазан од инфлације, уколико држава почне штампати новац као у неким периодима у прошлости, нема основа уколико ниво новца не пробије потребну количину у односу на национални БДП. Србија је сада у потпуно другој, готово шизофреној ситуацији , јер јој је ускраћено право на количину динара потребног за нормално функциуонисање привреде и друштва.
Чини се да банке оваквим операцијама ублажавају стање недостатка новчане масе, а заправо систем држе у перманентној неравнотежи а њене грађане и привреду за таоце.
А шта тек рећи о “валутној клаузули”? Ако је динар и даље средство плаћања у овој држави, онда је треба неизоставно укинути.
Застрашујуће, посебно ако је то, фигуративно речено, сасвим близу истини.
НБС очигледно не жели да реши проблем оних грађана, који након 10-так година враћања кредита, имају већу главницу од износа који су првобитно узели, правдајући то њиховим пословним ризиком. Ни речи о бесмислености валутне клаузуле која постоји само у финансијски несувереним државама, нити о решењима које су примениле земље у нашем окружењу (који су на истом нивоу финансијске суверености као и ми, на жалост). Сложио бих се са решењима које за кориснике стамбених кредита у швајцарцима дају разумни економисти а која се своде на следеће: Ако се већ (бар за сада) не може оборити валутна клаузула, онда треба конвертовати кредите у евре по курсу на дан одобравања кредита.
Банке, дакле неће бити ни у каквом губитку, једино што им може измаћи ДЕО неког њиховог пројектованог екстра профита. Уосталом, профит банкарског сектора 2015-те у износу од 7,5 милијарди динара био је 3,2 пута бољи у односу на 2014. годину?
Економиста М. Илић наводи да је “више од половине прихода банкарског сектора последица индексације кредита, тј. прихода који су настали креирањем новоемитованих динара – примарне емисије, која се у изведби пословних банака зове секундарна емисија динара…”. А разлога за било какву индексацију у страној валути никада није ни било јер динари који су пласирани у кредите нису настали конвертовањем девизних средстава које су банке позајмиле, него су то новоемитовани динари “ех нихило”(ни из чега).
Генерално говорећи, централне банке готово свих земаља света омогућиле су банкама повлашћен, готово експлоататорски положај у односу на клијенте. У нашем случају, вулгаризација овог принципа је доживела свој крешендо. Ово је поодавно табу тема свуда у свету, али ствар проста и ради се о томе да банке позајмљују новац који заправо немају!? Наиме, конзервативни принцип је да банке имају обавезу чување одређеног дела новца у односу на ону количину коју могу пласирати у кредите и некада се он кретао од 1:3 а касније 1:5. Тај однос (левериџ) је мера између капитала банке и њене изложености. У неким земљама се пео и на 1:20, па и 1:30 а постоје чак и земље где није било ни таквог (спорног) ограничења, већ су могле пласирати кредита колико год желе (?!), односно стварати вештачки, непостојећи новац без икаквог лимита.
Уговором Базел III тај однос је унеколико ревидиран, али слаба утеха јер штити пословање банака а не интересе клијената и треба да спречи прогресивно нарушавања односа величине капитала банке и величине њене изложености ризику. Слаба је утеха и због тога, јер је банкама и даље дозвољено да јачају своје капацитете (наводни капитал) и повећавају резерве кроз систем камата, урачунавањем њихових “коцкарских добити”, преко профита сигурних деривата који то нису или умножавањем капитала вредношћу једне те исте некретнине или хартије од вредности. Само по себи то је неодрживо стање због стварања дуга који није могуће вратити, јер у стварности нема толико новца утемељеног у реалном покрићу нити те продуктивности да се намире доспеле обавезе клијената. Тај “новац” је само број у рачунару банке иза кога не стоји ништа стварно или реално. Једино што реално расте је дуг, који је за банке (али и државе) неприкосновена категорија, око које се формира комплетна економска политика и нова финансијско-правна легислативе држава.
Последица је доношење закона који уређују област наплате дугова, уступања потраживања, формирање институција у решавања ненаплативих кредита, специјална одељења принудних наплата итд.
У нашем случају, ово “право на штампање новца” се мора одузети банкама и ствар вратити у надлежност НБС и саме државе. Тако би новац био ослобођен дуга а једино би НБС могла да одлучује колико новца мора бити у оптицају. Бојазан од инфлације, уколико држава почне штампати новац као у неким периодима у прошлости, нема основа уколико ниво новца не пробије потребну количину у односу на национални БДП. Србија је сада у потпуно другој, готово шизофреној ситуацији , јер јој је ускраћено право на количину динара потребног за нормално функциуонисање привреде и друштва.
Чини се да банке оваквим операцијама ублажавају стање недостатка новчане масе, а заправо систем држе у перманентној неравнотежи а њене грађане и привреду за таоце.
А шта тек рећи о “валутној клаузули”? Ако је динар и даље средство плаћања у овој држави, онда је треба неизоставно укинути.
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.