"По некој духовној законитости, оно у чему упорно некога осуђујемо, врло је близу да нас то потрефи, да нас то пороби да би нас Господ смирио и уразумио и подучио, али боље је спречити него лечити".
Боље је да будемо мудри, да имамо превентиву него да лечимо, боље да пажљиво ходимо у животу, пазећи на себе, на своје поступке, на своје речи, на своје облачење, на своје мисли, на своје додире, на своје погледе – да стражимо над собом – то је Господ рекао – стражите! него да стражимо над туђим гресима, да будемо „православни инспектори“, да чачкамо, и чак истражујемо туђе недостатке. Не само да их посматрамо, него идемо дубље, роваримо и копамо по туђим животима – то је непотребно.
Али бар да не осуђујемо друге због тога што и они имају свој дуг пред Богом. Да не гледамо тај трун у оку брата свога, јер свети Оци кажу да је брвно које не видимо у нашем оку – осуђивање. Онолико колико је трун мањи од брвна толико је сваки грех ближњег мањи од греха осуђивања. То је брвно, то је брвно, тако свети Оци кажу. Имајте у виду то. Значи, бар да не осуђујемо ближње и бар да се кајемо. И да опраштамо ближњима да би нама Господ тај дуг огроман опростио. Да будемо милостиви. Онај ко постане милостив, који има милостиво срце он неће осуђивати ближње.
А ми ћемо успешно да ратујемо (духовно) само ако одбацујемо рђаве помисли против ближњих, ма ко да су они. Ако не будемо осуђивали, ако будемо милостиви, ако се будемо овоме учили, вежбали. Ово не може да се стекне брзо и ми се вежбамо томе.
Да (свако) каже, има да у овој борби (духовној) изнемогнем до краја, али нећу да осуђујем ближње, нећу да оговарам ближње, нећу да се свађам са ближњим,
Св. Јустин Ћелијски је говорио да православни циљеви треба да се остварују православним методама, богочовечанским методама, јеванђелским методама. Не можемо ми у гневу да ревнујемо за веру или да друге осуђујемо а да ревнујемо за веру. То није православна метода. Него треба да буде кротка, трпељива, са љубављу, пази. И они који разапињу владику Артемија, он није према њима показао мржњу. То је тај пут који нама владика показује, православном методом, трпећи ударце, не наносећи ударце. Хришћанин не наноси ударце.
Свети Стефан када су га убијали он је праштао. Стекао је божанску љубав и за своје убице се молио. Пазите, за убице, не прогонитеље, него убице који су га каменовали. То је већ онај врх божанске љубави. А камоли да се не молимо за некога ко нас је увредио, а те увреде не престају и дан данас да се сипају на нас, али ми морамо на јеванђелски начин да то испратимо и победимо.
Да покажемо да љубав дуго трпи, да не наносимо ми ударце. Наши ударци треба да буду једино изношењем истине, али не тако да то буде параван за наш гнев или наше разочарење, да се то не крије под тим. Него да наше ревновање буде витешко, аргументовано, истинито, кротко али силно у Духу и у истини, а не да буде острашћено. Да не би било острашћено наше ревновање, морамо да се трудимо да се што више ослободимо страсти, и гнева и мржње и оговарања и свега онога што може да буде на духовном пољу, да буде што успешнија борба. То сам хтео да кажем. То је та поука. То иде једно са другим и рад на себи и после ова заједничка борба, у којој се налазимо, где смо ми. То иде једно са другим, али све то ради тога да останемо верни Косовском завету и нашој отаџбини.
Свети Оци кажу смирен је срцем онај који осуђује себе у свим приликама, у свим околностима, он осуђује себе и ту нема ни трага непријатељства према ближњем, нема ни трага свађе, нема ни трага да гледа шта други ради, нема ни трага анализе нечијег живота, оговарања, осуђивања, негодовања или гнева. Тај брине о својим гресима и каје се за њих – Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј ме грешног! И бави се собом – присебан – бави се собом, при себи. Вансебан – гледа шта други раде. Ако не осуђује себе, он је стално у опасности, немогуће је да не осуђује друге. То је просто немогуће.
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:
 |
Боље је да будемо мудри, да имамо превентиву него да лечимо, боље да пажљиво ходимо у животу, пазећи на себе, на своје поступке, на своје речи, на своје облачење, на своје мисли, на своје додире, на своје погледе – да стражимо над собом – то је Господ рекао – стражите! него да стражимо над туђим гресима, да будемо „православни инспектори“, да чачкамо, и чак истражујемо туђе недостатке. Не само да их посматрамо, него идемо дубље, роваримо и копамо по туђим животима – то је непотребно.
*
Али бар да не осуђујемо друге због тога што и они имају свој дуг пред Богом. Да не гледамо тај трун у оку брата свога, јер свети Оци кажу да је брвно које не видимо у нашем оку – осуђивање. Онолико колико је трун мањи од брвна толико је сваки грех ближњег мањи од греха осуђивања. То је брвно, то је брвно, тако свети Оци кажу. Имајте у виду то. Значи, бар да не осуђујемо ближње и бар да се кајемо. И да опраштамо ближњима да би нама Господ тај дуг огроман опростио. Да будемо милостиви. Онај ко постане милостив, који има милостиво срце он неће осуђивати ближње.
*
А ми ћемо успешно да ратујемо (духовно) само ако одбацујемо рђаве помисли против ближњих, ма ко да су они. Ако не будемо осуђивали, ако будемо милостиви, ако се будемо овоме учили, вежбали. Ово не може да се стекне брзо и ми се вежбамо томе.
*
Да (свако) каже, има да у овој борби (духовној) изнемогнем до краја, али нећу да осуђујем ближње, нећу да оговарам ближње, нећу да се свађам са ближњим,
*
Св. Јустин Ћелијски је говорио да православни циљеви треба да се остварују православним методама, богочовечанским методама, јеванђелским методама. Не можемо ми у гневу да ревнујемо за веру или да друге осуђујемо а да ревнујемо за веру. То није православна метода. Него треба да буде кротка, трпељива, са љубављу, пази. И они који разапињу владику Артемија, он није према њима показао мржњу. То је тај пут који нама владика показује, православном методом, трпећи ударце, не наносећи ударце. Хришћанин не наноси ударце.
*
Свети Стефан када су га убијали он је праштао. Стекао је божанску љубав и за своје убице се молио. Пазите, за убице, не прогонитеље, него убице који су га каменовали. То је већ онај врх божанске љубави. А камоли да се не молимо за некога ко нас је увредио, а те увреде не престају и дан данас да се сипају на нас, али ми морамо на јеванђелски начин да то испратимо и победимо.
*
Да покажемо да љубав дуго трпи, да не наносимо ми ударце. Наши ударци треба да буду једино изношењем истине, али не тако да то буде параван за наш гнев или наше разочарење, да се то не крије под тим. Него да наше ревновање буде витешко, аргументовано, истинито, кротко али силно у Духу и у истини, а не да буде острашћено. Да не би било острашћено наше ревновање, морамо да се трудимо да се што више ослободимо страсти, и гнева и мржње и оговарања и свега онога што може да буде на духовном пољу, да буде што успешнија борба. То сам хтео да кажем. То је та поука. То иде једно са другим и рад на себи и после ова заједничка борба, у којој се налазимо, где смо ми. То иде једно са другим, али све то ради тога да останемо верни Косовском завету и нашој отаџбини.
*
Свети Оци кажу смирен је срцем онај који осуђује себе у свим приликама, у свим околностима, он осуђује себе и ту нема ни трага непријатељства према ближњем, нема ни трага свађе, нема ни трага да гледа шта други ради, нема ни трага анализе нечијег живота, оговарања, осуђивања, негодовања или гнева. Тај брине о својим гресима и каје се за њих – Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј ме грешног! И бави се собом – присебан – бави се собом, при себи. Вансебан – гледа шта други раде. Ако не осуђује себе, он је стално у опасности, немогуће је да не осуђује друге. То је просто немогуће.
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:
Извод из транскрипта: Сања Максимовић
Много нам лепо је ово изнето, али има нешто што ми није јасно. Каже не осуђуј друге, а гледај своје грехе. У реду нека је тако, али ако неко греши и ти видиш да иде погрешним путем, па зар треба ћутати и пустити га да пропадне?. Моје је мишљење да, моли се за друге јесте велика ствар, али да је потребно и људима помоћи и практичним саветима, ако они греше. А шта значи то да неко греши? Аутоматски значи да ми судимо понашање те особе и пресуђујемо. По нашем мишљењу он греши. Значи ми смо га осудили, да иде погрешним путем и да ће пропасти, али ово није осуда злонамерна него добро намерна. Моје је мишљење, да ако некога добро намерно упућујемо на његове грешке, да то није осуђивање него добро дело. Нај важније је да су све те поуке у Духу Православља и ИСТИНЕ БОЖИЈЕ.
ReplyDelete