Шиптари наочиглед беспомоћних Срба ломили капију цркве у Гњилану у намери да их протерају (ФОТО)

Маскирана лица за које очевици тврде да су Шиптари, на њихове очи провалила у цркву св. Николе у Гњилану и оштетила електронску капију.

Црква Светог Николе у Гњилану

Неколико продаваца Срба у Гњилану, који су се налазили за тезгама овдашње пијаце у једином делу града у коме су "безбеднији" да продају своје производе, беспомоћно је посматрало вандалски чин шиптарских националиста, сазнају КМ Новине.

Наиме, четворица маскираних нападача, прекјуче у 07:00ч, на очиглед присутних, поломили су капију и провалили у двориште цркве. Како очевици тврде, нападачи су читавих 15 минута вршили насиље, "исказивали силу и бахатост" и након тога изашли.

Такозвана "косовска полиција" је дошла након пола сата иако се налазила на 350 метара.

Ништа није украдено што је доказ да није била у питању крађа него порука да им црква али и тамошњи Срби сметају, да не треба да буду ту, потврђено је КМ Новинама.

И после 20 година од завршетка рата и окупације Косова и Метохије, протеривања на хиљаде Срба а готово свих који су до 1999. живели у Гњилану, шиптарска мржња према Србима не јењава.

Сви се слажу у томе да је ово директна порука Србима из Гњилана да и преосталих 30-так Срба, који су остали да живе у граду, морају да буду протерани.

Скандалозно је и језиво да су поједини медији на српском са Косова и Метохије, вест пренели цитирајући регионалног портпарола такозване "Kосовске полиције", која до сада није решила ни један случај злочина или напада на Србе овог краја,  који је навео да се "инцидент" догодио у понедељак и да та полиција ради на идентификацији починилаца и њиховом привођењу.

„Три непознате особе оштетиле су капију која води у двориште цркве. Они нису начинили штету на црквеном објекту“, навео је он и то је све што се о овом догађају може сазнати из медија који су на буџету америчке амбасаде, страних служби и организације које агресивно раде на заташкавању злочина над Србима и отццепљењу Косова и Метохије.

Оштећена капија

Оштећена капија

Оштећена капија

---

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Гњилане: На гробљу затирање српских трагова ознакама за заједнице којих ту никада није било (ВИДЕО) - КМ Новине

Плоче са натписима на албанском "Гробница припадника заједнице католика, протестаната, православаца и јевреја", постављене су пре неколико дана на српском православном гробљу у Гњилану.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Гњилане: Други напад на Србе у два дана - КМ Новине

Тројица Албанаца напа су двојицу Срба и лакше их повредила. До напада је дошло у селу Зебинце код Гњилана. Двојица Срба, Властимир Арсић из Јагодине и Срђан Ивковић из Прековца, нападнути су синоћ у близини села Зебинце, када су се враћали из Гњилана.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Гњилане: Јавни позиви Шиптара на убијање Срба не привлаче пажњу јавности - КМ Новине

Прикривањем и минимализовањем отворених претњи на убиство Срба, тзв., "косовска полиција"мотивише и подстиче такво понашање али, као што смо видели у годинама иза нас, и саме злочине у будуће. Графити са порукама „Уби Србина", на српксом и енглеском језику, затим „УЧК" са кукастим крстом и другом претећом садржином осванули су у среду, 15.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Гњилане, запаљен аутомобил српске породице - КМ Новине

Породици Нојић у Гњилану непознати нападачи покушали су да запале аутомобил. Напад се догодио у суботу увече, када су непознате особе умотале камен у крпу и запаљену је бациле у двориште српске породице. Ватра је букнула на аутомобилу марке "пежо 205", паркираном испред куће.

---

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

---

---

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

---

Данас почиње Божићни пост - слово о значају и правилима

С обзиром да се налазимо на почетку светог Божићног Поста, у прилогу доносимо Правила поста.



Уводну реч написао је Његово Преосвештенство Епископ Артемије.

Треба нагласити да је у Српској Цркви све присутнија тенденција укидања поста „на води“, те представљања поста „на уљу“, или чак поста са „рибом“, као јединог тј. уједно и најстрожијег поста.

 

. * .

Уводна реч

Живот Православног хришћанина јесте и треба да буде „Живот у Христу“. Јер је Он сам рекао: „Ја сам пут, истина и живот“. Он је „Прворођени сваке твари“. Он увек и у свему Први. Он - Јединородни Син Божији, а ми - Његова „мала браћа“, које је Он усинио Оцу своме. Он је све учинио за нас: уништио грех, сатро ђавола, победио смрт. И људима даровао – живот вечни. И све те победе, и све те дарове предао нама. Само под једним условом: да их ми прихватимо својом слободном вољом. Да оно СПАСЕЊЕ које је Господ извршио својим подвигом на земљи за све људе, учинимо својим, својом слободном вољом и својим личним подвигом.

Тај ПОДВИГ, који Господ од нас очекује, и којим ми „усвајамо“ своје спасење, то и јесте - наш „живот у Христу“. Да чинимо што је Он чинио, да живимо као што је Он живео, да прођемо пут који је Он пропутио. То је пут слободног идења за Христом кроз цео наш живот.

Први подвиг који стоји пред човеком, јесте испуњење ПРВЕ заповести Божије коју је Бог дао нашим Прародитељима још у Рају: „Од дрвета познања добра и зла не једите...“. А то је, ништа друго до заповест О ПОСТУ. Адам ту заповест није одржао и истеран је из Раја. У нарушавању ПРВЕ заповести о ПОСТУ јесте и ПРВИ грех. Зато и ПРВИ подвиг човека, којим треба да исправи и исцели први преступ, јесте - ДРЖАЊЕ ПОСТА. Потребу, значај и смисао ПОСТА показао је Господ Исус Христос својим четрдесетодневним постом у пустињи, па тек онда дао заповест својим следбеницима, рекавши: „Овај зли род (ђаволски) ничим се не може истерати, осим молитвом и постом“. ПОСТ је, дакле, ПРВА неопходност на путу нашег спасења.

 

А шта је пост?

Пост за Православног хришћанина јесте једно од неопходних средстава који му помажу у изграђивању свога спасења „са страхом и трепетом“. Никако циљ сам по себи и сам за себе. Пост је у суштини УЗДРЖАВАЊЕ од извесне хране на неко време ради достизања вишег степена духовног сазнања и узрастања. О посту се не мало говори и у Старом и у Новом Завету, што показује да је пост БОЖАНСКА установа и одредба. Многобројни плодови ПОСТА наведени су у Светом Писму, али и у историји Цркве за две хиљаде година. Отуда Света Црква Православна ПОСТ сматра као врло важну и значајну установу за духовни живот својих чланова и као моћно средство за постизање пуног назначења (спасења као обожења) које је Бог поставио пред сваког од нас као крајњи циљ. Пост нас приближава анђелима, пост укроћује тело да би душа живела, док угађање телу - убија душу. Постом се чистимо од страсти, које се развијају угађањем телу.

Телесни, пак, пост (уздржање од хране) сам по себи нити је довољан нити много користи. Њега мора да прати ДУХОВНИ ПОСТ, под којим се подразумева УЗДРЖАВАЊЕ од сваког греха, с једне стране, и чињење добрих дела, посебно дела милосрђа, с друге стране. Када пости стомак од масних и јаких јела, онда треба и ум да пости од гордих, сујетних и грешних мисли, и срце од страстних и похотљивих жеља, и језик од ружних речи и посвки, и руке од злих дела, и ноге од кривог пута. Није могуће делити ова два поста, пошто није могуће телом бити сластољубив, а душом - богољубив.

Само такав пост и телесни и духовни има велику вредност пред Богом. Он, удружен са МОЛИТВОМ, представља, по светим Оцима, два крила којим се узносимо на небо. Пост и молитва су два најјача средства у борби против сваког греха и сваког ђавола (види: Мт. 17, 21). То и јесте разлог да у ову АНТОЛОГИЈУ МОЛИТАВА унесемо и овај осврт о ПОСТУ, у коме наводимо врсте поста, како по времену трајања, тако и по строгости или начину уздржања.

 

ПОЈМОВИ ПОСТА

ПОСТ - у најужем смислу речи значи: потпуно уздржавање од било које врсте хране на неко време (Пост Господњи од четрдесет дана, пост Мојсија на Синају такође четрдесет дана. Данас, хришћани такав пост практикују прва три дана Великог и Часног Поста – Тримирје, и на Велики Петак).

Узимање било које хране, па и посне, већ се сматра УБЛАЖАВАЊЕМ поста. То „ублажавање“ има неколико категорија:

1. Сухоједење, СТРОГИ ПОСТ - подразумева узимање „суве хране“ (хлеба и воде) једанпут на дан, и то у „девети час“ односно око 3 сата после подне.

2. Пост на ВОДИ, када једемо јела кувана на води (или печена) без УЉА, два-три пута дневно (такав је пост када се припремамо за Свето Причешће), назива се УБЛАЖАВАЈУЋИ ПОСТ.

3. Када је дозвољено јести јела спремана на УЉУ и пити ВИНО, то се назива РАЗРЕШЕЊЕ ПОСТА.

4. Има дана током поста када је РАЗРЕШЕНО јести и рибу. То је најблажи начин поста. (Све што је преко тога, јаја, млечни производи, месо - НИЈЕ ПОСТ).

Врсте разрешења поста су четири:

а) Разрешење „на све“,

б) Разрешење „на јаја и млечне производе“,

в) Разрешење „на рибу“, и

г) Разрешење „на вино и јелеј - уље“.

Треба ипак нагласити да, и поред установе одређених дана и периода поста од стране Цркве („акривија“ = тачност), регулисање питања ПОСТА за сваког хришћанина посебно, оставља се расуђивању његовог духовног оца. Понекад се поступа са снисхођењем („икономија“ = прилагодљивост) према слабости човека и према мери свакога на корист сваке душе.
 

А. Када постимо 

1. Средом и Петком – (на води) - преко целе године, сем изузетака када је и у те дане пост разрешен.

2. Велика Четрдесетница, од Чистог Понедељка до Лазареве Суботе – на води (осим суботе и недеље, када се дозвољава уље и вино) У среду и четвртак Пете седмице Великог Поста разрешава се на „уље и вино“

3. Велика Седмица – на води.

4. Пост светих Апостола, од понедељка, после Недеље Свих Светих, па до 28. јуна (по старом календару). Уздржање од меса, јаја и млечних производа (понедељком, уторком и четвртком разрешава се на уље и вино, а суботом и недељом на рибу, осталим данима на води).

5. Госпојински пост, од 1. до 14. августа (по старом календару) – на води (осим суботе и недеље, када се разрешава на уље).

6. Божићни пост – од 15. новембра до 24. децембра (по старом календару).

а) Од 15. новембра до 17. децембра, уздржавамо се од меса, млечних производа и јаја (понедељком, уторком и четвртком разрешава се на уље и вино, а суботом и недељом на рибу, осталим данима на води).

б) Од 18. до 24. децембра, бива разрешење само на уље и вино (увек сем среде и петка).

 

---

Извор: ЕРП у Егзилу    :: © 2014 - 2015 ::    Молимо за навођење извора

---

Косово и Метохија - и даље жива рана на телу народа

Највећа и најболнија рана још је отворена - страдање народа и светиња на Косову и Метохији.



СРПСКА православна црква се, током осам векова постојања, сусретала са многобројним тешким изазовима. Осим оних који су се тицали неких болних питања унутрашње организације, за време и после турског ропства, најтеже године за Српску цркву биле су у време ратова када је народ страдао, а богомоље и баштина скрнављени и уништавани. А, такве прилике, безмало трају колико и наша аутокефална црква.

Највећа и најболнија рана још је отворена - страдање народа и светиња на Косову и Метохији.

Тешко је рећи када је почео прогон Срба из јужне покрајине, али је неспорно да непрекидно траје од завршетка Другог светског рата. Нова власт је, случајно или не, направила прву катастрофалну грешку. Наиме, одлуком НКОЈ од 6. и 17. марта 1945, забрањен је повратак на Космет српским колонистима избеглим током рата пред окупаторским и арбанашким терором. Због тих одлука, у своје домове, никада се није вратило 1.638 српских породица, а у Војводину је пресељено 2.064 фамилија.

О исељавању под притиском српског живља са КиМ, ћутало се готово до почетка осамдесетих година. Једини хроничари њиховог тихог егзодуса били су свештеници и владике рашко-призренске. Све учесталији су били и напади на Српску цркву и њену имовину, о чему сведоче бројна документа и судски спорови, вођени углавном без успеха.

Страдање српског живља и цркве на КиМ, интензивирало се од пролећа 1981. Пожар у Пећкој патријаршији најавио је много већу ватру која ће букнути на КиМ. У наредним годинама српске богомоље, манастири, свештенство и монаштво били су непрекидно на удару. Храмови су проваљивани, пљачкани и скрнављени, учесталија су била убиства и киднаповања, забележена су и силовања монахиња у манастиру Гориоч, а бесомучно се ударало и на српска гробља која су разарана, некад чак и паљена или преоравана. Готово сваке године насртало се на манастир Светог Марка у Кориши код Призрена, на манастире Девич и Свету Тројицу, цркве у Самодрежи, Доњем Неродимљу, Штимљу, Долцу, код Клине, Ђаковици, Косовској Каменици... Епископ рашко-призренски Павле, обавештавао је о свему Верску комисију САП Косова, али се све завршавало на томе.

Гурање под тепих свих ових проблема резултирало је страшним погромом који су српски народ и црква доживели у последњој деценији минулог и на прагу трећег миленијума. Током и после НАТО агресије 1999, када је готово потпуно протеран српски живаљ, на КиМ су на милост и немилост албанских терориста остали домови Срба и стотине светиња. Од доласка Кфора до данас, уништено је више од 100 цркава, манастира, црквишта, гробаља...

Ј. Матијевић

---

ПРЕПОРУКА:

Зоран Влашковић: Кривотворење историје Албанаца на КиМ је злочин у циљу затирања српске историје! - КМ Новине

уторак, 22. мај 2018. | КМ новине Отворено скрнављење историје од стране Албанаца након што су 17. маја на седници тзв. "Владе" у Приштини, Призрен прогласили историјском престоницом Косова. - Пописано је укупно 122 објекта, међу њима само 8 цркава владичанског двора, уз три православне цркве.

ПРЕПОРУКА:

Интервју са Владиком Артемијем за Православни глас - КМ Новине

Преносимо део интервјуа са владиком Артемијем за Православни глас у чијем задњем броју ћете моћи да прочитате цео интервју. Владику Артемија смо посетили 15. маја 2015. г. и разговарали са њим о значају овога чина, о томе како је до њега дошло и како даље. Тај разговор у целости преносимо читаоцима „Православног гласа".

---

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

---

---

Извор: Новости    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

---

#Српска #Православна #Црква #Косово #Метохија

Срамно: Албанска певачица и ''Политика'' скрнаве храм Св. Николе код Новог Брда

Албанска певачица Аљбана Азизи снимила је непримерен спот на рушевинама Храма Светог Николе у Новом Брду где је обнажена, са још неколико девојака обучених у албанску ношњу промовисала своју нову песму, пише Политика, али...

Из шиптарског видео-спота

 
Новобрдска тврђава и порушени храм у последње време су више пута оскрнављени.

Противно свим, и локалним и међународним законима, без дозволе Српске православне цркве и Срба који чине већину у Новом Брду, албанске сепаратистичке власти су новцем који је издвојила Немачка амбасада из Приштине започеле радове на обнови црквеног комплекса, наводи Политика.

Kад су их окончали дошли су, у јуну, тадашњи квази-премијер, неосуђени ратни злочинац и коалициони партнер Александра вучића на КиМ, Рамуш Харадинај и немачки илегални "амбасадор" Kристијан Хелт те објавили да је реч о католичкој цркви, које аутор Политике назива "регуларним" титулама изостављајући безакоње које чине. Стручна јавност и Српска православна црква су оштро реаговали, малтер се на нестручно окрпљеним зидовима није ни осушио, а у цркви су се појавили бискупи Ђерђ Дода и Зеф Гаши.

„Ми смо овде били пре религије“, закључио је бискуп Дода, присвајајући ову цркву, иако се недалеко одатле налази католичка црква коју је користило становништво средњовековног Новог Брда.

Немачки "амбасадор", суочен са научним доказима, никада није одговорио на више пута поновљена питања „Политике“ где је он заправо био, у православном или католичком храму?

Ако се целој овогодишњој историји понижења на Новом Брду дода сурова прошлост некадашњег седишта српских Митрополита, похаре под Турцима, претварање у џамију, рушење у земљотресу, истраживања у прошлом веку, пљачке и разношење остатака богатог наслеђа Црква Светог Николе је осетљива тачка на којој се јасно виде и џелат и жртва, патетично пише Политика која истовремено - признајући "титуле" свима који ту светињу скрнаве, од "премијера" Харадинаја, преко "амбасадора" Хелта до "владике" Теодосија управо на један изопачени начини даје легитимитет да то чине јер се баве - својим послом. Јер, до доласка свих ових на власт и своје "позиције"  овакве ствари се нису дешавале овако јавно, бахато, смело и често. Ипак, Политика наставља да се представља "бранитељем" док заправо брани насилнике не нудећи нити наводећи праву страну која је оштећена а то сигурно нису сарадници шиптарских сепаратиста.

Тако пише да ништа од свега реченог не мора бити јасно Швајцарској држављанки Аљбани Азизи, само није могуће да у тој уређеној земљи није научила да затражи дозволу за снимање.

Сличан поступак пре пет година имала је и певачица Ера Истрефи у Храму Христа Спаса у центру Приштине. Полугола је плесала на тамној страни свога спота док је лепу страну своје композиције оставила за неке друге зграде и просторе. Дугачак је списак свих који се залажу за рушење или промену намене цркве: универзитет, интелектуалци, студенти, политичари тврде да је реч о „Милошевићевом пројекту“ иако је позната ствар да је Милошевић био против изградње цркве. Шта год да се узме као оправдање на оваквим местима ломиће се судбина односа Срба и Албанаца.

Али остаје и кључно питање: због чега ове урбане, слободне и младе Албанке бирају цркву за своје наступе. Шта их привлачи тамо, како спајају своју модерност са објектима који се нападају као симболи туђег присуства и доминације?

Нека врста награде свакако постоји. Тако "Радио-телевизија Kосова" емитује спот Албане Азизи у ударним терминима. Програм јавног сервиса кроз сепаратистичке (које Политика назива "косовским") поразе плаћају и косовски Срби јужно од Ибра остављени од стране државе Србије (којој и Политика на овај начин служи у таквом настојању не наглашавајући да тај порез не плаћају добровољно) иако га готово и не гледају, али ко брине о томе, јер се нико и не пита кога спот вређа и чија је црква у којој се певачица налази.

Прво се водила кампања да је то албански храм који су преузели Срби, али изгледа да у то Kатоличка црква и Албанци нису сигурни. Да је албански храм, као што тврде, свакако би било неке реакције. За српску православну цркву, храм је без обзира на стање у ком се налази, светиња. У његове темеље је положена повеља, а у православљу нема десакрализације: једном саграђена црква заувек остаје црква.


Огавно је да ауор Политике без устезања пише "нова косовска администрација" без прецизирања да се ради о сепаратистичким квази-институцијама наметнутим на незаконит начин које и данас тако функционишу, сматрају да су Срби нестали, јер је иза етничког чишћења 1999. године остао празан простор, а на њему споменици од средњег века до НАТО бомбардовања. Према том наслеђу она се односи као да су Срби неки давно нестали народ, као на пример Римљани.

С Новим Брдом и Црквом Светог Николе је нешто другачије, јер се српска имања наслањају на зидине овог храма и комплекса, живе ту уз њега. Њихово понижење је највеће, а подизање прага тог понижења не престаје већ 20 година. 

У закључку текста који преносе медији, ван сваке памети се наводи да је против оваквог, демонизованог понашања, "једини начин отпора безусловно трпљење".

Дакле аутор Политике, Живојин Ракочевић, не сматра да се власти државе Србије морају енергично потрудити да се пронађе начин како би се са оваквим злоделима Шиптара престало јер то чине, гле, управо њихови највећи инострани пријатељи - представник немачке државе и коалициони партнер у локалној власти сепаратиста, Рамуш Харадинај!

Пре свега је то зато што и сам учествује управо у тој власти и налази се на платном списку и шиптарских сепаратиста, због чега мора много да води рачуна када и због чега реагује а када то не чини иако би (и лично) морао, а исто тако и наспрам српских власти које све то допуштају да се дешава јер пре него што је актуелни режим заузео власт у Србији, овакве ствари су биле незамисливе.

Ракочевћ тако не п(р)озива сепаратистичку власт да поштује и штити оно што је узурпирала ако жели да себе представи у цивилизованом руху, па чак се то не захтева ни од иностраних мисија и организација надлежних за "заштиту" којечега на Косову и Метохији али ни од узурпатора Епархије рашко-призренске на чијем су челу Теодосије и Савања Јањић - чији је лини пријатељ и сарадник управо Ракочевић, већ се на готово умоболан начин захтева једино од понижених да срамоту и даље "безусловно трпе". Дакле, тражи се једина форма понашања која је омогућила да се све ово дешава и која ће омогућити да се такво стање и зацари. Свеједно, Политика то преноси.

---

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

---

---

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

---

#Црква #Ново_Брдо #Свети #Никола #Скрнављење "Албанци #Шиптари #Косово #Метохија #Екуменизам #Лаж #Зло #Косово,#Метохија #Метохија #Србија,

Борба за веру: Рокер и падобранац против Новомученика Јасеновачких (ВИДЕО)

Ових дана се води полемика о броју српских жртава Јасеновца, која је покренута захваљујући подлом деловању епископа славонског Јована Ћулибрка, рокера и падобранца (на слици) у служби светских моћника који имају за циљ да порекну страдање Срба у НДХ и сведу га најмању могућу меру.

Владика падобранац © Sputnik

Ћулибрк се у својој борби служи директором Музеја жртава у Београду, Вељком Ђурићем.

Вељко Ђурић је човек који је имао значајне доприносе нашој историјској науци, али је, из нама непознатих разлога, дозволио да га глобалистички брбљивац и неспособњаковић са само једном књигом (и то библиографијом) искористи, да би пилатовски опрао руке од њега и пустио га низ воду, а он и даље остао у игри за коју је плаћен и коју је одавно започео, између осталог сарађујући са Београдском отвореном школом, леглом србофобије и глобализма.

Тај срамни Ћулибрк је Гидеона Грајфа, јеврејског стручњака за холокауст који не пориче број српских жртава у Јасеновцу, усред Загреба прогласио „циркузантом“, што су нове усташе једва дочекале, упућујући Ћулибрку све могуће хвале и химне (вероватно зато што је овај неувенљиви невен наше „холокаустике“ завршио теорију књижевности на загребачком Свеучилишту) ( http://www.novinar.de/; https://stanjestvari.com/)

Умањивач српских  жртава у Јасеновцу, "Јуда" Јован Ћулибрк, на Привредниковој трибини у Загребу 17. 9. 2019.

По стоти пут понављамо: у СПЦ главни проблем нису они који изводе ситне радове на пут у пропаст, него вође пута у пропаст, попут Ћулибрка и браће му Гргура Филиоквисте, Порфирија Загребољубивог и сличних, који се Хрватима додворавају и српске жртве багателишу, да би са Загребом и новим усташама могли да се „воле јавно“. Ако се узме у обзир да је Рокер и Падобранац и Писац Једне Књиге, велики професор Београдске отворене школе на челу Одбора СПЦ за Јасеновац, онда је јасно куда води ова наша јадна и бедна прича са екуменистичко – новотарским епископатом који не сме да говори истину, него се туњаво шуња од једне до друге испоставе моћи, дели ордење онима који дају паре, слугерања пред кнежевима овога света и још тражи од народа да му се диви и да га слави.

Наравно, има изузетака међу епископима, али су они ретки, и ништа се не питају (А и они ћуте, да их не би „заболеле ноге“ као својевремено Качавенду).

Има и оних епископа који нису уплашени, него су плаћени и купљени. Било би крајње време да нам се одговори на питање колико владике СПЦ у Хрватској примају новца од хрватске државе, чисто да се зна цена приче о Грајфу као будали и циркузанту.

Али, рецимо и ово: нико, али баш нико, нема намеру да због таквих напушта СПЦ, јер она није њихова прћија, него наслеђе Светог Саве. А оне који се одричу наших Новомученика да би угодили светским моћницима и потомцима Павелића и Лубурића нека буде стид и срам од Христа и Његових страдалника, пише уредништво сајта "Борба за веру". 

Устоличењу владике Јована присуствовао је и римокатолички клер а један од њих је говорио за Алтернативну телевизију која није пропустила да пропусти да наведе занимљиве податке о његовом образовању који се не чују често.

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:

---

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

---

---

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

---

#Владиак #Јован #Ћулибрк #Падобранац #Жртве #Јасеновац #Црква #Екуменизам #Лаж #Зло #Косово, #Метохија,#КМновине,

Цркву Спомен-костурницу хиљаде српске деце помрле у Албанији рушили комунисти и Шиптари

Стара црква Свете Тројице у граду Ђаковици је била предвиђена за маузолеј, спомен-костурницу хиљаде српске деце помрле у Албанији и земних остатака изгинулих, побијених и смрзнутих у ратовима 1912-1918. године.

Градња старог ђаковичког храма-Спомен костурнице српским мученицима из Великог рата, фотографија из 1939 године.

Та црква је завршена 1940 године, априлски рат 1941. године спречио је довршење цркве и њено освећење. Срушена од српских безбожника комуниста 1949. године (дигнута у ваздух) на Савиндан (27. јануара).

Саборни храм је био поново саграђен 1998. на месту где је раније стајала Спомен црква из времена након Првог светског рата.

Изглед храма пре рушења

Њено рушење био један је од најдрастичнијих примера политичког антитеизма, нове власти основане непосредно после завршетка Другог светског рата (наводи се у писму Епископа рашко-призренског Г. Владимира Патријарху српском Г. Викентију, „Рушење цркве у Ђаковици“ 28. јуна 1951., у: Задужбине Косова. стр. 803-804.).

На том месту после Другог светског рата комунисти су направили „спомен“ парк а како кажу стари од остатака цркве и дечјих костију у Ђаковици су озидани јавни тоалети.

Црква је поново подигнута 1998. године на темељима спомен-цркве из 1940. год, срушене 1949. год (од стране комуниста).

Поново на том истом месту нови храм доживљава идентичну судбину, али сада од шиптарске руке и поново бива оскрнављен, свуда по зидовима цркве могли су се видети графити ОВК, вулгарни цртежи и измети (и поред апела да КФОР заштити цркву), потом је запаљена, да би на крају Храм био миниран и порушен 25. јула 1999. године. од стране шиптара.

Тада је Ђаковица била под контролом италијанског КФОР-а.

Шиптарска деца се играју у рушевинамацркве у Ђаковици.

Почетком 2004 године шиптари су очистили и однели сав материјал од срушене Цркве и ту поново направили парк.

Парк на месту где се некада налазила црква у Ђаковици / 16. јул 2008.

У Ђаковици су срушене четири српске цркве.

Хиљаде српске деце помрле у Албанији и земни остаци изгинулих, побијених и смрзнутих у ратовима 1912-1918. преживљавају тешку овоземаљску судбину.

Тужно да тужније не може бити!!!

Споменик терористима у парку на месту порушеног храма.

Да не заборавимо и ове чињенице…

На Косову и Метохији има 1.996 топоним, а од тога су: 1.181 црква и црквиште, 115 манастира и манастиришта, 48 испосница, 8 спомен-капела и спомен-костурница, што представља укупно 1.352 црквених здања. Ако се на претходно додају и 5 албанских, 34 стара српска гробља, 96 тврђава, старих градина и трговишта и 14 двораца српске властеле, укупан број топонима износи 1.996.

Приредио Ђорђе Бојанић

Српска историја

---

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

---

---

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

---

#Рушење #Црква #Ђаковица #Храм #Шиптари #Косово_је_срце_Србије #мафија, #Косово, #Метохија, #КМновине, 

Беседа о. Дамјана у манастиру Светог Саве у Жеровници на КиМ (ВИДЕО)

У недељу 21. по Духовдану када се чита Јеванђеље о Господу и семену, славимо и Светог Арсенија Сремца, светитеља из српског рода.

Манастир Светог Саве, Жеровница, Косово и Метохија

Благоверни народ који окупио се у катакомбном манастиру Светог Саве у Жеровници, при Епархији Рашко-призренској у егзилу, свечано је прославио празник а онда и био духовно окрепљен беседом оца Дамјана, настојатеља ове светиње.

"Као што каже Господ, 'семе је реч Божија'.  Дакле, то семе је увек исто, само од подлоге зависи шта ће бити са тим семеном. А та подлога, браћо и сестре, то је наше срце. Да ли је наше срце пут, по коме ђаволи шетају слободно, или је наше срце окамењено или обремењено неким бригама, које као трње загушују, или је земља нашега срца плодна и растресита па ова реч Божија, кад падне на ту 'земљу' доноси стоструки род. То је оно што сви треба да се запитамо. Дакле, наше је, да ту 'земљу' нашега срца оградимо, да ђаволи не шетају по њој. Да очистимо то велико камење, да очистимо те велике грехе, да дајемо што више милостиње, да омекшамо ту земљу, такође да се не заносимо разноразним бригама и богатством, како каже Господ, јер и то гуши" подсетио је о. Дамјан сабране, на речи Божије додајући да "тако ни ми не треба да бринемо о ономе што је пролазно и краткотрајно већ да наша брига једино буде спасење наше".

Као пример примене овог дела науке Божије, о. Дамјан је навео управо светитеља Светог Арсенија Сремца, кога Црква тог дана прославља.

Њега је сам Свети Сава одредио за свог наследника "и ту би смо могли и да завршимо причу о Светом Арсенију јер шта више и коју већу похвалу можемо ми да кажемо о некоме кога је Свети Сава изабрао за наследника, још за живота. А како га је избарао, браћо и сестре? Није га питао да му прича о теологији Светог Максима или Светог Јована Дамаскина или Светог Јована Златоустог, или Василија Великог, Григорија Нилског... ништа га то није питао. Већ му је само дао сирће и  рекао 'узми попиј ово вино' и он је попио, није сени намрштио, и када га је  питао 'јел'добро' овај је одговрио 'јесте'. Дакле, кроз послушање је искушао Свети Сава Светог Арсенија Сремца, и он се показао као достојан наследник. Кроз то се видело све, браћо и сестре, што треба да има један архијереј. А то је да ће он бити послушан и да ће држати оно чему је научен.

Део са богослужења на овај празник и беседу у целости, можете видети и послушати у следећем видеу:

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:

---

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

---

---

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

---

Свети Великомученик Димитрије

Свети великомученик Димитрије рођен је у Солуну. Овај славни и чудотворни светитељ био је једино дете добрих и благородних, али бездетних родитеља. Измољен од Бога, као једини и дуго чекани, с великом пажњом је однегован и васпитаван.




Отац му је био војвода, а кад је он умро, христоборни цар Максимијан поставио је Димитрија уместо оца за солунског војводу, и том приликом му рече: Чувај отачаство своје, и очисти га од безбожних хришћана и убиј свакога који призива име Распетога… Димитрије се, примивши се тог положаја, трудио да на сваки начин помогне хришћанском живљу. Неко време успевао је тајно то да ради; међутим, како то није могао сакрити, он поче јавно да штити хришћане и да народ одвраћа од многобоштва и упућује их на Христов пут. Када је цар сазнао за дела Димитријева, разгневи се и одлучи да сам то провери. Једном враћајући се из рата са Самаритима цар посети Солун и одмах стаде проверавати да ли је истина оно што је чуо о Димитрију.

А Димитрије сазнавши унапред да ће цар посетити Солун предаде своме верном слузи Лупу своје имање и богатство и нареди му да све раздаде сиромасима. Сам се стаде молити и постити припремајући се за мученички венац. Када га цар позва к себи, он неустрашиво пред њим исповеди да је хришћанин и наружи незнабожачко многобоштво, за што га цар одмах даде затворити у тамницу. Док сеђаше у тамници, њега посети анђео Божији, који му се јави у великој светлости са прекрасним рајским венцем, и рече му: Мир ти, страдалче Христов, буди храбар и крепи се. Ово виђење распали у срцу Димитријевом љубав к Богу, и он све јаче жељаше да крв своју пролије за Христа.

Једном к Димитрију у тамницу дође по благослов хришћанин Нестор, кога је сами Димитрије привео истинитој вери хришћанској. Он тражаше молитвену помоћ и благослов од Димитрија да победи истакнутог царевог мегданџију Лија, који је већ многе хришћане мученичком смрћу уморио. Добивши благослов и укрепљење у вери од Димитрија, који му пророчки говораше: Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати, Нестор оде на мегдан са Лијем и с Божијом помоћу победи га. Лијева погибија силно ожалости цара, и он одмах нареди да блаженог Нестора посеку мачем. Но смрт Несторева не утеши цара, а дознавши да је овај изашао на мегдан Лију са Димитријевим благословом, нареди да Димитрија убију копљима.

У рано јутро 26. октобра, џелати су пошли да убију Димитрија у тамници. Тамо затекоше великомученика како се без страха моли Богу. Са лица му је, каже легенда сјала нека светлост. Џелати нису смели да му приђу, па су га из даљине гађали копљима и тако убили. Тако исповедник Христов предаде свету душу своју у руке Господа свога Христа. Тело његово хришћани тајно узеше и сахранише часно.

После доста времена, када гоњење хришћана престаде, над гробом Светог Димитрија би подигнут мали храм. И биваху у њему многа чудеса, и разни болесници се исцељиваху од својих болести. Слуга пак Димитријев Луп беше у тамници када војници прободоше светитеља копљима, и он узе ризу господара свог, оквашену часном крвљу његовом, а прстен његов умочи у крв. Том ризом и тим прстеном он чињаше многа чудеса, исцељујући сваку болест и изгонећи зле духове. Глас о тим чудесима пронесе се по целом Солуну, те се сви болесни стадоше стицати к Лупу. Када за то сазнаде цар Максимијан, он нареди да ухвате блаженога Лупа и да му одсеку главу. Тако и добри слуга оде за господарем својим Светим Димитријем ка Господу.

Свети великомученик Димитрије је заштитник града Солуна и покровитељ Сибира, који је Русији припојен 26. новембра 1581. године. У Солуну постоји више предања како је Димитрије и после смрти штитио свој град, чинећи га неосвојивим за непријатеље. Један од варварских освајача дуго је опседао Солун, али не могавши да га освоји разбеснео се и опљачкао сурово околину града, повевши у робље много народа. Међу робљем су биле и две девојке, познате везиље, које је овај пагански војсковођа као посебан поклон дао своме цару. Чувши за њихову ненадмашну вештину, али и за светитеља који штити Солун, цар је везиљама наредио да извезу лик Димитрија Солунског. Плачући и везући лик заштитника Солуна, девојке су му се непрестано молиле и тражиле помоћ. Вече уочи празника посвећеног Светом Димитрију, светитељ им се јавио и на чудесан начин их избавио из ропства, преневши их у храм у Солуну где се народ био окупио на свеноћном бденију у част заштитника свог града, а у славу Божију. На икони Свети Димитрије се представља у војводском оделу на коњу, како пробада неког човека копљем, који лежи под копитама његовог коња. Тај човек је онај Лиј кога је Нестор помоћу благослова и молитве Димитријеве победио.

Тропар, глас 3.

Велика обрјете в бједах, тја поборника всељенаја, Страстотерпче, јазики побјеждајушча: јакоже убо Лијеву низложил јеси гордињу, и на подвиг дерзновена сотворил јеси Нестора, тако, свјате Димитрије, Христу Богу молисја, даровати нам велију милост.

Кондак Димитрију, глас 2.

Кровеј твојих струјами Димитрије, Церков Бог обагрив давај тебје крјепост непобједимују, и собљудаја град твој невредим: того бо јеси утвержденије.

Тропар Димитрију, глас 3. 

У невољама нађе Васељена великог заштитника, тебе мучениче, који побеђујеш многобошце. Као што си уништио Лијеву гордост и за борбу оснажио Нестора, тако се моли, Свети Димитрије, Христу Богу, да нам дарује велику милост. 

Кондак Димитрију, глас 2. 

Потоцима твоје крви, зацрвени Бог Цркву, Свети Димитрије, који ти је дао непобедиву снагу, и који чува неоштећен твој град Солун, јер си ти његово утврђење. 

Тропар трусу (земљотресу), глас 8. 

Христе Боже наш, који гледаш на Земљу и чиниш да се она тресе, избави нас од претњи страшног земљотреса, пошаљи нам Твоју изобилну милост и спаси нас молитвама пресвете Богородице. 

Кондак трусу, глас 6. 

Избави све нас, Господе, од тешког земљотреса и несносних рана због наших грехова. Поштеди, Господе, Православни народ Твој, који си стекао Крвљу Твојом и не допусти да град пропадне од страшног земљотреса, јер не знамо за другог Бога осим Тебе. Зато реци онима који певају: Ја Сам са вама и нико не може против вас.

---

Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

---