Тројични Бог је Творац свега видљивог и невидљивог. Све што је Бог створио добро је по самој природи својој.
Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, број 35/36 (101/102), Београд 2019, стр. 66-77.
И Он сам је изрекао Своју оцену, да све што је створио „беше добро веома“ (Пост. 1, 31). Човек као разумно биће и круна Божјег стварања, и сам ствара, изумљује, гради, користећи материју коју је Бог створио. Због тога зло не постоји у стварима и направама људским, него у злоупотреби ствари или направа људских.
Стање људске способности комбиновања материје да би се направили пожељни производи и људско знање о свему што се може произвести називамо „технологијa.“ „Информациона технологија“ је општи термин који описује технологију која помаже производњи, манипулацији, складиштењу, комуникацији и дистрибуцији информација. Она је мајка савремених дигиталних уређаја (дигиталне телевизије, рачунара, мобилних телефона…) и појава везаних за њих попут интернета, друштвених мрежа и слично, који су за кратко време направили револуцију у људском животу.
Сведоци смо процеса „дигитализације живота.“ Дигитални уређаји освајају све сфере: породица, рад, информисање, образовање, пријатељство и међусобне односе. Рачунари и интернет постају инфраструктура за свакодневни живот људи, привређивање, информисање, одлучивање, трговину, образовање, управу, здравство и све друге делатности. Свуда око себе видимо примену дигиталних уређаја и интернета. „Дигитализација живота“ утиче и на трансформацију људске комуникације, начина живота, погледа на свет па и на сам однос верника према Богу и Цркви. Због тога је и овај феномен потребно сагледати у светлу Јеванђеља Христовог и дати одговор на горућа питања људског духа везана за њега.
Информационе технологије Црква не одбацује као зло само по себи, него их користи разумно у славу Божју, освећујући их, као и све раније цивилизацијске тековине. При томе нас учи да не робујемо техници и да избегнемо манипулације које као сенка прате информативне медије. Црква нас у том погледу упућује на расуђивање, меру и трезвеност у свему, подсећајући нас на речи Светог Апостола Павла упућене Коринћанима: „Све ми је дозвољено, али све не користи. Све ми је дозвољено али не дам да ишта овлада мноме“ (1. Кор. 6, 12).
Однос Цркве, према интернету и телевизији, сличан је односу Светог Апостола Павла према атинском Ареопагу. Апостол се није гнушао Ареопага као нечистог места где се обављају празне дискусије незнабожаца, него га је искористио за проповед Јеванђеља Атињанима, који се ни за шта друго нису занимали, него да штогод ново говоре или слушају (види Дап. 17, 21). Данашњи човек са својим слабостима, склоности ка празним дискусијама и знатижељом сличан је Атињанима Павловог времена а интернет и телевизија са њиховом злоупотребом представљају виртуелни Ареопаг нашег времена. Црква се не гнуша овог савременог Ареопага него и овде, по угледу на Светог Апостола Павла, проповеда Истину Христову. Извесно је да се међу „слушаоцима“ проповеди Цркве налази неки нови Дионисије Ареопагит и други са њим, као у Павлово време, који ће поверовати и прославити Бога животом својим (види Дап. 17, 34). Само једна људска душа вреди више него читав створени свет.
Црква користи виртуелне интернет друмове, телевизију и друге изуме људске за проповед Јеванђеља свим људима добре воље као што су некада апостоли користили најмодерније римске друмове, бродове и запрегу да би ишли на проповед до најудаљенијих места Римске империје, иако су исте користили и римски војници и разбојници за своје нечасне активности. И савремена комуникациона средства се могу искористити за добро, да се реч Божија „шири и доноси многе плодове“, да се испуни заповест Господња: „Идите по целом свету и проповедајте Јеванђеље свој твари“ (Мк. 16, 15). Доступност интернета сваком човеку одмах и свуда без обзира на језик, државу, границе, народност, такву могућност чине лако остварљивом, за разлику од било ког часописа, радио или телевизијске станице. Та слобода, доступност и мали расходи чине га веома погодним за проповедање Православља. Злоупотреба интернета и дигиталне технологије Цркву не спречава да их користи и освети. Супротно мишљење одводи у заблуду манихејске јереси, која је порицала све материјалне тековине човековог духа.
Мобилни телефони, интернет и телевизија представљају велики проналазак човека, то су медији и средства који могу да служе људима на добро. Донели су неисцрпне изворе информација и брзу комуникацију али и нове грехе и грешне навике које настају у виртуелном свету али на душу и тело делују крајње реално. Овај рад првенствено о томе говори, и то са намером да се разоткрију неке замке демонске, тих духовних разбојника који вребају на „интернет друмовима.“
Када се интернет посматра као простор у који се пресликавају све активности човека, онда је сасвим логично да се у овом виртуелном простору нађу и добре и лоше појаве, као и у обичном животу. На жалост, много је више лоших појава. Статистика показује да је више од 50 посто капацитета на интернету испуњено порнографским садржајима. Они су и најгледанији. Преко интернета и телевизије се воде префињени психолошки и сајбер ратови, шире садржаји, угрожава приватност људи и обавља низ других друштвено неприхватљивих активности. Настале су нове зависности од интернета, телевизије и друштевних мрежа. Стручњаци тврде да је ова врста зависности већа од оних које изазивају дрога, дуван и алкохол.
Оне су део ширег плана и идеје духовног поробљавања човека тј. припреме човечанства за прихватање антихриста. Глобализам је његова главна полуга, а екуменизам сарадник његов.
Због тога се може рећи да је злоупотреба дигиталних уређаја, телевизије и интернета много већа од њихове правилне употребе, много већа од злоупотреба Нобеловог динамита и да су многи злоупотребом упали у вртлог виртуелног света.
Злоупотреба динамита донела је смрт или рањавање многих људских тела, док злоупотреба информационе технологије, пре свега интернета, доноси убиство или рањавање многих људских душа. Колико је душа претежнија од тела толико је ова друга злоупотреба претежнија од прве. Овај изум људски постао је најубојитије оружје, убојитије од свих борбених авиона и нуклеарних ракета.
Човек је небоземно биће, тајанствени спој видљивог и невидљивог, тела и душе, неба и земље. Са спољним, видљивим светом он комуницира преко својих чула: вида, слуха, мириса, додира и укуса. Они су врата и прозори душе. Са Богом, пак, човек комуницира молитвом. Она је дисање душе и канал кроз који Бог улива у душу сваку врлину. Молитва чини да човек постане свој Богу, да живи у заједници са Богом, да наследи блаженство. Због тога демони мрзе дејство молитве и чине све како би човека одвојили од тог најспасоноснијег подвига.
Човек се не може другачије усамити у себи самоме до помоћу будне молитве и то будне молитве Исусове, учи нас богоносни отац Цркве Свети Игњатије Брјанчанинов.
Циљ нашег живота је обожење тј. живо сједињење са Богом кроз непрекидну умно-срдачну молитву. Молитва нам пре свих врлина помаже да задобијемо благодат Духа, будући да нам у свако време и на сваком месту стоји на располагању, благовести преподобни Серафим Саровски.
Да бисмо постигли свој циљ потребно је затворити врата и прозоре душе за лопове и убице душе, тј. за грех и греховне утиске. Другим речима, потребно је стражење над чулима, њихово „уразумљивање“ (стављање под контролу разума), нарочито над чулом вида, јер 80% података које наш мозак обрађује долази преко чула вида.
Најбољи пример стражења над собом пружа нам Пресвета Богородица. Ево како се описује њен живот у свету, у Назарету, у дому њеног заручника, старца Јосифа, који јој беше и сродник:
„У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим“[1].
Видимо, дакле, код Пресвете Богомајке стражење над својим чулима и одбацивање знатижеље о светским стварима. Због тога се удостојила да буде мајка Спаситеља, Богочовека Христа, часнија од херувима и неупоредиво славнија од Серафима, најсветије биће у свим световима после Бога.
Супротно видимо код наших прародитеља у рају. Нестражење над собом и знатижеља учинили су да наша праматер Ева у рају окуси од дрвета познања добра и зла јер „виде да је плод на дрвету добар за јело (похота тела) и да га је милина гледати (похота очију) и да је дрво врло драго ради знања (надменост живота)“ (1. Мојс. 3, 6). Наговорила је праоца Адама да окуси од забрањеног плода, те су тако обоје најпре умрли душом а потом и телом. Нестражење и знатижеља и данас, када човек на длану, преко мобилног телефона и интернета, има читав свет са његовим „чарима“ само на „клик“ од себе, чине да човек више него икад једе са забрањеног дрвета греха, вођен похотом тела, похотом очију и надменошћу живота (1. Јн. 2, 16). Прозори који „искачу“ на екранима рачунара и телефона додатно подстичу његову знатижељу за многим знањем, одговорима и информацијама. Због таквог „бомбардовања“ чула информацијама различитог карактера (што везаних за послове које обавља, што потпуно сувишних) и прљања саблажњивим садржајима, његова молитва бива расејана или се потпуно одбацује. Њихов утицај на душу је сличан утицају отровних гасова на ум. Вољу Божју у свему може творити само човек који се срцем не везује за било шта земаљско, трезвоуман човек, тј. ревнитељ молитве.
Молитвени подвиг је увек био тесан пут. Истински ревнитељи молитве су увек били малобројни. Молитва је наш штит и мач у невидљивој духовној борби. Она је мајка свих врлина. Због тога нам Господ заповеда да не малакшемо у молитви. Молите се непрестано, учи нас Свети Апостол Павле (Еф. 6, 18). Молитву су дужни да творе сви хришћани, без обзира на послове којима се баве, на места и призвања. Она није посао само монаха, јер једно исто Јеванђеље важи и за монахе и за хришћане у свету.
Ревнитељ молитве, богољубац, због тога ће ограничити своје информационо поље на разумну меру, тј. отвориће врата душе само за неопходне информације, које су потребне за послове којима се бави и оне које користе души. Сувишну радозналост, која хоће да испитује без поретка и циља, одбациће. То захтева напор, нарочито ако је човек навикао да се опија душегубним садржајима који се нуде у различитим телевизијским емисијама, шоу и риалити програмима, многим интернет порталима забавног и саблажњивог садржаја, тј. ако је постао „дигитални зависник.“ Овде је потребно имати на уму речи Господње: „Ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи све тело твоје да буде бачено у пакао. Ако ли те десна рука твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тело твоје буде бачено у пакао“ (Мт. 5, 29–30).
Они најревноснији у молитви, пре свих монаси, потпуно ће одбацити све што омета њихову молитву, од новина и позоришта, преко мобилних телефона и телевизије до интернета и друштвених мрежа.
Грчки старац Пајсије је препоручивао хришћанима, ревнитељима молитве, да ни вести не гледају. Преподобни Силуан Атонски[2] говорио је да ревнитељ молитве не треба да чита новине и часописе јер: „Истински молитвеник у срцу од Бога добија информацију о стању у свету и моли се са болом у срцу за цео свет, без потребе да слуша или гледа вести.“ Шта би данас, у ери интернета, богоносни старац рекао?
Благо оном хришћанину који данас практикује „информационо тримирје“[3] или макар „информационо сухоједење“[4]. Уз пост и чисту и честу молитву избећи ће све замке духова злобе у поднебесју и сјединити се са Господом, и то још овде у телу.
Живљење у благочешћу и богозаједничарењу веома је тешко и захтева велики труд, нарочито у почетку. Извор наше снаге при томе је Благодат Божија коју као магнет привлачи само ватрена ревност човекова за службу Богу. Пламен ове ревности у великој мери се смањује због неразумног, прекомерног коришћења интернета, телевизије, мобилног телефона, честих контаката на друштвеним мрежама… То је све „вода“ којом сами гасимо „огањ свете ревности“ у себи. Без овог „светог огња“ служба Богу постаје права мора, претешко бреме, досада, тескоба. Можемо слободно рећи да је наш нараштај млак према Богу и спасењу у великој мери због робовања дигиталним уређајима. За ову млакост Господ је рекао: „Будући да ниси ни врућ ни хладан, избљуваћу те из уста својих“ (Откр. 3, 16).
Мобилни телефони, рачунари и интернет донели су револуцију у људској комуникацији. Физичка удаљеност и цена више нису препреке за комуникацију међу људима. Због тога савремени човек драматично увећава клуб својих саговорника. У именику савременог „дигиталног човека“ записано је и по неколико хиљада бројева или имејл адреса. Човек је у сваком тренутку потенцијални саговорник великог броја људи у визуелној или звучној форми. Слаби и овде падају.
Чести разговори чине да снаге душе буду разједињене, неспособне за сталну молитву у унутарњој клети срца. Они су убице усрдне молитве, као и радозналост, љубопитство и слично. Када се на то додају и њихови зли сапутници: празнословље, осуђивање, оговарање и злословље, од којих нарочито болује данашњи човек, онда се може рећи да злоупотреба телекомуникационих уређаја врши до сада невиђен масакр молитве, тј. људских душа, и да је данашње друштво препуно духовно мртвих људи, духовних прељубника, „дигиталних идолопоклоника“. Најстрашније од свега је што „дигитални идолопоклоници“ постају једно са својим идолима. Јер при свакој љубави човек се утапа у предмет своје љубави, који постепено постаје право биће његовог бића, било да се ради о јелу, пићу, уређају, новцу, оделу, части, власти, многоглагољивости, љубопитству, радозналости или некој другој страсти. Као што је написано у Светом Писму: „Ходише за ништавилом и посташе ништавни“ (2. Царев. 17, 15). „Дигитални човек“ због тога и сам постаје „мобилни телефон” тј. бездушна маса од крви и меса, духовна леденица, легло многих страсти а мобилни телефони и рачунари постају: отпорници побожности, појачивачи самољубља и индивидуалности, трансформатори људске заједнице и општења међу људима.
Најгоре од свега је то што се при томе руши породица, та основна ћелија друштва, јер човек занет виртуелним светом, мобилним телефоном, рачунаром, телевизијом, друштвеним мрежама, интернетом и игрицама и не примећује своје укућане и њихове потребе, губи љубав према њима и ближњима, постаје агресиван, нетрпељив, егоистичан, депресиван, тужан, безвољан, склон самоубиству. Једина пак права љубав и занетост, јесте љубав према Богу и занетост духовним, вечним вредностима, Царством Небеским. Брак душе са Богом је једини законити и спасоносни брак душе. Сваки други брак, који се не рађа из овог брака, као зрак од сунца, јесте прељуба душе, смрт и проклетство.
Диван пример ватрене ревности за стицање сабране молитве и спасења налазимо у житију великог светилника Цркве Божје, равноангелог монаха Христовог Преподобног Арсенија Великог, који је педесет пет година провео као пустиножитељ. У његовом житију читамо:
„Једном, када се он мољаше Богу и говораше: Господе, научи ме како да се спасем! опет би глас с неба који му говораше: Арсеније, бежи од људи и проводи живот у ћутању, јер је то корен безгрешности.
Послушавши овај глас, Арсеније устаде и оде дубље у пустињу, направи себи малу келију, и живљаше сам у њој, старајући се на све могуће начине да практикује ћутање. У том циљу он избегаваше сваки разговор. Устремивши сав ум свој к небеском, он телом борављаше на земљи а духом друговаше са небеским силама. Сваке недеље и празника он је долазио у цркву; по свршетку богослужења одмах се ћутећи враћао у своју келију; при томе ништа ни са ким није разговарао, осим ако би га некад упитао неко поводом неке врло важне ствари; и тада би одговорио кратко, и журио одмах у своје безмолвије, у своје молитвено тиховање. И сви оци који живљаху у Скиту дивљаху се врлинском животу преподобног Арсенија.
Једном га ава Марко упита: Оче, зашто бегаш од нас? Арсеније му одговори: Бог зна да вас ја љубим, али не могу да будем једновремено и са Богом и са људима, јер на небу, иако има хиљаде хиљада и милиони милиона вишњих Сила, ипак сви имају једну вољу и једнодушно славе Бога, а на земљи много је људских воља и разних мисли, јер сваки човек има своју вољу и своју мисао, и зато ја не могу, оставивши Бога, живети с људима.“[5]
Пример Преподобног Арсенија, свакако, није за подражавање човеку који живи у свету, али може му бити подстицај да контакте и разговоре сведе на разумну меру, увек нађе време за разговор са Богом у осами, у најусрднијој молитви, слободној од свих животних брига. У њој је извор снаге за свакодневну борбу са искушењима, она даје знање које свет не може дати. То знање је свету непознато. Њоме и само њоме човек изучава себе, живот у овоме свету, будући вечни живот и невидљиви духовни свет који нас очекује и у којем верна душа остаје вавек.
Вишечасовни рад за рачунаром негативно утиче и на здравље тела с обзиром да је повезан са седењем, тј. физичком неактивношћу. Статички притисак на кичму и мишиће врата тада је повећан, руке приликом куцања на тастатури и држање миша су најчешће у неприродном положају, циркулација крви кроз организам је отежана, екран монитора негативно утиче на вид и мозак. Ово могу бити узроци многих болести тела. Због тога је приликом коришћења информационе технологије потребно одржавати и нормалан физиолошки ритам потребан за одржање телесног здравља јер је „и тело за Господа, и Господ за тело“ (1. Кор. 6, 13), како у овом привременом тако и у вечном животу. Оно је свештени храм Духа Светог, свето и неприкосновено и неизменљиво вечно обиталиште душе, свети члан и уд Тела Господа Исуса Христа, Коме нека је и од нас „дигиталних хришћана“ слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
[1] Архимандрит др Јустин Поповић, Житија светих за март, Ваљево, 2005, стр. 460.
[2] Преподобни Силуан Атонски – велики светогорски подвижник, упокојио се 1938. године, у време када није било телевизије.
[3] Тримирје – потпуно уздржавање од било које врсте хране и пића у току прва три дана Великог и Часног поста.
[4] Сухоједење – узимање „суве хране“ (хлеба и воде) једанпут на дан, и то у „девети час“ односно око 3 сата после подне.
[5] Архимандрит др Јустин Поповић, Житија светих за мај, Београд, 1996, стр. 198.
 |
И Он сам је изрекао Своју оцену, да све што је створио „беше добро веома“ (Пост. 1, 31). Човек као разумно биће и круна Божјег стварања, и сам ствара, изумљује, гради, користећи материју коју је Бог створио. Због тога зло не постоји у стварима и направама људским, него у злоупотреби ствари или направа људских.
Стање људске способности комбиновања материје да би се направили пожељни производи и људско знање о свему што се може произвести називамо „технологијa.“ „Информациона технологија“ је општи термин који описује технологију која помаже производњи, манипулацији, складиштењу, комуникацији и дистрибуцији информација. Она је мајка савремених дигиталних уређаја (дигиталне телевизије, рачунара, мобилних телефона…) и појава везаних за њих попут интернета, друштвених мрежа и слично, који су за кратко време направили револуцију у људском животу.
Сведоци смо процеса „дигитализације живота.“ Дигитални уређаји освајају све сфере: породица, рад, информисање, образовање, пријатељство и међусобне односе. Рачунари и интернет постају инфраструктура за свакодневни живот људи, привређивање, информисање, одлучивање, трговину, образовање, управу, здравство и све друге делатности. Свуда око себе видимо примену дигиталних уређаја и интернета. „Дигитализација живота“ утиче и на трансформацију људске комуникације, начина живота, погледа на свет па и на сам однос верника према Богу и Цркви. Због тога је и овај феномен потребно сагледати у светлу Јеванђеља Христовог и дати одговор на горућа питања људског духа везана за њега.
Информационе технологије Црква не одбацује као зло само по себи, него их користи разумно у славу Божју, освећујући их, као и све раније цивилизацијске тековине. При томе нас учи да не робујемо техници и да избегнемо манипулације које као сенка прате информативне медије. Црква нас у том погледу упућује на расуђивање, меру и трезвеност у свему, подсећајући нас на речи Светог Апостола Павла упућене Коринћанима: „Све ми је дозвољено, али све не користи. Све ми је дозвољено али не дам да ишта овлада мноме“ (1. Кор. 6, 12).
Однос Цркве, према интернету и телевизији, сличан је односу Светог Апостола Павла према атинском Ареопагу. Апостол се није гнушао Ареопага као нечистог места где се обављају празне дискусије незнабожаца, него га је искористио за проповед Јеванђеља Атињанима, који се ни за шта друго нису занимали, него да штогод ново говоре или слушају (види Дап. 17, 21). Данашњи човек са својим слабостима, склоности ка празним дискусијама и знатижељом сличан је Атињанима Павловог времена а интернет и телевизија са њиховом злоупотребом представљају виртуелни Ареопаг нашег времена. Црква се не гнуша овог савременог Ареопага него и овде, по угледу на Светог Апостола Павла, проповеда Истину Христову. Извесно је да се међу „слушаоцима“ проповеди Цркве налази неки нови Дионисије Ареопагит и други са њим, као у Павлово време, који ће поверовати и прославити Бога животом својим (види Дап. 17, 34). Само једна људска душа вреди више него читав створени свет.
Црква користи виртуелне интернет друмове, телевизију и друге изуме људске за проповед Јеванђеља свим људима добре воље као што су некада апостоли користили најмодерније римске друмове, бродове и запрегу да би ишли на проповед до најудаљенијих места Римске империје, иако су исте користили и римски војници и разбојници за своје нечасне активности. И савремена комуникациона средства се могу искористити за добро, да се реч Божија „шири и доноси многе плодове“, да се испуни заповест Господња: „Идите по целом свету и проповедајте Јеванђеље свој твари“ (Мк. 16, 15). Доступност интернета сваком човеку одмах и свуда без обзира на језик, државу, границе, народност, такву могућност чине лако остварљивом, за разлику од било ког часописа, радио или телевизијске станице. Та слобода, доступност и мали расходи чине га веома погодним за проповедање Православља. Злоупотреба интернета и дигиталне технологије Цркву не спречава да их користи и освети. Супротно мишљење одводи у заблуду манихејске јереси, која је порицала све материјалне тековине човековог духа.
Последице злопутребе информационе технологије
Мобилни телефони, интернет и телевизија представљају велики проналазак човека, то су медији и средства који могу да служе људима на добро. Донели су неисцрпне изворе информација и брзу комуникацију али и нове грехе и грешне навике које настају у виртуелном свету али на душу и тело делују крајње реално. Овај рад првенствено о томе говори, и то са намером да се разоткрију неке замке демонске, тих духовних разбојника који вребају на „интернет друмовима.“
Када се интернет посматра као простор у који се пресликавају све активности човека, онда је сасвим логично да се у овом виртуелном простору нађу и добре и лоше појаве, као и у обичном животу. На жалост, много је више лоших појава. Статистика показује да је више од 50 посто капацитета на интернету испуњено порнографским садржајима. Они су и најгледанији. Преко интернета и телевизије се воде префињени психолошки и сајбер ратови, шире садржаји, угрожава приватност људи и обавља низ других друштвено неприхватљивих активности. Настале су нове зависности од интернета, телевизије и друштевних мрежа. Стручњаци тврде да је ова врста зависности већа од оних које изазивају дрога, дуван и алкохол.
Оне су део ширег плана и идеје духовног поробљавања човека тј. припреме човечанства за прихватање антихриста. Глобализам је његова главна полуга, а екуменизам сарадник његов.
Због тога се може рећи да је злоупотреба дигиталних уређаја, телевизије и интернета много већа од њихове правилне употребе, много већа од злоупотреба Нобеловог динамита и да су многи злоупотребом упали у вртлог виртуелног света.
Злоупотреба динамита донела је смрт или рањавање многих људских тела, док злоупотреба информационе технологије, пре свега интернета, доноси убиство или рањавање многих људских душа. Колико је душа претежнија од тела толико је ова друга злоупотреба претежнија од прве. Овај изум људски постао је најубојитије оружје, убојитије од свих борбених авиона и нуклеарних ракета.
Циљ живота и његово достизање кроз молитвено стражење над чулима тј. трезвоумље
Човек је небоземно биће, тајанствени спој видљивог и невидљивог, тела и душе, неба и земље. Са спољним, видљивим светом он комуницира преко својих чула: вида, слуха, мириса, додира и укуса. Они су врата и прозори душе. Са Богом, пак, човек комуницира молитвом. Она је дисање душе и канал кроз који Бог улива у душу сваку врлину. Молитва чини да човек постане свој Богу, да живи у заједници са Богом, да наследи блаженство. Због тога демони мрзе дејство молитве и чине све како би човека одвојили од тог најспасоноснијег подвига.
Човек се не може другачије усамити у себи самоме до помоћу будне молитве и то будне молитве Исусове, учи нас богоносни отац Цркве Свети Игњатије Брјанчанинов.
Циљ нашег живота је обожење тј. живо сједињење са Богом кроз непрекидну умно-срдачну молитву. Молитва нам пре свих врлина помаже да задобијемо благодат Духа, будући да нам у свако време и на сваком месту стоји на располагању, благовести преподобни Серафим Саровски.
Да бисмо постигли свој циљ потребно је затворити врата и прозоре душе за лопове и убице душе, тј. за грех и греховне утиске. Другим речима, потребно је стражење над чулима, њихово „уразумљивање“ (стављање под контролу разума), нарочито над чулом вида, јер 80% података које наш мозак обрађује долази преко чула вида.
Најбољи пример стражења над собом пружа нам Пресвета Богородица. Ево како се описује њен живот у свету, у Назарету, у дому њеног заручника, старца Јосифа, који јој беше и сродник:
„У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим“[1].
Видимо, дакле, код Пресвете Богомајке стражење над својим чулима и одбацивање знатижеље о светским стварима. Због тога се удостојила да буде мајка Спаситеља, Богочовека Христа, часнија од херувима и неупоредиво славнија од Серафима, најсветије биће у свим световима после Бога.
Супротно видимо код наших прародитеља у рају. Нестражење над собом и знатижеља учинили су да наша праматер Ева у рају окуси од дрвета познања добра и зла јер „виде да је плод на дрвету добар за јело (похота тела) и да га је милина гледати (похота очију) и да је дрво врло драго ради знања (надменост живота)“ (1. Мојс. 3, 6). Наговорила је праоца Адама да окуси од забрањеног плода, те су тако обоје најпре умрли душом а потом и телом. Нестражење и знатижеља и данас, када човек на длану, преко мобилног телефона и интернета, има читав свет са његовим „чарима“ само на „клик“ од себе, чине да човек више него икад једе са забрањеног дрвета греха, вођен похотом тела, похотом очију и надменошћу живота (1. Јн. 2, 16). Прозори који „искачу“ на екранима рачунара и телефона додатно подстичу његову знатижељу за многим знањем, одговорима и информацијама. Због таквог „бомбардовања“ чула информацијама различитог карактера (што везаних за послове које обавља, што потпуно сувишних) и прљања саблажњивим садржајима, његова молитва бива расејана или се потпуно одбацује. Њихов утицај на душу је сличан утицају отровних гасова на ум. Вољу Божју у свему може творити само човек који се срцем не везује за било шта земаљско, трезвоуман човек, тј. ревнитељ молитве.
Неразумно коришћење информационе технологије као убица молитве
Молитвени подвиг је увек био тесан пут. Истински ревнитељи молитве су увек били малобројни. Молитва је наш штит и мач у невидљивој духовној борби. Она је мајка свих врлина. Због тога нам Господ заповеда да не малакшемо у молитви. Молите се непрестано, учи нас Свети Апостол Павле (Еф. 6, 18). Молитву су дужни да творе сви хришћани, без обзира на послове којима се баве, на места и призвања. Она није посао само монаха, јер једно исто Јеванђеље важи и за монахе и за хришћане у свету.
Ревнитељ молитве, богољубац, због тога ће ограничити своје информационо поље на разумну меру, тј. отвориће врата душе само за неопходне информације, које су потребне за послове којима се бави и оне које користе души. Сувишну радозналост, која хоће да испитује без поретка и циља, одбациће. То захтева напор, нарочито ако је човек навикао да се опија душегубним садржајима који се нуде у различитим телевизијским емисијама, шоу и риалити програмима, многим интернет порталима забавног и саблажњивог садржаја, тј. ако је постао „дигитални зависник.“ Овде је потребно имати на уму речи Господње: „Ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи све тело твоје да буде бачено у пакао. Ако ли те десна рука твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тело твоје буде бачено у пакао“ (Мт. 5, 29–30).
Они најревноснији у молитви, пре свих монаси, потпуно ће одбацити све што омета њихову молитву, од новина и позоришта, преко мобилних телефона и телевизије до интернета и друштвених мрежа.
Грчки старац Пајсије је препоручивао хришћанима, ревнитељима молитве, да ни вести не гледају. Преподобни Силуан Атонски[2] говорио је да ревнитељ молитве не треба да чита новине и часописе јер: „Истински молитвеник у срцу од Бога добија информацију о стању у свету и моли се са болом у срцу за цео свет, без потребе да слуша или гледа вести.“ Шта би данас, у ери интернета, богоносни старац рекао?
Благо оном хришћанину који данас практикује „информационо тримирје“[3] или макар „информационо сухоједење“[4]. Уз пост и чисту и честу молитву избећи ће све замке духова злобе у поднебесју и сјединити се са Господом, и то још овде у телу.
Живљење у благочешћу и богозаједничарењу веома је тешко и захтева велики труд, нарочито у почетку. Извор наше снаге при томе је Благодат Божија коју као магнет привлачи само ватрена ревност човекова за службу Богу. Пламен ове ревности у великој мери се смањује због неразумног, прекомерног коришћења интернета, телевизије, мобилног телефона, честих контаката на друштвеним мрежама… То је све „вода“ којом сами гасимо „огањ свете ревности“ у себи. Без овог „светог огња“ служба Богу постаје права мора, претешко бреме, досада, тескоба. Можемо слободно рећи да је наш нараштај млак према Богу и спасењу у великој мери због робовања дигиталним уређајима. За ову млакост Господ је рекао: „Будући да ниси ни врућ ни хладан, избљуваћу те из уста својих“ (Откр. 3, 16).
Мобилни телефони, рачунари и интернет донели су револуцију у људској комуникацији. Физичка удаљеност и цена више нису препреке за комуникацију међу људима. Због тога савремени човек драматично увећава клуб својих саговорника. У именику савременог „дигиталног човека“ записано је и по неколико хиљада бројева или имејл адреса. Човек је у сваком тренутку потенцијални саговорник великог броја људи у визуелној или звучној форми. Слаби и овде падају.
Чести разговори чине да снаге душе буду разједињене, неспособне за сталну молитву у унутарњој клети срца. Они су убице усрдне молитве, као и радозналост, љубопитство и слично. Када се на то додају и њихови зли сапутници: празнословље, осуђивање, оговарање и злословље, од којих нарочито болује данашњи човек, онда се може рећи да злоупотреба телекомуникационих уређаја врши до сада невиђен масакр молитве, тј. људских душа, и да је данашње друштво препуно духовно мртвих људи, духовних прељубника, „дигиталних идолопоклоника“. Најстрашније од свега је што „дигитални идолопоклоници“ постају једно са својим идолима. Јер при свакој љубави човек се утапа у предмет своје љубави, који постепено постаје право биће његовог бића, било да се ради о јелу, пићу, уређају, новцу, оделу, части, власти, многоглагољивости, љубопитству, радозналости или некој другој страсти. Као што је написано у Светом Писму: „Ходише за ништавилом и посташе ништавни“ (2. Царев. 17, 15). „Дигитални човек“ због тога и сам постаје „мобилни телефон” тј. бездушна маса од крви и меса, духовна леденица, легло многих страсти а мобилни телефони и рачунари постају: отпорници побожности, појачивачи самољубља и индивидуалности, трансформатори људске заједнице и општења међу људима.
Најгоре од свега је то што се при томе руши породица, та основна ћелија друштва, јер човек занет виртуелним светом, мобилним телефоном, рачунаром, телевизијом, друштвеним мрежама, интернетом и игрицама и не примећује своје укућане и њихове потребе, губи љубав према њима и ближњима, постаје агресиван, нетрпељив, егоистичан, депресиван, тужан, безвољан, склон самоубиству. Једина пак права љубав и занетост, јесте љубав према Богу и занетост духовним, вечним вредностима, Царством Небеским. Брак душе са Богом је једини законити и спасоносни брак душе. Сваки други брак, који се не рађа из овог брака, као зрак од сунца, јесте прељуба душе, смрт и проклетство.
Диван пример ватрене ревности за стицање сабране молитве и спасења налазимо у житију великог светилника Цркве Божје, равноангелог монаха Христовог Преподобног Арсенија Великог, који је педесет пет година провео као пустиножитељ. У његовом житију читамо:
„Једном, када се он мољаше Богу и говораше: Господе, научи ме како да се спасем! опет би глас с неба који му говораше: Арсеније, бежи од људи и проводи живот у ћутању, јер је то корен безгрешности.
Послушавши овај глас, Арсеније устаде и оде дубље у пустињу, направи себи малу келију, и живљаше сам у њој, старајући се на све могуће начине да практикује ћутање. У том циљу он избегаваше сваки разговор. Устремивши сав ум свој к небеском, он телом борављаше на земљи а духом друговаше са небеским силама. Сваке недеље и празника он је долазио у цркву; по свршетку богослужења одмах се ћутећи враћао у своју келију; при томе ништа ни са ким није разговарао, осим ако би га некад упитао неко поводом неке врло важне ствари; и тада би одговорио кратко, и журио одмах у своје безмолвије, у своје молитвено тиховање. И сви оци који живљаху у Скиту дивљаху се врлинском животу преподобног Арсенија.
Једном га ава Марко упита: Оче, зашто бегаш од нас? Арсеније му одговори: Бог зна да вас ја љубим, али не могу да будем једновремено и са Богом и са људима, јер на небу, иако има хиљаде хиљада и милиони милиона вишњих Сила, ипак сви имају једну вољу и једнодушно славе Бога, а на земљи много је људских воља и разних мисли, јер сваки човек има своју вољу и своју мисао, и зато ја не могу, оставивши Бога, живети с људима.“[5]
Пример Преподобног Арсенија, свакако, није за подражавање човеку који живи у свету, али може му бити подстицај да контакте и разговоре сведе на разумну меру, увек нађе време за разговор са Богом у осами, у најусрднијој молитви, слободној од свих животних брига. У њој је извор снаге за свакодневну борбу са искушењима, она даје знање које свет не може дати. То знање је свету непознато. Њоме и само њоме човек изучава себе, живот у овоме свету, будући вечни живот и невидљиви духовни свет који нас очекује и у којем верна душа остаје вавек.
Виртуелна духовност
Свети Оци нас уче да наше срце треба да буде испражњено од свих греховних жеља и светских маштања и испуњено једино стремљењем Богу и љубави према Богу, очишћено од гордости и смирено пред величанством силе и мудрости Божје.
Провођење времена поред телевизора, рачунара, на друштвеним мрежама и забаве на интернету у човеку подгревају чулне насладе. Када чулне насладе испуне срце, када лажни сјај и саблажњиви призори који зраче из различитих медија приону за срце заједно са метежношћу и пустоши овога света, тешко је водити богоугодни живот. Хаотичност која се тада усваја је отров за душу.
Провођење времена поред телевизора, рачунара, на друштвеним мрежама и забаве на интернету у човеку подгревају чулне насладе. Када чулне насладе испуне срце, када лажни сјај и саблажњиви призори који зраче из различитих медија приону за срце заједно са метежношћу и пустоши овога света, тешко је водити богоугодни живот. Хаотичност која се тада усваја је отров за душу.
Против отров који Црква нуди савременом човеку јесу различити духовни садржаји који се емитују преко званичних црквених сајтова, црквених телевизија и радија и то: Реч Божја у дигиталној форми, проповеди Речи Божје епископа и свештеника, светоотачка литература, духовне трибине и слично. Овде не мислимо на многе „славује православља” који своју делатност на интернету обављају без благослова надлежног епископа и потребног теолошког знања.
Међутим, и у гледању чисто духовних садржаја потребна је мера, јер светлост са екрана негативно утиче на очи и ум. Утицај покретне слике са екрана на очи и ум је сличан утицају генетски модификоване хране на желудац и цело тело. Покретна електронска слика одређене фреквенције замара ум и чини га хладним за молитву. Због тога, све што се може прочитати у штампаној форми не читајмо са екрана. Читање житија светих и светоотачке литературе у штампаној форми ствара у души сасвим другачији осећај, загревајући је за молитву и друга духовна делања. Они су незаменљива духовна храна.
Амбијент у коме душа цвета није сурфовање по православним сајтовима него присуство на црквеним Богослужењима и делатни врлински живот. Духовна топлота храма и богослужења загревају душу за службу Богу више од било ког духовног садржаја на интернету. А круна свих Богослужења је Света Литургија, која је Царство небеско на земљи.
У усрдној молитви у храму сва чула се освећују: чуло вида – гледањем икона и фресака, чуло слуха – црквеним појањем, чуло мириса – мирисом тамјана, чуло укуса – нафором (антидором), чуло додира – благословом свештеника, целивањем икона, помазивањем руку светим јелејем. Читаво биће човека, и душа и тело, освећују се на Литургији причешћем Пречасним и Пресветим Телом и Крвљу Христовом. Тада се и душом и телом сједињујемо са Господом. Све ово не могу нам дати духовни садржаји на интернету и телевизији.
Уместо вишечасовног присуства на православним порталима и форумима боље је бавити се корисним радом у славу Божју са сећањем на Бога јер и само сећање на Бога весели душу, као што се говори у псалму: Сетих се Бога и развеселих се (Пс. 76, 4). Делатни духовни живот, често присуство на црквеним богослужењима, послушност духовнику, телесни трудови са разумом уз одбацивање маштарења, доносе духовну топлоту, трезвеност, разборитост и смирење. Другим речима, доносе осећај благоуханог „мириса Православља“ тј. љубави. Њега не може задобити човек који „виси“ на интернету, тј. „виртуелни хришћанин.“ Такав човек задобија: штетни дух рационализма који влада у царству интернета и на друштвеним мрежама – својевољност, непослушност, мртво знање које човека чини гордим, као што учи апостол: „Знање надима, а љубав изграђује“ (1. Кор. 8, 1). Дух рационализма је извор јереси и раскола. Због тога су „виртуелни хришћани“ велика опасност за цркву ако се докопају црквених чинова, нарочито епископског.
Међутим, и у гледању чисто духовних садржаја потребна је мера, јер светлост са екрана негативно утиче на очи и ум. Утицај покретне слике са екрана на очи и ум је сличан утицају генетски модификоване хране на желудац и цело тело. Покретна електронска слика одређене фреквенције замара ум и чини га хладним за молитву. Због тога, све што се може прочитати у штампаној форми не читајмо са екрана. Читање житија светих и светоотачке литературе у штампаној форми ствара у души сасвим другачији осећај, загревајући је за молитву и друга духовна делања. Они су незаменљива духовна храна.
Амбијент у коме душа цвета није сурфовање по православним сајтовима него присуство на црквеним Богослужењима и делатни врлински живот. Духовна топлота храма и богослужења загревају душу за службу Богу више од било ког духовног садржаја на интернету. А круна свих Богослужења је Света Литургија, која је Царство небеско на земљи.
У усрдној молитви у храму сва чула се освећују: чуло вида – гледањем икона и фресака, чуло слуха – црквеним појањем, чуло мириса – мирисом тамјана, чуло укуса – нафором (антидором), чуло додира – благословом свештеника, целивањем икона, помазивањем руку светим јелејем. Читаво биће човека, и душа и тело, освећују се на Литургији причешћем Пречасним и Пресветим Телом и Крвљу Христовом. Тада се и душом и телом сједињујемо са Господом. Све ово не могу нам дати духовни садржаји на интернету и телевизији.
Уместо вишечасовног присуства на православним порталима и форумима боље је бавити се корисним радом у славу Божју са сећањем на Бога јер и само сећање на Бога весели душу, као што се говори у псалму: Сетих се Бога и развеселих се (Пс. 76, 4). Делатни духовни живот, често присуство на црквеним богослужењима, послушност духовнику, телесни трудови са разумом уз одбацивање маштарења, доносе духовну топлоту, трезвеност, разборитост и смирење. Другим речима, доносе осећај благоуханог „мириса Православља“ тј. љубави. Њега не може задобити човек који „виси“ на интернету, тј. „виртуелни хришћанин.“ Такав човек задобија: штетни дух рационализма који влада у царству интернета и на друштвеним мрежама – својевољност, непослушност, мртво знање које човека чини гордим, као што учи апостол: „Знање надима, а љубав изграђује“ (1. Кор. 8, 1). Дух рационализма је извор јереси и раскола. Због тога су „виртуелни хришћани“ велика опасност за цркву ако се докопају црквених чинова, нарочито епископског.
Штетни утицаји на здравље тела
Вишечасовни рад за рачунаром негативно утиче и на здравље тела с обзиром да је повезан са седењем, тј. физичком неактивношћу. Статички притисак на кичму и мишиће врата тада је повећан, руке приликом куцања на тастатури и држање миша су најчешће у неприродном положају, циркулација крви кроз организам је отежана, екран монитора негативно утиче на вид и мозак. Ово могу бити узроци многих болести тела. Због тога је приликом коришћења информационе технологије потребно одржавати и нормалан физиолошки ритам потребан за одржање телесног здравља јер је „и тело за Господа, и Господ за тело“ (1. Кор. 6, 13), како у овом привременом тако и у вечном животу. Оно је свештени храм Духа Светог, свето и неприкосновено и неизменљиво вечно обиталиште душе, свети члан и уд Тела Господа Исуса Христа, Коме нека је и од нас „дигиталних хришћана“ слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
[1] Архимандрит др Јустин Поповић, Житија светих за март, Ваљево, 2005, стр. 460.
[2] Преподобни Силуан Атонски – велики светогорски подвижник, упокојио се 1938. године, у време када није било телевизије.
[3] Тримирје – потпуно уздржавање од било које врсте хране и пића у току прва три дана Великог и Часног поста.
[4] Сухоједење – узимање „суве хране“ (хлеба и воде) једанпут на дан, и то у „девети час“ односно око 3 сата после подне.
[5] Архимандрит др Јустин Поповић, Житија светих за мај, Београд, 1996, стр. 198.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Хорепископ Наум: Света Литургија је извор Вечног Живота а не заразе! - КМ Новине
Хорепископ Наум: Храм Божији и Света Литургија су извори душевног и телесног здравља и Вечног Живота а не заразе! #Вера #Православље #Победа #Васкрс "Принесмо Богу бескрвну жртву за спасење наше, за Живот Вечни наш, за здравље душевно и телесно - за спасење целога света, одслужисмо службу од које нема веће ни на небу ни на земљи.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
О јереси у последњим временима и храбром исповедању вере - КМ Новине
О јереси у последњим временима и храбром исповедању вере #Вера #Православље #Јерес #Прогон #Црква "Ништа не описује ни једну садашњост тако верно као оно што је о њој речено у прошлости". Провели смо дане Васкрса под притисцима и претњама да ће верници сносити последице ако покушају да прославе Васкрсење Христово онако како је то чињено 2000 година уназад.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Посланица са петог црквено - народног сабора у Лозници код Чачка - КМ Новине
Саборска посланица са петог Молитвеног црквено-народног сабора одржаног у манастиру Светог Николаја у Лозници код Чачка 11. јуна 2017. године. Верујем у једну свету, саборну и апостолску Цркву...
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: ЕРП у егзилу :: © 2014 - 2020 :: Хвала на интересовању
