др Јасмина Вучић Пеев: Kо нас хиљадама година терорише? Увек са исте тачке? Истим методама?

Јавност сазнаје да немачки фондови претварају православну цркву Светог Николе на Новом Брду у католичку цркву. Окупирано Косово и родољуби не реагују. Историчари и правници махом ћуте.

Језива ватиканска тама

---

Пише: Др мед Јасмина Вучић Пеев

А имало би сe шта ту анализирати. Пуно тога РАЗУМЕТИ. Доћи до корена наших вековних проблема. Дефинисати непријатеља...  и можда наћи право решење за Мир, Правду и Слободу.

Летимичним погледом на Листу најстаријих цркава из Википедије клик на везу⇗ може се одмах уочити колика је манипулација на овом пољу: најстарије цркве, православне из  IV века наше ере, су представљене као ''католичке'' иако сви знамо да католицизам није ни постојао у овом преиоду. Тек 1054 се Римска сатанска теокрација одвојила од правих верника и од тада само може да се говори о ''римо-католицизму''!

Дакле, пљачка наших цркава је глобална, на свим нивоима. Није она само на Косову тако очигледна и брутална. И не само да је Википедија заробљена у манипулативним текстовима без смисла... цела историја човечанства је изопачена. Медији су продани.

Летимичним погледом преко ове дуге листе са сликама, видимо да је све што је православно, исечено je на неке коптичке, еритрејске, етиопијске, рано хришћанске, арменијске, сиријске, ''симултанске''/''подељење'' (?) иако овај термин није постојаo пре краја средњег века и то само у Немачкој... ''цркве''!

Папа Пије XII са Хитлером

 Нема сада ни речи о ''бизантијским'' јер је Википедијa очишћена од стране ватиканских плаћених агената који даноноћно y таминим подрумима змијског гнезда раде на рушењу свега што је Истина, Правда и Србско. Пошто су измислили појам ''бизантијски или византијски'' да би сакрили нашy србску историју, сада скривају и тај сам појам по бесплатним енциклоподијима где милиони људи траже податке. Једноставно су све ''византијске 'цркве' постале ''римско-католичке''. Србске видимо како то постају, на Косову, управо пред нашим очима.

Не треба бити неки велики стручњак да би се разумеле најосновније ствари - ето, погледајте најстарије црквице у Сирији - људи који се у њима моле себе сматрају православним хришћанима. О њиховим страдањима се ништа не чује у свету, као ни о нашим на Косову! Управо зато што су православни! Њихове цркве се руше... а најстарије су на свету!   

Погледајте ову црквицу из  IX века из франкофонског дела Швајцарске потпуно у ''византијском стилу''!  -  на зидовима ове цркве, у сред Швајцарске, у Моншерану - наше слово Ћ: клик на везу⇗

Ниједна азбука нема ово слово - не постоји ''византијска'' азбука или језик! Постоји само србски! Грађена је управо од ''Скадарлене'' зване на Француском,  иначе Аделаиде на Немачком - женe Ота II  којој нико није могао да нађе родне податке. А градиоце је довела из '' Византије''! После ње, црква се поцепала на католичку и православну на Истоку... а све о њој је сакривено. Она је нажалост мајка Ото-династије која је основала први Римско-немачко рајх, Sacrum romanum Imerium Nationis Teutonicae.

Само име је лажа - пошто је мајка ове династије наша жена из Скадра која је сигурно говорила србски као и сав народ по целој Европи. Народ Теутониум, Дојче... је касније изведен од издајица које видимо данас у Монтенегро. Није чудо да управо Немци воде коло у превођењу православне цркве у католичку на Косовy. Они имају хиљадугодишње искуство у томе.

''Византијске'' цркве на Западу су постале одједном ''католичке''! А видимо како се то ради и у Украјини, Црној Гори, Косову... пред нашим очима!

Процес иде неометано хиљадама година.

Иако је очигледан, јаван... људи не разумеју?

Ево најстарије цркве у Швајцарској - Romanmotier: клик на везу⇗

Оно што се не може сакрити јесте да је улаз у цркву на западној страни ка истоку исток - est, запад - ouest, север - nord, југ - sud, како показује обележеје на левој страни мапе. Управо то јесте основно обележје православних храмова док је код римокатилка обрнуто / Фото: др Јасмина Вучић - Пеев

На свим фотографијама ове цркве - Истина је сакривена. Она лежи на самом прагу овог здања - чим отворите врата, видите наше србске фреске, уоквирене мотивима винове лозе... по старински! Избледеле, једва видљиве - оне се не фотографишу и не мећу на Интерент. Сама реч ''Византијске'' се скрива!

Фото: др Јасмина
Вучић - Пеев

Јесте, црква је србска. И не само ова! Cве црквице по Швајцарској, у немачком и француском делу, где постоје здања зидана пре 1054 јесу у србском стилу! У Немачкој, Шпанији, Италији... све ''католичке цркве'' грађене пре 1054 . јесу грађене у ''бизантијском'' то јест србском стилу! Значи, отимачина је врло стара ствар!

Католици прекрштаваjу и отимају хиљадама година све што је наше. Своје сатанске храмове су увек постављали на словенске како би покрали самy енергију места. Они немају своје енергије, него живе на празитски начин, крађом онога што ми производимо нашим осећањима, мислима, веровањима...

Фото: др Јасмина

Вучић - Пеев

Jедноставно шире своје сатанске просторе силом - краду у тишини и отимају! Прекривају нам име! Подржавају наше непријатеље! Они стварају монолитски свет у коме њихов сатански освајачки ''бог'' треба да влада целим светом - јер, сама реч ''католик'' има то универзално значење којем они теже. Зато морају да нас униште.

Сaда, питање јесте - можемо ли ми то дозволити? Зашто СПЦ ћути? Зашто се повлачи? Може ли се још окреtати образ, после ''Крсташкиx'' ратовa, Јасеновца, Пага, Јадовна, Олује, Погрома 2004...  хоће ли СПЦ све предати и окренути образ да јој католички педофили опале са друге стране, оне по којој нису добили ?

Занимљиви трагови на једном од најстаријих делова грађевине из периода саме градње ове цркве, који се највише подударају са православним декоративним мотивима.

Свест, да постоји хиљадугодишњи непријатељ који уништава све наше, сплеткари ратове против нас... и ради на нашем уништењу, може да нас доведе до правог решења! Ако је наш непријатељ, Ватикан, онда треба да окренемо копља према Риму! 

Није ли сам папа ''одликовао'' мафијаша Тачија? клик на везу!

Подржао Геншу да разбије Југославију? Благословио Хитлера, Хабсбурговце, Крсташе... који су нас сви пљачкали?

Није ли време да разумемо ко нас хиљадама година терорише? Увек са исте тачке? Истим методама?

---

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

---

---

 Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

---

Џејмс Џатрас: Српска Црква је победила америчку агенду у Украјини али не и у Србији - још увек

Важност победе комичара Володимирја Зеленског у другом кругу председничких избора у Украјини није у томе да је он победио, већ да је службеник Петро Порошенко изгубио - жестоко.

---

Пише: Џејмс Џатрас

Нервоза Порошенкових западних покровитеља (и његовог клијента, у случају специјалног представника САД Курта Волкера) у губљењу свог радника за све послове је евидентна. На пример, Атлантски савет је одмах позвао на “техничку помоћ да помогне [Зеленском] да обликује транзицију, повеже га са западним стручњацима и започне дијалог.” У преводу: Хајде да се уверимо да овај нови шеф држи Индијанце у резервату.

У истом духу, Порошенко и његови парламентарни присни саборци брзо су се покренули у покушају да осигурају да слобода владе Зеленског буде ограничена. Одмах након гласања, усвојен је закон у Верхној Ради да се пренесу овлашћења са председника на Раду (а тиме и на премијера), како би се ограничила председничка овлашћења да именује министре у кабинету, да се закључи искључива службена употреба украјинског језика, и да умањи способност Зеленског да расписује превремене изборе (његов нови слуга Народне странке тренутно нема своје место). Предвидљиво, ни једна западнa влада или "демократска" група за праћење није заплакала због ових очигледних покушаја да се пооткрешу крила надмоћног гласачког фаворита. Нема ништа овде да се види, народе - сада се вратимо на промени режима да бисмо инсталирали "демократију" у Венецуели...

Чак и без опструкције од старе гарде, тешко да би Зеленски могао да постигне много. Током кампање, паралеле су повучене са колегом "аутсајдером" Доналдом Трумпом и његовом невероватном победом 2016. године. Шта год биле Трампове намере да "исуши мочвару" (#DrainTheSwamp) и да инсталира политику "Америка пре свега" (#AmericaFirst), оне су се изјаловиле пред јединственом, двостраначком организацијом. Ако ништа друго, Кијевска "мочвара" са Зеленским је гора од оне која је победила Трампа у Вашингтону - у ствари, може се рећи да је прва у великој мери само функција ове друге. Какве год биле његове намере и личне особине, које изазивају недоумицу, Зеленски је постављен да буде последњи пропали председник пропале државе.

Међутим, једна област у којој можемо очекивати напредак је криза у православној цркви, која је прошле године уроњена у ружан раскол над Украјином. Као што је раније поменуто, док многи људи, нарочито неки секуларни умови који презиру само "религију", имају тенденцију да потцењују важност духовних ствари у односу на политику и друштво, постоје неки делови света где се они схватају врло озбиљно. Парадоксално, ово је посебно тачно у деловима источне и централне Европе који су до недавно били под утицајем милитантних атеиста. Заиста, то наслеђе - и евентуални неуспех комунизма - изгледа да је фактор у препороду хришћанства као моћна друштвена сила у већем делу тог региона, у већини случајева у вези са националним идентитетом, у жалосном контрасту са прогресивним секуларизмом (и моралном самодеструкцијом). западне Европе и Северне Америке.

Без понављања свих детаља овде, Порошенко је настојао да створи сопствену "Украјинску православну цркву" као подлогу за своју кандидатуру за реизбор са ентузијастичним (и према одређеним тврдњама монетарним) учешћем америчког Стејт департмента и екуменског патријарха Вартоломеја у Константинопољу, заједно са навијачима из глобалног ЛГБТ лобија (који је и сам оружје против хришћанства од стране западних влада и Сорошеве мреже). Под покровитељством Порошенка и Патријарха Вартоломеја, Кијевски "Саветник за пљачке" 15. децембра 2018. године, претвара папазјанију расколника у нову "аутокефалну" украјинску цркву, иако би, у суштини, ново нелегитимно тело било потпуно подложно Цариградској патријашији, са још мање независности од оног које ужива постојећа канонска украјинска православна црква (УОЦ). Патријарх московски Кирил, који предводи Руску православну цркву, чији је УОЦ аутономни део, одговорио је прекидањем заједништва са Цариградском патријаршијом.
 
Док се Зеленски тек формално састаје са тобожњим представницима лажне цркве - као и са првим хијерархом канонске Цркве, митрополитом Онуфријем - из очигледних разлога мало је вероватно да ће се превише дубоко упустити у пројекат мезимаца свог претходника. Чини се да тај пројекат сада пропада брже него што се ико усудио да се томе нада. Ниједна аутокефална Православна црква није позитивно одговорила на позив Цариградске патријаршије да призна нови ентитет.

Можда је најзначајније то што су се недавно патријарси Александрије, Антиохије и Јерусалима сабрали на Кипру са архиепископом цркве те земље, наводно да би расправљали о проблемима хришћана на Блиском истоку. Срећом, чини се да су решили раскол између Антиохије и Јерусалима који нису повезани са украјинском збрком, али по свему судећи, Украјина је била стварна сврха састанка - с циљано изостављеним Цариградским патријархом. У оној мери у којој је расцеп између Московске и Цариградске патријаршије запретио да ће се глобално сломити по етничким линијама, са "Грцима" с једне стране и Русима или "Словенима" генерално с друге стране, тајни договор традиционално грчких цркава изгледа да је предупредио опасност. Албанска црква, претежно грчка, такође је оштро критиковала Цариградску патријаршију.

Надајмо се да ће ускоро испливати иницијатива да се Патријарху Вартоломеју пружи начин да сачува образ повлачењем погрешног корака у Украјини уназад. Нажалост, он још увек не показује никакав знак да ће то учинити, упркос томе што му украјински расколници, које је узео под своју заштиту, пружају више него довољно основа да их се одрекне.

Међу најснажнијим бедемима против шема шизматика Кијева, Константинопоља, Вашингтона и Сорош / ЛГБТ мреже јесте Српска православна црква, заснована на принципијелном одбацивању цариградских анти-традиционалних, нео-папских захтева. Жестина става српске цркве према Украјини такође одражава посебне унутрашње претње са којима се Србија суочава од политички мотивисаних расколничких група које би могле да пруже примамљиве циљеве за мешање патријарха Вартоломеја и његових западних спонзора. Међу њима су и "Македонска православна црква", која тврди да је независна од Српске цркве, али није призната ни од једне друге Цркве (и где државне власти, НАТО послушници новоименоване "Републике Северне Македоније" угњетавају канонску аутономну Охридску Архиепископију), као и покушаји да се створи засебна “Црногорска православна црква”. У том контексту, никада није далеко од било чије свести формирање сурогата "Хрватске православне цркве" 1942. године, под режимом усташког диктатора Анте Павелића из Другог светског рата, као покриће за геноцид над православним Србима у тзв. "Независна држава Хрватска."

Дакле, неуспех пројекта Порошенка, Стејт департмента и Патријарха Вартоломеја у Украјини је победа не само за православну цркву у целини, већ и за Српску цркву. Архивисти и верници те Цркве заслужују похвале за њихово храбро сведочење. С тим у вези, жалосно је примиетити да у исто вријеме исти јерарси (православље не сматра ниједног епископа или Синод непогрешивим) нису успели да исправе велику неправду у својој Цркви - очигледно потакнуту из Вашингтона, потпуно истог епицентра одакле је потекла и украјинска криза.

Говорим о 2010. години када је без црквеног суђења уклоњен Његова Светост, епископ Артемије, из Рашко - Призренске епархије, надлежан и за покрајину Косово и Метохију, и његово касније (наводно) враћање у статус простог монаха. Привидни разлози за акцију против Владике Артемија су оптужбе против њега и о. Симеона (Виловског) о ненаменском коришћењу средстава намењених за обнову верских објеката (да би српске цркве и манастири били у добром стању за даљњи вандализам и уништење од стране албанских муслиманских милитаната оснажених од стране НАТО-а) за лобирање у Вашингтону, почев од 2006. године, у име његовог стада и против западних планова да одвоје Косово и Метохију од Србије. Као главни лобиста за тај напор, лично могу да посведочим о неоснованости тих оптужби, о чему сам детаљно писао (на пример, овде на енглеском и српском језику).

Оптужбе против њега су неутемељене, због чега Владика Артемије, осим страдања од руку Светог синода у Београду, никада није изведена пред суд од стране државних органа упркос непрекидној кампањи клевета и законске тортуре која се наставља до данас.

Зашто је тако третиран? Прво, зато што је отворено пркосио лажним оптужбама против њега. Невољан да се "покаје" за наводе о злочинима које није починио, инсистира да је он канонски епископ Рашко-призренске епархије у егзилу - што је довело до тога да је лажно оптужен за раскол. Друго, он је отворени противник екуменизма, што љути многе у свим православним јурисдикцијама, које су нажалост заражене овом духовном болешћу у већој или мањој мери.

Али главни разлог је потпуно политички. Владика Артемије је кажњен због свог директног супротстављања америчкој и НАТО политици на Косову и Метохији и његовог одлучног покушаја да се супротстави стварању те псеудо-државе терориста-мафијаша (и легла исламског џихада) под заштитом НАТО-а. Додатно, тужио је НАТО чланице Европском суду за људска права у Стразбуру, а 2009. године покушао је да спречи посету тадашњег потпредседника САД и председничког кандидата за 2020. Џо Бајдена (агресивни заговорник рата против Срба у Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији и одвајања Косова од Србије, да не спомињемо већпознато украјинско профитерство преко његовог сина Хантера Бајдена) манастиру Високи Дечани - одлуку коју је Српска црква поништила по налогу српске владе, на челу са западним квислингом Борисом Тадићем.

Али, последњи потез очигледно је уследио од америчке војске. Доказ о ефикасности Владике је у чињеници да постоји разлог за сумњу да је кампања за његово елиминисање као препрека западној политици предузета у директном одговору на НАТО, а посебно на САД, иницијативу. Доказ о ефикасности Владике је у чињеници да постоји разлог за сумњу да је кампања за елиминисање њега, као препреке западној политици, предузета као директан одговор на иницијативу НАТО, а посебно САД.

Према извештау НАТО-а, амерички адмирал Марк П. Фицџералд, тада командант, америчке морнаричке снаге у Европи и Африци, и командант Здружене команде савезничких снага (ЈФЦ) у Напуљу, “са оперативном одговорношћу за мисије НАТО-а на Балкану, Ираку и Медитерану", учествовао је на састанцима на Косову у јануару 2010. (“ЈФЦ командант посетио Косово”, са овим линком који је сада очигледно повучен са веб странице команде Напуља; приметићете, то се десило 8. јануара, другог дана православног Божића према Јулијанском календару. ) и фебруара 2010. (“Командант ЈФЦ-а посетио [сиц] манастир [сиц] Високе Дечане],” линк такође сада уклоњен). Током своје посете у јануару 2010. године адмирал Фицџералд (који се пензионисао касније те године, постаје, не изненађује, консултант "са бројним одбрамбеним и комерцијалним поморским и авионским предузимачким радовима", отворено је изјавио да он сматра српске институције такозванe "паралелне институцијe" - то јест, легитимне структуре суверене српске државе, насупрот нелегалној сепаратистичкој администрацији Албанаца под патронатом НАТО-а - сматра "претњom по безбедност" окупационих снага НАТО-а. Даље, непотврђени извештај указује да је високи официр НАТО-а (без обзира на то да ли је адмирал Фицџералд или неко други, није прецизирано) изјавио током једног од јануарских састанака (ово је дословно или блиска парафраза) "Оно што нам је овде потребно је кооперативнији бискуп".

Како је немогуће потврдити аутентичност овог извештаја или чврсто идентификовати личност која је то изјавила, тренутак је врло индикативан. Нешто више од мјесец дана након раније посјете адмирала Фитзгералда, и непосредно прије његове касније, власт Владике Артемија над својом епархијом је "привремено" суспендирана. Нешто више од месец дана након раније посете адмирала Фицџералда, и непосредно пре следеће, власт Владике Артемија над својом епархијом је "привремено" суспендована. Након тога је уследило његово физичко уклањање са Косова и Метохије и одлука Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве да је лишен епископског достојанства и сведен на статус монаха.

(За даљње извештаје релевантне о западном притиску на Српску цркву и државне власти, види “БИЛО КОЈИ ИЗГОВОР ЈЕ ДОБАР: Тоталитаризам у служби Запада: Србија издаје Бога, помаже да се избаци последње косовско хришћанство”, Џулија Горин, говорник о коме се ради је ту идентификован, можда непрецизно а засновано на доступним информацијама као “официр КФОР-а” и “Једанаест година касније: Снаге НАТО-а припремају коначно решење на Косову”, Рик Розоф.)

Аналитичар, бивши амерички 
дипломата и саветник за
спољну политику руководства
ГОП-а у Сенату

Да сумирамо, Владика Артемије је жртвован од оних истих агресивних, антихршћанских западних сила које сада траже начине да искористе украјински раскол као политичко и морално оружје против православља, уз сагласност са попустљивом Владом Србије и црквеним вастима, који делују у њихово име. Са напорима у Украјини који се видно умирују, и са способношћу Вашингтона да намеће црквене афере, давно је прошло време да Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве исправи неправду учињену према Владики Артемију. Нека сада покажу исту храброст и посвећеност начелима које су показали у односу на Украјини.

Превод са енглеског⇗: КМ Новине

---

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

---

---

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

---

Македонизирање Јужне Србије

"Мисли ли Завод са седиштем у Скопљу да је ово начин како да нам се сатру трагови. Рекох: Звона не звоне за наше празнике и не чују се као некада. Како ћемо чувати нашу православну побожност?"

Црква Светог Ђорђа при истоименом манастиру у Старом Нагоричану / Фото: Алекса Стојковић⇗

Др Јован Ф. Трифуноски

У СТАРОМ НАГОРИЧИНУ

Било је почетком школске 1965-66. године, када сам у друштву два студента — Михајла и Димитрија — током целе седмице вршио географско-етнографска проучавања на пространој заравни источно од Куманова. Последњи дан је одређен упознавању сеоског насеља Старог Нагоричина, у коме је храм Св. Ђорђа са почетка XIV века; знаменита је задужбина српског краља Милутина. Насеље има 1.270 становника.

У поменутом Старом Нагоричину разговор са неколико старијих људи водио се у уређеном школском дворишту, под гранатим орахом који има већу висину од саме школске зграде. То је издужена ниска грађевина са бројним прозорима. Разговор се најпре односио у вези појединих старина у самом насељу и око њега, затим о приликама у прошлости, о пореклу сеоских родова и привредних прилика. Податке из казивања старијих људи ми смо бележили пажљиво.

* * *

Окупљени сељаци мештани с времена на време као да се очима споразумевају у разговору, који је текао споро, опрезно и са мало речи. Најразборитији старац Душан Стошић, седих густих бркова и обрва, запита нас: „Јесте ли ви посетли нашег Св. Ђорђа“? Мислио је на поменути стари сеоски храм. „Иза рата 1941-45. године храм је неочекивано и без нашег знања проглашен спомеником културе. У њему је забрањена служба за верске потребе становништва.

Др Јован Ф. Трифуноски

— Тада је у нашем насељу — наставља даље старац Д. Стошић — настала тужна збуњена тишина и ништа се није смело предузети. Људи нису били у стању ни да се одупру ни да се помире са таквом ситуацијом, нешто се у њима потајно бунило. Свима је страшно и болно. Повукли су се у разочарано ћутање, стегли зубе, оборили очи и време су испуњавали у свакодневним пословима, Народ зна добро да је то рђав знак.

– Да, храм смо посетили, како да не — био је мој одговор. Ма од куда човек да улази у ваше насеље он наиђе на поменути храм. Међутим, храмовска врата била су закључана, а простор око њега зарастао у траву и ону ситну зелену маховину, која прати лагано напуштање појединих путева и грађевина. Окружују га и запуштени стари гробови. Али, имали смо срећу да нађемо чувара који је откључао.

— Додуше нисмо имали много времена, али смо ипак цркву у целини разгледали. Ништа значајније не може човек да доживи у овом крају него што је сусрет са вашом светињом и старином. Особито је лепа и значајна ова ваша црква.

Ја нисам завршио, а старац Душан Стошић ме прекину.

— Наши бројни претци и ми данашњи живи старији сељани чували смо Св. Ђорђа скоро шест и по векова — од 1313. године. За овај храм вредно је било и живети и умрети. А и Св. Ђорђе је чувао нас. Околна села под Турцима расељена су по један или више пута. Док наше Старо Нагоричино није никада сасвим уништено. Тешка је била одбрана храма током робовања под азијским Турцима, па од муслиманских Албанана, и касније под Бугарима. Доста је наших људи убијено, неки и пред вратима цркве Св. Ђорђа. Поче набрајати имена. Међутим, цело наше насеље непријатељи нису могли да униште.

Иза тога наш информатор Душан Стошић извади дуван и запали. Погледа у очи другим сељанима и обрати се њима: „доста сам ја говорио, реците и ви нешто“.

* * *

А шта да кажем поче други старац, човек средњег раста. На лицу су му живе очи, а коса му је проседа. Има достојанствено држање.

— И сада влада време које није добро рече он. Републичка власт из Скопља донела је закон којим се црква „чува од нашег народа“. Стављен је катанац на вратима и одређен чувар. Спречено нам је богослужење у храму и већ годинама немамо никакав приступ.Затим се присети и настави: „Молили смо да нам дозволе употребу звонаре, али узалуд. Остали смо не само без цркве, коју смо чували у најтежим временима, већ смо остали и без звонаре. А без црквеног звона не знамо када је који празник. Ми смо уверени да се то чини са планом. И наши људи нису могли да то одмах не виде. Питам ја вас: какав је живот наш сељака кад нам држава брани да приступимо нашој српској цркви и када не чујемо црквено звоно.

— Данас је храм Св. Ђорђа МУЗЕЈ који нико не посећује. Зато код храма, уместо празничких расположења и живахности духа сада је празничних дана мртва тишина. То је забрана онога што је у историји српско. Докле ће тако трајати. Мисли ли Завод са седиштем у Скопљу да је ово начин како да нам се сатру трагови. Рекох: Звона не звоне за наше празнике и не чују се као некада. Како ћемо чувати нашу православну побожност?

— Тако није било ни у далека времена и магловитих прилика: да се храм-црква одузима од народа.

Намера ми је била да се заврши разговор са сељацима и зато рекао сам: „Осећам умор од пешачења и сталних разговора. Углавном оно што сам хтео дознао са и забележио“. Али погледао сам у студенте и рекао да ли они имају нешто да питају.

Одлучио се Михајло, па ће трећем старцу рећи: „И ти чико имаш српско презиме, што си по народности?

— Србин — одговори старац. Шта могу друго бити.

— Чудновато, становници из оближњег села Младог Нагоричина, када смо боравили тамо, рекли су нам да су они Македонци. Како то: два најближа православно-словенска села, а становници различите народности – једни Срби, други Македонци?

Старац се најпре суво накашља и на то одговори: „Сви наши претци из Старог Нагоричина увек су били Срби. Ми и данас не можемо бити друго. То тражи и наш храм Св. Ђорђа, па и краљ Милутин чија је ово задужбина“.

Затим стаде причање. Тишина потраја неколико тренутака и трећи старац продужи: „А те наше суседе ми знамо и када су били „Бугари“‘, неки чак и доста оштри. Међутим, сада нису то, али ко буде дуже живео можда ће видети и њихов трећи лик“.

Општина Старо Нагоричане

Један тренутак посматрали су се младић и старац ћутећи. У младић свој глави се нешто ковитлало. Рекао сам да морамо ићи, захвалио на пажњи и разговору, па кренули. Први старац Душан Стошић стаде на врата школског дворишта, док му се у очима видела туга. Махнули смо руком, а он није одмахнуо већ је стајао гледајући за нама.

Звоник нагоричанске цркве, покривен плехом, блешти и одудара, док се крст на храму црни и као да тоне. Око нас су раштркане сеоске куће и широка нагоричанска зараван погодна за гајење ратарских култура и за сточарство.

Казивања о сличним стварима понављала су се и у другим кумановским селима. Поједина од њих као ова у Старом Нагоричину, издвајала су се и остајала дуго у сећању. Наставља се игра чула у којој човек слуша изговорене речи и гледа призоре који су се десили. У тој игри оно што није меша се са оним што јесте.

Ипак сам морао признати: има тренутака и појава које наш обичан свет јасније види, а „школовани“ људи чиновници то не могу. По белом природном сјају који час расте, час пада, види се да се сунце бори са облацима, али их не може пробити.

Око насеља Старог Нагоричина грмље и шумарци су мењали боју и постојали прозирнији. Путеви су били суви, тврди и свуда се ширио дах затишја. Ја нисам могао да не мислим на оно што сам напред чуо и записао.

Текст овог прилога написан је одмах после мог боравка у Старом Нагоричину, а иза тога је чуван све до данас.

МAKЕДОНИЗИРАЊЕ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ, 
Др Јован Ф. Трифуноски

---

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

---

---

 Извор: Српска историја    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

---

Дан Ћирила и Методија - Дан словенске писмености и културе, од данас и државни празник

Дан Ћирила и Методија, односно Дан словенске писмености и културе, државни је празник који ће се први пут обележити ове године - на данашањи дан, 24. маја.





Овај нови датум постао је државни празник након што је Влада Србије усвојила Предлог закона о допунама Закона о државним и другим празницима у Републици Србији.

"Овим празником обележаваће се Дан словенске писмености и културе, коју су утемељили словенски просветитељи Ћирило и Методије, оснивачи словенске књижевности и творци првог словенског писма - глагољице", саопштено је раније из Владе. Иако се слави, нови државни празник обележиће се радно, односно радни је дан.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Језик и писмо као основа националног и личног идентитета (1) - КМ Новине

Текст је објављен у зборнику радова са округлог стола " Ко разара српску културу?", одржаног у организацији Српског удружења "Ћирилица" Савиндана 2014

Иначе, Ћирило и Методије били су два брата, рођена у Солуну, у кући знаменитих родитеља. Старији брат Методије провео је као офцир десет година међу Словенима и тако научио словенски језик.

По повратку у Грчку замонашио се, а мало после тога придружио му се и млађи брат Kирило. У Цариграду су саставили словенску азбуку од 38 слова и почели да преводе црквене књиге са грчког на словенски. На позив кнеза Растислава отишли су у Моравску да шире веру Христову, а умножене црквене књиге давали су свештеницима који су наставили рад на просвећивању.

На папин позив стигли су у Рим, где се Ћирило разболео и умро 869. године. Методије се вратио у Моравску и наставио ширење вере међу Словенима све до смрти 885. године. Његово дело наставили су његови ученици са Kлиментом и Наумом на челу, који су саставили друго писмо ћирилицу.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

За малишане: апликација за писање ћириличних слова - КМ Новине

Нећете им на тај начин одузети детињство нити ускратити време за игру. Сваки тренутак који проведу с вама у учењу кроз игру за њих је милион пута већи ужитак од гледања цртаног филма или играња играчкама.

---

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

---

---

 Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

---

Не може се баш са свим и свачим трговати

"Откад је изабран и за њега бисмо могли да кажемо да „бољег немамо, а горег нећемо имати“, али поређење Косова и Метохије са удавачом којој дилбери обигравају око куће, а да она бира с ким ће у постељу и коме ће децу рађати, не само да је далеко од пристојности и морала, него је и с оне стране разума".

• Вучић је показао да жели апсолутну контролу над Црквом као што је има и над осталим институцијама у Србији. И, на жалост, показао је да у Цркви за то поседује озбиљан сараднички потенцијал и саучесништво
• Вучић лако даје државни новац. Дао је Сребреници, Нотр Даму, страним инвеститорима и страначким бизнисменима, кусом и репатом, што не би дао и Цркви. Али не џаба. Даће државнога новца ако може мало да кадрира и уподобљава, да иринејизује Цркву, о државном трошку, а за свој ћеф.
• Епископи се све више удаљавају од народа, али и од Бога, спремни на компромисе зарад очувања трона и томе припадајућих бенефиција.

---

Пише: Славко Живанов

Патријарх и његов шеф

Како су објавили на својој интернет страници, „Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве примио (је) у згради Патријаршије председника Републике Србије г. Александра Вучића и председавајућег Председништва БиХ г. Милорада Додика“. Овај „пријем“, о којем није било никаквих техничких разјашњења (зашто, како, откуд, итд) Информативна служба СПЦ крстила је насловом „Лидери српског народа у Патријаршији“. За разлику од СПЦ која је вербалистички избегавала да дефинише формат састанка, Вучићева пропагандна машинерија осликавала је сусрет такорећи његовим учешћем на седници Сабора.

У саопштењу након заседања Сабора, Информативна служба СПЦ само је поновила, штуро и технички, овај податак смештајући га међу сијасет саборских тема које притискају Цркву, у складу са оном народном изреком да се од шуме не види дрво, ваљда. И не бисмо се овим шатро техничким догађајем уопште бавили да се њиме није уобличила једна веома озбиљна и суштински проблематична ситуација у нашем друштву. На једној страни власт је демонстрирала и приказала где су црвене линије у односу према Цркви, односно где су лимити у мешању у њене послове и контролу над њом, и недвосмилено показала да тих граница нема. Вучић је показао да жели апсолутну контролу над Црквом као што је има и над осталим институцијама у Србији. И, на жалост, показао је да у Цркви за то поседује озбиљан сараднички потенцијал и саучесништво. На другој страни стоји повод, узрок, разлог и суштина свега покретачкога у овом маневру – решавање питања статуса јужне српске покрајине.

Нити би Вучић сада атаковао на Сабор СПЦ и покретао опсежну медијску кампању тим поводом да нема Косова, нити би се епископима могло категорички замерити што ето опет мало „раде и на струју и на батерије“, кокетирају и намигују властима, користећи њене надлежности да располажу државном касом и капиталом, да није реч о Косову и Метохији.

Што се Вучић од тога не либи и што му никакав проблем није да зајаше и Сабор СПЦ, то не чуди, јер њему ни многоструко веће ствари од тога нису светије.

Прецизније речено, њему ништа непипљиво или духовно, апстрактно или физичком вредношћу немерљиво нема никакву вредност. Од Вучића се једино могу очекивати горе ствари, што он својски свакодневно доказује. Али, многи епископи у овој работи пређоше црту, а особито први међу једнакима.“Председник Вучић се јуначки бори за Србију, Косово и Метохију и све што је везано за српско име”, рекао је патријарх Иринеј на том пријему. Патријарх је истакао да је то не само његов лични став, већ и став Сабора наше Цркве.

“Наша љубав према Косову и Метохији је велика”, истакао је патријарх, “али је ситуација налик на пословицу која каже: Желим ти, ћерко, да те царев син узме, али други играју око куће…”

Вучић демонстрира маневар којим покрива истину да заправо од Цркве нема подршку за своје дело

Да се патријарх не може похвалити дугачким списком мудрих исказа очигледна је истина. Откад је изабран и за њега бисмо могли да кажемо да „бољег немамо, а горег нећемо имати“, али поређење Косова и Метохије са удавачом којој дилбери обигравају око куће, а да она бира с ким ће у постељу и коме ће децу рађати, не само да је далеко од пристојности и морала, него је и с оне стране разума.

Кад се на то надзида тврђење да се „Вучић јуначки бори за Србију, Косово и Метохију и све што је везано за српско име“, а да при том не дефинише ни он, ни Вучић ни ико жив шта је то што Вучић чини, шта заправо хоће и где су дела и учинци, онда можемо само да уздахнемо: „Боже сачувај“.

Јер, одмах после разговора са патријархом и владикама на седници Сабора СПЦ, Вучић је истакао да је „његово да настави да се бори, да извуче максимум од свега што може да добије за српски народ, уз чување мира и стабилности, али без пристајања на уцене и давања оног што није наше право да дамо, нити смемо да дамо.“ Другим речима, он кани да настави да тргује и учествује у дефинисању „максимума онога ШТО МОЖЕ да се добије“. Дакле, он наставља своју игру, иде правцем за који не одговара икоме, нити је било кога у Србији консултовао, или од надлежних добио дозволе. Успут је демонстрирао маневар којим покрива истину да заправо од Цркве нема подршку за своје дело.

                     Симулирајући рукољуб Вучић у аикидо захвату љуби рукав

Наиме, обезбедио је да први међу епископима и значајан број епископа не кажу да нису против његове политике, него тврдећи да су за неку другу политику не доводе у питање смисленост, корисност и добробит његовог учинка у истој ствари.

Политичари обично тако раде. Изговорају речи чији је смисао сличан, али од избора формулације зависи степен њиховог корисног дејства. Ако се са нечим не слажу, саопштавају то тако да ипак добију неке повластице. У конкретном случају проблем је у томе, што је реч о статусном питању Косова и Метохије.

Не може се баш са свим и свачим трговати.

Или сте против политике коју води Вучић, или сте за признавање самосталности Косова. А кад Косово добије признање Србије, ствар је дефинитивна и неће бити довољно пепела на костолачкој депонији да би се њиме посула њихова преосвештенства и светости и њихова имплицитна, оперативна подршка властима које су то признање извршиле.

Данас Црква шаље схизофрену поруку. На једној страни каже да је апсолутно против разграничења с Косовом, а истовремено подржава Вучића кроз хвалоспеве и сервилност.

Некако би уз мираз за ону Иринејеву ћерку удавачу да добију још које милионче за Храм Светога Саве, неулазак у порески систем, убрзавање реституције и томе слично. А Вучић лако даје државни новац. Дао је Сребреници, Нотр Даму, страним инвеститорима и страначким бизнисменима, кусом и репатом, што не би дао и Цркви. Али не џаба. Даће државнога новца ако може мало да кадрира и уподобљава, да иринејизује Цркву, о државном трошку, а за свој ћеф. Да упадне у Патријаршију кад год процени да бирачко тело сумња у недвосмисленост подршке коју од високих православних званичника има и да је тамо верификује изјавама првога од њих. Онага којему очи зацакле на помен донација, пред руским или српским председником свеједно.

Но, било би неправедно оптужити само патријарха да се уклапа у Вучећеву тактику у Цркви. Има доста активиста власти с панагијама који су до тих иконица дошли комбинаториком вештих и лукавих црквених играча и уз директиве служби безбедности.

Свака недомократска власт (а такве су биле све у Србији) хтела је да контролише црквену управу, а похлепници у Цркви жељни моћи, славе, привилегија и новца улазили су у те аранжмане. Зато данас имамо сиву еминецију Синода задуженог за сарадњу са сваком влашћу. С толиком праксом постао је својеврсан хибрид. На другој страни држава својим моћним инструментима помаже јачање утицаја својих савезника, а ти савезници пак, у Цркви, својим утицајем и кадровском политиком обезбеђују лобистички и клијентелистички образац деловања Цркве или њеног дела, али не за интересе хришћанства, ако тако то можемо рећи, него за овоземаљске интересе разноразних паразита.

Зато се епископи све више удаљавају од народа, али и од Бога, спремни на компромисе зарад очувања трона и томе припадајућих бенефиција.

Зашто се толико дуго толерише присуство и деловање
компромитованих владика

Ето одговора на питање зашто се толико дуго толерише присуство и деловање компромитованих владика у СПЦ. Због тога се и даље не чини ништа разумно да се са чела епархија склоне лопови, лабилни монструми, развратници, бахати кратковиди неуравнотежени попови који су умислили да су ходајући богови или свеци. Логично је да се такви негују јер је њихово трпљење уцена – бесконачно. Односно, такви какви јесу, зарад очувања статуса и краљевских хедонистичких и утилитаристичких надлежности, чине све што се од њих тражи.

И кад се понекад приупитате зашто један владика, сива еминенција, иако није учествовао лично ни у једном скандалу, и није чак ни близу скаредних општења других владика, управо те владике подржава и помаже им да се одрже на позицији и положају, присетите се чињенице да их тако купује.

Они више и немају ничега својега у Сабору, него тај који их је купио постаје утицајнији и значајнији. Сплеткари, комбинује и рекомбинује, горди се, чинећи од Цркве инструмент у рукама већих моћника од себе. Неспособан да разуме смисао да Црква треба да буде Божија, а не моћничка или партијска, не спознаје сопствену духовну и пастирску јаловост.

Поодавно људи не суде о људима на основу онога шта људи јесу, него на основу онога шта треба да буду. Поодавно се не вреднује то шта човеку и човечанству дају хришћани, већ шта се дарује од хришћанства. Људи су слаба бића и често падају. Епископи су такође људи, необичнији утолико што су слабији од других јер су осетили богатство и моћ. Искушење је за многе од њих превелико, а многи од њих нису свесни негативне селекције коју су уживали од стране ауторитарне државе и властољубивих епископâ, или епископа. Иринеји су данас адути, али су и људи. Да ли ће успети у својој политици или не, још ћемо видети. Једно је да човек ради оно што ради, а друго је шта ће од свега тога оставити траг у времену и стварности.

А кад је о патријарху реч, он одавно није мој патријарх, и одавно није патријарх многих. Од њега ћемо се тако бранити све док је Вучићев, а не српски.

---

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

---

---

 Извор: Између сна и јаве    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

---