Вести:

уторак, 16. фебруар 2016.

Кристијан Каш: Терористички напад у Ливадицама изведен уз подршку САД



Данас се навршава 15 година од терористичког акта над аутобусом "Ниш експреса" који је превозио расељене Србе до гробних места у својим местима дакле су протерани. За не мали број њих, то је значило сусрет са оним што су годину или две раније избегли, смрт.

16. фебруара 2001.
Кристиан Каш, неуморни сведок / Илустрација: КМ Новине


















Пише: Иван Максимовић



"Ноћ пре тога Ружица Трајковић је сањала да ће се нешто страшно десити, али није могла ни да замисли да ће се то десити њој. Није требала да буде у првом аутобусу али је возач после паузе био нестрпљив да крену што пре. Нешто касније платиће најскупљу цену за своје нестрпљење" започео је своје сведочење у књизи "Остаци аутобуса" Кристијан Каш, норвешки официр и новинар при окупационим снагама КФОР-а.

Тај дан променио је његов живот. Став о учешће норвешке војске у рату против Србије, на улогу америчког агресора на војно мешање у светске кризе које најчешће и сами изазивају, почео је разграђивати тихо, прво у себи.

Сав ужас који га је преплавио описао је у тој књизи јасно дајући до знања да је напад могао бити спречен и да су у њему учествовале и међународне интересне групе чије је средство оно против чега се само наизглед боре, крвави ужас тероризма.

Непосредно пре напада британски војници су прегледали аутобус због опасности од подметнутих бомби, Ружица, са којом је касније Кристијан обавио интервју, сматрала је да је уобичајена процедура јер "аутобуси са расељеним Србима улазе на непријатељску територију окупирану Албанцима". Ипак ово је узнемирило 50-так путника аутобуса који су се питали да ли КФОР зна нешто што они не знају? Такође уобичајено је било и да шиптарска деца камењем гађају аутобусе са Србима.

"Покријмо прозоре јакнама да се заштитимо од каменица, рекла је Ружица не знајући да их јакне неће моћи заштити од онога што ће уследити".

Шведске трупе окупационих снага чекале су да аутобус пређе административни прелаз између централне Србије и јужне покрајине. Срби би радије да их обезбеђују српске полицијске снаге али после Кумановског споразума то није било могуће. Дан раније шведски војници су проверили пут у потрази за импровизаним екслопзивним направама, нису пронашли ништа. Међутим, нису рачунали на ратно искуство Фљорима Ејупија и његових људи који су били припадници терористичких јединица УЋК. Зналачки су сакрили експлозив на путу којим се аутобус морао кретати. Сачекали су. Дозволили су да претходница војне пратње пређе место на коме се налазио експлозив а када је наишао аутобус активирали су га и снажни експлозија је разнела аутобус на комаде. Делови аутобуса, људских тела и крв полетели су у свим правцима, записано је у књизи "Остаци аутобуса" Кристијана Каша.

Фото: Кристијан Каш

Тако је 16. фебруара 2001. године почињен један од најстрашнијих терористичких напада на Србе у коме је погинуло 13 а рањено 43 путника. Напад се догодио на територији са које су прогнани а коју је требало да обезбеђује међународна окупациона армада која је две године пре тога бомбардовала Србију како би учинила да планови терориста постану стварност.

Силина експлозије подигла је аутобус у ваздух и одбацила га петнаестак метара далеко од места на којем се бомба налазила, наводи се у Унмиковим документима начињеним непосредно после напада.

У форензичком делу истраге, који је уследио одмах после, на месту са којег је бомба активирана пронађени су опушци цигарета на месту одакле је активиран експлозив и на основу ДНК анализе пронађен починилац.

Недуго затим, наводи се у извештају Унмика, наређено је да се кратер који је настао после експлозије затрпа
"како би саобраћај нормално функционисао". Истражитељи тврде да су на тај начин уништени докази. Наредбу да се кратер затрпа издали су официри Кфора.

Норвешког официра и новинара, кристијана Каша, напад је потресао до крајњих граница. Не желећи да се одмах препусти суду углавном је у себи водио дилему о "часном" учешћу Норвешке са 18 других земаља у бомбардовању Србије и преузимању пуне одговорности за безбедност у покрајини. Остаци аутобуса и људских тела полако су постајали аргументи који су Кристијана разуверавали у оно што је мислио да зна и да је исправно. На крају га је обузео ужас због удела који је сам имао у томе учествујући војно у окупацији покрајине... Све што је могао да каже било је "Србијо, извини". Покренуо је интернет страну на којој је приказивао ужасе и лажи којима се запад користио против Срба, постао је један од најактивнијих сведока српског страдања. О томе говори за КМ Новине.

"Наравно, био сам официр на Косову, а не новинар као што сам мислио. Чињеница да нисам био независни новинар је нешто чега сам био веома свестан, као и то да нисам заступао своје мишљење. То је такође био фактор за одсуство неопходне критичке дистанце према томе како моја организација обавља своју мисију. И тако сам бранио НАТО бомбардовање Југославије, а кривицу за бомбардовање приписивао искључиво Слободану Милошевићу" каже Кристијан о првој фази и наивном учешћу у окупационој мисији НАТО-а.

"Када неко каже да сам радио као новинар у саставу Кфора, ја протестујем. Не може једна особа да буде новинар и истовремено представља КФОР и НАТО. Када се осврнем на изјаве које сам припремао као представник за штампу, видим да су биле сувише оптимистичне али мој посао је био да ситуацију представим у најпозитивнијем светлу. Ни на који начин није пријатно када се осврнем на своје изјаве из времена док сам био официр НАТО-а, али мислим да је важно да сам направио први корак да се лично извиним. Тек онда Срби, Албанци и други могу жале за грешкама које су направили" недвосмислен је бивши официр НАТО-а кога је српски народ разумео и прихватио као свог.

"Што се мене тиче, волео бих да нисма био толико оптимистичан о могућностима функционалног мултиетничког друштва на Косову и Метохији" каже он из угла некога ко је кроз мирис крви схватио да ужас није на супротној страни против које се бори.

Фото: Истрага / Кристијан Каш




"Сасвим сигурно, 16. фебруар 2001. је био један од најдраматичнијих дана у мом животу. Албански терористи су чекали са импровизованом експлозивном направом ван Подујева на прелазу са покрајином код Мердаре из централне Србије. Бомба је убила 12-торо људи, укључујући и малог Данила који је имао 2 године, заједно са оба родитеља. Ја сам стигао на место напада сат и по после експлозије.

Постоје поуздани докази који указују на одговорност за злочин припада Ејупију који је био вођа терориста који су чекали поред пута. Такође постоје поуздани докази који указују да је Ејупи био средство ЦИА-е да дестабилизују Србију, такође и после пада Слободана Милошевића.

Ејупи је касније осуђен на 40 година затвора, али је убрзо пуштен на слободу због "недостатка доказа". Али онда је такође радио за ЦИА и успео да "побегне" из америчке војне базе Бондстил... Ејупи је због овога велики херој код Албанаца на Косову и Метохији, тако они настављају да нарастају у свом национализму. То је био дан када сам почео да се питам да ли смо урадили праву ствар када смо отишли ​​у рат против Југославије.

Фљорим Ејупи.


До данашњег дана, још увек се сећам мириса, делова тела и крви, а фотографије са места експлозије можете видети овде. Прве три три фотографије су моје , а остали су из истраге. Захваљујући Горици Шћепановић (која се и сама налазила у аутобусу у тренутку напада) могу да их прикажем. Али упозорење: Ове слике су веома потресне. Немојте их отворити ако нисте спремни за то. И немојмо никада заборавити жртве и никада одустати од борбе за правду.


У терористичком нападу на аутобус у Ливадицама код Подујева страдали су:

1. Ненад Стојановић (рођен 7. јула 1943.) Ниш,

2. Милинко Краговић (рођен 5. јануара 1943.),

3. Лазар Миликић (рођен 19. јуна 1936) Липљан,

4. Драган Вукотић (рођен 2. новембра 1954.) Косово Поље,

5. Снежана Чокић Вукотић (рођена 16. фебруара 1975.) Липљан,

6. Данило Чокић (рођен 1999. '02.), имао је две године, син Драгана Вукотића и Снежане Чокић Вукотић. (Напомена редакције КМ Новина: мајка Данила Чокића била је у поодмаклом периоду трудноће и ускоро су очекивали принову што број жртава подиже на 13. а ово углавном нико не помиње),

7. Слободана Јованић, можда Слободан, 1970-08-12, из Краљева

8. Мирјана Драговић (рођена 12. јануара, 1981.) Лапље Село

9. Сунчица Пејчић, (рођена 14. јануара, 1972.) Приштина,

10. Тихомир Стојковић (рођен 18. јануара 1969.) Косовска Каменица

11. Живана Токић, (рођена 5. маја 1948.), Скуланево, централно Косово, упокојила се 10 касније од последица задобијених повреда,

12. Н. Токић, Живанин супруг. Упокојио се два месеца касније од рана задобијених у овом терористичком нападу.

Кристијан сматра да је напад на аутобусе Ниш - експреса такође важан да се разуме шири контекст у коме су се НАТО, Кфор и међународна заједница руководили. "Посебно америчке обавештајне службе су активно користиле шиптарске наоружане групе да дестабилизују демократски изабрану владу у Београду, чак и после пада Милошевића" тврди Кристијан.

У тексту који је раније писао "САД дестабилизују Србију албанском герилом", даје много детаља о томе.

"Након што су КФОР и такозвана Међународна заједница преузели контролу над Косовом и Метохијом 12. јуна 1999. године, дозвољено нам је да подржавамо албанску герилу, зовите их терористима ако желите, да дестабилизују Србију. У овом чланку, ја вас водим на путовање кроз моја лична искустава и сусрете као новинар са овим побуњеницима" каже Кристијан. 

Осим што његово искуство, сведочење и борба представљају одличан траг и доказ о времену које сви полако заборављамо и које ће постати објект конструкције из некадашњих забележака, које могу бити "много оптимистичније" него што је то стварност била, оно што Кристијан бележи представља један од ретких крунских доказа умешаности САД и њихових савезника агресора, против Србије. То у потпуности објашњава да су терор и прогон спроводили Шиптари најчешће уз пуну америчку логистику па чак и на иницијативу. Управо зато нема ни једног кажњеног терористе због злочина над Србима које су они починили.

Јохан Мекес, холандски снајпериста који је Кашу потврдио да је убијао Србе зарад шиптарских терориста и после завршетка рата на Косову./ фото Кристиан Каш

Такође, сазнања указују на директну дестабилизацију и уништење српске државе као било каквог релевантног политичког субјекта. А у таквим походима жртве, углавном српске, нису ни случајне ни непожељне. Страхом, очајањем, неправдом и понижењем треба уништити сваки отпор и од народа-жртве начинити поданика који ће таквим положајем чак бити срећан. То, као што видимо ових дана, успева у круговима од стране Запада контролисаних политичара и властодржаца али народ се не мири са својим жртвама и овако грубо масакрираним сународницима само зато јер су Срби чија смрт треба да ослаби и друге Србе.

Жртве чијег се страдања сећамо на данашњи дан, сасвим сигурно су у добром броју пред Господом и молитвеници за свој народ. Као и други праведно страдали, и данашњих 13 душа чека на правду и тренутак да се народ охрабри, уразуми и покрене на повраћање своје земље и свог достојанства.

Надајмо се само да нам за то не требају нове, невине жртве.



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Молимо за навођење извора


Share/Bookmark

4 коментара:

  1. Занимљив текст, да ли редакција може да напише име овог Норвежанина у оригиналу, радо би погледао његов сајт, или директан линк сајта. Хвала!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Може, наравно, ево адесе његовог сајта http://sorryserbia.com/

      Избриши
    2. Хвала Вам пуно, покушао сам ја да нађем куцајући име али нисам уцпео. Хвала још једном!

      Избриши

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.