Потурице Срби ласкају или
варају османлијски и азијатски, докле се не дође до ствари која се њих
тиче. Тада се обрћу у правог Србина, постају озбиљни, званични и
надувени што азијати немају. Они су пажљивији и учтивији што се ствар
њих више тиче.
Срби потурице са Косова
себе рачунају правим и бољим Турцима, од Османлија и правих Турака које
такође презиру као неке дивљаке и варваре. Они себе рачунају да су
благородније крви, него што је сам султан који се однекуд из Азије овамо
довукао, те их насилно покорио и истурчио све саме краљевиће и
царевиће. Сваки изводи своје порекло од српских властеоских и
владарских породица. Они пре него Бошњаци хоће да признају да су некад
били Срби.
Потурица наш Арнаутин што се тиче народности све признаје, само да није Србин јер под том речју у свих потурица разуме се вера а не народност. Вера се не одваја од народности. Увек ће признати да је био православан, да је био Србин, да није Османлија или Шкип, да је било Косово пре његово српско царство. Да је сада прави Турчин и ако није ни Шкип, ни Черкез, ни Татарин, ни Османлија, али исто тако није ни Србин. Косовске потурице вера везује за Турке на које мрзе као и на Србе.
Срби потурице мрзе језик цариградских Турака, а арнаутски (шиптарски) одвећ воле да говоре. Између потурица Арнаута косовских, такозваних Гега и потурица Бошњака са једне стране, а са друге правих Арнаута, Тоска и Османлија, да се не помињу Черкези, Татари и турски Цигани, влада страшна и ужасна омраза. А сви заједно мрзе на Србе. Највише воли свој својега, али, ако се мрзи опет свој својега највише мрзи.
Потурица наш Арнаутин што се тиче народности све признаје, само да није Србин јер под том речју у свих потурица разуме се вера а не народност. Вера се не одваја од народности. Увек ће признати да је био православан, да је био Србин, да није Османлија или Шкип, да је било Косово пре његово српско царство. Да је сада прави Турчин и ако није ни Шкип, ни Черкез, ни Татарин, ни Османлија, али исто тако није ни Србин. Косовске потурице вера везује за Турке на које мрзе као и на Србе.
Срби потурице мрзе језик цариградских Турака, а арнаутски (шиптарски) одвећ воле да говоре. Између потурица Арнаута косовских, такозваних Гега и потурица Бошњака са једне стране, а са друге правих Арнаута, Тоска и Османлија, да се не помињу Черкези, Татари и турски Цигани, влада страшна и ужасна омраза. А сви заједно мрзе на Србе. Највише воли свој својега, али, ако се мрзи опет свој својега највише мрзи.
Косовске потурице нису
седамдесетих година 19. века знали да говоре арнаутски (шиптарски), већ
„нашински“. Они из куршумлијског округа признадоше да се још нису могли
научити арнаутски и да мрзе тај језик, али морају да га уче, јер
другачије не могу да живе од Османлија. Старији људи су знали по коју
реч, осим ако није био у питању Латин из арнаутског села скадарске
нахије. Но, младеж сада све више зна арнаутски но нашински (месни). Боље
и више воле тај језик од српског. Осим тога, причаху да они нису
Арнаути но Турци прави, тј. потурчени Срби, али не и Туркуше, Османлије и
азијати. Ова нахија је до пре сто година била чиста од Арнаута, па су
ове почели султани насељавати и то Латине, у време Кочиног, немачког,
Карађорђевог и Милошевог рата. Нарочито је велики везир, пошто је на
Косову код Пећи 1832 године надбио Бошњаке под Хусеин-капетаном,
заповедио да се овај кланац од Косова па до Мораве (кнежевине Србије)
насели правим Арнаутима.
Куршумлијске потурице су на силу нагонили, да поред својих жена које су говориле српски, узимају арнаутке и то латинке, чак са Скадарског језера и Ђаковачке нахије, које нису знале други језик, осим арнаутски. Морали су да држе и ове арнаутке и тако уче шкипски. Сада, од последњег султана морају отимати српкиње од оближњих сељака. Ко тако чини има велике повластице, не плаћа данак и нарочито не иде на војску. Због овога су младићи отимали чак и бабе, док не прође војна. Потурице и Арнаути не само да не иду у војску, већ слободно носе оружје само да чувају границу. Не дају Богу колача, ни цару арача. Особито се награђују и похваљују, они који краду наше (кнежевине Србије) становнике. А нарочито кад их убијају, јер је мање неверника и диндушманина.
Ето зашто их све треба звати потурицама, а не Шкипима или Арнаутима. Када их човек упита, да ли је то исти народ Арнаутин и Шкип, увек одговарају: А јесу ли исто Турци (тј. потурице) и Цигани? Њихов физички тип, обичаји и одело, у свему су исти – српски. Свуда се налазе трагови слава, а по неким местима славе као и православни.
Од када се династија Обреновића повратила на престо у Србији, а нарочито за живота кнеза Михајла, постоје тајни расписи министара из Цариграда и тајна наређења, да се сваки и најмањи траг старине српске руши и утамањује. И сами европски конзули иду у овоме на руку Турцима, јер их то исто саветују. Енглески конзул у Призрену наговорио је Турке, да сруше и обрну у џамију, турчену и сасвим не дотурчену, бившу цркву Успења св. Богородице.
Аустроугарски конзул његовог цезарокраљевског величанства у Призрену г. Липић, јавно је на тржници говорио властима и свим правоверним призренцима, да греше што не утамане све споменика сваковрсне старине рајине због којих тумарају стално беспослени европејци, ове описују и износе свету на видело. И под тим именом муте по народу, а нарочито то раде кнежевине Србијa и Црнa Горa.
Куршумлијске потурице су на силу нагонили, да поред својих жена које су говориле српски, узимају арнаутке и то латинке, чак са Скадарског језера и Ђаковачке нахије, које нису знале други језик, осим арнаутски. Морали су да држе и ове арнаутке и тако уче шкипски. Сада, од последњег султана морају отимати српкиње од оближњих сељака. Ко тако чини има велике повластице, не плаћа данак и нарочито не иде на војску. Због овога су младићи отимали чак и бабе, док не прође војна. Потурице и Арнаути не само да не иду у војску, већ слободно носе оружје само да чувају границу. Не дају Богу колача, ни цару арача. Особито се награђују и похваљују, они који краду наше (кнежевине Србије) становнике. А нарочито кад их убијају, јер је мање неверника и диндушманина.
Ето зашто их све треба звати потурицама, а не Шкипима или Арнаутима. Када их човек упита, да ли је то исти народ Арнаутин и Шкип, увек одговарају: А јесу ли исто Турци (тј. потурице) и Цигани? Њихов физички тип, обичаји и одело, у свему су исти – српски. Свуда се налазе трагови слава, а по неким местима славе као и православни.
Од када се династија Обреновића повратила на престо у Србији, а нарочито за живота кнеза Михајла, постоје тајни расписи министара из Цариграда и тајна наређења, да се сваки и најмањи траг старине српске руши и утамањује. И сами европски конзули иду у овоме на руку Турцима, јер их то исто саветују. Енглески конзул у Призрену наговорио је Турке, да сруше и обрну у џамију, турчену и сасвим не дотурчену, бившу цркву Успења св. Богородице.
Аустроугарски конзул његовог цезарокраљевског величанства у Призрену г. Липић, јавно је на тржници говорио властима и свим правоверним призренцима, да греше што не утамане све споменика сваковрсне старине рајине због којих тумарају стално беспослени европејци, ове описују и износе свету на видело. И под тим именом муте по народу, а нарочито то раде кнежевине Србијa и Црнa Горa.
Приредио С. Филиповић, из путописа Милоша С. Милојевића
Припремиле: КМ Новине
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.