Вести:

Thursday, February 5, 2015

Власт „Службени гласник” усрећује партијским пребезима

Thursday, February 5, 2015 | КМ новине 0

А ЉУШИЋ ПОВРАТАК НА ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ДОЖИВЕО КАО ПАД СА КОЊА НА МАГАРЦА.


Слободан Гавриловић

  • Прво долазак на директорско место Радоша Љушића, па сада Јелене Триван – пример су како партијски пребези без икаквог моралног зазора у јуришу стижу на лукративне функције
  • Првих месеци по доласку Љушић је „давио” запослене заказивањем хитних и мучних састанака на којима је само он говорио. А тема је увек био неки нови пример наводно недомаћинског трошења новца бившег директора Слободана Гавриловића
  • Отказе је успут делио немилице младим људима и доводио кадрове СНС.  Отказе, и то десетине, уз претходно шиканирање, делио је и свима онима за које је процењивао да су припадници ДС, без обзира да ли су ти запослени добро, или рђаво радили
  • У „Гласнику” страхују да ће довођење Триванове на директорску функцију потврдити стару изреку: „Има увек горе од горега”. Дакле: да ће се испоставити да је и Љушић био боље решење
  • Дошла на чело јавног предузећа, чијег првог човека именује влада, иако је као портпарол ДС уочи избора из 2012. изјавила: „Од грађана зависи хоће ли 6. маја одабрати оне који ће земљу гурнути у рат, а њене грађане у мобилизацију, или оне који ће обезбедити мир, сигурност и просперитет”
  • Неки сматрају да би требало проверити како је Јелена докторирала на Филолошком факултету у Београду


Пише: Давид ШТРБАЦ

НA прослави дана Службеног гласника у августу 2012. на свечаности у службеним просторијама појавио се историчар Радош Љушић, функционер СНС, партије која је тог пролећа победила на изборима.

Његово име помињало се као име једног од најозбиљнијих кандидата за новог директора, уместо тада актуелног Слободана Гавриловића.

Гавриловић је иначе већ пету годину успешно водио ово предузеће, али према маниру који дуго влада у Србији та кључна чињеница не одлучује пресудно о опстанку на некој важној јавној функцији. Пресудно одлучује, на жалост, партијска припадност!

Tако је било и овог пута. После само неколико месеци, крајем децембра 2012. Љушић (тада стар већ 64. године) је бучно, агресивно и уз грубе нападе на Гавриловића зграбио директорску фотељу.

Многи су се и тада чудили тој његовој амбицији, знајући да он има мање од две године до одласка у пензију (рођен је 22. новембра 1949.) питајући се шта он може да вредно уради у овом успешном јавном предузећу за тако кратко време.

Иначе, треба поменути као куриозитет да је Љушић на поменуту прославу једини дошао непозван (присутни наравно то нису знали), јер га нико из предузећа на прославу није звао. То говори колико је била неутољива његова патолошка жеља за том фотељом да је непозван дошао на скуп, где га нико није очекивао.

Гавриловићева кутија шибица

Првих месеци по доласку Љушић је „давио” запослене заказивањем хитних и мучних састанака на којима је само он говорио. А тема је увек био неки нови пример недомаћинског трошења новца бившег директора.

„Откривао је Америку” помињући разне скупе издавачке пројекте и друге послове и инвестиције као пример штеточинског понашања свог претходника.

„Садизам” Љушића је био потпун јер је тим састанцима углавном присуствовала и супруга Слободана Гавриловића, што је код свих изазивало додатну непријатност.

Атмосфера је после тих састанака код запослених била понижавајућа, осећај беспомоћности огроман, а мотивација за рад – нула!

Отказе је успут делио немилице младим људима и доводио кадрове СНС. Отказе, и то десетине, уз претходно шиканирање, делио је и свима онима за које је процењивао да су припадници ДС, без обзира да ли су ти запослени добро, или рђаво радили.

Хвалио се на састанцима силним уштедама које уводи. Тога је и било јер је укинуо десетак непотребно додељених службених аутомобила директорима сектора. А у ствари, главне уштеде спроводио је на рачун стандарда запослених, као што и његов шеф Алек „европске, модерне реформе” у Србији спроводи смањујући плате и пензије. То су ти творци великих оригиналних, нових идеја! Велики реформатори!

Сам је наставио да се вози, потпуно непотребно због природе посла, у новокупљеном бесном „аудију”.

Сталним нападима на бившег директора и део уредника (с којима није обновио уговоре о сарадњи, чим су ти уговори истекли: Илија Вујачић, Гојко Тешић, Јовица Аћин, Бранко Кукић, а Горан Петровић је сам поднео оставку) постигао је ефекат да су великим делом запослени и преостали уредници невољно одрађивали послове. Смањио им је овлашћења, одузео самосталност у планирању. То је утицало да се смањио укупан обим пословања предузећа. Последице су биле и мањи приходи и знатно мањи број квалитетних издања.

Гавриловићу коначно после свих претрага није могао да нађе да је отуђио „ни кутију шибица”, а о њему је изговорио у јавности и на састанцима толико гадости као да је открио пљачку века. Изигравао је лажно толерантног и коректног директора, у стилу: „Ево видите шта је радио (како се радило), али ја нећу покретати одговорност поводом таквих дела”.

Било је евидентно да нема доказа о било каквим прекршајима или кривичним делима, јер да их је било, било је јасно свима, истог часа би звао полицију и надлежне службе и направио нову дреку и аферу. А само у њима је он у елементу, ту обитава.

Измислио је да је предузеће било у губицима до његовог доласка, а сваке године запослени су добијали дивиденде! Говорио је о негативном пословању („симболични, мали губитак”?) 2012, а компанија је имала орочених 180 милиона динара у банци (што и он сам потврђује у својој писаној изјави: „2012. затекао сам 180.000.000 орочених динара”)!?!

Све говори да је реч о вредном и способном директору, агилном, који је сваке године увећавао обим пословања. Укупни приходи и добит предузећа су били из године у годину све већи.

Од 2008. до 2012. предузеће је пословало успешно, остваривало је профит. Није никада било дотирано из буџета. Уплаћивани су износи од више десетина милиона динара у буџет владе Србије. Повећан је и број запослених. А компанија је тих година уживала завидан реноме у јавности, добијала је континуирано значајна признања и награде.



Јелена Триван и Радош Љушић

Љушић: Има да доделимо златнике


Све у свему, за непуне две године Љушић је давио компанију и запослене у њој причама о својој успешности. А од његовог „успешног” директоровања главнина запослених није имала никакве користи.

Имали су главобоље, били су сумњичени да су припадници „жутих” (ДС), били су „криви” што су уопште затечени у овом предузећу у моменту кад је он стигао. „Кривица” запослених је била и што се на лагеру компаније налазе књиге у вредности више милиона евра. И поред непрекидне приче о том проблему са великим бројем непродатих, а делом и вредних, квалитетних издања, Љушић ништа није урадио, проблем није решио. А продају тих и новоштампаних књига није поправио. Отишао је, а оставио је предузеће са истим проблемом.

Али, зато је до последњег часа причао како он има генијалне идеје о начину како би питање лагера књига решио, али ето нема законских могућности!?! Сметају му закони! Сиц!

Једноставно, он се највише бавио сопственом промоцијом, био стално у рату са неким од медија, уместо да се бавио предузећем и решавањем проблема. Он је уствари једино био у „нормалном” стању кад се свађа, тј. када неког шиканира. По природи конфликтан, увек на граници инцидента и то до тешког вербалног инцидента, у коме је олако вређао многе своје сараднике, Љушић је углавном бринуо како да се додвори онима изнад себе, а о запосленима и њиховим проблемима није бринуо, гледао је на службенике као на „смрдљив сир”. Кад је одлазио није нашао за сходно да одржи састанак са запосленима, да им се евентуално захвали на сарадњи. Из овог се види његов прави потцењивачки однос према „робљу”.

Треба поменути на крају и један тугаљив, бизаран детаљ. Предузеће је обележавало 2013. велики јубилеј – 200 година од оснивања. Како је тек био стигао на функцију објавио је да ће сваком од скоро четири стотине запослених предузеће (у јеку највеће економске кризе) дати по један златник! И ту одлуку је лично саопштио на састанку. То је све запослене изненадило. Иако му је речено од неких запослених да на то јавност не би баш повољно гледала, тачније реаговала обрусио је у свом стилу: „А не, има да доделимо златнике – рекао је самоуверено Љушић.

Наравно, јубилеј је 2013. обележен, прошао је, а запослени никад нису нису добили тај јубиларни златник , а нису добили ни један једини динар (имало је одакле да добију). И то без икаквог објашњења, што је био основни ред. Галамџија, конфликтан, некултуран, прост, вулгаран, вређање људи му је била и остала ружна особина, као и подметање, обмане и наравно додворавање партијском и државном врху – то је био његов главни опсег посла.

Оставио је компанију са више стотина запослених великим делом у врло лошим међуљудским односима, људи из страха не комуницирају, само онолико колико морају, међусобно неповерење је огромно, а већина руководилаца које је поставио (стигли из СНС) је неспособна и прави штету предузећу нестручним пословањем. Откако је он директор запослени две године нису добили дивиденде. Испада, по овом важном параметру, све обрнуто од оног што је говорио: предузеће није било у губитцима док он није дошао, а било је у губитцима откако је он дошао на чело предузећа!

Такав је директор био Љушић.

У складу са таквом својом природом и његов одлазак са директорске функције није могао проћи без скандала, којег је сам исценирао. Изрежирао је прво пре неколико месеци (крајем октобра 2014) некакву своју оставку, па сада на крају некакву сопствену смену. Заправо, радило се о томе да мора да иде у пензију, јер је по Закону 22. новембра 2014. требало да му престане радни однос пошто је напунио 65 година живота. Али, о томе је ћутао, и измишљао је глупаве приче о томе „како му је онај који га је поставио рекао да иде и ћути” (сиц!). Медијима је изјавио: „Замољен сам да се повучем и да ћутим. Замолио ме је човек (А. Вучић) који ме је и довео у „Гласник”!?!

Као да је радио у ВБА или БИА, а не у јавном државном предузећу. Овде се показује и његово накарадно схватање државе као приватне прћије двојице људи, па се они слободно договарају како ће и када појести печено прасе! Један од коментатора на сајту НСПМ је дао кратку, али тачну дијагнозу ове погубне Љушићеве изјаве: „Изјава Љушића у најмању руку звучи као мафијашки завет ћутања. Чуј - он неће да каже - па није то мафијашки картел и омерта - већ државна институција и јавност мора да зна све”.

Успут, као и његов шеф Алек, претворио се у последње две године од националисте (некадашњег подржаваоца покрета „Образ”, неки кажу и иницијатора и оснивача) у Европејца, а засметало је сада Љушићу што је Алек довео на његово место „ватрену” Европејку Триван. Њих двоје барем по том питању исто мисле и могао би зато бити мало задовољнији њеним доласком.

Међу њима нема никакве разлике.Свежа „докторка наука”

Оптужио је на крају „плаве”, тј. своју партију СНС, (читај Вучића) да га је сменила. Иако се клањао, сагињао, клечао, српски речено „шлихтао” - није му помогло.

Љушић у одласку каже: „Оваквим потезима СНС (не)свесно нарушава свој углед. Куда иде Србија која смењује успешне директоре...” Уосталом, ко му брани да напусти, оде из СНС, ако мисли, а заиста мисли, да су га његови „плави” сменили и да нису довољно свесни колико зла им је нанела Триван.

У сваком случају на његово место стиже још сервилнија, оданија, подобнија, умиљатија особа, доскора ударна песница Тадића и ДС. Однедавно и свежа „докторка наука”!

Као што је Љушић својевремено 2008. проценио да је уносније од дугогодишњег пријатеља Коштунице и ДСС-а прећи у табор СНС, исто то урадила је Триван, и додворила се уз саме скуте СНС, после одласка из ДС.

Двоје конвертита, урадили су исту ствар. Опет, међу њима нема никакве разлике.

„Претрчавање” се Триванки брзо исплатило, није дуго чекала.

Љушић је нешто дуже чекао на добро плаћену функцију па је зато вероватно био нервознији приликом доласка децембра 2012. у „Службени Гласник”. Треба подсетити да је из ДСС отишао само из користољубља, јер никаквих сукоба у партији, или идејних размирица није имао са Коштуницом и ДСС.

Феномен апсолутне небриге за јавни интерес и то од лица које влада Србије поставља на високе функције у јавним предузећима говори о урушавању угледа јавних институција, без обзира колико је висок углед тих установа.

У „Гласнику” страхују да ће довођење Триванове на директорску функцију потврдити стару изреку: „Има увек горе од горега”. Дакле: да ће се испоставити да је и Љушић био боље решење.

Многи у „Гласнику” сматрају да су их „усрећили” са в.д. директора који је од почетка бављења јавним пословима компромитовао сваку јавну делатност, посебно политичку, те да би – уместо да буде награђена – требало да је била елинимисана из јавног живота. А, уместо тога, добија као награду да води једну од настаријих државних установа у Србији!?!




По „Гласнику”, али и по њеној бившој странци, прича се о њеној драматичној емотивној вези у министарству у коме је пре десетак година радила, а већ кружи нова о блискости са једним од најутицајнијих људи у безбедности Србије.

Према сазнањима „Блица” и по ономе о чему бруји београдска чаршија, „Триванова је последњих годину дана остварила врло тесне везе са људима из власти, али и са појединцима из врха безбедносних структура које превазилазе оквире класичне политике”.

И сам Љушић је поводом именовања Триванове као загонетно изјавио „да има нешто што је јаче од политике и политичара”, алудирајући наравно на њене приватне везе.

Главна реализаторка политичког рата ДС са СНС, Тадићева перјаница и главни оперативац у спровођењу тешких личних оптужби на рачун челника СНС (ту је Љушић у праву кад јој пребацује непримерени речник мржње и нетрпељивости и неукусан манир, али не могу јој се замерити сами напади, јер да су они били културни и одмерени представљали би део политичког деловања).

Корисно је као пример тих њених бруталних изјава против СНС (у стилу СПС-ових изјава деведесетих против опозиције) навести ову коју је дала као портпарол ДС уочи избора маја 2012:

„Од грађана зависи хоће ли 6. маја одабрати оне који ће земљу гурнути у рат, а њене грађане у мобилизацију, или оне који ће обезбедити мир, сигурност и просперитет.”

Прави проблем је у томе што Триванка мисли да место на челу „Гласника” заслужује, а многи су уверени да га она својим досадашњим јавним и политичким деловањем по ничему не заслужује.

Политички аналитичари одавно тврде да је она иритирала бираче и симпатизере „жутих”и да је добрано одговорна за пад рејтинга ДС.

Неки проблематичним сматрају и њен „морални лик”. У прилог томе наводе поступак Агенције за борбу против корупције, која је својевремено покренула ванредну проверу имовине Ј. Триван након навода да је продала стан у Београду за 80.000 евра који није пријавила Агенцији.

Занимљиво је навести да је својевремено 2009. - у истом сату истог дана - негирала па потврдила медијима да поседује сат „Шопард” вредан 8.000 евра.

Други проблем је што њено целокупно понашање говори о опсесији личним успехом по сваку цену јер је не бирајући средства јурила ка свом циљу - да буде у врху власти.

Макијавели би јој одао признање на реализацији његових „принципа”.

Она се руководила у свом деловању до сада углавном само личним интересима и на основу таквог деловања је последња особа која је заслуживала да добије поверење да води једно важно и угледно ЈАВНО предузеће.

Ништа не гарантује да се на исти начин неће понашати и убудуће, да неће запостављати јавни и општи друштвени интерес, да неће давати предност личном и породичном.

Триванка, очито, види да овакво њено понашање није до сада проузроковало никакве штетне последице по њу. Напротив, народски речено „аванзовала је”! Ова власт то цени!

Не треба губити из вида ни суђење и процес који годинама (од 2007.) траје и против њеног оца, професора Правног факултета у Крагујевцу.

Међу професорима оптуженим за продавање испита студентима нашао се, наиме, и њен отац Бранислав Марковић.

Обавештени тврде да је и она, као функционер ДС, утицала да се позната афера „Индекс” развлачи.

Постоји, с друге стране, већ више година и афера, а и истражне радње, поводом наводно сумњивог пословања фирме за обезбеђење „Протекта група” у власништву њеног мужа. Та компанија била је годинама, до 2012. један од већих донатора ДС (познати износи донација били су око 20-25 хиљада евра годишње). Мужевљева фирма добијала је зарад тога уносне послове. Пружала је услуге обезбеђења многим буџетским корисницима, од општина, преко агенција и Пореске управе, до комуналних предузећа и предшколских установа.

Према наводима сајта „Пиштаљка”: „фирма Драгана Тривана је изузетно добро пословала током четворогодишње владавине ДС у којој је његова жена била истакнута функционерка, па је од 2009. године до 2012. године скоро учетворостручила свој добитак”.

Кад се зна да је и њен брат Милан Марковић пре неколико година на једну од највиших судијских функција у Србији стигао под доста чудним околностима, о чему су упућени медији и новинари шире писали, а у којој се опет спомиње њена улога, онда се лакше открива шири миље родбинских веза и партијских, сумњивих пословања и радњи, именовања и личних контаката са утицајним функционерима.

(Милан Марковић је са функције републичког јавног правобраниоца именован за судију Уставног суда Србије. Тада је против оваквих поступака устао актуелни министар полиције Небојша Стефановић, који је тврдио да је ДС користио политички утицај при избору судија).

Могло би се закључити: болесна амбиција ове особе налази пуно задовољење на новој функцији (вероватно не на дужи рок, јер она има још веће амбиције). Тако је у „Политици” као добар опис оног што се догодило пре неки дан освануо атрактиван наслов: „Велики повратак Јелене Триван”.

Како је и када метеорском брзином Триван, са силиконским уснама „ала Мими Оро” постала доктор наука, тачније доктор књижевности? То је ново озбиљно питање и тест за српску владу, надлежне институције и стручну јавност.

Боље обавештени извори са Филолошког факултета, тачније професори са тог факултета, тврде да је прича о том докторату врло сумњива, проблематична. (Истини за вољу, имала је од кога да научи како се на лакши начин завршавају студије). Неопходна је хитна провера валидности овог доктората, јер се доводи у питање углед ове високошколске установе.

Наравно, увек су могуће и клевете и подметања. Зато сумње са Филолошког треба проверити. И због факултета и због ње, ако је са њеним докторатом ипак све било у реду.

Њеним избором на челу функцију у „Службеном гласнику” – независно од тога – највероватније неће бити на добитку ни јавни интерес, ни интерес „грађана Србије”, како воли да говори наша власт.

Ако је и пола од онога што се везује за Јелену Триван тачно, њено именовање девалвира сваки озбиљан, квалитетан рад, поштен и савестан однос према себи и друштву. Поготово што је омогућено одлуком владе Србије и свемоћног премијера Вучића.




Довођење Триванке на важну функцију – на чело „Службеног гласника” - лош је знак. Није само реч о бахатости и ароганцији. Њено именовање није више уопште ни политика, ни кадровски дефицит владајуће гарнитуре него пре свега знак да власт не разуме понешто од онога што је најважније и да – бар кад су неки потези у питању - земљом Србијом владају најнижи интересни и политички инстикти.

Понижавајуће је и уверење Љушића, наглашавамо универзитетског професора, да његов одлазак (тачније повратак) са ове функције на Филозофски факултет, он доживљава као „пад са коња на магарца”.

Може ли се изрећи већа увреда угледном Филозофском факултету и може ли Љушић недостојније девалвирати сопствени позив професора? А његово накнадно објашњење о Филозофском као коњу из енглеске ергеле је депласирано.

Овом изјавом ући ће заувек у све антологије о деградирању и омаловажавању универзитета. „Проклете парице” и јурњава за њима Љушићу су помутиле ум.

Уместо да служе интересима грађана и друштва, примери Љушића и Триванке говоре о тој злоупотреби и безобзирном коришћењу јавних положаја за остварење сопствених интереса.

Уместо да први човек „Гласника”, постане писац, угледни културни радник, филозоф, социолог, критичар, стручњак из сфере издаваштва, наравно са основним оперативним знањима о вођењу предузећа - стиже (по мишљењу многих) компромитована, неуспешна и несимпатична политичарка, која је – по процених упућених - каријеру претерано градила на женским атрибутима.

Како је пре неки дан духовито написао новинар Михајло Меденица „зато и не чуди откуд Ким Кардашијан бивше власти као Мица Трофртаљка ове”!

Утолико је повратак у јавни живот оваквог Тадићевог „заштитног лица” заиста велики шамар бар за део српског друштва. Каква ће коначна одлука званичне власти бити видеће се у наредним месецима, јер Триванка је за сада „само” в.д. директора.

На крају, прави проблем је у томе што нестручном лицу не треба никада дати шансу да вози авион или да управља подморницом. Зна се унапред какав ће бити крај тог путовања. А кад се тако нешто уради, онда би најбоље било да то лице – у овом случају Вучић - буде у тој подморници или авиону заједно са „пилоткињом”, тј. „комаданткињом” подморнице.





Извор: Факти

Припремиле: КМ Новине

Post a Comment

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.