Вести:
Приказивање постова са ознаком Друштво. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Друштво. Прикажи све постове

понедељак, 15. јул 2019.

Измишљено досељавање Срба и Словена на Балкану у 6. и 7.веку: 1. део - 2. део – историјски извори: Прокопије (6. век)

"Прокопије тврди да је Подунавље седиште Словена. Нико од званичних историчара није обратио већу пажњу на ову његову реченицу или ако јесте, вероватно је свесно прешо преко ње, јер управо ова чињеница руши целу њихову причу о наводном досељавању Словен на Балкан"

















  • У уводном делу нашег рада под називом „Како је све почело“ укратко смо образложили геополитичке циљеве неких европских држава од 17. до 19. века који су довели до ревидирања комплетне европске историјографије, а посебно историјографије која се тицала истока и југоистока европског континента
  • Занимљиво је да од тридесетак сачуваних писаних извора од 6. до 8. века која се баве историјом европског простора ниједан извор не помиње досељавање Словена на Балкан у 6. и 7. веку
  • Питамо се, ако се сеоба тако великих размера заиста догодила, од Алпа на западу, до Црног Мора и делова Мале Азије на истоку и од Паноније на северу, до Пелопонеза и Крита на југу, како то да је баш ниједан писац из тог периода (6. и 7. век) није забележио?
  • Сигурни смо да један такав догађај који би ако се десио био највећа сеоба икада забележена у историји, био забележен од савременика. Међутим таквих података нема
  • Са друге стране представници званичне историјографије тврде да постоје чак 17 извора од 6. до 10. века (закључно са делом Константина Порфирогенита) који говоре о сеоби Словена

Пише: Александар Митић



 Сада ћемо по реду да обрадимо, ставку по ставку, аутора по аутора, који су наводно писали о сеоби Словена и Срба на Балкан у 6. и 7. веку. Обрадићемо, дакле, све оне историјске изворе на које воли да се позива наша званична историјографија када жели да докаже да се сеоба Словена заиста догодила. Крајње фер и реално би било да се прикажу сви расположиви историјски извори који говоре о наводној сеоби, а писани су у 6. и 7. веку када се наводна сеоба и десила, јер ако се стварно десило досељавање, онда су извори писани од савременика тог досељавања највалиднији. То би значило да би сви каснији извори требали једноставно да се одбаце као непоуздани. Ипак ми ћемо их обрадити, свих 17 историјских извора на које се позива наша званична историјографија, како би одбранила своју хипотезу да није било досељавања Срба и Словена на Балкан, закључно са делом ромејског цара Константина VII Порфирогенита.


Прокопије и "Историја јустинијанових ратова"

Ово поглавље посвећујемо делима ромејског писца Прокопија који је живео и стварао у 6. веку и био живи сведок догађаја који су се десили у том периоду. Аутору посвећујемо цело поглавље још из једног другог разлога, а то је што је у његовим радовима на више места помињао Словене, па заслужује да се његов рад детаљно анализира у посебном поглављу. Прокопије је рођен у Цезареји у Палестини, крајем 5. или почетком 6. века. Каријеру је почео као адвокат, али већ од 527. год. постаје правни саветник или секретар Јустинијановог војсковође Велизара, кога прати у свим ратовима које је водио. Умире око 565 год. у Цариграду. Најзначајније и са историјографског становишта најзанимљивије Прокопијево дело јесте „Историја Јустинијанових ратова“ у осам књига[1]. Прве две књиге обрађују персијски рат (Bellum Persicum), трећа и четврта вандалски рат (Bellum Vandalicum), пета, шеста и седма готски рат (Bellum Gothicum), док je осма накнадна допуна претходних књига.









Ево шта нпр. Прокопије каже о Словенима у дешавањима на простору Балкана од 530. до 545 год.: „На двору цара Јустинијана беше неки Хилвуд веома одважан ратник, толико несреброљубив да je највећим благом свог живота сматрао то што није ништа стекао. Toгa Хилвуда, по ступању у четврту годину своје владавине, постави (Јустинијан) за стратега Тракије и пошаље на дунавску границу c наредбом да пази да тамошњи варвари више уопште не прелазе реку, пошто су je већ често прелазили Хуни и Анти и Словени и Ромејима страховита зла наносили. Хилвуд je за варваре био толико страшан да за три године, колико je на том положају тамо проборавио, не само није нико могао да пређе Дунав против Ромеја, него су чак Ромеји, прелазећи често на супротну обалу са Хилвудом, убијали и заробљавали тамошње варваре. После три године пређе Хилвуд реку са малим одредом, како je био и навикао, a Словени сложно дочекаше. Кад се заметну страшна битка погибе много Ромеја па и стратег Хилвуд. И од тада варвари прелазе реку увек по вољи и ромејска држава им je лако доступна, и читаво ромејско царство не би још никад кадро да у томе послу одмени храброст једног човека. После извесног времена Анти и Словени због насталих несугласица међусобно заратише и деси се да Анти буду побеђени од својих противника. У тој борби неки Словен зароби неког противника (Анта), још младо момче, по имену Хилвуда и узевши га под своје поврати се кући. Временом овај Хилвуд постаде одан газди колико год je то могућно и у борби са непријатељима храбар. Изложивши се више пута животној опасности у одбрани свог господара, необично се прочу и велика слава поче да кружи око њега. У то време Анти, проваливши у трачке крајеве, опљачкаше и заробише много тамошњих Ромеја и c њима се вратише у свој завичај. Једног од ових заробљеника срећа намери на човекољубива и блага господара. Овај човек (Ромеј) беше велики лупеж и способан да превари свакога“.[2]

Из овог првог цитата ми видимо да се ромејски стратег звао Хилвуд и да га је лично на том положају поставио цар Јустинијан, да брани границу од Словена и њихових сродника Анта и Хуна. Само име Хилвуд је несумњиво словенско, јер као што видимо из цитата исто име је носио и антски заробљеник. То нам говори да су Словени такође били у служби ромејске империје, а не увек против ње, зашта постоје бројне потврде, које ћемо изнети и у наредним текстовима. Такође сазнајемо да су Словени, Анти и Хуни и пре постављења Хилвуда за стратега на дунавском лимесу упадали на територију царства, а нарочито након Хилвудове смрти. Видимо да су ратовали и међусобно. Дакле, нема никакве приче о сеоби тј. насељавању, већ напротив о војним упадима, и одвођењу заробљеника на просторе које контолишу Словени, а то је северно од Дунава.

Нешто мало даље Прокопије каже: „Пошто се глас o томе проширио и допро до свију, скупе се због тога скоро сви Анти и оцене да je ствар од општег значаја, верујући да ће им бити од велике користи то што сада постадоше господари ромејског стратега Хилвуда. Јер овим племенима, Словенима и Антима, не влада један човек, него од давнина живе у демократији и стога се код њих на заједничком скупу свршавају како повољни тако и неповољни јавни послови. Па и друге ствари, такорећи све, једнаке су и код једних и код других, и тим варварима већ одавно су прешле у обичај. Верују наиме (Анти и Словени) да je један од богова, творац муње, једини господар света, и жртвују му говеда и све остале жртвене животиње. Судбину нити познају нити иначе признају да међу људима врши неки одлучнији утицај него, чим им се смрт сасвим приближи, или их болест свлада, или се нађу у рату, одмах се заветују да ће, ако то избегну, истог тренутка принети богу жртву за свој живог, и, ако су добро прошли, приносе жртву коју су обећали и верују да су том жртвом искупили свој спас. Сем тога, обожавају и реке и нимфе и друга нека нижа божанства и свима њима приносе жртве и по тим жртвама врачају. Станују у бедним колибама, јако раштркани једни од других, и сваки од њих и по више пута промени место насеља. При ступању у борбу као пешадија наваљују на непријатеља групно, носећи у рукама мале штитове и копља, а оклоп никад не облаче. A неки немају ни кошуље ни огртача него, навукавши само бечве до испод препона, тако ступају у борбу са непријатељима. Једни и други имају исти језик, сасвим варварски. Α ни по спољашности се не разликују једни према другима. Јер сви су високи и необично јаки, a y погледу боје тела и косе нису ни одвише бели, односно плави, нити сасвим прелазе у црно, него су сви риђи. Живе у беди и крајњој запуштености као Масагети, па и прљавштине су увек пуни као они (Масагети), a сасвим ретко се дешава да су рђави или злотвори, него и у једноставности чувају хунску нарав. Па чак и име je Словенима и Антима  било у давнини заједничко. Јер некад су се и једни и други називали Спорима и то, мислим, стога што спорадично размештени настањавају земљиште. Ради тога и обитавају на пространом земљишту. Јер највећи део друге обале Дунава држе управо они. Тако отприлике стоји ствар са овим народом. И Анти окупљени тада на скупу, као што je речено, присиљаваху оног човека да им призна да je он главом Хилвуд ромејски стратег. Пошто je он порицао претили су му казном. Док се ово ту одигравало, цар Јустинијан, пославши овим варварима неко посланство, предложи да се сви они населе као становници у староме граду званом Турис. Овај лежи на реци Дунаву. У пређашњим временима основао га je римски цар Трајан, али већ одавно лежи напуштен, јер су га тамошњи варвари опустошили. Цар Јустинијан je обећавао да ће им дати тај град и земљиште око њега будући да оно од давнина припада Ромејима, да ће им при насељавању помагати свом снагом и да ће им послати много злата под условом да они, као будући савезници, увек стану на пут Хунима (Бугарима) кад год ови пођу на ромејску државу. Саслушавши то варвари одобрише и обећаше да ћe све испунити ако им се Хилвуд, пошто се врати у чин ромејског стратега, остави као сунасељеник, тврдећи упорно да je онај управо тај Хилвуд кога они желе. A онај човек, понесен таквом надом, сад je то и пожелео пa je и сам почео говорити како je он ромејски стратег Хилвуд. И кад су га управо тога ради послали у Цариград, пресретне га на том путу Нарзес. И ступивши c њим у разговор и препознавши да се човек претвара иако je он говорио латински и вешто глумио, пошто je већ био упознат са многим особинама Хилвуда стрпа га у затвор и принуди да читаву ствар тачно изложи и одведе га тако са собом у Цариград“.[3]




Из овог Прокопијевог цитата сазнајемо да су и Словени и Анти имали исте обичаје, исти језик, да су веровали у једнога Бога, дакле били су монотеисти, да су били крупне грађе, као и да су се раније називали Спорима. Прокопије покушава да и етимологију речи Спори у значењу расејани, јер наводно живе разбацани на великом простору. Да је оваква етимологија у најмању руку спорна сведочи и чињеница да су писци који су писали на грчком језику, и кроз антички и кроз средњовековни период, не познајући словенске језике и немајући у свом говорном апарату многе гласове које имају Словени, врло често погрешно записивали како лична, тако и племенска имена Словена. Павле Шафарик као и многи други слависти, сматрао је да име Спори у ствари значи погрешно записано име Срби[4]. Дакле, по тој претпоставци заједничко име за Словене и Анте у прошлости било би Срби. Такође Прокопије упоређује Словене и Анте са Масагетима, односно показује сличности између њих, углавном негативне, што је својствено грчким и латинским писцима који су словенска племена увек описивали са омаловажавањем и у негативном контексту. Такве примере имамо од античког па све до модерног доба и они не треба да нас чуде. Такође, Прокопије у одређеном смислу показује и сличност између Словена и Хуна, када тврди да нису рђави и зли, већ да су по једноставности као Хуни. О овим питањима сличности између Словена и Анта са једне и Хуна са друге стране, у будућности би морала да се обрати већа пажња, јер су у прошлости публиковани радови неких руских историчара који су писали на ту тему, а чија су дела готово заборављена и нису никад ваљано критички обрађена[5]Дакле, видимо да нам овај цитат у ствари само говори о неким особинама Словена и Анта, као и како је решен проблем лажног Хилвуда, што за нашу тему овде није од значаја.


Подунавље - седиште Словена

Један други Прокопијев исказ мислимо да је веома битан, а тиче се Велизарове опсаде врђаве Ауксимум јужно од Анконе у Италији из 540. год. коју су бранили Готи, а он гласи: „Јер у његовој јединици налази се неколико Словена који су навикли да се сакривају за какав мали камен или ма какво дрво и одатле да насрћу на непријатеља. То они стално упражњавају у Подунављу, где им je седиште, против Ромеја и других варвара. Још пре сванућа Словен се сасвим приближи бедему, завуче се у неки грм и, скупивши тело, покрије се уоколо травом. У саму зору дође тамо неки готски војник и поче ужурбано чупати траву и, не слутећи никакву опасност из грма, често je бацао поглед на непријатељски логор да га не би неко отуда напао. И искочивши изненада иза леђа Словен га шчепа и, стегнувши га снажно обема рукама око паса, однесе човека у логор и преда Валеријану“.[6]

Из овог цитата нас не занима претерано сликовито описано заробљавање Гота од стране Словена који је био у служби код Ромеја, колико сама чињеница да Прокопије још једном показује да су Словени чинили добар део ромејске војске. Оно што најбитније у овом цитату је то што Прокопије тврди да је Подунавље седиште Словена. Интересантно је да готово нико од званичних историчара није обратио већу пажњу на ову његову реченицу или ако јесте, вероватно је свесно прешо преко ње, јер управо ова чињеница изнесана од стране Прокопија, да је Подунавље средиште Словена, тј. њихова исконска земља, у ствари руши целу њихову причу о наводном досељавању Словен на Балкан са простора иза Карпата. Такође, Прокопијева тврдња врло лепо се поклапа са тврђењима његових предходника Псеудо Цезарија[7] и Приска[8], који су такође тврдили да је Подунавље земља насељена Словенима, затим готског историчара Јордана[9] који је тврдио да „Словени насељавају велики простор од језера Мурса, па до делте Дунава“. Јорданово језеро „Мурса“ је у ствари простор од данашњег Славонског Брода, па до Осјека. У то време то је непрегледна мочвара. Иначе да подсетимо да се садашњи Славонски Брод у то време носио римски назив Марсонија, а данашњи Осјек назив Мурса, па је потпуно јасно где се налазила извесна мочвара. Њу ће тек у 16. веку премостити својеврсним понтонским мостом дугим 12 км. османски султан Сулејман Величанствени. Такође, Прокопијев изказ о Подунављу као средишту Словена, слаже се и са „Несторовом Хроником или Повести минулих лета“ чији аутор такође тврди да је најранија прапостојбина Словена управо Подунавље и Илирик односно Норик[10].

Ево шта Прокопије бележи под 548. год: „У то време војска Словена, прешавши реку Дунав, почини страшна злодела над свим Илирима све до становника Драча, убијајући и заробљавајући све одрасле људе на које би наишли и пљачкајући благо. Пође им чак за руком да освоје и много тамошњих тврђава које су дотле сматране као сигурне, будући да их нико није бранио, и кретали су се тамо амо претражујући све по милој вољи. За њима су ишли илирски архонти са војском од петнаест хиљада људи, али нису имали смелости да се игде сасвим приближе непријатељима“.[11]

На једном другом месту за годину 550. Прокопије каже следеће: „У тο време војска Словена у којој се прикупило највише до три хиљаде људи, пређе реку Дунав без ичијег противљења и, прешавши реку Марицу без икакве муке, раздарјише се. Први њихов одред имао je хиљадуосамсто људи, a други преостале. Кад су са оба ова одреда, иако међусобно растављена, ступили у борбу архонти ромејске војске у Илирику и Тракији, били су неочекивано поражени, те неки на месту изгибоше, a други нађоше спac разбежавши се у потпуном нереду. И пошто су тако оба варварска одреда, иако кудикамо бројно слабија, поразила све војводе, онај други непријатељски одред сукоби се са Азбадом. Kao гардист цара Јустинијана овај човек, пошто je унапређен, постављен je на чело коњичких јединица, бројно јаких и елитних, које још од старих времена чине посаду у Цурулу, трачкој тврђави. Словени без икакве муке разбију и њих, те многе побију док су срамно бежали, a Азбаду, пошто га заробише, привремено поштеде живот, али га доцније бацише на разбуктани огањ и спалише, одеравши претходно ремење са леђа несрећном човеку. Обавивши то наставише још безбрижније са пљачкањем свих крајева, како трачких тако и илирских, и оба одреда опсадом заузеше много тврђава, иако пре нису ни ратовали око утврда нити се усуђивали сићи у равницу, пошто ови варвари нису никад ни предузимали да проваљују на ромејско земљиште. Али ни војском, чини се, нису никада били прешли реку Дунав, него тек од времена ο коме напред говорим. Онај одред који je Азбада победио, опљачкавши све редом до мора, заузе борбом и приморски град по имену Топир, иако je имао војничку посаду. То je најважнији град у трачком приморју, a од Цариграда je удаљен дванаест дана хода. Освојише га на овај начин. Већина њих покриваше се по неравном земљишту испред градског бедема, a једна незнатна групица, поставивши се око источне капије, поче да изазива Ромеје са круништа бедема. Војници који су били на том положају, претпоставивши да сем оних што су се видели других и нема, зграбише одмах оружје и јурнуше на њих заједнички. A варвари устукнуше натраг, дајући својим гониоцима изглед да се повлаче само из страха од њих, истрчавши у потеру Ромеји се јако удаљише од градских зидина. Они из заседе, нашавши се сада позади гонилаца, искочише и запречише им повратак у град. Кад се окренуше и они који су дотле наизглед бежали, Ромеји су већ били опкољени. Пошто их варвари уништише све, примакоше се градском бедему. Оставши без војне одбране становници града нађу се у великој неприлици, али су се ипак, у границама могућности, бранили од нападача. Најпре су непријатеље поливали јако загрејаним уљем и смолом и заједнички су на њих бацали камење и тако су за кратко време избегли опасност. После тога варвари притиснуше мноштвом стрела и присилише их на повлачење са ивице зидина те, прислонивши лествице уз бедем, заузеше град на јуриш. Одмах побише све мушкарце, до петнаест хиљада на броју, и све благо опљачкаше, a жене и децу претворише у робље. Иначе, пре тога нису штедели ниједан узраст него су, како ови тако и онај други одред, од тренутка провале на ромејско земљиште убијали све одрасло људство на које би се намерили, тако да je читаво земљиште, илирско као и трачко, било покривено лешевима, најчешће несахрањеним. Оне на које би наилазили нису убијали ни мачем ни копљем нити на неки други уобичајени начин него, побивши чврсто у земљу кочеве и зашиљивши их до крајности, на њих би јаднике посађивали свом силом и, управивши шиљак кочева за средину задњице, набијали јадницима све до утроба и тако их најрадије усмрћивали. Ови варвари веома често би побили у земљу и четири дебља дрвета и везивали за њих руке и ноге заробљеницима и тукући их затим веома дуго тољагама по глави, убијали би их као псе или змије или какво друго звериње. Друге, опет, спаљивали би без икакве милости, пошто би их сатерали у колибице заједно са говедима и овцама, уколико ове уопште нису могли да отерају у своју земљу. Тако су Словени стално убијали оне на које би се намерили. Али сада и ови и они из другог одреда, као већ опијени и засићени од силне крви, задовољише се да отада неке од оних, који им допадоше руку, оставе у животу, и услед тога сви се повратише кућама са више десетина хиљада заробљеника“.[12]

У овом цитатима као што видимо Прокопије говори само о војним упадима Словена, а не о њиховом насељавању. У првом цитату видимо да су Словени са великом војском опустошили тзв. Илирик све до Драча. Овде Прокопије каже да су Словени „починили злодела над свим Илирима све до Драча“. Као што ћемо видети у неким наредним текстовима, ромејски писци су становништво својих провинција увек називали именом те провинције, па овде под Илирима не треба подразумевати „праве“ Илире, већ становнике тадашње провинције Илирик односно становнике који су потпадали под јуриздикцију архиепископије Прве Јустинијане (Iustiniana Prima), а чија се територија и простирала од Дунава на северу, до Драча на југу. У другом опширнијем цитату такође видимо упад око 3000 словенских бораца, овог пута на Тракију, који је раздвојивши се на два дела, сваки засебно поразио много бројније ромејске војске, и након освајања неких тврђава и градова, вратио се кућама, одневши мноштво заробљеника са собом. Дакле, нема никаквог помена о никаквом насељавању, већ само о војним походима на простор ромејског царства.

Војни упади или сеобе?

За крај да видимо још један део из Прокопијевог списа, а тиче се периода 550-551. год. Он гласи: „Док je Герман у илирском граду Сардики прикупљао и уређивао војску и у свему се веома темељито припремао за рат, на земљиште Ромеја провали толика маса Словена као никад пре. Прешавши реку Дунав стигоше у околину Ниша. Неколицину од њих који су, удаљивши се из логора, лутали и појединачно тумарали по тамошњим селима, неки ромејски војници похваташе и везаше те их испитиваху ради чега je та словенска војска и c каквом су намером прешли реку Дунав. Они увераваху да дођоше c намером да опсадом освоје само Солун и градове око њега. Када то дочу цар, веома се узнемири и одмах писмено нареди Герману да скорашњи одлазак за Италију одложи, да Солуну и осталим градовима помогне при одбрани и да свом расположивом снагом одбије навалу Словена. И Герман je y тим пословима проводио време. Страх ухвати Словене чим су од заробљеника изреком дознали да je Герман у Сардики. Јер Герман je код ових варвара уживао велики углед и то са овог разлога. Кад je Јустин, Германов ујак по баби, држао царски престо, пређоше реку Дунав Анти, који станују сасвим близу Словена, и c великом војском упадоше на ромејско земљиште. Баш нешто пре тога цар je био поставио Германа за стратега читаве Тракије. Ступивши у битку са непријатељском војском и победивши на јуриш у борби, скоро све их потуче, и због тог успеха велику славу задоби Герман код свих људи, a нарочито код тих варвара. Пошто су се Словени њега бојали, како рекох, a уједно и мислили да, као човек кога цар шаље на Тотилу и Готе, са собом води велику силу, одусташе одмах од похода на Солун, нити се више уопште усуђиваху сићи у долине  него, прешавши редом све илирске планине, створише се у Далмацији. Не водећи ο њима бригу, Герман изда наредбу читавој војсци да се спрема за покрет, намеравајући да за два дана крене одатле за Италију. Али би му суђено да, оболевши изненада, оконча живот“.[13]




И у овом Прокопијевом цитату као и у свим предходним ми видимо да Словени упадају као војска, како би опсели Солун, и да се затим повлаче, не би ли избегли сукоб са бројнијом ромејском војском и уместо у правцу Солуна, одлазе према Далмацији. Дакле ни овде као ни у предходним цитатима ми не видимо никакву сеобу и никакво насељавање, већ само војне упаде Словена на простор ромејског царства.

Пошто смо видели да код Прокопија нема помена никакве сеобе, односно досељавања Словена, већ он говори само о војним походима Словена на територију ромејског царства, остаје питање зашто су Словени продирали из године у годину на простор царства, у време Јустинијана, а нарочито након њега? Заправо ради се о томе, да је ромејски цар Јустинијан (527-565) успео да освоји Илирик, Италију, Северну Африку и Јужну Шпанију и тако готово обновио некадашње Римско Царство. 535. год. освојио је Илирик и Далмацију и поново потиснуо Словене према Дунаву, који су још за време царева Анастазија (491-518) и Јустина (518-527) успели да потисну Ромеје са данашњих простора Босне, Херцеговине, Лике, Далмације, Црне Горе, Северне Албаније и већег дела Србије и Македоније[14].

Ми смо овде навели због обимности рада само неке цитате из Прокопијевог дела. Међутим, и у свим другим цитатима који се налазе у књизи „Византијски извори за историју народа Југославије, Том 1 из 1955. год.“, као и енглеско-америчким издањима његовог целокупног дела, које смо навели у првој референци још на почетку текста, нема никакве приче о досељавању, већ само о војним упадима, што свако може да провери у наведеним делима.Дакле да закључимо. Прокопије као писац никако не може да се узима као извор за наводно досељавање Словена на Балкан, јер као што смо видели не говори о досељавању, већ о војним упадима, а то су две различите ствари. Прокопије као писац може за служи у историјографији само као извор који нам пружа неке податке о Словенима, о њиховим ратовима са Ромејима, њиховим обичајима, изгледу, али никако као извор о досељавању. Напротив, Прокопија можемо убројити као једног од аутора који потврђује наше пребивање у Подунављу и нашу аутохтоност на том простору, са чиме се слажу како аутори који су писали пре њега, тако и они који су писали после њега, а навели смо само неке.

У наредним текстовима који ће следити, показаћемо остале ауторе који су по становиштима званичне историјографије, писали о наводном досељавању Словена и Срба у 6. и 7. веку, где ће се коначно видети дали су то докази о досељавању или нешто сасвим друго.
* Аутор (Александар Митић) је до сада објавио неколико чланака и књигу „Срби у Грчкој, трагови Срба и Словена на тероторији савремене Грчке“, где је, између осталог, обрадио и питање хеленизације Срба





ЦЕНА: 1.200,00
НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН: 064 224 334 9  

ЛИТЕРАТУРА:

[1] Видети: Procopius – History of the wars, books I and II, William Heinemann – London, The Macmillan Co – New York, 1914; Такође видети: Procopius – History of the wars, books III and IV, William Heinemann – London, G. P. Putnams Sons- New York, 1916; Такође видети: Procopius – History of the wars, books V and VI, William Heinemann – London, G. P. Putnams Sons- New York, 1919; Такође видети: Procopius – History of the wars, books VII and VIII, William Heinemann – London, Harvard University Press – Cambridge, Massachusetts, 1962.
[2] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд 1955. Прокопије, превод Фрање Баришића, стр. 23-24.
[3] Исто, стр. 25-31
[4] Павел Јозеф Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, 1823, Архив Војводине Нови Сад – Словенски институт Нови Сад, 1998.
[5] Видети: Венелін Юрій Іванович – Древние и нынешние болгары в политическом, народописном, историческом и религиозном их отношении к россиянам. Историко-критические изыскания. Том I. Москва, 1829; Такође видети: Александар Фомич Вељтман – Атила и Русија у V. и VI. веку, Српско-Српско пријатељствао, Београд, 7509 (2001).
[6] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд 1955. Прокопије, превод Фрање Баришића, стр. 35-36
[7] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд 1955. Псеудо Цезарије, превод Фрање Баришића, стр. 1-6.
[8] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд 1955. Приск, превод Фрање Баришића, стр. 7-16.
[9] Iordanis – Romana et Getica, Monvmenta Germanie Historica, Berlin, 1882.
[10] Нестор – Повест минулих лета, ИКП Никола Пашић, Београд, 2003.
[11] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САНУ, Византолошки институт, Београд 1955. Прокопије, превод Фрање Баришића, стр. 38
[12] Исто, стр. 41-44
[13] Исто, стр. 45-46
[14] О томе нас обавештава наш најстарији историјски спис тзв. Летопис Попа Дукљанина или Барски родослов, како га неки аутори називају. Заправо се ради о спису чији је назив Краљевство Словена. Видети: Тибор Живковић – Gesta Regum Sclavorum, Том I, Историјски институт, Манастир Острог, 2009.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Балканска геополитика    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Sloveni #Istorija #Balkan #Laž #Skriveno #Balkan  #Srbi #kmnovine

недеља, 14. јул 2019.

Измишљено досељавање Срба и Словена на Балкану у 6. и 7.веку: 1. део – Како је све почело?

Оно што је такође сметало Ватикану, је како они кажу „претерана љубав“ према Словенима шизматицима, тј. Словенима који нису римокатолици него су православни.

#Sloveni #Istorija #Balkan #Laž #Skriveno #Balkan  #Srbi #kmnovine

  • Генерације наших ђака, па тако и писац ових редова, већ у основној школи прво што науче о пореклу свог народа је то да су се наши преци тзв. Стари Словени доселили на Балкан у 6. и 7. веку, са територија иза планинског венца Карпата и након досељавања покорили староседелачко становништво тзв. Илире, Трачане, Хелене, Романе…
  • Наравно за мозак било ког детета па и адолесцента који је склон маштаријама таква прича је можда и прихватљива, јер више личи на бајку, а не на озбиљну науку
  • Међутим, како растемо и сазревамо ми који волимо да проучавамо прошлост сопственог народа полако почињемо да сумњамо у истинитост свега изреченог и наученог у школи. Када из основне пређете у средњу школу, чека вас иста та прича само за нијансу опширније обрађена. На филозофском факултету на катедри за историју исто. Да ствар буде гора, на факултету готово да ништа боље није образложена у односу на средњу школу, осим што имате да ишчитате неколико средњовековних аутора који говоре о наводној сеоби Старих Словена на Балкан у 6. и 7. веку
  • Пажљивом читаоцу већ на први поглед пада у очи да ти писци не говоре о никаквој сеоби народа, већ о војним упадима Словена, који се чаробним штапићем и чудноватом акробацијом речи из уста наших професора претварају од војске у народ, па тако војни походи и ратови зачас постају сеобе народа, притом нас не удостојивши ни једне реченице о томе где су ти силни ратови и бојеви између Словена и староседелаца Илира и Трачана, чије смо наводно земље ми освојили и населили. Где ишчезоше толики народи и племена који су по речима њихових савременика важила за најратоборније и најмногољудније народе на свету, где нестаде језик Илира и Трачана и како је могуће да у нашем језику ми немамо ниједну позајмљеницу из њихових језика?
  • Пре него што ће та прича загосподарити нашим школама и универзитетима, она ће се појавити на једном другом месту из чисто политичих интереса. Такође и у самој Русији јединој православној земљи и поред Пољске јединој словенској земљи у то време (17.-18. век) појавиће се једна слична теорија која ће за дуго времена, све до данашњих дана држати у заблуди руске нараштаје и тако онемоућити прави одговор Словена на нападе на њих
  • Главни заговорници нордијске или бечко-берлинске школе код Срба (или главне штеточине) били су у то време Иларион Руварац, по образовању богослов (теолог), Стојан Новаковић, по образовању правник и Љубомир Ковачевић, по образовању математичар. Новаковић је био министар просвете од 1880. па до 1885. год. па је за време свог мандата реформисао школство, а самим тим и увео нов начин изучавања српске историје за разлику од тадашњих предавача у великој школи Милоша С. Милојевића и Пантелије С. Срећковића, који су били школовани историчари

Пише: Александар Митић



Кренимо редом. Кроз читав антички и средњовековни период, све до почетка 17. века, сви хроничари, летописци, историчари се слажу да су Срби и други Словени на Балкану староседеоци и да су они истоветни са Илирима, Трачанима, тј. њиховим небројеним племенима попут Далмата, Трибала, Панона, Дардана, Меза, Дачана, Гета-Гота… па их многи писци, нарочито грчки и латински и називају тим именима а не Србима, Бугарима, Словенима… Тек 1611. год. угледало је светло дана једно дело ромејског цара Константина VII Порфирогенита (913-959) под називом „О упављању царством“ (De administrando imperio)[1], које је наводно написано у 10. веку, а први пут објављено као што видимо у 17. веку. Занимљиво је то да читавих седам векова ниједан писац никад није поменуо то дело нити цитирао неки део из њега, што само по себи изазива сумњу у аутентичност дела. Такође је занимљиво да је то једини спис који говори о сеоби Срба и Хрвата на Балкан читавих 330 година након наводног досељавања. Дело се појављује пре дела млетачко-далматинског писца Јоаниеса Луциуса под називом „Краљевство Далмације и Хрватске“ из 1666. год.[2], који је сачинио своје дело зарад дневно-политичких интереса Млетачке Републике (Венеције) како би оправдао њено заузимање Далмације након Морејског (Кандијског) рата са Османском Империјом. Дакле, Јоаниес Луциус је први писац који је изнео једну хипотезу да су Словени дошљаци, а да су Романи староседеоци у Далмацији. С тим у вези можемо посматрати и појаву дела Константина Порфирогенита пре дела Јоаниеса Луциуса, мада се појава дела Константина Порфирогенита може посматрати и као својеврсни одговор Римокатоличке Цркве на дело Дубровчанина Мавра Орбинија под називом „Краљевство Словена“, које је изашло 1601. год. у Падови, најпре са благословом Римокатоличке Цркве, да би након исчитавања од стране исте, било стављено на индекс забањених књига[3]. Наиме Орбини је у свом делу најсвеобухватније до тада обрадио историју свих Словена, наводећи преко 300 референци, тј. позива на литературу, што пре њега нико није урадио. Дакле, можемо рећи да је његова књига и за данашње научне појмове веома добро документована, док је за тадашње свакако била недостижна, па не изненађује што је одмах засметала Римокатоличкој Цркви. Оно што је такође сметало Ватикану, је како они кажу „претерана љубав“ према Словенима шизматицима, тј. Словенима који нису римокатолици него су православни. Дело Мавра Орбинија одише свесловенским патриотизмом па можемо слободно рећи да је он и био зачетник неког раног панславизма и словенофилства, што се након њега манифестовало бројним делима словенских аутора попут Винка Прибојевића[4], Ђорђа Бранковића[5], Јована Рајића[6] и других.



Словени - староседеоци или дошљаци на Балкану?

Док су Млечани тврдили од 17. века да су Словени дошљаци, а Романи староседеоци, не би ли некако оправдали своје присуство на простору Далмације и јадранских острва, дотле су у исто време Аустријанци (Хабзбурзи) бранили Словене истичући да су они староседеоци, а Романи дошљаци. Од тада па све до друге половине 19. века изаћи ће бројна дела која говоре о аутохтоности нашег народа на просторима Балкана, као и наших веза са Илирима. Да неко не уобрази како је та благонаклоност куће Хабзбурга била због претеране љубави према нама. Наравно да не. Хабзбурзи су од Млетака бранили своје право на тзв. „Илирску круну“ тј. право на српске-словенске територије на Бакану, јер су сматрали да они имају право на њих.Наравно, то ће се променити врло брзо након нестанка Млетачке републике, а нарочито након пораза Наполеона, прерасподела територија и ревидирања граница које је он успоставио на бечком конгресу 1815. год.

Кад је Наполеон поразивши Аустрију створио Илирске Провинције од Алпа до Боке Которске, утицао је на снажно буђење Словена на том простору. Треба подсетити да су православни Срби у његово време били у закону равноправни са римокатолицима, што ни пре њега, ни после њега није био случај. Након пораза Наполеона и Бечког Конгреса 1815. год. целокупна територија Илирских Провинција улази у састав Аустријског Царства, а са њима и читава територија некадашње млетачке републике. Од тада идеје „илиризма“ шире се и на остале делове царства насељене Србима-Јужним Словенима. Пошто је минула опасност од млетачке пропаганде, а са друге стране почело масовно буђење и солидарност Словена у Аустрији, које ће се нарочито манифестовати у револуцији 1848. год. када су они затражили за себе слична права као и Мађари, Аустрија је забранила Илирско име. Управо од тога доба почиње да се протура једна хипотеза да су Илири преци данашњих Албанаца, а да су Словени досељени на Балкан у 6. и 7. веку. Дакле видимо да је Аустрија тада зарад својих интереса и очувања своје целовитости и тековина Бечког Конгреса из 1815. год. повампирила млетачку причу из 1611-66. год. а епитет најстаријег народа на Балкану дала Албанцима, који у то време нису ни били народ, већ скупина разноразних племена пореклом српских, цинцарско-влашких, грчких, турских, латинских, кавкаских… без јасног националног осећања[7], чијој ће афирмацији као јединственом народу под именом Албанци управо Бечка наука да кумује[8].

Пре него да погледамо шта се дешавало код нас на том пољу, осврнућемо се укратко на ситуацији у највећој словенској земљи Русији, јер су се у њој пре протурања приче о досељавању Словена код нас, догодиле ствари које су имале далекосежне последице на целовитост словенског духовног, етничког и цивилизацијског простора.




Немачка намеће и Русима своје виђење њихове историје


У 17. веку након „смутног времена“ (1605-1612) у Русији се устоличује нова династија Романов. Већ у првој половини 18. века немачка наука је успела да највећем словенском народу тј. Русима, наметне своје виђење прошлости, тако да су Руси већ од тада учили да су им оснивачи државе били Скандинавци-Германи, тзв. Варјази. Наравно да се то не би десило да Руским царством у то време нису владали династи германске крви, јер се династија Романов од свог доласка на руски престо углавном орођује са немачким племићким кућама.Тај заокрет у руској науци тријумфовао је управо за време владавине царице Катарине II „Велике“ (1762-1796)[9], а најављен је реформама цара Петра I „Великог“ (1682-1725), који је одушевљен западном културом раскинуо са дотадашњим словенским-православним путем Русије и окренуо Русију ка Западу. За његове владавине промењен је календар и од традиционалног рачунања времена од Стварања света, које је било својствено свим православним Словенима (Србима, Русима, Бугарима, Власима), али и Ромејима (Византинцима) и Јерменима, прешло се на рачунање времена од Христовог рођења, а нова година није почињала 1. септембра, већ 1. јануара. Такође словенски називи месеца, замењени су за римске какве и данас користимо.[10]
Петар је укинуо Руску Патријаршију и место самог Патријарха, и уместо њега увео Духовну Колегију (Синод) на чијем је челу стајао цар уместо патријарха, што је довело до огромних последица на читаву православну цркву. Сузбијао је монаштво и затварао манастире. Забранио је ношење браде, а свако ко је носио браду морао је да плати порез. Забранио је ношење традиционалне руске ношње и увео западну моду и одевање, такође увео је ношење перика и уских панталона као на западу.[11]  
За време Катарине II „Велике“ руским историјским катедрама почињу да господаре странци углавном Немци попут Милера, Струбеа, Шлецера, Бајера… То изазива отпор руских научника, понајвише Михајла Петровича Ломоносова који је био најгласнији у полемици са „немцима“. Међутим, након Ломоносовљеве смрти целокупна његова писана заоставштина бива предата Милеру, који је прерађује тј. фабрикује и потура под именом Ломоносова, тако да кад неко чита Историју Русије од Ломоносова, веома се чуди зашто је Ломоносов толико трошио енергију на полемику са немачком школом када у „његовој“ Историји Русије стоје управо ставови Милера, Бајера, Шлецера и других немачких научника. Слично се десило и са радом Ломоносовљевог саборца и предходника Василија Татишчева. Наравно да је јасно да су радови Татишчева и Ломоносова преправљени, исфабриковани и потурени под њиховим именима како би дотични немачки аутори оправдали своје небулозне приче о Германима као наводним оснивачима руске средњовековне државе[12].
Као и у време Петра I и Катарина II је наставила са затварањем манастира и гушењем монаштва. Од 954 манастира колико је било у Русији на почетку њене владавине, на крају њене владавине остало је свега 254. Читавих 700 манастира је затворено. Такође Катарина је заједно са аустријским царем Јосифом II 1781. год. склопила уговор за савез против Османске Империје који је предвиђао поделу Балкана између Аустрије и Русије. По тој подели од Влашке и Молдавије би се створила посебна држава „Дакија“, којом би управљао Григорије Потемкин, један од многобројних Катарининих љубавника, а од свих балканских османских територија било би створено „Грчко Царство“ по угледу на некадашњу „Византију“[13], на чијем челу би се нашао Катаринин унук Константин. У тој подели Аустрија би добила Малу Влашку, као и узан појас од 3 миље испод Дунава од Никопоља до Београда, укључујући Видин и Оршаву за одбрану царства.[14] Дакле, видимо да је по плану Катарине II и Јосифа II српски народ био поцепан између два царства. Такође видимо колико је она водила словенску политику, кад је готово све словене на Балкану сврстала у тзв. Грчко Царство.[15]




Отпор руској науци тзв нордијској или скандинавској теорији опореклу руске средњевековне државе и династије

И касније у руској науци имамо отпор тзв. нордијској или скандинавској теорији о пореклу руске средњовековне државе и династије. Тако је изузетно гласан и даровит по том питању био Јуриј Венелин[16], али обзиром да је преминуо као врло млад, он је брзо заборављен, а његова дела гурнута у страну. И данас руска званична наука робује причи од пре 3 века да су средњовековну Русију створили „странци“ Варјази[17], али се све више чују гласови који оповргавају ту тезу, публикују се дела која разобличавају германску подметачину из 18. века. Надамо се да ће обновљена права руска наука успети да се избори са нордизмом у сопственој историји и пошаље га на ђубриште историје где му је и место.
Велика источна криза која је букнула 1875. год. босанско-херцеговачким устанком и претворила се у својеврсни рат Словена против Османске Империје, у коме су учествовале две српске државе: кнежевина Србија и кнежевина Црна Гора заједно са царевином Русијом од 1876. па до 1878. год, пружила је велике наде али и разочарења. Након пораза Османлија Русија закључује Санстефански мировни уговор, чије су одредбе подразумевале стварање „Велике Бугарске“, која би поред бугарског етничког простора обухватала и огроман део срског етничког простора (Македонију, Шоплук, Јужно Поморавље), тако да је у ствари већи део те „Велике Бугарске“ био српски, а не бугарски етнички простор. То је изазвало револт код Срба и кнеза Милана, који се од тог тренутка окреће Аустро-Угарској. Такође, ни великим силама се није свиђала помисао да Русија буде доминантна на Балкану, па је сазван други конгрес у Берлину исте 1878. год. где су одредбе Санстефанског уговора ревидиране, и од Велике Бугарске створена једна знатно мања бугарска кнежевина са центром у Софији, као и Источна Румелија са центром у Пловдиву, која је директно била под суверенитетом османског султана.Србија је добила проширење у Јужном Поморављу. Пошто је српске интересе на Берлинском конгресу заступао угарски гроф Андраши, то је Србија у догледно време Аустро-Угарској морала да врати противуслугу.
Та противуслуга учињена је у виду „тајне конвенције“ из 1881. год. после чега је Србија постала протекторат Аустро-Угарске. Није смела да тргује, нити да закључује било какве међудржавне уговоре без знања Аустро-Угарске, а забрањена је и било која врста пропаганде против Аустро-Угарске[18]Та ставка о пропаганди подразумевала је и ревидирање комплетне српске историјографије. Од 1881. год. тј. од потписивања „тајне конвенције“ између тадашње кнежевине Србије и двојне Аустро-Угарске монархије, започела је владавина тзв. нордијске или бечко-берлинске историјске школе на нашим катедрама за историју, археологију и филологију. Та историјска школа настала у „кухињама“ тадашњег Беча, Берлина и Рима-Ватикана, створена је зарад политичких циљева тек створених држава Италије (1870. год.) и Немачке (1871. год.), као и нешто раније преуређене Хабзбуршке монархије у двојну Аустро-Угарску монархију (1868. год.). Италија и Немачка незадовољне колонијалном прерасподелом света покушаће да изврше продор ка истоку, у матичне словенске земље, за шта им је као пример служила управо Аустро-Угарска, која је у свом саставу највећим делом имала словенско становништво и ако је оно у односу на владајуће Аустријанце-Немце и Мађаре углавном било обесправљено, односно Словени су у тој држави били грађани другог реда.Поучени примером династије Хабзбург, која је под својом влашћу више векова држала Словене, Немачка и Италија ће покушати сличан пројекат, а Аустро-Угарска ће здушно подржати њихов план, како би угушила разбуђене словенске покрете за национално ослобођење широм своје територије и наставила да влада над њима, спроводећи германизацију и мађаризацију Словена. Тако ће све три државе на својим научним катедрама понудити другачију слику прошлости од тадашње уобичајене, а све зарад остваривања својих империјалних циљева.


Заговорници нордијске или Бечко-берлинске школе (главне штеточине): Иларион Руварац, Стојан Новаковић и Љубомир Ковачевић

Главни заговорници нордијске или бечко-берлинске школе код Срба били су у то време Иларион Руварац, по образовању богослов (теолог), Стојан Новаковић, по образовању правник и Љубомир Ковачевић, по образовању математичар. Новаковић је био министар просвете од 1880. па до 1885. год. па је за време свог мандата реформисао школство, а самим тим и увео нов начин изучавања српске историје за разлику од тадашњих предавача у великој школи Милоша С. Милојевића и Пантелије С. Срећковића, који су били школовани историчари. Милош С. Милојевић је одмах након 1881. год. био премештен да службује у Лесковцу, док је на место Пантелије Срећковића као предавача историје у Великој Школи дошао Љубомир Ковачевић, који је био кум Стојана Новаковића и као што смо већ навели по образовању математичар. Данас када се званична наука поново оглашава у вези све бројнијих текстова на тему заборављене српске аутохтонистичке историје, држећи придике ауторима тих радова како немају стручно знање, јер већина њих нису школовани историчари, можда не би било с горег да се подсете ко су били њиховни духовни оци попут Руварца, Новаковића и Ковачевића, да ли су они били по образовању историчари или нешто друго? По нама то је у најмању руку лицемерно. На крају крајева сматрамо да ниједног аутора не треба одбацити или прихватити у потпуности.

Стојан Новаковић (главни штеточина), министар просвете од 1880. па до 1885. год. па је за време свог мандата реформисао школство, а самим тим и увео нов начин изучавања српске историје по жељи Беча и Ватикана

Критика Милојевићевих и Срећковићевих радова, нарочито од стране Илариона Руварца, бугарофила и мађарофила, човека који је користио тако банлне изразе у својим полемикама, недостојних његовог свештеничког позива, узета је у нашој историјографији као „коначан обрачун“ са романичарском историјском школом, како су називали Милојевића, Срећковића и њихове следбенике. Међутим, и поред неких добрих запажања у радовима Руварца и указивања од стране њега на грешке пре свега у историјским радовима Срећковића и сам Руварчев рад врви од историјских грешака, а да нико од званичних историчара није нашао за сходно да га критикује, мада нас то не чуди.
Чак и након „победе“ тзв. нордијске бечко-берлинске школе над тзв. аутохтонистичком историјском школом код нас су се увек појављивали аутори који су подсећали  на то другачије виђење прошлости у односу на званичну историјску струју. Међутим, од настанка краљевине Срба Хрвата и Словенаца (Југославије) 1918. год, касније и социјалистичке Југославије 1945. год. све је било подређено пароли „братство и јединство“ па ни историјографија није била поштеђена тога. Од распада Југославије деведесетих година 20. века наше тржиште је преплављено великим бројем радова који су на разне начине писали о нашој старој историји и о присуству нашег народа на ширем простору Балкана пре фамозног 6. и 7. века. Добар део тих радова има крупне недостатке у виду непознавања основне историјске методологије, као и у виду бројних претеривања, што олакшава критику представника званичне историјске струје и трпања у исти кош свих аутора који изучавају српску и словенску историју пре 6. и 7. века, што је свакако тендециозно и недопустиво. Поред тога што немају чврсте аргументе за свој „научни“ став, још више брине чињеница да су у свим бившим југословенским републикама прича о досељавању Словена на Балкан, као и на катедрама оних земаља које су је пласирале зарад остваривања својих геополитичких циљева попут Немачке, Аустрије, Мађарскеи Италије, готово потиснута са универзитета, само се још увек код нас одржава и то не силом аргумената, већ силом политичког положаја. Свакако јасно је да то са правом науком нема никакве везе.

Пре нас о овој теми су опширно писали Драгољуб Антић, Слободан Јарчевић и Јован И. Деретић у свом делу „Измишљено досељавање Срба“.[19] Сва три аутора су понаособ дала свој допринос у расветљавању ове теме. Драгољуб Антић уводи читаоце у време и прилике у Европи, кад је према званичној историји, уследило досељавање Срба и Словена. Такође доказује физичку немогућност такве сеобе. Слободан Јарчевић темељно анализира спис Константина Порфирогенита и открива у њему бројне нелогичности, изражавајући са правом сумњу да се ради о аутентичном спису. Јован И. Деретић студиозно истражује античке ауторе који су писали о Србима и Словенима, доказујући континуитет нашег постојања од најранијих времена. Оно што је по нама мањкавост њиховог дела, је у ствари позивање углавном на историјске изворе, док су помоћне дисциплине које се баве прошлошћу попут археологије, лингвистике, етнологије, антрополоије, генетике… запостављене у њиховом раду. Ми ћемо управо ићи тим путем не би ли допунили њихово излагање на тему сеобе Срба и Словена, и потврдити њихове већ изнесене ставове.


Ово је само уводни текст за серију текстова које следе и где ћемо на основу 12 различитих научних дисциплина, кроз један мултидисциплинарни приступ, чврстим аргументима да разобличимо лаж о наводном досељавању Срба и Словена на Балкан у 6. и 7. веку.
* Аутор (Александар Митић) је до сада објавио неколико чланака и књигу „Срби у Грчкој, трагови Срба и Словена на тероторији савремене Грчке“, где је, између осталог, обрадио и питање хеленизације Срба





ЦЕНА: 1.200,00
НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН: 064 224 334 9  

ЛИТЕРАТУРА:


[1] Constantini Imperatoris Porphyrogeniti – De administrando imperio: ad Romanum F. Liber nunquam antehac editus, Ioannes Mevrsivs primus vulgavit, latinam interpretationem ac notas adjecit, Ex oficina typographica Ioannis Balduini, Impensis Ludovici Elzeviri, Lugdunum Batavorum, 1611.
[2] Joanies Lucius – De regno Dalmatiae et Croatiae libri sex, p. 303, Amstelaedami, aqud Ioannem Blaev, 1666. Овог писца присвајају Хрвати и тврде како се он звао Иван Лучић, и ако се он никада није тако потписивао, нити је говорио да је Хрват. За себе је тврдио да је Далматинац (Роман) и увек се потписивао као Јоаниес (Ђовани) Луциус, а матерњи језик му је био талијански.
[3] Мавро Орбини – Краљевство Словена, Ганеша клуб, Београд, 2016.
[4] Vinko Pribojević – O podrjetlu i slavi Slavena, Golden Marketing, Narodne Novine, Zagreb, 1997.
[5] Гроф Ђорђр Бранковић – Хроника Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије, Прометеј, нови Сад, 1994.
[6] Јован Раић – Исторія разныхъ славенскихъ народовъ, наипаче болгаръ, хорватовъ и сербовъ, изъ тмы забвенія изятая, Вене 1794.
[7] Кавкаски Албанци, лажни Илири, Пешић и синови, Београд, 2007.
[8]Теодора Толева – Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације, Филип Вишњић, Београд, 2016.
[9] Многи сматрају да је Катарина Велика била пореклом Лужичка Српкиња. За такву тврдњу има доста докумената, нпр. њено пуно име гласило је Софија Фредерика Аугуста од Анхалт-Зербста , што указује да је из српске земље, али у то време, већина те српске земље је била германизована, па и породица будуће руске царице Катарине Велике. Њен матерњи језик није био сорабски (лужићко-српски), већ немачки, па не треба гајити илузије да да је она водила пансловенску политику, напротив. И Бизмарк је био словенског порекла, па није водио словенску већ германску политику.
[10] О старом српском-словенском календару видети: Сања Шуљагић – Примена српске писмености и календара у периоду владавине династије Немањић, Политичка ревија бр. 4, београд, 2016, стр. 17-38; такође видети: Милан Стеванчевић – Српски календар као културно и историјско наслеђе српског народа и Српске Православне Цркве, Београдска школа метерологије, књига 6, Београд, 7522 (2013), стр. 323-348; такође видети: Драган Јацановић – Књига постања-Српски календар, Браничево бр. 1-3, 1996, стр. 74-93.
[11] Више о погубним реформама Петра Великог видети: Срђан Новаковић – Црквено-народна историја Срба, Руса и Влаха, књига прва, од искона до убиства кнеза Михајла, Историјски Арив Крушевац, 2019. Стр. 211-222.
[12] Анатолиј Фоменко, Глеб Носевски – Ломоносов и Милер, допуна на крају књиге Анатолија Т. Фоменка „Тројански рат у Средњовековљу“, Астрељ, Москва 2007. стр. 363-374
[13] Термин Византија потиче из 16. века и као израз је први пут употребљен од стране немачког картографа Херонима Волфа 1557. год. док се та држава у целокупном свом постојању (330-1453) никад тако није називала. Она се за све време свог постојања називала Ромејско (Римско) Царство, а њени становници Ромејима (Римљанима). Држава је била политичка, а не етничка. Израз „Византија“ је намерно подметнут од стране Херонима Волфа, а раширен од стране Монтескјеа и ватиканских агената, како би показали да слава Римског Царства припада само њима.
[14] Срђан Новаковић – Исто, стр. 224-228
[15] Да у то време на балкану Грка готово није ни било, осим у већим градовима видети: Александар Митић – Срби у Грчкој, Трагови Срба и Словена на простору савремене Грчке, Примапром – Балканска геополитика, Бања Лука, 7527. (2019)
[16] Јуриј Венелин – Скандиноманија и њени поклоници, Пешић и Синови, Београд, 2000.
[17] О Варјазима можете видети: Александар Митић  – Ко је био Рјурик и ко су Варјази, www.balkanskageopolitika.com, такође видети: Бронислав Лисин – Откуда родом Рюрик? www.perunica.ru
[18] Више о тајној конвецији видети: Слободан Јовановић – Влада Милана Обреновића, СКЗ, Београд 1990, стр. 58-60; такође видети: Радован Калабић – Грофовска времена, Београд, 2009.
[19] Јован И. Деретић, Драгољуб Антић, Слободан Јарчевић – Измишљено досељавање Срба, Ганеша клуб




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Балканска геополитика    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Sloveni #Istorija #Balkan #Laž #Skriveno #Balkan  #Srbi #kmnovine