Вести:
Приказивање постова са ознаком Друштво. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Друштво. Прикажи све постове

недеља, 18. август 2019.

Историчар Горан Шарић позвао на јавну дебату београдске професоре

Сада већ чувени историчар, Горан Шарић, који аргументовано обара уврежено схватање историје да су Срби досељеници на Балкан, које се не поклапа са "научним", позвао је на јавну дебату своје опоненте.

 #Историја #Историачар #Горан #Шарић #Дебата #кмновине






 
Витешким позивом, Шарић је на свом Фејсбук налогу, на коме има готово 12.000 пратилаца, позвао главне агитаторе идеје досељавања Срба на Балкан и понудио да супротставе аргументе:

Изазов гвоздене рукавице - јавни позив на дебату београдским професорима

Већ годинама траје огорчена борба професора са Филозофског факултета у Београду против сваког ко се усуди дирнути у њихове догме. Умјесто да пишу стручне радове и научно-популарне књиге и на тај начин афирмирају неупитне истине да се прва европска, а можда и свјетска цивилизација развила у Србији и да су се најмање 22 римска цара родила на српском етничком простору, они се труде доказати да су Срби нико и ништа, дошљаци који су се примитивни и неписмени довукли из украјинских мочвара у 7. вијеку. На то се надовезује и прича професора новије историје који студенте уче да су Срби главни и одговорни кривци за крвави 20. вијек и све ратове на Балкану.

Овим путем позивам тројицу најгласнијих међу њима: Александра Палавестру, Радивоја Радића и Николу Самарџића на јавну дебату. Расправљали би о 3 тезе које ћу заступати:

1. Прва европска, а можда и свјетска цивилизација се развила у Србији.

2. У 7. вијеку није било никаквог досељавања Срба.

3. Срби нису криви за крвави балкански 20. вијек.

Палавестра нек напада прву тезу, Радић другу, а Самарџић трећу, нек се договарају, надопуњују, а ја ћу све тезе бранити сам. Дебата би трајала два сата, а након тога би још сат времена оставили за питања публици.

Сад по неку ријеч о сваком од ова три "експерта":

Александар Палавестра је редовни професор Филозофског факултета у Београду. Посветио је свој живот борби против Винче, па ће сада моћи образложити зашто сматра да Винча није имала писмо и да није била прва цивилизација Европе и да није имала никакве везе са Србима.

Радивој Радић је универзитетски професор и научни радник. Познат је по неколико књига у којима на вулгаран, примитиван и таблоидан начин исмијава српске аутохтонисте. Тврди да су Срби дошли на Балкан у 7. вијеку, па ће му ова дебата бити прилика да изнесе своје доказе.

Никола Самарџић универзитетски професор, највећи адвокат режима Мила Ђукановића, познат по колекцији аутошовинистицких изјава, међу којима је и оне да "Србији треба независно Kосово" и да је "Србија отпадница од цивилизованог света".

Бирајте мјесто и вријеме. Чекам вас!


Овај његов позив подржало је неколико хиљада људи међутим, како се нико од њих није одазвао ни након неколико дана, Шарић је свој позив поновио и додатно образложио у новој објави:

Дебата против професора са Филозофског факултета у Београду

Горан Шарић
Kако се професори још увијек нису одазвали позиву на дебату, сваком од њих сам посало меил. Људи попут Радића или Палавестре читаву каријеру су изградили негирајући аутохтоност Срба на Балкану и најмањи проблем би им требао бити да своје ставове, за које их грађани Србије добро плаћају, обране пред тим истим грађанима. Самарџић би имао прилику објаснити шта мисли кад каже да су Срби отпадници од цивилизираног свијета.

Искуство ме учи да догматици не воле дебате, јер је догма по природни не трпи преиспитивање. Kрајем прошле године сам добио позив на дебату против два хрватска професора повијести, иначе ноторних националиста. Kако хрватски повјесничари не заступају досељавање у 7. стољецу, то није била тема о којој су жељели расправљати, већ су рекли да је код мене спорно оно сто говорим о 20. стољећу и хрватско-српским односима. Дебату сам одмах прихватио, али се, ево већ 8 мјесеци професори нису појавили.

Ово је меил који сам упутио Александру Палавестри, Радивоју Радићу и Николи Самарџићу:

Позивам професоре Александра Палавестру, Радивоја Радића и Николу Самарџића на јавну дебату о три теме:

1. У Србији се развила прва европска, а можда и свјетска цивилизација.

На ову тему бих дебатирао са Палавестром, а могу се укључивати и друга двојица.

2. Није било досељавања Срба у 7. вијеку на Балкан.

На ову тему бих дебатирао са Радићем, а могу се укључити и друга двојица.

3. Србија није крива за крвави 20. вијек и ратове на Балкану.

На ову тему бих дебатирао са Самарџићем, а могу се укључивати и друга двојица.

Дебата би била јавна, пред публиком, а била би снимана и постављена на Јутјубу, да је могу погледати сви они који не буду могли присуствовати. Дебата би имала модератора. Избор модератора препуштам вама (ја предлажем Милоша Kовића, Немању Девица или Драгана Петровица). Прекидање суговорника није дозвољено. За сваку тему оба говорника имају уводну ријец, реплику и заврсну ријец. Док један говори, други не смије прекидати. То би трајало око 2 сата, а онда би јос око сат времена оставили за питања публике. Онај говорник који добије питање из публике, тај одговара, други се не мјесају.

Не постоје разлози да одбијете дебату, осим ако сматрате да немате аргумената за оспоравање теза које ћу бранити.

Ако одбијате расправљати са пседонаучницима, подсјећам вас да сам завршио државни, загребачки Kатолички богославни факултет, где сам магистрирао, да сам студирао и на протестантском теолошком факултету и да имам докторат на приватном факултету. Према томе, имам формално образовање. Био сам сурадник у писању неколико књига, био сам рецезент неколико књига, писао сам чланке за бројне публикације, итд.

Ако одбијате расправљати са аутохтонистима (аутохтонисти су историчари и други научници који тврде да су Срби на Балкану живјели и прије 7. вијека), подсјетићу вас да сте писали више књига против аутохтониозма, где сте на врло ненаучан начин писали о њима. Радић је и име изградио изругујући се Деретићу и пишући књиге попут "Срби пре Адама и после". Осим тога, себе не сматрам аутохтонистом.

Ако одбијате расправу због недостатка времена, подсјетићу вас да имате времена за писање књига попут "Боља прошлост" у којима се изругујете аутохтонистима, па онда можете одвојити мало времена за дебату која ће се одвијати пред српском јавности. Подсјећам вас да ти људи одвајају од својих уста за ваше плате.

Ако одбијате расправу ради новца, могу осигурати спонзоре који ће вам платити хонораре.

Ако одбијате расправу јер сматрате да нисам име вашег калибра, овдје прије свега нисам битан ни ја ни ви, него научна истина и српски народ (а и остали народи Балкана) који ће то гледати. Подсјетићу вас да за разлику од вас чија предавања не посјећују ни ваши студенти, ако им нису услов за потпис у индексу, моја предавања су најпосјећенија на овим просторима. Било да држим предавања у Хрватској, Босни, Црној Гори или Србији, сале су увијек пуне до посљедњег мјеста. Такође, моје предавање "Срби у тајним архивама Ватикана" је најмасовније предавање икад одржано на Машинском факултету, где се предавања одржавају на дневној бази. То предавање је и најгледаније предавање на овим просторима свих времена, у првих 7 мјесеци од објављивања на интернету има око 330 000 прегледа. И дебата са мном, ако пристанете, ће бити први и последни пут да говорите пред више од хиљаду људи.

Ако се неко од вас тројице не сматра спреман да ми се супротстави аргументима, нађите замјену, можете позвати другог колегу професора или асистента. Од вас тројице, најважније ми је да пристане Радић, јер је он каријеру градио изругујући се идеји да смо овдје прије 7. вијека, па сад има прилику сучелити своје аргументе са неким ко тврди супротно.

Избор времена дебате препуштам вама, као и мјесто, али водите рачуна да сала мора имати капацитет бар хиљаду људи. Ако се слажете, продукција која буде снимала дебату, објезбједиће салу.

Ваше одбијање схватићу као признавање пораза, јер лако је износити своје тезе пред студентима који се не смију успротивити или пред новинарима, кад нема друге стране која ће их оспоравати, али наше хипотезе су јаке само онолико колико могу издржати критике неистомишљеника.

Горан Шарић, независни истраживач,
човјек који поставља питања




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Америка #амбасадор #Скот #Косово #Метохија #Србија  #Злочин #Kosovo #Metohija #кмновине

недеља, 11. август 2019.

Милошу је потребна помоћ добрих људи!

Тешка болест која га је напала, однела је и срећу из његове куће! Будите хумани, помозите Милошу! Он и његова породица се већ десет година боре са опаком болешћу, али и са великом немаштином.

#Милош #Помоћ #Хуманост #Лечење #kmnovine
Милош Стјановић, лична архива





Породица Стојановић из Прокупља већ се дванаест година бори за Милошево здравље и могућност да живе као сав нормалан свет.

Милош је имао прву операцију 13. октобра 2004. године на Клиници за максилофацијалну хирургију на ВМА у Београду, када му је одстрањен тумор са једне стране вилице. У марту 2013. му је дијагностикован тумор и на другој страни вилице.

Због тога је имао и другу операцију, а има и проблеме с коштано-зглобним системом због чега је имао и операцију колена. Данас тешко хода, и константно трпи јаке болове који му онемогућавају нормално функционисање.

Поред тешких болова које трпео све ове године недавно му је откривено и замућење у стакластом делу ока. Терапија која укључује лекове и капи за очи је јако скупа, док је за операцију у Србији потребно између 400 и 500 евра. Ове тегобе прати и отежано кретање, као и хематом у нози.

Како трпи болове због болести, Милош трпи и глад. Његови родитељи немају новца како би му обезбедили нормалан живот, али ни довољно хране.

- Нас троје једе пола хлеба и то је све што можемо да купимо. Новца више немамо - испричао је Милошев отац Горан Стојановић који, како каже, "гребе рукама и ногама" да обезбеди и основне потребе.

Милош је био одличан ђак и завршио је Техничку школу у Прокупљу и то смер за компјутерско конструисање. Како би му се макар мало смањили болови неопходно му је бањско лечење, али његови родитељи тренутно о томе могу само да сањају.

- Мој син је гладан и болестан. Нас троје живимо од 15.000 динара, ми не знамо коме више да се обратимо, али знамо да је њему потребна помоћ. Сада је сам и трпи велике болове, не може да изађе из куће и због тога је изгубио и другове - рекао је отац раније медијима.

Ако сте у могућности, помозите Стојановићима којима би значила било каква материјална помоћ!

Жиро-рачун за помоћ Милошу Стојановићу:



Agricole banka

330-4700100324934-62

За уплате из иностранства:


Instructions for customer transfers EUR

correspodent is:

AGRIFPP-Credit Agricole Paris

Acc. With Institution: 57A

MEBARS22

CREDIT AGRICOLE SRBIJA AD, Novi Sad

Beneficiary: 59:

IBAN RS35330473020129756036

Milos Stojanović Donja Konjuša BB Serbia



Лекарски налази:











КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Милош #Помоћ #Хуманост #Лечење #kmnovine

уторак, 06. август 2019.

НП ''Отаџбина'': Јакшић је од данас др Марко К. Јакшић

Ради бољег препознавања Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ обавештава јавност да ће се убудуће члан председништва Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ Марко Јакшић потписивати са др Марко К. Јакшић.

#Marko_Jakšić #Potpis #Ime #Otadžbina #Kosovo #Metohija #Srbija #kmnovine
Убудуће ће се потписивати као др Марко К. Јакшић, ради лакшег распознавања


Ово из разлога јер у Косовској Митровици постоји још један политичар млађе генерације који често има опречне политичке ставове од нашег члана председништва а носи исто име и презиме.

Др Марко К. Јакшић је оснивач и дугогодишњи начелник ортопедско-трауматолошког одељења болнице у Косовској Митровици. У периоду од 2004. до 2008. године био је и директор болнице у Косовској Митровици. Такође, у више наврата био је и народни посланику Скупштини Србије.

Један је од предводника у борби зарад очувања српске државе и српских институција на северу Косова и Метохије. У Косовској Митровици 03. новембра 2013. године организовао је успешан бојкот локалних сепаратистичких избора у организацији Приштине. Сетимо се да је тада Александар Вучић затражио од команданта јужног крила НАТО пакта да уђе на Косово и Метохију у трајању 45 минута да би „дисциплиновао“ бојкоташе. Политичке ставове по питању косовских избора резолутно до данас није мењао.

Марко М. Јакшић је перспективни политичар млађе генерације. Био је одборник у скупштини Косовске Митровице на изборима које је расписала самопроглашне република Косово. Изабран је са листе покојног Оливера Ивановића ГИ „Србија, демократија, правда“. Дипломирани је правник а стално је запослен у интегрисаном општинском суду ( у оквиру система албанских сепаратиста - прим. ред.) у Косовској Митровици.

Косовска Митровица
06.08.2019. године

Информативна служба
Народног покрета Срба са Косова и Метохије
„Отаџбина“



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Marko_Jakšić #Potpis #Ime #Otadžbina #Kosovo #Metohija #Srbija #kmnovine

среда, 31. јул 2019.

Србија у милости и немилости 'мигрантских разбојника'

Последњих пар дана све више ФБР сарадника са терена јавља о неподношљивом терору „мигрантских банди“ које некажњено дивљају по Србији- Проваљују у викендице, салаше, куће- јуче је један Београђанин послао слику „мигранта“ покушавајући да провали у више станова.




Сувишно је напоменути да се ради о становима у строгом
центру Београда у којима живе породице или старији људи, и само је питање времена када ће неко страдати; Највероватније невини грађани, али није искључено да и грађани, којима „наша полиција“ не пружа никакву заштиту, једноставно узму правду у своје руке (све више њих на друштвеним мрежама отворено најављују управо то)!?


Другим речима- фитиљ на „мигрантском бурету барута“ догорева. Грађани Србије су једноставно препуштени сами себи- уосталом „наш председник“ је пре непуних годину дана изјавио (а да није ни трепнуо) „да су мигранти ту да повећају наш наталитет“, цитирајући „величанствени“ немачки пример и „Тетку Меркел“…


…Док је документована реалност, за разлику од оне паралелне у којој живи „наш вођа“, потпуно супротна- недобронамерни мигранти, који могу слободно да се окарактеришу као „исламски инвазионисти“ (већину њих чине муслимани- мушкарци војног доба) су изгледа „ту“ пре да повећају наш морталитет него наталитет…






Ако све ово није довољно да схватимо о каквом се злу ради, ево  инајновије вести из Немачке: "Мигрант" из Еритреје гурнуо под захуктали воз мајку и осмогодишње дете које је погинуло на лицу места док се лекари боре за живот мајке.

Да ли су нам такви суграђани, како то сугеришепредседник Вучић, уистину потребни?




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: ФБ Репортер    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Migranti #Srbija #Pljačka #razbojnik  #Mediji #Vesti #Kradja #Žrtve #kmnovine

субота, 27. јул 2019.

Ударна вест: Српска Православна Црква у Америци и Канади званично више не постоји

"Епископски Савет (Мирко, Максим и Лонгин) поднео ”Св. Арх. Синоду” Београдске патријаршије на одобрење ”Нови Устав” у којем су унешене многе забрињавајуће измене, од којих је најважнија та да наша црква у САД и Канади мења име у ”Српске православне епархије у Америци”

#SPC #Amerika #Srpska #Crkva #Autokefalnost #Izdaja BIA #CIA #Špijunaža #Rastakanje #Raskol #kmnovine
Прослава 800 година аутокефалије СПЦ у Либертивилу





 
После вашарске прославе 800 година аутокефалије СПЦ у Либертивилу крај Чикага коју је водио самопроглашени потомак мајмуна епископ Максим Васиљевић, двојица агената ЦИА и Фанара епископи Мирко (Иринеј) Добријевић и Максим, уз саучешће потпуно немоћног Лонгина, успели су да учине нешто што се многима чинило немогуће – да укину СПЦ у Америци и Канади наметањем ”Новог Устава” у којем је уместо досадашњег званичног имена наше цркве које је гласило Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци унето ново име – Српске Православне Епархије у Америци.

Овим су успешно завршили претпоследњу етапу предаје наших епархија Истанбулској Патријаршији.

Како им је то пошло за руком? Да би себи обезбедили ”несметани рад” Добријевић, Максим и Лонгин су онемогућили епископу Канадском Митрофану и целој његовој епархији учешће на Сабору, а такође нису позвали ни владику Кирила из Јужне Америке. Као што су неки од наших делегата већ упозорили у ранијим писањима овај Црквено-Народни Сабор заиста је личио више на вашар него заседање (досада) највишег законодавног тела наше Цркве у Северној и Јужној Америци.


 #SPC #Amerika #Srpska #Crkva #Autokefalnost #Izdaja BIA #CIA #Špijunaža #Rastakanje #Raskol #kmnovine
Сабрање рушитеља СПЦ 


Поред скандалозно високе цене коју су поставили за учешће на Ц.Н. Сабору ($250 по делегату) употребљене су већ испробане мере одузимања времена кроз замајавање и изнуривање делегата. По сведочењу нашег делегата из Чикага господина Петра Г. првог дана Сабора у понедељак 15. јула, духовни злочинац епископ Мирко Добријевић је самоиницијативно и мимо усвојеног Дневног реда служио своју новотарско-унијатску мису (коју назива литургију) уместо јутарњег богослужења и тиме одложио почетак рада Сабора за сат-ипо времена када су делегати најодморнији и најсвежији. Сабор је отворио и делегирао управо он - језуитски дипломац Мирко Добријевић. Опет су исчитавани досадни записници и извештаји, док је главна тема за тај дан – питање затварања Богословског Факултета Св. Саве у Либетривилу остављено тек за увече. Као што знамо, Максим се већ годинама залаже за затварање ове школе, да би се наши богослови школовали код морално и верски посрнулих Грка у Америци и тиме постали следбеници јереси, који ће као и Максим разбијати СПЦ изнутра, а уједно и једва дочекати да наше епархије, односно њихове будуће парохије падну у загрљај ”своје мајке Цркве” – Цариградске Патријаршије. Прљави посао читања овог извештаја припао је Максимовом потрчку проти Николи Чеку, којем је лично Максим забранио да пред делегатима прочита мишљење Св. Арх. Синода. Међутим овај предлог да се затвори наша једина богословска установа наишао је на жесток отпор како предавача (професора), тако и осталих учесника Сабора, тако да је ово питање брзо гурнуто ”под тепих” и још увек се не зна шта ће се десити са једином богословском школом наше Цркве у расејању.

Треба напоменути да су се организатори овог квази-Сабора досетили још једне лукаве методе како да што пре растерају делегате. Клима уређаји су радили на минимуму тако да су се учесници Сабора буквално кували, а некима је и позлило.

Наравно, најважније питање ”уставних промена” остављено је за други радни дан Сабора, чије засједање је опет почело са сат времена закашњења јер су Мирко и Максим поново пали у ”молитвену екстазу” па нису могли тако брзо да изађу из цркве. Треба напоменути да су другог дана Сабора трећина делагата већ отпутовали. ”Нови устав” представио је високорангирани масон и нескривени агент ЦИА адвокат Љубиша Миличић, иначе главни руководећи човек у Лонгиновој епархији који ”ведри и облачи”. (један од ЦИА обучаваних чланова преговарачког тима Слободне Митрополије Новограчаничке који је покојног митрополита Иринеја навео да брзоплето потпише акт о уједињењу са Београдском Патријаршијом).

У већ устаљеном арогантном маниру, он је делегатима саопштио да је Епископски Савет (Мирко, Максим и Лонгин) поднео ”Св. Арх. Синоду” Београдске патријаршије на одобрење ”Нови Устав” у којем су унешене многе забрињавајуће измене, од којих је најважнија та да наша црква у САД и Канади мења име у ”Српске православне епархије у Америци”, дакле Канада је потпуно изостављена. Делегатима је саопштено да они немају шта да гласају јер је ”Нови устав” већ одобрен од стране Синедриона (Синода) Београдске Патријаршије. Одмах иза њега наступио је колега мастер-масон Мирко (Иринеј) Добријевић који је почео да оговара на питања делегата. Према нашим информацијама, само четворица свештеника и три делегата су устали против овог нелегалног документа којим се брише име Српске Православне Цркве, а њихова имена су следећа: Прота Живојин Јаковљевић из Њујорка, прота Дејан Тијосављевић из Хјустона, прота Саша Петровић из Небраске и проф. Богословског факултета у Либертивилу прота Бранислав Кончаревић, затим делегати Петар Гатарић из Чикага, Горан Давидовац из Чикага и Божо Шестић из Аризоне. Сви остали свештеници и делегати били су као парализоовани змијским погледом Мирка (Иринеја) Добријевића и нису стигли (или нису смели) да се јаве за реч. Иако су горе споменути свештеници и делегати бурно реаговали и аргументовано доказали да је ”Нови Мирков устав ” потпуно незаконит и нелагалан, јер само Црквено-Народни Сабор има ингеренције да усваја измене и допуне Устава, Мирко Добријевић је покушавао да их убеди како се ради о ”малим и небитним променама” а за тим је пожурио да што пре прочита молитву за распуштање Сабора, тако да није дошло до гласања о усвајању или одбацивању овог велеиздајничког документа. Дакле, Мирко наставља са својим рушилачким радом против Српске Цркве као и у Аустралији где је направио хаос и раскол, па тако хоће и овде у Америци. Крајњи циљ је да се оствари оно што су Мирко (Иринеј) и Максим потписали (а патријаршија у Београду благословила) на анти-православном Сабору на Криту, а то је да све српске епархије у дијаспори пређу под јурисдиккцију турског патријарха у Истанбулу. Сви услови за ову отимачину су већ испуњени.

И тако, име Српске Православне Цркве у Америци и Канади избрисано је после више од 100 година њеног постојања на овом континенту и то у овој години обележавања 800 година њене аутокефалије. Други ”поклон” Светом Сави се и није могао очекивати од већ много пута доказаних издајника и непријатеља српског народа као што су Мирко Добријевић и Максим Васиљевић.

Да ли ће се Српски народ сагласити са овом велеиздајом остаје да се види? Иако ситуација изгледа безнадежно, ипак постоји алтернатива, а то је оживљавање Слободне Српске Митрополије Новограчаничке која званично још увек постоји и која ће ускоро бити једина тапија српском народу на овим просторима за очување српске православне духовности – Светосавља, као и националног идентитета. Све српске Црквене Општине широм Америке и Канаде ускоро ће се наћи пред избором – предати се без борбе српским непријатељима, и отиснути се на пут без повратка или сачувати оно што нам је у наслеђе оставио Свети Сава и придружити се Митрополији Новограчаничкој која ће бити народна, слободна и независна.

Др. Србољуб Поповић,
Лос Анђелес

Канцеларија Слободне Српске Православне Митрополије Новограчаничке

 


КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Борба за веру    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#SPC #Amerika #Srpska #Crkva #Autokefalnost #Izdaja BIA #CIA #Špijunaža #Rastakanje #Raskol #kmnovine

Неодговорна Ангела Меркел

Поводом здравствених тегоба немачке Канцеларке Ангеле Меркел.

Илустрација: КМ Новине


  • Чудно је што сама Меркел не износи до сада истину о свом здравственом стању.
  • Више чуди и забрињава да у немачком друштву и институцијама нема јаке личности да иступи у јавности и енегично каже: Доста! И да затражи хитно и јавно саопштавање истине о њеном здрављу и тиме отклони све недоумице, сумње и интриге.
  • Власт је дужна да положи рачуне грађанима о најважнијим питањима, а питање здравља канцеларке је једно од најважнијих, а не да крије истину.

Пише: Јово Вукелић



Протеклих недеља били смо сведоци да је канцеларка Немачке Ангела Меркел на неколико званичних међудржавних сусрета имала одређене здравствене тегобе које су се манифестовале дрхватицом и општом слабошћу. (Увек у ситуацији док је стајала у ставу мирно)


Та врста здравствених тегоба се поновила још два пута у петнаестак дана и изазвала велику пажњу политичке јавности у Немачкој, али и у целој Европи.
Кад се зна колики је политички утицај Меркелове и њена улога и снага у ЕУ онда и не чуди велико интересовање јавности и пажња медија на оно што се збива са времешном немачком канцеларком (ускоро навршава 65 година).

Прво су званичници из кабинета Меркелове покушали да минимизирају њене здравствене тегобе и слабости па су неубедљиво саопштили да је то пролазна слабост…


Али кад се врло непријатна ситуација са дрхтавицом целог тела поновила, а која је трајала доста дуго, прикривање и минимизирање здравствених проблема више није било могуће, тачније постаје немогуће и штетно. Јавност и грађани су постали исувише узбуђени и заинтересовани шта се догађа, јер је било јасно да само умор и исцрпљеност нису у питању.
Речено је од стране званичника да је Меркел на лекарским испитивањима, анализама и контролама и да се предузимају мере лечења, али опет је од јавности настављено скривање дијагнозе и стварног стања њеног здравља.
Здравље државника није приватна ствар

За разлику од обичних грађана здравље државника, председника владе или државе и министара, није и не може бити приватна ствар, јер они у име грађана, оних који су их изабрали и које ти политичари представљају,  обављају важне државне послове.

И до данас, после више од месец дана, њена дијагоза нија саопштена немачкој јавности, а грађани Немачке имају право да знају у каквом је здравственом стању политичар која води велику и моћну државу, као што је то Немачка. Тачније, грађани имају право на истину, а не и на небитности. Уколико постоје озбиљне сметње нормалном функционисању државе, онда то угрожава државу и грађани морају да знају о томе. Уколико озбиљних здравствених тегоба нема претњи нормалном вршењу власти, уколико се њена болест не одражава на успешно вршење власти, она не мора да обавештава јавност о прецизној дијагнози и болести.


Згражали смо се протеклих деценија када смо сазнавали да су у неким земљама владе или државе годинама водили премијери и председници који су били тешко болесни, али су то крили од јавности. Тако су они показивали своју неодговорност, несхватање да они служе народу, грађанима и да су дужни да њима полажу рачуне о свему, посебно о томе да су здрави и да су способни да воде и управљају важним државним пословима. Кад нису за то способни дужни су да оду са власти, да поднесу оставке.



Такви случајеви дешавали су се у недемократским режимима у којима је апсолутистички владао неки од диктатора и где је било опасно по живот рећи истину да је „цар го“.


У овом најновијем случају, за сада непознате болести или слабости Ангеле Меркел, међутим, показује се да ни у Немачкој, где би требало да владају демократска правила и процедуре, и где би одговорност за вршење јавних послова и власти требало да је на највишем нивоу нема одговарајућих и адекватних мера на овакву непријатну ситуацију у врху државе.

Тако имамо ситуацију да Немачком управља и одлуке доноси канцеларка која вероватно није у добром здравственом стању и можда је делом неспособна да обавља своју одговорну државну функцију.

Чак није ни на боловању, што би било нормално, док се врше медицинска испитивања и лекарске контроле њеног здравља. Може се ускоро показати да канцеларка није била способна за обављање функције председника.



Није толико чудно што сама Меркел не каже истину о свом здравственом стању, јер она је толико дуго на власти, да је њу толико дуга владавина делом отупила па је да тешко је очекивати да буде непристрасна, нарочито према самој себи.


Више чуди и забрињава да у немачком друштву и институцијама нема јаке личности да иступи у јавности и енегично каже: Доста! И да затражи хитно саопштавање јавности истине о њеном здрављу.

Оно што је евидентно је да се Немачка по први пут суочава са оваквом појавом у самом врху државе. И проблем није у томе што се то дешава први пут него што се показује да се немачки државни органи не сналазе довољно добро у овако важној ситуацији. Тај очигледни факат изазива подозрење јавности, неповерење у власт и сумњу да се скривају важне информације. Зато има све више спекулација, интрига, спиновања…

Власт је иначе дужна да положи рачуне грађанима о најважнијим питањима, а питање здравља канцеларке је једно од најважнијих, а не да крије истину.

Та чињеница показује неке озбиљне слабости и несналажења немачког друштва и органа власти у овој сутуацији. Иако би требало да у уређеном друштву, какво је немачко, све функционише и у оваквим приликама.

Ако се покаже да је скривана истина у оваквој деликатној ситуацији о здрављу „челичне“ канцеларке, која управља животима 80 милиона грађана Немачке, а утиче и на животе великог броја грађана Европе, то може имати врло негативне последице по саму владу Немачке, и владајућу странку, Хришћанско-демократску унију (ЦДУ), а и по углед саме Ангеле Меркел.



author-picПише: Јово Вукелић      |      Лични блог: Између сна и јаве


Рођен је 1952. године у Херцег Новом. Дипломирао је на Филозофском факултет у Београду. Као студент (друге године) прогањан је па потом и осуђен 1974., на годину дана затвора, условно на две године због одбране професора које је у то време прогањала Брозова комунистичка машинерија.


Проглашен је морално-политички неподобним и зато годинама није могао да добије сталан посао. Учестовао је активно као организатор од средине 70-тих до 80-тих у скоро свим кључним акцијама против режима Јосипа Броза. Први је секретар Демократске странке 1990. године. Један је од оснивача Демократског центра (фебруар 1996.) У листу Политика (по приватизацији Политика ад) проводи седам година на руководећим пословима са високом стручном спремом. Ту покреће издавачку делатност – штампање књига.
Из „Политике ад“ у „Службени гласник“ прелази 2009. године, сектор Издаваштво, на место извршног уредника на позицији Уредник књига где је 2017. године дочекао пензију.
http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Између сна и јаве   :: © 2014 - 2019 ::   Хвала на интересовању

уторак, 23. јул 2019.

ЛОВ НА НОВИНАРЕ - Случај Душка Великовског (ВИДЕО)

Онолико колико се власт боји истине и народа, толико труда улаже да се истина прикрије и кажњава оне који је износе. Сада се у Србији хапси обичан свет да би га преплашили они који су преплашени, а храбрим новинарима се приређују страшни догађаји, где сваки представља казну и можда последње упозорење.

 #Progon #Novinari Srbija #Vlast  #Срби #Србија  #kmnovine
Душко Великовски











Сви који прате рад новинара Душка Велковског, били су затечени вешћу да ће у уторак 23. јула у 12:00 часова, у његов стан, у улици Драгослава Срејовића 66, стан 17, доћи извршитељи са полицијском пратњом због одузимања стана.

Подршка Душку Велковском од Удружења грађана „Правда и Право“.

- Исељење тражи неко ко је суд преварио да је власник. У међувремену смо дошли до комплетне документације која то потврђује и која је предата суду са захтевом за обнову поступка (новинар Милан Маленовић).

- Душко Велковски је објавио податке о токовима новца Центара за социјални рад, доста података о трговини децом... иначе он ради скоро две деценије на случајевима трговине децом.... и зато је на удару. Сада се држава окомила на њега и незаконито га истерује на улицу (Синиша Вукосављевић).

Стижу му претње. Једна од њих је „Ово је твојих последњих пет минута“.

А пре тога?

Његов син је на делу за пешаке „случајно“ ударен возилом и пребачен у болницу. Након осам сати, Душко Велковски сазнаје шта се догодило и где му је дете. Дечак за тих осам сати није био прегледан.

Његов ауто је смрвљен.

Радњица која му је обезбеђивала издржавање је смрвљена. Од тада је у веома тешкој материјалној ситуацији.

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Правда и право    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Progon #Novinari Srbija #Vlast  #Срби #Србија  #kmnovine

понедељак, 22. јул 2019.

ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА И СЛОВЕНА НА БАЛКАН У 6. И 7. ВЕКУ: 3. Део – историјски извори

"Римске провинције Горња Панонија (Pannonia Superior) и Доња Панонија (Pannonia Inferior). У Горњој Панонији видите град Новиодунум, а у Доњој Панонији град Мурсу, у близини кога се налазила мочвара Мурса, одакле су се према гетском-готском историчару простирали Словени."



















  • У претходном поглављу обрадили смо Прокопија из Цезареје као аутора који се узима као извор од стране наше званичне историјографије за доказивање наводне сеобе Словена на Балкан током 6. и 7. века, или у његовом случају током 6. века, јер је он као очевидац описао догађаје које је видео, а тичу се периода из 6. века.
  • У овом поглављу обрадићемо још 5 аутора који су живели и писали током 6. века, а чија дела такође служе као доказ нашој званичној историјографији за наводно досељавање Словена на Балкан. То су: Јордан, Агатија, Јован Малала, Менандар и Евагрије Сколастик.
  • Видећемо шта су они писали о нама и да ли се њихова сведочанства могу узети  као доказ досељавања Словена или се пак ради о нечем другом. Кренимо редом.

Пише: Александар Митић


Јордан

Јордан је био готски-гетски историчар. Претпоставља се да је рођен почетком 6. века у ромејској провинцији Доњој Мезији и сматра се да је пореклом био Алан, али пошто је био у сродству са остроготском краљевском династијом Амала, успео је да буде нотар на њиховом двору. Своје главно дело „О пореклу и делима Гета“ (De origine actibusque Getarum), завршио је око 551. год. и у њему на пар места помиње Словене, што нашој званичној историјографији служи као један од доказа за сеобу Словена. Сада ћемо цитирати та места и видети  да лије баш тако. Пошто овај аутор још није превођен, даћемо најпре цитат на латинском, а затим превод са латинског на српски.
Ево шта на једном месту каже Јордан када описује где су станишта Словена: „Iuxta quorum sinistrum latus, qui in aquilone vergit, ab ortu Vistulae flminis per inmensa spatia Veneharum natio populosa consedit. Quorum nomina licet nunc per varias familias et loca mutentur, principaliter tamen Sclaveni et Antes nominatur. Sclaveni a civitate Novietunense et laco qui appellatur Musiano usque ad Danastrum et in boream Viscla tenus commorantur: hi paludes silvasque pro civitibus habent. Antes vero, qui sent eorum fortissimi, qua Ponticum mare curvatur, a Danastro extenduntur usque ada Danaprum, que fkumina multis mansionibus ab inviceum absunt.[1] (ПРЕВОД: Од извора реке Вистуле преко немеривих простора станује многобројни народ Венета, чија се имена мењају према различитим породицама и местима, начелно се називајући Склавенима и Антима. Склавени пребивају код града Новијетунена и језера које се зове Мурскијско, све до Данастра и на север све до Вискле: за насеља имају мочваре и шуме. Анти опет, од оних који су најјачи, тамо где се сужава Понтско море, протежу се од Данастра све до Данапра, а те реке удаљене су једна од друге много конака)“.
У овом Јордановом цитату видимо да он наше претке назива Венетима и да се по њему они начелно деле на Словене и Анте. Словени по њему живе од града Новијетунуна и језера Мурса на западу, па све до реке Дњестар на истоку и Висле на северу, а Анти од реке Дњестар на западу, па до реке Дњепар на истоку. За нас је овде важно да покажемо где се налазио град Новијетунум и језеро Мурса. За мурсијско језеро смо већ рекли у предходном поглављу када смо обрађивали дело Прокопија из Цезареје, али није згорег да поновимо. Дакле језеро Мурса се налазило на данашњем простору Славоније између римских градова Марсоније (Славонски Брод) и Мурсе (Осјек) и у то време престављала је једну огромну мочвару коју је  војном смислу успео да премости тек османски султан Сулејман Величанствени у 16. веку подигавши понтонски мост дужине 12 км, када је ишао у поход на Угарску. Град Новијетунун или Новијодунум се налазио отприлике на ушћу реке Крке у реку Саву близу данашњег Кршка у Словенији, на пола пута између данашњег Загреба и Љубљане, а не како је то Шафарик мислио у данашњој Румунији преко пута ушћа реке Прут у Дунав[2]. Генијални Шафарик је по том питању ипак погрешио. Дакле по Јордану Словени се простиру од данашње Љубљане и Загреба, па до ушћа реке Дњестар у Црно Море. По Јордану они још у 6. веку живе на целом простору северно од Саве и Дунава, управо како нас о томе обавештавају и Псеудо Цезарије, Приск, пре њега, али и његов савременик Прокопије из Цезареје, као и каснијих словенских хроника попут руске хронике Монаха Нестора, као што смо навели у предходном поглављу о Прокопију, али и пољских хроника Викентија Кадлупке[3] и Монаха Богухвалова[4], који су такође сматрали да је Панонија прапостојбина Словена и да су антички  Панони првобитни Словени. Јордан каже да Словени насељавају „мочваре и шуме“, што је послужило званичним историчарима као доказ тражења словенске прапостојбине иза планинског венца Карпата у мочварама Припјата између данашње Украјине и Белорусије, па су се наравно без успеха трудили да у њиховој близини убицирају мочвару Мурса. Међутим заборављају да је цела данашња Војводина, Славонија и Мађарска била мочвара све до времена аустријске царице Марије Терезије, за чије владавине је први пут почело исушивање мочвара, копање одводних канала и регулација корита великих река попут Дунава, Тисе, Драве, Тамиша, Мориша, Бегеја… Такође чак и кад мочвара Мурса неби била у Славонији, него на неком другом месту, остаје проблем римског града Новијетунуна који је већ убициран у близини данашњег Загреба, а свакако да никако није могао да буде северно од Дунава, а поготову не у Припјату, јер једноставно римска власт није прелазила реку Дунав, па се град који носи латински назив, није могао налазити изван тог подручја. Дакле једино логично решење је да се мочвара Мусрса налазила северно од Марсоније (Славонски Брод), јужно од Мурсе (Осјека), а источно од Новијетунуна. Остаје питање дали су Марсонија и Мурса добили име по мочвари или обрнуто, али је то небитно за наше даље излагање?
Јордан у свом делу још једном помиње Словене, када говори о ратовима које су водили са готским краљем Херманериком и ево шта каже: „Post Herulorum cede item Hermanaricus in Venethos arma commovit, qui, quamvis armis despecti, sed numerositate pollentes, primum resistere conabantur. Sed nihil valet multitudo ruminbellium, praesertim ubi et deus permittit et multitudo armata advenerit. Nam hi, ut in initio expositionis vel catalogo gentium dicere coepimus, ab una stirpe exorti, tria nunc nomina ediderunt, id est Venethi, Antes, Sclaveni; qui quamvis nunc, ita facientibus peccatis nostris, ubique deseviunt, tamen tunc omnes Hermanarici imperiis servierunt.[5] (ПРЕВОД: После пораза Херула подиже против Венета Херманерик оружје поново, а ови, премда никакви у јунаштву, али бројем јаки, из почетка покушаше да се одупру. Али ништа не вреди нератничка величина, нарочио тамо где и бог то допушта и долази мноштво наоружаних. А ови, као што смо почели да казујемо на почетку излагања или у каталогу народа, од једног колена потекавши, три имена сад изнеше, то јест Венети, Анти, Склавени; па премда сада услед наших грехова посвуда бесне, тада су ипак сви служили властима Херманериковим)“.
И у овом Јордановом цитату нема помена о никаквој сеоби или досељавању, већ о ратовима Словена-Венета са Готима. Оно што пада у очи је наводно лоше јунаштво наших предака, што ће се и касније преносити као нека врста пропаганде код свих писаца који су писали на латинском и грчком језику. Остаје само питање како су тако неборбени и плашљиви Словени успели да победе све своје непријатеље, који су наводно били врхунац јунаштва и ратничке вештине тог доба. Али то је предмет неке друге расправе. Незнамо само како се то Јордан узима као извор о наводном досељавању Словена на Балкан, код наших званичних историчара, када он ниједном речју не помиње никаво досељавање Словена, већ напротив, Словене управо види на њиховом исконском простору, тј. у Подунављу.    
 
Римске провинције Горња Панонија (Pannonia Superior) и Доња Панонија (Pannonia Inferior). У Горњој Панонији видите град Новиодунум, а у Доњој Панонији град Мурсу, у близини кога се налазила мочвара Мурса, одакле су се према гетском-готском историчару простирали Словени.
Агатија
Агатија је рођен око 536. год. у граду Мирини у Малој Азији. По завршетку књижевности у Александрији и права у Бејруту, долази у Цариград. Написао је Историју у пет књига. Она углавном представља допуну Прокопијевих дела, али по стилу и приповедању знатно заостаје за Прокопијевим делима.
Тако Агатија када говори о опсади колхидске тврђаве Оногур из 555. год. коју држе Персијанци помиње Словене. Ево тог његовог цитата: „Ове су водили Дабрагеза и Усигард обојица варвари додуше, али заповедници ромејских одреда“. Затим описујући како су напали један неопрезан одред Персијанаца каже: „Пошто су ишли у слабом реду и неопрезно, на њих изненада насрнуше Дабрагеза и Усигард са својим људима и одмах их у бекство натераше“[6].
Када описује одбрану колхидске тврђаве Фазис из 556. год. од Персијанаца каже: „И да би лађе, распоређене по реци, биле сасвим заштићене, командир Дабрагеза, по народности Ант, и лохаг Елмингир, Хун, поступише по наређењу и од бродовља издвојише десет брзих лађа са крмом на оба краја те отплове подаље уз реку. Они су будно стражарили и, пазећи на прелазе, пловили би сад средином реке, a сад уз једну или другу обалу“[7].
Још једном Агатија помиње Словене у служби ромејског царства када описује борбу Ромеја и кавкаског племена Мисимијана из 556. год. Ево шта каже: „Словен, по имену Сварун. Он баци копље на једног који je y ратној справи био слабије заштићен, и смртно га рани“[8]. Након тога уследило је рушење ратне справе и предаја Мисимијана, тј. склапање примирја између њих и Ромеја.
Из ових Агатијевих цитата видимо да су многи Словени служили у ромејској војсци, као што смо и раније видели из Прокопијевих списа. Видимо да су многи од њих били заповедници ромејских трупа попут Даброгезе и Усигурда. Агатија нам даје и име једног истакнутог ромејског ратника словенског порекла који се звао Сварун. То је само доказ о нашој аутохтоности, а никако о некаквом досељавању, јер да су Словени заиста дошли, они неби тако брзо били прихваћени од Ромеја, па им не би било поверено заповедништво над посебним одредима, поготову када видимо из њихових дела да су готово увек Словени били у сукобу са Ромејима. Такође то показује и карактер ромејског царства, као једне мултиетничке универзалне империје, где су сви који су поштовали систем царства могли да напредују у служби, како у војсци тако и у цивилству до највиших државних звања, без обзира ког су етничког порекла били: Грци, Словени, Јермени, Сиријци… као што ћемо показати и у наредним текстовима.
Године 589. Агатија описује провалу хунског племена Куртигура. Прешвши преко Дунава, Куртигури се деле на две групе, од којих је један одред кренуо ка Цариграду. Ево шта каже Агатија о томе: „У међувремену онај други варварски одред, који je угрожавао Херсонес, често je јуришао на зид, примичући лествице и опсадне справе, али je исто тако често био одбијан од Ромеја који су били унутра и свом снагом га бранили. Њима на челу стајао je Герман, син Доротејев. Он је био сасвим млад и тек су му бркови почели да расту, али истицао се као уман војсковођа и спреман je био на подвиге који су превазилазили његову младост. Његова отаџбина je била илирски град који се од давнина звао Бедеријана, a доцније му je промењен назив у Јустинијана Прима. Јер цар Јустинијан, пошто je y њему био рођен, своје родно место достојно je украсио разноврсним делима и од безначајног места створио je богат град и назвао га према своме имену“. Пошто је Герман успешно бранио Херсонес, Куртигури мењају план и још једном покушавају да га заузму. Ево шта о томе каже Агатија: „Прикупивши веома много трске, и то оне најдуже, најчвршће и најдебље, и слажући једну уз другу и повезујући их узицама и ланеним концима, израдише много свежњева, Поставивши тада преко њих дрвене праве мотке као веслачке клупе и пречаге, и то не по читавој дужини него само на крајевима и у средини, и омотавајући свежњеве дебљим узицама, и повезујући их међусобно и учвршћујући, стезали су их толико чврсто да су од три или више добијали по један сплав, довољно широк да прими четири човека и дубок толико да сигурно носи терет и да се услед танкоће не потопи. Таквих сплавова израдише не мање од стопедесет“[9].
     Дакле и из овог цитата се види да није реч о никаквом досељавању већ о војном упаду. Такође овде Агатија пише о Хунима, тј. о једној њиховој грани Куртигура како су је записали ромејски писци. Ако Хуни нису Словени, већ Монголи невидимо потребу за тим да у зборнику „Византијски извори за историју народа Југославије“ буду цитирани ови редови. Међутим став наших научника о овом проблему иде дотле да тврде како овде ромејски писци под Хунима не виде „праве“ Атилине Хуне који су по њима монголског порекла, већ претке данашњих Бугара, па пошто су Бугари такође Словени, због тога су ови цитати из Агатијиног дела и уврштени у зборник. Међутим проблем опет настаје јер иста та званична наука тврди како су и „прави“ Бугари такође татарског порекла, дакле блиски Монголима, а не Словенима, па се опет поставља питање „зашто су ови цитати уврштени у зборник“? У 19. веку су по питању Хуна занимљиве радове дали Јуриј Венелин и Александар Вељтман, што смо и напоменули у предходном тексту када смо обрађивали дело Прокопија из Цезареје, а о том проблему можете видети наш текст „Ко је био Атила и ко су Хуни“?[10] У сваком случају из овог Агатијиног цитата видимо јасно да се не ради о досељавању већ о војном походу.   
 
Јован Малала

Јован Малала је рођен негде крајем 5. века у Антиохији. Пореклом је био Сиријац. Кад су 540. год. заузели Персијанци, преселио се у Цариград, где је и умро око 574. год. Написао је велику Хронику у 18 књига, где обрађује време од библијског Адама па до његовог доба. Балканским Словенима је посветио врло мало пажње. Има их тек у једном пасусу Малалиног обимног дела.
Ево шта Јован Малала каже о Словенима и њиховом продору у Тракији из 559. год: „Месеца марта, индикта седмог, провалише Хуни и Словени у Тракију. Водећи борбу поубијаше многе, a неке и опљачкаше. Тако опљачкаше Сергија, сина Бакховог, војсковођу и Едерма, старијег сина Калоподијевог, и одведоше их у ропство. Стигоше до Цариграда, открише порушена места Цариградског белема, провалише кроз њих и продру све до цркве св.Стратоника *** ортодаксну веру“.[11]
Где овде Јован Малала говори о сеоби? Нигде. Малала помиње само провалу тј. војни поход Словена и Хуна кроз провинцију Тракију. Видимо да продиру до Цариграда и да на једном лоше утврђеном месту на цариградском бедему успевају да уђу у Цариград и да продру до цркве св. Стратоника. Обзиром да је на том месту оштећен текст, претпостављамо да је тамо писало да су Словени продревши до поменуте цркве „угрозили и саму ортодоксну веру“. Да ово не буни неког, морамо да кажемо да су Словени који су продирали са простора северно од Дунава, на територију ромејског царства у то време били припадници властите словенске религије, а не хришћанства, док су Словени који су били у служби ромејског царства вероватно морали да буду хришћани-православни, јер иначе тешко да би могли да буду у служби царства, мада из историје ромејског царства знамо и за неке изузетке поводом тог питања. Такође из целокупног огромног Малалиног дела на преко 800 страна Словенима је посвећен само један пасус.[12] Занимљиво. Како је то могуће, ако се Словени досељавају на Балкан већ у том периоду, а да један писац у својој обимној Хроници у 18 књига, не запише ни један једини редак о тој сеоби, и удостоји их само једног пасуса, а и у њему не говори о сеоби већ о упаду словенске војке?
Менандар

Менандар се родио око 550. год. у Цариграду, а умро највероватније крајем 6. века. Био је ромејски правник, царски гардиста и историчар. Његова историја која је углавном наставак Агатијиног дела сачувана је само у фрагментима и компилацијам из 10. века. Она представља драгоцен извор за односе између Ромеја са једне и Авара и Словена са друге стране, али као што ћемо видети ни код њега нема помена никаквог досељавања Словена  у 6. Веку, које да се заиста догодило сигурно било прибележено од овог писца.
Када описује ромејско аварске преговоре око Сирмијума 568. год. Менандар каже: ,,Бајан после борбе οко бедема послао je неке, да разговарају ο миру. Неки у Сирмијуму, попевши се на врх купатила које je још стајало на расположењу народу, да би по обичају, осматрали непријатеља вребали су и посматрали из скровишта да ли ће се појавити нека варварска војска, и чим опазише аварске гласнике који већ долазе залутавши у даљини са стазе, a не распознавајући их тачно, посумњаше да je аварска војска и одмах јавише и послаше знак. Бон незадовољан тиме пожури да сигурније испита истину. Дознавши да Авара има мало и да они желе да разговарају као гласници, пошаље и сам изван бедема оне који треба да воде преговоре ο измирењу“. Када преговори о миру нису успели аварски каган Бајан одлучује: „да десет хиљада Кутригура званих Хуна пређу реку Саву и да пустоше кроз Далмацију, а, сам je сa свом својом војском, прешавши Истар, боравио на гепидским границама“[13].
Из овог цитата видимо да су Авари после неуспешног покушаја да заузму Сирмијум (Сремску Митровицу), који је својевремено био једна од 4 престоница римског царства, дакле за Ромеје врло важан град, покушали да мировним преговорима извучу што већу корист за себе, па када то није успело аварски каган Бајан шаље одред од 10.000 Куртигура тј. Хуна који су му били потчињени да опустоше Далмацију, док је он са војском прешавши Дунав боравио у Срему, који је раније био поседнут од Гепида. Видимо да нема никаквог насељавања, већ само војног похода, овог пута на римску провинцију Далмацију и то не Словена него Куртигура.
Даље Менандар описује даљи ток преговора између Авара и Ромеја, па долазимо до једног занимљивог места где сазнајемо да су Авари склопили са Ромејима споразум о нападу на Словене и да су уз помоћ ромејских бродова пребачено 60.000 аварских коњаника на словенску земљу северно од Дунава. Ево шта о томе Менандар каже: „када je прешао на супротну обалу реке одмах je спалио села Словена и опустошио поља, водио je и односио све, пошто се нико од варвара није усудио да му изађе у сусрет, него су се разбежали у шикаре и шумске гудуре. Овај покрет Авара против Словена није настао само услед цезаровог посланства и жеље Бајанове да Ромејима узврати љубав за све чиме му je цезар у највећој мери исказао пријатељство, него сy му били врло мрски и због личног непријатељства. После je наиме аварски вођа, самом Даурентију и жупанима који су на челу народа дозивајући их да се покоре Аварима и да ће бити уписани за плаћање данка. Дауритије и вође са њим им рекоше „Ко je, дакле, тај од људи и који се греје на сунчевој светлости, који ђе покроити нашу снагу? Навикли, смо, наиме, да владамо туђим, а не други нашим. У то смо сигурни док буде ратова и мачева. Пошто су се Словени овако обесно понашали, нису се друкчије владали ни Авари у своме самохвалисању. Затим из тога прнцкоше погрде и увреде, пошто су, варвари уске и надувене памети, и мећусобно се. посвађаше.. И Словени, не могавши да обуздају срџбу, убише посланике који онамо дођоше, како je Бајан другим путем дознао. Због тога je Бајан одавно подизао оптужбе против Словена и имајући према њима потајну мржњу, a иначе љутит, што нису постали њему подложни, a шта више и што je од њих претрпео непоправљиво, и истовремено желећи да учини услугу цезару, a y исто време, мислећи да ће наћи богату земљу, јер одавна ромејска земља од Словена*** a њихова земља никада од кога другог од свих народа…“[14]
Ни овде невидимо доказе за никакво досељавање, јер Авари по склопљеном споразуму са Ромејима и уз њихову свесрдну помоћ око пребацивања аварске војске преко Дунава, нападају Словене на њиховој земљи. Такође видимо да су Словени организовани у неки облик државе јер имају владара кога Менандар назива Даурентије, као и жупане који заједно са њим управљају-владају Словенима. Простор на коме су Авари напали Словене је Влашка у данашњој Румунији. Дакле и овде имамо податак да је тај простор, као и цело Подунавље исконска словенска земља, као што смо раније видели код Прокопија и Јордана, а то се види и код њихових предходника Приска и Псеудо-Цезарија, али о томе ћемо више писати у неком другом поглављу. С тим у вези треба обратити пажњу на задњу реченицу из цитата где се каже да је аварски каган мислио да ће „наћи богату земљу, јер одавна ромејска земља од Словена*** а њихова земља никада од кога другод од свих народа…“ Очигледно да на месту где је оштећен текст стајало „пљачкана“ или „уништавана“, јер се само тако може схватити смисао реченице. Дакле аварски каган Бајан је сматрао да ће затећи богатсво у словенској земљи јер су Словени дуго времена продирали и пљачкали по територији ромејског царства, док на њиховој словенској земљи нико није пљачкао и уништавао, па је с тим у вези он и очекивао да ће у свом походу стећи добар плен.
За годину 579. Менандар каже: „кренувши са целом војском стиже у подручје реке Саве, између града Сирмијума и Сингидунума. И предузео je да премости реку, непријатељски смишљајући граду Сирмијуму, желећи да га покори, a бојећи се да не буде спречен од Ромеја који су држали посаду у Сингидунуму и прибојавајући се њиховог дугогодишњег искуства и знања у прелажењу река чамцима, желећи да подухват оствари пре него што његова намера изађе на видело, сакупивши’ бродове и многе сплавове по горњој Панонији и на Истру, од њих јe направио ратне бродове и сам са целом варварском војском пешке прелазећи преко Сирмиског острва дође до реке Саве. Πошто су се Ромеји у тим градовима поплашили и прозрели мy намеру, стратег у Сингидунуму Сет пошаље  хагану да упита са којом je намером, када чврсти мир и пријатељство владају између њега и Ромеја, дошао на реку Саву, говорећи још да неће мирно гледати да се предузме грађење тог моста на реци, будући да цар то уопште не допушта. Рече (хаган) да изграђује мост не намеравајући ништа учинити против Ромеја него да би пошао против Словена и прешавши Саву и прошавши кроз ромејску земљу да ће одмах прећи Истар против њих, пошто му цар ромејски спреми много чамаца за прелаз. То да je и раније радио из љубави према ромејском цару и да je, ослободивши многе хиљаде заробљених из ромејске земље који су робовали Словенима, одмах их враћао Ромејима. Сада рече да je претрпео срамоту од њих који нису хтели да плате тада одређени данак за сваку годину, и да су убили аварске посланике к њима послане, и због тога да je дошао на Саву. Ради тога нареди да Сет прими посланнке које ће он послати цару, a који he молити да му се спреме бродови на Истру, пошто намерава да се пребаци против Словена, и рече да je спреман заклети се заклетвама које и Авари и Ромеји сматрају највећим да не смишља никакву штету против Ромеја нити против града Сирмијума, него због напада на народ Словена да жели да изгради мост. То се није чинило истинитим ни Сету самоме ни Ромејима у Сингидунуму“[15].
Из овог подужег цитата Менандар нас обавештава о градњи моста на реци Сави од стране Авара ради њиховог преласка на простор ромејског царства, а све ради како они тврде напада на Словене, на простору данашње Влашке, као што су извели раније, што смо видели у предходном цитату. Међутим као што видимо Ромеји нису имали поверења у њих и сматрали су да је та аварска изградња моста уперена против њих, тј. ка заузећу Сирмијума. Из цитата видимо да се простор данашњег Срема називао „Сирмиско острво“, што ако га поматрамо са данашњег гледишта и није баш сасвим тачно, јер је са три стране окружен рекама, са севера и истока реком Дунавом, а са југа реком Савом, док је на западу копно, односно област Славонија. Међутим у то време са запада Срема као што смо и раније напоменули налазила се мочвара Мурса, између Марсоније (Славонског Брода) и Мурсе (Осјека), па је данашњи Срем заиста био својеврсно острво јер је са све четри стране био окружен великим водама. Овај податак нам је и додатни доказ да је мочвара Мурса добро убицирана, јер су у прошлости многи научници покушавали да је изместе са овог терена, јер се није уклапала у наводну словенску прапостојбину која је по њима била иза планинског венца Карпата, па су мочвару Мурсу тражили на разним местима, само не онде где је заиста била.  
Године 581, док су се водили преговори између Персијанаца и Ромеја десила се провала Словена у Тракији. Ево шта о томе каже Менандар: „И док je, дакле, у таквим пролазило време и док су се посланици обеју држава тиме бавили, a источни рат стајао такo у неизвесности, четврте године царевања цезара Тиберија прикупио се у Тракији народ Словена, више од сто хиљада, да би опљачкао Тракију и многе друге земље“[16].
Овде Менандар помиње да се прикупило чак 100.000 Словена да би опљачкали Тракију и многа друга места. Међутим ни овде он не помиње насељавање, већ поново војни поход ради плена. Оно што примећујемо је да се та огромна војка прикупила у Тракији, а не северно од ње у данашњој Влашкој. Тракија је тада обухватала шире подручје него сада: од реке Дунав на северу до Белог (Егејског) Мора на југу и од Црног Мора на истоку, па до река Искар и Месте на западу. Значи ли то да су Словени непосредно пре тога успели да загосподаре једним делом Тракије чим су на њеном простору сакупљали војску за нападе на друге делове ромејског царства? Овај податак колико нам је познато није познат нашој службеној науци.
Након тога Менандар описује даље преговоре између Авара и Ромеја око предаје Сирмијума и коначно предају Сирмијума 582. год. Ево шта о томе каже: „Бајан рече да Ромеји треба да му без борбе предају Сирмијум јер није остало више никакво средство да град не буде освојен. Сем тога он ће врло брзо пропасти услед несташице животних намирница, јер, прво, са две стране му je затворен довоз жита, и друго, аварска сила неће одустати од рата док joj град не падне у руке“[17]. Након тога пошто није стизала помоћ граду од стране ромејске војске, град је предат Аварима, склопљен је мир, а Ромеји су се обавезали да плате данак за предходне три године.
Из овог последњег Менандровог цитата такође нема никаквих података о досељавању Словена на Балкан, чак ни у назнакама, већ о коначном заузећу Сирмијума од стране Авара.  Дакле Менандар као писац уопште није никакав извор за досељавање Словена на Балкан током 6. века, што смо видели из цитата које смо навели, а такве податке нећете наћи ни у другим његовим цитатима који се налазе у наведеном зборнику, а ми их нисмо навели овде због обимности текста, али и зато што је потпуно непотребно, јер не говоре о никаквом досељавању Словена на Балкан, али остављамо сваком на вољу да то провери и сам се увери у истинитост наше тврдње.

Евагрије Сколастик
Евагрије је рођен у Сирији, у месту Епифанија 536. год. Живео је највише у Антиохији где је вршио адвокатску службу. Заједно са антиохијским патријахом Григоријем, долази у Цариград , као његов правозаступник. Сматра се да је умро крајем 6. века. Оставио је иза себе „Црквену историју“ у шест књига. За нас је од значаја само његова пета и шеста књига где он само узгред помиње Словене.
Ево једног од цитата који се односи на годину 582, након склапања мира између Ромеја и Персијанаца „…Кад je то било урађено на истоку, био je освојен од Авара Сирмијум, који су најпре држали  Гепиди и после тога предали Јустину…“[18]
Овде видимо да Евагрије помиње исти догађај о заузећу Сирмијума као и Менандар, па неки закључују како је он користио Менандра као извор за тај догађај, мада обзиром да је о догађају заузећа Сирмијума могао да сазна и од неких сведока тога времена, можда га је и унео независно од Менандра.
Две године касније тј. 584. Десио се продор Авара све до југа Балкана. Како нас обавештава Евагрије, он се десио због заузећа ромејске војске у рату против Персијанаца. Ево шта о томе каже: „…Док се то тако догађало, Авари стигавши два пута до такозваног Великог Зида, Сингидунум, Анхијал и целу Хеладу и друге градове и тврђаве освојише и опљачкаше, уништивши и спаливши све, пошто je огромна војска боравила на истоку…“[19]
Поред тога што и овај цитат не говори о досељавању већ о провали односно војном упаду Авара, где се говори да су освојили и порушили све тврђаве од Сингидунума (Београда) па до Југа Балкана, тј. до Хеладе, овај цитат нам је изузетно важан јер Евагрије као савременик тих догађаја нигде не говори да су ти Авари и Словени који су „освојили Хеладу и порушили градове“ староседелачко становништво тј. „Хелене“ наводно раселили и на њихово место населили Словене, како нас о том догађају неколико векова касније извештавају неки други ромејски писци које ћемо обрадити у наредним поглављима. Поставља се право питање, ко је о том догађају био боље обавештен Евагрије као савременик тог догађаја или каснији писци који су о тим догађајима писали са велике временске дистанце, врло често водећи рачуна о дневно-политичким потребама свог времена, пишући и „удешавајући“ историју како је то захтевао тренутни политички тренутак, што морамо приметити ни данас није изузетак?[20]
     Свих пет аутора из овог поглавља, као и Прокопије из предходног поглавља, су писци који су живели, стварали и описали догађаје који су се догодили у 6. веку. Ниједан од њих, ни једном својом реченицом, једним својим редком није поменуо никакво досељавање Словена на Балкан у том периоду. Напротив, они говоре само о војним походима Словена на простор ромејског царства. Такође Јордан и Менандар нам потврђују као и Прокопије у предходном поглављу да је Подунавље исконска земља Словена. Агатија нам пружа податке да су неки Словени били у служби царства, па и њега можамо схватити бар посредно као аутора који говори о нашој аутохтоности, а никако као аутора који потврђује наше досељавање.
Из свега наведеног, тачније из овог и предходног поглавља можемо, дакле, да закључимо, да бар што се тиче аутора из 6. века чија дела наша наука узима као доказе за наводно досељавање Словена, нема никаквог говора о томе. Наведене ауторе можемо узети у обзир само као писце који нам пружају одређене податке о нашој средњовековној прошлости, као и нашим ратовима са Ромејима, али војном доприносу неких наших саплеменика тој империји, а никако као ауторе који доказују сеобу Словена на Балкан, јер о томе нема никаквих података код њих. У два поглавља која следе након овог, приказаћемо писце који су живели и стварали у 7. веку, да видимо дали они говоре о досељавању Словена или о нечем другом. 



* Аутор (Александар Митић) је до сада објавио неколико чланака и књигу „Срби у Грчкој, трагови Срба и Словена на тероторији савремене Грчке“, где је, између осталог, обрадио и питање хеленизације Срба





ЦЕНА: 1.200,00 , НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН: 064 224 334 9
ЛИТЕРАТУРА
[1] Iordanis – Romana et Getica, Monvmenta Germanie Historica, Theodorvs Mommsen, Berolini, 1882,  str. 62-63
[2] Павел Јозеф Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, 1823, Архив Војводине Нови Сад – Словенски институт Нови Сад, 1998.
[3] “Magistri Vincetii episcopi cracoviensis Chonica Polonarium sive originole regum et principum Poloniae”, Monumenta Poloniae Historica, Krakow, 1952.
[4] Boguchvali – „Chronica Polonica“, Monumenta Poloniae Historica, Nov. Ser. Krakow, 1952.
[5] Исто, стр. 88-89
[6] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САН, Византолошки институт, Београд 1955. Агатија, превод Фрање Баришића, стр. 75
[7] Исто, стр. 76
[8] Исто, стр 77
[9] Исто, стр. 78-79
[10] Александар Митић – Ко је био Атила и ко су Хуни? www.balkanskageopolitika.com
[11] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САН, Византолошки институт, Београд 1955. Јован Малала, превод Фрање Баришића, стр. 84.
[12] Ioannis Malalae – Chronographia, Corpus scriptorum historiae bizantinae, Inpensis Et. Weberi, Bonnae, 1831.
[13] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САН, Византолошки институт, Београд 1955. Менандар, превод Б. Крекића, Л. Томића, стр. 88.
[14] Исто, стр. 91-92
[15] Исто, стр. 92-93.
[16] Исто, стр. 96.
[17] Исто, стр. 97.
[18] [18] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САН, Византолошки институт, Београд 1955. Евагрије, превод Б. Крекића, стр. 100.
[19] Исто, стр. 101.
[20] О Србима и Словенима на простору савремене Грчке, па самим тим и ромејске провинције Хеладе видети: Александар Митић – Срби у Грчкој, трагови Срба и Словена на простору савремене Грчке, Балканска Геополитика, Бања Лука, 2019.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Балканска геополитика    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Slovni #Istorija #Balkan #Laž #Skriveno #Balkan  #Srbi #kmnovine