КМ новине
Вести:
Приказивање постова са ознаком Друштво. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Друштво. Прикажи све постове

четвртак, 03. септембар 2020.

Победа у Црној Гори је можда поклоњена, да би се изгубио рат

Победа опозиције, тачније Срба у Црној Гори, свакако доноси много тога доброг али може да донесе и оно најгоре, да Црна Гора постане нова Марица.

#Црна #Гора #Избори #Победа #Срби #опозиција #Косово #Метохија #ИванМаксимовић












Пише: Иван Максимовић



Наравно, мислим на Маричку битку а с обзиром да је просвета у Срба страховито унакажена труцкањем на про-европском путу, али и да је тешко све имати на памети у доба агресивне поплаве информација, барем због млађих следи кратко и прецизније подсећање на овај догађај иако он представља опште место у српској култури и колективном сећању.

Ова битка се одиграла на месту нарочито данас симболичног назива - Черномен у области Еврос. То је место остало упамћено по погибељи Срба.

Недовољно поуздани извори наводе неколико вероватних верзија догађаја а једна од њих је нарочито битна да је се данас присетимо.

Видевши Србе да су много бројнији а тиме и надмоћнији од њих, Турци обећаше да ће се сами повући како нико не би залуд гинуо јер је исход у таквом односу снага био свима јасан. Срби то прихвате и славећи победу без проливене капи крви, опијени заспаше. У позно доба ноћи а под окриљем јаке кише, Турци се примакну српском логору, опколе га и почну да галаме и да дижу буку са свих страна због чега се чинило да их је много више него што их је било. 

Унезверени и изненађени српски војници нису могли да знају шта се дешава а поплашени коњи унесу још већу забуну па се у том немиру неки Срби једни са другима у мраку поубијаше мислећи да је онај други нападач, неки крену у бекство иако их нико није гонио а велможе које су предводиле војску погину и земља падне у вазалство. Неки још кажу да је краља Вукашина, тешко рањеног, докрајчио неверни слуга.

Тако је поклоњена победа, добијена без капи проливене крви, постала касапница и гробница једне од српских земаља од које се ни до данас нисмо сасвим опоравили.

Нико не мисли да је данас добијена битка, то јест победа опозиције у Црној Гори, крај некаквом рату или да се било шта овим окончава, а многи верују да овим почиње једно ново доба. То јесте чињеница али чије је то доба? Да ли заиста може да се назове ослобађањем? Хоће ли они који су уложили огромне своте новца, знање и напор да разбију српски а створен један нови идентитет сасвим налик усташком, повући своје пипке само зато што су "освојени" једни избори? Неће.

Освојити победу на изборима који су свуда а нарочито на Балкану строго контролисани, на чијим резултатима је ЕУ раније честитала својим пуленима и по неколико сати пре затварања гласачких места, опасно је и наивно узети здраво за готово. Па то чак иде дотле да је наивно уопште прихватити и као могућност.

Нарочито број посланика који се тек за једног разликује у корист опозиције а можда чак и бивше власти, као језичак на ваги пре коначне пресуде, више је него јасан знак да се ту дешава нешто чудно, најблаже речено.

Сећамо се непрегледних колона људи који су учествовали у свечаним и, чинило се, бескрајним литијама. На супротној страни тек у неколико наврата било је смешних испада против тих црквено-народних протеста у којима је ретко кад учествовало више људи него што се могло на прсте обе руке избројати. Они су били присталице режима Мила Ђукановића.Истина је и да их има више него тим смеђним контра-протестима али је и неупоредиво мање. Да ли је онда нормално да број посланика буде у конац исти? Не, никако.

Уз пуно поштовање господина Абазовића, каква је то српска победа о чијем ће крајњем исходу одлучивати Албанац? Ма како он био настројен.

Што је најважније, Мило Ђукановић није отишао ни у историју, ни на суд већ у опозицију и нигде више. Дакле ту је, учествоваће у парламентарном животу, чак имати озбиљан утицај на власт ко год је буде формирао.



Уосталом, и много је других сличних назнака. На пример, лепо је и похвало да до инцидената, осим оног у Никшићу, није дошло. А да ли је заиста могуће у средини толико подељеној, где већ традиционално Ђукановић купује гласове или застрашује политичке противнике и доноси одлуке сам упркос неслагању огромне већине а да није наилазио на отпор он, у тренутку када му измиче тло под ногама, просто дозволи да све протекне без икаквог инцидента који би медијски "екслодирао" што у његовом случају значи пад у најдубљу тамницу? Не, ништа од тога није могуће.

Непријатељима српских интереса можда је, а ја верујем да јесте, ова победа управо највише и одговарала. Поред свега осталог, све бројнијим скептицима овим је показано да на изборима "може" да се учини нешто и да дође до промена, што је само додатни бонус овог, по свој прилици, контролисаног процеса. Такође, можда је ово замишљено и као морална компензација за оно што се жели наметнути у Вашингтону, иако од издајника али признање Косова и Метохије као независне државе.


Све су то претпоставке и не значи да се изборна победа у Црној Гори десила због тога, и није, ово су нуспроизводи победе која је изнуђена сви знамо како.

Током претходних месеци ништа није могло да заустави народне литије у Црној Гори. Ни зло време, ни зле намере, ни подмукли покушаји са свих страна, ништа није успело да сломи вољу и одлучност Срба Црне Горе да одбране светиње, своје достојанство, своју земљу. Како се радило о људима који нису показивали никакве агресивне намере, нити је ко од њих изазвао ма какав инцидент а камоли да се изродила и најмања милитантна опција која би оправдала употребу силе и гушење "побуне" у крви, није остављено место ни за какву ни војну, ни страну интервенцију. Могло се реаговати једино "цивилним мисијама" али и тада искључиво у корист учесника Литије који су једино захтевали поштовање својих права и то основних. Оних чије кршење здушно подржавају сви контролори ситуације са запада.

Како је време одмицало а ни воља ни одлучност не да нису слабили већ су јачали паралелно са захтевима за повлачењем признања илегално отетог Косова и Метохије, постало је више него јасно да се против тог народа и таквог расположења, не може повести никакав "хуманитарни рат" у коме би их измасакрирали онако како су то учинили током агресије 1999. године.

Слично као са човеком који услед нагомилане неправде коју трпи кипти од гнева и никаквом му се силом не може стати за врат, јер је одлучио и живот да положи само да би збацио јарам ропства, до мира се могло доћи једино прихватањем његових (народних) захтева, праведним "исходом" и признањем да је у праву.

То постаје срж обмане јер умирити таквог човека, у овом случају Србе Црне Горе, могуће је једино испуњењем њихових захтева и то - победом! То ће неминовно донети олакшање, прилику да се одахне а тиме и умире страсти јер је циљ "испуњен". Тако се хладе и глава и крв. 


За то време неко подмукло чучи у тмини и чека погодан тренутак како би их заскочио, препао, или гурнуо лакомом слуги нож у руке, а он већ зна шта ће са њим.

Јесте, устала је Црна Гора. Та несавладива енергија народа који није посустао јесте оно што је изнудило овакву ситуацију, макар она била и привидна, али донела је прижељкивани резултат. Ово попуштање и јесте уследило јер се другачије нико са њима није могао изборити. Ипак, не обмањујмо се... сетимо се да је у Црној Гори било више момената који исто тако јесу били стварни повод да се све ово много раније догоди. На референдуму, јуна 2006. године, донешена је шокантна одлука о отцепљењу од матице Србије и да је она прошла без икаквог отпора иако се народ снажно противио томе а свима било јасно да је резултат рефереднума лажиран. Затим је наметнуто и признање у крви окупираног Косова и Метохије. И то је протекло без отпора, уз нешто мало негодовања. Онда је Црна Гора ушла ушла у НАТО, уведене су санкције Русији, усвојен закон о истополним браковима... и тако даље, и тако даље. Све то без да је ико прстом озбиљније мрднуо, ако не рачунамо неколико власника компјутерских тастатура.

Уколико се народ на тлу Црне Горе поново примири, уљуљка се у победу и новостечену слободу, шта ће му поново узбуркати крв? И када? Нико може да тврди да после овог буђења, племе Његошево неће опет "сном мртвијем заспати".

Да ли непријатељ управо на то и рачуна? Смемо ли то да препустимо времену да нам то покаже?

Сада би више него икада Срби морали да буду трезвени и на опрезу, да на бедемима појачају стражу и да постану још одлучнији у испуњењу својих захтева. Наравно, не сме се ни срљати јер ће баш свака грешка скупо да кошта, мора се бити стрпљив и мудар, с правом поносан и радостан али не и опуштен, па ни претерано самоуверен. Не сме се дозвлити да "последња превара буде гора од прве" нити да Црна Гора постане нова Марица јер следећа зора можда више никада не сване.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Полиција ударила на народ у Црној Гори (ВИДЕО)

Полиција без престанка баца сузавац, тако да ни припадници Комуналне полиције Главног града Подгорица, не могу да прекрече мурал Подгоричким насељем Златица одјекују детонације и шок бомбе након интервенције полиције, која је хтела да улони мурал српске тробојке. "Џаба хапсите, џаба судите, православљу не можете да наудите" стоји на натпису пребаченом преко тробојке која је разбеснела режим.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

У Црној Гори подигнуте НАТО заставе у војним објектима

Окупаторска застава НАТО савеза подигнута је испред Министарства одбране и у касарнама Војске Црне Горе, јавља портал "Уједињење". „Испред Министарства одбране и у касарнама Војске Црне Горе у Даниловграду, Никшићу, Пљевљима, Kолашину, Бару, Маслинама, као и у ваздухопловној бази Голубовци, свечано је подигнута НАТО застава, која ће убудуће стално стајати поред црногорске.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Јаку вољу за променама у Црној Гори ни киша не може да поквари (ВИДЕО)

Девети дан протеста у Црној Гори стигла је и киша. То није ни мало омело протестанте да на слободној територији обављају своје уобичајне активности. На снимцима, које је забележила екипа портала ИН4С, протестанти док чекају сунце, време на кишном дану проводе код шатора уз чашицу разговора са својим пријатељима из кампа.




https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2020 ::  Хвала на интересовању

уторак, 04. август 2020.

Факултет драмских уметности у Београду: Фама или тама

Два инспектора из одсека за инспекцијске послове министарства просвете су почетком фебруара на Факултету драмских уметности (у даљем ФДУ) Београд обавили ванредни, уредно најављен теренски инспекцијски надзор.

Два инспектора из одсека за инспекцијске послове министарства просвете су почетком фебруара на Факултету драмских уметности (у даљем ФДУ) Београд обавили ванредни, уредно најављен теренски инспекцијски надзор.


Налог за надзор је по пријави из јануара потписала помоћник министра Јасмина Јовановић. Поступајући инспектори су биле Ступар Гордана и Катарина Жугић Јовановић.

Предмет инспекцијског надзора је била контрола поступка одбране докторске дисертације мр Радосава Лазића, новинара Магазина Таблоид.

Како је у међувремену донета Одлука којом је проглашено ванредно стање инспекторке су искористиле могућности које им је пружила Уредба о примени рокова у управним поступцима за време увођења ванредног стања, па је Записник урађен тек 12.маја 2020.године, док је ФДУ-у достављен тек 04.јуна 2020.године.

Решењем је „надзираном субјекту“ између осталог наложено да се у року од 8. дана поништи другостепено Решење Наставно-уметничко-научног већа од 21.11.2019.године. „Рок за поступање по мери 8. (осам) дана“ с тим што рок тече од дана пријема Записника.

Крајем јуна декан је кратким дописом обавестио кандидата како је ОН указао просветној инспекцији на покренут управни спор пред Управним судом и да би сад „евентуални поништај наведеног Решења у овој фази управно судског поступка додатно одложио одлуку која се у управном спору очекује“. Другим речима они по Решењу нису предузели ништа при чему су инспектори упознати са тим.


ЧИТАЈТЕ МАГАЗИН ТАБЛОИД:
 https://magazin-tabloid.com/


У Решењу које је Министарство просвете доставило новинару 26.јуна 2020. године заједно са дописом који је потписао актуелни министар Миладин Шарчевић пише „нешто друго“: „Надзирани субјект“ (ФДУ) је дужан не само да отклони неправилности у задатом року већ и да о томе „обавести инспекторе у року од 5. (пет) дана од дана истека рока за поступање по мерама“.

Простим сабирањем видимо да је рок за отклањање недостатака био 12.јун 2020.године. Додајмо рок од 5. дана за обавештавање инспектора. Додајмо и недељу на голуба писмоношу видећемо да „неко“ (Миладин Шарчевић) „обмањује“ јавност.

Пошто је тешко поверовати у ову истину новинар је почетком јула обавестио министарство да „надзирани субјект“ (ФДУ) није поступио по Записнику. Министру је истовремено „за сваки случај“ скренута пажња да на основу члана 15. став 2. тачка 6. просветна инспекција може (и треба) да донесе Решење о доношењу мера за отклањање незаконитих последица и испуњењу прописаних обавеза у складу са законом.


ФДУ циркус

Комисија за процену теме у саставу др Андреја Савић, др Милена Драгићевић и др Тијана Мандић је давне 2014.године дала предлог да се кандидату омогући рад на докторској дисертацији. Тај извештај није заведен али није страшно пошто је Сенат донео Одлуку о усвајању позитивног извештаја наведене комисије која је срећом код њих заведено.

Циркус је почео кад је др Мирјана Николић са ФДУ уз помоћ сарадника за докторске студије из Комисије за одбрану рада избацила др Дивну Вуксановић која је годину дана пре тога активно учествовала у раду.

Менторки др Тијани Мандић и кандидату је предочено да то тако треба (мора) по Правилнику о докторским студијама. Инспектори кажу да им „Записник Научног већа са предлогом чланова Наставно-уметничком-научном већу није достављен“. После је испало да је и Правилник о докторским студијама „у изради“ (немају га).

Након тога је стручна сарадница у име Мирјане Николић кандидату „грешком“ доставила негативан налаз о његовом раду који је адресиран на чланове Комисије. Кандидат је тражио да се то пошаље коме је намењено не схватајући да је „намењено“ њему.

Налаз се лако налази на нету па читаоци могу да се увере у његову „научност“.


Чланови Комисије су се у чуду разбежали а Мирјани и њеној стручној помагачици није било назад. План Мирјане Николић је био опасно угрожен због чега је помагачица онемогућила предају рада у штампаном облику. Обавештени су новинари из бројних редакција па је рад „некако“ доспео на увид јавности док су новинари остали без теме.

Да би спречила бруку Мирјана Николић је дала још једно негативно мишљење газећи овај пут и по деловима рада које су покривали експерти са ФФ (статистика), ФЛУ (креативност) али и ФБ (кризни менаџмент). Најгоре су прошли (највише су се смејали и јогунили) психолози којих са ментором има троје.

Пошто је у међувремену Мирјана Николић постала вд ректора Универзитета уметности морала је да смисли још нешто како би кандидат био кажњен и како би брука остала у кући. Зато јој у помоћ „као јавност“ прискачу доцент Нина Михаљинац, Весна Ђукић и (гле чуда) Милена Драгићевић Шешић са својим обједињеним приговором.

Тијана Мандић као ментор и председник Комисије на све ово пише заједнички „одговор на мишљење“ уз коју прилаже Одлуку Сената након чега се на ФДУ доноси вишеструко незаконито Решење.


Накнадна тумачења са ФДУ

Откуд ароганција „надзираног ФДУ субјекта“ ухваћеног у лажима и неправилностима до гуше?

Мирјана Николић је имала намеру да „само мало“ једно пола године (највише годину) завлачи кандидата, тек толико да се ментору због пензионисања и рокова онемогући да посао приведе крају. Онда би „она“ то преузела као једини члан Комисије са ФДУ. У томе је имала помоћ пријатеља поменуту сарадницу и декана који је три пута пропустио прилику да унормали ситуацију.

Ако Мирјана Николић успе у намери да од „лажног ректора“ постане прави она ће „заштитити“ декана који ће „можда“ као и ФДУ платити казну нашим парама. Декан верује да ће то баш тако да изгледа.

Хоће ли бити прекшајно финансијског кажњавања „надзираног субјекта“ и руководиоца остаје да се види. Ако је закон на страни инспектора могуће је наложити читање Записника пред Саветом ФДУ. Могућ је предлог за смену декана или бар реченица која почиње са: „Стекли су се услови да Савет размотри смену декана“.

На страни инспекције су Закон о просветној инспекцији, Закон о инспекцијском надзору и Закон о високом образовању. Опет Миладин Шарчевић и Мирјана Николић су јако добри. Писало се и о њиховим „комбинацијама“. На крају он зна да је она лажњак од ректора што му не смета ево већ годину дана.



http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html


Интересантно је и да „оспособљен“ ФДУ 20.маја 2019.године добија „Допуну уверења о акредитацији студијског програма менаџмент културе и медија“ којим Национално акредитационо тело за проверу квалитета у високом образовању даје сагласност за упис 20 студената (раније 15), што је потписала директорка НАТ-а др Јелена Кочовић.

Постављамо питање: Како, на који начин (на коју фору) је ФДУ дошао до акредитације и допуне јер квалитетом то нису могли да добаце?

Срећом по Србију у њој још увек постоје официри који не салутирају Вулину иако је овај гле чуда министар војни. Постоје и новинари који не пишу наручене текстове. Исто тако постоје и кандидати који не би да докторирају по сваку цену са напуханим незналицама у Комисији без обзира дал су лажни или прави ректори.

Пише: М. Хаџић




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Индијац снима филм о Марку Краљевићу - КМ Новине

Извор: Ало.рс Индијски редитељ у Београду снима филм о нашем епском јунаку. Као што он у филму није свестан своје снаге, тако и ви Срби, не знате колико вредите - каже С. Шридар. На Косову је постављен нови паша.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

''Отели су нам душу и завичај'': Светомир Арсић Басара на представљању две књиге у САНУ - КМ Новине

Стварањем туђе државе на мом огњишту на Косову и Метохији, одузето ми је право на живот. Изложба мојих скулптура у Галерији САНУ обухватила је период од 1998. до 2018. године. У том међувремену Србију су, ни криву и дужну, бомбардовале најцивилизованије земље западне Европе, са Сједињеним Америчким Државама на челу.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Случај најцењенијег живог српског научника илустрација екстремне пропасти напредњачке Србије - КМ Новине

Случај најцењенијег живог српског научника илустрација екстремне пропасти напредњачке Србије #Stojan #Radenović #Profesor #Matematičar #Vučić #Srbija #SNS #Propast Оно што Вучић није навео, ни раније ни касније, јесте да се српска институција светског значаја свела на институцију белосветског значаја.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Магазин Таблоид   :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

недеља, 02. август 2020.

Ивањица: И даље без Дражине улице

Општинске власти упорно задржавају име главној улици по комунисти упамћеном по злу

Најодликованији српски официр свих времена, генерал Дража Михаиловић
Најодликованији српски официр свих времена, генерал Дража Михаиловић



Пише: Младомир М. Ћурчић


Србија је, већ дуго, земља табуа и монопола. То су две важне карактеристике које обележавају многе поступке и догађаје који се у Србији дешавају, било да је то под притиском државног апарата, или у обичним друштвеним односима. Кад је Србија била и званично у социјалистичком друштвеном уређењу, табуи и монополи су били законски нормирани и озваничени. Данас није такав случај, али ова ограничења, која су нам остала као највеће наслеђе из доба титоизма, живе свуда око нас.

Есеј под насловом Духови наших сокака, објављен у јулу 2014. године у Српским новинама, написао сам како бих показао колико су јаке комунистичке стеге у Ивањици, у родном месту Драже Михаиловића. Навео сам тачан број улица, њихова имена данас и некад, као и немоћ тадашње општинске врхушке да то стање измени. Како је било тада, тако је и данас. Наиме, у јесен 2016. године, СО Ивањица донела је Одлуку о измени одлуке о одређивању назива и обележавању улица и тргова у Ивањици. У најкраћем, они су морали да именују све улице у Ивањици које нису имале имена, па су желели да узгредно промене називе улица чије име није имало смисла, али и неке које су носиле имена потпуно непознатих историјских личности, а које су по правилу припадале комунистичком покрету у Другом светском рату. Ова одлука је стајала као мртво слово на папиру до јула 2017. године, када је формирана и комисија од шест чланова, а на чијем је челу Светлана Јовићевић, дипломирани архитекта из Ивањице, која је имала задатак да размотри иницијативе за одређивање назива улица и тргова у Ивањици. Остали чланови комисије су: Зоран Аџић (заменик), Предраг Ђоновић, Мирјана Луковић, Милан Павловић и Сретен Богдановић. Да ли је ова комисија нешто радила или није, мање је важно, јер се она пробудила тек пошто је донета одлука о допуни закона о локалним самоуправама, у којој је наређено локалним самоуправама да морају именовати све улице. Тако је, у јуну 2018. године, ова комисија предложила СО Ивањици да се промени име једне мале улице у Ивањици. И то је било све.

Поставља се питање у чему је главни спор око именовања улица у Ивањици. Као и увек у сличним случајевима, главни спор се води око Главне улице. Она данас носи име по Милинку Кушићу, комунисти и “народном хероју“ Брозове Југославије. Милинко Кушић је рођен 26. марта (по старом календару) 1912. године у селу Свештица, изнад саме Ивањице. Основно образовање и део гимназије завршио је у Ивањици, а Вишу гимназију у Чачку. Уписивао је Филозофски и Правни факултет у Београду и напустио је факултетско школовање, због тога што је у међувремену приступио илегалној КПЈ. Хапшен је по Закону о заштити државе, 1938. године, и осуђен на 18 месеци затвора, које је одлежао у казнионици у Марибору. По повратку са робије, наставио је са комунистичким ангажовањем, па је поново ухапшен и осуђен на робију, коју је почео да служи у казнионици у Сремској Митровици, крајем 1940-те године. Тамо је остао све до маја 1941. године, када су га из затвора ослободили немачки окупатори и нове усташке власти, а све према Споразуму о сарадњи, који су, 1939. године, потписали министри спољних послова нацистичке Немачке и комунистичког СССР-а, Јоаким фон Рибентроп и Вјачеслав Молотов. Одмах по ослобођењу из затвора, Кушић је прешао у окупирану Србију, која је тада била под комесарском управом Милана Аћимовића и боравио у Ужицу и Ивањици. У Ивањици је сарађивао са немачком фелдкомандантуром која је ту постављена. У једном тренутку, комунисти под контролом Милинка Кушића били су ангажовани за ред и дисциплину у Ивањици. На тај начин су се докопали и првог оружја.

До промене је дошло када је Немачка напала Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, па су и Немци у Србији кренули у хапшење српских комуниста. То у мањим местима, попут Ивањице, није ишло тако лако као у Београду, Нишу или Крагујевцу, па се Кушић још увек јавно кретао по Ивањици. Померио се у своју родну Свештицу тек у јулу 1941. и чекао налог партије да се одметне у шуму. То је урадио тек крајем јула и почетком августа, када је добио задатак да формира Моравичку партизанску чету, што је и учинио, 5. августа 1941. године, на Клековици. Том приликом скупио је на једном месту низ проблематичних личности из Моравичког краја, као и велики број малолетника, па чак и девојчица. После тога отишао је за Ужице, где је ускоро постао комесар у Ужичком партизанском одреду. Неколико пута за време устанка из 1941. долазио је у Ивањицу, како би помогао у формирању нове комунистичке управе у овом месту. Тада је имао обичај да понови своју омиљену крилатицу, коју је у Ивањици изговарао још 30-тих година, када је долазио на ферије из Београда: „Више волим једног црнца да је комуниста, него сто Срба који нису комунисти.“

У говорима које је држао, том приликом, понављао је пред малобројним присталицама паролу: „Смрт великосрпској хегемонији“.

Као комесар Ужичког партизанског одреда, и у Моравичком срезу наредио је да се оружано нападају жандармеријске станице и пале општински архиви, што су комунисти и учинили у неколико општина, где четници нису успели да их спрече. У самој Ивањици су изнели општински архив и црквене књиге и са старог моста их бацили у реку Моравицу. Том приликом нестао је и документ о оснивачкој скупштини фудбалског клуба Јавор из 1912. године, тако да, 2012. године, на стогодишњицу постојања клуба, ФК Јавор није имао документ са којим би аплицирао код УЕФЕ која додељује три милиона евра фудбалским клубовима старим један век.

После пропасти Ужичке совјетске републике, у општој бежанији комуниста из Ужица према италијанској окупационој зони, нестао им је „врховни командант“. У тих пар дана, обезглављени и не знајући шта да раде, неколико комуниста на челу са Милинком Кушићем, преузело је иницијативу у сакупљању одбеглих партизанских група. Кушић је чак потписао споразум „о ненападању“ са италијанским командантом из Нове Вароши, фашистичким официром Ненијем. Кушић није заборавио да води револуционарну борбу и у таквим условима. Одреди под његовом командом упали су у манастир Клисуру, коју су опљачкали и девастирали, а том приликом су неки његови припадници силовали и заклали искушеницу Ђенадију Ђорђевић, а у комшилуку су запалили кућу Војислава Радосављевића, којом приликом је изгорело и убијено 10 лица. Одмах по повратку врхушке КПЈ на тај терен, Кушић је стављен под истрагу, да би видели да ли је имао амбицију и жељу да уклони „врховног команданта“ са чела КПЈ и партизанског покрета. Кушић се данима извињавао и молио да га не избацују из партије, што је на крају и усвојено. Остао је један од најближих сарадника „врховног команданта“.

Ова велика група партизана из Србије прешла је у Босну у фебруару 1942. године и у Чајничу формирала Другу пролетерску бригаду, у марту 1942. године. Тада је Милинко Кушић постао политички комесар Друге пролетерске бригаде. Постоје озбиљне индиције да су тада наоружани оружјем које име је дао Јура Францетић, командант усташке Црне легије, који су тада били у великој офанзиви како би „очистили“ источну Босну од четника мајора Дангића. Четници су некако успели да се одржавају и бране српску нејач у ових двадесетак срезова, све док им комунисти из Прве и Друге пролетерске бригаде нису ударили „с леђа“ и тако омогућили Црној легији да избије на леву обалу Дрине. О масакрима који су тада почињени над српским народом, тек је недавно почело званично да се говори.

У јуну 1942. године, комунисти су приморани да се повуку у западни део Босне. „Врховни командант“ је одлучио да тада промени своје политичке комесаре у главним јединицама, из два разлога: да не би стекли превелику моћ у елитним јединицама које су служиле за његову личну заштиту, као и због тога да у новим одредима наметне комунистичку доктрину, која је већ „изучена“ у Ужицу. Зато је и Кушић премештен за комесара у Крајишкој бригади. То је, очигледно, на њега негативно утицало, јер се сматрао одбаченим из главних токова револуције. У договору или без њега, комунисти су правили фингиране нападе на усташке постаје и касарне. Тада би обично погинуло неколико партизана из Србије, а усташе се повукле и тако омогућавале комунистима да дођу до оружја и муниције. У таквим кретањима, по природи неуредни, а још увек неформирани у класичном војном поретку, комунисти су били лак плен пегавог и трбушног тифуса. Разочаран зато што је одбачен, а по својој природи неуредан у исхрани и дисциплини, Кушић је оболео од пегавог тифуса и као тешки болесник извршио је самоубиство, 1. маја 1943. године, у селу Мајкића Јапра, код Санском Моста, у партизанској болници. Одмах по завршетку рата, тачно на дан победе, 9. маја 1945. године, међу првим партизанским борцима, АВНОЈ га је прогласио за „народног хероја Југославије“.



http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html


Са друге стране, већ дуже времена се прича да у Ивањици главна улица треба да понесе име по армијском генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, рођеном у Ивањици, у главној улици, 14. априла (по старом календару) 1893. године. Написано је много научних радова и популарних текстова, снимљено је више документарних филмова, код нас и у иностранству, који су се бавили биографијом Драже Михаиловића. Зато ћемо, овом приликом, поменути само најзначајније податке, како би их упоредили са горе поменутом биографијом „народног хероја“ Милинка Кушића.

Дража Михаиловић је завршио НШ и ВШ Војне академије у Београду. Учествовао је у пет ратова између 1912. и 1920. године. Одликован је са 19 одликовања, од чега су три инострана. Завршио је ђенералштабну обуку ВКЈ. Није припадао ниједној политичкој странци. Био је војни аташе Краљевине Југославије у Бугарској и Чехословачкој. Други светски рат није дочекао у чину ђенерала само због тога што се противио погрешно конципираној одбрани земље од Немаца, а време је показало колико је био у праву. У Априлском рату исказао је велико војничко знање и изузетну храброст и водио је сталне борбе. Није се предао,  када је то учинио већи део припадника ВКЈ, већ се, са групом лојалних официра, жандарма и војника, под борбом, повукао на десну обалу Дрине. Као елитни ђенералштабни и обавештајни официр, професор Стратегије на Војној академији у Београду, одређен је од Ђенералштаба за вођу герилског отпора унутар Југославије уколико она буде окупирана. Формирао је свој штаб на Равној Гори – ГШ1, већ у мају 1941. године, а затим и низ четничких одреда, који су, убрзо, кренули у ослобођење земље, први у Европи. Његов Јадарски четнички одред, под командом потпуковника Веселина Мисите ослободио је Лозницу, 31. августа 1941. године, и то је био први ослобођени град од Немаца у Другом светском рату. Већ сутрадан, 1. септембра 1941. године, четници су ослободили Ивањицу.

Окружен мноштвом непријатеља, Дража Михаиловић је успео  да створи моћну војну организацију, која је у другој половини Другог светског рата бројала 80 корпуса. И поред изузетно тешких околности, у свакој години рата, успео је да изврши по једну велику војну операцију против Сила осовине, којима је допринео укупној савезничкој победи у Другом светском рату. Игром историјских околности, остављен од савезника, по доласку Совјетске армије, и устоличења партизанског покрета на власти у Југославији, Дража Михаиловић био је жртва комунистичке револуције, која са историјске сцене није однела само њега и његову војску, већ и читаве генерације најелитнијег дела српског народа. Дража Михаиловић се у свим документима изјашњавао као Србин. За време Другог светског рата бранио је српски народ у целини, као и све друге народе када је то могао. Никада није наредио, нити извршио, било какав напад, а камоли девастирање неког српског манастира. Никада није наредио, а камоли извршио, било какав ратни злочин.

Генерал Дража Михаиловић је убедљиво најпознатији рођени Ивањичанин у историји ове варошице. Небројени су споменици са његовим ликом и именом подигнути широм света. Његово место у историји је неупитно позитивно не само за Србе и победнике у Другом светском рату, него чак и за његове некадашње противнике у Другом светском рату, а данас модерне нације, попут Немаца, Бугара, Мађара, а поготову Италијана. Историјско наслеђе лика и дела Драже Михаиловића негативно представљају искључиво припадници оних народа који су некад припадали српском етничком бићу, а у неком тренутку су се одвојили од њега. То су: Хрвати, Бошњаци, Црногорци-Монтенегрини и Македонци. По нашу унутрашњу културну сцену то не би имало толики значај, да не постоји још једна прикривена нација која Дражу Михаиловића перцепира у негативном контесту. Та прикривена нација су – комунисти.

Комунисти су дефинитивно ушли у Ивањицу у новембру 1944. године. Одмах су почели са успостављањем органа власти, а паралелно са тим, кренула су масовна хапшења великог броја житеља Моравичког среза. У неколико наврата извршили су масовна погубљења у Ивањици, а број појединачних ликвидација Срба, која су извршили комунисти, мери се у стотинама. Велики број људи набили су у импровизоване затворе, који су ницали на све стране. Огроман број људи послали су на принудни рад у изузетно тешким условима, широм земље.

После тога, дошли су на идеју да промене идентитет српског народа. Један од елемената којима се формира национално сећање и идентитетско наслеђе су и називи улица. О именима улица у Ивањици писао сам опширније у тексту Духови наших сокака. Овде ћемо поменути само да су Главну улицу назвали по Милинку Кушићу. Али, то није било једино што је носило његово име: рудник антимона у Лиси су назвали по њему, подигли су му две спомен-бисте у Ивањици, које и данас стоје, а што је најважније дали су име по њему и основној школи у Ивањици. И данас основна школа у Ивањици носи име Милинко Кушић. Тако долазимо до парадокса да школа слави школску славу Светог Саву, која је била забрањена у пола века комунизма у Србији, а зове се по “народном хероју“ комунистичке партије, који се и лично залагао против онога за шта се залагао Свети Сава.

Није промењено само име главне улице, већ и низ других улица. Посебан скандал представљала је промена имена улици пуковника Душана Пурића, команданта 4 пука Стеван Немања, а који је погинуо на Мачковом камену 1914. године. Та улица добила је име по пуковнику Душану Пурићу, 16. јула 1932. године, одлуком ивањичке општине, „У знак захвалности према херојским подвизима свога великога сина, команданта храброг IV пука који је, са својим командантом, исечен на Мачковом камену. Захвални Ивањичани сећају се велике жртве“ – како је то тада објавио Чачански глас. У тој истој улици рођен је и одрастао пуковник Душан Пурић. Колико је била славна погибија пуковника Душана Пурића, сведочи и чињеница да је Станислав Бинички управо њему посветио своје славно дело Марш на Дрину.

Многим Србима данас је несхватљиво када им се напомене да комунисти и њихови следбеници имају велики утицај на стварање културног идентитета у држави Србији. Тешко је људима објаснити како су комунисти успели да се, прикривено и отворено, убаце у систем организације које финансира држава, како у просветном, тако и у културном окружењу. Неке организације, попут СУБНОР-а, директно се финансирају из буџета, а посредним путем преко буџета локалних самоуправа. Разне културне манифестације које пропагирају комунистичку идеологију или су им аутори припадници јасне комунистичке провинијенције, пролазе на конкурсима за пројекте у култури које финансира држава. Зато је њихова моћ у српском друштву још увек не само неупитна, него и пресудна.

Генерал Дража Михаиловић има споменик у Ивањици, подигнут 2003. године, захваљујући великој борби и изузетном труду које су том приликом испољила неколицина Ивањичана. О томе сам подробно писао у тексту Историја једног споменика, објављеном 10. јануара 2014. године, у Српским новинама. Пошто је већина одавно подлегла титоистичкој фразеологији и комунистичкој идеологији, ретки су Ивањичани који и данас, после 17 година, стану испод Дражиног споменика да се фотографишу. За разлику од њих, сведоци смо да огроман број туриста, чим пристигну у Ивањицу, долазе да се фотографишу поред Дражиног споменика. Нико од тих туриста се није ни фотографисао, па чак ни осврнуо при проласку поред бисте Милинка Кушића, или Споменика револуције. Таман као да су прошли поред турског гробља. Додељивањем имена главне улице генералу Дражи Михаиловићу, Ивањица би на мапи Србије постала ексклузивна туристичка дестинација.

Свеће су запалили посетиоци

Данас многи Ивањичани не знају готово ништа о Дражи Михаиловићу, а поготову о Милинку Кушићу. Већина становништва индоктринирана је комунистичким образовањем, а нарочито утицајем титоиста у културним и јавним установама и масовним медијима у Србији. Међутим, како су падале границе Брозове Југославије, падала су и уверења тог типа. Али једно од уверења, а то је фасцинација Орденом народног хероја, остала је у већем делу народа. Тешко је објаснити данашњем становнику Ивањице да су Орден народног хероја добијала лица, готово без изузетка, која су се истакла у мржњи према српском народу и деловању против свих темељних вредности српске традиције или културе, а у томе су се највише истицали управо они који су номинално припадали корпусу српског народа. Стара је Цицеронова изрека: „Све је јадно у грађанским ратовима, али ништа није јадније – него сама победа.“ Комунисти, који су проглашени за победнике у грађанском рату у Југославији, сматрали да имају монопол над истином о компликованим историјским догађајима и тај монопол задржали су до дана данашњег.

Сви ови разлози довели су до тога да се створи један табу у Ивањици, а то је како треба културно вредновати име Драже Михаиловића у његовом родном месту. Нека суседна места успела су да се изборе са сличним проблемом, па су некако изгурали да се именима најславнијих суграђана из историје тог места, обележе главне варошке улице. То је пример Нове Вароши, где су се одужили војводи Петру Бојовићу, или Ариље где су се са пијететом понели према Краљу Драгутину, ктитору цркве Светог Ахилија, око које је и настала ова варошица. Има још сличних примера. Оно што је нужно учинити у Ивањици је да се пуковнику Пурићу врати достојанство и да улица у којој је рођен поново понесе његово име. Исто се односи и за капетана Симу Јаковића, оснивача ивањичке варошице. Између те две улице је главна улица, која, и по Богу и по народу, мора да носи име генерала Драже Михаиловића, најпознатијег Ивањичана у њеној историји. То је човек који је иза себе оставио завештање да Србин може живети само као слободан човек. Зато се слободна Србија може темељити само на делима људи којима је слобода Отаџбине била прва дужност и прва заклетва, какав је био Дража Михаиловић.

Чланови комисије за додељивање имена у Ивањици одавно не живе, као ни остатак Србије, у титоизму и самоуправном социјализму. Поставља се логично питање шта њих обавезује да поштују „вредности“ које су афирмисали Авној и КПЈ. Њихову одлуку оптерећује невидљиви утицај који комунисти и њихови следбеници испољавају по свим друштвеним питањима, а нарочито у питањима културног наслеђа, јер тиме себи обезбеђују монополско место у српској култури и одатле контролишу сва друштвена кретања. То не може и не сме бити оправдање за оне који буду одлучивали о имену главне улице у Ивањици. Њихова одлука мора бити јасна и прецизна, заснована на научно утврђеним чињеницама, култури, традицији и националном идентитету. Једино у том случају њихова одлука ће бити једногласна и недвосмислена, а то је да је једино логично решење да главна улица носи име по генералу Дражи Михаиловићу.

 

Младомир М. Ћурчић

Благовести, 2020. године
(Српске новине, гласило ОСЧ “Равна Гора“, Чикаго, јун 2020)





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

ЕКСКЛУЗИВНО! Укидањем ознаке ''ПОВЕРЉИВО'' ЦИА открила истину о Дражином хапшењу - КМ Новине

ЕКСКЛУЗИВНО! Укидањем ознаке ''ПОВЕРЉИВО'' ЦИА открила истину о Дражином хапшењу #Генерал #Дража #Михаиловић #Издаја #Хапшење #Суђење #ЦИА #Комунисти #Злочин #kmnovine Оригинална документа ЦИА о Дражином хапшењу са којих је недавно скинута ознака "СТРОГО ПОВЕРЉИВО", после више од 70 година, показују истину о хапшењу генерала Држае Михаиловића, ко га је издао и како је доспео у комунистичку замку.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Фотографија Драже Михаиловића каквог га никада нисте видели - КМ Новине

Мало ко је имао прилике да Дражу Михаиловића види у оваквом издању. Друштвеним мрежама језди фотографија Драже Михаиловића из 1943. године, када је био на скијању у Црног Гори. Оваквог Дражу, признаћете, нисмо навикли да виђамо, а мало је познато да је био и пасионирани скијаш.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Гучевски говор о ђенералу Дражи - Марко Пејковић - КМ Новине

Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свога народа, осуђеног на смрт и на потпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога српског народа, или речено видовданским језиком: за крст часни и слободу златну...




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: Погледи    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 27. јул 2020.

Предраг Јакшић: Антиковид спотoм Владa Србије промовише сатанизам

Видео спот Министарства здравља којим се препоручује да - не прилазимо људима које волимо, многи су погледали и прилично се згрозили њиме.




Садржај који је дубоко противан не само људској већ и природи уопште, узнемирио је све који су га погледали. Језиво је сазнање да, "тамо негде" у Србији постоје људи који управо такве идеје желе да промовишу.

За КМ Новине о томе говори Предраг Јакшић, између осталог и творац теорије Крипторијалитија којом се комплетно сагледава функционисање, манипулација и злоупотреба медија ради пунијег контролисања мишљења и понашања људи. Управо та теорија пружа могућност пуног разумевања значаја и намере које су у овом случају, није претерано рећи, директно усмерене ка уништењу људског рода. Барем онаквог каквог га познајемо - емотивног, саосећајног, друштвеног... Самим тим оваква појава је многоструко опаснија него што може да се учини на први поглед.

И наш саговорник је прилично узнемирен овим урадком кога потписује Министарстви здравља.

"Тешко је рећи да ли сам био шокиран пропагандним спотом Владе Републике Србије и Министарства здрваља под називом „Што си ми даље, то си ми ближи“, који сам видео тек недавно, а сазнадох да је објављен још пре четири месеца. Схватајући природу савремених медија у највећој мери као средстава за обману људи, те крипторијалити подтекста медијских садржаја мејнстрим медија, али пре свега потпуно свестан деструктивних антинародних намера српског режима постављеног од стране непријатеља нашег народа и наше државе, пре бих могао да кажем да сам био огорчен.


Предраг Јакшић / Фото: КМ Новине

Рећи детету да се удаљи од мајке, мужу да не додирује супругу, унуцима да не прилазе деди, безумно је само по себи. То је по свему сатанистичка порука усмерена на уништење физичког, а тиме и емотивног односа између људи који се воле. Ова порука поспешује укидање комуникације међу људима уопште и онечовечује људску егзистенцију упућујући на потребу осамљивања, тачније наређујући удаљавање човека од човека. Отуђење људи, које као пошаст осваја планету, овим добија државну потпору као исправно, пожељно и одговорно понашање. Монстурозност удаљавања човека од његове мајке, која је за нас хришћане истовремено и Пречиста Дева Богородица, несумњиво је погубна за људску душу. Ова сатанистичка реклама је пропаганда бесрамља. Њени су се аутори још више размахнули крила јастребовима глобалног напада на Православље као веру у Бога Љубави, Истине и Правде, на Православље као истинску слободу. А јастребови овог света у свом кукавичлуку и мржњи више од свега презире људску слободу", објашњава Јакшић.

Поред свега наведеног, сврха овог спота јесте атак на саму љубав коју човек пружа или очекује јер је то без чега не може да функционише на здравој основи, што га мотивише и покреће-Јакшић говори и томе.

"Ову бисмо пропагандну поруку могли дефинисати и као лаж о лажи, лаж о томе да удаљавање, тзв. „социјална дистанца“, од нама најближих може да нас спаси лажи у виду „смртоносног вируса“. Поставља се питање која лаж је у функцији које? И која је лаж од ових битнија? Лаж звана „смртоносни вирус“ очигледно је у функцији прављења глобалног светског концентрационог логора, те глобалног укидања људских права и свега што ће из тога произаћи на пропаст људску. Лаж о неопходности „социјалне дистанце“ битна је, видимо то по овој реклами, ради уништења институција брака, породице и родитељства, ради разарања пријатељства, блискости, солидарности, пружања помоћи, тиме и опраштања и покајања као темеља спасења и новог рођења. Обе ове лажи су битне, но ова је друга битнија. Уместо несебичне љубави и несебичне жртве за другог, и то за сваког другог, као основног хришћанског постулата, успоставља се принцип одбацивања свих, преко одбацивања теби најближих. Усамљен човек који ни не очекује да ће му помоћи било ко, па био му тај и син и родитељ, човек који ни од себе не очекује да ће помоћи било коме, па био му тај и син и родитељ, јесте човек без Бога у себи и без вере да му Бог може помоћи. „Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима“ (Мт. 18;20). Стога се и „проповеда“ удаљавање и одбацивање ближњих. Није више важно ни да ли су ближњи здрави или болесни, јер битно је да ближњи није ту, било да је добро, било да је зло. Све обрнуто од онога како би то морало бити и како Бог заповеда.



Наопакост којој је се крајњи циљ може видети једино у смрти људског рода и живота уопште. Сведоци смо стога бесомучне сече дрвећа и уништавања река по Србији, већ се деценијама спроводи константно запрашивање људи ко зна какавим отровима, једемо затровану храну, затровали смо језик којим говоримо, мисли које недримо, многе животињске врсте изумиру пред нашим очима и то пратимо у „научним“ програмима на „образовним“ каналима. Уз то, вест од пре два дана да ће надлежни у Шпанији убити више од 90.000 видри са једне фарме због заражености ових животиња Корона вирусом, сама по себи је језива и никако није случајна. Јер оно што је опасније од овог помора видри јесте да је овим лаж о „смртоносном вирусу“ прешла „људске“ границе. Ускоро можемо очекивати да ће светски сатанисти наређивати убијање стоке по шталама, убијање кућних љубимаца по кућама и становима, истребљивање дивљачи по шумама, чак више не из „спорта“, већ из чистог сатанизма. Људи ће из кукавичлука и страха сами избацивати своје најверније пријатеље на улицу или ће их сами убијати у рукавицама и спаљивати у двориштима. Сатанистичка природа глобалних властодржаца усмерена је искључиво на уништење и убијање живота, емоција, емпатије и везаности човека за човека, човека за природу, за животиње, за све што му је подарено, а што је у ствари везаност за самог Бога. И то све због лажног и „до сада невиђеног“ „смртоносног вируса“ о ком се „ништа не зна“ сем да је „невиђен“, а једини стварни смртоносни вирус одувек је била лаж" упозорава Јакшић.



http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html



Он такође скреће пажњу да се у овом сатанистичком науму иде даље. Да се тежи уништењу сваке врсте блискости и свођење међуљудског односа на прости механички.

"Телевизијске илустрације о томе како треба да изгледа чин полног односа за време „невиђеног вируса“, а које се ових дана појављују на неким телевизијама са националном фреквенцијом и под државним окриљем, такође указује на исти циљ - свођења љубавног односа на животињско задовољење нагона и укидање блискости чак и током овог најинтимнијег људског контакта. Није случајна ова жеља да се разори брачни однос, јер сатанистичка тенденција и јесте да двоје не буду једно - онако како је записано да ће се човек прилепити к жени својој, и биће двоје једно тело (Мт. 19;5) - и да мушкарац не буде ослонац жени, ни жена мушкарцу, већ да буду само два појединца која сем спорадичног површног нагонског контакта немају ништа заједничко. Када се укине блискост, нежност, разумевање, гледање у очи, не остаје ништа. Остају странци који једно другом, и трећем, и четвртом, пружају услуге и противуслуге. Зашто не и за новац...

И сатанизам ту не стаје. Замислите мајку која се склања од кћерке и сина, замислите сина и кћерку који се склањају од мајке и оца, од баке и деке и посматрају их преко скајпа како се разбољевају, као се сами лече или сами умиру. И ни ту није крај. Промоција абортуса код куће уз помоћ „медицинског комплета“ који је у Америци због „смртоносног вируса“ све популаринији и може да се купи за пар десетина долара, уз „стручну подршку“ преко интернета, само потврђује сатанистичку природу овог глобалног крипторијалитија названог Корона вирус илити Ковид 19. Зато се и „не саветује“ рађање, док „све не прође“.

Не случајно, овај видео спот је у ствари једноставне радње јер је циљ да на свакога остави утисак и буде што дуже упамћен. Та једноставност заправо је део сложеног утицаја на свест гледоца коју Јакшић у њему види:

Комплексност зла ове рекламе о „неприлажењу“ и „недирању“ видљива је и у томе што човек на њу не може да остане миран. Она је ту да изазове немир, било да је немир изазван огорчењем нормалног човека, исмевањем циника, или страхом кукавице. Она буди најгоре у човеку, трује изнутра, трује споља. Јер иза свега се крије лаж, а лаж је сам сатана. И када прихватимо лаж као нешто нормално и уобичајено, прихватамо сатану у себе. Наш је народ много пострадао, но наш је народ својим отпадништвом од Бога умногоме допринео сопственој погибељи. Зато нам је и власт оваква каква је. То су флагрантни лажови, ухваћени у лажи истог тренутка када су је изговорили. Као премијерка која отворено слаже да полицајци на протестима у Београду нису испаљивали сузавце иако има сијасет видео записа и фотографија који то потврђују. И нико јој се од новинара или надлежних органа не супротстави, чиме и сами саучествују у безочној лажи. И готово читав српски естаблишмент - интелектуална елита и јавне личности - саучествује у овоме, и владике наше Цркве својим ћутањем саучествују у овоме, и они сносе главну одговорност за пропаст нашег друштва. У таквом друштву у ком царује лаж и логично је да следећи корак буде „удаљавање“ и „неприлажење“ – јер човек је Божја твар, лаж је ђаволова. Божје ствара и повезује, ђаволово разара и удаљава. Зато је једино што лаж и може да произведе – удаљавање ближњих и осамљивање човека који то више и није, јер је прихватајући лаж постао лажов, који лажући друге и себе, лаже Бога", закључује Јакшић.

Икона која приказује други долазак Господњи и Страшни суд на коме ће Господ дати последњу реч.


Припремио: Иван Максимовић




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Предраг Јакшић: Људска слобода више никада неће бити враћена на степен пре Корона вируса - КМ Новине

Предраг Јакшић: Људска слобода више никада неће бити враћена на степен пре Корона вируса #KoronaVirus #Virus #Covid_19 #Predrag #Jakšić #SLoboda #Pravo #Diktatura Крипторијалитију и јесте основни циљ скретање пажње. Видимо да постоји доста различитих претпостављених сценарија који указују на то шта је стварни циље свега.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Страшни Суд над Богом - КМ Новине

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него , данас; никада мање Бога него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу; да ли се ико сећа да је земља икада рај била?




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

БиБи-Си напао ''језиво'' православље у Грузији јер не трпи секте и Запад - КМ Новине

БиБиСи агресивно напао православну Цркву у Грузији као - језиву, јер се противи Западном утицају на омладину. Директно "указују" на Путинове инструкције свештенству да се бори против мужеложника јер су они највећи непријатељи његовог режима али и против других секти.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању