...
На Косову – Српству вечном откако је царству овде изгинула војска – свака данас беседа о истини рода и потребан разговор о нужностима и прохтевима Отаџбине, нека појме општост постојања и стављају путоказ кретању напред под сазвежђем умности и поука, Србима датих проповедима и саветима, одредбама и уредбама, насловима и списима светог Саве, Вука Караџића и Владике Рада. Свети Сава је Србима обезбедио самостој у православљу, вери мироносној, по својности саборној, у крајини Истока баш уз раздео са светом Запада.
Вук Карџић је Србе научио писмености, сазданој од народног говора и свеопштих знакова правописа; створио књижевни језик јединствене доследности изворној природи и пуне саображености нововековном просвећивању.
Владика Раде је Српству спевао појмове за народно одређење сред инородних људстава; уковао клетву тирјанству, а божански величајном представио слободу. Назвао је нужним мучење човештва и неизбежним ломљивост у човечанству, свугде, унутарњим противностима, раскидање васељене. Све српско ту је и земаљско и небеско; има полазишта на Косову, а немерљиво је докле сеже кроз свемир.
И находећи се Српством узнесен и дужан, морен и подстицан, Владика Раде једаред за се каже – у спеву Луча Микрокозма на страници Посвете Сими Милутиновићу – дословно стиховима:
„Судба ти је моја позната
мислим, нејма подобне на
земљи;
до вратах сам
изника тартара,
ад на мене са
проклетством
риче,
све му гледам
гадна
позоришта.“
Очито, и данас, те намах, сваки родољуб у Српству – ако „на брду и малом стоји“ – изговорио би те Владичине стихове као сопствени исказ. И врло би нагласио да је Горски вијенац и све што је Његош написао, сада Српству потребније него икада раније, на Косову, свакако, највећма. Ја нећу да поновим – како се иначе уобичајено о понечем каже: данас више него игда пре – јер, колико је то било пута, за минулих сто педесет година, кад је одсудност опстанка тукла и сламала, раскидала и смањивала Српство, више или мање од потоње такве несреће која се ево још не завршава, сатирући снаге и грабећи поседе нашега народа.
Али хоћу да истакнем: данас, и заувек убудуће, Српству је неопходно да песничку творевину Владике Рада, заједно с благом од других умника и просветитеља сложи и уложи у темеље сопственог духовног издизања.
После времена доста дуготрајног уважавања првенствености туђих налаза и мерила, па утолико запуштеног просвећивања и по властитим изумима и дометима, Српству је потребан духовни препород.
Поглавито, помоћу духовности успоставиће неприкосновену важност моралне истине, стицати и одржавати творачко самопоуздање. Тако, у задружју с историјском свешћу о самосвојности у вредностима и остварењима, напредак Српства биће износит, ваљан роду и видан у човечанству.
Аутор: академик Владо Стругар
Са научног скупа СРБИ НА КОСОВУ И У МЕТОХИЈИ одржаног у Косовској Митровици
од 27. до 29. маја 2005. године у организацији Српске академије наука и
уметности (Међуодељењски одбор за изучавање Косова и Метохије) и
Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици.
Извор: САНУ
мислим, нејма подобне на
земљи;
до вратах сам
изника тартара,
ад на мене са
проклетством
риче,
све му гледам
гадна
позоришта.“
Очито, и данас, те намах, сваки родољуб у Српству – ако „на брду и малом стоји“ – изговорио би те Владичине стихове као сопствени исказ. И врло би нагласио да је Горски вијенац и све што је Његош написао, сада Српству потребније него икада раније, на Косову, свакако, највећма. Ја нећу да поновим – како се иначе уобичајено о понечем каже: данас више него игда пре – јер, колико је то било пута, за минулих сто педесет година, кад је одсудност опстанка тукла и сламала, раскидала и смањивала Српство, више или мање од потоње такве несреће која се ево још не завршава, сатирући снаге и грабећи поседе нашега народа.
Али хоћу да истакнем: данас, и заувек убудуће, Српству је неопходно да песничку творевину Владике Рада, заједно с благом од других умника и просветитеља сложи и уложи у темеље сопственог духовног издизања.
После времена доста дуготрајног уважавања првенствености туђих налаза и мерила, па утолико запуштеног просвећивања и по властитим изумима и дометима, Српству је потребан духовни препород.
Поглавито, помоћу духовности успоставиће неприкосновену важност моралне истине, стицати и одржавати творачко самопоуздање. Тако, у задружју с историјском свешћу о самосвојности у вредностима и остварењима, напредак Српства биће износит, ваљан роду и видан у човечанству.
Аутор: академик Владо Стругар
Извор: САНУ
Припремиле:
КМ
Новине
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.