Вести:

уторак, 19. јун 2018.

Иван Максимовић: Лажним ратом до стварног признања

уторак, 19. јун 2018. | КМ новине 0


Шта крије Вучићева галама о "нападу у припреми" и зашто му требају "контролисани" инциденти на Косову и Метохији.

#Magazin-Tabloid, #Kosovo, #Metohija, #Albanci, #Napad, #sever, #Pokrijna, #Vučić, #Rat, #Napad, #Vojska,



  • Срби на КиМ су схватили да нико не може, тачније не жели да их заштити, јер од њиховог страдања сви имају користи. Албанци да их протерају, Запад да њиховим прогоном коначно заврши са отимачином јужне српске покрајине, и Вучић који хоће да се пред српском јавношћу и даље лажно представља као мученик и борац кога су притисле "нечисте силе" па мора да призна независност Косова, а истовремено да потврди своју лојалност Западу. Јесу ли Срби на Косову и Метохији, најјачи кад су сами против свих, показаће време, закључује дописник Магазина Таблоид из Косовке Митровице Иван Максимовић

Пише: Иван Максимовић, Магазин Таблоид




Ових дана над Србима на Косову и Метохији одвија се талас албанског насиља у различитим деловима покрајине. До закључења овог броја најекстремнији случај јесте чак 12 пријављених напада на људе и имовину у српским срединама у околини Грачанице, за само једну ноћ. Нема никакве сумње да се ради о још једном ради о координисаним акцијама, као и увек до сада, које имају за циљ да се оконча отимачина Косова и Метохије.

Талас насиља се јавља истовремено кад и режимски медији у Београду (пре свих "Информер", "Српски Телеграф", "Курир" и све Вучићеве телевизије), најављују бруталне злочине над Србима поређујући их са 17. мартом 2004. године. Кампања тих неубедљивих вести о "нападима у припреми" говори да их Вучић прижељкује, како би себе приказао као борца за КиМ, и на крају рекао: ето, Албанци су имали Американце, а ми немамо никога, морао сам да признам независност Косова! Упркос тако очигледном стању, српски режим, и предводник тог режима, Александар Вучић, прави представу и наводно кука пред домаћом јавношћу над сопственом немоћи. Шта је позадина овакве политике, ако се политиком може назвати, и куда све то може да нас одведе?

Обраћајући се јавности у једној од многобројних конференција за новинаре Вучић је недавно поновио да Албанци нису испунили ни једну тачку из Бриселског споразума иако су имали „само шест од укупно 15 док је Србија све испунила" као и да то „знају и њихови западни ментори и заједно са њима их баш брига што нису испунили".

Вучић тврди да „ни Харадинај, Арифи, ни Хоџај никада не говоре ништа сами. Неки други говоре кроз њих и преко њих. Зато ме брину инциденти које нисмо имали у том обиму у последњих пет година".


Коалиција, није мала ствар.


Није то ништа ново. Албански национални покрет од када је формиран као политички покрет, никада није играо самостално већ увек у договору са својим менторима. Он се увек показивао, у неку руку, као политички малолетан покрет, и то је тако и данас, наводи др Зоран Чворовић, универзитетски професор правних наука. Вучић не пропушта прилику да нагласи како НАТО не би дозволио да се део српске војске и полиције врати у покрајину упркос чињеници да то предвиђа и Резолуција Уједињених нација.

"...Чињеница да велике силе не признају, односно немају намеру да уваже Резолуцију 1244, за нас само значи да ми имамо врло мале могућности да нешто учинимо" оценио је недавно Александар Вучић. На ово је одмах и оштро реаговао проф др Љубомир Т. Грујић јавно упућеним питањем: „Од када то да Русија и Кина више не признају Резолуцију СБ УН 1244? Или неко мисли да то више нису велике силе?".

У пракси је Бриселски споразум заменио Резолуцију 1244, иако је у време почетка преговора (и током предизборне кампање) Вучић заједно са Николићем преговоре називао издајом. Обојица су обећавали да ће „поништити Боркове споразуме". Тиме су добрим делом и добили изборе но одмах по доласку на власт они су само интензивирали читав процес. Вучић је ових дана још и подсетио да му „нико није веровао када је много раније говорио да ће се држати Бриселског споразума као што се РС држи Дејтонског документа".

Али је и Грујић подсетио Вучића да је Кумановски споразум прихваћен под његовим колективним руководством, а под вођством Слободана Милошевића у чијој је влади Вучић био министар информисања.

„Смешно је, а и тужно те постаје и трагично, да покушавате сада да се жалите на оно што је урадио Борис Тадић, јер сте Ви учествовали у прихватању Кумановског споразума!" поручио је Грујић и додао: „...Као председник Србије у обавези сте да поштујете не само наш Устав, већ и Повељу УН и Резолуцију СБ 1244. То што неко други њих не поштује не ослобађа Вас уопште дужности не само да их поштујете већ и да се, као председник Републике Србије, свим својим умећем, способностима и државним легитимним мирнодопским и оружаним средствима против спољњег непријатеља борите за њихова испуњавања, остваривања!"

Вучићеве жалопојке о „неважењу" Резолуције УН за Магазин Таблоид бритко је прокоментарисао и Вукашин Јокановић, изврсни познавалац Уставног права, вршилац највиших државних функција током 90-тих који је одиграо и кључну улогу у повратку АП КиМ под правно окриље Републике Србије 1989. године али касније наглашавао да је то било могуће јер је „руководство Србије подржало такву политику" што је супротно од ситуације какву имамо данас.

„Непоштовање Резолуције 1244 руши цео међународни правни систем! То је трајна тапија Србије на Косово и Метохију" наглашава Јокановић.

Вукашин Јокановић
"...Вучић се често позива и на мишљење Међународног суда правде али то служи само за политички обрачун са бившом влашћу. Постављање таквог питања Међународном суду била је велика грешка, јер се одговор унапред знао, али је и то само мишљење које нема никакву правну снагу већ представља извршење политичке воље једне средине. Ту грешку бивших власти Вучић користи или под разним притисцима или да би и сам вршио притисак али оно нема никакву правну снагу сем политичку о показаној вољи. Резолуција 1244 СБ је са највећом правном снагом изнад свих закона! Зато се врши притисак да се Србија према агресији НАТО пакта 1999. године одреди не као према агресији већ као према изнуђеној, оправданој кампањи, 'хуманитарном бомбардовању'. Тако ће 'за наше добро' и агресори постати добротвори пред историјом што ће им дати легитимитет и за друге сличне злочине у свету које су спровели или спроводе..." објашњава Јокановић.

Међутим, истиче наш саговорник, бројни правни аргументи које износе домаћи експерти а који потврђују неприкосновену позицију Србије у решавању проблема Косова и Метохије, аутоматски бивају блокирани. Бројне је изнео и сам на једном од округлих столова током унутрашњег дијалога на који је Вучић позвао српску јавност. „Моје излагање је снимало много камера, мобилних телефона, диктафона, новинари су бележили, Канцеларија за Косово и Метохију је снимала својом видео опремом... Изнео сам читав реферат необоривих чињеница које погађају срж проблема, а апсолутно иду на руку српској страни и то нико не може да побије. Али и поред толико новинара чак више него када сам се обраћао са највиших државних функција, можда их је било у том броју једино при усвајању амандмана 1989. године у Приштини, кад их је дошло око 300, ово излагање се нигде не може наћи, у потпуности је сакривено од јавности!" каже Јокановић за Магазин Таблоид.


ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД"  http://www.magazin-tabloid.com/casopis/


Уместо тога српски медији су преплављени наводном бригом за безбедност Срба што перформансима Александра Вучића, што грубо фризираним изјавама разних међународних актера па чак и у случајевима када су тако скројене да негирају жестину и националистичку природу напада на Србе.

Осврћући се на историјски ток проблема са албанским сепаратистима, и др Зоран Чворовић, специјалиста Историје државе и права каже да су „..Чак и у Југославији, кад су прве демонстрације Албанаца избиле, онда када је постало јасно да ће им Јосип Броз изаћи у сусрет са амандманима даљом федерализацијом Србије и јачање аутономности покрајине и њеним претварање у квази - федералну јединицу, они (Албанци) нису смиривали са понуђеним уступцима него су постајали све алавији кад год су схватали да је Београд слаб. То је правило... Напетости на Косову и Метохији ја не видим као покушај да се створи стање где би власт у Београду реаговала и тиме придобила политичке поене. Јер, ако би то тако било, онда би то представљало манифестацију заправо једне суверене и одлучне политике за шта мислим да није била спремна ни једна власт у Србији протеклих 17 година, па ни ова. У крајњем случају тај чин би сви могли и да поздравимо и то би онда био чин у коме држава Србија показује да је држава и да се на велика врата враћа на међународну политичку сцену и захтева оно што јој припада по резолуцији 1244, враћање дела безбедносних снага и тако даље. Ја се ипак плашим да је овде нешто друго у питању" каже Чворовић разлажући даље проблем:

др Зоран Чворовић
„...Мислим да властима подсвесно одговара да дође до немира на Косову и Метохији, да Срби поново буду изложени терору и прогону, да истовремено власт у Београду ништа не учини поводом тога, под оправдањем да нас у томе спречава НАТО, не Албанци него НАТО, и да то буде доказ да ми у конфорнтацији са НАТО-ом не можемо ништа да урадимо и да Србе можемо да заштитимо једино ако прихватимо оно што нам НАТО предлаже а то је признање неависне републике Косово и да, што је још један корак даље, да морамо да интензивирамо сарадњу са НАТО-ом да би заштитили националне интересе" закључује Чворовић у изјави за Магазин Таблоид.

А усиљено и неприхватљиво решење за актуелни проблем Вучићеви сарадници форсирају управо у том смеру. Благо али сасвим јасно увредљивим тоном, Председница Београдског фонда за политичку изузетност Соња Лихт, пријатељ и велики поклоник албанског сепаратизма у Србији, напала је идеју „замрзнутог конфликта" оптужујући њене заговорнике да „не размишљају о квалитету живота у Србији". Ради дешифровања њених ставова подсетићемо да је она била најближи Вучићев пратилац приликом довођења бившег немачког канцелара Герхарда Шредера у Београд на дан годишњице бомбардовања како би подржао Вучића у његовој предизборној кампањи.

Не обазирући се на свакодневно застрашивање и психолошку тортуру грађана Србије које им председник Вучић приређује са малих екрана док појачавају тон како би надгласали сопствено крчење гладног стомака, не би ли чули да им се стандард "знатно" побољшао, Лихт је навела да је „много политичара и велики део медија смишљено играло на емоције грађана и на подстицање страсти које не могу бити задовољене, тако да је друштво сада даље од увида у то да се реалност мора прихватити, и да у оквиру тога Србија добије највише што може, а пре свега Срби на Косову".

Са замрзнутим конфликтом се не слаже ни наш саговорник Вукашин Јокановић али не на уштрб интереса Србије, како то пропагирају Вучићеве апологете, већ истиче да је употреба израза „замрзнути конфилкт" неоснована и погрешна.

Јокановић даље каже: "...Бројне проблеме на КиМ треба решавати упорно и организовано а то није 'замрзнути конфликт' већ процес који је једино могућ... То свакако значи решавати оне проблеме које можемо да решимо у нашу корист". Ипак, свестан је и да у Србији не постоји политичка снага која би се тиме доследно и посвећено бавила као и да досадашњи резултати показују да уопште није ни било воље за тим.

Супротно томе, идеја капитулације пред проблемом све је заступљенија. Тако је и Чедомир Петровић, син покојног глумца Чкаље, својом ауторском колумном позвао на признање Косова уз понижавајуће, ојађене и мизерне коментаре славних тренутака и личности српске историје везане за Косово и Метохију. У истом тексту он позива и на улазак у НАТО јер "тако нећемо морати да улажемо новац у војску"!

Заборавио је да каже да ли ће он бити међу оним људима који ће у НАТО уложити свог сина? Вероватно рачуна да неће. Што неко рече „о њему је довољно рећи да је у седмој деценији живота - Чкаљин син"... Али је идеја коју Чкаљин син износи важна јер представља лице нове медијске кампање о неким проблемима отвореније него до сада.

„Све чешће чујемо да ће се Србима обезбедити мир на Косову ако Београд буде конструктиван и буде изашао у сусрет Албанцима а да ће истовремено Београд заштити Србе ако буде кооперативан са НАТО-ом односно ако подигне сарадњу на још већи степен а већи степен од ИПА споразума осим чланства у НАТО-у, не постоји. Немири би тако били јак аргумент за политику такозване 'реалности на Косову" у коју нас је убеђивао и Борис Тадић а убеђује нас и Александар Вучић'..." наводи и др Зоран Чворовић.

Ови позадински играчи само су део подршке која ових дана стиже Вучићу у настојањима, како је рекао приликом мајског састанка са известиоцем Европског парламента за Србију Дејвидом Мекалистером, да без обзира на то што је истраживање показало да се 80 одсто људи у Србији залаже за одржавање замрзнутог конфликта, он се томе противи.

„Даћу све од себе да се изборим против става 80 одсто људи који мисле да треба одржати замрзнути конфликт, јер ако буде одмрзнут, не желим да будем одговоран за нови сукоб. Нећу доносити одлуку против нашег народа. Стабилност је важнија од свега другог" - поручио је Вучић глатко лажући не само о томе да неће доносити одлуку против воље грађана већ и о резултатима „истраживања".

Наиме, већина објављених истраживања је показало да је 80% становништва Србије одлучно против уласка у ЕУ ако би то значило признање независности косовских сепаратиста а не само за замрзнути конфликт! Како не би промакло треба нагласити и да је Вучић отворено признао да он сам жели да надгласа 80% становништва Србије јер се он не слаже са њиховим мишљењем, наравно, осим када треба да се позове на то да су га они „изабрали".

И тако је Вучић наставио да убеђује грађане Србије. Из дана у дан медији под његовом контролом доносе нове вести о настојањима Албанаца да „заузму север Косова" како је већ и Вучић то "потврдио". „О каквом упаду је реч када је њима север изручен после Бриселског споразума?" пита се и Чворовић.

"...Ако би смо причали о одговорности за нестабилност на Косову и Метохији, за угрожавање личне и имовинске безбедности Срба не можемо да сметнемо с ума да у томе има одговорности и Београда бар што се тиче северног дела КиМ и повлачења свих оних органа који су могли да како - тако обезбеде Србима сигурност пре Бриселских споразума. Дакле, за несигурност на северу Косова директно је крива власт у Београду која је повукла државни апарат из покрајине и која је тако омогућила сепаратистима из Приштине да контролишу, оно што они називају 'границом', између севера Косова и Србије..." прецизирао је наш саговорник који објашњава одакле потреба за таквим вестима.




Немоћ је овде потребна као алиби за извршење кривичног дела угрожавања територијалне целовитости према кривичном законику, до чега би дошло закључењем „свеобухватног правно - обавезујућег уговора" а тај назив је бесмислица, сваки уговор је правно обавезујући, што би конкретно представљало признање независности такозване „Републике Косово". Без обзира што он не би садржао експлицитно наведено признање он би то био јер такве угворе потписују само међународно признате и независне државе.

Иако чак ни досадашњи Бриселски споразум није у унутрашњи правни поредак Србије унет онако како се уноси један међународни правни уговор, а то значи да буде ратификован у Скупштини Србије, он на међународном плану ствара обавезе све док га Србија не прогласи ништавним зато што је супротан њеним императивним нормама. Прво би Уставни суд морао да га прогласи противуставним, да га оцени као правни акт а не као политички споразум чиме су избегли његову оцену, па онда послати изјаву на адресе свих држава да је он противан императивним нормама правног поретка републике Србије и да га убудуће ми сматрамо ништавним! Све док то не урадимо он за нас ствара обавезе на међународном плану где је потпуно небитно да ли он ствара хаос у унутрашњем правном поретку. Такав уговор може да се поништи једино ако је закључен под преваром, принудом или ако је супротан императивним прописима државе.

Бриселски споразум то јесте "али би ми то морали да констатујемо кроз одлуку Уставног суда" објашњава и др Зоран Чворовић за Магазин Таблоид.

Бивши министар некадашњег савезног МУП - а и савезни јавни тужилац, Вукашин Јокановић, сигуран је да ни Албанци не желе рат и ново крвопролиће:

"...Битно је одговорити и на питање коме се то жури? Због чега? И данас је на Косову и Метохији активна сарадња потомака усташа ибалиста. Тако је било и пре ратова у бившој Југославији где су тадашња руководства Словеније и Хрватске имале спреман сценарио за рат на Косову како би оне лакше и уз што мање жртава оствариле своју сецесију. То су они касније свакако и учинили али уз велике жртве. Сетимо се Цанкарјевог дома, затим огромне подршке из Хрватске, договоре и притиске на Албанце да они отпочну сукоб, и обећања да ће добити директну помоћ. Албанци су прозрели њихов план и одбили су да подносе жртве за туђе интересе. Уколико би данас дошло до отвореног сукоба са Албанцима с обзиром на знатно смањен број Срба и додатно изолованих у енклавама, Албанци би поднели највеће жртве а опет за остварење циљева некога трећег..."


Све ово ствара сумњу да се притисак врши и зато што Запад зна да Албанци нису расположени за нове сукобе са српским снагама безбедности нарочито након скоро две деценије сиромаштва, изолованости, пораста верског есктремизма, раширености наркоманије међу младима, обољењима као последици бомбардовања, беспомоћног гледања у мали број људи међу њима који се богати док млади одлазе јер грцају у сиромаштву...

Све су то проблеми који наспрам живог сећања на живот пре 1999. године када су готово сви могли да нађу посао и да пристојно зарађују, убијају мотив за ратовањем. Оно што им се чини као остварени циљ ни мало не личи на циљ о коме су маштали. Велики број њих би се вратио на „почетне позиције" и радо дочекао повратак српске власти на Косово и Метохију, ма како то сада чудно изгледало.

Могућност за повољан развој догађаја постоји али не и воља. Зато, каже Чворовић, „и ако дође до немира на Косову и Метохији онда ће пасти у воду теза власти, као прво да је улазак „Српске листе" у такозвану „Скупштину Косова" зарад веће безбедности Срба, као и да се због безбедности Срба јужно од Ибра отишло на Бриселске преговоре. Власт у Београду је све потезе према Косову и Метохији вукла да би наводно обезбедила сигурност за Србе на КиМ јер о државним интересима није било речи већ о заштити народа. Немири би били доказ да ништа није урађено. Друго, ако је поправљена позиција Србије у међународној заједници, како то воле да кажу, немири би били доказ да ни то није тачно. Још даље, ако је тачно како Вучић тврди, да њега примају широм раширених врата од Вашингтона, Москве, Брисела и тако даље... то би био начин да се чује и глас и услови Србије. Тада би ваљда било могуће да Србија не пристаје на уцене Албанца или једне светске силе, ако је Вучић са свима изградио добре односе" оцењује др Зоран Чворовић.

Нажалост, досадашња пракса показује да су добри односи које је Вучић изградио само они који Србију доводе у повлашћени положај према Западу. Државне интересе Вучић је заменио личним. Приоритет у решавању проблема грађана имају они који на грбачи тих грађана живе. Остаје само стрепња да Срби са Косова и Метохије неће крвљу платити доказ успеха вишегодишње Вучићеве политике "у њиховом" интересу а у ствари испуњавања западњачко - албанске опсесије српским територијама без српског народа.


https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.

Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: Магазин Таблоид    :: © 2014 - 2018 ::  Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.