Вести:

петак, 23. март 2018.

Димитрије Остојић: Није исто фотографисати немире у туђини и у својој земљи

петак, 23. март 2018. | КМ новине


Фотографија је неопозиви документ времена и догађаја, нарочито у доба када живимо у негирању тешких момената и несрећа које су задесиле српски народ.

Димитрије Остојић / лична архива




Све што је фотографски забележено на Косову и Метохији, а да за циљ има преношење стварности о условима живота Срба заточених у изолованим срединама након 1999. године, забележили су или новинари или раније монаштво Епархије рашко - призренске. Најчешће послати по одређеном задатку али видећемо да и то уме да се претвори у нешто неочекивано и непредвиђено а догађаји и људи остају забележени трајно на фотографијама и у душама оних који су их фотографисали.

Како је то изгледало у годинама отвореног страдања и прогона српског народа на Косову и Метохији за КМ Новине говори фотограф Димитрије Остојић, један од оних који су на најбољи начин успели да "ухвате" тренутак и драматику живота и сачувају их од најзлобнијег непријатеља - заборава.


* * *

Како си почео да фотографишеш, да ли је то била могућност која се просто отворило пред тобом, рецимо секција у школи или добијени фотоапарат, или се пожелео да сам закорачиш у свет тих замрзнутих тренутака из живота?

Све је почело са књигама и часописима о авијацији. Обожавао сам их, сакупљао и читао више од школске лектире. Битан део свих тих публикација су фотографије, и то врло ефектне. Управо те фотографије су у мени пробудиле радозналост и жељу да и сам пробам да направим нешто слично. Нико ми се у породици није бавио фотографијом, али сам ипак успео да ископам неку “Смену 8” која се вукла по кући, што је је било довољно за почетак. Лагано сам почео да улазим у свет фотографије, али након прве праве прилике сликања војних авиона схватио сам да морам још много да учим како бих био у стању да направим фотографије налик на оне из часописа и књига.

Остојић са одштампаном фотографијом




И како се даље развијало твоје фотографско умеће, јесу ли мотиви одређивали посвећеност фотографији или је она одређивала чему ћеш придати више пажње?

Све је кренуло од авијације, али су се интересовања врло брзо проширила. Природа као мотив је предњачила. То је и логично, јер сам иначе (и још увек) пуно времена проводио на планинама и у природи. Већина мени најдражих фотографија, и фотографија за које ме вежу јаке емоције, су управо настале на планинама. Трећи “талас” у фотографском развоју била je документарна фотографија и касније фото-журнализам. Иако тога тада нисам био свестан, документарном фотографијом сам почео да се бавим током рата 1999. године. Тада сам са својих 16 година бежао од куће и бициклом обилазио све локације по којима је НАТО дејствовао и то углавном одмах након дејства. Временом сам схватио да се као фотограф доста успешније сналазим у ситуацијама где немам потпуну контролу над дешавањима, као и да ми много више прија блато и прашина терена од студијског окружења, па је некако било и логично што сам се касније нашао у фото-репортерским водама.

Остојић крај МИГ-а 21 / Фото: Д. Атлагић
Паралелно са фотографским профилисањем активно сам радио и на усавршавању технике. Доста рано сам прешао на дигиталну фотографију, готово када су се појавили први комерцијални апарати. То је значајно променило ствари, јер сам коначно могао да бесконачно експериментишем, а тако се најбоље учи. Свака од поменутих области фотографије ме је научила начим новим. Данас се трудим да све научено применим, шта год мотив био.

Дакле, догађаји су те спонтано усмерили ка документарној фотографији а како се десило да си се након амртовског погрома нашао на Косову и Метохији уместо, рецимо, на неким спортстким или авио - догађајима и местима? 

Средином 2000-их сам почео да сарађујем са новинском агенцијом ТАНЈУГ. Пре свега сам повремено радио фотографисање догађаја са војно-безбедносном тематиком. Некима се свидео мој рад, па сам ускоро почео да радим и друге догађаје. Мени се такође све то толико свидело да нисам имао никакве дилеме да ли желим да се тим послом бавим пуно радно време. Тако је и било, постао сам фоторепортер, а врло брзо су почеле да стижу и понуде за прелазак у друге редакције. Већина мојих снимака са тематиком Косова и Метохије су настали током рада у дневним новинама Курир. Редакција ме је често слала на Космет, вероватно зато што сам увек био спреман да кренем на пут, где се није знало шта нас чека и када се враћамо. Тако сам једном приликом, током неких немира, отишао на КиМ на два дана, а вратио се после десет. Генерално мислим да сам се јако добро сналазио у свим тим “напетим” ситуацијама и да су они који одлучују ко иде на снимање знали зашто баш мене шаљу. Професионално гледано сви ти задаци су били велики изазов за мене и 101% сам им био предан. У суштини, тих дана-месеци-година, догађаји на Косову су били светска вест број један, а ја сам био у епицентру дешавања. То је ваљда сан сваког фоторепортера. Међутим, није исто када фотографишеш немире у туђини и у својој земљи. У другом случају ти емоције често не дозвољавају да посао радиш хладне главе.




Јесу ли Косово и Метохија били ван или испуњење неких очекивања или претпоставки?

Активно пратим ситуацију око КиМ откад знам са себе и може се рећи да сам био натпросечно информисан пре одласка. Са друге стране, када сам се вратио, схватио сам да је реална ситуација ипак другачија у односу на слику коју сам имао у глави. Да не буде забуне, причам о мом првом одласку на КиМ након рата, а то је била 2007. година. Иако нисам пореклом са Косова и Метохије, ипак осећам неку чудну повезаност са тим простором. Зато ме вероватно и толико погађа све што се дешава задњих пар година.

Шта је најупечатљивије што си од овдашњих Срба чуо? Јесу ли фотографије могле да прикажу оно што си ти осетио на том месту, јесу ли реакције посматрача твојих фотографија биле оно што си очекивао или можда блаже, можда су се развиле у неком новом правцу о коме ни сам ниси размишљао?

Какве емоције могу бити након посете контејнерском насељу у Грачаници, енклави у Ораховцу, срушеним црквама…? Шок и саосећање са животном причом свих тих несретних људи, али се и запиташ како смо успели да дођемо до такве ситуације. Неко је морао да опасно лоше да води политику годинама да би ситуација била толико јадна и безнадежна.

Из онога што си описао на свом сајту видимо да ниси био на КиМ током мартовског погрома али се чини да је на тебе оставио јак утисак. Србима са КиМ делује као да изван центра дешавања српски народ не гаји посебно интересовање за те догађаје. Шта си ти осећао тада, шта касније, а како ти погром изгледа данас када несумњиво можемо данети закључке и о последицама и о самој организацији?

На задатку / Фото: Неда Мојсиловић
Мартовски погром сам пратио преко телевизије. Не могу да кажем да овим немилим догађајима није дата довољна медијска пажња, сигурно јесте, сигурно је наш народ ван КиМ био потресен свим тим догађајима и хтео да помогне. Пар година касније, након више посета Косову и Метохији и након пуно прича са актерима догађаја, схватио сам да ипак нисам имао увид у комплетну причу, односно размере погрома. Суштински, то је на једној страни била трагедија недужног српског становништва, а са друге потпуни крах српске државе, заправо СЦГ, како се тада звала. Сви државни системи су се показали неспособним, пре свега политички врх, а затим обавештајне структуре и сама војска. Ништа се боље нису показале ни међународне снаге на челу са КФОР-ом. Неко ће сматрати да је ова моја изјава претерана, али ти вероватно и даље нису свесни да се тих дана на Косову и Метохији водио рат и да сем самог становништва и дела храбрих војника КФОР-а, наш народ није имао ко да заштити. То није било време за полемике и тешке речи на ТВ-у, то је било време које је захтевало хитно деловање Србије. У том тренутку нисмо имали шта да изгубимо, пошто је доста тога увелико већ горело. Данас мислим исто што сам мислио и тада. Да се хипотетички опет исто деси, Србија би исто одреаговала, с тим да сада више нема ни тог КФОР-а у довољном броју да заштити српско становништво, тако да би последице биле још горе. Морам да се вратим на питање везано за незаинтересованост српског народа за мартовске догађаје. Из овог угла бих рекао да је утисак Срба са КиМ углавном исправан, а да је разлог за то комбинација више фактора. Пре свега народ је лоше информисан о детаљима и размерама догађаја, али много већи проблем је генерална незаинтересованост српског народа за било које проблеме. Није у питању само КиМ, ми од сваког проблема само окрећемо главу. Нешто чудно се десило са народом, као смо сви под неком колективном анестезијом.

Како српски народ, по теби, реагује данас на те догађаје "из пролшлости" и како се резултати осећају и употпуњују и данас?

Глас народа се не чује баш најбоље у Србији, па је тешко имати јасну слику око овог питања. Највише чујемо власт, а она доста утиче и на формирање става већег дела популације. То што чујемо није добро. У питању је углавном демагогија и пука форма, без икаквог додира са суштином. Ако пратите изјаве политичара, не морате да буде превише паметни да закључите да се спремамо на безусловну капитулацију по питању Косова. То суштински значи да ћемо признати Косово, а заузврат нећемо добити ништа. Наравно власт ће до представити као велику победу, вероватно ће се формирати нека небитна творевина попут ЗСО, али кад подвучете црту остаће то да смо се ми одрекли целе територије Косова и Метохије без икаквих значајних уступака са друге стране.

Д. Остојић 2013.
Реалност је да ми (Република Србија) немамо никакву контролу над Косовом и нереално је очекивати да ту контролу можемо вратити на било који начин у овом тренутку. Нажалост, деценије погрешне политике су узеле свој данак и са тим морамо да се помиримо. Међутим, и поред изузетно непогодне ситуације, сматрам да имамо много више маневарског простора за бољи договор око косовског питања, него што то наша власт користи. Ако га заиста немамо, онда није време да о Космету уопште преговарамо са било ким. Када кажем власт мислим на актуелну, али исто важи и за све претходне.

Када се све ово што сам рекао сабере, дедукцијом се може закључити да се српски народ углавном слаже са овим, јер он бира власт. А мене све то доводи до закључка да смо народ који не заслужујемо сопствену историју.

Јеси ли виђао још неке упечатљиве фотографије о животу и страдању српског народа, светиња и баштине на КиМ а да су их направили домаћи аутори. Јесу ли уопште довољно заступљени ти проблеми у српским медијима и какве могу бити последице игнорисања тог проблема?

Значај фотографије је огроман, она је више од илустрације неког текста, она је историјски доказ. На сву срећу мислим да има доста добрих фотографија које приказују страдање на Космету. Већина је настала од стране мојих колега током извештавања са терена, а мањи део су плод неког циљаног пројекта. Но на мене је најјачи утисак оставио видео снимак зверског паљења и рушења цркве Светог Андреја код Подујева. Тај снимак је перфектна илустрација целог мартовоског погрома.

Космет је, рекао бих, доста заступљен у нашим медијима. Међутим, мислим да се чешће користи у политичке сврхе како би се скренула пажња са унутрашњих проблема и афера, него што је некоме стварно стало до тог питања. Отуд и благо искривљена слика о стању на Космету. Последице? “Они који заборављају своју историју осуђени су да им се она понавља” - рече један паметан филозоф.

На Дан победе над фашизмом, 9. маја, одржана је врло интересантна свечаност “Челик 2017” / Фото: Д. Остојић





Какав би живот волео да твоје фотографије данас живе и, док се бавиш овим послом који сада и није непосредно везан за фотографију а посебно не за КиМ, да ли још увек размишљаш о људима и стварима које си једном видео на Косову и Метохији?

Мени је пре свега драго што сам уопште имао прилике да будем на Космету у та тешка времена и да бар мало допринесем документовању свега онога што се дешавало. Већина фотографија су доживеле да буду објављене у штампи, неке и у престижним светским издањима. Тако да могу рећи да сам ја већ задовољан, јер су оне испуниле своју сврху. Данас, део тих фотографија живи на интернету и доступне су свима. Једино што је остало недоречено је изложба фотографија са темом Космета, коју сам дуго имао у плану, али је нажалост нисам реализовао.

На КиМ сам видео и чуо много потресних прича, то су ствари које се не заборављају лако, остају да живе и у мени и на мојим фотографијама.


  • Посетите интернет страну Димитрија Остојића на којој се налази већи део његових радова, и не заборавите да фотографије подлежу ауторском праву:




http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине   :: © 2014 - 2018 ::   Хвала на интересовању


Share/Bookmark