Вести:

недеља, 13. август 2017.

Чедомир Антић или проблем модерног Србина

недеља, 13. август 2017. | КМ новине 0

"Треба рећи Антићу да то није математички проблем па да останемо само при реторском одговору на ту бестидну дрскост"






Онако као што Александар Вучић, зван Аца Драмосер, сирово и простачки Србију држи у сталном стању хистеричности, параноје и шизофреније, у неки дан пре његовог отварања продавнице западног намештаја, с позивом на „унутарњи дијалог о Косову“, почеше да ничу и његови следбеници.

Под околностима које је он наметнуо, татуле и кукуријекавац  и булке и буника и драча и амброзија, са дубљим коренима на тлу Србије, отвориле су латице својих дуго негованих цветова, не би ли се запрашили и оплодили. Један од упечатљивијих цветова из алеје тог велелепног велебиља је историчар Чедомир Антић и председник Напредног клуба. И гле, ето њега на телевизијама, на страницама штампе, на трибинама, пред новинарима… нешто обимније, садржајније, издашније, но иначе.

Нисам у стању да изразим дубину свог кајања што сам, пре неколико година, тог историчара Србима у Аустралији препоручио за неколико предавања! Јесте да сам их упозорио на извесни опрез и резерву, али после његовог неприкривеног позива да Србија призна као државу своју и авнојевску покрајину Косово и Метохију, коју чак ни западна правна протува Бадинтер није издвајала из Србије, овај председник Напредног клуба више ништа не крије. Ни смоквин лист ту не би могао да помогне.

Не знам код кога је Чедомир Антић учио како се сазнају токови трајања народа српског, али видим да му то учење није вредело ни за шупљу канту. Саплетен гордошћу буса се у прса свог Напредног клуба да би нас упозорио како је он, лично и персонално, дао најбоље могуће решење за Косово и Метохију и шта ми ту има да се мислимо, кад и статистике и мнење и сви западни фактори то исто говоре. Дакле, он је онај који зна решење.

Па треба рећи том господину председнику Напредног клуба, да то није математички проблем па, као унапред задато решење, зна се шта даје, да останемо само при реторском одговору на ту бестидну дрскост.

С тим уверењем да је управо он позван да решава оно што није у стању ни да проникне са својом статистичком свешћу а ла Запад (осим ако није алтер его Вука Драшковића – који зна сва решења за Србе), једино што тиме може увећавати сопствену гордост, и ништа више. А као што се зна: осим што њој следи бахатост, безобзирност и обневиделост, гордост је исто што и надувани балон.

Ту ствар испумпава и приводи ништавилу тек микроскопски малецни врх шиваће игле.

Толико што се тиче гордости којом се ките, поносе и такмиче модерни Срби, кад год узму да зборе о народним питањима.

Следеће, и не мање важно у расуђивању председника Напредног клуба о питањима јужне и авнојевске покрајине Србије, показује се хистерично нестрпљење и напрасна хитња. Ако се то не реши одмах и сада, следи нам пропаст, погибија и нестанак државе Србије, како би он да прикрије ту своју неурастенију, под маском бриге над Србима. У осталом и сам он се хвали да је темељни посао његовог Напредног клуба старање о Србима у окружењу и уопште о Србима.

Данашњи млади Срби, стасавали уз плејстејшн један, два, три, видео игрице, виртуелну стварност, али и они који у школу долазе само да би малтретирали професоре и наставнике због својих права, дакле, велика већина данашњих младих Срба кад нешто хоће, то мора да буде одмах и сада. Да ли је то знак незрелости, и емотивне и рационалне (речник савремених психолога), или знак дубоког поремећаја личности, или немоћи да се проникне стање жељеног – сасвим је неважно. Сматрајмо то блажим обликом неурачунљивости, значи суженом способношћу расуђивања.

Толико што се тиче хистеричне нестрпљивости која краси и велича данашње модерне Србе – који би већ на почетку школске године и на почетку студија да са дипломом одпутују на Запад.

Као посебан адут у хистеричним вапајима да  америчку војну базу Косово и Метохија као државу потписом овери Србија, у разводњеном виду фразе признавање реалности председник Напредног клуба арлауче да је такво стање на терену. Па још да би замаглио тог свог кеца из рукава, са тежиштем на манастирима и Србима заробљеним у гетима ала гето у Варшави под Хитлером, развезује причу о некаквим правима мањинама и екстериторијалности.

Овај кукавни историчар, убоги председник Напредног клуба не увиђа да овим позивом да се продавци српских органа уваже државотворно, призива јавност Србије да се измири са насиљем и  то прихвати као редовну и преко потребну цивилизацијску тековину. У томе се ни за длаку не разликује од Аце Драмосера, сада председника Србије.

Колико је то удаљено од светосавља, од православља, од српског духа, од видовданске етике, од онога о чему је певао Петар Петровић Његош, од оних епских стихова на којима су стасавали Карђорђеви борци, јунаци балканских ратова и победници у Првом светском рату, колико је то удаљено не би могло да измери ни даљина звезде Сиријус. А ето, то се ипак зачело у прсима Чедомира Антића и огласило као једна велика и прека потреба.

Супруга једног гинеколога, који је радио свој посао у Пећи, од 1946. године, причала ми је да су тих година у Пећи постојале пет или шест Шиптарских породица. Целу Пећ настањивали су Срби. Знам и знамо да данас тамо нема ни једне једине српске породице – што није последица економске или какве друге тихе емиграције.

По завршетку Другог светског рата комунистичке власти нису допустиле да се на територију тек створене покрајине Косово и Метохија врати преко 120.000 Срба, а границе према Алабанији су те исте власти отвориле за слободно насељавање Шиптара из те државе. Чак је један држављанин Албаније у једном тренутку био председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Године 1999. круну прогона Срба са тла Косова и Метохије спровели су војници Њеног краљевског Височанства Елизабете II, уз припомоћ америчких јунака и остале западне бораније. Тада је протерано преко 250.000 Срба.

И нека ова три примера буду сажетак насиља које Чедомир Антић прихвата као нешто са чиме се треба измирити. Нека му буде, нек се с тиме мири ко хоће и како хоће. Али иза тог хипи-кокаин-марихуана мирења ваља се лична удобност и цревно-желудачни велташаунг. У преводу на савремен српски језик то гласи: бољи живот.

Застрашујуће у том мирењу је потпуно одсуство стида, што широм отвара капије за блуд и разврат сваке врсте. Јер тамо где нема стида, свако је сваком силеџија. Страх ме је да развијам ту мисао, јер већ на првом кораку стоји неверовање у људе и веровање само и само у новац и моћ. И то је довољно да се увиди колико смо у духу затровани американизацијом наших живота.

А ту је и брилијант у круни коју нам је наменила Америка.

Извесно је да смо се много пута запитали, због чега Аца Драмосер, увек после сусрета с неким од Американаца, њиме опчињен одмах почиње да прича о независном Косову а сада о „унутарњем дијалогу“. И збиља, шта Американци желе да постигну тиме, што би рекао велики љубитељ искоришћавања Срба, Винстон Черчил, па Американци неће живети у Србији. Чиме се то они руководе?

У својој перверзној склоности да забашкаре и прикрију своје непочинство, свој гнусни злочин над Србијом, Американци траже од Србије да на папиру, са потписом призна да је то било сасвим оправдано и преко потребно. Није њима до мирне савести – злочинац има савест тек када фамилија његова почиње да испашта, и нигде и ни у чему више.

Као и Чедомир Антић Американци су потпуно уштројени за разумевање правде. И ако је Слободан Милошевић где грешио, Милошевић за кога овај историчар нема ни трунке поштовања (објективности), онда је грешио што је исувише веровао Американцима. Или је предуго живео међу њима или није знао онај стари српски епски стих: „Латини су старе варалице“. Тако да је у оном англосаксонском казамату за Србе, под именом Хашки трибунал, и природан онај Милошевићев узвик чуђења: „Вас овде не интересује истина“.

Као опака опомена долази нам од овог историчара и председника Напредног клуба, да је пожељно брисање ма какавог осећаја за правду, да је то борба за унапред изгубљену ствар и животни ћорсокак у коме се може изгубити све, па и глава. Припомоћ тој сентенци, у духу модерног Србина, даје онај великан данашње драме српске Душан Ковачевић, потпуно лишивши себе тла живота: да Србија нема децу за ратовање.

Хоћемо ли њиховим стопама, да се полако претапамо у нешто што није ни налик Србину, или стопама наших старих, да будемо Срби?

Срђан Воларевић


Извор: Васељенска ТВ    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.