„Почели су да нам бацају ђубре на сред села. Уз депонију на улазу, сада имамо и ову. 'Ајде, кажите, ко је као ми?”
Да Милорада не познајем годинама и да не знам да је духовит, окренула бих се и отишла, овако, одлучих да сачекам да изађе на улицу. Пребирам по глави како да почнем разговор.
После две године пут ме је опет одвео у село Кузмин у општини Косово Поље. Док чекам да Милорад дође, али и да још неко наиђе да причамо, примећујем огромну гомилу шута –нешто налик депонији – и то у центру села. Гледам оронуле куће, сабласно празне улице, рупе на путу, оне несрећне табле са именима улица написане албанском абецедом, због којих не знаш где улица почиње а где се завршава, и чујем:
„Почели су да нам бацају ђубре на сред села. Уз депонију на улазу, сада имамо и ову. 'Ајде, кажите, ко је као ми?”
Пружам руку да се поздравим са мојим домаћином, али и неколико његових комшија, и одговарам:
„Није нико”.
„Нико, нико. Ваљда су проценили да смо се већ навикли на све досадашње ђубре, па су нас частили са новом гомилом.”
Питам их ко баца сав тај шут и смеће, не само око села већ и испред дворишта.
„Како не може? Јесте ли ишли до надлежних служби да питате, да се побуните”?
„Нисмо, уствари одустали смо онда када смо схватили да припадамо шиптарској општини и да нас је њима предала наша држава. Шта нам вреди што видимо ко отпад довози у село, јер, када одемо и пријавимо инспекцији, они кажу да то није тачно иако ми знамо да јесте. Видите, кључ за све наше муке и проблеме – све наше загонетке – је у рукама Шиптара. Jедино исправно решење је оно које се њима свиђа. Ако им падне на памет, могу и у дворишта смеће да нам просипају. Како ћемо да их спречимо? Њихово је време, могу да раде шта хоће. Та наша реалност је тако једноставна – кад мало боље размислимо. “
Питање са почетка текста ме све време копка и питам Милорада зашто ме је питао да ли сам купац.
„Црни хумор, ето зашто. Окупимо се тако и маштамо да може неки Србин да залута и одлучи да купи кућу и имање овде, па да му одмах продамо да нас савест мање гризе. Истина је да смо почели да продајемо куће и имања Албанцима. Куће на улазу у село су продате. Сада из тог правца крећу према нама – то вам је права стратегија – и пре или касније свако ће продати и отићи. Тешко нам је. Ко год мисли да су само паре важне, вара се.”
„Зашто онда продајете?“
„Ко је 1999. године имао 30 година сада има 47. Најбоље године је провео чекајући ослобођење, неку наду, а добио је интеграцију у 'државу Косово'. Ми морамо да постанемо 'Косовари' не да би опстали – јер нас Шиптари ни такве неће – већ да би само кроз папире заокружили ту накарадну творевину. Имају они своје инструменте како ће да се обрачунају са нама и протерају нас. Званичном Београду је само до отварања поглавља стало и само је питање дана када ће нам укинути ових 60 одсто од плата које примамо као радници Железнице и ЕПС. Све што нас везује за државу Србију одавно је проглашено паралелним. Ако смо ми најбоље године провели да би трговали нама као да смо робље, ако је сада за нас касно, да бар деци дамо неку шансу. Зато продајемо.”
„Можда се нешто промени, толико сте тога издржали”, кажем им.
Примећујем да су страшно нервозни, фрустрирани, нисам навикла да их овакве виђам. Покушавам да променим тему разговора и питам их има ли шта ново у селу.
„Има, поставили су нам лежеће полицајце.”
Од све муке почех да се смејем.
„Ни случајно да нисте питали шта ће нам. Уз саобраћајне знакове и ове о дозвољеној брзини кретања, таман се уклапају.“
„У шта се уклапају”?
„У комплетну слику бриге о Србима. Путем од рупа немате где да прођете, али су нови лежећи полицајци по њему. Табле са погрешно написаним именима улица на сваком кораку као да сте у некој метрополи, а готово нико од нас не зна сигурно како му се улица зове, јер нам није јасно шта која табла показује. Мало, мало па неко стане испред ње и покушава да разабере у којој улици живи, окреће се око знака, Боже опрости, као да није сав свој. Да не помињемо да на кућама још немамо бројеве. Општина Косово Поље је направила нов пут до суседног шиптарског села Помазатин. Нас нису ни питали треба ли нама нешто да се направи. Све смо то мирно прихватили, јер коме да се жалимо? Шиптарима у општини? Ми овде служимо само да се паре потроше. Ето, можда у папирима ми и имамо асфалтиране улице и путеве кроз село. Шта ми знамо шта они пишу. Ко ће овде да дође било шта да провери. Као да смо на крају света”, кажу и одмахују рукама.
Пре две године текст о Кузмину сам почела овако: „Кузмин је изоловано српско село у општини Косово Поље, где у протеклих 15 година ниједан високи званичник државе Србије није био. Село има 113 кућа и ниједна није продата. Они су добар пример како живи већина Срба на Косову и Метохији.”
То ми паде у тренутку напамет, те их упитах где је нестала наша жеља да опстанемо, јер у сваком селу – чак и у Грачаници – прво су продате куће на улазу у село, и сада смо сви у некој врсти обруча.
„На страницама Бриселског споразума који је потписан са сепаратистима”, кратко рекоше.
„Како”?
„Лако, када видиш на шта су све наши преговарачи пристали, у глави сложиш слику на којој тебе, твоје породице и њихових потомака на Косову и Метохији нема”, објаснише ми преостали Срби из Кузмина.
 |
| Кузмин. |
„Ако сте купац, договорићемо се. Ако нисте, идите, немам шта више да причам.”
Да му нисам видела осмех на лицу док је изговарао наведену реченицу не бих се усудила да питам: „Шта продајете”?
„Кућу и имање.”
Да Милорада не познајем годинама и да не знам да је духовит, окренула бих се и отишла, овако, одлучих да сачекам да изађе на улицу. Пребирам по глави како да почнем разговор.
После две године пут ме је опет одвео у село Кузмин у општини Косово Поље. Док чекам да Милорад дође, али и да још неко наиђе да причамо, примећујем огромну гомилу шута –нешто налик депонији – и то у центру села. Гледам оронуле куће, сабласно празне улице, рупе на путу, оне несрећне табле са именима улица написане албанском абецедом, због којих не знаш где улица почиње а где се завршава, и чујем:
„Почели су да нам бацају ђубре на сред села. Уз депонију на улазу, сада имамо и ову. 'Ајде, кажите, ко је као ми?”
Пружам руку да се поздравим са мојим домаћином, али и неколико његових комшија, и одговарам:
„Није нико”.
„Нико, нико. Ваљда су проценили да смо се већ навикли на све досадашње ђубре, па су нас частили са новом гомилом.”
Питам их ко баца сав тај шут и смеће, не само око села већ и испред дворишта.
НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ ПРОЂОШЕ ЧЕКАЈУЋИ ОСЛОБОЂЕЊЕ
„То је питање од милион долара. Да се седаманест година то не питамо, ко зна што би нам било досадно. То је загонетка која се не може решити.”
„Како не може? Јесте ли ишли до надлежних служби да питате, да се побуните”?
„Нисмо, уствари одустали смо онда када смо схватили да припадамо шиптарској општини и да нас је њима предала наша држава. Шта нам вреди што видимо ко отпад довози у село, јер, када одемо и пријавимо инспекцији, они кажу да то није тачно иако ми знамо да јесте. Видите, кључ за све наше муке и проблеме – све наше загонетке – је у рукама Шиптара. Jедино исправно решење је оно које се њима свиђа. Ако им падне на памет, могу и у дворишта смеће да нам просипају. Како ћемо да их спречимо? Њихово је време, могу да раде шта хоће. Та наша реалност је тако једноставна – кад мало боље размислимо. “
Питање са почетка текста ме све време копка и питам Милорада зашто ме је питао да ли сам купац.
„Црни хумор, ето зашто. Окупимо се тако и маштамо да може неки Србин да залута и одлучи да купи кућу и имање овде, па да му одмах продамо да нас савест мање гризе. Истина је да смо почели да продајемо куће и имања Албанцима. Куће на улазу у село су продате. Сада из тог правца крећу према нама – то вам је права стратегија – и пре или касније свако ће продати и отићи. Тешко нам је. Ко год мисли да су само паре важне, вара се.”
„Зашто онда продајете?“
„Ко је 1999. године имао 30 година сада има 47. Најбоље године је провео чекајући ослобођење, неку наду, а добио је интеграцију у 'државу Косово'. Ми морамо да постанемо 'Косовари' не да би опстали – јер нас Шиптари ни такве неће – већ да би само кроз папире заокружили ту накарадну творевину. Имају они своје инструменте како ће да се обрачунају са нама и протерају нас. Званичном Београду је само до отварања поглавља стало и само је питање дана када ће нам укинути ових 60 одсто од плата које примамо као радници Железнице и ЕПС. Све што нас везује за државу Србију одавно је проглашено паралелним. Ако смо ми најбоље године провели да би трговали нама као да смо робље, ако је сада за нас касно, да бар деци дамо неку шансу. Зато продајемо.”
„Можда се нешто промени, толико сте тога издржали”, кажем им.
РУПЕ И ЛЕЖЕЋИ ПОЛИЦАЈЦИ
„Трпели би ми и даље без струје, воде, овако затворени у беспарици. Не бежимо ни од заједничког живота са Шиптарима. Свуда има добрих и лоших људи, ми смо са њима и раније живели. Проблем је у систему који на перфидан начин уништава сваку наду да се овде може опстати и бити Србин. Као после Устава из 1974. године. Терор кроз институције је неиздржив, а свестан си да нема ко да те заштити. Свако од нас живи у страху да нас колико сутра могу ухапсити и осудити за нешто, да нам неки изроди могу напасти децу, посебно женску, да нам могу одузети имање и кроз папире. (То већ раде са оним њивама које су узурпирали и обрађују их годинама.) Како ћемо до правде да дођемо у таквом систему, ми, Срби јужно од Ибра?
Примећујем да су страшно нервозни, фрустрирани, нисам навикла да их овакве виђам. Покушавам да променим тему разговора и питам их има ли шта ново у селу.
„Има, поставили су нам лежеће полицајце.”
Од све муке почех да се смејем.
„Ни случајно да нисте питали шта ће нам. Уз саобраћајне знакове и ове о дозвољеној брзини кретања, таман се уклапају.“
„У шта се уклапају”?
„У комплетну слику бриге о Србима. Путем од рупа немате где да прођете, али су нови лежећи полицајци по њему. Табле са погрешно написаним именима улица на сваком кораку као да сте у некој метрополи, а готово нико од нас не зна сигурно како му се улица зове, јер нам није јасно шта која табла показује. Мало, мало па неко стане испред ње и покушава да разабере у којој улици живи, окреће се око знака, Боже опрости, као да није сав свој. Да не помињемо да на кућама још немамо бројеве. Општина Косово Поље је направила нов пут до суседног шиптарског села Помазатин. Нас нису ни питали треба ли нама нешто да се направи. Све смо то мирно прихватили, јер коме да се жалимо? Шиптарима у општини? Ми овде служимо само да се паре потроше. Ето, можда у папирима ми и имамо асфалтиране улице и путеве кроз село. Шта ми знамо шта они пишу. Ко ће овде да дође било шта да провери. Као да смо на крају света”, кажу и одмахују рукама.
Пре две године текст о Кузмину сам почела овако: „Кузмин је изоловано српско село у општини Косово Поље, где у протеклих 15 година ниједан високи званичник државе Србије није био. Село има 113 кућа и ниједна није продата. Они су добар пример како живи већина Срба на Косову и Метохији.”
То ми паде у тренутку напамет, те их упитах где је нестала наша жеља да опстанемо, јер у сваком селу – чак и у Грачаници – прво су продате куће на улазу у село, и сада смо сви у некој врсти обруча.
„На страницама Бриселског споразума који је потписан са сепаратистима”, кратко рекоше.
„Како”?
„Лако, када видиш на шта су све наши преговарачи пристали, у глави сложиш слику на којој тебе, твоје породице и њихових потомака на Косову и Метохији нема”, објаснише ми преостали Срби из Кузмина.
 |
| Детаљ из Кузмина |
Извор: Стандард :: © 2014 - 2017 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.