Ако је нешто у овом тренутку потребно грађанима Србије – то је нада. Алтернатива у којој ће Срби наћи утеху, поверење, разлог за опстанак и останак и најважније – наду.
На жалост од свих понуђених опција, баш као и претходних година имамо само празна обећања.
Недавно је неко написао да циљ изборних резултата и разлог нашег изласка на изборе не треба да буде смена напредњака, односно Александра Вучића, разлог за то је и резултат и циљ претходних избора, када је народ имао само једну жељу – да склони жуте, Тадића, ни не сањајући да су напредни радикали далеко горе зло од претходних демократа.
Састанак „опозиције“ на ком су се за истим столом нашли представници ДСС, Демократа, Нове странке, ЛСВ-а, Двери и свих осталих који су одавно изгустирани међу народом и чија су недела добро упамћена, представља једно велико разочарење и убијање сваке наде за алтернативом која пружа неку наду.
Са треће стране имамо радикале који су од изласка Шешеља на слободу још једном ставили народу на знање да је фанатизам и властољубље Војислава Шешеља испред свега, испред сваке народне потребе. А суштина предизборне трке поприлично ослабљених радикалских снага свела се на „скидање Николића са власти и преображај Александра Вучића“, за кога сам Шешељ каже да је „паметан и поштен“.
Не треба заборавити да су од квазипатриотских странака једино Радикали позвали Србе да учествују на неуставним шиптарским изборима, да би одмах сами себе демантовали а затим накнадно пружили јавности и појашњење због чега су донели такву одлуку. Овај потез, који је само један у низу многих сличних, заосталих радикала нас води до очигледног закључка да ко зна чиме уцењени Шешељ не би презао да настави корацима свог младог ученика Вучића.
Безнађе
Оваква ситуација народ Србије доводи у једну врсту безнађа. Тешко да се може знати да ли ће ситуација бити гора уколико се промени власт или уколико остану ове напредне народне убице. Ипак једно је јасно – алтернатива која пружа јасну и препознатљиву наду у овом тренутку не постоји!
Са једне стране ова спознаја делује застрашујуће. Гомила страначких кадрова која нам прича празне приче и једна тешка истина која се као облак надвија над Србијом и која нам просто узвикује да сви лажу.
А опет са бар имамо јасну слику – да права опозиција не постоји и да је простор чист.
Кружни ток је стао! Сви се се изређали. и простор који би неке нове снаге могле да испуне је празан!
Нове снаге и поверење грађана
Наступ неких нових снага за којим жуди србско биће мора бити другачији од свих осталих. Прва ставка на коју се мора обратити пажња јесу празна обећања. Наиме, сви остали годинама су нам говорили о крајњем резултату, али поступак до кога би дошли до циља никада нисмо чули.
Дакле, ја као гласач уколико бих чула да нека странка обећава повратак окупираних територија, препород привреде или обнављање села, више од свега бих желела да чујем поступке путем којих би се дошло до коначних резултата. Велике речи и обећања ником ништа не значе.
Још једна важна ствар на коју треба обратити пажњу јесте и сарадња земаља. У последње време видимо да се поједини покрети и странке константно везују за Русију, односно да често путују у Русију. Руковања, семинари, упознавање са руским званичницима су ствари које србском народу не доносе ништа, сем сазнања да се тај и тај састао са тим и тим.
Овакве информације путем којих појединци купују гласове код народа, треба одмах одбацити. Разлог за то је и чињеница да су сви ти на тим састанцима могли да ураде и неку ствар за Србе, али су радије чинили за себе и своје партије или покрете и за свој углед којим код народа на овај начин граде свој проруски став.
Из овога се могу лако извести закључци да се не води борба за србски народ, већ за политичке фотеље, за гласове и за саморекламирање.
Квазипатриотске странке и покрети , од којих неки броје и неколико хиљада чланова а неки чак и десетине хиљада чланова, својим радом и искреним залагањем и без властодржачких позиција би могле било шта да ураде за Србију, али они не раде апсолутно ништа. Њихова делатност се свела на по неки бесмислен протест и то у тренуцима када више нема смисла протествовати и свакодневна саопштења у којима оптужују или осуђују нечији поступак.
Уколико погледате удружење „Срби за Србе“ којима је циљ јасан и који имају више резултата него било која политичка странка или покрет у Србији, ми морамо да ставимо прст на чело! Ако је неколико момака и девојака вредније и ефективније од свих политиканата на овим просторима – па шта се онда дешава? Шта ће нама политиканти! Да својом политиком чине народ толико сиромашним, да би обичан народ путем удруживања налазио начин да се самопомаже?
Недавно је један момак пожелео да направи игралиште у Нишу, на ком ће омладина моћи да вежба у парку и потпуно сам је све направио! Успео је! А таквих примера је пуно, само од црне хронике и лажних обећања не могу да дођу до шире јавности.
Дакле, управо оно што је нама потребно јесте један вид народне владавине! Није нам потребна истрошена квазиопозиција, покрети чији се лидери промовишу семинарима по Русији, пропали покрети са по десетак чланова, лажљиве странке, празна обећања – просто и једноставно овој Србији потребни су Срби!
Људи којима ће циљ бити јасан, ефективан, којима ће жеља да помогну својим сународницима бити изнад жеље за фотељу, који ће својом стручношћу, радом, залагањем избити у прве редове и таквих има! Пуна их је Србија, а уз Божију помоћ и духовни препород за који сви треба да се молимо, баш они ће попунити онај празан простор који вапи за надом.
Ипак није истина да Србија нема алтернатива, јер те младе меритократе које су свуда око нас или у нама, су она истинска алтернатива која нам је потребна!
Недавно је неко написао да циљ изборних резултата и разлог нашег изласка на изборе не треба да буде смена напредњака, односно Александра Вучића, разлог за то је и резултат и циљ претходних избора, када је народ имао само једну жељу – да склони жуте, Тадића, ни не сањајући да су напредни радикали далеко горе зло од претходних демократа.
Састанак „опозиције“ на ком су се за истим столом нашли представници ДСС, Демократа, Нове странке, ЛСВ-а, Двери и свих осталих који су одавно изгустирани међу народом и чија су недела добро упамћена, представља једно велико разочарење и убијање сваке наде за алтернативом која пружа неку наду.
Са треће стране имамо радикале који су од изласка Шешеља на слободу још једном ставили народу на знање да је фанатизам и властољубље Војислава Шешеља испред свега, испред сваке народне потребе. А суштина предизборне трке поприлично ослабљених радикалских снага свела се на „скидање Николића са власти и преображај Александра Вучића“, за кога сам Шешељ каже да је „паметан и поштен“.
Не треба заборавити да су од квазипатриотских странака једино Радикали позвали Србе да учествују на неуставним шиптарским изборима, да би одмах сами себе демантовали а затим накнадно пружили јавности и појашњење због чега су донели такву одлуку. Овај потез, који је само један у низу многих сличних, заосталих радикала нас води до очигледног закључка да ко зна чиме уцењени Шешељ не би презао да настави корацима свог младог ученика Вучића.
Безнађе
Оваква ситуација народ Србије доводи у једну врсту безнађа. Тешко да се може знати да ли ће ситуација бити гора уколико се промени власт или уколико остану ове напредне народне убице. Ипак једно је јасно – алтернатива која пружа јасну и препознатљиву наду у овом тренутку не постоји!
Са једне стране ова спознаја делује застрашујуће. Гомила страначких кадрова која нам прича празне приче и једна тешка истина која се као облак надвија над Србијом и која нам просто узвикује да сви лажу.
А опет са бар имамо јасну слику – да права опозиција не постоји и да је простор чист.
Кружни ток је стао! Сви се се изређали. и простор који би неке нове снаге могле да испуне је празан!
Нове снаге и поверење грађана
Наступ неких нових снага за којим жуди србско биће мора бити другачији од свих осталих. Прва ставка на коју се мора обратити пажња јесу празна обећања. Наиме, сви остали годинама су нам говорили о крајњем резултату, али поступак до кога би дошли до циља никада нисмо чули.
Дакле, ја као гласач уколико бих чула да нека странка обећава повратак окупираних територија, препород привреде или обнављање села, више од свега бих желела да чујем поступке путем којих би се дошло до коначних резултата. Велике речи и обећања ником ништа не значе.
Још једна важна ствар на коју треба обратити пажњу јесте и сарадња земаља. У последње време видимо да се поједини покрети и странке константно везују за Русију, односно да често путују у Русију. Руковања, семинари, упознавање са руским званичницима су ствари које србском народу не доносе ништа, сем сазнања да се тај и тај састао са тим и тим.
Овакве информације путем којих појединци купују гласове код народа, треба одмах одбацити. Разлог за то је и чињеница да су сви ти на тим састанцима могли да ураде и неку ствар за Србе, али су радије чинили за себе и своје партије или покрете и за свој углед којим код народа на овај начин граде свој проруски став.
Из овога се могу лако извести закључци да се не води борба за србски народ, већ за политичке фотеље, за гласове и за саморекламирање.
Квазипатриотске странке и покрети , од којих неки броје и неколико хиљада чланова а неки чак и десетине хиљада чланова, својим радом и искреним залагањем и без властодржачких позиција би могле било шта да ураде за Србију, али они не раде апсолутно ништа. Њихова делатност се свела на по неки бесмислен протест и то у тренуцима када више нема смисла протествовати и свакодневна саопштења у којима оптужују или осуђују нечији поступак.
Уколико погледате удружење „Срби за Србе“ којима је циљ јасан и који имају више резултата него било која политичка странка или покрет у Србији, ми морамо да ставимо прст на чело! Ако је неколико момака и девојака вредније и ефективније од свих политиканата на овим просторима – па шта се онда дешава? Шта ће нама политиканти! Да својом политиком чине народ толико сиромашним, да би обичан народ путем удруживања налазио начин да се самопомаже?
Недавно је један момак пожелео да направи игралиште у Нишу, на ком ће омладина моћи да вежба у парку и потпуно сам је све направио! Успео је! А таквих примера је пуно, само од црне хронике и лажних обећања не могу да дођу до шире јавности.
Дакле, управо оно што је нама потребно јесте један вид народне владавине! Није нам потребна истрошена квазиопозиција, покрети чији се лидери промовишу семинарима по Русији, пропали покрети са по десетак чланова, лажљиве странке, празна обећања – просто и једноставно овој Србији потребни су Срби!
Људи којима ће циљ бити јасан, ефективан, којима ће жеља да помогну својим сународницима бити изнад жеље за фотељу, који ће својом стручношћу, радом, залагањем избити у прве редове и таквих има! Пуна их је Србија, а уз Божију помоћ и духовни препород за који сви треба да се молимо, баш они ће попунити онај празан простор који вапи за надом.
Ипак није истина да Србија нема алтернатива, јер те младе меритократе које су свуда око нас или у нама, су она истинска алтернатива која нам је потребна!
Пише: Весна Веизовић
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.