Данас испровоциран једним паметовањем једног, како он за себе каже, познатог Србина, одлучио сам да ово напишем. (04. септембра, 2014).
...
Молио би велике Србе који су се сликали са Владикама, Патријарсима, у разним Црквама, са неким политичарима да ми више не машу тим сликама испред очију, јер ћу бити приморан да им све те фотографије угурам у уста и то не баш превише њежно. Молио би и разне Србске хуманитарце који су слали и шаљу, како они кажу, огромну помоћ Србском роду, да ми о томе не причају ако да је свака рјеч који они изговоре рјеч хвале само за себе. Јер убудуће ће изазвати моју реакцију, послије које им неће помоћи никаква помоћ.
Ја разумијем и знам, да Богу хвала има међ нашим родом правих искрених Срба. Истинских Срба који су свој живот посветили помагању свем Србском роду. Знам да се они и не хвале са тим,него помажу јер желе а често и не могу али опет помогну. Њима за све хвала, и њиховој величини се поклањам до земље. Такву браћу и сестре поштујем и цјеним. Ове који само причају шта су они урадили и шта су дали и скупили, и само своје слике, са горе наведеном господом, показују ја обичан Србин ***....!
Вулгарно али тако је!
Ја немам ни једну слику, осим са породицом, пријатељима, фамилијом. И шта? Можда ја нисам Србин? Немам ни једну слику ни са ратишта? Нисам носио фотоапарат него пушку и бомбе. И нисам имао времена да се сликам. Јер они који су намерачили да побију мој народ, нису мировали, тако да смо се ми морали борити. Немам ни слику ни са једним генералом, ни са једним попом, ни са једним политичарем.
Ја изгледа да нисам ништа урадио за свој, Србски народ. Нисам
ни послао половну гардеробу. Нисам послао ни камион макарона. Нисам јер ја
и моји носе ту половну гардеробу, а једем претежно макароне и
кромпир. Некако ми је то најефтиније. Па такав, а има нас хиљаде и хиљаде
таквих као и ја, нисмо прикладно обучени, а превише смо бјесни и искрени, и
нормално да нико и неће са нама да се слика.
Једино што имам-имамо, гелера у тјелу и метака. Имам-имамо и болести разне од лијепог живота проведеног на ратиштима, живота од 56 мјесеци. Имамо и сјећања на погинуле саборце, искасапљене Србе, запаљена Србска села, срушена гробља, срушене Цркве, побијене чак и мачке и пси у Србским мјестима.
Имам
сјећања на плач без суза,мајки за својом дјецом. Плач и лелек супруге за
својим мужем. Имам сјећања плачних цијука Србске дјеце за погинулим
оцем. Имам сјећање на глад, зиму. Имам-имамо сјећање на гаће не скинуте по
шест мјесеци, које су нам ране на гузици створиле. Имам-сјећање на не
промјењене чарапе, Бог зна откад, па кад их скинеш а оне се скориле, да
неког удариш са њима у главу убио би га, а пликови као кесе на
табанима. Имам-имамо сјећање на мозак просут по нашим униформама од свог
саборца, руке од крви које носе рањену петогодишњакињу Србкињу, плавих
очију и плавих увојака. Рањену од балијске звјери у стомак
снајпером. Рањене да умире полако али без гласа, јер бол њена зауставила
је и њен глас. Имам-имамо сјећања, али фотографија немамо.
Ваљда смо зато мањи Срби од ти исликаних!
Ако и јесам не показујте их мени, јер тако ћете пробудити оно што сам успавао у себи.
СРБИНА, РАТНИКА!
Са друштвене мреже Фејсбук
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.