Од 1999. године становник је Београда, рођен је у Приштини а већ од првог дана свог живота носилац је једног од најчувенијих имена српске историје - Вук Бранковић.
Да околност буде упечатљивија и јесте потомак управо те лозе од којих је Вук био господар Приштине. Иако је лоза Бранковића дала многе значајне личности, па и неке од светитеља, кроз историју име Вука Бранковића памтимо у само једном контексту. Наравно, као што се може претпоставити, другарима нашег саговорника у школи то је представљало непресушни извор шала које му нису увек биле толико забавне. Ипак, то није оно што га је у животу означило. Па ни занат кључара којим се његова породица генерацијама бави до данас а која је вековима надалеко чувена по свом умећу у изради кључева.
Наш саговорник, 40-тогодишњи Вук Бранковић, један је од најуспешнијих српских фото репортера са Косова и Метохије. Фотографијом је почео да се бави у време напада шиптарских терориста, непосредно пре НАТО агресије. Да иронија, везана за његово име, буде већа фотографијом је почео да се бави - на Видовдан 1998. године. Но, наш саговорник је остао веран националном идентитету а оним што је урадио показао је највећи пркос и отпор НАТО злочинцима. За КМ Новине са њим разговарамо о томе како је то почело, кроз шта је пролазио, какво је искуство стекао, какве успехе а какве критичне ситуације низао јер је у многима био једини фотограф на терену, а иначе, један од двојице који су за током трајања бомбардовања имали дозволу да се крећу целим Косовом и Метохијом. Многе фотографије које данас можете видети у медијима и на друштвеним мрежама а којима подсећамо једни друге на ужасе 1999. године, забележио је управо наш саговорник.
Време почетка оружаног сукоба, терористичких напада и касније бомбардовања, из овог угла се не чини као погодним периодом да један 20-тогодишњак почне да се бави фотографијом, нарочито не на тако озбиљан начин. Како је то почело?
- Фотографијом сам почео да се бавим сасвим случајно. Иако сам растао уз фотографију, јер се отац тиме аматерски бавио, нисам показивао неко посебно интересовање за њу. Оно што ми је чинило свакодневицу, као и данас, била је музика па сам након завршене основне школе са још два друга оформио бенд и њему свирао бас гитару. Упоредо сам похађао средњу електротехничку школу у Приштини а у слободно време сам помагао оцу у породичној занатској радњи.
С пролећа 98. године у хотелу "Гранд" отвара се Медија Центар. Човек који је био директор те установе био је наш породични пријатељ који је тада дошао код нас у радњу са захтевом да се улазна врата Медија Центра осигурају и тај посао је отац поверио мени. Монтажа сигурносне браве на улазним вратима у Пресс Центру је била моја улазница у свет медија. Како је рад Центра још био у повоју и фалило је радне снаге, директор ме је питао да ли бих радио као сарадник будући да добро владам енглеским језиком а њему требају људи од поверења.
Наравно, пристао сам и већ наредног дана сам почео са радом у Медија Центру. Како су напади шиптарских терориста на полицију били све учесталији тако је и прича о Косову била све чешће у топ пет светских тема. У Пресс центар су почеле да пристижу новинарске екипе из целог света а међу њима и наша и страна најпознатија имена из сфере новинске фотографије. Једно од мојих задужења било је свакодневно услужно скенирање негатива и слање фотографија имејлом за оне фотографе који нису имали могућност да то ураде сами са терена. Тако ми је свакодневно пред очима пролазила гомила фотографија.
Мој први сусрет са фотоапаратом био је 28. јуна 1998., на Видовдан. Фотограф новинске агенције Ројтерс ме је позвао да са њим пођем у Грачаницу где се Видовдан обележавао као и сваке године. Успут ми је дао један фото апарат и рекао: "Ево ти сине камера, сликај мало па да видимо после шта си урадио". Објаснио ми је основе функциомнисања фотоапарата и моја фотоприча је могла да поцне. Тог дана сам "испуцао" две ролне филма. Када смо се вратили у Приштину предао сам му обе ролне да развије и истог дана је Ројтерс на свом фотосервису објавио две моје фотографије. Тог дана ми је, да тако кажем, "вода ушла у уши". Од тог момента сам сваког дана био на терену са разним, углавном страним новинским и ТВ екипама. Њима био водич и преводилац а успут фотографисао догађаје које су они пратили.
Почео сам да напредујем из дана у дан а агенције типа АП, АФП, Ројтерс и ЕПА су почеле да објављују моје фотографије. Од првих хонорара сам купио свој први озбиљан фотоапарат. Убрзо сам добио и стални ангажман за Европску пресс фото агенцију и као аматер почео професионално да се бавим фотографијом што радим и дан данас.
Да ли сте тада размишљали, били свесни, шта Вас чека када сте баш уочи рата почели тиме озбиљно да се бавите?
Нисам био свестан јер је мени у почетку то била игра. Био сам млад а и понела ме слава јер су моје фотографије почеле да бивају објављиване у светским медијима. О бомбардовању и рату нисам ни сањао док се није десило. Исто као што нисам био свестан да ћу морати да напустим свој родни град и ако ме је пријатељ који је радио као продуцент за АПТВ у пар наврата упозоравао да је овај сценарио који се дешава већ видео у Босни. Сваког дана смо разговарали на ту тему и сећам се његових речи :" Не дај Боже да доживиш рат у свом граду".
Мени је све то деловало тако далеко, поготово што у Приштини није било никаквих дејстава иако се у Метохији у велико кувало. А све и кад сам одлазио на терен, а обишао сам Космет уздуж и попреко, није ми деловало да ће то да ескалира до те мере да ћемо морати да ратујемо против целог света. И би бомбардовање. Прве бомбе дочекасмо на прозору хотела Гранд са камерама у рукама намештеним на дугу екпозицију јер је напољу било замрачење. Улична расвета погашена и мук. Тишину су прекидале спорадичне детонације које су долазиле из правца Ајвалије. Од екплозија се црвенело небо али од околних зграда нисмо могли да видимо где су дејства. Те ноћи је један од колега славио рођендан па смо након пар сати више били заокупљени флашом него бомбардовањем.
Касније ће се испоставити, додуше, није баш за похвалу, да ће ми та флаша можда и спасити разум а и помоћи да спавам након напорног дана.
Које су најтеже, најопасније ситуације у којима сте се нашли током бављења овим послом?
Најопасније ситуације... хмм... Било је разних ситуација. Од фотографисања на коленима под дејством снајпера, па и мокрења на коленима од појачаниог дејства адреналина, до снимања поготка моста на неких 500 метара од мене. Небројено пута ми је лице запахнуо онај чудни топли ваздушни талас. Небројено пута сам стајао на ивици кратера који је у пречнику достизао и преко 100 метара.
Или, фотографисање акције чишћења неког села између Пећи и Ђаковице где су две праге и два тенка пружали подршку јединицама полиције али ни то није оставило неки посебан траг на мени. Некао сам био заштићен иза камере док сам гледао кроз тражило смишљајући како да што верније дочарам тренутак. Неретко се дешавало да тек кад развијем филмове и гледам негатив кроз лупу одреагујем и облије ме хладан зној јер тек тада скапирам где сам био и шта сам видео. Оно што ћу памтити док сам жив и тренутак кад сам се стварно уплашио, тачније мислио сам да је крај, ноћ када је бомбардована зграда СУП-а у Приштини.
Не сећам се тачно али мислим да је била пета ноћ од почетка бомбардовања. Налазио сам се у хотелу Гранд, у Медија Центру. Дан је био релативно миран. Осим дејстава по аеродрому Слатина, који су гађали сваки дан од самог почетка, није било никаквих дешавања. Што би се рекло, затишје пред буру. Почело је да смркава, стајао сам испред хотела наслоњен на свој ауто и палећи цигарету видео како војници истрчавају из зграде команде и активирају димне бомбе правећи димну завесу око Дома војске и команде. Нисам ни слутио шта ће се у наредних пола сата десити. Бомбародвање СУП-а је било најављено а војска је за сваки случај димом штитила команду јер је наводно дим сметао крстарећим ракетама. Утрчао сам у хотел и са још једним колегом ушао у хотелску собу. Седели смо на кревету и уз светло батеријске лампе бацали коцкице и играли јамб. Био је мркли мрак, дебеле плишане завесе црвене боје биле су навучене преко прозора који су били излепљени лепљивом траком. Нисмо прошли ни прву колону а прва ракета је већ загрмела и погодила зграду СУП-а која је ваздушном линијом била можда 200 метара од нашег прозора. У незнању, страху а и знатижељи, потрчао сам ка прозору и померио завесу. Друга ми је прелетела испред носа, на 2 метра од прозора и то тако малом брзином да сам могао да прочитам њен серијски број а онда се одједном усправила, великом брзином полетела у вис и исто тако великом брзином слетела и ударила у зграду СУП-а која је већ увелико горела од прве ракете. Уследила је и трећа одмах за другом. Од силине ударца и уплашен самог звука ракете, бацио сам се на под. Помислио сам ово је крај...
Цео дотадашњи живот ми је за секунду пролетео кроз главу. Сетио сам се детаља који су били дубоко урезани у моју подсвест и којих се можда никада не бих сетио. Друг који је био са мном у соби, од страха је почео да трчи по соби у мраку и чуло се само - туп!.. Ударио је главом у зид и онесвестио се. Филм ми се одмотао и уследила је пауза... тајац. Чујем грају и вику. Трчање кроз ходник. Скамањен сам, не могу да устанем, мрак, осећам мирис паљевиине. Руком покушавам да нађем другара. Не успевам, чујем неко лупа на врата и пита има ли кога унутра, немам гласа, дерем се а не чујем самог себе. Неко проваљује врата ногом, улази човек који ме препознаје, ја њега не знам, осветљава ме батеријском лампом, пита да ли сам сам, покушавам и на једвите јаде испуштам глас: - Колега је недге у соби, онесвешћен. Хвата ме позади, за каиш, подиже ме као перо и износи из собе.
У ходнику хаос, полиција, војна лица, људи у цивилу, не знам где сам... Човек ме носи као да сам цегер, окрећем се и гледам како други носи овог другара који је и даље онесвешћен. Све то траје и траје и од једном огроман простор, и гомила уплашених, прашњавих, крвавих људи, млади војници разрогачених очију који као роботи поновљају, "јурила ме... јурила ме..."
Неко ми додаје флашу са водом, испијам гутљај и долазим себи. Осврћем се и скапирам где се налазим. Импровизовано атомско склониште хотела "Гранд". У ствари, некада је то била дискотека два нивоа испод земље. Цела команда је ту, војни, полицијски као и политички врх. Сазнајем да је човек који нас је извукао из собе један од момака који чувају високог представника власти у то време. Сазнајем и ко су војници разгорачених очију, као да су видели утвару, млада војска која је давала стражу око команде града. Сазнајем и да је другар добро, дошао је себи. Следећа мисао у глави - ауто... Тата ми га је поклонио кад је одлазио у рат (био је мобилисан) уз речи "ако ми се нешто деси, да ти бар то остане од мене". Хоћу да изађем напоље, не дају ми, инсистирам, отимам се и истрчавам уз степениште, једно, друго, па треће. Никако да се понем... Излазим испред хотела, све је бело као да је пао снег. Димне завесе још раде, мирис барута и паљевине се меша са неким специфицним мирисом који сам након тога осетио небројено пута. Подсећа ме на кисело труло лишће. Негде у даљини завијају аларми на аутомобилима а испред мене таква белина да ми се чинило да је свануло и ако је било неких сат времена до поноћи. Враћам се у хотел, одлазим у собу, лежем на кревет и моментално тонем у сан. Сутра дан се будим, узимам фотоапарат и одлазим да фотографишем оно што сам претходну ноћ само могао да чујем.
Били сте једини фотограф који је изблиза снимио бомбардовани аутобус Ниш-експреса у Лужанима 1. маја 1999. године, тада је убијено и око 70 путника од чега 15-торо деце. Како је то изгледало?
Једна од прича која је имала велики одјек у јавности је баш та, гађање аутобуса Ниш-Експреса у селу Лужани надомак Подујева. Бомбардовање је увелико трајало па смо се већ и навикли. Ноћу нормално спавамо. Више не чујемо ни НАТО авионе, ни дејства наше ПВО, нити детонације након погодака. То постаје рутина сваког нашег радног дана. У Приштини се налази, поред РТС-а, ТВ екипа АП-а, фоторепортер Ројтерса, новинар Вашингтон Поста и ја. То јутро екипа АПТВ и колега фотограф су отишли са једном јединицом ПЈП. Радило се чишћење Лауше или Бајгоре, немојте ме држати за реч, углавном, реон око Косовске Митровице. Ми који смо остали лагано смо испијали јутарњу кафу договарајући се шта би данас могли да радимо. Тачније, када није било дејстава које би могли да испратимо, одлазили смо међу наше људе који су живели окружени шиптарским терористима и правили причу о томе како подносе ратне дане и опасно окружење. Ту причу прекида директор Медија центра информацијом да се десио "инцидент", НАТО погодио цивилни аутобус на мосту у селу Лужане. Седамо у ауто и крећемо ка Подујеву.
Великом брзином пролазимо села Девет Југовића, Лебане, Бесиње и Врани До. Улазимо на подручје села Доње Љупче, седим на месту сувозача са камером у руци спреман да фотографишем јер се неретко дешавало да у вожњи спазим нешто што ми привуче пажњу па фотографишем кроз прозор. Како возач вози баш великом брзином једино што ми преостаје је да гледам у небо јер са стране нема шта да се види при тој брзини. У том ишчекивању спазим на небу два НАТО авиона како круже на великој висини као лешинари изнад мртве животиње. Загледан у небо и опијен призором, размишљајући шта ме тамо чека, некако као за себе промрмљам да би ови горе могли и нас да "саставе" ако нас уоче јер смо једина два возила на путу. Чувши то возач нагло кочи и зауставља се, ја негодујем и тражим да наставимо, нестрпљив да стигнем на место догађаја као да ће аутобус да нестане. Креће перепирка, свађа, псовке... 'Ајдемо, нећемо, чекај да оду... Излазимо из аута, ја тражим да возим и у том тренутку сву ту гунгулу прекидају две везане детонације. На неких 500 метара од нас један од авиона са две ракете погађа мостић који је био прелаз преко пруге. Наравно, спреман ко запета пушка фотографишем призор а онда настаје хаос. Салве увреда и псовки на мој рачун: "Јел' видиш, могли смо да погинемо због твоје брзоплетости, ј... те слика, сад ћемо да се вратмо назад за Приштину" итд, итд...
Некако се дозвасмо себи, седосмо у ауто и кренусмо ка месту поготка а тамо призор од ког застаје дах. У тренутку када је ракета погодила мостић, на њему се налазио санитет хитне помоћи који се враћао из Лужана и превозио преживелог из аутобуса. За воланом мој друг из средње школе који је радио као возач хитне помоћи у Приштини. Присебан, хладан као шприцер прича ми шта се десило и како је вештом вожњом избегао ракету да не погоди директно у возило. Лекар који је био са њим је лакше повређен. Фотографишем, и настављамо пут Лужана.
Након пар минута стижемо. Пред нама се отвара призор као из пакла. Не могу да дочекам да станемо, хоћу да искочим кроз прозор, не знам шта пре да фотографишем. Екипа РТС-а је већ била на лицу места. Стиже истражни судија и почиње да ради увиђај. На мосту олупина потпуно спржена, подно моста други део аутобуса који још гори и тела настрадалих путника у пламену.
Не знам где ћу пре.. дал' за судијом да документујем увиђај или да се попнем на мост. Убрзо добијам информацију да сам једини новински фотограф на лицу места и да ће морати да се ради такозвани ПУЛ (POOL) што ће рећи да ће све светске агенције да објаве моју фотографију. То ми даје додатни подстицај али ме адреналин толико ради да заборављам на параметре на фотоапарату па је један део фотографија неупотребљив, то касније скапирам кад развијем филмове. Добро је и да су ове успеле какав је набој био.
У пар наврата се дешавало да ме догађај и ситуација толико понесу да заборавим да убацим филм у камеру. Одем на снимање и сит се "исликам". Трљам задовољно руке јер ће слике бити невероватне а онда по повратку са терена уследи шок и хладан туш. Сазнање да нисте убацили филм у камеру... Младост, неискуство, брзоплетост...
Нажалост, у таквим несрећама је добро, чак неопходно документовати злочин и његове последице што може често да буде круцијални доказ посебно у свету опште манипулације. Како данас видите оно што је урађено тада од наших новинара и фотографа, где смо грешили а ша смо радили добро?
Било како било, мислим да смо сви заједно урадили велики посао. Не бих дозволио себи да на овај начин коментаришем било чији рад, нити бих да истичем било кога понаособ, па ни себе, и ако носим добар део тог бремена. Време ће показати, поседујем један вредан документ који сам лично направио и део сам истог. Документ и сведочење једног времена, део историје а историја ће нам судити.
Са ове временске дистанце, када се осврнем на свој тадашњи рад, могло је боље и више, наравно. Имао сам гомилу пехова и пропуста. Млад, неискусан, почетник као фотограф и као човек, са 22 године бачен у ватру, препуштен сам себи. А опет, имао сам велику подршку старијег колеге од кога сам јако пуно научио. Како о фотографији тако и о животу и срећу да будем на правом месту у право време. Наравно било је ту детаља на које нисмо могли да утичемо али не бих да причам о томе. За тих годину, годину и по дана колико је све трајало, док нисам изашао из Приштине па и земље на кратко, било је како лепих тако и ружних и мучних, напетих тренутака. Ратно стање а ваше једино оружје и штит је камера. Мене је моја успела да сачува. Како физички тако, надам се, и психички.
 |
| Један од најуспешнијих српских фотографа са Косова и Метохије, Вук Бранковић. / Фото: лична архива |
Да околност буде упечатљивија и јесте потомак управо те лозе од којих је Вук био господар Приштине. Иако је лоза Бранковића дала многе значајне личности, па и неке од светитеља, кроз историју име Вука Бранковића памтимо у само једном контексту. Наравно, као што се може претпоставити, другарима нашег саговорника у школи то је представљало непресушни извор шала које му нису увек биле толико забавне. Ипак, то није оно што га је у животу означило. Па ни занат кључара којим се његова породица генерацијама бави до данас а која је вековима надалеко чувена по свом умећу у изради кључева.
Наш саговорник, 40-тогодишњи Вук Бранковић, један је од најуспешнијих српских фото репортера са Косова и Метохије. Фотографијом је почео да се бави у време напада шиптарских терориста, непосредно пре НАТО агресије. Да иронија, везана за његово име, буде већа фотографијом је почео да се бави - на Видовдан 1998. године. Но, наш саговорник је остао веран националном идентитету а оним што је урадио показао је највећи пркос и отпор НАТО злочинцима. За КМ Новине са њим разговарамо о томе како је то почело, кроз шта је пролазио, какво је искуство стекао, какве успехе а какве критичне ситуације низао јер је у многима био једини фотограф на терену, а иначе, један од двојице који су за током трајања бомбардовања имали дозволу да се крећу целим Косовом и Метохијом. Многе фотографије које данас можете видети у медијима и на друштвеним мрежама а којима подсећамо једни друге на ужасе 1999. године, забележио је управо наш саговорник.
***
Време почетка оружаног сукоба, терористичких напада и касније бомбардовања, из овог угла се не чини као погодним периодом да један 20-тогодишњак почне да се бави фотографијом, нарочито не на тако озбиљан начин. Како је то почело?
- Фотографијом сам почео да се бавим сасвим случајно. Иако сам растао уз фотографију, јер се отац тиме аматерски бавио, нисам показивао неко посебно интересовање за њу. Оно што ми је чинило свакодневицу, као и данас, била је музика па сам након завршене основне школе са још два друга оформио бенд и њему свирао бас гитару. Упоредо сам похађао средњу електротехничку школу у Приштини а у слободно време сам помагао оцу у породичној занатској радњи.
С пролећа 98. године у хотелу "Гранд" отвара се Медија Центар. Човек који је био директор те установе био је наш породични пријатељ који је тада дошао код нас у радњу са захтевом да се улазна врата Медија Центра осигурају и тај посао је отац поверио мени. Монтажа сигурносне браве на улазним вратима у Пресс Центру је била моја улазница у свет медија. Како је рад Центра још био у повоју и фалило је радне снаге, директор ме је питао да ли бих радио као сарадник будући да добро владам енглеским језиком а њему требају људи од поверења.
Наравно, пристао сам и већ наредног дана сам почео са радом у Медија Центру. Како су напади шиптарских терориста на полицију били све учесталији тако је и прича о Косову била све чешће у топ пет светских тема. У Пресс центар су почеле да пристижу новинарске екипе из целог света а међу њима и наша и страна најпознатија имена из сфере новинске фотографије. Једно од мојих задужења било је свакодневно услужно скенирање негатива и слање фотографија имејлом за оне фотографе који нису имали могућност да то ураде сами са терена. Тако ми је свакодневно пред очима пролазила гомила фотографија.
Мој први сусрет са фотоапаратом био је 28. јуна 1998., на Видовдан. Фотограф новинске агенције Ројтерс ме је позвао да са њим пођем у Грачаницу где се Видовдан обележавао као и сваке године. Успут ми је дао један фото апарат и рекао: "Ево ти сине камера, сликај мало па да видимо после шта си урадио". Објаснио ми је основе функциомнисања фотоапарата и моја фотоприча је могла да поцне. Тог дана сам "испуцао" две ролне филма. Када смо се вратили у Приштину предао сам му обе ролне да развије и истог дана је Ројтерс на свом фотосервису објавио две моје фотографије. Тог дана ми је, да тако кажем, "вода ушла у уши". Од тог момента сам сваког дана био на терену са разним, углавном страним новинским и ТВ екипама. Њима био водич и преводилац а успут фотографисао догађаје које су они пратили.
 |
| Једна од фотографија којима се често илуструју НАТО злочини - Бомбардовано српско гробље у Приштини / Фото: Вук Бранковић |
Почео сам да напредујем из дана у дан а агенције типа АП, АФП, Ројтерс и ЕПА су почеле да објављују моје фотографије. Од првих хонорара сам купио свој први озбиљан фотоапарат. Убрзо сам добио и стални ангажман за Европску пресс фото агенцију и као аматер почео професионално да се бавим фотографијом што радим и дан данас.
Да ли сте тада размишљали, били свесни, шта Вас чека када сте баш уочи рата почели тиме озбиљно да се бавите?
Нисам био свестан јер је мени у почетку то била игра. Био сам млад а и понела ме слава јер су моје фотографије почеле да бивају објављиване у светским медијима. О бомбардовању и рату нисам ни сањао док се није десило. Исто као што нисам био свестан да ћу морати да напустим свој родни град и ако ме је пријатељ који је радио као продуцент за АПТВ у пар наврата упозоравао да је овај сценарио који се дешава већ видео у Босни. Сваког дана смо разговарали на ту тему и сећам се његових речи :" Не дај Боже да доживиш рат у свом граду".
Мени је све то деловало тако далеко, поготово што у Приштини није било никаквих дејстава иако се у Метохији у велико кувало. А све и кад сам одлазио на терен, а обишао сам Космет уздуж и попреко, није ми деловало да ће то да ескалира до те мере да ћемо морати да ратујемо против целог света. И би бомбардовање. Прве бомбе дочекасмо на прозору хотела Гранд са камерама у рукама намештеним на дугу екпозицију јер је напољу било замрачење. Улична расвета погашена и мук. Тишину су прекидале спорадичне детонације које су долазиле из правца Ајвалије. Од екплозија се црвенело небо али од околних зграда нисмо могли да видимо где су дејства. Те ноћи је један од колега славио рођендан па смо након пар сати више били заокупљени флашом него бомбардовањем.
Касније ће се испоставити, додуше, није баш за похвалу, да ће ми та флаша можда и спасити разум а и помоћи да спавам након напорног дана.
Које су најтеже, најопасније ситуације у којима сте се нашли током бављења овим послом?
Најопасније ситуације... хмм... Било је разних ситуација. Од фотографисања на коленима под дејством снајпера, па и мокрења на коленима од појачаниог дејства адреналина, до снимања поготка моста на неких 500 метара од мене. Небројено пута ми је лице запахнуо онај чудни топли ваздушни талас. Небројено пута сам стајао на ивици кратера који је у пречнику достизао и преко 100 метара.
 |
| Кратер који су направиле НАТО бомбе / Фото: Вук Бранковић |
Или, фотографисање акције чишћења неког села између Пећи и Ђаковице где су две праге и два тенка пружали подршку јединицама полиције али ни то није оставило неки посебан траг на мени. Некао сам био заштићен иза камере док сам гледао кроз тражило смишљајући како да што верније дочарам тренутак. Неретко се дешавало да тек кад развијем филмове и гледам негатив кроз лупу одреагујем и облије ме хладан зној јер тек тада скапирам где сам био и шта сам видео. Оно што ћу памтити док сам жив и тренутак кад сам се стварно уплашио, тачније мислио сам да је крај, ноћ када је бомбардована зграда СУП-а у Приштини.
Не сећам се тачно али мислим да је била пета ноћ од почетка бомбардовања. Налазио сам се у хотелу Гранд, у Медија Центру. Дан је био релативно миран. Осим дејстава по аеродрому Слатина, који су гађали сваки дан од самог почетка, није било никаквих дешавања. Што би се рекло, затишје пред буру. Почело је да смркава, стајао сам испред хотела наслоњен на свој ауто и палећи цигарету видео како војници истрчавају из зграде команде и активирају димне бомбе правећи димну завесу око Дома војске и команде. Нисам ни слутио шта ће се у наредних пола сата десити. Бомбародвање СУП-а је било најављено а војска је за сваки случај димом штитила команду јер је наводно дим сметао крстарећим ракетама. Утрчао сам у хотел и са још једним колегом ушао у хотелску собу. Седели смо на кревету и уз светло батеријске лампе бацали коцкице и играли јамб. Био је мркли мрак, дебеле плишане завесе црвене боје биле су навучене преко прозора који су били излепљени лепљивом траком. Нисмо прошли ни прву колону а прва ракета је већ загрмела и погодила зграду СУП-а која је ваздушном линијом била можда 200 метара од нашег прозора. У незнању, страху а и знатижељи, потрчао сам ка прозору и померио завесу. Друга ми је прелетела испред носа, на 2 метра од прозора и то тако малом брзином да сам могао да прочитам њен серијски број а онда се одједном усправила, великом брзином полетела у вис и исто тако великом брзином слетела и ударила у зграду СУП-а која је већ увелико горела од прве ракете. Уследила је и трећа одмах за другом. Од силине ударца и уплашен самог звука ракете, бацио сам се на под. Помислио сам ово је крај...
Цео дотадашњи живот ми је за секунду пролетео кроз главу. Сетио сам се детаља који су били дубоко урезани у моју подсвест и којих се можда никада не бих сетио. Друг који је био са мном у соби, од страха је почео да трчи по соби у мраку и чуло се само - туп!.. Ударио је главом у зид и онесвестио се. Филм ми се одмотао и уследила је пауза... тајац. Чујем грају и вику. Трчање кроз ходник. Скамањен сам, не могу да устанем, мрак, осећам мирис паљевиине. Руком покушавам да нађем другара. Не успевам, чујем неко лупа на врата и пита има ли кога унутра, немам гласа, дерем се а не чујем самог себе. Неко проваљује врата ногом, улази човек који ме препознаје, ја њега не знам, осветљава ме батеријском лампом, пита да ли сам сам, покушавам и на једвите јаде испуштам глас: - Колега је недге у соби, онесвешћен. Хвата ме позади, за каиш, подиже ме као перо и износи из собе.
У ходнику хаос, полиција, војна лица, људи у цивилу, не знам где сам... Човек ме носи као да сам цегер, окрећем се и гледам како други носи овог другара који је и даље онесвешћен. Све то траје и траје и од једном огроман простор, и гомила уплашених, прашњавих, крвавих људи, млади војници разрогачених очију који као роботи поновљају, "јурила ме... јурила ме..."
Неко ми додаје флашу са водом, испијам гутљај и долазим себи. Осврћем се и скапирам где се налазим. Импровизовано атомско склониште хотела "Гранд". У ствари, некада је то била дискотека два нивоа испод земље. Цела команда је ту, војни, полицијски као и политички врх. Сазнајем да је човек који нас је извукао из собе један од момака који чувају високог представника власти у то време. Сазнајем и ко су војници разгорачених очију, као да су видели утвару, млада војска која је давала стражу око команде града. Сазнајем и да је другар добро, дошао је себи. Следећа мисао у глави - ауто... Тата ми га је поклонио кад је одлазио у рат (био је мобилисан) уз речи "ако ми се нешто деси, да ти бар то остане од мене". Хоћу да изађем напоље, не дају ми, инсистирам, отимам се и истрчавам уз степениште, једно, друго, па треће. Никако да се понем... Излазим испред хотела, све је бело као да је пао снег. Димне завесе још раде, мирис барута и паљевине се меша са неким специфицним мирисом који сам након тога осетио небројено пута. Подсећа ме на кисело труло лишће. Негде у даљини завијају аларми на аутомобилима а испред мене таква белина да ми се чинило да је свануло и ако је било неких сат времена до поноћи. Враћам се у хотел, одлазим у собу, лежем на кревет и моментално тонем у сан. Сутра дан се будим, узимам фотоапарат и одлазим да фотографишем оно што сам претходну ноћ само могао да чујем.
 |
| Зграда приштинског СУП-а / Фото: Вук Бранковић |
Били сте једини фотограф који је изблиза снимио бомбардовани аутобус Ниш-експреса у Лужанима 1. маја 1999. године, тада је убијено и око 70 путника од чега 15-торо деце. Како је то изгледало?
Једна од прича која је имала велики одјек у јавности је баш та, гађање аутобуса Ниш-Експреса у селу Лужани надомак Подујева. Бомбардовање је увелико трајало па смо се већ и навикли. Ноћу нормално спавамо. Више не чујемо ни НАТО авионе, ни дејства наше ПВО, нити детонације након погодака. То постаје рутина сваког нашег радног дана. У Приштини се налази, поред РТС-а, ТВ екипа АП-а, фоторепортер Ројтерса, новинар Вашингтон Поста и ја. То јутро екипа АПТВ и колега фотограф су отишли са једном јединицом ПЈП. Радило се чишћење Лауше или Бајгоре, немојте ме држати за реч, углавном, реон око Косовске Митровице. Ми који смо остали лагано смо испијали јутарњу кафу договарајући се шта би данас могли да радимо. Тачније, када није било дејстава које би могли да испратимо, одлазили смо међу наше људе који су живели окружени шиптарским терористима и правили причу о томе како подносе ратне дане и опасно окружење. Ту причу прекида директор Медија центра информацијом да се десио "инцидент", НАТО погодио цивилни аутобус на мосту у селу Лужане. Седамо у ауто и крећемо ка Подујеву.
Великом брзином пролазимо села Девет Југовића, Лебане, Бесиње и Врани До. Улазимо на подручје села Доње Љупче, седим на месту сувозача са камером у руци спреман да фотографишем јер се неретко дешавало да у вожњи спазим нешто што ми привуче пажњу па фотографишем кроз прозор. Како возач вози баш великом брзином једино што ми преостаје је да гледам у небо јер са стране нема шта да се види при тој брзини. У том ишчекивању спазим на небу два НАТО авиона како круже на великој висини као лешинари изнад мртве животиње. Загледан у небо и опијен призором, размишљајући шта ме тамо чека, некако као за себе промрмљам да би ови горе могли и нас да "саставе" ако нас уоче јер смо једина два возила на путу. Чувши то возач нагло кочи и зауставља се, ја негодујем и тражим да наставимо, нестрпљив да стигнем на место догађаја као да ће аутобус да нестане. Креће перепирка, свађа, псовке... 'Ајдемо, нећемо, чекај да оду... Излазимо из аута, ја тражим да возим и у том тренутку сву ту гунгулу прекидају две везане детонације. На неких 500 метара од нас један од авиона са две ракете погађа мостић који је био прелаз преко пруге. Наравно, спреман ко запета пушка фотографишем призор а онда настаје хаос. Салве увреда и псовки на мој рачун: "Јел' видиш, могли смо да погинемо због твоје брзоплетости, ј... те слика, сад ћемо да се вратмо назад за Приштину" итд, итд...
 |
| Бомбардовање моста на путу ка селу Лужани / Фото: Вук Бранковић (фотографију објављујемо уз сагласност аутора) |
Некако се дозвасмо себи, седосмо у ауто и кренусмо ка месту поготка а тамо призор од ког застаје дах. У тренутку када је ракета погодила мостић, на њему се налазио санитет хитне помоћи који се враћао из Лужана и превозио преживелог из аутобуса. За воланом мој друг из средње школе који је радио као возач хитне помоћи у Приштини. Присебан, хладан као шприцер прича ми шта се десило и како је вештом вожњом избегао ракету да не погоди директно у возило. Лекар који је био са њим је лакше повређен. Фотографишем, и настављамо пут Лужана.
 |
| Доктор повређен у НАТО бомбардовању јсно означеног возила хитне помоћи / Фото: Вук Бранковић |
 |
| Аутобус погођен на мосту у селу Лужани. НАТО је покушао да се оправда да по лепов времену није успео да види аутобус међутим чињеница да је аутобус претрпео директан погодак а да мост није оштећен, говори сасвим супротно. / Фото: Вук Бранковић |
Не знам где ћу пре.. дал' за судијом да документујем увиђај или да се попнем на мост. Убрзо добијам информацију да сам једини новински фотограф на лицу места и да ће морати да се ради такозвани ПУЛ (POOL) што ће рећи да ће све светске агенције да објаве моју фотографију. То ми даје додатни подстицај али ме адреналин толико ради да заборављам на параметре на фотоапарату па је један део фотографија неупотребљив, то касније скапирам кад развијем филмове. Добро је и да су ове успеле какав је набој био.
 |
| Једна од жртава у погођеном аутобусу Ниш-експреса / Фото: Вук Бранковић |
У пар наврата се дешавало да ме догађај и ситуација толико понесу да заборавим да убацим филм у камеру. Одем на снимање и сит се "исликам". Трљам задовољно руке јер ће слике бити невероватне а онда по повратку са терена уследи шок и хладан туш. Сазнање да нисте убацили филм у камеру... Младост, неискуство, брзоплетост...
Нажалост, у таквим несрећама је добро, чак неопходно документовати злочин и његове последице што може често да буде круцијални доказ посебно у свету опште манипулације. Како данас видите оно што је урађено тада од наших новинара и фотографа, где смо грешили а ша смо радили добро?
Било како било, мислим да смо сви заједно урадили велики посао. Не бих дозволио себи да на овај начин коментаришем било чији рад, нити бих да истичем било кога понаособ, па ни себе, и ако носим добар део тог бремена. Време ће показати, поседујем један вредан документ који сам лично направио и део сам истог. Документ и сведочење једног времена, део историје а историја ће нам судити.
Са ове временске дистанце, када се осврнем на свој тадашњи рад, могло је боље и више, наравно. Имао сам гомилу пехова и пропуста. Млад, неискусан, почетник као фотограф и као човек, са 22 године бачен у ватру, препуштен сам себи. А опет, имао сам велику подршку старијег колеге од кога сам јако пуно научио. Како о фотографији тако и о животу и срећу да будем на правом месту у право време. Наравно било је ту детаља на које нисмо могли да утичемо али не бих да причам о томе. За тих годину, годину и по дана колико је све трајало, док нисам изашао из Приштине па и земље на кратко, било је како лепих тако и ружних и мучних, напетих тренутака. Ратно стање а ваше једино оружје и штит је камера. Мене је моја успела да сачува. Како физички тако, надам се, и психички.
Разговарао: Иван Максимовић
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.