Вести:

субота, 12. август 2017.

Шиптар прекрио крст на дресу а Срби мурал о Косову и Метохији

субота, 12. август 2017. | КМ новине 0

Две карактеристичне вести ових дана нису добиле заслужену пажњу иако су обе врло упозоравајуће за Србе.

Тај "страшни" мурал на зиду школе...
Млади шиптарски фудбалер са Косова и Метохије, Флорент Османи је представљен као највеће појачање за нову сезону фудбалског клуба из Скопља а након свега две недеље напустио је тај клуб јер му смета крст на грбу а који се налазио и на његовом дресу. Како пишу македонски медији, Османи га је једно време прекривао.

“Прекривао сам крст на грбу када сам носио дрес Скопља из разлога што сам муслиман. Вера је за мене светиња и то сам једноставно морао да урадим. Када су тренер, саиграчи и челници клуба сазнали да то радим почели су да ме гледају другим очима и нисам се осећао лепо. Председник клуба ме је позвао на разговор и рекао ми је да не смем да покривам грб клуба ако желим да останем у Скопљу. Ја никада нисам прекривао цео грб, већ само крст, али они то нису желели да толеришу. На крају смо се договорили да раскинемо сарадњу, иако сам овде дошао пре само 17 дана и најављен као велико појачање”.

Све се то дешава у тренутку док узурпатори Епархије рашко - призренске на Косову и Метохији сарађују са тим истим Шиптарима и помажу им у стварању злочиначке творевине настале геноцидом над Србима.

Неколико дана касније, као израз српског националног духа чија се тежња за слободом и достојанством огледа у Косовском завету, на зиду Основне школе "Васа Стајић" на Грбавици у Новом Саду освануо је мурал "Нема предаје, Косово - Србија".

Мурал је одмах окарактерисан као "јасна политичка порука", иако је он све само не то. Надлежни су одмах почели да се правдају што се мурал ту нашао рекавши да је тренутно у току реконструкција, те су надлежни "свесни овог мурала". Како су рекли за 021, школа није дала дозволу да се овакав мурал нацрта.

Наводно, на мурал је указала мајка једног ђака ове школе која је са сином шетала.

"У школи нас је дочекао нови мурал великог формата на зиду сале, који никако није прилагођен једној основној школи и није садржај који деца треба да гледају у школском дворишту".


Још је веће питање каква је то мајка када свом сину ускраћује управо онај моменат који треба да његовх ободри и напајујући га јунаштвом коме читав свет завиди, осмнажи за све будуће невоље и препреке у животу? Није л и то још једна од оних мајки које се радују несрећи својих синова који су обукли униформе терористичке УЋК на чијим се рукама још није сасвим сасушила крв убијених и покланих Срба? Неће ли и син те мајке сутра са радошћу обући исту ону униформу у којима је извршен геноцид над Србима у овом граду? Додуше, медији не помињу националст мајке која сматра да одбрана дела државне територије није нешто што деца треба да разумеју и имају на уму. Она чак иде и још даље и пита се:

"Није ли то вандализам навијачких група који често срећемо на Грбавици?

Ето, за једну мајку је родољубље чак ствар вандализма својственог навијачким групама!


Врло брзо је мурал прекречен и све се на томе завршило. Мали ће имати срећно детињство које ће од њега направити маминог сина који ће бити ако не гори оно макар као данашњци властодршци у Србији чија се срамота не памти у националној историји која за свој угаони камен има управо Косово и Метохију.

Међутим, упадљиво је то што се помиње извесна мајка али на начин који у потпуности припада шаблонском нападу каквом прибегавају не баш вешти али острашћени новинари. Ово сумњу поткрепљује и чињеница да су се текст и фотографија мурала нашли на странама новосадског медија који активно подстиче аутономашку идеологију која тежи отцепљењу Војводине. Управо таквима ће свако противљење сепаратзму косовских Шиптара највише и сметати јер док се то не оконча они морају да буду "на чекању".

Утешно је то што није морала школа нити било која друга институција да плати и затражи осликавање таквог мурала већ то раде неки од нас, Срби који не желе да се предају.

Још једном се доказало да је Косово место на коме се потпуно огољено показује душа свих оних који имају задатaк да га чувају било у срцима било са пушком на рамену. А то није никаква политичка одлука већ просто питање достојанства, части, опстанка...

Зато ћемо подсетити на песму Ђуре Јакшића из 1862:


Падајте, браћо!

Падајте, браћо, плин'те у крви!
Остав'те села нек гори плам!
Бацајте сами у огањ децу!
Стресите с себе ропство и срам!


Гините, браћо, јунаци, људи!
За пропаст вашу свет ће да зна...
Небо ће плакат дуго и горко,
јер неће бити Србина...


Ми несмо браћа, ми Срби несмо!
Или ви несте Немањин сој?

Та да смо Срби, та да смо људи -
та да смо браћа - ох, боже мој!...


Та зар би тако с Авале плаве
гледали ледно у огњен час?
Та зар би тако, ох, браћо драга,
та зар би тако презрели вас?...


Презрите братства покор и клетву,
што небо даде, погаз'те ви!
Та није л' грешно, није ли грозно:
крв деце ваше гледамо ми!...

А где је помоћ ил' суза братска?
Ил' "Јуриш, роде, за брата свог!"?...

У вељој беди, смрти и крви,
данас вас, саме, оставља бог!...


Ал' опет, грешан, грешно сам пево
рањено срце народа мог!
Та Србин кипи, кипи и чека -
ал' не да ђаво... ил' не да Бог!




Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању


Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.