Вести:

понедељак, 02. јануар 2017.

Томислав Секулић: Сеобе као судбина

понедељак, 02. јануар 2017. | КМ новине 0


Историја каже да су Срби међу Јужним Словенима представљали сразмерно врло велику групу која се раширила по многим пределима на северозападу, на југу, и у централном делу Балканског полуострва.


















У VIII веку они су основали своју државу у Рашкој. Војно и економско јачање и ширење Србије према југу померало је њено тежиште из Раса на Косово и Метохију, који постају њен нови црквени, политички и управни центар. Ту се већ од почетка XIV века налазе престонице владара из династије Немањића, као што су Приштина, Призрен, Неродимља, Пауни, Сврчин, Петрич и др. У овим градовима одигравају се многи важни и судбоносни догађаји оног времена. Све до открића Америке племенити метали, као сребро и злато, имали су велику потражњу и цену у Европи, те је њихова експлоатација од XIV века у рудницима "Трепча", "Ново Брдо", "Копаоник", "Јањево" и другим доносила огромне приходе српским владарима и доприносила јачању српске државе. То је условило и процват занатства, трговине, инфраструктуре и општу надградњу која постиже импозантне размере у том периоду. У том времену великог политичког и другог успона српске државе, становништво се са севера кретало према југу. Дошло је до природног прираштаја и умножавања насеља; o томе нам говоре добрим делом два пописа дечанског властелинства у првој половини XIV века, у којима се наводи да је то властелинство тада бројало 54 села са 2.097 кућа меропаха, са 69 кућа соколника и 266 кyћa влаха, а властелинство манастира Бањске - 83 села. Властелинство светог Арханђела код Призрена имало је 77 села итд.  

Властелинска имања манастира, у ствари, представљају добро организована феудална добра на којима су постојали сви потребни услови за развој многих привредних грана. Такав развој привреде, посебно рударства, пружио је владарима из династије Немањића потребна средства за изградњу многобројних монуменіалних манастира и цркава, украшених драгоценим фрескама. Треба споменути: Богородицу Љевишку у Призрену, Цркву Светог Димитрија и Богородичну цркву у Пећи, манастире Грачаница, Дечани и друге.


Сви ови манастири били су у исто време средишта писмености, књижевности и свих облика културних активности. После насељавања Словена на Балканско полуострво, све до турске инвазије, миграције су ишле са севера на југ, а након те инвазије - обрнутим смером. Постоје докази да су византијски цареви почели врло рано да доводе Турке из Мале Азије као најамнике и да их насељавају по Тракији и Источној Македонији, тако да су већ од друге половине XIV века почела њихова освајања на Балканском полуострву. Та освајања брзо напредују према северу...

Освојивши Балканско полуострво и Угарску, Турци су 1683. године допрли до Беча. Пред том турском инвазијом, после ње и за време ратова Турске с Аустријом, Пољском и Русијом настају нове и снажне миграције према северу, супротне од оних у средњем веку. У исто време настаје процес исламизирања, који је у већој мери захватио Србе (у БиХ и Санџаку, нарочито племество и богумиле), а највише Албанце.


Прве сеобе Срба с југа 

Прве српске сеобе настају од краја XV века, настављају се током XVI, а највећа сеоба је била 1690. године, под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, када се преселило у Угарску многобројно српско становништво из свих области Пећке патријаршије, а нарочито из Метохије, Косова и Западне Србије. Тада су многи крајеви потпуно опустели.

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/sh/6/6c/Seoba_Srba.jpg
Сеоба Срба - Паја Јовановић

Сматра се да је са патријархом Чарнојевићем прешло из Србије и настанило се по Бачкој, Померишју и другим суседним крајевима 35-40 хиљада српских породица, што је могло износити 250 - 300 хиљада душа. Слична, али много незнатнија сеоба поновила се XVIII веку, под патријархом Арсенијем IV. Све напуштене крајеве и области насељавају постепено Албанци, а њихова најезда је највише напредовала y XVII, XVIII u XIX веку. Албанци су примањем ислама постали привилеговано становништво које се осећало као прави господар на српским приграбљеним просторима. Иначе ради се о физички јаком племену, које се знатно множи. Албанци су пре тога били становници оскудних планинских крајева, доста заражени крвном осветом, али су се нагло разливали по долинама и равницама, а нарочито према североистоку и истоку, тако да су у оазама продрли до Вардара, поарбанашили скадарску област до Призрена, продрли у масама до Љума и у ђаковачку околину, где је XVII веку још било срлско становништво у већини, а затим преко Метохије и Косова продрли су на северо-исток до Лесковца, а преко Скопске Црне Горе, у мањим оазама, до Куманова, чиме се удаљују од своје праве етничке области преко 200 км. Албански клин у српским земљама.

http://www.dinarskogorje.com/uploads/4/1/3/3/41338573/6837822_orig.jpg
Два припадника планинског племена Шаља, 1940. / Фото: Г. Масали

До XIX века створио се, на тај начин, албански троугао, клин који се, ослањајући се основицом Дебар - Рогозна на своје етничко залеђе, дубоко забио у наше земље, допро до Ниша и раздвојио наше старе рашке земље од Македоније и долине Вардара. Све ово roвори да је проблем Албанаца у нашем националном и државном животу присутан поодавно, али да је од пресудног значаја почео да бива од краја XVII века, када су се српске масе нагло почеле да исељавају према северу, из некадашњих старих рашких земаља, а да на њихова места долазе албански брђани. Полазећи од анализа првих турских катастарских пописа (дефтера), већина историчара се, наиме, слаже у томе да се етничка слика Косова и Метохије није знатније променила током XIV u XV века и да су то биле искључиво српске земље, са незнатним бројем Албанаца, и то католика.

Врло је значајан, на пример, турски попис из 1455. године,🔗 када су Косово и Метохија пописани као земље Вука Бранковића.


У 590 пописаних села живело је око 75 хиљада душа. Из ономастичне анализе око 8.500 уписаних личних имена види се да су она била изразито словенска и хришћанска, односно српска. Пописни документи из 1490/91. године пружају податке да је у вучитрнско-приштинском санџаку било 28.455 хришћанских душа а само 5 исламизираних. Тај однос се у трећој деценији XVI века променио на 18.914 хришћана, према 700 муслимана.

У призренском санџаку било 1490/91. године 23.970 хришћанских домова и само један исламизиран дом. Касније, 1520-1530. године на том истом простору имамо 18.382 хришћанских домова и 359 муслиманских. Према дефтеру из 1485. године у пећкој назији евидентирано је 4.910 словенских имена а 164 албанска, у назији Сухо Грло (источни део метохијског Подгора) 1.082 словенска према 8 албанских имена. У вучитрнској назији забележено је 285 словенских, према 5 албанских, у приштинској - 91 словенско и ниједно албанско, у лапској - 53 словенска и ниједно албанско, у призренској 253 словенска и 5 албанских имена. Што се више залазило у мрачне дубине турске владавине на овим просторима, све је мање било српског живља.

Истраживања Јозефа Милера показују да је крајем тридесетих година XIX века у Метохији на пример живело 56.200 хришћана и 85.150 муслимана. Међу тим муслиманима било је 11.740 исламизираних Срба, а међу хришћанима 2.700 Албанаца-католика. А, према непотпуним подацима и појединачним белешкама, у периоду од 1815. до 1837. године са Косова и Метохије је пред арбанашким зулумима избегло око 320 породица, које су бројале између 10 и 30 душа. Руски научник и словенофил Гиљфердинг, који је као руски конзул у Сарајеву пропутовао кроз Косово и Метохију 1858. године, нашао је у Пећи четири хиљаде муслиманских и 800 хришћанских породица, у Приштини - 1.200 муслиманских и 300 православних, у Призрену 3 хиљаде муслиманских, 900 православних и 100 католичких. Руски конзул у Призрену Јастребов је у периоду 1867 - 1874. године у 266 села у Метохији забележио 4.646 Албанаца - муслимана, 1.861 православних, 3.748 исламизираних Срба и 142 дома Албанаца - католика. То говори да је друга половина 19 века била пресудна за поремећај етничког састава.🔗

И по историчару Душану Батаковићу до највећег демографског поремећaja дошло је у време Велике источне кризе (1876 - 1878), када је питање Старе Србије неповољно решено по Србе. Додуше, Османлијско царство је у ратовима са Русијом, Србијом и Црном Гором изгубило знатне територије, Србија је проширила државни простор а Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину. Тада се из ослобођених крајева у Јужној Србији повукло око 30 хиљада тамошњих Албанаца, тражећи уточиште на Косову и Метохији.

Читаве породице и племена прелазиле су планине и насељавале Косово и Метохију.

Али, истовремено, пред терором башибозлука са Косова и Метохије у Србију је пребегло око 1.500 српских породица. Само у периоду 1890 - 1899. с Косова и Метохије у Србију је пребегло 60 хиљада српских глава. Са ширег простора Старе Србије, пред арбанашким и турским зулумом у Србију је избегло око 400 хиљада људи, а само са Косова и Метохије око 150 хиљада људи, практично трећина од укупног тадашњег, српског становништва на овим просторима. 

Према истраживањима Јована Цвијића која су објављена 1911. године, на Косову је било 14.048 српскик кућа, у Пећи и околини 3.826, а у призренском крају 2.400 српскик домова, са око 200 хиљада становника. Косово и Метохија представаљају област са које су Албанци највише потисли српско становништво. Исељавање Срба са ових простора започето након косовске катастрофе, 1389. године, траје до данашњих дана. Та струјања са југа према северу никако да се зауставе. О томе сведоче подаци како званичних турских пописа, тако и многобројни подаци разник путописаца, историчара и истраживача. О томе јасно говоре и пописи становништва на Косову и Метохији од 1921 до 1991. године, приказани у наредној табели.

Клик за увећање





Треба истаћи и то да је демографска експлозија на Косову и Метохији ишла у прилог албанској национaлној и политичкој превласти. Њихов број се од 1948. до 1991. roдине, за 43 године, више него утростручио, а број Срба и Црноroраца се непрестано смањивао. У том периоду се иселило више од 150.000 Срба. Упоредо, у Метохију и на Косово насељен је велики број албанских емиграната. 

Иако никада није било спорно и није било тешко да се утврди колики су број Албанаца из Албаније населили Немци и Италијани на Косово и Метохију у периоду од 1941. до 1948. године, нико од тих насељених није враћен и протеран, до данашњих дана. Процене броја албанских колонизатора се крећу од 70 до 75 хиљада па чак до 300 хиљада људи, а по мени, ради се о броју између 100 и 130 хиљада, јер треба упоредити податке пoпuса из 1939. и 1948. године. Када се узме број Албанаца на тим пописима и урачуна природни прираштај за тај период, онда све што је ван тога значи да се ради о механичком прираштају, односно насељавању Албанаца из Албаније на српски државни простор. Да је, рецимо, православни живаљ у 1991. години задржао онај однос-учешће који је, рецимо, имао 1939. године - од 34,43%, данас би га на Косову и Метохији било нешто изнад 680 хиљада, а не мање од 200 хиљада, колико га сада има.

* * *

Нова албанска експанзија

Највећу еуфорију и експанзију албански национализам и сепаратизам постиже у периоду 1971 - 1981. године. За тих 10 година Албанци показују невероватне амбиције на свим пољима. У том периоду се врши огромна концентрација капитала из федералног фонда и других извора. Овај капитал се пласира у базичну и прерађивачку индустрију, у велике инфраструктурне објекте, нарочито путеве и водосистеме, затим у импозантну стамбену изградњу и мегаломанске објекте који се смишљено граде и спремају за потребе "будуће државе", као што су банке, административни објекти, Дом штампе, Библиотека, хотели и друго.


Приштина у време свог развоја.



У периоду свог постојања, од 1965. па закључно са 1990. годином, из Фонда Федерације је уложено око пет милијарди долара, а када се урачунају средства и из других извора, може слободно да се каже да димензија капитала са стране, уложеног на Косову и Метохији, премашује износ од десет милијарди долара. Разуме се, највеће учешће по разним основама давала је Србија. 

Огроман део наведеног капитала прелио се у руке Албанаца, углавном у стамбену изградњу, вешто и смишљено усмераван кроз политику потрошачких кредита и на друге начине. Док се Срби и Црноroрци масовно селе, дотле Албанци на велико граде велелепне кућe и импознатна насеља у свим општинским центрима и у другим местима широм Покрајине. Дивља градња цвета, а експанзија стамбене изградње немилосрдно покрива и осваја нове површине и најплоднију обрадиву земљу. Поједини повлашћени Срби и Црногорци такође добијају "мрвице", али они добијене сличне кредите користе за изградњу кућа, викендица и куповину станова, али већином ван Покрајине, у "ужој" Србији. У тој фаталној деценији албански језик се афирмише и намеће практично као званичан језик у Покрајини, чиме се врши снажна дискриминација према Србима и Црноroрцима. Степен дискриминације се повећава нарочито увођењем такозваних "кључева", по принципу етничке заступљености: код запошљавања, уписа на факултете и друге школе, посебно у кадровској политици и изборном систему, речју, на свим нивоима и структурама.


Комбиноване методе притисака

У тој деценији израженији полет на албанизацији Косова и Метохије дала је несметана и широка комуникација са државом Албанијом, од када су односи нормализовани 1971. године. После тога из Албаније несметано долазе професори, увозе се уџбеници, повезују се културне институције и врши се и шири велико албанска пропаганда. Тако се читаве генерације младих Албанаца одгајају у мржњи према Југославији, а нарочито према Србији. Такво, ничим не ометано вршљење по Косову и Метохији, поред координираних радњи и деловања на реализацаији стратешких цељева, имало је и снажан утицај на стварање расположења несигурности и мањинског осећаја код Срба и Црногораца, све срачунато на изазивање и подстицање исељавања. Срби и Црногорци су се нашли у"сендвичу" између осмишљеног деловања албанских националиста и сепаратиста, који знају шта xoћe, и државне власти, са друге стране која, пред тим сепаратистичким тенденцијама затвара очи зарад "мира у кући".


http://www.serbianna.com/columns/savich/100/001.jpg
Током осамдесетих година спаљено је и порушено више српских кућа и светиња.

Небо високо, а земља тврда. Немоћно и разочарано, остављено само себи, српско-црноroрско становништво се опредељује за селидбу. 

За потискивање сељака понављају се и примењују исте методе као и у два последња века турске владавине: пољске штете, паљевине кyћa, шума и летине, сеча шума, узурпирање имања и путева, крађа и убијање стоке, спорадична убиства, силовања, рушење и скрнављење светиња и други марифетлуци.

Богородица Љевишка, некадашњи спољни изглед и приказ иконе и после шиптарског вандализма. Клик за увећање 🔗

С друге стране, радило се врло камуфлирано и прикривено. Виши државни и партијски форуми обавештавани су о стању одбранашки и једнострано. У општини Приштина етнички су нападнута читава села и насеља, која су рапидно постајала етнички чиста од Срба и врло брзо албанизована, као што су: Матичане, Софалија, Ајвалија, Златаре, Којловица, Горња Брњица, Бариљево и друга. Поред ових јако су угрожени и нападнути и Косово Поље, Обилић и Грачаница. Очигледан пример је етничко чишћење села Ајвалије, близу Приштине. Ово село је на попису становништва 1961. године, имало 513 Срба и Црногораца, 597 Албанаца и 82 остала, да би на попису 1991. године имало око 4.282 Албанца, 285 Срба, 48 Црногораца и 25 осталих. 

#kosovo, #metohija, #vesti, #kolonizacija, #teror, #Siptari,

Насељавање Албанцима је вршено не само јефтиним откупљивањем имања од Срба и Црногораца, који су се под притиском повлачили, већ и заузимањем друштвеног земљишта. Тиме је створен, на пример, обруч око Грачанице, највећег и духовно најзначајнијег српског села на Косову и Метохији.

Насељеници Албанци немилосрдно заузимају шуме рудника "Ајвалије" и део шума и пашњака у атару српских села: Грачаница, Сушица, Чаглавица, Матичане и део обрадивог земљишта ПИК "Косово Поље". Ово нечувено безвлашће углавном се одвијало после 1981. године, а да надлежни органи, ама баш ништа нису предузели да се то спречи.

https://4.bp.blogspot.com/-Ys4zw5GbJD4/V4rwsnB02LI/AAAAAAAAMmo/O7ayQflkspYmaNH_7_BEh7Or6_fDxRbTwCLcB/s1600/Siptari.jpg

Албанци запослени у органима, који су били дужни да то спречавају, не предузимају законске мере, јер нeћe да се експонирају пред сопственим народом, да не би били "обележени". У свему овоме предњаче блиски poђаци познатих руководилаца, па и неки челници у кључним покрајинским органима. Грачаничани су упозоравали на ово зло, писали петиције, формирали u cлaли делегације, одржавали зборове, али ништа није помогло. После 1981. године у Ајвалији је никла велелепна џамија, која је на својеврстан начин дала до знања и упозорила околне Србе о правим намерама Албанаца.




Из књиге "Сеобе као судбина"
Аутор: Томислав Секулић
Издавач: "Нови свет"
Приштина, 1994. године




Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.