 |
Гледаоци Радио-телевизије Србије коначно су имали прилику да виде документарни филм Бориса Малагурског “Тежина ланаца“, и то други део. Малагурски је сутрадан написао како је филм видело 100.000 људи, пошто је био емитован на Другом програму. Он том цифром свакако није задовољан, јер први део “Тежине ланаца“ само на Јутјубу има скоро милион прегледа, што је вероватно рекорд у категорији српских документараца на овом каналу.
Борис Малагурски је рођен у Суботици 1988. године, у породици једног од руководилаца предузећа “Север“, које је спадало у гиганте социјалистичке Југославије. Попут многих, “Север“ је уништен “демократским“ реформама после пуча од 5. октобра 2000. године. Породица Малагурски нашла се у реци избеглица из Србије, завршивши 2005. године у Канади, где је Борис одрастао и посветио се филму. Касније се вратио, водио је емисију “Револуција“ на ТВ “Хепи“ и успешно продуцирао неколико деокументараца, међу којима је најзапаженији “Тежина ланаца“. Као сценариста, режисер и продуцент одрадио је одличан посао, дижући стандарде српске филмске продукције.
Одличан посао – сем у једној ствари.
Наиме, Малагурски је “српски Мајкл Мур“, тако да су и врлине и мане његових филмова на истим местима као код америчког узора.
Мајкл Мур је у парам-парчад растурио “династију Буш“ и америчке републиканце, укључујући и њихов бизнис са Бин Ладеновим арапским савезницима, али и америчку улогу “светског полицајца“. Међутим, док критикује Буша и Републиканску партију, Мајкл Мур то чини као левичар, са позиције симпатизера Демократске партије и “династије Клинтон“, што је апсурдно. Јер, све оно за шта се у Муровим филмовима критикују републиканци, заправо је последица политике демократа, коју су, додуше, републиканци у једном моменту силом прилика почели да следе. Кроз историју, републиканци су били тзв. изолационисти, а демократе тзв. интервенционисти. Дакле, Америка је постала “светски полицајац“ због демократа. Та њена улога довела је између осталог и до пораста тероризма, па је тако фалична анализа која све то приписује републиканцима.
Као Мајл Мур Бушове, Борис Малагурски ефикасно сецира тзв. Демократску опозицију Србије, на челу са Ђинђићем, Коштуницом и Тадићем, а посебно њене “финансијске експерте“ Ђелића и Динкића. Чак је успео да извуче Динкићеву изјаву како “цена није важна“ – цена продаје државних предузећа. Важно је, рече Динкић, само да се задржи висока запосленост, на што је Малагурски поентирао подацима о сталном паду запослености у тим предузећима продатим будзашто.
“Мислим да је поштено рећи да су економске убице искреирале свет прве глобалне истинске империје, и ради се више о корпоративној, него о америчкој империји, иако је свакако подржана од америчке владе, Пентагона, ЦИА-е и других таквих организација. Захваљујући нама, прва глобална империја стзворена је је без примарног ангажовања војске. Путовао сам у Африку, Азију, Европу, Латинску Америку и на Средњи истојк. Мој посао је свуда био исти: да покушам да преузмем природне и људске ресурсе у тим земљама за потребе америчких корпорација и америчке империјалне политике…“
По логици ствари, изјаве Џона Перкинса требало би да доминирају “Тежином ланаца“, али оне су у другом плану пред изјавама бројних левичара. “Тежина ланаца“ почиње интервјуима грађана Титове Југославије, снимљеним некада, вероватно за државну телевизију, који дају изјаве попут ове: “Ја Југославију сматрам као нешто што свима може да пружио све“.
Следи, уз афирмативну музичку подлогу, нарација Бориса Малагурског о социјалистичкој Југославији: “Ја не мислим да је моје детињство у Југославији било тако лоше. Увек сам добијао много поклона… Све више сам се радовао лету, као и сваки Југословен. Једномесечни одмор уз плату… Ми Југословени смо то имали сваке године“.
Уз ову нарацију иде слика лепих девојака на некој плажи на Јадрану, а онда следи низ изјава америчких и канадских левичара:
“То је била култура у којој су људи били упућени једни на друге, бринула их је добробит људи око њих. Тога у Америци, рецимо, више нема“ (Грегори Елич).
“Југославија је била посебан случај јер је успоставила сопствени модел социјалистичког модела економске активности, тј. мешавина приватног предузетништва и индустрије у државном власништву са радничком кооперативом“ (Бери Летучи).
“Сматрала се успешном причом социјалистичког тржишта“ (Мајкл Чосудовски).
Највеће изненађење за домаће гледаоце свакако су изјаве режисера Оливера Стоуна, који без мере хвали и Тита и социјалистичку Југославију.
Сам Малагурски ове изјаве поткрепљује следећим подацима: “Током деценије пре 1980-тих Југославија је просперирала са годишњим растом БДП-а од 6,1%. Задовољавајући стандард живота, бесплатно здравство и образовање, гарантовано право на посао, приступачни јавни превоз, становање и комуналије…“
Да ли је то било баш тако, или је било по оној чувеној досетци Душка Радовића, уживо са врха “Београђанке“, из тог истог периода: “И ове године на море иду Немци, Италијани и домаћи издајници“? Под “домаћим издајницима“ Душко Радовић је подразумевао класу, боље рећи касту, која је чинила управљачки слој Титове Југославије. Јер, као и у сваком репресивном систему, неко ужива зато што се други пати, а ти који уживају су изразита мањина.
До потреса у привилегованој социјалистичкој класи/касти у Југославији није дошло с падом Берлинског зида 1989. и увођењем вишестраначја 1990, већ са пучем од 5. октобра 2000. године. Део привилегованих није могао или није желео да се прилагоди новим условима, али део, и то већи, итекако јесте, и он и даље на влада. И премијер Александар Вучић и Борис Малагурски хвале Тита и социјализам из истих разлога. Они памте лепе успомене, али при томе не улазе у то какве су успомене већине становништва на те године. Оне већине која није могла да купи ни много јефтиније ствари од филмске камере (Малагурски у филму користи и снимке породичне филмске камере). И која је дала много већи талас избеглица од оног узрокованог ратовима 1990-тих и разорном политиком страних агената после 5. октобра 2000. године. Тог највећег, милионског таласа избеглица, покренутог отварањем граница 1965. године, у филму нема, јер се не уклапа у причу о “Титовом рају“.
Наравно, нема ни првог таласа избеглица, мереног стотинама хиљада, оног који је спашавао голе животе пред комунистима. Малагурски, и сарадници које је он бирао, уопште не посматрају Тита као масовног убицу а социјализам као сурову диктатуру, што је, благо речено, неморално, чак и ако би подаци о успесима у привреди до 5. октобра 2000. године били тачни. А наравно, нису тачни, јер је сваки недемократски социјалистички систем инфериоран у односу на сваки демократски капиталистички систем.
Три момента су овде битна.
Прво, интернационални социјалисти изборили су се у целом свету за много бољу позицију него њехово десно крило – национални социјалисти. То се види већ по томе што је за сваког ко хвали главног лидера националних социјалиста – Хитлера, свима одмах јасно да је нациста. Док ови што хвале лидере интернационалних социјалиста, попут Тита, подразумевају да нису комунисти.
Друго, уочава се мешање унутрашњег демократског уређења једне државе са њеном империјалном спољном политиком, која је по природи ствари недемократска. При томе се подразумева да су освајачке само демократске земље, док се прећуткују и минимизирају освајачки походи социјалистичких држава, попут Совјетског Савеза. Свакако, видимо да су демократске земље много већи освајачи, али то је у основи због тога што су оне много јаче и уопште супериорније од недемократских држава. Управо социјалистичка, а не капиталистичка, теорија, подразумева освајање целог света. Али, социјалисти не само што нису у могућности да освоје власт у целом свету, већ су толико деструктивни да не могу да је очувају ни у соптвеним земљама (разуме се, тренутно уз неколико изузетака).
Треће, уочава се мешање термина, и иначе типично за левичаре. Они просто сваку негативну појаву прогласе десницом, а све добро, напредно, хумано, и сл, левицом, мада ствари у основи стоје супротно. Тако, систем успостављен у Србији после 5. октобра 2000. године и Борис Малагурски назива неолиберализмом, тј. капитализмом, мада он то није. Неолиберализам подразумева минимално мешање државе у бизнис и максимално развијене демократске механизме. У Србији, међутим, не само што се држава пресудно меша у економске токове, већ често то чини и један човек, од Динкића некада до Вучића данас, док о развијеним демократским механизнима, којима би се на пример минимизирала корпуција, нема говора.
Дакле, и после 5. октобра 2000. године Србијом владају, како их је крстио Миломир Марић, “деца комунизма“. А владају у основи на исти начин као и њихови очеви и дедови: социјалистички, тј. недемократски. Зато је постпетооктобарској Србији апсурдно супротстављати социјалистичку Југославију, већ то треба чинити или са демократским капиталистичким државама, какве су данас западне државе, или какве су некада биле Краљевина Југославија и Краљевина Србија. Поред свега осталог, у тим нашим старим краљевинама нису могли да вршљају страни агенти, попут ових од 5. октобра 2000. године до данас.
 |
| Милослав Самарџић, аутор |
“Разлог због ког сам написао `Нове исповести економског убице`, 12 година након објављивања прве књиге, јесте тај што се систем проширио са онога што смо звали земље у развоју на САД, Европу и остатак света, и постао је далеко гори. У САД, на пример, многи од наших политичара су у ствари економске убице. Наши сенатори и Представнички дом Конгреса раде готово ексклузивно за велике корпорације. Можда су они изабрани од стране јавности у САД, али једном када су изабрани, они су лојални према људима који им дају паре за кампање, а такође им дају веома лукративне послове консултаната и лобиста и када престану да се баве политиком“.
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. јул 2016)
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.