Истина је да народ који заборави своју историју, остаје без будућности; или ће је опет „крвљу градити“.
Наш народ је остао у неком паралелном свету, распет између мноштва вредности, жељан дивље цивилизације бића недостојних живљења и изокренуте прошлости за којом несвесно пати, призивајући неке године чије је савременика спознао из књига, лута од истока до запада, вазда у потрази за неком алтернативом, неком новом филијом која ће бити са било којим префиксом сем оним најважнијим, оним који носи у себи и што је он сам – СРБ.
Управо то СРБ, свето тројство међу словима, којим је свако дарован рођењем, и несвесност његове тежине, значења, суштине јесте један од основних узрока садашњег стања међу Србима. Док генерације траже себе у другим цивилизацијама, потискују то СРБ, неки из помодарства, други сматрајући то СРБ проклетством, а неки га несвесно стављају у инфериорни положај у односу на неке друге нама блиске земље, увек мислећи да је нешто друго боље, вредније, веће. У сва три примера мала количина свести о себи долази до изражаја. Има и оних који су рођени као припадници анормалне вештачке нације, Југословени, али и они у себи носе овај код од речи. Ко год бежи, не може побећи, нити се сакрити, јер не бежи од нечег видивог – већ напротив од себе.
Све чешће се чују разне фразе којим се испољава несвесни аутошовинизам. У нашем народу то је један феномен, из простог разлога јер се тим фразама служе управо они који су прихватили тај крст СРБ-а, који га нису тек тако одбацили, него се још и боре за њега, додуше прилично загризли у неку од филија које се не пишу са почетним словима СРБ. Зато је врло важно разумети да су све те фразе убачене од стране оних којима је крст СРБ-а проклетство и да ће коришћењем тога само одмоћи себи, а своју децу одродити од сопственог народа.
Најчешће фразе којима се један број несвесно служи а други здушни подпомаже, а које се користе увек када се о Србији и њеном народу говори у пежоративу јесу: „типично за Србију“, „то је тако само у Србији“, „ово има само у Србији“, „па где ће брат на брата него у Србији“, „ко ће да те зајебе него брат Србин“; или се за сваку негацију у виду вести нагласи „Србија!“ што би ваљда свакоме требало да буде јасно шта значи – односно да је нешто лоше.
У почетку су се тиме користили другосрбијанци, Југословени, комунисти, Црногорци, којима намере нису скривене, али када се једна лаж понови хиљаду пута она у очима других постаје истина. А опет, захваљујући тима: Југословенима, комунистима, Црногорцима, другосрбијанцима – ми и јесмо дошли до овог садашњег стања и уместо да ствари називамо тим именом и кажемо за сваку негативну ствар – окупација, напротив ми блатимо своју вољену земљу, која ништа није крива, стављамо свој сопствени народ у исти кош са битангама и окупаторима, и при том помажемо остварењу окупаторских планова – да једнако замрзимо сопствену земљу, свој народ – мрзећи при том, не неког непознатог – већ самог себе.
Поред тог примера аутошовинизма који је свакодневно у употреби, има још један, суптилнији али директан и ништа мање штетан.
Сигурно је да сте и сами безброј пута поклекли да се сложите, а можда чак и употребите неколико следећих примера: „Ова држава нас је уништила“, „држава уништава сопствени народ“, „ми одавно немамо државу“, „овој држави време је да пропадне“, „држава се одриче свог народа“…
Све ове фразе су или изговорене несвесно, од незналица или очајника који се поигравају политиканством, или су такође убачене од стране поменутих унутрашњих непријатеља. И такође су врло делотворне као отров аутошовинизма, пре свега јер је то индиректни удар на сопство и на СРБ. Ова држава има своје име, зове се Србија и када год планирате да се сложите са неким наизглед добронамерником и привидним истомишљеником који каже да нас је „ова држава упропастила“, немојте заборавити да он тиме говори „Србија нас је упропастила“, или још горе када каже, да „држава треба да падне“, он заправо говори да „Србија треба да падне“. А свака изговорена реч, мисао и осећање је енергија, импулс који се шаље даље.
То је већ други проблем неразумевања основних појмова. Држава није Дачић, Вучић, Тито, једно име неког ко је тренутно у власти. Држава је жива сила, „устројство живота и жива организација народа“, пише Иљин. Чак ни територија која чини државу не мирује, границе се померају у корист или на штету једног народа. Истовремено држава и јесте појединац али и није, ипак оно што је сигурно да није део државе – властодржци, односно они који раде на њену штету – дакле ми имамо на власти људе који раде на штету наше државе, самим тим што смо изговорили ову реченицу, апсолутно тачну, можемо да одбацимо оне потуљене фразе о уништењу народа од стране сопствене државе. Онај ко схвата и размишља о чему говори, лако може да увиди колико је нелогична та фраза и да само захваљујући ниском нивоу свести нашег народа је нека потпуна незналица могла тако нешто протурити.
Дакле, фразе које су наишле на плодно тло у нашем народу а које су чиста негација нас самих и испољавање несвесне мржње према оном што смо, су само један у низу узрочника којима потискујемо оно СРБ и не дамо му да се испољи у правом смислу, природно. Другим речима себе и оно што смо стављамо у други план, инфериорније у односу на оно што нам окупатор натура да би требало да будемо.
Свакодневница наших родољуба се свела на гомилу питања:
Где је нестао онај славни народ?
Одговор на ово питање је истовремено и врло компликован али и врло једноставан – тај народ није нестао нигде, ту је. Тај исти народ смо и даље ми. Само што је разлика између наших предака и нас у томе – што су они имали слободу у развитку свог СРБ. Нису сматрали да је Запад, или пак Исток, нешто супериорније у односу на њих. Нити су жудели да постану западњаци или источњаци, већ су прихватили себе, били су оно што су, без негације сопства. Били су Срби.
Данашње генерације су генерације идолопоклонства, све им је боље и супериорније од њих самих, гуше се у срамоти од онога што су заправо, претварајући се да су нешто што ни по ком основу не могу бити, и тако подељени једноставно престају да буду! Они су ништа!
Први и основни кривац за овакво стање јесу масмедији, они контролишу буквално све што се тиче наших живота. Почев од безначајних ствари о укусу , избору прашка за веш, моде – па до оних суштински битних ствари који значајно утичу на нашу будућност.
Моћ медија је непроцењива! То није никаква новост, ипак и поред тог општег сазнања и чињеница на који начин утичу медији, првенствено на млађе генерације, уместо да свест о томе расте и да се друштво ухвати у коштац са том проблематиком, напротив, стање је све горе. Ретко који појединци, породице покушавају да утичу и отисну се са тог сплава којем је извесна самоубилачка судбина, већ из страха од изопштавња од заједнице чак утичу на свој нараштај да се по сваку цену уклопе.
У овом случају се користи мало другачија фраза, исто врло штетна: „шта ће, када је тако време“, нећеш ваљда одударати од времена“ и „ово је двадесет први век“.
Прво, неколико питања: Какво је то време, ко диктира правила понашања и шта је то 21 век?
Прелазак у нови миленијум и његов претерани значај диктиран је од
стране масмедија. Уместо да доживимо културну и интелектуално
револуцију, нови век је донео нешто потпуно супротно – широм смо
отворили руке „отварању“ али у погрешном правцу, смер је био добар а
правац промашен, „ослобађајући свој ум“ нашли смо се у кавезу глупости.
Све оно на чему почива наше прелепо СРБ постало је ружно, затуцано,
конзервативно и недовољно западних вредности широких схватања. Религија
је опет попримила облик опијума за масе, а Бог је умро, и то на
годишњицу сопственог распећа. Духовност коју нико није могао да уновчи
изгубила је свој значај јер у „врлом новом свету“ све оно што не може
новцем да се купи, значи да није ни вредно. Али опет народ није срећан,
није задовољан, Запад је стигао али од оног очекиваног холивудског
спектакла којим је приказиван „Амерички рај“ није било ништа.
Само је било још горе. Са свих страна у нашу земљу слило се мноштво нових права, предлога, закона, дан за даном, година за годином, и након изводбе свих могућих сценских уметника стигли смо до апсолутног тоталитаризма, система у ком не могу владати умни људи, већ потпуна супротност. Ипак довољно паметни да знају да их њихове добре одлуке и памет не могу задржати на власти већ само тоталитаризам и потпуна контрола свих појединаца.
Једна од највећих обмана ђавола је та да је убедио људе у сопствено непостојање, друга велика обмана је та да је убедио народ да је демократија владавина народа. Мада у случају тоталитарног режима, често није ни битан облик државног уређења и политике која се спроводи, али свакако треба додати да је демократија врло погодна за спровођење тоталитаризма, јер се у том случају контрола спроводи под формом „људских права“, где се врло перфидним системима властодржаца одузимају сва права.
Док су за једне „људска права“ заиста пут ка слободи, мада за врло кратак период, за велику већину то је пут ка спровођењу робовласничког система, где се на рачун једних одузимају друга права, а сама држава постаје игралиште окупатора.
„Правна држава се у потпуности заснива на признавању човекове личности – духовне, слободне, овлашћене личности , која управља собом у души и свом деловању, односно која почива на лојалној свести о правним нормама“, пише Иљин и наставља о супротности правне државе, односно тоталитарном режиму:
„Тоталитарни режим је напротив базиран на терористичком притиску. Људима прете незапосленост, оскудица, пропаст породице и деце, хапшења, затвори, инквизиторски процеси. Под притиском општег свеопштег страха у главе људи се утувљује: апсолутна послушност, безбожни материјалистички поглед на свет, систематско шпијунирање и достављање, спремност на сваку лаж и неморал, прихватање живота који протиче у несташици, хладноћи и исцрпљујућем раду.“
Иљин је о мраку демократије и комунизма, најпогоднијим облицима државног уређења за плодан развитак тоталитарног режима писао средином прошлог века, и једина срећа руског народа, а можда и један од разлога опоравка, јесте тај што се у совјетском савезу Руси нису претапали у друге нације. За разлику од нас који смо скоро читав век били изгубљени као Југословени.
Што се тиче Русије и њеног опоравка, треба узети у обзир и то да су Руси – Руси. Да нису тежили томе да постану неко други. И то је ствар на коју треба да се угледамо, да ми будемо Срби а не Руси, Енглези, Шпанци…
Ту се опет враћамо на оно СРБ. Када су ланци југословенства коначно спали, уместо да се вратимо коренима, ти корени су нису били довољно добри протоганистима „модерног и либералног“ 21. века, шта више чинило се све да се млади стиде свега везаног за СРБство. Ишло се дотле, да су се појединци из унутрашњости срамили места порекла, родитеља, сељачких корена, нагласак се мењао преко ноћи, сукње скраћивале, тешко стечено родитељски новац разбацивао по кафанама, итд…
Све набројано доводи до ситуације безизлазности, човек је очајан и у њему се буди животињски инстикт, он осећа само физичке потребе а живот му се своди од данас до сутра. Окупатор је ту, тоталитаризам је на делу, свако гледа само себе и како да преживи, заједништво, више добро и опште добро су бајке за мало децу, јер излаза не виде. Медији и властодржци су учинили своје, поглед на живот је двостран, о смрти се не размишља али парола која управља таквим животом је одлика мртвог човека: узми док можеш.
Тада посебно долази до изражаја победа материјализма над духовношћу и смрт божанске искре у људима. Они више не верују ни људима, ни у Бога.
Ту је циљ непријатеља остварен. Србски народ сем што више не верује ни у Бога, ни људима, не мисли ни да његова држава Србија има будућност. А када већ нема изгледа да ће се нешто бити боље, зашто онда бар личну корист не искористити, ма колико она трајала, зашто не подказати пријатеља, комшију, туђи новац и сл…
А управо у том грму и лежи зец. Јер када сваки појединац гледа своју корист, краткорочну, када у њему нема страха ни од чега, таква држава не може опстати. Јер он је део државе, и он је круни својим малим пакосним делима, и ти појединци нису већина, они у великој мањини али њихова дела могу да заразе остатак народа, јер и у овом случају медији имају своју улогу. Наиме , преносећи у већини случајева свако недело појединца који је у сићи остао без образа, а који при том некако никада није одговарао за своје постпуке, они су врхунац окупаторског пројекта у ком се уништава бит СРБ-а и своди га на љуштуру.
И поред свега, много више добрих примера има, наде, добрих људи, бистрих, интелигентних који личним примером враћају веру и у Бога, и у народ и у извесније боље сутра, и нису у мањини али су у маргинали.
Нас упропаштавају сви они бројни појединци који се неодговорно понашају у међуљудским односима, у пословним односима пуним неодговорности, сви такви без обзира на степен или опсег домета њиховог погубног деловања кроз непоштовање договореног или неиспуњење обавеза. Такви варају где год стигну, често не због тога што су „рођени преваранти“ него што су у себи разлили отров безнадежности, нихилизма, непотребности поправљања друштвеног стања, јер ето по њиховом ставу ми смо опхрвани великим, моћним светским непријатељем па је по том њиховом ставу илузорна борба и самим тим они се одлучују на неодговорност или варање у односима све мислећи да кад је све изгубљено, да им је и све дозвољено.
Е не да није све дозвољено у међуљудским односима, и друштвеном животу, без обзира на тешке околности сваког или свуда око нас, него није ни све изгубљено, и није борба за промену наших унутрашњих односа, унапред осуђена на пропаст. Свако од нас је битан, нема небитних. И свако примером својим поправља стање, и чини корак ка суштинској обнови и промени која ствара видике за излаз из за сада само наизглед безизлазног положаја. Суштина је у нашем поунутрашњењу, санкционисању сваке врсте међуљудске и друштвене неодговорности, а не у трошењу снаге на светске датости ма како биле неповољне. А још битније не трошење на поступке истрошених циркузаната-политиканата, него скупљање снаге за могућност санкционисања према неодговорности која се испољава на сваком кораку.
Весна Веизовић / Васељенска ТВ
Наш народ је остао у неком паралелном свету, распет између мноштва вредности, жељан дивље цивилизације бића недостојних живљења и изокренуте прошлости за којом несвесно пати, призивајући неке године чије је савременика спознао из књига, лута од истока до запада, вазда у потрази за неком алтернативом, неком новом филијом која ће бити са било којим префиксом сем оним најважнијим, оним који носи у себи и што је он сам – СРБ.
Управо то СРБ, свето тројство међу словима, којим је свако дарован рођењем, и несвесност његове тежине, значења, суштине јесте један од основних узрока садашњег стања међу Србима. Док генерације траже себе у другим цивилизацијама, потискују то СРБ, неки из помодарства, други сматрајући то СРБ проклетством, а неки га несвесно стављају у инфериорни положај у односу на неке друге нама блиске земље, увек мислећи да је нешто друго боље, вредније, веће. У сва три примера мала количина свести о себи долази до изражаја. Има и оних који су рођени као припадници анормалне вештачке нације, Југословени, али и они у себи носе овај код од речи. Ко год бежи, не може побећи, нити се сакрити, јер не бежи од нечег видивог – већ напротив од себе.
Свака изговорена реч, мисао и осећање је енергија, импулс који се шаље даље.
Све чешће се чују разне фразе којим се испољава несвесни аутошовинизам. У нашем народу то је један феномен, из простог разлога јер се тим фразама служе управо они који су прихватили тај крст СРБ-а, који га нису тек тако одбацили, него се још и боре за њега, додуше прилично загризли у неку од филија које се не пишу са почетним словима СРБ. Зато је врло важно разумети да су све те фразе убачене од стране оних којима је крст СРБ-а проклетство и да ће коришћењем тога само одмоћи себи, а своју децу одродити од сопственог народа.
Најчешће фразе којима се један број несвесно служи а други здушни подпомаже, а које се користе увек када се о Србији и њеном народу говори у пежоративу јесу: „типично за Србију“, „то је тако само у Србији“, „ово има само у Србији“, „па где ће брат на брата него у Србији“, „ко ће да те зајебе него брат Србин“; или се за сваку негацију у виду вести нагласи „Србија!“ што би ваљда свакоме требало да буде јасно шта значи – односно да је нешто лоше.
У почетку су се тиме користили другосрбијанци, Југословени, комунисти, Црногорци, којима намере нису скривене, али када се једна лаж понови хиљаду пута она у очима других постаје истина. А опет, захваљујући тима: Југословенима, комунистима, Црногорцима, другосрбијанцима – ми и јесмо дошли до овог садашњег стања и уместо да ствари називамо тим именом и кажемо за сваку негативну ствар – окупација, напротив ми блатимо своју вољену земљу, која ништа није крива, стављамо свој сопствени народ у исти кош са битангама и окупаторима, и при том помажемо остварењу окупаторских планова – да једнако замрзимо сопствену земљу, свој народ – мрзећи при том, не неког непознатог – већ самог себе.
Поред тог примера аутошовинизма који је свакодневно у употреби, има још један, суптилнији али директан и ништа мање штетан.
Сигурно је да сте и сами безброј пута поклекли да се сложите, а можда чак и употребите неколико следећих примера: „Ова држава нас је уништила“, „држава уништава сопствени народ“, „ми одавно немамо државу“, „овој држави време је да пропадне“, „држава се одриче свог народа“…
Све ове фразе су или изговорене несвесно, од незналица или очајника који се поигравају политиканством, или су такође убачене од стране поменутих унутрашњих непријатеља. И такође су врло делотворне као отров аутошовинизма, пре свега јер је то индиректни удар на сопство и на СРБ. Ова држава има своје име, зове се Србија и када год планирате да се сложите са неким наизглед добронамерником и привидним истомишљеником који каже да нас је „ова држава упропастила“, немојте заборавити да он тиме говори „Србија нас је упропастила“, или још горе када каже, да „држава треба да падне“, он заправо говори да „Србија треба да падне“. А свака изговорена реч, мисао и осећање је енергија, импулс који се шаље даље.
Разлика између наших предака и нас је у томе – што су они нису сматрали да је Запад, или пак Исток, нешто супериорније у односу на њих. Нити су жудели да постану западњаци или источњаци.
То је већ други проблем неразумевања основних појмова. Држава није Дачић, Вучић, Тито, једно име неког ко је тренутно у власти. Држава је жива сила, „устројство живота и жива организација народа“, пише Иљин. Чак ни територија која чини државу не мирује, границе се померају у корист или на штету једног народа. Истовремено држава и јесте појединац али и није, ипак оно што је сигурно да није део државе – властодржци, односно они који раде на њену штету – дакле ми имамо на власти људе који раде на штету наше државе, самим тим што смо изговорили ову реченицу, апсолутно тачну, можемо да одбацимо оне потуљене фразе о уништењу народа од стране сопствене државе. Онај ко схвата и размишља о чему говори, лако може да увиди колико је нелогична та фраза и да само захваљујући ниском нивоу свести нашег народа је нека потпуна незналица могла тако нешто протурити.
Дакле, фразе које су наишле на плодно тло у нашем народу а које су чиста негација нас самих и испољавање несвесне мржње према оном што смо, су само један у низу узрочника којима потискујемо оно СРБ и не дамо му да се испољи у правом смислу, природно. Другим речима себе и оно што смо стављамо у други план, инфериорније у односу на оно што нам окупатор натура да би требало да будемо.
Свакодневница наших родољуба се свела на гомилу питања:
Где је нестао онај славни народ?
Одговор на ово питање је истовремено и врло компликован али и врло једноставан – тај народ није нестао нигде, ту је. Тај исти народ смо и даље ми. Само што је разлика између наших предака и нас у томе – што су они имали слободу у развитку свог СРБ. Нису сматрали да је Запад, или пак Исток, нешто супериорније у односу на њих. Нити су жудели да постану западњаци или источњаци, већ су прихватили себе, били су оно што су, без негације сопства. Били су Срби.
Данашње генерације су генерације идолопоклонства, све им је боље и супериорније од њих самих, гуше се у срамоти од онога што су заправо, претварајући се да су нешто што ни по ком основу не могу бити, и тако подељени једноставно престају да буду! Они су ништа!
„Ослобађајући свој ум“ нашли смо се у кавезу глупости.
Први и основни кривац за овакво стање јесу масмедији, они контролишу буквално све што се тиче наших живота. Почев од безначајних ствари о укусу , избору прашка за веш, моде – па до оних суштински битних ствари који значајно утичу на нашу будућност.
Моћ медија је непроцењива! То није никаква новост, ипак и поред тог општег сазнања и чињеница на који начин утичу медији, првенствено на млађе генерације, уместо да свест о томе расте и да се друштво ухвати у коштац са том проблематиком, напротив, стање је све горе. Ретко који појединци, породице покушавају да утичу и отисну се са тог сплава којем је извесна самоубилачка судбина, већ из страха од изопштавња од заједнице чак утичу на свој нараштај да се по сваку цену уклопе.
У овом случају се користи мало другачија фраза, исто врло штетна: „шта ће, када је тако време“, нећеш ваљда одударати од времена“ и „ово је двадесет први век“.
Прво, неколико питања: Какво је то време, ко диктира правила понашања и шта је то 21 век?
 |
| Весна Веизовић (Фото: Васељенска ТВ) |
Само је било још горе. Са свих страна у нашу земљу слило се мноштво нових права, предлога, закона, дан за даном, година за годином, и након изводбе свих могућих сценских уметника стигли смо до апсолутног тоталитаризма, система у ком не могу владати умни људи, већ потпуна супротност. Ипак довољно паметни да знају да их њихове добре одлуке и памет не могу задржати на власти већ само тоталитаризам и потпуна контрола свих појединаца.
Једна од највећих обмана ђавола је та да је убедио људе у сопствено непостојање, друга велика обмана је та да је убедио народ да је демократија владавина народа. Мада у случају тоталитарног режима, често није ни битан облик државног уређења и политике која се спроводи, али свакако треба додати да је демократија врло погодна за спровођење тоталитаризма, јер се у том случају контрола спроводи под формом „људских права“, где се врло перфидним системима властодржаца одузимају сва права.
Ту је циљ непријатеља остварен. Србски народ сем што више не верује ни у Бога, ни људима, не мисли ни да његова држава Србија има будућност.
Док су за једне „људска права“ заиста пут ка слободи, мада за врло кратак период, за велику већину то је пут ка спровођењу робовласничког система, где се на рачун једних одузимају друга права, а сама држава постаје игралиште окупатора.
„Правна држава се у потпуности заснива на признавању човекове личности – духовне, слободне, овлашћене личности , која управља собом у души и свом деловању, односно која почива на лојалној свести о правним нормама“, пише Иљин и наставља о супротности правне државе, односно тоталитарном режиму:
„Тоталитарни режим је напротив базиран на терористичком притиску. Људима прете незапосленост, оскудица, пропаст породице и деце, хапшења, затвори, инквизиторски процеси. Под притиском општег свеопштег страха у главе људи се утувљује: апсолутна послушност, безбожни материјалистички поглед на свет, систематско шпијунирање и достављање, спремност на сваку лаж и неморал, прихватање живота који протиче у несташици, хладноћи и исцрпљујућем раду.“
Иљин је о мраку демократије и комунизма, најпогоднијим облицима државног уређења за плодан развитак тоталитарног режима писао средином прошлог века, и једина срећа руског народа, а можда и један од разлога опоравка, јесте тај што се у совјетском савезу Руси нису претапали у друге нације. За разлику од нас који смо скоро читав век били изгубљени као Југословени.
Што се тиче Русије и њеног опоравка, треба узети у обзир и то да су Руси – Руси. Да нису тежили томе да постану неко други. И то је ствар на коју треба да се угледамо, да ми будемо Срби а не Руси, Енглези, Шпанци…
Ту се опет враћамо на оно СРБ. Када су ланци југословенства коначно спали, уместо да се вратимо коренима, ти корени су нису били довољно добри протоганистима „модерног и либералног“ 21. века, шта више чинило се све да се млади стиде свега везаног за СРБство. Ишло се дотле, да су се појединци из унутрашњости срамили места порекла, родитеља, сељачких корена, нагласак се мењао преко ноћи, сукње скраћивале, тешко стечено родитељски новац разбацивао по кафанама, итд…
Све набројано доводи до ситуације безизлазности, човек је очајан и у њему се буди животињски инстикт, он осећа само физичке потребе а живот му се своди од данас до сутра. Окупатор је ту, тоталитаризам је на делу, свако гледа само себе и како да преживи, заједништво, више добро и опште добро су бајке за мало децу, јер излаза не виде. Медији и властодржци су учинили своје, поглед на живот је двостран, о смрти се не размишља али парола која управља таквим животом је одлика мртвог човека: узми док можеш.
Тада посебно долази до изражаја победа материјализма над духовношћу и смрт божанске искре у људима. Они више не верују ни људима, ни у Бога.
Ту је циљ непријатеља остварен. Србски народ сем што више не верује ни у Бога, ни људима, не мисли ни да његова држава Србија има будућност. А када већ нема изгледа да ће се нешто бити боље, зашто онда бар личну корист не искористити, ма колико она трајала, зашто не подказати пријатеља, комшију, туђи новац и сл…
А управо у том грму и лежи зец. Јер када сваки појединац гледа своју корист, краткорочну, када у њему нема страха ни од чега, таква држава не може опстати. Јер он је део државе, и он је круни својим малим пакосним делима, и ти појединци нису већина, они у великој мањини али њихова дела могу да заразе остатак народа, јер и у овом случају медији имају своју улогу. Наиме , преносећи у већини случајева свако недело појединца који је у сићи остао без образа, а који при том некако никада није одговарао за своје постпуке, они су врхунац окупаторског пројекта у ком се уништава бит СРБ-а и своди га на љуштуру.
И поред свега, много више добрих примера има, наде, добрих људи, бистрих, интелигентних који личним примером враћају веру и у Бога, и у народ и у извесније боље сутра, и нису у мањини али су у маргинали.
Нас упропаштавају сви они бројни појединци који се неодговорно понашају у међуљудским односима, у пословним односима пуним неодговорности, сви такви без обзира на степен или опсег домета њиховог погубног деловања кроз непоштовање договореног или неиспуњење обавеза. Такви варају где год стигну, често не због тога што су „рођени преваранти“ него што су у себи разлили отров безнадежности, нихилизма, непотребности поправљања друштвеног стања, јер ето по њиховом ставу ми смо опхрвани великим, моћним светским непријатељем па је по том њиховом ставу илузорна борба и самим тим они се одлучују на неодговорност или варање у односима све мислећи да кад је све изгубљено, да им је и све дозвољено.
Е не да није све дозвољено у међуљудским односима, и друштвеном животу, без обзира на тешке околности сваког или свуда око нас, него није ни све изгубљено, и није борба за промену наших унутрашњих односа, унапред осуђена на пропаст. Свако од нас је битан, нема небитних. И свако примером својим поправља стање, и чини корак ка суштинској обнови и промени која ствара видике за излаз из за сада само наизглед безизлазног положаја. Суштина је у нашем поунутрашњењу, санкционисању сваке врсте међуљудске и друштвене неодговорности, а не у трошењу снаге на светске датости ма како биле неповољне. А још битније не трошење на поступке истрошених циркузаната-политиканата, него скупљање снаге за могућност санкционисања према неодговорности која се испољава на сваком кораку.
Весна Веизовић / Васељенска ТВ
Припремиле:
КМ
Новине
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.